Достојанствено и уз учешће великог броја вјерника, служена су богослужења током Страсне седмице и на Васкрс у Светој архиепископији Катарској (Јерусалимска патријаршија)  Светим богослужењем началствовао је Његово Високопреосвештенство Архиепископ катарски Макарије, уз саслужење о.Сотирија. Мноштво вјерника, приступило је Светој тајни причешћа дошавши из разних градова Емирата и из Саудијске Арабије. Богослужења су служена на грчком, арапском, словенском, српском, румунском и енглеском језику ради потпунијег учешћа вишејезичног стада. 
На Велики петак и на Васкрс богослужењу су присуствовали амбасадор Русије Димитрије Дугадкин, савјетник амбасаде Грчке у Дохи Георгиос Зафирис и замјеник шефа амбасаде Србије Слободан Радека.
На Велики петак, у атмосфери дубоке туге и осјећања, у Светој архијерејској цркви обављено је изношење плаштанице и литија. У ноћи Велике суботе, бројна заједница хришћана испунила је Свету Саборну цркву и њено двориште. Остали су да учествују у Литургији, готово сви причестивши се, након чега је услиједило благосиљање васкршњих јаја и посластица. Из Свете Архиепископије Катарске

Источни петак, петак Свијетле седмице посвећен је прослављању Пресвете Богородице. У богослужењу се назива "Живоносни источник", или пак Извор изљечења (грч: Ζωοδόχος Πηγή), јер тога дана вјерници зором излазе на најближи извор, умивају се и пију воду ради изљечења од многих болести. Важно је напоменути да се епитет источни не односи на страну свијета, већ на источник као извор.
У православној традицији Богородица се назива Животворним извором, прослављеним као Извор живота, јер се из Ње родио Христос  - Пут, Истина и Живот.​ Историја повезана са овом иконом започела је у 5. вијеку за вријеме владавине византијског цара Маркијана.
Дана 4. априла 450. године, војник Лав, будући цар Византије, срео је слијепца у мочварама испред Златних врата у близини Константинопоља, Ту је био извор познат по својим чудима. Слијепац је био уморан и изгубио се. Лав му се смиловао, одвео га под крошње дрвећа, посео га да се одмори, а у међувремену је отишао до извора по воду и слијепцу дао да пије. Изненада је зачуо глас: „Лаве! Не тражи воду далеко, овдје је близу“. Лав се изненадио и почео да тражи воду, али је није могао пронаћи. Кад је престао да тражи, зачуо се исти глас: „Царе Лаве! Иди под сјенку оног гаја, извуци воду коју тамо нађеш и дај жедном. Блато, које нађеш у извору, стави му на очи. Тада ћеш знати ко сам ја, посвећујући ово мјесто. Ускоро ћу ти помоћи да овдје саградиш храм у Моје име и сви који овдје дођу са вјером и зазову Моје име добиће испуњење својих молитава и потпуно исцјељење од болести“. Након што је Лав извршио наредбу како му је глас рекао, слијепцу се вратио вид и самостално је отишао у Цариград, славећи Богородицу. Када је Лав I Велики (Трачанин или Макела; 457-474. године) постао цар 457. године, није заборавио на јављање Богородице и њено пророштво, наредивши да се извор очисти и над њим сагради храм у част Богородице, називајући га „Живоносним источником“ .
Храм је више пута обнављан и украшаван (односно обнављан), то је било под царем Јустинијаном Великим, као и под царевима Василијем Македонским и под његовим сином Лавом Мудрим.

​Трећи дан Васкрса, 18. април 2023. године, свечано је прослављен у храму Успенија Пресвете Богородице у Братунцу, где је Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом служио је свету архијерејску Литургију.

Саслуживали су игуман Методије, настојатељ манастира Сасе; протојереј-ставрофор Душан Спасојевић, архијерејски намесник сребреничко-подрински; и ђакон Милош Илић.

– Зар не горјеше у срцима нашим док нам Он говораше? – питаху се Лука и Клеопа. Они Господа нису могли да препознају њиховим физичким очима, али су зато срцем својим искусили Његово Присутво у њима. Не само кроз неке обичаје и наше традиције, које нас не ријетко одводе од суштине, већ суштински да осјетимо Христа у себи, у срцу своме – беседио је митрополит Хризостом.

Извор: Митрополија дабробосанска

​Предсједник Удружења "Национална интелигенција НИТ" Бојан Боровчанин уручио је вечерас замјенику директора Руског дома Вјачеславу Чарском московски препис "Крмчије" Светог Саве, чиме је ова књига огромне историјске и духовне вриједности практично враћена Русији. Чарски је на свечаности у Руском дому поручио да ће московски препис "Крмчије" Светог Саве, који је настао у 18. вијеку, од сада бити у библиотеци Руског дома, гдје ће бити доступан свим Русима и Србима, односно свим заинтересованим грађанима.
Захваливши Боровчанину и његовој организацији, Чарски је истакао да је враћање московског преписа "Крмчије", познатог и по именима Номоканон и Законоправило Светог Саве, симболичан чин јер Срби враћају књигу Русима, чији је чувени учитељ, педагог и научник Максим Суворов двадесетих година 18. вијека донио много руских књига у Београд.
- Овај препис датира из 18. вијека, када је руско царство јачало и када су јачале везе наша два братска народа. Те активности почеле су још у вријеме Петра Великог, тако да је велика симболика у овоме што је ова књига стигла у "Руски дом" - истакао је Чарски.
Боровчанин је нагласио да му је велика част што су он и колеге из организације били у прилици да учине овакав гест, додајући да је поносан што је московски препис "Крмчије" Светог Саве послије много времена враћен Русији, гдје и припада. Он је објаснио да и назив "Крмчија" за Законоправило Светог Саве потиче из руског језика и значи кормилар брода, додајући да је ријеч о препису из 1787. године, који је отворио доста тога по питању средњовјекових односа између српског и руског народа.Подсјетивши да је ријеч о Законоправилу које су користили руски владари од Александра Невског до Ивана Грозног, као и Руска православна црква до бољшевичке револуције, Боровчанин је оцијенио да се враћањем ове књиге Русији још једном показује снага споне између српског и руског народа.
- Ово је значајно јер смо ми уступили нешто њима, који су тако велики и значајни. Занимљиво је и да у Русији више знају о овом дјелу него ми овдје у Србији, гдје је ова књига тек у посљедњој деценији заживјела и добила пуни сјај, и то код нас у Републици Српској, тачније у манастиру Добрун, гдје је и преведена - рекао је Боровчанин.
Он је нагласио да је његовој организацији нуђено више од 50.000 евра да продају ову књигу, на шта нико у организацији није хтио ни да помисли зато што, како каже, он и колеге не тргују духовним вриједностима и националним циљевима свог народа. Према његовим ријечима, књига је прешла невјероватан пут јер је била у посједу руског монаха, који је становао код људи у Крагујевцу, гдје је оставио и своје ствари када је отишао да службује у један манастир у околини Никшића. 
- Међутим, монах је на том путу доживио саобраћајну несрећу и књига је остала код наших пријатеља. Она је, заједно са његовим личним стварима, деценију била код њих, а пријатељи тог монаха покушавали су да дођу до некога коме би предали његове ствари и књигу, али нису успјели - навео је Боровчанин. Он је објаснио да су људи код којих је монах становао предали његове ствари црквењацима у оближњем манастиру, али они нису хтјели да узму књигу, која је послије много времена завршила у организацији НИТ, која је, како Боровчанин каже, због мира и љубави међу православном браћом одлучила да је врати Русији. Московски препис "Крмчије" Светог Саве настао је крајем 18. вијека, а, осим њега, сачувано је још десет преписа овог великог дјела, међу којима су су и иловички, рашки и сарајевски. Свети Сава "Крмчију", односно Номоканон или Законоправило, саставио је 1219. године и то је практично био први српски устав. Када је организовао епископије у Српској цркви, сваком епископу дао је по примјерак Законоправила, јер је желио да Црква буде слободна и да владар има што мање уплива у њен рад, иако је његов брат Стефан Првовенчани тада био српски краљ. Законоправило је кориштено и у Русији и Бугарској, а касније и у Румунији. 

