Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

Трејлер дуго очекиваног филма о животу Светог Нектарија, редитеља и сценаристе Јелене Поповић, са Арисом Серветалисом, Александром Петровим и Мики Рурком у главним улогама, под називом „Човјек Божији“ (Man of God), објављен је, у сриједу, 10. марта. Очекује се да ће филм бити приказан ове године у Грчкој, у дистрибуцији Филгуд Ентертејнмент (Feelgood Entertainment) чим то пандемијски услови дозволе.  Филм је продукцијски помогао Свети манастир Ватопед са Свете Горе.
Филм приказује живот Светог Нектарија, једног од највећих светитеља нашег времена, који је за живота био прогоњен и понижен, истрпјевши све препуштајући се љубави Божијој. Небројена чуда и исцјељења се и данас дешавају над његовим моштима у манастиру Свете Тројице на грчком острву Егини, који је он основао. 
Током 2021. године, очекује се почетак дистрибуције и приказивање филма, у Грчкој, Русији, Србији и широм свијета.
Синопсис филма
Популарност Светог Нектарија (световно име Анастасије Кефалас), митрополита Пентапољског, изазива љубомору свештенства у Александрији. У страху да ће постати сљедећи египатски патријарх, свештенство га је дискредитовало и усљед тога лишили су га свештеничког статуса и прогнали из Египта. Сада у Атини, захваљујући својој софистицираној педагошкој тактици, постаје познат и вољен у народу и истовремено се бави великим књижевним дјелом. Али оптерећење га савлада и он одлучује да се повуче на Егину. Својим рукама обнавља срушени манастир и, захваљујући својој слави, манастир расте. Манастир, међутим, никада није признат, док је свети Нектарије неправедно оптужен за неморал. У болници Aretaeio Hospital , непосредно пред смрт, учиниће своје посљедње чудо.

Света Гора је дом једне од најстаријих монашких заједница на Земљи.
Стрма планинска маса Карулиа и тамо, шачица монаха изградила је мале кућице које несигурно висе на ивици стијене, а таласи лижу стијене неколико метара испод.
Дрвене степенице приковане за стијене служе пустињацима да се пењу горе-доле по планини. Монаси из најнедоступнијих келија се крећу литицама уз помоћ ланаца који су приковани за стијене, а раније им је храна достављана искључиво уз помоћ чекрка у корпама, због чега је ова регија и добила име Карулиа (чекрци). 
У Карулији подвижници живе попут птица. Живе у импровизованим кућама на ивици литица, не обрађују и не складиште ништа и хране се оним што нађу - шта год им је Бог послао. Живот ових пустињака састоји се из непрестане молитве, а све друге потребе свели су на минимум. Скупљају кишницу и користе је за пиће, једу онолико колико је неопходно да остану у животу, а издржавају се тако што плету корпе и праве бројанице које касније у мјесту Дафне размјењују за храну.

Више од 30 хиљада пари ципела сакупила је и предала бескућницима 12-годишња становница Лос Анђелеса (САД) Линдзи Собел. И она то и даље чини.
Дјевојчица је била веома забринута због проблема бескућника, којих данас има огроман број само у Лос Анђелесу, док многи од њих немају ни одјећу и обућу.
- Бескућници живе у страшним условима, нико не смије тако да живи. Многи немају ни ципеле “, рекла је Линдси Собел.
Видјевши такву ситуацију и искрено желећи да помогне, дјевојчица је за свој 13. рођендан покренула добротворни програм за сакупљање и дистрибуцију ципела „Ципеле на табанима“.
Захваљујући томе, до данас је Линдзи успјела да прикупи и дистрибуише више од 30 хиљада пари ципела људима који живе на улици.
Занимљиво је да чак ни пандемија коронавируса није зауставила младог филантропа, тј. у условима изолације, дјевојчица је наставила да прикупља донације путем посебне апликације и купује ципеле.
- Нови пар ципела може бар некоме побољшати дан, а можда и однос према животу. Ципеле су тако једноставна ствар, али њихов недостатак утиче на све, од здравља до мобилности и тражења посла. Надам се да ципеле које дам могу некоме да промијене живот на боље -рекла је Линдзи.
Данас наставља да прихвата ципеле, али само у добром стању, како би што дуже служиле својим новим власницима.
​ Извор:фома.ру/ превод: вјеронаука.нет

Владика Сергије у посјети Клиничком центру у Бањалуци
Данас, 11 марта 2021 године, Његова част Епископ биолошко-петровачки и рманијски Сергије посјетио је директор Клиничког центра у Бањалуци проф. Др. Др. Владо Ђајић и његови сарадници.
Из Канцеларије Епископа бихаћко-петровачког.

