Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 16. септембра 2022. године у Патријаршијском двору у Београду Његову Екселенцију г. Виктора Орбана, председника Владе Републике Мађарске. У срдачном и пријатељском разговору патријарх Порфирије је г. Орбану упутио честитке поводом високог државног признања, Ордена Републике Србије на великој огрлици, којим је данас одликован за изузетне заслуге у развијању и учвршћивању мирољубиве сарадње и пријатељских односа између Србије и Мађарске. Патријарх Порфирије и г. Орбан су се усагласили да су пријатељски и братски односи два народа, Мађара и Срба, од суштинског значаја за њихов напредак и изграђивање у културном, друштвеном, верском и сваком другом смислу. Патријарх је изразио дубоку захвалност за све што је држава Мађарска учинила и чини за Епархију будимску и српски народ. Пријему су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода: преосвећена господа епископи сремски Василије, бачки Иринеј и зворничко-тузлански Фотије; као и епископ марчански г. Сава, шеф Кабинета Патријарха српског.

Јединствена фреска Христа какву нигде нећете пронаћи налази се у Земенском манастиру код Перника. На фресци из 14. века приказано је ковање ексера за Исусово распеће.
Фреске у манастирском храму Светог Јована Богослова прате пут Исуса Христа до Голготе. Непознати сликар приступио је библијском сижеу о Тајној вечери тако што му је дао своју интерпретацију, наиме – насликао је два Христа: први даје хлеб, а други сипа вино. Фреска коју народ зове „Двојни Христос“ не може се видети нигде другде, ни у једном другом храму, што овај храм чини вредним светским културним наслеђем, тврде из Обласне управе Перник. Извор:​Радио Бугарска

Око 70 километара југозападно од Софије, код градића Земен смештен је лепи манастир. Иза тешких манастирских капија налази се лепо уређено велико двориште, утонуло у зеленило и окружено високим дрвећем. А у центру дворишта уздиже се мала прелепа црква Светог Јована Богослова, стара око хиљаду година. У манастирском комплексу изграђене су и звонара, и дуга двоспратна зграда која је копија старе грађевине у којој су некад постојале монашке ћелије.
Лик Светог Јована Богослова изнад врата цркве
„Овде се налази једна од најстаријих цркава у Бугарској које током своје вишевековне историје нису никад рушене и спаљиване“ – овим речима почиње причу о храму Камелија Стојанчева, туристички водич у манастиру. Црква Светог Јована Богослова је национални споменик културе. Унутрашњост храма је први пут осликана у 11. веку, а затим – у 14. столећу. Из тог доба су сачуване и изванредне зидне слике које немају аналога у бугарској уметности.
„Једна од најлепших фресака у храму је она са ликом Свете Ане и једина је очувана зидна слика из 11. века – каже Камелија Стојанчева. – Занимљива је и сцена која приказује како су исковани ексери /клинови/ којима је Исус био прикован на мученички крст. Та сцена је у Бугарској осликана само у нашој цркви. Један од ковача је уствари жена. Зашто? Према предању, један од ковача је одбио да искује клинове за Исусово распеће под изговором да га боли рука. Касније га је стварно заболела и зато је уместо њега отишла његова супруга. На нетрадиционалан начин је насликана и композиција „Причешће апостола“. Познато је да је на Тајној вечери Христос причестио све своје Апостоле и дао им хлеб и чашу вина који симболизују његово Тело и Крв, жртвовани ради опроштења људских грехова и спасења човечанства. Непознати земенски мајстор је тај библијски сиже креирао на свој начин – насликао је два Исусова лика и поделио апостоле у две групе по шест. Једнима Исус дели хлеб, а другима – вино. То су зидне слике које се могу видети једино у Земенском манастиру.“
На западном делу храма сачувана је јединствена фреска „Успење пресвете Богородице“. „Сцена је изузетно лепа – појашњава Камелија Стојанчева. - На зидној слици Мајка Божија лежи на самртном одру. Око Ње су апостоли, а Господ Исус Христос изнад Ње, држи на рукама душу своје мајке обавијену у бело.“
У цркви се може видети још пуно фресака са ликовима светаца, јеванђелским догађајима и ктиторским портретима које сведоче о таленту средњовековног сликара. Посебан утисак остављају стари камени олтар и под који представља мозаик од камења и разних плочица. „Нема човека који би остао равнодушан кад хода по плочама, постављеним пре 10 векова - наставља Камелија Стојанчева. – Камење је веома разнолико – то су углавном парчета разнобојног мермера различитих облика и димензија. Када је почела градња цркве у 11. веку, мештани су доносили камење са разних места, јер је свако желео да остави свој траг у изградњи храма. Зато је под толико разнобојан - има већих плоча, каменчића, а ту и тамо и римских цигала. Камени олтар је такође из доба подизања цркве Светог Јована Богослова.“ ​Што се монашке обитељи тиче, она је више пута рушена и обнављана. Монаси су живели у њој до 1966. године. Нова зграда је довршена пре око две године. Земенски манастир је уосталом изграђен онако како је изгледао у прошлости. Манастирски комплекс је филијала Националног историјског музеја од 2003. године. Извор

Доростолска митрополија је предложила Светом Синоду да први бугарски патријарх Дамјан буде канонизован за свеца, саопштио је Доростолски митрополит Јаков. Након смрти цара Симеона, за време владавине његовог наследника –  цара Петра, 927. године је са Византијом закључен мир. Тада је бугарска архиепископија уздигнута на ранг патријаршије. Први патријарх био је Дамјан, са седиштем у Доростолу, данашњем граду Силистри. Сматра се да је међу пронађеним пре неколико година гробовима у једној од базилика Силистре и гроб патријарха Дамјана. Извор: ​ Радио Бугарска

Делегација Руске православне цркве одржала је састанак са папом током VII Конгреса лидера свјетских и традиционалних религија.VII. конгрес вођа свјетских и традиционалних религија одржан је у периоду од 13. до 15. септембра у казахстанској престоници Нур-Султану.
​
​Састанку су присуствовали: предсједник Одјељења за спољне црквене односе Московске патријаршије, митрополит волоколамски Антоније, патријарашки егзарх цијеле Бјелорусије, митрополит мински и заславски Венијамин, митрополит астански и казахстански Александар, митрополит казански и татарстански Кирил.

У Нур-Султану је, у поподневним часовима 15. септембра 2022. године, завршен VII Конгрес лидера свјетских и традиционалних религија усвајањем завршне декларације. Свечану церемонију затварања форума предводио је предсједник Републике Казахстан К. Ж. Токајев. На Конгресу су говорили најауторитативнији представници вјерских заједница, а посебно: папа Фрања , предсједник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије, митрополит волоколамски Антоније, велики имам Ал-Азхара Ахмед ел-Тајеб, главни сефардски рабин Израела Јицак Јозеф.
Документ је објавио специјални представник Англиканске цркве на Конгресу лидера свјетских и традиционалних религија, бискуп Доркинга, Џо Бејли Велс. Декларација позива свјетске лидере да се „одрекну сваке агресивне и деструктивне реторике која води дестабилизацији свијета, зауставе сукобе и крвопролиће у свим крајевима нашег свијета”.
„Позивамо вјерске вође и истакнуте политичке личности из различитих крајева да неуморно развијају дијалог у име пријатељства, солидарности и мирне коегзистенције“, наводи се у документу. Према верским вођама, стварање било каквог војног сукоба, стварање жаришта напетости и конфронтације има „домино ефекат“ који погоршава међународне односе. „Сматрамо да екстремизам, радикализам, тероризам и сви други облици насиља и ратова, без обзира на мотиве и циљеве, немају никакве везе са правом религијом и морају бити одлучно одбачени“, наводи се у декларацији. Учесници конгреса позвали су на активно укључивање лидера свјетских и традиционалних религија и истакнутих политичких личности у процес рјешавања сукоба у циљу постизања дуго. рочне стабилности.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је јуче, 15. септембра 2022. године, био на централној свечаности у Бијељини поводом обиљежавања Дана српског јединства, слободе и националне заставе. На свом инстаграм налогу патријарх је написао: "Кроз векове до данас, и од истока до запада, од севера па до југа, независно од државних, политичких граница, културних простора различитих локалних обичаја, где год да живи наш народ постоји златна нит која га повезује и која га чини једним и јединственим. То је православна вера и Српска Православна Црква".

