Да ли заиста вјерујемо у Васкрсење?

Свети Апостол Павле исцрпно је појаснио да је Васкрсење Господа нашега Исуса Христа темељ хришћанске вјере кад је писао Коринћанима: „А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша“ (1Кор 15, 14). Онда би било исправно рећи да се не може назвати хришћанином онај који не вјерује у Васкрсење Христово у тијелу. А шта то значи вјеровати у Васкрсење Христово? Шта хришћани подразумевају под васкрсењем и који су неоспорни и суштински богословски закључци Васкрсења Христовог, који су наведени у Светом писму и историјском учењу Цркве?
Васкрсење се односи на садашњост, а не на будућност
У свом разговору са Мартом из Витаније, Лазаревом сестром, сам Господ наш открива истинску природу овог васкрсења кад је исправио и проширио Мартино ограничено схавтање. Кад је Господ увјерио Марту да ће њен брат васкрснути из мртвих, Марта му је одговорила на овај начин: „Знам да ће васкрснути о васкрсењу у посљедњи дан“ (Јн 11, 24). Другим ријечима, Марта подразумева под васкрсењем неки будући догађај, стварност која ће се десити (само) на крају времена. Као што је и својствено побожној Јеврејки, она није могла  да схвати васкрсење као нешто у чему се учествује сад. У њеном уму васкрсење је некакав статичан догађај додијељен неком „времену“ у будућности, а не органска стварност која је могућа кроз однос са Богочовјеком Исусом. И тако Господ преусмјерава њено размишљање, тражећи од ње да промени целу парадигму њеног разумевања, говорећи „Ја  сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће“ (Јн 11,25).
Христос говори Марти, између осталог, да је Васкрсење у Њему стварност у садашњем тренутку за оне који су се присајединили са Њим. Својом смрћу Он ће укинути смрт која је до тада постојала, преображавајући је изнутра, испуњавајући смрт животом тако што сам улази у њу као човјек и превазилази је као Бог кроз Своје Васкрсење. Кроз Њега, васкрсење ће постати не у функцији времена већ у функцији односа. И тако, Његовом смрћу и васкрсењем, смрт је побијеђена сад и увијек за све оне који су се присајединили Божјем Васкрслом човјечанству.
Посљедице Васкрсења
Кроз своје оваплоћење, Господ Исус Христос није постао „човјек“ већ Човек, што значи да је преузео на себе саму људску природу и присајединио је са Својом Божанском личношћу, Сином Божјим, другом Лицу Свете Тројице. Оно што је Он остварио у Својој људској природи било је остварено за сваког човјека, у смислу као што је људска природа једно.
„Али благодатни дар није тако као преступ, јер ако преступом једнога помријеше многи, много се више благодат Божија и дар у благодати једнога човјека Исуса Христа изобилно изли на многе“ (Рим 5, 15). Не треба да будемо изненађени да је директна посљедица Христовог Васкрсења ово: „И гробови се отворише, и устадоше многа тијела светих који су помрли;и изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима“ (Мт 27, 52-53). Ово васкрсење праведника није само обично „приказивање“ Божје моћи да би ојачао редове својих ученика. Умјесто тога, одражава нову Стварност Васкрсења, преображај стања смрти и људске природе кроз Христа.
Јављање „мртвих“ онима у Јерусалиму како је забиљежено у Матејевом јеванђељу иста је појава, која се толико често догађа у животу православне цркве, али не и искључиво, код оних који су препознати као свеци. Стога, у новије вријеме, чујемо за јављање светог Јована Максимовича из Сан Франциска и Светог Нектарија Егинског "многима" којима је потребно исцјељење или помоћ или у, неку другу, сврху у Божјој вољи. Ипак многи, који тврде да вјерују у Васкрсење дијеле слично схватње васкрсења са Мартом из Витаније, а да то и не знају. Неки вјерују да „ душа спава“, сматрајући да су људи несвјесни послије смрти, и да ће устати Другим Христовим доласком. Други сматрају да не постоји никакав однос нити комуникација са мртвима, чак ни са онима који су са „умрлим у Христу“(1 Сол 4, 16). На неки начин као да су ови хришћани направили међу између неба и земље што се не може наћи у Новом завјету.