Новак Ђоковић, најбољи тенисер свијета посјетио је, заједно са својим родитељима и предсједником Републике Српске, 20. априла 2023. године, у Бањалуци Његово Преосвештенство епископа бањалучког Јефрема.
“С најбољим тенисером свијета данас сам посјетио епископа бањалучког Јефрема. Разговарали смо о важности његовог боравка за све људе у Бањалуци и Републици Српској. Посјетом епископу Јефрему Новак је показао приврженост Српској православној цркви. Добио је благослов епископа за будућу спортску каријеру и на поклон икону Пресвете Богородице Тројеручице, једне од највећих светиња српског народа.
Новаку смо пожељели и успјех у даљем такмичењу на Српска опену.Посјетом епископу Јефрему, Новак је показао приврженост Српској православној цркви. Добио је благослов епископа за будућу спортску каријеру и на поклон икону Пресвете Богородице Тројеручице, једне од највећих светиња српског народа”, навео је предсједник Републике Српске Милорад Додик у  својој Твитер објави.

Епархија рашко-призренска осуђује најновији напад на српску православну цркву у Призрену.
​Епархија рашко-призренска СПЦ данас је објавила вест да су у ноћи између васкршњег понедјељка и уторка 17/18 априла 2023. године, непозната лица бацила молотовљев коктел на црквицу Св. Пантелејмона у Призрену, у насељу Поткаљаја. Ватра је угашена на вријеме захваљујући случајном пролазнику. Црквица је обновљена 1937. год. и потиче из средњег вијека. Црквица је била запаљена у мартовском погрому 2004. год. након чега је обновљена. Напад на цркву је пријављен косовској полицији и мисији ОЕБС-а на КиМ. Епархија рашко-призренска Најоштрије осуђује овај најновији напад на цркву светога Пантелејмона у Призрену и то у време васкршњих празника. Напад на цркву која је већ запаљена у нередима у току мартовског погрома 2004. године, када су у току једног дана запаљене све српске православне средњовековне цркве у овом граду, показује да баштина Српске православне цркве на Косову и Метохији није безбедна и да има још оних који желе да униште хришћанско православно наслеђе на КиМ. Епархија очекује од косовске полиције да пронађе починитеље овога најновијег напада.
O цркви св. Пантелејмона у Призрену: https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Црква_Светог_Пантелејмона_у_Призрену

Сати агоније и ноћна мора без краја за Грке који живе у Судану, јер из дана у дан ситуација постаје све турбулентнија.
Митрополит нубијски и цијелог Судана Сава говорио је о условима који владају, док је Његово Блаженство Папа и Патријарх александријски и све Африке Теодор II говорио о помоћи коју ће Египат пружити.
„Ништа се није промијенило, једино што се промијенило је да данас имамо интензивне ваздушне ударе и снажне експлозије са свих страна. Добили смо храну тако да имамо још 5-6 дана и позајмили смо барел нафте“, рекао је митрополит нубијски и цијелог Судана Сава.
„Кад сване, живимо чудо да је зора и живи смо“, каже о. Георгије Маурикос – свештеник Православне митрополије.
У православној митрополији у Картуму, остало је заробљено 15 Грка , укључујући троје дјеце... и док је постојао страх да залихе понестану, рјешење је коначно пронађено. Патријарх Александријски Теодор II говорио је на грчкој телевизији ЕРТ 3 о обећању египатског предсједника Абдела Фатаха ал-Сисија да ће учинити све што може да помогне цивилима Судана.
„Египат ће учинити све што је у његовој моћи. Разговарам са амбасадорима у Грчкој и на Кипру да видимо како да им донесемо храну, воду и лијекове јер никоме не можемо од метака", рекао је Патријарх александријски и цијеле Африке.
У Судану има укупно 150 Грка и 1000 Европљана који траже излаз из пакла сукоба.
„„У овом тренутку покушавамо да сагледамо све могућности, аеродром не ради, ако не нађемо путеве безбједног пролаза, не можемо да се евакуишемо“, рекао је Андреас Катсаниотис, замјеник министра спољних послова, задужен за питања грчке дијаспоре. Стање двојице повријеђених Грка је стабилно и они се сада налазе у болници и чекају на операцију. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања ​orthodoxtimes.com

Како је распеће заиста вршено? Британско откриће нуди нове трагове. Римљани су га преузели од Картагињана, а ови, очигледно, од Асираца
Нови археолошки подаци појашњавају процедуру распећа на крсту у Римском царству. Има разлога да се вјерује да су га Римљани позајмили од Картагињана, а они, по свему судећи, од Асираца, пише  washingtonpost. Крст је већ два миленијума главни симбол хришћанства и побједе над смрћу. Међутим, сам поступак погубљења распећем, који је у античком свијету важио за један од најстрашнијих, дуго је остао мистерија за археологе и историчаре, јер је у хроникама о томе сачувано релативно мало историјских свједочанстава, пошто су тијела распетих ријетко била удостојена сахрањивања. Древни римски историчари, Свето писмо и класична литература свједоче о широкој употреби распећа од стране Римљана, али до сада су у цијелом свијету пронађена само четири мјеста сахрањивања распетих на крсту. Најновије откриће дошло је релативно недавно, 2017. године, током земљаних радова у припреми за изградњу стамбеног комплекса у Кембриџширу (Кембриџшир је грофовија у источном региону Енглеске), гдје су пронашли скелет човјека са ексером у пети. Ово је први убједљив археолошки доказ о распећу на Британским острвима, према ријечима Дејвида Ингама (David Ingham), руководиоцом пројекта Albion Archaeology, и Корин Духиг (Corinne Duhig), професорке на Универзитету у Кембриџу. Они су о свом налазу објавили чланак у часопису "British Archaeology" у којем подсјећају да се трагови погубљења које су проучавали не разликују од оних пронађених прије пола вијека у близини Маслинске горе у Јерусалиму. У оба случаја, нокат је пробио петну кост (лат. Calcaneus), највећу кост у стопалу човјека. Ови археолошки подаци су у супротности са приказима поступка погубљења у вјерским списима и канонима иконографије. Они бацају ново свјетло на поступак погубљења на крсту и омогућавају нам да судимо о мукама и смрти распетог. Ово откриће похваљује Џон Грејнџер Кук (John Granger Cook), професор религије на Лагранж колеџу и аутор књиге „Распеће у медитеранском свијету“ (Crucifixion in the Mediterranean World). Он сматра да су Римљани ову егзекуцију преузели од Картагињана, а они опет вјероватно од Асираца и других древних народа Блиског истока. Јосиф Флавије, јеврејски историчар, написао је да су римске трупе разапињале до 500 Јевреја дневно током јеврејских устанака у 1. вијеку нове ере. У свједочанствима о владавини Александра Јанеја (125-76. године п.н.е.), који је владао над Јеврејима 27 година, Јосиф Флавије помиње масовна распећа око 88. године п.н.е. „Док је славио са конкубинама на јавним мјестима, наредио је распеће на крст око 800 Јевреја, баш као и убиство њихове дјеце и жена на очи несрећника који су још остали живи", написао је Јосиф Флавије.
Циљ мучитеља је обично био да на сваки могући начин продуже муку и агонију жртве. Погубљење разапињањем сматрало се најстрашнијим, дуготрајнијим и најсрамнијим, и стога је било подвргнуто углавном страшним злочинцима, робовима и издајницима. Осуђене су тукли и кроз гомиле људи водили улицама до мјеста погубљења, о чему свједоче и описи мука Христових у јеванђељима, а маса им се ругала и обасипала их батинама, каменицама и увредама. Затим су осуђени на распеће полагани раменима на пречку, руке су им биле фиксиране на овај или онај начин и подигнуте на вертикални стуб. Древни цртежи приказују распећа у облику слова Т.
Самртне муке распетог обично су трајале неколико дана, а само повремено су џелати убрзавали долазак смрти тако што су им палицом ломили ребра, копљем им пробијали стомак или груди или сакатили ноге распетих. Често се крст постављао ближе земљи и на мјестима гдје су разапете могли да муче пси, шакали, лисице и лешинари. У неким случајевима, муке распетог су продужаване уз помоћ уског сједишта – такозваног седекула.
 