Надбискупија Њу Орлеанс: Католици би требали тражити етичке алтернативе вакцини Johnson & Johnson 
Надбискупија Њу Орлеанса каже да је недавно одобрена COVID-19 вакцина Johnson & Johnson „морално компромитована“ и савјетује католицима да користе етичке алтернативе ако су доступне. Вакцину Janssen/ Johnson & Johnson одобрила је америчка Управа за храну и лијекове (ФДА) одобрењем за хитну употребу издатим 27. фебруара. Про-лајф  Charlotte Lozier Institute  утврдио је да је вакцина користила ћелијске линије изведене из абортуса у дизајну и развоју, производњи и лабораторијским испитивањима. Међутим, двије друге доступне вакцине против COVID-19 су "морално прихватљиве", рекла су из надбискупије, истовремено не забрањујући католицима да приме Johnson & Johnson вакцину ако не постоји друга етичка алтернатива. Обје су, такође, користиле ћелијске линије ембриона, али само у експерименталне сврхе. Припремио сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу писања Извор-а

Од сада ће вјерници Српске православне цркве моћи да читају бесједе администратора УПЦ, митрополита Бориспољског и Броварског Украјинске православне цркве Московског патријархата, Г. Антонија, на свом матерњем језику.
Прије неколико дана објављен је српски превод збирке митрополитовиих бесједа „Нека ваша радост буде потпуна“. Ово је пријављено на Фејсбук страници митрополита Антонија.
Књига је припремљена за штампу са благословом владике будимљанског и никшићког Јоаникија, Будимљанско-никшићке епархије Српске цркве, у сарадњи са Никшићким институтом за српску културу. Превод је извршио протојереј Остоја Кнежевић.
Публикација укључује бесједе митрополита Антонија о дванаест великих празника, недјељна читања Јеванђеља, као и великопосне бесједе и изговорене у дане сјећања на свете. Подсјетимо, митрополит Антоније је аутор више од 10 књига. Већину њих можете прочитати на његовој званичној веб локацији. Превод: вјеронаука.нет /извор: фома.ин.уа

У част 800. годишњице рођења светог блаженог кнеза Александра Невског, која се слави 2021. године, Централна банка Руске Федерације (руски- Банк России) издала је 10. марта пригодне кованице „800. годишњица рођења кнеза Александра Невског“ из серије „Историјски догађаји ".
Укупно су у оптицај пуштена два новчића: сребрни са апоеном од 3 рубље  у тиражу од 3 хиљаде комада и златни са апоеном од 100 рубаља у тиражу од 1.000 комада, саопштила је прес служба Централна банка Руске Федерације.

​Сребрни новчић (маса племенитог метала у чистоћи је 31,1 г, финоћа легуре је 925) има облик круга пречника 39 мм. Златник (маса племенитог метала у чистоћи је 15,55 г, финоћа 999) има облик круга пречника 30 мм.
Препознатљива одлика наличја новчића је лик светог кнеза Александра Невског.
На сребрном новчићу од 3 рубље приказан је у оклопу како јаше на коњу под лепршавим барјаком, на позадини приказа рађених техником ласерског матирања: лево - православна црква, десно - наоружана војска; на дну дуж обима налази се натпис: „Александар Невски“.

​На полеђини златника налази се рељефна слика споменика Битке на леду на позадини панораме средњовјековног Пскова израђене у техници ласерског матирања, а на дну дуж обода натпис: „ Александар Невски “.

Напомиње се да су оба новчића легално средство готовинског плаћања на територији Русије и морају се прихватити по номиналној вриједности у свим врстама плаћања без икаквих ограничења.
Аутор: Вјеронаука.нет  /​Погледај и видео запис!

Изградња првог храма Руске православне цркве у исландској престоници Рејкјавику требало би да почне до 31. јануара 2023. године.
Ова одлука, донесена је 4. марта 2021. године, на састанку градског вијећа Рејкјавика, којим је руска парохија добила још двије године да започне изградњу храма и руског културног и духовног центра у старом западном дијелу града - Вестурбаер.
Напомиње се да је мјесто за изградњу цркве додијељено парохији Светог Николе Чудотворца Руске православне цркве, још у октобру 2008. године. Закуп земљишта потписан је у априлу 2011. године под условом да изградња започне у наредне три године. 12. маја 2011. године освећен је камен темељац будуће цркве, а у јануару 2018. године  подигнута је капела у част Светог Николе Чудотворца.
Међутим, у будућности је из низа разлога градња храма одгођена. Касније, као резултат мултилатералних преговора, првобитни дизајн храма је,такође, промијењен. Коначно, његова величина је одобрена на састанку Градског вијећа 21. новембра 2020.године.