Дјеца вјерујућих родитеља често постављају својим мамама и татама питања о вјери. Али родитељи не одговарају увијек исправно на таква питања - и ту се не ради само о садржају њихових одговора, већ и о њиховом односу према таквим питањима уопште.
Које грешке су најтипичније и како их избјећи, одговара протојереј Андреј Близњук вјероучитељ из Москве

1. Недостатак времена за одговоре, потцењивање значаја питања
Ово се не односи само на одговоре на питања о вјери – савремени родитељи углавном немају довољно времена да комуницирају са својом дјецом. Постоје социолошка истраживања, према којима савремени родитељ комуницира са дјететом око десет минута дневно, а већина овог времена се не троши на прави разговор, већ на свакодневну рутину: "покажи дневник", " опери зубе“, „јеси ли урадио домаћи?“. Дакле, дјеца су принуђена да траже одговоре на своја питања од других људи који можда немају педагошке вјештине, немају право знање, а можда чак ни не желе увијек добро нашој дјеци. И немојте себи ласкати илузијом да је довољно једном недјељно разговарати са дјететом, прочитати његов састав и рећи шта је добро, а шта лоше. Не, није довољно! 
Авај, у пракси је другачије. Родитељи кажу: „Рећи ћу ти касније“, „Још си мали, нећеш разумјети“, „О томе питај духовника на исповијести“. И онда долази дијете на исповијест, а тамо стоји 70 људи који желе да се исповиједе. Наравно, неће добити одговор -јер једноставно за то нема времена. Зато се дешава да и у вјерујућим, црквеним породицама одрастају дјеца која, завршивши школу, немају појма о васкрсењу мртвих и животу будућег вијека, већ знају само о загробном животу душе. Или, на примјер, дијете петог разреда из веома црквене породице поставља питање: „Гдје су кости Исуса Христа?“ Или дјеца уопште не знају шта значи име Исус. Могу да наведем много таквих примјера. А разлог је што родитељи не разговарају са дјецом о духовним темама.
У међувремену, родитељи од самог почетка треба да схвате да су дјечија питања било која, не само о вјери! - да је то веома озбиљно, веома важно,и да је апсолутно је неопходно одговорити на њих. Немате времена? Дакле, морате нешто промијенити у свом животном распореду, издвојити вријеме за ово.
Поред тога, морате се врло озбиљно припремити за одговоре на питања дјеце. Најбоље је то учинити унапријед - разговарати са другим родитељима, са духовником, прочитати православне изворе на ову тему. Али, такође, може бити да сте чули питање од дјетета на које вам је тешко одмах одговорити. У овом случају морате искрено рећи: „Не могу да одговорим сада, али ћу размислити о томе, потражити одговор и обавезно ћу ти рећи.” Наравно, обећање се мора испунити што је прије могуће.
И, наравно, не могу се сва дјечија питања о вјери гурати духовнику или вјероучитељу. Тиме показујете дјетету да вам је духовна сфера туђа, да не познајете хришћанско учење, да је ваша припадност Цркви чисто спољашња, формална. Стално слијегати раменима „питај духовника“ значи улити дјетету сазнање да немате одговор.
Али, наравно, постоје таква питања када дјетету можете рећи: питај духовника и о томе. Мишљење духовника веома је важно, а неопходно је да породица зна шта је дијете питало, а шта му је одговорено. Зато, као духовник, трудим се да подијелим дјечија питања са родитељима. Да би дјеца постављала озбиљна питања, на својим часовима издвајам посебно вријеме. Укључујем музику и стрпљиво чекам. Таква питања ми омогућавају да направим занимљиву лекцију. А да бих их боље запамтио, покренуо сам кутију у учионици у коју су дјеца стављала биљешке са питањима. Наравно, питају и усмено, али ми је важно да питања буду постављена. Проучавам динамику питања посљедњих година, откривам неке трендове и причам о томе родитељима својих ученика.
​
2. Огорчење због неприкладне форме питања      
Tо се, такође, дешава прилично често: дијете поставља питање, облачећи га у такве ријечи да родитељи изгледају као да нису довољно побожни или некако превише наивни. На примјер: „Да ли су постојале џиновске јагоде у рају?“, „Да ли је могуће крстити нашу мачку?“, „Да ли је Исус Христос имао жену?“ и тако даље. „Како се усуђујеш да питаш тако нешто?!“, родитељи се љуте. И као резултат тога, дијете стиче неповјерење према њима, плаши се да их пита, да не би наишло на замјерке. Однос повјерења са дјететом најважнија је ствар коју родитељи треба да његују, и развијају. Дијете увијек треба да зна да шта год да пита неће бити осрамоћено, већ подржано.
 
3.  Одбијање одговора на питања постављена из чисте радозналости
Понекад родитељи осјећају да дијете, постављајући своје питање, није много заинтересовано за одговор, пита „само тако“ - и зато одбијају да дају одговор. Можда одбијају у исправном облику, без замјерки, можда се некако смеју - али на овај или онај начин не подржавају разговор.
У међувремену, ово је озбиљна педагошка грешка. Чак и ако је питање изазвано празном радозналошћу, то је ипак сигнал родитељима да дијете доживљава недостатак комуникације. Држећи се родитеља, видећи њихове очи, почиње да се пита шта му пада на памет. Али таква „празна питања“ могу бити само увод у прави разговор. Са таквим питањима дијете вас можда тестира: да ли га уопште чујете? А ако га покренемо „празним” питањем, он неће поставити право питање које га брине, а које из неког разлога не може одмах да постави: стидљив је, уплашен. Зато родитељи треба да дају одговоре чак и на празна питања, размишљајући истовремено, шта ће се даље десити? Куда ће скренути разговор?
Навешћу примјер из једне књиге. Дијете је видјело мачку на улазу, хтјело је да је помилује, а тата је био против:
Не дирај, има буве!
"Одакле јој буве?" пита дијете.
- Од друге мачке.
- Одакле јој то?
И тата стрпљиво објашњава:
- Та мачка се заразила од мачке са другог улаза, и тако у недоглед!
А онда дијете каже:
- Тата, али само бројеви могу бити бескрајни!
 
И тата разуме да је његово дијете философ! Мачка је само изговор за разговор, дијете је заинтересовано за живот, дијете већ зна да постоји бесконачност бројева, али нема бесконачност мачака.
Дјечији психолози кажу да најзанимљивија, најдубља питања постављају дјеца млађа од 13 година. А послије „покретања“ одраслих и друштвених стереотипа, дијете је утемељено, а философска интересовања у њему се гасе. Дијете постаје "као и сви остали" - не стрши, плаши се подсмијеха, штити границе свог личног простора. Зато мала дјеца морају да добију одговоре чак и на своја најчуднија питања. А ова питања, уз сву њихову спољашњу наивност, могу се показати невјероватно дубоким.
Навешћу примјере из свог породичног живота. Када је једна од мојих кћерки имала пет година, схватила је да су сви људи смртни, да је то неизбјежно - и почела је да плаче. Почех да је тјешим, причах јој о Царству небеском, о Богу и вјечном животу. Мало се смирила, а онда је рекла: „Тата, недостајаћеш ми кад умреш!“ Поново сам почео да је тјешим, а она је одједном упитала: „Тата, хоћеш ли ме препознати у рају?“ 
Ово дјетињасто питање заправо је невјероватно дубоко и духовно. Заиста, овде, у земаљском животу, човјек често види само спољашње, а оно што је унутра похрањено, односно душе чак и блиских људи, затворено је за њега, па зато већ тамо, ван земаљског постојања, једноставно чини не препозна те душе, он ће проћи, оне ће за њега остати неријешена мистерија. Само они који су се за живота душом срасли, сродили, препознају се. Петогодишње дијете, наравно, то још не може да изрази на одрасли начин, али је сасвим способно да то осјети.

4. Једнократни одговор
Када је дијете питало, а ви одговорили, то не значи да је тема затворена. Дијете је добило одговор од вас - али ово је само почетак разговора. Важно је да на исто питање добије одговор од других људи. Ако је дијете поставило питање мајци, онда она мора о томе да каже тати: ево, кажу, питао је ово, а ја сам му овако одговорио. Јако је добро ако тата приђе дјетету и каже: „Знаш, мама ми је рекла које си јој питање поставио. Баш је добро што тако дубоко размишљаш! А ја бих могао да ти одговорим овако..." Односно, важно је да дијете има тродимензионалну перцепцију свијета, а не равну, монотону. На крају крајева, мушкарци и жене мисле мало другачије, и рећи ће другачије, а резултат ће бити стереоефекат.
Осим тога, чак и ако дјетету нико осим вас неће одговорити на ово питање, било би добро да се послије неког времена, када дијете одрасте, вратите на овај разговор, да му покажете неке друге аспекте проблема који су раније могли бити неприступачан за њега. То се, наравно, прије свега тиче идеолошких или теолошких питања попут „зашто има толико зла на свијету?“, „Зашто Библија ништа не каже о диносаурусима?“, „Зашто Бог не спречава зле људе да вријеђају добре људи?" и тако даље. Таква питања се никада не могу у потпуности исцрпити, што је дијете старије, то дубљи одговор у стању је да прихвати. И, наравно, ако су родитељи одмах одговорили – а сматрају да нису баш упућени у ову тему, да је њихов одговор био превише нагађајућ, треба да се удубе у то, прочитају литературу, питају упућене људе – и како би што прије поново разговарали о томе са дјететом, и допунили свој одговор.
​
5.Преиспитивање свог знања
Догађа се, међутим, и да су родитељи непоколебљиво сигурни да већ знају све о православљу и да могу без грешке да одговоре на свако питање. Одговарају дјеци одмах – али нетачно, њихови одговори не одговарају црквеном предању. Одговарају на основу неких стереотипа који постоје у прицрквеном окружењу, на основу неких гласина, безумно понављајући нечије ријечи. То се нарочито често дешава са питањима црквеног живота, која су сада посебно акутна. На примјер, шта се сматра јереси? Да ли је екуменизам јерес? А родитељи који се боре против ове јереси на интернету и одговарају својој дјеци на одговарајући начин, не узимајући мишљењу свештеника.
У међувремену, веома је важно да дијете разумије: има породицу, али постоји и храм, постоји и духовник, постоји и парохијска заједница, и не треба се изоловати (укључујући и своја питања) само у границама породице. Наравно, мислим на ситуацију гдје постоји пажљив духовник, здрава заједница (а таквих је све више). Ако родитељи затворе дијете за себе, онда оно када одрасте, када напуни 14-15 година, када падне родитељски ауторитет, остаје само са својим питањима. Родитеље више не пита – не вјерује, а никог другог нема у близини.
​Превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет / извор