Како је тачно Исус Христос умро? Нека научна истраживања, која укључују форензичке патологе, указују да је Он умро релативно брзо од плућне емболије, срчаног застоја или шока изазваног губитком крви. Истовремено, научници се слажу да су најчешће распети полако умирали од гушења, јер су се међуребарни и трбушни мишићи све више истезали под тежином тијела, па су због тога и дисајни покрети постајали краћи и болнији како су губили снагу.
Сензационални налаз из Јерусалима открио је научном свијету прве остатке распетог, а дијелом је помогао и да се разјасни поступак погубљења. Археолози су 1968. године, истражујући гробне крипте на градилишту у источном Јерусалиму, наишли на камену крипту у којој су били остаци мушкарца од 24-28 година. Жртви, по имену Јехоханен, била је пробијена петна кост зарђалим ексером. Познато је да су Римљани удове осуђеника фиксирали на крст најчешће конопцима. Дуги закуцани ексери су у то вријеме били веома скупи, а постоје докази да су извучени и поново коришћени. Осим тога, убрзавали су смрт. Иконографски канон распећа Христовог обично приказује Његове зглобове или руке приковане на крст. Међутим, према научницима, нокти нису могли дуго да издрже тежину тијела – а још више један нокат који буши стопала обје ноге.
Нику Хас, професор на катедри за антропологију на Хебрејском универзитету, прегледао је јерусалимски скелет у великој журби због кратког рока који су вјерски повереници светог мјеста одредили за поновно сахрањивање посмртних остатака. У чланку објављеном 1970. Хаас наводи да су обе петне кости скелета пробушене ексером. Прије овог поступка, стопала распетих су, по његовом мишљењу, била спојена дрвеним блоком како би се олакшало њихово закуцавање. Хас је предложио да су џелати притиснули обе пете жртве на предњи дио стуба - или са раздвојеним ногама и савијеним у коленима, или са згрченим ногама и коленима окренутим у страну.
Касније су два научника – Џо Зијас (Joe Zias), кустос Израелског одjељења за антиквитете и музеје, и Елиезер Секелес, професор на Хебрејском универзитету и медицинској школи Хадаса у Јерусалиму – понудили другачије тумачење. Сматрали су да је Хас погријешио, али у ствари документи и фотографије показују да је нокат пробио само петну кост десне ноге, а не обе пете, а ова нога је очигледно сломљена прије смрти. Истовремено, ексер дужине нешто више од 11 цм био је прекратак да би прошао кроз обе петне кости и ушао дубоко у дрво, с обзиром на ширину дрвеног блока. Зиас и Секелес су предложили другачију шему распећа, у којој је свака нога појединачно прикована за бочну страну вертикалног стуба. Њихову теорију потврђује древни цртеж из Путеолија (Италија) са приказом распетог човјека са женским именом Алкимила исписаним изнад рамена.
Недавно откриће у Великој Британији помаже да се даље објасни поступак за ово ужасно погубљење. Тамо пронађен скелет, под бројем 4926, лежао је у гробу на древном гробљу у близини насеља поред пута у бившој римској провинцији, у близини данашњег града Фенстантона. Скелет је лежао лицем нагоре са прекрштеним рукама, а око њега је сачувано десетак ексера. У лабораторијским испитивањима, фрагменти петне кости су пресавијени и пронађена је пролазна рупа. Скоро комплетан скелет датован је око 130-360. године нове ере. Кичма и ребра били су смрскани, а на костима руку и ногу остали су трагови оштећења од тијесних кошуљица или окова. Британски археолози су установили да је ексер забијен споља у десну петну кост, а да је мучитељ промашио чекићем или сјекиром и дјелимично здробио пету, и на тај начин, случајно или намјерно, погоршао патњу распетих.
Отац професора Кука, презбитеријански свештеник, примећује да га научна истраживања која разјашњавају поступак распећа и мучења погубљених тјерају да другачије размишља о Исусовој смрти у то вријеме. „Много размишљам о природи људске патње и о домишљатости коју понекад показују они који су на власти у наношењу муке особи попут њих“, каже свештеник. – По свему судећи, бол и агонија распећа је један од најстрашнијих у историји које човек уопште може да доживи. За нас, данашње људе, они су генерално забрањени. Међутим, у овој егзекуцији је за нас чудесно настала тајна самог крста. Има нечег несхватљивог у томе како је од оруђа најстрашније егзекуције које је човјек икада измислио, он претворен у симбол духовне обнове и успона. Ово јасно чита извесну иронију људске историје. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања овог извора

​Рођен у једном селу у Фригији од благочестивих  родитеља. Његов отац Александар био је официр, а мајка Синесија кћерка свештеника. Евтихије је основно образовање и хришћанско васпитање стекао од свог дједе свештеника. Једном, током дјечије игре,  написао је: Евтихије патријарх! То је, на неки начин, наговијестило његову будућу службу. Са 12 година је послат у Цариград на школовање. У тридесетој години поста игуманом једног манастира амасијског. А када му бјеше четрдесета, година посла га Амасијски митрополит умјесто себе не Пети васељенски сабор. На сабору он блисташе као сјајна звијезда међу оцима цркве, како својом ученошћу, тако и благочешћем. Када наста препирка, да ли могу јеретици након своје смрти бити предани анатеми, он заступаше мишљење да могу позивајући се на Књигу Царeвима 13, 1-8 и на IV књ. Царства 23, 16. И омиле веома цару Јустинијану и патријарху Мини. Цар га много питаше за савет, а Мина (у то време веома богат) назначи га за свога наследника и умоли цара, да то приведе у дјело. Тако и би. Дванаест година управљаше свети Евтихије црквом мирно. Но тада ђаво диже буру против њега. Та бура дође до самога цара Јустинијана. Прелести се цар, наиме, и паде у монофизитску јерес афтартодокета, која лажно учаше, да је Господ Исус и пре васкрсења имао тело божанско и нетрулежно, без осјећања глади и жеђи и бола. Евтихије одлучно устане против те јереси, због чега га цар одагна у прогонство, у његов првобитни манастир. Ту проживе Евтихије дванаест година и осам мјесеци, и показа се великим чудотворцем, исцјељујући људе од разних болести молитвама и помазивањем јелејем. Јустинијан се покаја и умре, а њега наслиједи Јустин, који поврати Евтихија опет на престо патријарашки, на коме овај светитељ оста до смрти мирно управљајући црквом Божјом. У својој седамдесетој години пресели се у царство Христа Господа, коме је вјерно и храбро служио цијелога свога живота, 582. године. Сахрањен је у цркви Дванаест апостола. У 1246. године  његове мошти су  из Цариграда  пренесене у Венецију.

Његово Блаженство Патријарх антиохијски и цијелог Истока Јован X служио је, 16. априла 2023. године, Васкршњу божанску Литургију на рушевинама храма Светих апостола Петра и Павла у турском граду Антакији (некадашња Антиохија). На почетку посјете, прије богослужења, патријарх Јован прегледао је рушевине цркве порушене у земљотресу 6. фебруара, након чега је освештао антиминс за ову парохију. Током Божанствене Литургије, Патријарх је у чин архимандрита узвео јеромонаха Павла (Ордулуоглуа), који се показао у активној и неуморној подршци пострадалима у земљотресу. Фотографије оца Павла како спасава богослужбене утвари, иконе и друге светиње из порушене цркве обишле су свијет.
У дирљивој бесједи након богослужења, Његово Блаженство је истакао да је његова дужност према Оцима Цркве да на рушевинама узвикне „Христос Васкрсе“ и изразио наду у брзу обнову апостолске цркве, која је била центар Православља у историјској Антиохији.
Данас из Антиохије, из Цркве Светих апостола Петра и Павла, објављујем поруку мира свој нашој дјеци. Понекад нас питају да ли има наших вјерника у Антиохији, Александрети и Мерсину. Ми кажемо: да, гле, на овим просторима имамо осам хиљада православних хришћана, као и црквене заједнице и свештенство који исповиједају чврсту вјеру. Наша Црква је жива, свједочи о Исусу Христу“, рекао је патријарх Јован.  Његово Блаженство је напоменуо да порука мира из Цркве није празно обећање. „Порука мира коју ми шаљемо јесте права и искрена порука, далеко од слогана који говоре о људским правима и људском достојанству којих нема. О којим правима је реч ако немамо никакве информације о киднапованим епископима Јовану и Павлу?! Која права имају наши народи који пролазе кроз кризу за кризом?- нагласио је патријарх Јован. Његово Блаженство је захвалио турским властима, а посебно Министарству спољних послова на одобрењу за посјету регионима Александрета (Искендерун), Мерсин и Антакија. Он је такође изразио захвалност гувернерима покрајина на топлој добродошлици и пажњи према потребама пастве Антиохијске Патријаршије.
Како је раније саопштено, посјета Турској делегације Антиохијске православне цркве на челу са патријархом Јованом, која је почела 13. априла 2023. године, трајаће до 20. априла. Сврха посјете је духовно јачање вјерника Антиохијске Патријаршије у парохијама погођеним земљотресом. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања orthodoxianewsagency.gr

