 Како је распеће заиста вршено? Британско откриће нуди нове трагове. Римљани су га преузели од Картагињана, а ови, очигледно, од Асираца
Нови археолошки подаци појашњавају процедуру распећа на крсту у Римском царству. Има разлога да се вјерује да су га Римљани позајмили од Картагињана, а они, по свему судећи, од Асираца, пише washingtonpost. Крст је већ два миленијума главни симбол хришћанства и побједе над смрћу. Међутим, сам поступак погубљења распећем, који је у античком свијету важио за један од најстрашнијих, дуго је остао мистерија за археологе и историчаре, јер је у хроникама о томе сачувано релативно мало историјских свједочанстава, пошто су тијела распетих ријетко била удостојена сахрањивања. Древни римски историчари, Свето писмо и класична литература свједоче о широкој употреби распећа од стране Римљана, али до сада су у цијелом свијету пронађена само четири мјеста сахрањивања распетих на крсту. Најновије откриће дошло је релативно недавно, 2017. године, током земљаних радова у припреми за изградњу стамбеног комплекса у Кембриџширу (Кембриџшир је грофовија у источном региону Енглеске), гдје су пронашли скелет човјека са ексером у пети. Ово је први убједљив археолошки доказ о распећу на Британским острвима, према ријечима Дејвида Ингама (David Ingham), руководиоцом пројекта Albion Archaeology, и Корин Духиг (Corinne Duhig), професорке на Универзитету у Кембриџу. Они су о свом налазу објавили чланак у часопису "British Archaeology" у којем подсјећају да се трагови погубљења које су проучавали не разликују од оних пронађених прије пола вијека у близини Маслинске горе у Јерусалиму. У оба случаја, нокат је пробио петну кост (лат. Calcaneus), највећу кост у стопалу човјека. Ови археолошки подаци су у супротности са приказима поступка погубљења у вјерским списима и канонима иконографије. Они бацају ново свјетло на поступак погубљења на крсту и омогућавају нам да судимо о мукама и смрти распетог. Ово откриће похваљује Џон Грејнџер Кук (John Granger Cook), професор религије на Лагранж колеџу и аутор књиге „Распеће у медитеранском свијету“ (Crucifixion in the Mediterranean World). Он сматра да су Римљани ову егзекуцију преузели од Картагињана, а они опет вјероватно од Асираца и других древних народа Блиског истока. Јосиф Флавије, јеврејски историчар, написао је да су римске трупе разапињале до 500 Јевреја дневно током јеврејских устанака у 1. вијеку нове ере. У свједочанствима о владавини Александра Јанеја (125-76. године п.н.е.), који је владао над Јеврејима 27 година, Јосиф Флавије помиње масовна распећа око 88. године п.н.е. „Док је славио са конкубинама на јавним мјестима, наредио је распеће на крст око 800 Јевреја, баш као и убиство њихове дјеце и жена на очи несрећника који су још остали живи", написао је Јосиф Флавије. Циљ мучитеља је обично био да на сваки могући начин продуже муку и агонију жртве. Погубљење разапињањем сматрало се најстрашнијим, дуготрајнијим и најсрамнијим, и стога је било подвргнуто углавном страшним злочинцима, робовима и издајницима. Осуђене су тукли и кроз гомиле људи водили улицама до мјеста погубљења, о чему свједоче и описи мука Христових у јеванђељима, а маса им се ругала и обасипала их батинама, каменицама и увредама. Затим су осуђени на распеће полагани раменима на пречку, руке су им биле фиксиране на овај или онај начин и подигнуте на вертикални стуб. Древни цртежи приказују распећа у облику слова Т. Самртне муке распетог обично су трајале неколико дана, а само повремено су џелати убрзавали долазак смрти тако што су им палицом ломили ребра, копљем им пробијали стомак или груди или сакатили ноге распетих. Често се крст постављао ближе земљи и на мјестима гдје су разапете могли да муче пси, шакали, лисице и лешинари. У неким случајевима, муке распетог су продужаване уз помоћ уског сједишта – такозваног седекула. Како је тачно Исус Христос умро? Нека научна истраживања, која укључују форензичке патологе, указују да је Он умро релативно брзо од плућне емболије, срчаног застоја или шока изазваног губитком крви. Истовремено, научници се слажу да су најчешће распети полако умирали од гушења, јер су се међуребарни и