Истовремено је за парохију одређен рок изградње - 31. јануара 2021. године. Након извјесног времена, парохија је затражила продужење датума почетка изградње храма из више разлога, укључујући утицај пандемије коронавируса и учешће инвеститора.

Тако би, према најновијој одлуци Градског вијећа, градња храма сада требало да започне прије 31. јануара 2023. године.

Планирано је да храм буде изграђен према пројекту московског архитекте Данила Макарова, развијеном заједно са исландском компанијом Аркитео. Истовремено, приликом пројектовања храма, узето је у обзир мишљење многих странака, укључујући локалне становнике. Руски храм стајаће на улазу у историјску луку Рејкјавик.

​По благослову Игумана манастира Хиландар Методија, данас је у задужбини тог манастира у Београду Биљана Чекић (13), која је играла улогу Даре у филму “Дара из Јасеновца” и расплакала све Србе и народе жртве геноцида, уручена стипендија.
Стипендију је Биљани уручио Миливоје Ранђић, директор Задужбине Хиландара у Београду.
Стипендију ће добијати до краја средње школе.
Пријему су, који је уприличен у име игумана Методија и братства Хиландара, присуствовали чланови Биљанине породице, сестра Дајана, брат Стефан и отац Радован, пише Курир.
На тај начин је испуњена жеља игумана Методија и братства Хиландара да се захвале Биљани Чекић на маестрално одиграној улози у филму “Дара из Јасеновца”, који свједочи о страдању српске дјеце и српског народа.

Порука Његове Светости Патријарха румунског г. Данила поводом упокојења Преосвећеног Епископа Атанасија Јевтића
Вест из Српске Патријаршије о одласку са овог света Његовог Преосвештенства епископа Атанасија Јевтића донела је тугу у срца свих који су га познавали. Достојан ученик оца Јустина Поповића, епископ Атанасије је студирао у Србији, Грчкој и на Западу, остављајући за собом многа дела и студије од велике вредности за православну теологију. Објавио је многе књиге и студије на новогрчком, француском, енглеском, руском, бугарском, немачком, италијанском и другим језицима. Његово дело је значајно не само за Српску Православну Цркву него и за цело православно богословље.
У његовом делу видимо широку отвореност према целом хришћанском свету утемељену у огромном знању о списима и ставовима Светих Отаца, других црквених списатеља, али и древних и савремених филосoфа, као и православних и неправославних теолога.
Његова теолошко-философска дела тичу се савременог доба и дају одговоре на проблеме са којима се суочава друштво. Преосвећени Владика Атанасије је објавио велики број књига и преко петсто студија и радова. Преводио је дела са старогрчког, новогрчког, старославенског, француског, енглеског, италијанског и руског језика. Његови радови су из области теологије, антропологије, историје Цркве, као и других области. Као признање за његово теолошко и философско дело, постао је члан Српског удружења писаца, а одредница са његовим именом уврштена је српску, грчку и руску енциклопедију.
Блажене успомене владика Атанасије је био један од најактивнијих јерараха Српске Православне Цркве. Његово Преосвештенство је увек показивао непоколебљивост у православној вери као и очинску љубав и мудрост учитеља, свештеника и јерарха Српске Православне Цркве. У овим тренуцима туге за Српску Православну и све Православне Цркве молимо се Исусу Христу, Првосвештенику будућих добара (Јевр 9,11), да душу епископа Атанасија упокоји са светима, где нема бола, туге, уздисања, него где је живот вечни. Вјечнаја памјат, у векове векова!
† Данило, Патријарх Румунске Православне Цркве
За сајт вјеронаука.нет са румунског језика превео о.Зоран Мајкић  / извор: басилица.ро