На Васкршњи уторак одржано је такмичење за најтврђе и најлепше ошарано јаје у ЈУ ОШ "Десанка Максимовић", Челопек (ПО Ораовац).
У категорији најтврђе јаје награђени су финалисти а у категорији најлепше ошарано јаје награђена су четири ученика. Избор победника је био јако тежак, али данас смо сви победници јер смо имали привилегију да уживамо и радујемо се Васкрсењу Христовом уз дечије осмехе!
 Посебну захвалност дугујемо Александру Остојићу из Кисељака који је обезбедио деци прелепе иконе и труди се да са својом омладинском организацијом подржи све богоугодне пројекте. Нека Господ благослови њега и његову породицу.​
Христос Васкрсе - Ваистину Васкрсе 
Вјероучитељ Момчило Вуковић

 У Јудеју је стигло прољеће. На дрвећу је шуштало младо лишће, сунце је већ дању гријало као да је љето.  Пут је водио из Јерусалима до села званог Емаус (значи „извор“ или „врели извор“; удаљеност између Јерусалима и Емауса која се наводи у тексту је 60 стадија -око 11 км -примједба преводиоца).). Рекли су да су некада на овом мјесту врући извори заиста избијали из земље. Уроњен у њих, особа би добила исцјељење од разних болести. Али од тада је прошло много година. У Емаусу дуго времена није било љековитих купки. Постоји само мало село са именом које чува успомену на стара времена. Људи су ишли путем до Емауса. Било их је много, али нису се кретали у густој гомили, већ у малим групама.
Међу путницима се истичу два мушкарца, попут тамне мрље на тепиху јарких боја. Иако, чини се, у њима нема ништа посебно. Обична одјећа, обичне путне торбе са залихама, у руци - обични штапови, који олакшавају пут којим се пут пење узбрдо. Али лица ... Лица ове двојице била су као да је живот за њих већ био завршен и ништа добро их није чекало пред њима. Овако изгледају људи који су изгубили нешто веома важно без чега нема смисла даље живјети. Из неког разлога млади, пуни снаге мушкарци ходали су попут стараца, невољко подижући ноге од прашине на путу. Изгледало је они једноставно немају гдје да оду у овом цвјетном прољећном свијету. Да, генерално, било је тако.

​Тихо разговарајући, пошли су у правцу Емауса. И како је тужан био њихов разговор ... Ова двојица путника били су ученици славног Исуса из Назарета (Не наводи се ко су ти ученици. Један се касније идентификује као Клеопа-примједба преводиоца). Онај који је лијечио неизљечиво болесне, ходао по води Галилејског језера, могао је да нахрани хиљаде гладних људи са пет хљебова и коначно васкрсао човјека који је већ био мртав четири дана. Исти Исус, који је прије недјељу дана ушао у Јерусалим као дуго очекивани цар - Месија, и којег су људи дочекали са радосним поклицима и полагали одјећу на пут пред Њим.
А они су, Његови ученици, најближи Месијини помоћници. Али одједном су им се сви планови срушили. Свемогући Исус је из неког разлога дозволио да га ухвате првосвештеникове слуге. Тада није оспорио лажне оптужбе које су му изнесене. На суђењу пред римским прокуратором Пилатом, Исус је, такође, ћутао, чак није не покушао да избјегне страшну егзекуцију. Није се бранио када су га римски војници претукли у дворишту преторија. Коначно, дао је да буде разапет на крсту. И умро је смрћу која се чак и међу злочинцима сматрала срамотном. Како то? Уосталом, ученици су видјели сву Месијину силу, видјели су како су мртви устајали по Његовој заповијести, како Га је олуја послушала, како Га зли духови беспоговорно слушају ... Како је Месија могао бити убијен? Довољна је само његова ријеч, па чак и неуништиве гвоздене легије Рима распршиће се без трага, попут сувог лишћа у јесен! Зашто се то догодило? И како сада живјети даље.
О томе су разговарала два тужна путника на путу за Емаус. И нису имали одговоре на ова питања.
Док су разговарали и овако расуђивали, пришао им је још један путник. Изгледао је сасвим обично и изгледом се ни по чему није издвајао од осталих људи који су се кући враћали са одмора…То је био ... васкрсли Исус! Онај због кога су Његови ученици толико туговали. Али ова њихова туга била је толико велика да им је засјенила очи. А Исуса нису препознали ни када им је Он сам пришао и започео разговор.
- Какав је то разговор који имате међу собом идући, и што сте невесели?
- А један по имену Клеопа, одговарајући рече му: зар си ти једини странац у Јерусалиму који ниси чуо шта је у њему било ових дана?
И рече им: шта?
 А они му рекоше: за Исуса Назарећанина, који бјеше пророк, силан у дјелу и у ријечи пред Богом и пред свијем народом; Како га предадоше главари свештенички и кнезови наши те се осуди на смрт, и разапеше га? А ми се надасмо да је он онај који ће избавити Израиља; али сврх свега тога ово је данас трећи дан како ти би.
Разговарали су, а Исус их је ћутке слушао, не прекидајући ни ријеч. Као да им је пружио прилику да проговоре, излију сав бол и разочарање који су се накупљали у њиховим душама ових дана. У међувремену су ученици наставили своју причу, и даље не схватајући са ким сада разговарају:
- А уплашише нас и жене неке од нашијех које су биле рано на гробу, и не нашавши тијела његова дођоше говорећи да су им се анђели јавили који су казали да је он жив. И идоше једни од нашијех на гроб, и нађоше тако као што и жене казаше, али њега не видјеше.
Исус их је пажљиво погледао да види јесу ли већ све рекли или ће рећи још нешто више. И тек након тога почео је да говори.

​Оно што је рекао, од првих ријечи, задивило је ученике. Као да је тај необични странац који је боље од икога знао шта се заиста догодило у Јерусалиму и шта је значење ових великих и страшних догађаја:
-О безумни и спорога срца за вјеровање свега што говорише пророци! Није ли то требало да Христос претрпи и да уђе у славу своју? И почевши од Мојсија и од свију пророка казиваше им што је за њега у свему писму.
А ученици су Га слушали, задржавајући дах и задивљени ријечима Човјека, који је говорио тако познато, али им је и даље остао странац.
Ове ријечи изнова су у њих улиле живот, као да се свежа хладна вода изненада слила у рибњак сув од љетње врућине с неба. Слушали су и нису могли да чују довољно, упијајући сваку ријеч. Али још увек нису разумјели да им је васкрсли Исус сам говорио.​
У међувремену, приближише се к селу Емаус у које иђаху. Већ корачају оградама од гранчица, поред сељачких кућа омалтерисаних глином. Када су се путници приближили капији конака, ученици су одлучили да ту преноће. Исус се опростио од њих и припремио се да иде даље. Али они су и даље толико жељели да слушају свог невјероватног сапутника да су Га почели заустављати и питати:
- Останите са нама! Види, већ је касно поподне. Преноћите овдје, а ујутро ћете ићи гдје год желите. И ушао је и остао с њима. У гостионици је било тихо. Магарац је био везан за ступ на капији. У близини ограде, испруживши дуге ноге, лежао је велики жути пас и грејао се у зрацима вечерњег сунца. 