трбушни мишићи све више истезали под тежином тијела, па су због тога и дисајни покрети постајали краћи и болнији како су губили снагу. Сензационални налаз из Јерусалима открио је научном свијету прве остатке распетог, а дијелом је помогао и да се разјасни поступак погубљења. Археолози су 1968. године, истражујући гробне крипте на градилишту у источном Јерусалиму, наишли на камену крипту у којој су били остаци мушкарца од 24-28 година. Жртви, по имену Јехоханен, била је пробијена петна кост зарђалим ексером. Познато је да су Римљани удове осуђеника фиксирали на крст најчешће конопцима. Дуги закуцани ексери су у то вријеме били веома скупи, а постоје докази да су извучени и поново коришћени. Осим тога, убрзавали су смрт. Иконографски канон распећа Христовог обично приказује Његове зглобове или руке приковане на крст. Међутим, према научницима, нокти нису могли дуго да издрже тежину тијела – а још више један нокат који буши стопала обје ноге. Нику Хас, професор на катедри за антропологију на Хебрејском универзитету, прегледао је јерусалимски скелет у великој журби због кратког рока који су вјерски повереници светог мјеста одредили за поновно сахрањивање посмртних остатака. У чланку објављеном 1970. Хаас наводи да су обе петне кости скелета пробушене ексером. Прије овог поступка, стопала распетих су, по његовом мишљењу, била спојена дрвеним блоком како би се олакшало њихово закуцавање. Хас је предложио да су џелати притиснули обе пете жртве на предњи дио стуба - или са раздвојеним ногама и савијеним у коленима, или са згрченим ногама и коленима окренутим у страну. Касније су два научника – Џо Зијас (Joe Zias), кустос Израелског одjељења за антиквитете и музеје, и Елиезер Секелес, професор на Хебрејском универзитету и медицинској школи Хадаса у Јерусалиму – понудили другачије тумачење. Сматрали су да је Хас погријешио, али у ствари документи и фотографије показују да је нокат пробио само петну кост десне ноге, а не обе пете, а ова нога је очигледно сломљена прије смрти. Истовремено, ексер дужине нешто више од 11 цм био је прекратак да би прошао кроз обе петне кости и ушао дубоко у дрво, с обзиром на ширину дрвеног блока. Зиас и Секелес су предложили другачију шему распећа, у којој је свака нога појединачно прикована за бочну страну вертикалног стуба. Њихову теорију потврђује древни цртеж из Путеолија (Италија) са приказом распетог човјека са женским именом Алкимила исписаним изнад рамена. Недавно откриће у Великој Британији помаже да се даље објасни поступак за ово ужасно погубљење. Тамо пронађен скелет, под бројем 4926, лежао је у гробу на древном гробљу у близини насеља поред пута у бившој римској провинцији, у близини данашњег града Фенстантона. Скелет је лежао лицем нагоре са прекрштеним рукама, а око њега је сачувано десетак ексера. У лабораторијским испитивањима, фрагменти петне кости су пресавијени и пронађена је пролазна рупа. Скоро комплетан скелет датован је око 130-360. године нове ере. Кичма и ребра били су смрскани, а на костима руку и ногу остали су трагови оштећења од тијесних кошуљица или окова. Британски археолози су установили да је ексер забијен споља у десну петну кост, а да је мучитељ промашио чекићем или сјекиром и дјелимично здробио пету, и на тај начин, случајно или намјерно, погоршао патњу распетих. Отац професора Кука, презбитеријански свештеник, примећује да га научна истраживања која разјашњавају поступак распећа и мучења погубљених тјерају да другачије размишља о Исусовој смрти у то вријеме. „Много размишљам о природи људске патње и о домишљатости коју понекад показују они који су на власти у наношењу муке особи попут њих“, каже свештеник. – По свему судећи, бол и агонија распећа је један од најстрашнијих у историји које човек уопште може да доживи. За нас, данашње људе, они су генерално забрањени. Међутим, у овој егзекуцији је за нас чудесно настала тајна самог крста. Има нечег несхватљивог у томе како је од оруђа најстрашније егзекуције које је човјек икада измислио, он претворен у симбол духовне обнове и успона. Ово јасно чита извесну иронију људске историје. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања овог извора |