До 2045. године, удео америчких хришћана у америчкој популацији могао би пасти на толики износ да ће престати да буде доминантан, наводи  christianpost.com. У таквом сценарију, према подацима истраживачког центра Пју (Pew Research Center), биће их мање од оних грађана САД који своје постојање не повезују ни са једном религијом и себе сматрају атеистима.
До овог закључка дошли су стручњаци који су развили неколико сценарија за промјену вјерског састава становништва САД у оквиру глобалног пројекта Pew-Templeton „Религијска будућност“.
Сарадници Пју-а су идентификовало четири највјероватнија сценарија који показују како би се вјерски пејзаж земље могао промијенити у наредних 50 година. У сва четири сценарија, „пропорција хришћана у популацији САД ће наставити да опада, чак и под фантастичном претпоставком да ће прелазак на нехришћанске деноминације потпуно престати 2020. године“, а број атеиста ће се повећати.
Према најпесимистичнијем моделу, до 2055. године већина у САД ће бити атеисти – отприлике 46% становништва, а хришћани ће остати 43%. До 2070. године удео атеиста ће достићи 52%, хришћана - 35%. Истина, истраживачи су овај модел сматрали непоузданим, јер се 2020. године око 64 одсто Американаца изјаснило као хришћани, а „високо религиозни родитељи, по правилу, одгајају високо религиозну дјецу“. „Резултат може бити самостално језгро посвећених хришћана који се придржавају своје религије и његују нове генерације хришћана“, наводи се у студији. ​У сваком од сценарија, нехришћански верници ће порасти два пута, да би представљали 12% до 13% становништва САД.

У Републици Србији и Републици Српској 15. септембра се обиљежава Дан српског јединства, слободе и националне заставе. Тим поводом у Требињу је данас на градском Тргу слободе уприличен свечани програм. Хор ученика Музичке школе извео је националне химне Републике Србије и Републике Српске. Посредством Српског удружења „Ћирилица“ у склопу програма изложени су и калиграфски радови основаца и средњошколаца, које су радили под менторством вјероучитељица Иване Хрњез и Жанеле Пажин и професорице ликовне културе Ирене Јакшић.
Међу радовима се налазе цитати и одломци из књижевних дијела и иницијална слова.Жанела Пажин

Након што је патријарх Порфирије скренуо пажњу јавности на спорни садржај уџбеника из биологије у којем се говори о родном идентитету и родном изражавању, а министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије Бранко Ружић затражио њихово поновно преиспитивање, донета је одлука о хитном формирању радне групе у којој ће најеминентнији стручњаци из биологије изнети свој став.
Председник Националног просветног савета Радивоје Стојковић изјавио је да ће они формирати радну групу у коју ће, поред биолога са државних универзитета ући и експерти из Српског биолошког друштва, али наглашава да ће се процена односити искључиво на програм, будући да сам Клетов уџбеник, који је изазвао контроверзе, није у њиховој надлежности. ​Програм је пре три године оцењен као један од најквалитетнијих реформисаних програма за осми разред и он не одступа од биолошке науке. Заснива се на хормонским и генетичким обрадама. Тек након разултата рада радне групе, НПС ће се на хитној седници донети мишљење. Предстоји нам најужа стручна јавна расправа наших најеминентнијих биолога, а затим ће НПС, након изнетог научног става и Српског биолошког друштва и радне групе за биологију, донети мишљење, изјавио је Стојковић за Спутњик.
То/та/тај дете
Лекција Клетовог уџбеника чији садржај се бави питањима пола и рода носи назив „Родни и полни идентитет у контексту хормонске активности и индивидуалне генетичке варјабилности“, а садржи и илустрације које помажу ученицима при разликовању родног изражавања, родног идентитета, сексуалне оријентације и полног идентитета.
Родни идентитет појединца може бити независтан од тога који пол му је уписан на рођењу, иако се код већег дела популације род поклапа са биолошким полом. Родни идентитет зависи од тога како особа себе види, односно, какав је његов/њен унутрашњи осећај рода. Само појединац може одредити свој родни идентитет, наводи се у једном сегменту спорне лекције.
Пажњу јавности на споран садржај скренуо је патријарх СПЦ након служења молебана за светињу брака и породцие. Патријарх се обратио надлежним органима са захтевом да одмах повуку из употребе Клетове уџбенике из биологије за осми разред основне школе будући да верује да су кроз њих „испод жита унете лекције које пропагирају родну идеологију“.
Данас смо суочени са таласима, са цунамијем и најездом многих нових система вредности, који се насилно, агресивно, или, пак, меком моћи и невидљивим радовима испод радара, намећу са циљем да уруше сваки постојећи природни или цивилизацијски поредак. Да успоставе, рекли би образовани људи, нову парадигму. Нова правила. У том вртлогу, намера је да се поруше идентитетски темељи и стубови појединца и заједнице. Да све постане релативно, крхко и флуидно, као да хоће да нам кажу да све што смо до сада знали више одједанпут не важи, и да смо хиљадама година живели погрешно, изјавио је Патријарх. Наука или идеологијаМарија Стајић, координатор Коалиције за природну породицу, сматра да поменута лекција не садржи научне чињенице, као и да је веома проблематично што се у егзактну науку, каква је биологија, уносе елементи ненаучне и арбитрарне теорије рода која, како каже Стајићева, припада домену социологије и која је осмислила ненаучне термине какви су „род“ и „родни идентитет“.
Биолошка је чињеница да је човек двополно биће, а постојање појединаца са хромозомском аномалијом у виду нпр. хромозома XXY, које су прилично ретке, нема везе са оним што се данас назива трансродна особа, тј. мушкарац с мушким хромозомима или жена са женским који тврде да се осећају као да су супротног пола. Тврдње у уџбенику из биологије део су идеолошке индоктринације којој нипошто није место у школи, нарочито имајући у виду да су веома ризичне и компликоване процедуре медицинске транзиције у уџбеницима неких издавача представљене као поступак раван промени фризуре или одабиру спорта којим ће се дете бавити, изјавила је Стајићева за Спутњик.