​Путници су се договорили са домаћинима око ноћења и смјестили се да вечерају. Сваки је узео залихе из путне торбе, одлажући храну на заједнички сто. Према традицији, најстарији од присутних требало је да прочита молитву прије оброка. Ученици су с поштовањем замолили свог пратиоца да то учини.
Поново их је добро погледао. Затим је полако узимао хљеб, прочитао молитву над њим, преломио га и разао ученицима по један комад. И тада, као да је некакав невидљиви вео пао са очију ученика. Свака ријеч молитве, сваки покрет руку, сваки звук гласа - све је било Његово, њиховог учитеља Исуса! На исти начин, преломио је хљеб. На исти начин је рекао: „Узмите и једите ...“. Они су оплакивали сва ова три страшна дана управо њега, васкрслог Исуса! Ученици нису могли да вјерују својим очима од радости. Али онда им је Исус изненада постао невидљив.
Гледајући се збуњено, рекли су један другом: Не гораше ли наше срце у нама кад нам говораше путем и кад нам казиваше писмо?
Да је стари пут могао да говори, рекао би нам како су двојица путника, који су управо дошли у Емаус за ноћ, изненада напустили врата конака и брзо кренули назад у Јерусалим.
Како су пожурили, давши се у трк да би то брзо рекли својим пријатељима
- Исус је жив! ...
Скраћена и дорађена верзија приче Александра Ткаченка/извор:фома.ру /превод сајт вјеронаука.нет

​Свијетли уторак, Васкрсни уторак, други дан по Васкрсу, када се наставља прослављање највећег хришћанског празника - Васкрса, како у Црквеним богослужењима, тако и у домовима Православних вјерника. Богослужења су иста као и за претходна два дана.
Новозавјетна читања у уторак свијетле седмице, са поуком светог и Богоносног Теофана Затворника.
Дап 4 зач. (II, 14-21)
"У дане оне, стаде Петар са једанаесторицом и подиже глас свој и рече им: Људи Јудејци, и сви ви који боравите у Јерусалиму: ово нека вам је на знање, и саслушајте ријечи моје. Јер ови нису пијани као што ви мислите, јер је тек трећи час дана. Него је то оно што је рекао пророк Јоил: И биће у посљедње дане, говори Господ, излићу од Духа мојега на свако тијело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видјеће виђења и старци ваши сањаће снове. Па и на слуге своје и на слушкиње своје у те дане излићу од Духа мојега, и прорицаће. И даћу чудеса горе на небу и знаке доље на земљи: крв и огањ и пушење дима. Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и славни Дан Господњи. И биће да ће се спасти сваки који призове име Господње".
Лк 113 зач. (XXIV, 12-35)
"У време оно, Петар устаде па отрча на гроб, и нагнувши се видје само покрове гдје леже, и отиде чудећи се у себи томе што се догодило. И гле, двојица од њих иђаху у онај дан у село које бијаше удаљено од Јерусалима шездесет стадија и зваше се Емаус. И они говораху међу собом о свим овим догађајима. И док они разговараху и расправљаху, приближи се и сам Исус и иђаше с њима. Али очи њихове бјеху задржане да га не познају. А он им рече: Какав је то разговор који водите међу собом идући, и што сте невесели? А један, по имену Клеопа, одговарајући рече му: Зар си ти једини странац у Јерусалиму, и зар ниси сазнао шта се у њему збило ових дана? И рече им: Шта? А они му рекоше: О Исусу Назарећанину, који бјеше човјек пророк, силан на дјелу и у ријечи пред Богом и свим народом; како га предадоше првосвештеници и кнезови наши да буде осуђен на смрт, и разапеше га? А ми се надасмо да је он тај који ће избавити Израиља. Али поврх свега тога, ово је данас трећи дан откако се ово догоди. А запрепастише нас и неке жене између нас које су биле рано на гробу, па не нашавши тијело његово, дођоше говорећи да су видјеле и појаву анђела који говораху да је он жив. И неки од наших отидоше на гроб, и нађоше тако као што и жене казаше, али њега не видјеше. А он им рече: О безумни и спорога срца за вјеровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу своју? И почевши од Мојсеја и од свију Пророка разјасни им што је у свим Писмима о њему писано. И приближише се селу у које иђаху, и он се чињаше да хоће даље да иде. А они га устављаху говорећи: Остани с нама, јер је дан нагнуо и близу је вече. И уђе да остане с њима. И док он сјеђаше с њима за трпезом, узевши хљеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих. И рекоше они један другоме: Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма? И уставши онога часа, вратише се у Јерусалим, и нађоше окупљену Једанаесторицу и оне који бијаху с њима. Који говораху: Заиста устаде Господ, и јави се Симону. И они испричаше шта би на путу, и како га познаше при ломљењу хљеба".
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години - уторак Свијетле седмице
Јудејци су покушали да светлост Христовог Васкрсења замагле маглом лажи: "Украли су га ученици". Међутим, ту нискост је било лако савладати, и истина је победила. Ипак, ни после тога времена враг не престаје са покушајима да замагли сунце Васкрсења. Ни то не треба да нас смућује! Од оца лажи шта би се могло очекивати осим лажи? Он је многе од својих сарадника научио те су написали читаве књиге против Васкрсења. Та магла је књигама и расејана. Ви, пак, не узимајте лоше књиге па се нећете помрачити. Ако се и деси да случајно наиђеш на такву књигу, узми као противотровно средство добру књигу да би освежио главу и прса. Постоји, међутим, и друга магла од непријатеља - у помислима. Али, и она ће се одмах развејати као дим од ветра путем здравог хришћанског расуђивања. Проходи са расуђивањем све што се десило и лако ћеш, као на светлости дана, увидети да се све то није могло остварити ничим другим до силом Христовог Васкрсења. То убеђење ће за тебе бити тврђава са које ћеш, утврдивши се, лако одбијати и побеђивати непријатеље истине.
Преузето са сајта СПЦ

Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је у други дан Пасхе - Васкрсни понедељак, свету архијерејску Литургију у Каракају код Зворника.
''Ево нас другога дана празника Васкрсења Христовог. Радујмо се веселимо се са женама мироносицама, са апостолима Христовим, са раном Црквом Његовом. Где год се проповеда реч Христова ту се проповеда и васкрсење Христово до дана данашњег'', рекао је владика Фотије на почетку своје данашње бесједе и додао:
''Чули сте из прочитаног јеванђелског одељка да су апостоли на место отпалог Јуде изабрали Матију јер су позвани да буду родоначелници 12 племена Новога Израиља. На тај начин Црква је постала духовно царство Израиља. У то царство се улази Светом тајном крштења тако да нико није одбачен зато што припада овом или оном народу, или је различите боје коже. Сви који желе да чују реч Божију потпуно су слободни да то учине крстивши се у име Оца и Сина и Светога Духа. Црква је место свеопште слободе и место где предокушамо Царство небеско. Црква је место победе живота над смрћу, место васкрсења'', истакао је Преосвећени владика. Старјешина храма Христовог Васкрсења, протонамјесник Растко Лукић, дочекао је свога Архијереја. Пожељевши топлу добродошлицу, он се захвалио се Епископу Фотију што је посјетио парохију у Каракају ових најрадоснијих васкршњих дана а поводом храмовне славе. У Христовој оданости и братској љубави, Епископу Фотију су саслуживали протојереј - ставрофор Видоје Лукић, архијерејски намјесник зворнички и парох прве парохије у Саборном Храму Рођења Пресвете Богородице у Зворнику; протојереј-ставрофор Драгиша Томић, парох друге парохије у храму свете великомученице Марине у Челопеку; протојереј-ставрофор Славенко Томић, парох при храму Рођења светог Јована Крститеља у Зворнику; протојереј Дражен Стевановић, парох при храму светих Петра и Павла у Козлуку; протођакон Лазар Илић, епархијски ђакон те ђакон Давор Арнаут, ђакон при овом светом храму. Хор који поје при храму, "Света Анастасија", данас је својим умилним гласовима уљепшао свето богослужење. Чланови хора су већином млађи парохијани, руковођени од стране вјероучитеља Николе Марковића.
По завршетку Светог причешћа услиједио је литијски опход око храма, а по повратку у храм су освештани славски дарови и сломљен славски колач са овогодишњим кумом Слободаном Милошевићем који је уприличио трпезу љубави за све присутне. Кумови за следећу годину су господа Александар Крсмановић и Раде Јеремић. Светој архијерејској Литургији молитвено је присуствовао и градоначелник Зворника г. Бојан Ивановић. Извор:​ Епархија зворничко - тузланска

​Васкршњим понедјељком (други дан Васкрса) почиње такозвана Свијетла седмица. Првих седам дана након Васкрса називају се Свијетла (Васкрсна, или Пасхална недјеља) седмица. Можда нисте знали да се у древној Цркви цијела ова недjеља звала Пасха Васкрсења. Током трајања Свијетле седмице не пости се сриједом и петком, који је уобичајен током цијеле године (трапава седмица). Црквене пјесме које се тада пјевају, пуне су радости и весеља. Свијетла недјеља се завршава Томином недјељом или недјељом Антипасхе (Мали Васкрс). Током ове седмице, Царске двери све вријеме  буду отворене, све до Свијетле суботе. Свијетла недjеља (Васкрсна, или Пасхална недеља) сматра се као један дан Васкрса - цијела седмица се третира као један непрекидни дан. Зато је сваког дана богослужење исто као и на Васкрс. Сваког дана на вечерњу због великог прокимена, врши се Мали вход. ​Петак ове седмице посвећен је Пресветој Богородици- Источни петак. Васкршње празновање ће укупно трајати 40 дана - до Вазнесења Господњег (Спасовдан). Све ово вријеме православни вјерници ће се поздрављати ријечима „Христос Васкрсе!“.
​66. правило Шестог васељенског сабора каже: Од светог дана васкрсења Христа Бога нашега, па до нове недјеље, током читаве те седмице, вјерници су дужни да у храмовима постојано буду у псалмима, молитвама и духовним химнама, радујући се у Христу и светкујући; такође нека слушају читања из Светог Писма и нека се наслађују светим Тајнама јер ћемо на тај начин заједно са Христом и ми васкрснути и вазнети се. Зато, нека у поменуте дане, никако не бива коњских трка или неких других народних игара.

