 „А кад је Исус одлазио оданде, за њим иђаху два слијепца вичући и говорећи: Помилуј нас, сине Давидов. А кад дође у кућу,приступише му слијепци, и рече им Исус: Вјерујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: Да, Господе. Тада се дохвати очију њихових говорећи: По вјери вашој нека вам буде. И отворише им се очи. И запријети им Исус говорећи:Гледајте да нико не дозна! А они изишавши разгласише га по свој земљи оној. Када пак они излажаху, гле, доведоше му човека нијема и бјесомучна. И пошто изгна демона, проговори нијеми. И дивљаше се народ говорећи: Никада се то није видело у израиљу. А фарисеји говораху:Помоћу кнеза демонског изгони демоне. И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по синагогама њиховим и проповиједајући Јеванђеље о Царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ у народу“ (Јеванђеље по Матеју, зачало 33)
Неки, слушајући јеванђеоске приповијести, доживљавају их као сјећање на Христа, на Његов земаљски живот. Они не изводе за себе корисне закључке из јеванђелских читања. Али ријеч Божија је ријеч живота, вјечна ријеч која има директан утицај на сва времена и све људе. Тако и данашње Јеванђеље садржи корисна упутства за све нас. Божанствени Чудотворац, васкрснувши Јаирову кћер, напушта његов срећни дом, у пратњи мноштва људи који су, упркос забрани да не откривају чудо које се догодило, већ знали шта се догодило у кући архисинагога (старјешина синагоге). Док је Исус ишао одатле, два слијепа човјека су га непрестано пратила. И у простоти срца громко су клицали: Помилуј нас, сине Давидов! Али Господ као да није обраћао пажњу на њих све док нису дошли у кућу у којој је Он био. „Зашто Христос хоће да га слијепи слиједе? – пита свети Јован Златоусти и одговара: – Да би нас и у овом случају научио да бјежимо од људске славе. Уводи их у кућу са намјером да их насамо излијечи. То се види из чињенице да им је Он забранио да о томе говоре. Овај случај разоткрива и Јевреје: слијепи, лишени вида, једним слухом прихватају вјеру, али Јевреји, видећи чуда и својим очима се увјеривши у њихову стварност, поступају сасвим другачије. О ревности слијепих може се судити по њиховом вапају и по њиховој молитви: „Помилуј нас!“ Зашто слијепци ословљавају Христа сином Давидовим? Владика Николај нам о овоме каже "Зато што се такво назвање сматрало за највећу почаст у Израиљу. Цар Давид је сматран узором свих царева у Израиљу; и као што се сваки праведник називао сином Аврамовим, тако се и сваки праведан властелин називао сином Давидовим. А Христос је био властелин, мада не по друштвеном положају међу људима, него по истинској власти и моћи, која се из Њега разносила као свеж ваздух унаоколо. А да су Израиљци имали обичај називати и далеке потомке Давидове синовима Давидовим, види се из више места Светога писма (II. Царев, 16, 2; 18, 3; 22, 2). Вероватно је такође, да су слепци помишљали и на Господа Исуса као Месију, кад су Га назвали синим Давидовим, пошто је сав народ очекивао богоданог Месију из потомства цара Давида" (II. Самуил. 7, 12-13; Пс. 89, 27; Ис. 9, 7; Лк. 1, 32) „Слијепци Му као Богу вапију: „Помилуј нас“, истиче блажени Теофилакт а као човјеку говоре: „Сине Давидов“, јер се код Јевреја говорило да ће Месија доћи од сјемена Давидова. Зашто Господ није журио да испуни њихов захтјев? Он је сада хтио да народ, након толиких чуда, обрати више пажње на Његово Божанско учење него да се чуди Његовим чудима. Можда, међутим, није желио да их охрабри да Га прерано означе као Давидовог сина, јер би то могло да наведе неразумни народ да се, искористивши то, побуни против Римљана. А слијепима је ово ћутање Господње послужило као испит њихове вјере. Када је ушао у кућу, слијепи су ушли за Њим и смјело Му приступили. „Господ је“, каже свети Златоуст, „већим дијелом исцјељивао само по жељи, да не би помислили да Он сам, из частољбља, тражи прилике да чини таква чуда, и да покаже да су исцијељени од Њега били достојни исцјељења. Зашто је Господ захтијевао вјеру као услов за добијање Његове благодати? Господ их пита "Вјерујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: Да, Господе. Тада се дохвати очију њихових говорећи: По вјери вашој нека вам буде". Он би могао, каже св. Јован Златоусти, једном рјечју одмах исцијелити све слијепе, неме и глуве по свој земљи. Али који би био смисао тога? Човјек би био постављен на исту раван са неразумним животињама, без слободне воље и слободног избора, лишен свог узвишеног предназначења. Али човек је управо зато човјек, што стоји пред избором добра и зла. Уколико изабере добро, ступа у зајеницу са Богом и постаје син светлости, наследник Његовог небеског Царства. Уколико изабира зло, постаје униженији од неразумних створења, погружавајући се у таму најкрајњу. А свети Јован Кронштатски нам о овом питању каже: "Срдачна вјера у човјеку представља руке или уста за примање Божијих дарова: што су руке или уста за тијело човјека, то је вјера за душу. Вјера је оруђе и средство за примање милости Божије. Вјера је уста душе: отвори уста молитвом и покајањем и душа ће се испунити благодати". ПОСЛУШАЈ АУДИО ЗАПИС Јеванђеље по Матеју, зачало 33. 9,27-35 и Јовану, зачало 56. 17,1-17 |