С обзиром на изазове и искушења са којима се наша Црква и њен верни народ суочавају, Његова Светост Патријарх српски г, Порфирије, председник Светог Архијерејског Синода, донео је одлуку да се, почевши од данашњег дана, у свим храмовима и манастирима Српске Православне Цркве на свим богослужењима произноси Молитва за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу, која гласи:
Господе Боже Оче, Сведржитељу, Творче неба и земље, и свих бића, и човека, којега си после свих других створења створио по слици и прилици Твојој и зато најсавршенијег међу створеним бићима, Ти си човека створио као мушко и женско, као једно удвоје и двоје уједно, и тако си од искони установио брак, и заповедио си: „Рађајте се и множите се”, и тако си у исти мах установио породицу као заједницу љубави у Теби, усавршену у свету Тајну љубави у Христу Твоме; Ти Сâм, Господе човекољубиви, Једини, у Светој Тројици слављени, одржи и умножи љубав Своју, благодат Своју и благослов Свој у свакоме браку и у свакој породици, у роду нашем и у васцелом свету Твоме, особито у дане наше, када се невидљиве силе злобе поднебеске и видљиве, свесне и несвесне, слуге њихове, упињу да обесвете светињу брака и оскрнаве чистоту породице намећући богопротивне и противприродне заједнице као замену за брак и породицу.
Господе Исусе Христе, Сине Божји и Сине Човечји, Спаситељу наш, Ти си прво богочовечанско чудо Своје, знамење човекољубља Свога, учинио управо на једној свадби, свадби у Кани Галилејској, и тиме си показао и доказао да је брак частан и постеља брачна непорочна, што потврдише сви свети апостоли и ученици Твоји, који богодолично и с правом назваше Тебе, поред свега осталога, и Жеником Цркве Твоје, а њу Невестом Твојом, особито пак богоречити апостол Твој Павле који је смело и богонадахнуто навео љубав и јединство мужа и жене као слику љубави и јединства Тебе и свете Цркве Твоје; Ти Сâм, Христе Господе, одржи и умножи љубав Своју, благодат Своју и благослов Свој у свакоме браку и у свакој породици, у роду нашем и у васцеломе свету Твоме, особито у дане наше, када се невидљиве силе злобе поднебеске и видљиве, свесне и несвесне, слуге њихове, упињу да обесвете светињу брака и оскрнаве чистоту породице намећући богопротивне и противприродне заједнице као замену за брак и породицу.
Душе Свети, Утешитељу благи, Тобом живи свака душа жива, Ти Собом просвећујеш и освећујеш све и сва, Ти си нам подарио сва надземаљска и земаљска добра која нам је, по благовољењу Бога и Оца, у Своме Домостроју спасења обезбедио Господ и Бог и Спаситељ наш Исус Христос; Ти Сâм, Душе Истине, Источниче добара и Даваоче живота, дођи и к нама, недостојним слугама Твојим, и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте, и призови к покајању и нас и сву браћу нашу и сестре наше, и спаси, Добри, душе наше.
О Пресвета Владичице наша, увек Дјево, Богородице, узоре, путеводитељко и заступнице свима који живе било у целомудрености и девствености било у целомудрију часнога и благословенога брака, Ти, материнском љубављу својом и свеобухватним молитвеним покровом својим, призови и приведи к покајању и нас и све ближње наше, очисти све од сваке нечистоте, телесне и духовне, и оспособи нас, Свенепорочна, да подражавамо безгрешно живљење твоје на земљи и непрестано служење твоје Сину Твом и Богу Твом и нашем.
Преподобни оци наши и матере наше, ви који угодисте Богу живећи било у ангелоподобном безбрачју било у благодати брачне и породичне заједнице, сви ви што чистотом, врлином и светошћу прослависте Господа славе Који прослави вас у Царству Свом, у светој Цркви Својој, молите се Њему за нас и за сву у Христу браћу нашу и сестре наше! Амин.

Патријарх московски и целе Русије Кирил изразио је наду да би интересовање које је раније показивао краљ Велике Британије Чарлс III за православље могло да постане основа за развој односа између две земље.
„Суђено вам је да преузмете посебну одговорност за судбину Отаџбине и станете на чело једне од најпознатијих и најпоштованијих владајућих династија у свету. Ваша дугогодишња активност на добробит земље и њеног народа донела вам је поштовање поданика британске круне и грађана држава које су чланице Комонвелта“, наводи се у честитки патријарха Кирила упућеној Чарлсу III, поводом његовог ступања на престо.
Поглавар Руске православне цркве, такође, је захвалио краљу Велике Британије на интересовању за православље и изразио наду у даље јачање пријатељства међу народима: „Сећам се ваших посета црквама и манастирима у Русији и иностранству, када сте имали прилику да се упознате са хиљадугодишњим духовним наслеђем Руске Цркве....Надам се да ће ваше велико интересовање за православље, укључујући и руску традицију, исказано протеклих година, допринети даљем развоју добрих односа међу нашим народима“, рекао је он.
Подсетимо, Чарлс је 2020. године посетио руску православну цркву Марије Магдалине у Јерусалиму. Поред тога, као принц двапут је посетио и Санкт Петербург.
Да подсјетимо да је током свог боравка у Србији 2016. године краљ Чарлс Трећи, тада принц од Велса обишао и манастир Ковиљ, а монаси тог манастира радо се сјећају времена проведеног са британским сувереном. Краљ Чарлс је стални посјетилац Свете горе, најчешћи манастир у којем проводи време је Ватопед, још од 1996. године када је први пут био гост православног братства на овом полуострву. Према добро обавијештеним изворима када краљ Чарлс борави на Светој Гори, сате проводи у келији од 30 квадратних метара, која има кревет, иконе, Нови завет и сталак за сушење. Једини луксуз је што има сопствено купатило. Његов програм је, наравно, исти као и монахе. Буђење у зору, богослужење, вјерски и философски разговори са монасима. У прошлости су, наиме, неки тврдили да је тадашњи принц Чарлс на Светој Гори показао свој таленат за сликање. Зид његове дневне собе на краљевском имању Хајгроу препун је византијских икона, поклона светогорских монаха. Чарлс и његов покојни отац принц Филип били су чланови удружења "Пријатељи Свете горе". Није случајно да је краљ Чарлс издвојио 650.000 британских фунти за обнову српског манастира Хиландара уништеног у пожару 2003. године. Интересантно је поменути да je Чарлсов отац Филип (рођен на грчком острву Крфу), војвода од Единбурга, прије ступања у брак био је православац. Биографи краљевске породице написали су да је Филип "женидбом званично престао да буде православац, али да никада није престао да се крсти на начин на који то раде припадници православне цркве".
Нови британски краљ Чарлс Трећи, тада принц од Велса, организовао је у љето 2011. на краљевском имању Хајгроу у Великој Британији пријем за обнову Хиландара. На сајту Српске православне цркве тада је саопштено да је приход био намијењен опремању радионице за конзервацију икона и рукописа по којима је Хиландар познат у свијету и који представљају један од најзначајнијих дијелова његове ризнице. На пријему је било присутно око 100 званица из Велике Британије, Европе и САД.

 У молитвеном присуству неколико десетина хиљада верних, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 11. септембра 2022. године испред Саборног храма Светог Саве у Београду молебан за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу. Централне улице и Светосавски плато закрчиле су непрегледне колоне благочестивог народа, не само житеља српске престонице већ и верних пристиглих са свих страна Србије како би се заједно са својим Патријархом и отачаственим архијерејима помолили за очување нападнуте светиње брака и породице.
Молебану су молитвено присуствовали преосвећена господа eпископи сремски Василије, новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, бачки Иринеј, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, тимочки Иларион, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан, топлички и изабрани шабачки Јеротеј, хвостански и изабрани западноевропски Јустин, мохачки Дамаскин, марчански Сава, умировљени канадски Георгије, изабрани липљански Доситеј. На крају молебна Његова Светост Патријарх г. Порфирије је беседио верном народу. Патријарх Порфирије: Божја реч нам већ на почетним страницама Светог Писма открива да је Бог створио човека као два пола, као мушко и женско, и да је благословио брак и породицу као заједницу љубави мушкарца и жене са њиховом децом. 

​У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо архијереји, браћо свештеници, свештеномонаси и монахиње, браћо и сестре, децо Светог Саве и децо Светог кнеза Лазара, децо великих, славних отаца и праотаца наших, подвижника, мученика и сведока православне вере,

Добро сте дошли у окриље храма Светог Саве. Добро смо дошли и добро смо се сабрали вечерас. Једна нас је мисао и једна жеља вечерас окупила у овом броју пред храмом Светог Саве, пред саборним храмом читавог српског православног народа где год да се налази. Та жеља, та мисао једноставна је: да будемо оно што јесмо, да будемо оно што су били наши преци – да то исто буду и наша деца, да будемо оно што заправо јесмо од када за себе знамо, да будемо оно што је воља Божја, оно што Бог хоће од нас, а не оно што људи покушавају да добију. Браћо и сестре, сабрали смо се овде да се помолимо Богу за светињу брака, за слогу и јединство.

У животу нас православних хришћана све треба да започиње и да буде прожето молитвом, да се њоме завршава, да све буде утемељено у молитви, јер ми, православни хришћани, у молитви препознајемо неизмерну силу и снагу. Молитва је истовремено и простор присуства Божјег међу нама, у нама и у нашим животима. Јуче сам, браћо и сестре, служио Литургију у Јасеновцу, а јутрос у Лици, у Медаку, где су животе изгубили многи невини људи 1993. године. Неколико дана пре тога био сам у Сентандреји, у Мађарској, а пре тога у Херцег Новом. У последња два-три месеца обишао сам и служио у многим епархијама наше Цркве, од Косова преко Републике Српске и широм Србије. Служио сам и сабирао сам се са нашим народом, молио се Богу заједно са њим.. Где год да живимо, независно од државних и политичких граница, све нас повезује једна иста вера православна. Све нас повезује једна иста Српска Православна Црква. Све нас баш због тога повезује и чини да јесмо једно, исти систем вредности. Православна вера нас је где год да смо обликовала кроз векове, од Светог Саве, преко Косовског завета, Светог кнеза Лазара Косовског, све до наших дана. Обликовало нас је Јеванђеље Христово, реч и заповести Божје, обликовало нас је Христово учење. Јеванђељем смо Христовим градили и изградили свој начин живота и свој систем вредности. Тим системом вредности организујемо свој приватни, породични, друштвени, културни живот. На том систему вредности формиран је наш јавни морал. Њим градимо односе међу собом, али и са другима и другачијима, једном речју градимо и негујемо оно што ми јесно, свој идентитет. То је православни, хришћански идентитет и јеванђелски систем вредности. У центру тог система вредности налази се љубав према Богу и љубав према ближњем, али не сентиментална, површна љубав, него љубав која је одговорност према светињи живота и одговорност према спасењу. Нисмо само биолошка бића позвана у овај свет да имамо свој почетак и онда потпуно бесмислено обесмишљавајући све што му је претходило да из њега ишчезнемо. Створени смо за вечност, а у ту вечност нас води Црква наша, води нас Јеванђеље Христово и јеванђелски систем вредности.