Ово се никада раније није догодило у Бјелорусији. Свештеник у чамцу, спасиоци до струка у води и изненађени погледи становника поплавом погођеног насеља.
​У Велику суботу, Протојереј Игор Олшанов, чамцем је опловио неколико поплављених микроокруга Гомеља да би честитао Васкрс вјерницима и благосиљао васкршњу храну. Водени такси свештенику су обезбиједили спасиоци регионалне организације ОСВОД. О. Игор Олшанов каже да се јуче двоумио да ли да отплови или не. Али, сат времена након разговора са мјештанима, каже, нема сумње да су епархија и спасиоци урадили све како треба. Свештеник је благосиљао васкршњу трпезу из чамца, а спасиоци су помогли становницима да се снађу у поплављеним улицама. Како је саопштено, ово је прва таква иницијатива не само у Гомелској епархији, већ и у цијелој Бјелорусији. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања овог извора

​Библијски текстови описују једанаест јављања Васкрслог Христа, од којих се десет догодило између Васкрсења и Вазнесења и једно послије Педесетнице. Нека од њих су детаљно описана, а друга су само наведена. И, наравно, морамо рећи да их нису описали исти јеванђелисти, тј. нису свих једанаест наведена у сваком Јеванђељу, већ нека спомиње један, а нека други.
Очигледно је било и других јављања Васкрслог Христа. Типичне су ријечи јеванђелисте Луке у Дјелима апостолским: „Којима и по страдању своме показа себе жива многим истинитим доказима, јављајући им се четрдесет дана и говорећи о Царству Божијему“ (ДАП 1,3). Природно је да се то догоди, јер је, с једне стране, желио да их утјеши, а с друге стране да их припреми за Његово Вазнесење, али и за Силазак Светог Духа.
Ових 11 јављања Васкрслог Христа помињу се у Новом завјету:
1. Симону Петру (Лк 24,34; 1 Кор 15, 6-8)
2. Марији Магдалини (Јн 20,16)
3. Женама Мироносицама (Мт 28,9)
4. Двојици ученика који су ишли у Емаус (Лк 24, 13–35; Мк 16, 12–13 )
5. Десеторици апостола, када је Тома био одсутан (Јн 20,19)
6. Апостолима са Томом (Јн 20.26).
7. Седморици апостола на Тиверијадском језеру (Јн 21,2)
8. Једанаесторици у Галилеји („Најпослије јави се њима Једанаесторици када бијаху за трпезом“ Мк 16,14; Мт 28,16-19).
9. Апостолима у Витанији, приликом вазнесења (Лк 24,50)
10. Апостолу Јакову („Потом се јавио Јакову, затим свима апостолима“ 1 Кор  15, 6-8).
11. Апостолу Павлу („А послије свију као каквом недоношчету, јавио се и мени“ 1 Кор  15, 6-8).
Али прије свих, како свједочи древна св. Црква, Исус Христос обрадовао је Пресвету Мајку Своју, јавивши Њој кроз ангела о Свом васкрсењу. 
О томе овако пјева Св. Црква: Ангел вопијаше благодатнеи: чистаја Дјево, радуисја! и паки реку: радусја! Твои Син воскресе тридневен от гроба, и мертвие воздвигнувии: лјудие веселитесја! Светисја, светисја, новии Иерусалиме! слава бо Господнја на тебје возсија: ликуи нине и веселисја, Сионе! Ти же чистаја, красуисја, Богородице, о востании рождества Твојего. 
Ангел говораше благодатној: чиста Дјево, радуј се! и опет кажем: радуј се! Твој Син Васкрсе из гроба, на трећи дан после смрти и васкрсе мртве: људи, веселите се! Прослави се, прослави се хришћанска Црква, зато што над тобом засија слава Господња: слави сада и весели се! А Ти, Чиста Богородице, радуј се због васкрсења Тобом рођеног.

У Римокатоличкој цркви Санта Марија, коју је Римокатоличка црква недавно додijелила Цариградској патријаршији, православни вјерници Свете Митрополије Смирнске прославили су Васкрс. Храм ће бити предат на редовну употребу Светој Митрополији Смирнској од 1. маја 2023. године. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу овог извора
Прочитајте  сродну вијест:
ФРАЊЕВАЧКИ РЕД УСТУПИО ЦАРИГРАДСКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ НА КОРИШЋЕЊЕ КАТОЛИЧКУ ЦРКВУ У ИЗМИРУ
Цариградски патријарх Вартоломеј примио је у четвртак генералног министра „Реда мање браће” (фрањевци) Масима Фусарелија да би потписали уговор о коришћењу фрањевачке цркве Санта Марија (енгл. Saint Mary's Catholic Church, турски: Santa Maria Katolik Kilisesi) од стране православних хришћана у великом турском граду Измиру (Смирна). Уговор је потписан на католички Велики четвртак, "посебан датум за овај гест заједништва", наводи се у саопштењу на сајту фрањевачког реда. Састанку, одржаном у срдачној атмосфери, присуствовали су и Митрополит халкидонски Емануил и Митрополит смирнски Вартоломеј, као и предсједник Грчке православне заједнице Смирне Георгиос Теодоридис. Васељенски патријарх је изразио срдачну захвалност папи Фрањи, који је одмах одговорио на молбу Васељенске патријаршије, као и оцу Масиму Фусарелију, за давање на коришћењепоменуте  цркве из 17. вијека. Садашња црква коју користе православни у Измиру посвећена је Светој Фотини, која, више није довољна да покрије потребе растуће православне заједнице у региону. Прво православно богослужење у Богородичиној цркви биће Васкршња Литургија у недјељу 16. априла 2023. године. Увече истог дана у храму ће бити служено Васкршње вечерње. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања orthodoxtimes.com

Хиљаде православних ходочасника дочекало је највећи хришћански празник - Васкрс - у јерусалимској цркви Гроба Господњег. Храм Васкрсења Христовог, такође познат и као храм Гроба Господњег или црква Васкрсења Христовог (црква Светог Гроба)  главна је светиња хришћанског свијета. Сматра се да се налази на самом мјесту гдје је, према Светом писму, Господ Исус Христос разапет, сахрањен, а затим васкрсао.  Ово мјесто су три вијека послије Христовог распећа открили изасланици римског цара Константина када су стигли у Јерусалим.  Божанствену литургију служио патријарх јерусалимски Теофил III. Предстојатељ Јерусалимске православне цркве, пред почетак Васкршњег јутрења, предводио је крсни ход око Кувуклије – мермерне капеле испод сводова храма, подигнуте непосредно изнад пећине Гроба Господњег. Неколико часова раније у храму Гроба Господњег, хиљаде ходочасника присуствовало је силаску Благодатног огња.
Ходочасници из цијелог свијета с времена на вријеме поздрављали су се узвицима „Христос Воскресе!“ на различитим језицима: руском, грчком, арапском, румунском, српском језику. Крсни ход, којi jе одржаn пред почетак васкршњег јутрења, симболизује жене мироносице које пред зору oотишле до гроба Христовог и које су од анђела сазнале о Његовом васкрсењу. Према Јеванђељу, Христос је разапет на брду Голгота, које се у то вријеме налазило изван зидина Јерусалима. Ттрећег дана васкрсао, након чега се и сам јавио апостолима. 

