|
Јеванђеље Седме недјеље по Духовима говори нам о исцјељењима која је Христос учинио у Капернауму. Апостол и јеванђелист Матеј скреће нам пажњу на два од њих. "А кад је Исус одлазио оданде, за њим иђаху два слијепца вичући и говорећи: Помилуј нас, сине Давидов! А када дође у кућу, приступише му слијепци, и рече им Исус: Вјерујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: Да, Господе. Тада се дохвати очију њихових говорећи: По вјери вашој нека вам буде. И отворише им се очи. И запријети им Исус говорећи: Гледајте да нико не дозна! А они изишавши, разгласише га по свој земљи оној. Када пак они излажаху, гле, доведоше му човјека нијема и бјесомучна. И пошто изагна демона, проговори нијеми. И дивљаше се народ говорећи: Никада се то није видјело у Израиљу. А фарисеји говораху: Помоћу кнеза демонског изгони демоне. И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по синагогама њиховим и проповиједајући јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу“ (Мт 9, 27–35 (зач 33).  Неки, слушајући приче из Јеванђеља, доживљавају их као сјећање на Христа, на Његов земаљски живот. Али само то. Они сами за себе не изводе корисне закључке из читања Јеванђеља. Али Божја ријеч је ријеч живота, вјечна ријеч која има директан утицај на сва времена и све људе. Тако и, ово Јеванђелско читање садржи корисна упутства за вас и мене. Божански Чудотворац, васкрсавши Јаирову кћерку, напустио је његов радосни дом, у пратњи мноштва људи, који су, упркос забрани да се разглашава о чуду које се догодило, већ знали шта се догодило у кући старјешине синагоге. Док је Исус одатле ишао, два слијепца су га слиједила. И у својој простоти срца гласно су викали: "Помилуј нас, сине Давидов"! ... Али изгледа да Господ није обратио пажњу на њих све док нису дошли у кућу у којој је Он боравио.
„Зашто онда Христос тјера слијепе да га слиједе? - пита свети Јован Златоусти и одговара: - Да би нас у овом случају научио да бјежимо од људске славе. Уводи их у кућу с намјером да се приватно излијече. То је евидентно из чињенице да им је забранио да говоре о томе. Овај догађај, такође осуђује Јевреје: слијепи, лишени вида, прихватају вјеру само слушањем, али Јевреји, видјећи чуда и увјеривши се у своју стварност, дјелују потпуно другачије. Ревност слијепих може се судити по њиховом вапају и молитви: "Смилуј нам се!" Назвали су га Давидовим сином јер им се то учинило као почасна титула. Често су пророци, такође звали цареве које су жељели да поштују и прославе. Слијепци Му као Богу вапију: „Помилуј нас“ истиче блажени Теофилакт Охридски, а као човјеку говоре: „Сине Давидов“, јер се код Јевреја говорило да ће Месија доћи од сјемена Давидова. Али Господ није журио да испуни њихов захтјев. Сада је желио да људи, након толико чуда, више слушају Његово Божанско учење него да се чуде Његовим чудима. Можда, истовремено, није хтио да подстакне прерано називање Себе Сином Давидовим, јер би то могло довести неразуман народ до побуне у његову корист против Римљана. А слијепима је ово ћутање Господње послужило као тест њихове вјере. Господ нам непрестано даје најсавршеније моделе људских поступака, у складу са Божјим законом. Он нас убјеђује да Га опонашамо у мислима, осјећањима и поступцима. Ове Његове лекције су нам важне као и видљиви дарови Његовог милосрђа у исцјељењу болести. Наравно, за исцјељене би било боље да су они у својој простоти срца дословно испунили Господњу заповијест, чувајући чудо Његовог милосрђа у побожној тишини из послушности према Њему! Божје дјело би постало свима познато без њих; али, очигледно, њихова радост је тражила, и из обиља срца њихове усне су говориле: и они су, излазећи, најављивали о Њему по свој тој земљи. Сама појава чуда довела је до његовог публицитета. Пошто су добили исцјељење, ти људи нису само видјели небо, околни свијет, родбину и пријатеље, већ су духовно добили свој вид. И заборавивши на Христову забрану „Гледајте да нико не зна“, отишли су и објавили „о Њему у свој тој земљи“. Комшије су, наравно, познавале слијепе и нису могле а да не питају како су почели да виде. И излијечени нису ћутали „не из непослушности“, каже блажени Теофилакт, „већ из осјећања захвалности“. И милосрдни Исцјелитељ је покрио њихову непослушност својом бескрајном попустљивошћу. „Нека вам буде по вашој вјери“, рекао је Господ слијепима и они су одмах прогледали. Двојица излијечених још нису ни изашли из куће, када се Христу приводи још једна страдална особа- бјесомучни човјек - о којем данашње Јеванђеље, такође, говори. Зли дух му је запечатио уста и отворила су се додиром десне руке Господње. Свети Јован Златоусти каже да његова „болест није била природна, већ је произашла из ђаволске злобе ..." Ево како Свети Теофилакт Охридски објашњава овај догађај: „Кад они пак излажаху, гле, доведоше му човека нема и бесомучна. И пошто изагна демона, проговори неми“. - То није била природна болест, већ од демона. Зато га и доводе други. Сам болесник није могао да призове Исуса, јер му је демон везао језик. Отуда Господ и не тражи веру од њега, већ га одмах исцељује, истерујући демона који му је онемогућио говор. И дивљаше се народ говорећи: Никада се то није видело у Израиљу. - Народ се дивио Христу уздижући Га изнад пророка и патријараха, јер је Он исцељивао са влашћу, за разлику од оних који су то чинили молитвом Богу. Погледајмо шта су на то рекли фарисеји: „А фарисеји говораху: Помоћу кнеза демонског изгони демоне“. - Ове су речи врхунац безумља, јер ниједан демон неће истерати другог демона. Али, претпоставимо да је Он тобож истеривао демоне као слуга кнеза демонског, помоћу магије. Како је онда исцељивао болести, опраштао грехе и проповедао Царство Божје? Демон чини оно што је супротно томе: изазива болести и удаљује човека од Бога. „И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по синагогама њиховим и проповедајући јеванђеље о Царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ у народу“. - Као човекољубац, Господ не чека људе да дођу к Њему, већ сам иде к њима, како не би имали изговор да кажу: „Нико нас није научио.“ Окупљао их је око Себе речју и делом, поучавајући и чудотворећи. |