Браћо и сестре, знате то боље него ја, ми никоме не намећемо оно што је наш начин живота, али исто тако не желимо да нам било ко, са било које стране света долази да нам намеће своје вредности, свој поглед на свет, свој начин живота. Браћо и сестре, нећемо – понављам, јер ми никоме не намећемо свој начин живота – да нам ико, макар он и мислио да је бољи од нас, намеће своја правила, свој поглед на свет и свој начин живота. Нећемо да нам било ко каже шта ми треба да будемо. Нама је мера и критеријум Христова реч, Божја реч. Христос нам даје путоказе, говори нам шта је добро, а шта није, шта је црно, а шта бело, шта је Богом установљено као природно, а шта је неприродно или како Свети Максим Исповедник каже противприродно. Божја реч нам већ на почетним страницама Светог Писма открива да је Бог створио човека као два пола, као мушко и женско, и да је благословио брак и породицу као заједницу љубави мушкарца и жене са њиховом децом. На таквом Богом благословеном браку и на таквој породици је изграђено друштво и цивилизација какву познајемо, не само овде него и у Европи. Сама реч породица по своме значењу у српском језику нам казује да мушко и женско покренути љубављу и у жељи да буду једно ступају у заједницу и да би имали пород, породицу. Породица је један од плодова брака између мушког и женског. Али, када у браку нема порода, када нема деце, када је таква воља Божја, брак ни у ком случају не губи своју пуноћу и свој смисао, јер остаје онај најважнији циљ – да двоје у љубави једно буду.

Па шта је то? То је вера наша. Њом и поверењем у Христову реч знамо шта је мушко, а шта је женско. Њом знамо и шта је брак. За нас православне хришћане то се подразумева. Ту нису потребна никаква објашњења, јер је Христова реч једноставна и упућена сваком човеку. Данас смо, међутим, суочени са таласима, са цунамијем, са најездом многих нових система вредности који се насилно, агресивно или меком моћи и невидљивим радовима испод радара, намећу са циљем да уруше сваки постојећи природни или цивилизацијски поредак, да успоставе нову парадигму, нова правила. У том вртлогу, намера је да се поруше идентитетски темељи и стубови појединца и заједница, да све постане релативно и крхко. Као да хоће да нам кажу да све што смо до сада знали и чиме смо живели до сада више не важи и да смо заправо хиљадама година живели погрешно, били у заблуди. Епилог ових идеологија постхуманистичког друштва није само да изгубимо идеју о томе шта је мушко, а шта женско, шта је брак, него да на крају – рећи ћу опору реч и бити прозиван због тога, не хајем за прозивке, него са вама бринем шта ће Бог рећи – не можемо са сигурношћу рећи ни шта је човек. И већ има таквих идеја и таквих гласова.

Наравно, да не звучи самољубиво и гордо, да смо им ми сметња, не због тога што смо тобож бољи од њих или што имамо другачији став и гледиште, већ због тога што наше свецело и снажно опредељење за истину Јеванђеља Христовог, па и за истину о мушком и женском и браку, изобличава њихове странпутице. Том и таквом духу смета Христос и Његово Јеванђеље. Ми смо читали Јеванђеље и знамо када је Господ био у Гадаринским крајевима. Учинио је добро, али су му рекли: Иди од нас, сметаш нам, квариш нам бизнис, квариш нам нашу идеју да су комфор, успех и слава најважнија ствар на свету. Смета им Христос, јер Он јасно каже: „Да нисам дошао не би греха имали“, тј. да није Христос дошао не би знали шта је исправно, а шта није. Будући да је Христос дошао и у Јеванђељу рекао шта је истина, а шта лаж, том духу препрека је Он сам и Његова Црква, односно вредности које извиру из Његове истине. Због тога тај дух нових идеологија хоће те вредности, ако не да их уклони, онда бар да их разводни и релативизује. Наравно, покушава изнутра, унутар Цркве, да релативизује оно што је Господ рекао. Кажу: „Зар Бог није дао слободу човеку?“. Да, јесте. Али, апостол Павле је рекао: „Све ми је дозвољено, али није ми све на корист“. Дакле, није свака слобода спасоносна и смислена. Отуда је за нас православне хришћане неприхватљива LGBTQ+ идеологија.

Међутим, одмах да подвучем да смо истовремено против сваке врсте насиља, да смо против презира, мржње, прогона и жигосања оних који деле те идеје, поготово ако се насиље чини у име Цркве, и у име Христа. Штавише, знам да има много људи из те популације који су бољи од мене, али који носе свој крст и боре се са својим искушењима и који нису ни за каква парадирања. Верујем да и ви имате таква искуства. Ми им не судимо, не оптужујемо их и не осуђујемо. Бог је судија свима, па и нама овде сабранима. Као хришћани молимо се и за њих, јер су и они наши ближњи. Молимо се да и они дођу у познање истине Христове, закона Његовог, заповести Његових. Не мешамо се у то како ко организује свој живот. Овде није реч о личном односу према било коме конкретно. Реч је о томе да не можемо прихватити било чије слабости, личне склоности и изборе који нису у складу са поретком који је Бог установио, а који се пропагирају и намећу као нова друштвена норма и правило. Не можемо прихватити да се медији, просвета, култура, али и политичке установе претворе у средства сталног и перманентног психолошког и моралног притиска у служби насилног социјалног инжењеринга. Ми не можемо дозволити да та идеологија мења модел друштва којим наш народ живи откад зна за себе.

Већ смо суочени са плодовима тихог инжењеринга те LGBT идеологије. Да неко не каже да претерујемо, да смо сумњичави, да претерујем: ових дана смо сазнали да су у уџбенике основних и средњих школа код нас испод жита, далеко од ока јавности, унете лекције које пропагирају родну идеологију. Ко је то учинио? Да ли је неко вас, чија деца иду у школу, питао нешто о томе? Да ли сте сагласни? Ако вас пак није питао, а ја знам да није, тражимо од надлежних органа да се одмах повуку из употребе сви уџбеници, приручници и помоћна наставна средства у средњим, основним школама и предшколским установама у којима постоје такве лекције.

Замислите тек до ког апсурда доводе ови трендови. Док, са једне стране, имамо законе који дају апсолутно право мајкама да одлучују о томе да ли ће њихово дете угледати светлост дана или не, да ли ће се родити или не – а деценијама сам исповедао наш српски народ у манастиру Ковиљу и знам какав је бол свакога који је прошао кроз то, молио се заједно са онима који су прошли кроз то и сигуран да је Бог тај бол урачунао као прилог на путу преображаја и спасења – а са друге стране, у државама у којима су ови трендови постали реалност и норма, постали нормални, имају законе који истим тим родитељима забрањују да ако имају мушко дете, да га виде као мушко, ословљавају као мушко, да своме сину кажу: Соколе мој; или ако имају девојчицу нису у прилици, и не смеју по закону да негују своју девојчицу да буде будућа девојка и будућа мајка. И то све до не знам које године. И о томе да ли је дечак, ако се родио као дечак, и да ли је девојчица, ако се родила као девојчица, заиста то и жели да буде. Када дође до не знам које године треба сами да одлуче, по своме афинитету, шта су, а пре тога, до четрнаесте године, прошли су brainwashing, прошли су испирање ума кроз разне програме у школама које су учили. То нису вредности по којима ми живимо! То нису вредности са којима хоћемо да живимо!
Стога је разумљиво, браћо и сестре, што се противимо такозваном Еуропрајду, што се противимо парадирању улицама Богородичиног града, престоног града Београда. Видели смо већ и немамо потребу више да гледамо, у многим европским престоницама како такве манифестације опсценим и егзибиционистичким понашањем и својом визуелном и естетском агресијом вређају, изругују се и исмевају све што се сматра најсветијим и најчеститијим и у нашем народу, али и у другим народима. Ми смо против Еуропрајда као таквог, јер је очигледно да им није само до шетње и до провода, јер им је циљ да преобликује наше друштво, наше вредности, наш начин живота, а да то сами нисмо тражили.

