Сазнај новости из
хришћанског свијета
![]() Свједоци смо, кроз данашње Јеванђеље, исцјељења двојице слијепаца. А кроз овај сусрет који доноси животну промјену гдје је Христова моћ потпуно очигледна, ми боље разумијемо шта је исцјељење и спасење. Одазивајући се на њихову молбу, милостиви Бог. Једини истинити Човекољубац, Исус Христос, дозвољава двојици слијепаца да му приступе и Он их исцјељује. Али Исус не изводи ово велико чудо насумице. Као и код исцјељења одузетог прошле недјеље гдје смо научили лекцију о вјери и исцјељењу која се и овдје може примијенити на нашу потребу за Христовим исцјељењем. Да парафразирамо Светог Јована Златоустог, Христос не трчи свуда за онима којима је исцјељење потребно, да не би неко помислио да је исцијељен из хвалисавости. Не, овде се ради о нечем другом: Христово исцјељење претпоставља учешће, сарадњу од стране оних који се исцјељују. Баш као што и наш однос и заједница са Њим захтијева наше учешће, по дефиницији: узвраћену љубав, чин покајања и одбацивања сопствене воље, па такође наше исцјељење указује на један реципрочан однос. Заправо, у већини исцјељења која видимо у Јеванђељу, они којима је потребно исцјељење лично траже исцјељење од Христа. Другим ријечима, они желе да се исцијеле. Они довољно желе сопствено исцјељење да траже Христа, да му се повјеравају, да признају своју потребу за Њим. Они довољно желе своје исцјељење да корачају у вјери, препознајући да је само Бог вриједан њиховог повјерења. Двојица слијепаца траже Исуса; иду за Њим вичући: “Помилуј нас, сине Давидов!”. Ова двојица знају ко је Извор милости; они знају да само Бог може да да такву милост, такво милосно исцјељење. Да би искушао њихову вјеру, Исус их чак и поред таквог показивања вјере пита: “Вјерујете ли да то могу учинити?”. А они му одговарају: “Да, Господе”. А обратите пажњу како им Христос одговара: “По вјери вашој нека вам буде”. Да ли видите учешће њихових душа, однос који Христос Бог развија између њих и Себе? Њихова одлука, њихова воља, била је спремна на исцјељење њиховог физичког недостатка, њиховог сљепила, али је захтијевала њихову велику вјеру: захтијевала је “око” вјере (унутрашње око) и душевну снагу. Чак и још увијек, и данас, Исус не исцељује свакога; не прима свако физичко исцељење. То остаје тајна. Према некима, као што је Свети апостол Павле који моли Бога да му одстрани “ жалац у тијелу”, Божији одговор је: “Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена” (2 Кор 12, 9). Другим ријечима, има нечега у том “жалцу” који је био “потребан” Светом апостолу Павлу да би он имао вјеру у Божју снагу, да буде понизан пред Њим, да служи Богу у огромној мјери у којој је служио, преобраћајући читаве народе Истини Божјој и Његовом спасењу. Док наше физичко исцјељење неопходно укључује нашу вољу, то обрнуто важи и за нашу душу: духовно исцјељење наше душе укључује наше тијело, нашу одлуку, наше учешће. Кад дође до исцјељења наше вјечне душе, ми знамо да Бог то жели изнад свега: Он све позива на спасење од греховне болести, духовне болести. Истина је да смо сви ми у некој мјери обољели од гријеха, ми смо “дјела у напретку” као што каже Свети апостол Павле ми морамо: “градити спасење своје са страхом и трепетом” (Фил 2,12) ако желимо да узрастемо у односу и заједници са Богом, да будемо обожени и да нађемо духовно исцјељење које је спасење у Христу. А Бог нам даје сигуран и прописан пут ка нашем исцељењу, нашем расту и спасењу кроз Своју Цркву. Он нас учи како да се молимо у Цркви, он нас храни Светим тајнама помоћу Цркве, он нам даје Исповест кроз Цркву као средство очишћења, да бисмо ми могли да да се научимо да му себе више поверавамо, Њему који је Највећи Лекар. А помоћу овог “оруђа” ми напредујемо у познању и љубави Божјој. Овај напредак у познању и љубави Божјој значи бити увек дејствујући никад “статичан”, никад status quo. Да би били обожени, ми не можемо бити неактивни Хришћани који седе „заваљени у фотељу“. Лако је упасти у рутину, више се ослањајући на сопствена мишљења и начине него на Цркву, слушајући културу уместо Христа, својевољно тумачити Православље, али то није хришћанство и неће нас довести до исцељења које нам је неопходно. Једно од најважнијих оруђа које нам Христос даје у Својој Цркви је да пронађемо исцељење од духовних болести је Света тајна Покајања: Исповест и потом примање Светог причешћа. Из овог разлога, Света Црква охрабрује нас да се често исповедамо да бисмо могли да уживамо у благодатима честог узимања Светог причешћа, које се још и назива “ Леком бесмртности” јер укључује у себе самога Христа и исцељење сопствене душе, али само ако га примимо са вером, кроз припрему и очишћење, који су само по себи део овог Лека. Исповест и Причест, како нас Црква учи, иду руку под руку. Молитвама за узимање Светог причешћа претходи исповест и очишћење као припрема за достојно примање Христовог пречистог Тела и Крви. И тако кроз све ово, ми видимо да наше исцељење у души захтева нешто нашег материјалног тела, времена, енергије, богослужења, молитава, нашег искреног покајања из срца и окретање ка Христу Богу као што су учинила два слепца узвикнувши: “Господе, смилуј се на нас”. Силом Светога Духа који делује у Светој тајни исповести, ми се учимо узроцима наших грехова који су проузроковали да се спотакнемо, који нас и друге растужују, наш понос и лажно ослањање на себе; ми растемо у поверењу у сопствени идентитет и сопствену вредност у Христу, ми почињемо да дубље сагледавамо сопствене душе до сржи наших борби, страсти и самовоље које нам не дају напред. Исповест је истински дар од Бога. Али ова врста душевне потраге захтева понизност и нашу спремност на исцељење од Бога, наша спремност је неопходна. Ми треба да проводимо време у молитви, самоиспитивању, богослужењу, да бисмо добили највише од ове Свете тајне и исцељење и раст које нам Бог даје кроз њу. Наша стална спремност да будемо исцељении, да напредујемо у сопственом исцељењу је саставни део нашег спасења. Ми се спасавамо нашом вером која се јавља кроз наше деловање и дела, живећи по сопственој вери. Вера и дела иду руку под руку, како нас учи Свети апостол Јаков. Ми не можемо стајати по страни у борби са грехом и бити непослушни ономе што нас Христос учи кроз Своју Цркву. Христос је упитао слепце: “Вјерујете ли да могу то учинити?”. Дато нам је како ако желимо да то искористимо. Моја молитва за све овде је да користимо оруђе нашег спасења која нам Христос даје кроз Своју Цркву за наш раст, за наше исцељење, за наше спасење. До растемо, појединачно и заједнички у нашем одразу Христа и Царства Небеског, а други ће , такође, следећи наш пример, наћи своје исцељење и спасење у Христу. Нека бисмо сви ми узрасли у ставу душе и сарадњи тела да следе Христа са свим оним што имамо, да га сви ми, дозивамо као ова два слепца: “Господе, смилуј се на нас”, знајући да је Он Господ који нас воли и заиста има милости за наше душе. О. Роберт Миклин /Православна црква Светих арханђела, 11. 8.2013. године Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
February 2025
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације БиХ, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|