Васкрсење: Сједињење Неба и земље, живих и мртвих
Сасвим супротно томе, Нови завјет објављује сједињење „онога што је на небу и што је на земљи“ (Еф 1,10). Ако такво сједињење не постоји, и ако то није сједињење, које се дешава и које је присутно у Божјој Цркви, онда морамо да се запитамо шта траже ове ријечи у Цркви у вријеме апостола Павла „ миријадама анђела“ и „ духовима савршених праведника“ (Јев 12, 22-23). Послије Исусовог распећа завјеса у Храму се расцијепила на двоје, али не само да би показала укидање Закона. Она се расцијепила „одозго ка доле“ да покаже да је одвајање неба од земље укинуто у Христу. Говорећи о богослужењу Цркве, велики хришћански епископ и проповедник Свети Јован Златоусти сагласно апостолу Павлу говори да „ нас ова наша Евхаристија ослобађа од земље и сели на небо“. У Христу, „завјеса“ која дијели небеско од земаљског је поцијепана, излажући небо земљи и земљу небу у и кроз Цркву, Христово Тијело. Мајку Гаврилу, жену која се неоспорно сматра светом женом 20.вијека, замолили су једном да говори о Протестантској хришћанској групи у Америци. Од свих ствари, она је изабрала да говори о улози Богородице Дјеве у Христовом оваплоћењу и тако и у Цркви. После њеног говора, вријеме је било испуњено питањима и одговорима. Један човјек је устао и уз велико негодовање  рекао: „ Како како можете тражити од Марије да се моли Христу за вас? Након свега, она је мртва!“ Мајка Гаврила је одмах доскочила: „ О, али ми вјерујемо у Васкрсење!“
Док њен одговор можда некима дјелује превише једноставним, он заиста не би могао бити темељнији, Ако следимо логичан крај Васкрсења Христовог, који је „ првенац оних који су умрли“ (1Кор 15, 20), не бисмо могли раздвојити оне који су „живи“ од оних који су „мртви“ у Христу јер је Његово Васкрсење променило све! Пре бисмо могли допустити себи раздвајање оних који су у Христу од оних који нису. Као што Господ наш сведочи Садукејима који нису веровали у васкрсење: „Бог није Бог мртвих, него живих“ (Мт 22,32). А апостол Павле нас исто тако учи: „Јер зато Христос и умрије и васкрсе и оживи да овлада и мртвима и живима“ (Рим 14,9).
У причи о Лазару и богаташу (Лк 16, 19-31), „велика провалија“ раздваја богаташа (у паклу) од Лазара (у рају). Међутим, таква провалија није споменута између неба („ Авраамовом наручју“) и земље, само да браћа богаташа не би повјеровала чак и кад би видјела некога ко им долази из мртвих. На Гори Преображења, Господ наш се преобразио заједно са Илијом, који није умро већ је тијелом узнесен на небо у пламеним кочијама, као и са Мојсејем који је умро и сахрањен са својим оцима.
Сједињење неба и земље нигдје није тако очигледно као у Откровењу Јовановом. На примјер, у петој глави дозвољено нам је да провиримо у богослужење које се непрестано врши на небу, где се црква на небу активно моли за цркву на земљи: „И кад узе књигу, четири жива бића и двадесет и четири старјешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао *гусле, и златне чаше пуне тамјана, † а то су молитве светих“ (Отк 5,8).
Раскол и Истинско Васкрсење
Не тако давно након Великог схизме, многи хришћани на Западу почели су да заборављају природу и значење Васкрсења као посљедице миоптичког средишта на Распеће. Тома Аквински, уважен као један од највећих светаца и „доктора“ на Западу, написао је да је Васкрсење неопходно само као доказ да је Христос Бог. У оваквом оквиру Васкрсење нема стварно егзистенцијално значење нити органску везу са спасењем људског рода кроз слављење људске природе у Христу. Аквински је, такође, вјеровао да кроз Адамов гријех, човјекова воља је пала, али не и ум (односно разум). Ово даље доприноси томе да је вјера у функцији мисли, логике, философије, прије него у функцији преображаја људи кроз њихов додир и сједињење у Васкрслом човјечанству у Христу.