Браћо и сестре, неки кажу, сигуран сам не дубински у себи размисливши, да је овакав наш став крсташки рат. Знамо ми добро шта су крсташки ратови. Знају то православни народи, знају и ко их је и зашто водио. Ми смо били објекти крсташких ратова, али и то искушење и ту невољу смо превазишли вером и Јеванђељем. Да ли ми водимо крсташке ратове ако седимо у својој кући? Нисмо ми отишли у другу државу, у други народ да му чак ни милом, а камоли силом, намећемо свој начин живота и своје вредности. Нисмо ни вером ни било којом другом идејом, а безброј пута смо у историји били подвргнути разним покушајима да се одрекнемо себе, да не будемо оно што јесмо, да постанемо нешто друго. Хвала Богу, ево нас са главом на раменима живи и здрави и даље оно што смо били. Па ко води крсташки рат? Други су дошли у нашу кућу и нама пропагирајући своје идеје поткрадају нас и намећу их. Они хоће да нам кажу какви треба да будемо. Ми смо објекти у овој причи и ми смо они који су изложени насиљу. Силују нам памет! Силују нам душу! Хтели би, али неће моћи!

Браћо и сестре, могао бих са вама до ујутру бити и више од свега бих волео да имамо свеноћно бденије, свеноћну молитву онако како то чине манастири по Светој Гори и по Србији, да се молимо за читав свет и за све људе, да се молимо да нам Бог да мир, да нам да здраву породицу, да нам да слогу и јединство, јер имамо много искушења и проблема – зато је потребно да будемо једно у вери и једно у добру – да се молимо и за посрнулу нашу браћу у вези са иделологијом коју смо помињали, да је више не помињем. У вези са сваким нашим падом, са сваким нашим грехом, да нам Бог свима да да дођемо у познање истине, да знамо Њега, Једнога у Тројици Бога кога славимо, Оца и Сина и Светог Духа сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: званични сајт СПЦ

На празник Усјековања главе светог Јована Крститеља, евхаристијским сабрањем у Поточарима код Брчког, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Иако је падала киша, доста народа се сабрало испред храма Сабора Срба светитеља дочекају свог надлежног Архијереја. Домаћин протојереј-ставрофор Александар Михајловић је пожелио добродошлицу епископу Фотију и замолио га да се помоли за све парохијане и вјерни народ. Епископу Фотију су у Христовој оданости и братској љубави саслуживали протојереји-ставрофори Миодраг Тошић, Драган Ћирковић и Драган Јездић, као и протођакон Лазар Илић, епархијски ђакон. Бесједећи о страдању светог Јована Крститеља владика Фотије је нагласио да су ''сви присутни на Иродовом пиру били добродошли зато што га нико од њих није изобличио за његов недостојни начин живота и преступање Божјих заповести. Зато их је он прихватио да му буду пријатељи. Ирод није разумео да су му они пријатељи само за трпезом али му нису пријатељи у вечности. Нису се бринули за његово спасење. Али човек истине, човек који је био проповедник покајања га је изобличио за његове грехе желећи му спасење. Свети Јован Крститељ је био једини истински пријатељ Иродов.''
У наставку своје бесједе Преосвећени владика говорио је о празнику Сабора Срба светитеља истакавши да су ''сви Срби позвани да буду свети. Ми смо народ који је рађао и рађа светитеље о чему сведочи предивна химна Србима светитељима. Данас су нажалост неке антивредности постављене пред нашу омладину. Узори су особе много више недостојног живота него што је Ирод био у своје време.'' На крају Свете Литургије извршен је избор кума за следећу годину. Кумство је прихватио господин Теодор Стокић. Након тога је извршен опход око храма, у току ког је одржан и парастос за погинуле борце са Поточарско брезичке парохије. По повратку у храм Епископ Фотије је освештао славске дарове и преломио славски колач са овогодишњим кумом г. Сретом Гајићем. Извор: Епархија ​зворничко-тузланска

​Прошло је пуних осамнаест година од пада хеликоптера на Ситонији који је однио животе александријског патријарха Петра и још шеснаест људи (11 црквених великодостојника, сарадника и 5 чланова посаде). Велом тајне и даље је обавијен трагични догађај који је несумњиво шокирао цијелу Грчку и сав православни свијет. Био је 11. септембар 2004.године, када је војни хеликоптер типа "СИНУК", који је превозио Његово Блаженство Патријарха и Папу александријског Г. Петра VII на Свету Гору и његову пратњу, пао је у море, код полуострва Атос, непосредно прије слијетања. Седамнаест 17 мртвих, трагични је биланс, међу којима је и александријски патријарх Петар VII. 
Кобни хеликоптер полетио је у 9:35 časova и требало је да слети на Свету Гору у 11:05. У 10.54 часова имао је посљедњи контакт са контролним торњем, док је тадашња информација говорила да је око 11 часова хеликоптер нестао са радара. Војска и полиција Демократске Републике Грчке потврдиле су, да су сви путници, који су били у војном хеликоптеру на путу за Свету Гору, настрадали. Командант грчке војске Николас Дувас истиче да се за тијелима трага, али да је ситуација веома тешка, јер је хеликоптер потонуо дубоко у Егејско море, 5,5 наутичких миља далеко од обале полуострва Халкидики. У 4 сата послије подне олупину смртоносног хеликоптера пронашле су спасилачке екипе које су stigle на то подручје. Војни извори истичу да се ова несрећа случајно догодила, али се још увijек поуздано не зна узрок несреће. Генерал Николаос Дувас је истакао да су временски услови и видљивост били добри, а да је хеликоптер био стар само годину и по дана. 
​Заједно са патријархом Петром у кобном лету били су:
Патријарх александријски Петар VII, Митрополит пилусијски Иринеј, Митрополит картагински Хризостом, Епископ мадагаскарски Нектарије, Архимандрит Арсеније, Архимандрит Калистратос Економу, ђакон Нектарије Кондојоргос, правни саветник александријског патријарха Јоргос Маврос, технички саветник александријског патријарха Патрокло Папастефану, савјетник за штампу александријског патријарха Јоргос Ксенудакис, брат патријарха Петра VII, г. Јоргос Папапетру и патријархов лични пратилац Спиридон Курсарис. Несрећу је избегао јереј Апостолос Форлидас, који је пред полазак из Атине, морао да одустане од пута из личних разлога. Петорица чланова посаде су: мајор Папанастасиу, наредник Раптис, наредник вода Панделис Хацивангелис, главни наредник Панајотис Голегос, и командант армијског ваздухопловног хеликоптерског батаљона Димитрис Папаспиру.

Блаженопочивши Патријарх александријски Петар, рођен је 1949. године на Кипру, а основно, средње и високо образовање стекао у Никозији, Александрији, Даблину и Атини, где је и завршио богословске студије 1978. године. За јерођакона је рукоположен 1969. године, у кипарском манастиру Махерас, а од 1970. до 1974. године, био је ђакон тадашњег Патријарха александријског Николе VI. Рукоположен је у чин презвитера у манастиру Пенделис, 1978. године. Исте године произведен је у чин архимандрита и задужен за вођење Патријарховог кабинета у Каиру. На молбу ондашњег Патријарха александријског, у чин епископа хиротонисао га је Његово Блаженство Архиепископ кипарски Г. Хризостом, 15. августа 1983. године, у манастиру Махерос. За Митрополита Акре и западне Африке, изабран је 14. јуна 1990. године. Годину дана потом, блаженопочивши Патријарх Партеније III именовао га је за егзарха Архиепископије иринупољске (Кенија-Уганда-Танзанија), да би крајем 1994. године био изабран за Митрополита камерунског и западноафричког. За Патријарха александријског и целе Африке, изабран је 21. фебруара, а у древни трон александријских патријараха уведен је 9. марта 1997. године. Патријарх Петар је придавао највећи значај мисији Цркве међу домородачким становништвом. Као представник Александријске патријаршије учествовао је у многим међуправославним и међуверским скуповима и конференцијама на свеправославном и свеафричком нивоу. На позив Његове Светости Патријарха српског Г. Павла и Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, од 9. до 16. маја 2002. године, поглавар Александријске патријаршије блаженопочивши Патријарх александријски и све Африке Петар VII био је у посети Српској Православној Цркви. Том приликом, Патријарх Петар је посетио Сремску, Бачку, Банатску, Шумадијску, Браничевску, Црногорско-приморску и Захумско-херцеговачку епархију. Његова Светост Патријарх српски Господин Павле, је, у Патријаршијском двору у Београду, на свечаном пријему, приређеном у част боравка високе делегације Александријске Патријаршије Српској Православној Цркви, доделио је Његовом Блаженству Патријарху и Папи александријском и све Африке Господину Петру VII, Орден Светог Саве првог степена. Припремио сајт вјеронаука.нет

