8. недјеља по Духовима

О чудесном нахрањењу пет хиљада људи / Јеванђеље по Матеју 14, 14–22 (зач. 58)
"И изишавши Исус видје многи народ, и сажали се на њих, и исцијели болеснике њихове.А пред вече приступише му ученици његови говорећи: Овдје је пусто мјесто, а већ је доцкан; отпусти народ нека иде у села да купи себи хране. А Исус им рече: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу. А они му рекоше: Немамо овдје до само пет хљебова и двије рибе. А он рече: Донесите их мени овамо. И заповиједи народу да посједају по трави, па узе оних пет хљебова и двије рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу. И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели бјеше људи око пет хиљада, осим жена и дјеце".
Данашње Јеванђеље нам говори о томе како је Господ наш чудесно нахранио пет хиљада људи са само пет хљебова и двије рибе. Јеванђелски опис почиње ријечима: "И изишавши Исус видје многи народ, и сажали се на њих, и исцијели болеснике њихове." Прве ријечи која одјекују у овом Јеванђељу је "сажали се на њих" (народ). Народ који прати Христа у пустињу — то смо сви ми. Гладни, уморни, без рјешења. Пустиња у којој се они налазе није географска, него егзистенцијална: то је слика свијета без Бога.
Али управо у пустињи, гдје човјек нема на шта да се ослони, јавља се Христос као Онај који не само да исцјељује, него и храни. Господ не гледа на људе као на бројеве или масу, већ као на изгубљену дјецу. Он осјећа њихову бол, глад, и духовну празнину. Овдје видимо срце нашег Спаситеља - срце пуно самилости и љубави према свим људима. То нас учи да и ми, ако желимо да будемо слични Христу, морамо имати срце које осјећа туђу бол, које се сажали, које не гледа на потребе брата као на терет, него као на прилику за љубав. Народ је дошао к Њему не само због чуда, већ јер је у Њему препознао истинског Учитеља и Исцјелитеља. Христос није одбацио ове људе, иако је можда желио мир и одмор. Напротив, примио их је са отвореним срцем и исцијелио њихове болести. 
​Чудо умножавања хљебова једино је од свих Христових чуда, које је описано у сва четири јеванђеља. У опису нам се даје доста података која нам на први поглед нису битна. Међутим веома су важна чим их јеванђелисти помињу. Описи јеванђелиста се разликују, али садржи нешто заједничко. То су ријечи које се користе. Сви јеванђелисти у својим причама користе евхаристијску терминологију: пишу да је Господ Исус Христос узео хљеб, погледао на небо, благословио и, преломивши га, дао хљеб ученицима, а ученици народу.  Рана хришћанска Црква је чудо умножења хљебова доживљавала као вриједно не само по себи, већ прије свега као праслику Тајне вечере.  Чињеницу да је мала количина хљеба била довољна за огромно мноштво људи, јеванђелисти несумњиво доживљавају као слику свете тајне која уједињује Цркву широм свијета и у сва времена. Почевши у скромној горњој соби, гдје се Христос окупио са неколико ученика уочи Свог страдања и смрти, Евхаристија је постала догађај који је обухватио огромне масе људи - прво хиљаде, а затим милионе хришћана широм планете.
Када су ученици предложили да отпусте народ да купе себи хране, Христос одговара: „Не треба да иду, дајте им ви да једу.“ Интересантно је да Он није дао лично људима дао ове хљебове, већ их је дао ученицима, а ученици свима осталима. Ове ријечи су изазов и нама данас. Господ не жели да се ми само молимо Њему да ријеши све, већ да и ми будемо учесници у чуду. Имаш ли времена за другога? Дај. Имаш ли слушање, утјеху, пажњу, хљеб? Дај. Јер и кад мислиш да имаш мало, у Христовим рукама то „мало“ постаје довољно за хиљаде.
Христос узима хљебове и рибе, благосиља их, ломи и даје ученицима, а ученици народу. То је икона свете Литургије. У свакој Литургији се Христос дарује нама кроз хљеб и вино — као истинско Тијело и Крв. Оно што је благословено, постаје бескрајно. Оно што је подијељено у љубави, не нестаје, него се умножава. Нас храни Бог, али нас храни и заједница. Нико не једе сам. Чудо се дешава у заједништву, а не у самоћи.
Након што се сви наситише, ученици покупише дванаест котарица преосталих комада. Дванаест котарица остатака говори о божанском изобиљу.
Број дванаест је симболичан - дванаест племена Израиљевих, дванаест апостола. "И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. " Ово није било само довољно - било је изобиље! То значи да Христова благодат довољна је за цијели народ Божији, за сву Цркву. Када Бог даје, Он не даје оскудно, већ изобилно. Његова љубав и милост немају граница. Благодат није ограничена. Ко се храни од Њега, никад није сиромашан, и увијек има шта да подијели са другима. Данас нас Господ позива да не будемо само гледаоци Његовог дјела, него и учесници. Он нас учи да љубав није теорија, него хљеб који се ломи и дијели. Нека нам ова прича буде позив да изнесемо оно мало што имамо — вјеру, хљеб, пажњу, доброту — и да то ставимо у Христове руке. Он ће од тога учинити чудо — и за нас и за друге. Амин. Аутор: вјеронаука.нет

---

Mисли за сваки дан у години: Свети Теофан Затворник
Пред чудесним насићењем пет хиљада људи, ученици Господњи су хтели да народ буде отпуштен. Међутим, Господ им је рекао: „Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу“(Мт 14, 16) Научимо ту реч, те сваки пут када вам враг буде нашаптавао да одбијемо просјака, говоримо као Господ: „Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу.“ Затим им дајмо шта се нађе при руци. Непријатељ нас много одвраћа од жеље за доброчинством, намећући нам мисао да просјак није заслужан да било шта добије. Господ, међутим, није разликовао достојанство присутних: све је једнако угостио, иако му, можда, нису сви били једнако предани. Шта више, можда су ту били и они који су касније викали: „Распни Га.“ Такво је и опште Божије промишљење о нама: Он Својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт 5, 45). Када би нам Господ помогао да и ми макар мало будемо милосрдни као и Отац наш што је милостив (Лк 6, 36)!