​У једном од печата се помиње „Гемарија, син Сафана, писара“. Гемарија се помиње у Јеремијиној књизи
Јерусалим: Откривена су археолошка открића која би могла доказати да је јеврејски пророк Јеремија био историјска личност.
Откриће древног печата у Давидовом граду у Јерусалиму истакнуто је као доказ историчности Библије. Иако већина људи на Библију гледа као на извор духовног вођства, многи научници је виде као на извор историјских података о Светој земљи и њеном народу. Конкретно, Стари завјет документује историју Израиљаца од Изласка из Египта до освајања Ханаана и опсаде Јерусалима 597. п.н.е.
Али да ли се исто може рећи за пророчке књиге из Библије? А да ли су заиста постојали јеврејски пророци Исаија, Исус Навин и Језекиљ? То су питања која постављају скептици.
Том Мајер, професор библијских студија на Библијском колеџу Шаста у ​​Калифорнији, САД, вјерује да је одговор на ово питање да. Професор Мајер је раније говорио о открићу древног печата у Јерусалиму, за који је рекао да припада пророку Исаији (749–686. прије Христа). Библијски експерт је, такође, представио слично археолошко благо, које је, према његовом мишљењу, повезано са библијским пророком Јеремијом.
Јеремија, такозвани „пророк плача“, сматра се једним од главних пророка јеврејске Библије и Старог завјета. Историчари процјењују да је рођен око 650. прије Христа за вријеме владавине јеврејског цара Јосије.
Професор Мајер је рекао: „Откривени су археолошки докази из  Давидовог града у Јерусалиму који потврђују постојање чак и најскривенијих појединаца споменутих у Библији, доказујући тако још једном да историјска тачност Библије заслужује блискост испитивање.
Израелски археолози су 1982. године ископали слој рушевина из времена разарања Јерусалима од стране Вавилонаца 586. прије Христа. „У ономе што се данас назива "Дом печата" (енгл. The Bullae House), археолози су открили више од 50 була или печата који датирају из времена славног пророка Јеремије“, примјећује Мајер. Вјерује се да се у овој соби раније чувало неколико папирусних докумената. Нажалост, сами документи нису сачувани, али су њихови глинени печати преживјели. Була је био печат направљен од комада глине који је садржавао назнаку имена свог власника.

У овом конкретном случају, професор Мајер рекао је да је један од пронађених печата носио име особе која је била повезана са Јеремијом. „Један од ових печата помиње човека по имену Гемарија, син Сафана.
Гемарија се у Јеремијиној књизи (36.глава)  помиње као званични писар под царем Јоакимом.
Библијски експерт је додао: „Вјероватно је најпознатији по томе што је молио овог опаког цара да не спали Јеремијин свитак који је садржавао пророчанства о несрећама које је Јахве требало да нанесе на царство Јудеје“.
Али открића се ту не завршавају. Још два печата повезана са библијским пророком пронађена су у приватној колекцији у Лондону. Печати су носили име „Варух, син Ниријин“, који је у Библији описан као Јеремијин пријатељ и писар. Један од ових печата имао је чак и отисак прста који је можда припадао самом Варуху.
Професор Мајер је рекао: „Откривање предмета који носе имена Гемарија и Варух само су два од више од 100 случајева у којима су археолози пронашли само име особе која се помиње у Библији, написано на предмету закопаном у пијеску времена. "
„Откриће ових артефаката, који помињу мање познате библијске ликове, показује да су ти људи заиста постојали и да су се догађали догађаји који су окружили њихов живот, у овом случају уништење Јерусалима ватром 586. прије Христа“, резимирао је Мајер горе.
Међутим, било је неких контроверзи око Варухових печата и идентитет њиховог власника био је споран. У чланку који је 2016. објавило Израелско истраживачко друштво наводи се да је печат од којег је израђен "печат Варухов" био савремени фалсификат. Аутор чланка Кристофер Ролстон написао је да фалсификатор није могао правилно да положи јеврејска слова на печат, јер се вјероватно ослањао на табеле фонтова и пропустио све нијансе аутентичног отиска. Међутим, ови аргументи су оспорени 2017. године у чланку који је објавио Папинско католичко универзитет у Аргентини. Аутори публикације тврдили су да печати не могу бити у потпуности снижени на основу њихових необичних карактеристика.
Утврдили су да се необична зрнатост отиска може објаснити, на примјер, притиском печата на дрвене сандуке, а необичан правопис може бити посљедица словних грешака, посебно с обзиром на малу величину отиска.
Истраживачи су написали: „Сама чињеница да су буле утиснуте на дрвене предмете и да су вјероватно коришћене за заптивање дрвених дасака за писање (чија је пажљива студија постала познатија тек од 1992.) даје им значајну тежину. Печати и су прави древни артефакти “.