У Музеју манастира Житомислић, у сарадњи са Музејом Херцеговине из Требиња, отворена је изложба под називом "Јован Дучић - нераскидива веза са Шантићем и Мостаром", у оквиру 103. Шантићевих вечери поезије.
Директор Музеја Херцеговина из Требиња Ивана Грујић рекла је синоћ приликом отварања изложбе да је Дучић други пут у Манастиру Житомислић тамо гдје је давне 1894. дошао радити као учитељ и из кога је упловио у познати Мостарски круг. Према њеним ријечима, наслов изложбе говори о нераскидивој вези између Дучића и Алексе Шантића, иако су се њихови животни путеви врло брзо разишли.
- Тај први дио младости, и једног и другог, везан је за Мостар и за књижевни круг који се оформио око "Гусала" и око "Зоре". Дучић је након Сомбора и Бијељине службовао као учитељ у Манастиру Житомислић, али ово је први пут да Јован Дучић поново долази у Манастир Житомислић и то нам је посебно драго. Њих двојица тамо негдје сигурно су поносни што се оваква једна изложба одржава -  рекла је Грујићева.Игуман манастира Житомислић Данило Павловић рекао је да је нераскидива веза између Дучића и Шантића.
- Јован Дучић је 1894. године добио посао учитеља у Манастиру Житомислић и он управо преко овога манастира долази у Мостар и упознаје се са Шантићем и даље наставља да дјелује - додао је Павловић. 
Говорећи о Дучићи и Шантићу, њиховом дјеловању и животу, игуман Данило је истакао да је ријеч о два потпуно различита човјека који су иза себе оставили много.
- Ово је у нашем музеју једна од значајнијих изложби и по ономе што она има као своју поруку и по ономе што можемо да видимо, а то су врло вриједни експонати који су захваљујући Музеју Херцеговина дошли овдје и биће изложени нашим гостима - рекао је Павловић. Предсједник Српског просвјетног и културног друштва "Просвјета" Градски одбор Мостар Сања Бјелица Шаговновић истакла је да су овогодишње Шантићеве вечери поезије организоавне у част 120 година "Просвјете", али и част Шантићу, Дучићу, Ћоровићу који су посатвили темење "Просвјете" и "Гусала", али и савремене културе у Мостару. Она је подсјетила да је Шантић био један од првих предсједника "Просвјете", док је Дучић дио живота провео у Мостару и био члан мостарског културног круга заједно са Шантићем и Светозаром Ћоровићем са којима је основао лист "Зора". - У то вријеме културна, интелектуална и национална мисао у Мостару досегла је до неба и Мостар се сврстао раме уз раме са Београдом и Новим Садом. Оставили су много, не само нашим друштвима, већ и граду Мостару и ми настојимо да на достојанствен начин чувамо сјећање на њих - рекла је Бјелица Шаговновић.  Изложба је сачињена од дијелова из сталне поставке Музеја Херцеговина, а то је дио умјетничке колекције, портрети, дио Римске колекције састављене од саркофага и скулптура, Дучићево дипломатско одијело са ордењем које је добио и још много тога и биће отворена наредних мјесец дана у Музеју манастира Житомислић.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао, данас у суботу  10. септембра 2022. године, светом архијерејском Литургијом у манастиру Светог Јована Крститеља у Јасеновцу поводом централне прославе празника Светих новомученика јасеновачких. Патријарху Порфирију саслуживали су  Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, Његово Вископреосвештенство Митрополит преспанско-пелагонијски Петар, Његово Високопреосвештенство Митрополит кумановско-осоговски г. Григорије и Пресосвећена господа епископи милешевски Атанасије, пакрачко-славонски Јован, ваљевски Исихије, захумско-херцеговачки и приморски Димитрије и хумски Јован, у молитвеном пристутву принца Филипа и принцезе Данице Карађорђевић, српског члана Преседништва БиХ Милорада Додика, осталих високих званица и бројног верног народа. Након свете литургије  служен је помен невиним цивилним жртвама и ратним заробљеницима пострадалим у нападу хрватске војске на Медачки џеп септембра 1993. године.​ Наиме, током напада на српска подвелебитска села од 9. до 17. септембра 1993. године, након окрутног злостављања и масакрирања, убијено је 88 цивила и ратних заробљеника, док су њихове куће и друга имовина спаљени, порушени и опљачкани. 
Након свете Литургије обратио се Његово Вископреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије који је рекао да Јасеновац као највећа голгота, као највеће жртвено место српског народа у Другом Светском рату сабира у себи сва остала жртвена места од Јадовна до Чакора и Краљева и Крагујевца.
"Данас прослављамо Свете српске Новомученике овде у Јасеновцу, али знамо да су у Јасеновцу страдали и други народи, нарочито Јевреји и Роми, и према њиховим жртвама изражавамо
највеће поштовање. А откад је обновљен храм Светог Јована Крститеља у Јасеновцу, од тада и започе молитвено поштовање Светих Новомученика. Наравно и пре смо се молили Светим Новомученицима али тек са обновом храма било је јасно свима, да су се они већ тада пројавили што је Свети Архијерејски Сабор СПЦ касније само потврдио", додао је Митрополит Јоаникије. 
Када је светопочивши патријарх српски Герман 1984. овде у Јасеновцу рекао "Праштамо, али не заборављамо", он је заправо то рекао из осећања присуства Светих Мученика на овоме жртвеноме и светоме месту. Ако је Господ њих већ прославио и пројавио, како онда да не отворимо своја срца за опроштај. А незаборав шта значи? То не значи да скупљамо гнев и мржљу за освету, не дао Бог, јер тако бисмо одбили милост Божију од себе и милост Светих Мученика, него негујемо литургијско прослављање и памћење и помињање. То је прави незаборав", надахнуто је поручио Митрополит Јоаникије.
​
Систем концентрационих логора Јасеновац представља једно од највећих стратишта у Другом свјетском рату, а од 1941. до 1945. године ту је убијено стотине хиљада цивила, највише Срба, Јевреја и Рома, укључујући и десетине хиљада дјеце у логору Јастребарско. Свети архијерејски Сабор СПЦ одредио је 13. септембар за датум прославе Новомученика јасеновачких.

Његовом Краљевском Висoчанству Краљу Чарлсу Трећем, Лондон, Уједињено Краљевство
У своје име и у име све пуноће Српске Православне Цркве изражавам Вам најискреније саучешће поводом упокојења Ваше мајке, Краљице Елизабете Друге.
Блаженопочивша Краљица Елизабета, планетарни символ мудрости, храбрости и родољубља, са правом је, као поглавар Англиканске Цркве, носила титулу Заштитник вере. Ваша мајка је цео свој живот посветила пре свега миру, преко потребном свету како пре седам деценија, када је достојанствено понела круну Уједињеног Краљевства, тако и данас када одлази, у то смо сигурни, тамо где праведници блаженствују.
Молимо се Господу да душу уснуле Краљице упокоји у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора и да је покаже као наследника божанских добара у дворовима праведних. Нека Господ Вама, Краљевској породици и свим народима Уједињеног Краљевства подари утеху у овом тешком тренутку.

Патријарх српски
Порфирије
* * *
Поводом упокојења Краљице Елизабете, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је изјаву саучешћа и Његовoј Милости Архиепископу кентерберијском г. Јустину Веблију. ​ИЗВОР: СПЦ

​На дан Рођења Пресвете Богородице  стигла нам је тужна вијест о одласку Њеног Величанства Краљице Елизабете Друге.
Смрћу краљице Елизабете II, Велика Британија и свијет изгубили су изузетног државника, који је својим животом и дјелима обиљежио читаву епоху у сложеним временима историјског развоја човјечанства. У овим данима туге и искушења изражавамо британском народу наша најискренија осјећања саосјећања због ненадокнадивог губитка. Искрено молимо Господа Исуса Христа – Цара над царевима (Откр 19,16) да упокоји душу преминуле краљице Елисабете и подари утјеху свима ожалошћенима!
† НЕОФИТ
БУГАРСКИ ПАТРИЈАРХ
9.09.2022. год.
Извор: Званични сајт Св. Синода БПЦ-БП

​Патријарх московски и цијеле Русије Кирил упутио је поруку саучешћа британском краљу Чарлсу Трећем поводом смрти његове мајке краљице Елизабете Друге, за коју је рекао да је одувијек била симбол стабилности, континуитета и одрживости историјских традиција за цијели европски континент.
"Ваша покојна мајка била је монарх са најдужим стажом у историји /Уједињеног/ Краљевства. Њена владавина била је епоха када су се државна, економска, социјална и друге сфере земље динамично развијале. Током тог периода, Њено величанство остало је симбол стабилности, континуитета и одрживости вијековних историјских традиција како за њену домовину тако и за цијели европски континент", наводи се у поруци патријарха која је објављена на интернет страници Руске православне цркве. Патријарх је напоменуо да су се политички и лидери глобалних сила опходили према преминулој краљици са великим поштовањем.
Он је навео да чува најтоплије успомене посјете краљице Русији 1994. године и подсјетио да је упознао Елизабету Другу током четвородневне посјете Британији у октобру 2016. године."Признајем да је била веома искрена и друштвена особа, која је имала вјештину да разумије људе и била је примјер најдубље интелектуалности и највише културе", навео је руски патријарх. Патријарх Кирил изразио је искрено саосјећање са краљем и свим становницима Британије и пожелио Чарлсу Трећем божанску помоћ током владавине.