​На данашњи дан, на Васкрс 16. априла 1346. године, Стефан Урош IV Душан Немањић, познат и као Душан Силни (1308/1309. или 1311/1312. — 20. децембар 1355.) крунисан је у Скопљу за цара. Крунисање су извршили патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон у Скопљу.
Када се у Скопљу прогласио за цара, титула Душана Немањића је гласила: “Стефан у Христу Богу благоверни цар свима Србима и Грцима, и странама бугарским, и цијеломе Западу, Поморју, Фругији и Арбанасима”. Под Душановом влашћу, српски утицај је проширен до обала Егејског мора и Свете Горе. За вријеме највећег територијалног освајања, српска држава се простирала на територијама данашње Црне Горе, Македоније, Бугарске, Грчке, Албаније, дијеловима Хрватске, Босне и Херцеговине и наравно, Србије. Или, укупно преко 250.000 километара квадратних простора на коме су живјели Срби, Бугари, Грци. Ова велика држава се простирала од Дунава на сјеверу до Коринтског залива на југу. Граница на западу било је Јадранско, а на истоку Егејско море. Период Душанове владавине важи за период највећег економског, политичког, војног и културног успона српске средњовјековне државе. 
Године 1349, усвојен је Душанов законик, највиши правни акт у држави. Душан је владао над новонасталим Српским царством до своје смрти 20. децембра 1355. године.

Његово Високопреосвештенство митрополит даборобосански Хризостом служио је Васкршњу литургију у Саборној цркви Рођења пресвете Богородице у Сарајеву и истакао да су Христово васкрсење и Васкрс побједа добра над злом, свјетлости над тамом и истине над лажи.
Митрополит Хризостом рекао је да је Христос својим васкрсењем побиједио смрт и живот даровао.

- Да сте живи и здрави како ви у храму, тако и сви ваши - рекао је владика Хризостом, честитајући присутним вјерницима Васкрс традиционалним поздравом "Христос васкрсе!"".

Митрополит Хризостом је освештао васкршња јаја која су потом подијељена вјерницима.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије ручао је на празник Васкрсења Господњег 16. априла са потребитима у просторијама Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке.

Ручку је претходила подела пакета помоћи коју је поделио његово Преосвештенство Епископ топлички г. Петар, викар Патријарха српског и координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке.

У додељивању пакета учествовали су презвитер Владимир Марковић, секретар ВДС-а; презвитер Бранислав Јоцић, као и волонтери ВДС-а. Извор: ​ТВ Храм

У Саборној цркви Светог Саве на Менхетну данас је служена васкршња света литургија, прва од великог пожара који је у мају 2016. године потпуно уништио ту српску светињу која има и историјски значај за град Њујорк. Црква је од њујоршког департмана за градњу добила дозволу да истовремено у храм може да прими највише 500 парохијана. Старјешина храма отац Живојин Јаковљевић данас је на Васкрс у 8.00 прво служио јутрење, а потом и свету литургију која је почела у 10.00, док ће вечерње богослужење бити у 18.00. Послије службе организовано је дјељење ускршњих јаја и послужење. Богослужења поводом васкрса, одржана су и на Велики петак - јутрење, статије и опход као и на Велику суботу када је служена света литургија, а биће и на Свијетли понедељак и Свијетли уторак. Црква Светог Саве у Њујорку, изгорјела је на Васкрс 1. маја 2016. године, а након вишегодишњих настојања и радова на обнови те српске светиње у срцу Менхетна у фебруару је добијена прва дозвола за богослужења. Њихов распоред парохијани добијају мјесечно. Прву, дуго ишцекивану литургију служио је патријарх Порфирије и била је је то курна његове двонедјељне посјете Сједињеним Америчким Државама, започете на Савиндан. Прва дозвола допустила је да у цркви истовремено може да буде највише 202 члана парохије. До тада су литургије служене у грчкој цркви. Патрихарх је тада, обраћајући се окупљеном народу и управи Црквено-школске општине Светог Саве у Њујорку, навео да је храм и даље у обнови и да ће много времена бити потребно да буде онакав какав је био, али да ће богослужења уз дозволу Града Њујорка, бити настављена. С обзиром на стање у којем је био храм, уништен у ватреној стихији на Васкрс те 2016. године направљен је прогрес - здање је обновљено споља и стављено под кров како не би пропадало. Црква Светог Саве од историјског је значаја је и за град Њујорк. Сазидана је у готском стилу. Њена изградња почела је 1850. године. Откупљена је од Англиканске цркве 1943. за око 30.000 долара. Био је то тада велики новац који је српска заједница исплаћивала на рате. Завод за заштиту споменика Града Њујорка је српској светињи додијелио у мају 2020. награду “Луис Г. Мозес”.
Награда, која представља неку врсту Оскара у заштити споменика, додијељена је, како је наведено, “катедрали Светог Саве за прву фазу пројекта - затварање и стабилизација”. Амбасадор Србије у САД Марко Ђурић недавно је подсјетио да Срби у САД имају 136 цркава - својих српских православних храмова. Извор:​Танјуг

Схватање смисла и значења најважнијег хришћанског празника важно је за сваког православног вјерника. Да бисмо у томе помогли, одабрали смо ријечи црквених отаца, стараца, духовних писаца и проповједника Православне Цркве о Христовом Васкрсењу.

1. Свети Григорије Богослов
Васкрс! Царица дана, Празник над празницима, и славље над слављима, који превазилази као сунце звезде, не само човечанске и земаљске празнике, већ и Господње празнике.

2. архимандрит Јован (Кестјанкин)
Христос је Живот! Он је много пута говорио о Себи управо као о носиоцу живота и васкрсења, као о извору вјечног живота, бесконачног за онога, који буде вјеровао у Њега. Христос васкрсе – и нека се наша душа радује у Господу! Христос васкрсе – и ишчезава страх пред смрћу. Христос васкрсе – и наша срца се испуњавају радосном вером да ћемо након Њега н ми васкрснути.

3. Свети Јован Златоусти- Васкршње слово
Смрти, где ти је жалац? Аде, гдје ти је побједа? Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели. Васкрсе Христос, и живот живује. Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу. Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!

4. Преподобни  Јустин Ћелијски
 Васкрсење Господа Христа потиснуло је сва дјела, сва чуда, сву доголготску биографију Христову, и силом своје неизмјерне вриједности наметнуло себе за центар Хришћанства. Ако се Хришћанство може свести на догађај, онда је тај догађај – Васкрсење Христово. Ако се Хришћанство може сабрати у један дан, онда је тај дан – не дан рођења Исусовог, већ дан васкрсења Исусовог. Ако Хришћанство има почетак у времену, онда оно почиње не од Витлејема, већ од Васкрсења.

5. Свети Николај Жички: Бесједа на Васкрс - Јеванђеље о Побједиоцу смрти
Победа Христова једина је победа којој се могу радовати сва људске бића од првостворенога па до последњега. Свака друга победа на земљи делила је и дели људе. Кад један цар земаљски задобије победу над другим царем, један се од њих радује а други жалости. Кад један човек победи свога суседа, онда је под једним кровом песма а под другим плач. Но нема победне радости на земљи, која није затрована злурадошћу: обичан победилац земаљски радује се колико своме смеху толико и сузама побеђеног противника. Он ни сам не примећује, како му злоба преполовљава радост.

6. Протојереј Александар Шмеман, ТАЈНЕ ПРАЗНИКА.
Васкрсења није празник на који се сјећамо догађаја који припада давној прошлости. Васкрсење је стварни, сверадосни и свесрећни сусрет са Оним у Коме је наше срце давно већ сусрело и препознало свој истински живот и свјетлост сваке свјетлости. Васкршња ноћ је свједочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим. Сва васкршња ноћ јесте позив човјеку да у овом свету и животу угледа и препозна зору тајанственога дана Царства Божијег. „Данас пролеће миомирише - и нова твар ликује...", пјева Црква на Васкрс. Нова твар ликује у вери, у љубави и у нади. „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и један другог загрлимо, и рецимо: Браћо! И онима који нас мрзе опростимо све Васкрсењем и запевајмо - „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништивши, и онима који су у гробовима живот дарова".

7. митрополит сурошки Антоније (Блум)
Васкрсење Христово је побједа љубави; говори нам да љубав, која прихвата смрт, тиме постаје бесмртна, постаје јача од смрти.