Лако је видјети како се такав став може припасти простом „вјеровању“ појму да „ако вјерујемо у Исуса ми идемо у рај кад умремо“. Такав став има мало тога са оним добрим вестима које се одражавају у Светом писму, јер права хришћанска вјера и вјеровање је више од интелектуалног пристанка одређеним учењима; она је сједињење и заједница са Васкрслим Господом кроз Његово Тијело, Цркву.
Не спасавамо се увјерењима или убјеђењима већ „ милошћу“ (Еф 2,8), која је истински живот, сила и Божја енергија која тече кроз Тијело Христово. Ова учења, и наша вјера у њих, су неопходна да се усаврши и нахрани ова заједница са Божанском спасоносном милошћу. Према томе, Господ Исус Христос повезује живот и спасење са Тајинством над Тајинствима, Светим Причешћем. „Ако не једете Тијело Сина човечијега и не пијете Крв Његову, немате живот у себи“. Живот који долази кроз Свето Причешће је посљедица сједињења са Његовим Васкрслим човечанством које је наравно сједињено са Његовом Божанском природом. Само ако исто тако органски удружимо  своје душе и тијела у васкрсењу овог живота, сад у овом животу, онда тек можемо рећи да смо „спасени“ (1 Кор 1,18; 2 Кор 2,15).
Ако спасење није истинско учешће у васкрслом животу, односно прослављеном, испуњеном милошћу Човечанства Исуса Христа- онда смо ми остали на људској религији ограниченој на „представама“ појмовног света и људској умовној „вери“ и менталној философији о Богу. А то није Бог Свете Веронике, крвоточиве жене, која је физички дотакла Господњу милост- његову хаљину и добила исцељење кроз божанску силу која изађе од Њега (Лк 8, 43-48). Нити је ово Бог који нас истински може дотаћи, преобразити и спасти Својом божанском милошћу.
Да Бог наш постоји у царству представа и „учења“ ми не бисмо имали потребу за „искањем, тражењем и куцањем“ (Мт 7,7) као правим средствима добијања милости васкрслог живота у нашу сопствену човечност. Не би постојао никакав обавезујући разлог нити потреба за молитвом, постом или чак љубављу према ближњима (свиме оним што је утврдио Господ), јер све је то прописано само да би нас отворило да „примимо Духа Светога“, као што Серафим Саровски јасно говори. Коначно, не би било потребе ни за Црквом нити Њеним Тајнама. Без ове милости органске заједнице у Цркви, „хришћанство“ би  постало прост скуп моралних начела „чини и немој чинити“ у овом свету, нешто сасвим ван нас и стварности али помоћу чега бисмо видели себе или друге као „добре“ или „лоше“ људе.
Али Христос није умро и васкрсао да би нам одржао моралну лекцију, већ да би дао (или поврати) прави живот Својој људској творевини. Он је васкрсао да би дао нови живот онима који ће „милошћу кроз веру“  бити сједињени Његовом васкрслом човечанству, који ће имати стварну заједницу са Њим и на тај начин постати судови Његове бођанске милости. Ако је заиста Христос васкрсао, „вера“ се никад не може свести на пристанак одређеним религиозним појмовима или на просто „умовање“ о Богу.
Васкрсење значи да је Живот буквално прогутао моћ греха и смрти  и да тај исти живот може и мора бити удружен и прилагођен животима оних који верују. Исус Христос се оваплотио да поврати и поправи  нашу људску природу; Он је умро да би пригушио и победио саму смрт, и васкрсао је да би прославио наше човечанство и уздигао га Богу са десне стране.
Хришћанство је више од опраштања грехова или брисања мрља кривице. То је прилагођавање живота самоме Богу у нашим животима кроз Исуса Христа и Светог Духа. Васкрсење није само приказ или доказ Исусовог Божанства „Видите, рекох вам да ће тако бити!“. То је поновно стварање и обожење људске природе у Исусовој личности, Богочовеку, и могућност за Његову творевину да учествују у тој истој преображеној и освећеној људској природи милошћу Божјом. И тако, апостол Петар потврђује да се „Пошто нам је његова божанска сила даровала све што је потребно за живот и побожност, познањем Онога *који нас позва славом и врлином, Кроз које су нама дарована драгоцјена и превелика обећања да кроз њих постанете причасници божанске природе, избјегнувши похотну трулеж у свијету“ (2 Пет 1,4).
Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова!
За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор

---