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве позива свештенство, монаштво и верни народ да у недељу 11. септембра у 19.30 часова, пред храмом Светог Саве у Београду узме молитвено учешће у Свенародном молебану за светињу брака и породице, за слогу и мир у нашем народу, служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Светејши Патријарх ће се по одслуженој молитви обратити верном народу.
Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода

У центру Бијељине постављена је реплика ципела блаженопочившег патријарха Павла израђена у бронзи и исписане његове ријечи – "Пре него што почнеш судити о мени и мом животу обуј моје ципеле и иди мојим путем".
Реплика ципела постављена у Улици патријарха Павла, дјело је академског вајара Бојана Микулића из Бањалуке, речено је Срни у Градској управи. Оне су постављене у центар Богородичиног кола које је изграђено од гранита, по узору на манастир Светих Арханђела код Призрена, према идејном рјешењу архитекте Љубише Фолића. Богородичино коло од гранита израдио је академски вајар Зоран Васиљковић из Крушевца. 
Патријарх српски Павле свуда гдје је могао ишао је пјешке, када није могао пјешке ишао је градским превозом.Откривена је након смрти патријарха анегдота - пронашао је пар бачених женских ципела близу куће своје сестре, узео их је и у својој радионици средио, дуго их је носио, крпио и сређивао, увијек су биле беспрекорно чисте.  
"Чисте ципеле, чиста душа, чист образ, један од највећих ВЕЛИКАНА српског рода, наш понос и никада прежаљени пастир нашег разуђеног стада! Наш сљедећи корак је мурал патријарха Павла у нашој најљепшој улици, да дјеца и будућа покољења знају какав БОЖИЈИ ЧОВЈЕК је ходао овим просторима", написао је на свом званичном Фејсбук профилу Љубиша Петровић, градоначелник Бијељине. Улица Патријарха Павла дуга 250 метара недавно је реконструисана и претворена у пјешачку зону. Сљедећи корак Градске управе је израда мурала Патријарха Павла у најљепшој улици у граду.

У Србију ускоро стиже икона Покрова Пресвете Богородице названа „Кругосветна“, светиња која други пут у последњих пет година обилази цео православни свет. Икона ће у Београду бити изложена у Храму Светог Саве, Саборној цркви и Манастиру Раковица.
Икона би требало да стигне у Србију до 15. септембра у организацији Православног фонда „Под Покровом Богородице“, који је основан 2017. године у Русији. Идеја и циљ оснивача фонда била је да се око једне мисије окупи цео православни свет, а повод за покретање ове несвакидашње акције било је 100 година од почетка страдања и расељавања православног руског народа након револуције 1917. године. Под покровитељством Фонда у Тројице-Сергијевој лаври у Русији осликана је икона Покрова Пресвете Богородице, названа „Кругосветна“. Око ове иконе окупљено је у мисији „Свети поход“ неколико десетина хиљада верника из целог света.
Прва акција „Свети поход“. покренута је 2017. године. Икону из руке у руку преносе учесници акције, и у томе је права снага и посебност ове организације. На друго путовање око света икона је кренула 11. јуна 2019. године. За последње три године икона је већ посетила Северни пол и планину Елбрус, као и цркве и света места у САД, Јапану, Турској, Египту, Аустралији, Грузији, Италији, Јерусалиму, Белорусији, Украјини и на Филипинима. У јуну је икона путовала у Јапан, граничари су је однели на Курилска острва, а затим, након обиласка Русије, долази у Србију, са благословом српског патријарха Порфирија.
Руско-српско научно друштво Ломоносов Тесла ће у Србији дочекати „Свети поход“, након чега се планира да икона обиђе Косово и Метохију, Црну Гору, Републику Српску, Бугарску и Северну Македонију, где долази са благословом митрополита Македонске православне цркве Петра. Икона се након турнеје по Балкану враћа у Београд, одакле одлази у Јерусалим, где ће патријарх јерусалимски Теофил Трећи благословити трећи „Свети поход“. Извор: Спутњик

​Усвајање закона о аутокефалности Летонске православне цркве у летонском парламенту представља безумно противуставно задирање секуларне државе у послове цркве, изјавио је савјетник патријарха московског и цијеле Русије протојереј Николај Балашов.
„Нисам изненађен, иако је евидентно безумно противуставно задирање државне световне власти у област искључиве надлежности цркве“, рекао је Балашов.
Парламент Летоније (Саима) одобрио је 8. септембра 2022. године амандман предсједника земље Егилса Левитса на закон о Летонској православној цркви, прогласивши је аутокефалном. Усвојеним законом регулише се поступак одобрења и разрешења митрополита, архијереја и епископа, док се, како се наводи у напомени уз приједлог закона, „законске промјене не тичу канонских питања“.
Летонска православна црква мора до 31. октобра 2022. да усклади свој Устав са новим захтјевима закона. До 1. октобра Црква мора да достави Канцеларији предсједника податке о актуелном поглавару Цркве, митрополитима, архиепископима и епископима. Предсједник Левитс је приметио да ће нови закон вратити историјски статус ЛПЦ и искључити било какву моћ Патријарха московског над Црквом у Летонији. Иницијатива шефа државе повезана је са чињеницом да Московска патријаршија подржава руководство Русије и рат који Русија води против Украјине.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије присуствовао је премијери филма "Света Петка - Крст у пустињи", који се одржао у уторак 06. септембра 2022. године у МТС Дворани у Београду. Премијери филма присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан и Архимандрит Нектарије, изабрани епископ јегарски.

Пре почетка пројекције Његова Светост благословио је све присутне.
Филм "Света Петка - Крст у пустињи" настао је по истинитој причи и роману "Петкана" Љиљане Хабјановић Ђуровић, а режирао га је Хаџи Александар Ђуровић. Извор и фотографије: ТВ Храм

Патријарх јерменски, католикос Великог Киликијског Дома Њ.С. Арам Први изабран је за предсједника Свјетског савета цркава /ССЦ/. На 11. Скупштини Свјетског савјета цркава за предсједавајућег Савјета изабран је католикос Великог дома Киликије Арам I. Ово је објављено на страници Католикоса на Фејсбуку . На овом мjесту, јерарх ће представљати Источне Православне Цркве. Према прес-служби, поглавар Јерменске апостолске цркве двапут je биран за предсjедника централног и извршног комитета ССЦ - /1991-1998. и 1998-2006./ Католикос Арам I  духовни ξε пастир јерменских епархија Либана, Сирије, Ирана, земаља Персијског залива, Грчке, САД, Канаде и Кипра, аутор је више књига о теолошким и екуменским темама. Резиденција Киликијског католикоса налази се у Либану.
11. Скупштина ССЦ одржана је у Карлсруеу (ςемачка) од 31. августа до 8. септембра. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања spzh.news/ru

Британска предшколска анимирана телевизијска серија "Пепа Прасе" први пут је у шоу увела лезбејски пар. Наиме, у новој епизоди под називом "Породице",  емитованој јуче ујутро на Каналу 5 дјечја телевизијска емисија Пепа Прасе први пут је у шоу увела лезбејски пар. тј. уведени су ликови нетрадиционалне сексуалне оријентације. Ово преноси Дејли мејл. Нови лик популарне анимиране серије је Пепина другарица из разреда Пени Бијели медвјед. Пени одгаја ЛГБТ пар. Током емисије, Пени црта себе како се држи за руке са два поларна медведа у хаљинама.
„Ја сам Пени поларни медвјед“, каже она. „Живим са својом и другом мамом".
„Једна мама је доктор, а једна кува шпагете. Волим шпагете". Епизода је услиједила након петиције (која је прикупила више од 23.000 потписа) да се у емисији појави истополни пар.​ Наравно LGBT организација "Stonewall" поздравила је ову, за њих, "фантастичну" вијест, јер "многи од оних који гледају емисију имац́е двије маме или двојицу тата и много цће значити да се њихова искуства представљају у тако култном дјечијем програму“, рекао је портпарол организације Роби де Сантос, а преносе британски медији. Скоро истовремено са овим, стиже нам и вијест да је наставник у Ирској ухапшен због кршења права трансродног ученика. Због тога се с правом можемо запитати у којем правцу овај свијет иде! Наиме, Енок Берк, наставник у црквеном интернату у Ирској, ухапшен је јер је одбио да користи родно неутралну замјеницу за трансродног ученика. Трансродни ученик захтијевао је да му се обраћају замјеницом „они“ уместо „он“. Након што је судија Мајкл Квин донио своју одлуку, господин Бурк је рекао: "Лудо је што ћу бити одведен из ове суднице у затвор, али нећу одустати од својих хришћанских вјеровања". Припремио сајт вјеронаука.нет