8. Свети Симеон Нови Богослов
Дакле, васкрсење Христово јесте васкрсење нас који смо пали. Јер како ће Он, Који никада није пао у грех, како је записано, нити се имало изменио Својом славом, икада васкрснути и бити прослављен – Он Који је свагда препослављен и Који такав обитава изнад сваког началства и власти? Васкрсење и слава Христова је, како је речено, наша слава, која у нама бива и коју ми показујемо и видимо Његовим васкрсењем.
9. Свети Теофан Затворник –„Мисли за сваки дан у години“
Пасха, Господња Пасха! Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу. И гле, ово Васкрсење анђели певају на небесима, видевши у лицу Господа Искупитеља светлост уготовљене славе обожене људске природе, у коју ће се, силом Његовог Васкрсења, обући сви они који истински верују у Њега и који му се из све душе прилепљују. Слава, Господе, преславном Васкрсењу Твоме! Анђели певају и радују се са нама, предвиђајући испуњење свога хора. И нас Господе удостој да Те васкрслог славимо чистим срцем, видећи у Твоме Васкрсењу прекид трулежности која нас је изједала, сејање новог пресветлог живота и зрак будуће вечне славе, у коју си Ти као претеча већ ушао Васкрсењем нас ради. Не само људски, него ни анђелски језик није у стању да објасни неизрециву милост Твоју према нама, преславно васкрсли Господе!

9. Свети Теофан Затворник –„Мисли за сваки дан у години“
Пасха, Господња Пасха! Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу. И гле, ово Васкрсење анђели певају на небесима, видевши у лицу Господа Искупитеља светлост уготовљене славе обожене људске природе, у коју ће се, силом Његовог Васкрсења, обући сви они који истински верују у Њега и који му се из све душе прилепљују. Слава, Господе, преславном Васкрсењу Твоме! Анђели певају и радују се са нама, предвиђајући испуњење свога хора. И нас Господе удостој да Те васкрслог славимо чистим срцем, видећи у Твоме Васкрсењу прекид трулежности која нас је изједала, сејање новог пресветлог живота и зрак будуће вечне славе, у коју си Ти као претеча већ ушао Васкрсењем нас ради. Не само људски, него ни анђелски језик није у стању да објасни неизрециву милост Твоју према нама, преславно васкрсли Господе!

10. ​Свети Лука Војно-Јасењецки
У шта бисмо онда вјеровали да Христос није васкрсао? Како бисмо могли вјеровати у вјечну истину, у Божју апсолутну правду? Да Христос није васкрсао, онда сва проповијед апостола о Христу не би имала никакву снагу. Наша вјера у Њега била би испразна, безнадежна, јер „ако нема васкрсења мртвих, онда Христос није васкрсао“. Ако не вјерујемо у васкрсење мртвих, онда Бог не би могао да васкрсне Христа, па би они који су умрли у Христу пропали.

Једно од најчешћих питања које постављају и које се поставља православним хришћанима је „Зашто православци славе Васкрс другачијег дана од осталих хришћана?“ Ова разлика има дугу историју повезану са самим хришћанством, сложеном природом календара и употребом астрономских података.
Готово од самог почетка постојања хришћанске цркве, питање у вези са датумом смрти и васкрсењем Господа нашега варирало је. Иако Нови завет ове догађаје везује за јеврејску Пасху, детаљи овог односа нису јасни. С једне стране, јеванђеља по Матеју, Марку и Луки поистовећују Господњу последњу вечеру са својим ученицима као пасхални оброк. Ово би смрт Господа нашега поставило дан после Пасхе. У другу руку, Јеванђеље по Јовану поставља смрт нашег Господа баш у часу кад су пасхални јагањци били жртвована на сам дан Пасхе. Ова варијација у тумачењу Светог писма довела је до две различите праксе.
Једни држе до тога да је Васкрс на дан Пасхе, без обзира на дан у недељи,  то је фиксни датум. Други држе да је Васкрс у недељу после Пасхе. До четвртог века, потоња пракса је преовладала у целој Цркви уопште; али, ипак, разлике и даље постоје.
Као одговор на ово текуће питање, Први васељенски сабор, сазван у Никеји 325, бавио се овом темом. Утврђено је да Васкрс треба славити у недељу која следи после првог пуног месеца после пролећне равнодневнице - тачног почетка пролећа. Ако случајно падне пун месец у недељу, Васкрс се утврђује следеће недеље. Дан који је узет за непроменљив датум пролећне равнодневице је 21. март. Зато је одређивање датума Васкрса регулисано поступком који зависи од пролећне равнодневице и месечеве фазе. Још један фактор који има видно место у одређивању датума Васкрса је датум јеврејске Пасхе. Првобитно се Пасха славила првог пуног месеца након пролећне равнодневнице.
Хришћани су, дакле, славили Пасху по истој рачуници, тј. прве недеље после првог пуног месеца после пролећне равнодневнице. Корелација између датума Васкрса и датума Пасхе је јасна. Смрт и васкрсење Господа нашега поклопили су се са Пасхом, обезбеђујући тако сигурну референтну тачку у времену. Ово уверење је, међутим, трајало само кратко време. Догађаји у јеврејској историји који су допринели расејању Јевреја имали су за последицу одступање од начина на који се Пасха рачунала у време Господње смрти и васкрсења. То је проузроковало да је Пасха у неколико година претходила пролећној равнодневници.
Заправо је та аномалија довела до осуде која се огледа у 1. антиохијском канону (око 330. год.) и 7. канону Светих апостола (крај 4. века) оних који Васкрс славе „са Јеврејима“. Сврха ове осуде била је спречити хришћане да узму у обзир Пасху при одређивању датума Васкрса.
Већина хришћана је на крају престала да узима у обзир јеврејску Пасху код одређивања Васкрса. Њихова сврха је, наравно, била да сачувају првобитну праксу слављења Васкрса након пролећне равнодневнице. Зато је Никејски сабор настојао да принципе за одређивање датума Васкрса повеже са нормама за израчунавање Пасхе током живота Господа нашега. Упркос интервенцији Никејског сабора, одређене разлике у техничким питањима регулисања датума Васкрса остале су и после тога. То је повремено резултовало локалним варијацијама све док у шестом веку није универзални прихваћен сигурнији начин израчунавања заснован на астрономским подацима.
Ово је била алтернатива израчунавању Васкрса на основу Пасхе и састојала се у стварању такозваних „пасхалних циклуса“. Сваки пасхални циклус одговарао је одређеном броју година. У зависности од броја година у циклусу, пун месец се би се јавио истог дана у години као и почетак циклуса, уз неке изузетке. Што је циклус био тачнији, изузеци су били ређи. На Истоку је на крају усвојен деветнаестогодишњи циклус, док је на Западу осамдесетчетворогодишњи. Употреба два различита пасхална циклуса неминовно је уступила место разликама између Источне и Западне цркве у погледу утврђивања Васкрса. Следећи разлог за ове разлике било је усвајање од стране Западне цркве Грегоријанског календара 1582. године којим је замењен Јулијански календар. Ово се догодило да би се усагласила разлика, која је затим уочена између приступа пасхалног циклуса израчунавању Васкрса и доступних астрономских података.
Православна црква наставља да заснива своје прорачуне за датум Васкрса на Јулијанском календару, који је био у употреби у време Првог васељенског сабора. Као такав, он не узима у обзир тринаестодневну разлику између Јулијанског и Грегоријанског календара.
Практично говорећи, то значи да се Васкрс не може славити пре 3. априла, односно 21. марта, датума пролећне равнодневице, у време Првог васељенског сабора. Другим речима, постоји разлика од тринаест дана између прихваћеног датума за пролећну равнодневницу некада и сада.
Сходно томе, комбинација ових разлика објашњава различитог датума Васкрса кога се држи православна црква и друге хришћанске цркве. Ако ишта друго, овај преглед сложености око питања датума Васкрса наглашава свеобухватну потребу да га се поново преиспита стрпљиво и отворено.
Ова је тема већ дуго предмет екуменског дијалога. То је био дух који је доминирао на саветовању о том питању одржаном у Алепу у Сирији 1997. године. Један од закључака био је да су основни разлог за разлике у датуму Васкрса биле разлике у коришћеним календарима и месечевим таблицама (пасхални циклуси), него било какво богословско неслагање између Источних и Западних хришћана. С обзиром на чињеницу да се данас и јулијански и грегоријански начини рачунања разилазе од астрономских података, свим хришћанима одговара да се врате нормама које је одредио Никејски сабор, користећи предности најсавременијих астрономских података за пролећну равнодневицу и месечева фаза.
Др Луис Ј. Пацавос, професор Канонског права на Богословији Часног Крста /За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф /извор