Плаштаница ће бити изложена 3. априла 2021. године, на дан Велике суботе по католичком календару
Торино: 3. априла 2021. године, односно на Велику суботу по католичком календару, као и прошле године, одржаће се посебна изложба Торинске плаштанице, рекао је торински надбискуп Чезаре Носиља.
Плаштаница се излаже за јавно богослужење само у изузетним приликама, као што је, на пример, јубиларна година. Посљедње излагање Торинске плаштанице догодило се у главном граду регије Пијемонт прије годину дана, када је читав свијет био парализован пандемијом коронавируса.
Торинска плаштаница је платно димензија 4,36 к 1,10 м. У њу је, како каже предање, умотано тијело Господа Исуса Христа након што је скинуто са крста. Ова слика се 400 година чува у торинској катедрали, у капели специјално изграђеној за њу.  Блиједо-жуте је боје, а на њој се налазе трагови златно-мрких нијанси који се састоје од мрља крви, плевралне и околосрчане течности, сукрвице и зноја. Ове мрље чине својим распоредом форму човјечијег тијела сприједа - али и од страга ! Пошто је тијело лежало умотано у платно, оно се оцртало и на горњој и на доњој површини. Та тродимензионалност изображења тијела је и највећа загонетка Плаштанице.
Торинска плаштаница се први пут помиње 1353. године, када је француски витез Жоффруа де Шарни објавио да се плаштаница налази код њега. Након једног вијека купио ју је Лудвиг I Савојски и дао на чување у град Шамбери, гдје је 1532. године платно страдало од пожара. Од 1578. године плаштаница се чува у специјалном ковчегу у саборном храму Јована Крститеља у Торину гдје се она налази до данас. Године1983. званично је предата папи, а он је пак реликвију повјерио старатељству надбискупа-митрополита Торинске надбискупије. Сада је „чувар покрова“, по налогу папе Фрање, надбискуп торински Чезаре Носиља.

ИСТРАЖИВАЊА О ПЛАШТАНИЦИ:
Посљедња истраживања потврдила су претпоставку да се Торинска плаштаница може датовати у вријеме Господа Исуса Христа. Стручњаци са Универзитета у Падови тврде да платно на коме су оцртани лик и тијело распетог човјека потиче из првог вијека. Резултати истраживања објављени су у књизи „Тајна Плаштанице“, коју су написали Џулио Фанти, професор термодинамике, и новинар Саверио Гајета. Књига је објављена у Италији. До сада је по питању датирање платна било двоумљења. Резултати радиокарбонског датирања из 1988, по којима Плаштаница потиче из средњовјековног периода, показали су се погрешним. Последња испитивања базирана су на методи инфрацревене стетоскопије, која се заснива на записима инфрацрвених спектара абсорпције материје. Резултати су упоређени са другима из разних периода, од древних времена до данас. Научници дају 95 %-ну гаранцију на тачност резултата овог испитивања.



Године 1898. када је светиња изложена на свеопште посматрање, фотограф аматер Секондо Пиа направио је снимке на чијим негативима је и био пронађен људски лик. То откриће је пред научнике и богослове поставило мноштво питања, од којих је главно било питање оригиналности плаштанице. Међитим, озбиљна истраживања уз помоћ савремених метода могла су се спровести тек крајем XX вијека.

Одбор за изградњу спомен-капеле у бившем логору Маутхаузен у Горњој Аустрији одржао је 2. марта 2021. године састанак у просторијама Парохијског дома у Линцу, известио је за Радио „Слово љубве“ тамошњи протојереј-ставрофор Драган Мићић. Састанком је председавао Његово преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј, а учествовали су, поред проте Драгана, и архијерејски намесник протојереј Славиша Божић и чланови грађевинског одбора – архитекта Борис Тегелтија и Жарко Малешевић.
“Маутхаузен је познат нашем народу по злогласном логору из Другог светског рата. Ту је био логор и у Првом светском рату и ту почива између седам и осам хиљада Срба заробљеника”, подсетио је прота Драган и рекао да је 2016. године положен камен темељац за ову спомен-капелу.
„Велики удео у овом пројекту је дао и архитекта Драган Бобић из Београда, који је бесплатно израдио пројекат, заједно са Борисом Тегелтијом. Планирали смо да освештање спомен-капеле буде прошле године, да нам дођу великодостојници како Цркве тако и државе, али то није успело због читаве ове ситуације. Ове године планирамо да то урадимо, да приведемо крају завршне радове. Предстоји још да се уради под, као и иконостас, који се ради у Београду, у атељеу Петровић, а потом и да се капела фрескопише. Потом ћемо моћи да освештамо спомен-капелу и тим поводом се надамо да ћемо угостити и новог Патријарха српског г. Порфирија, коме желимо сву срећу и да му Господ подари пуно снаге да у овом тешком времену изнесе терет на својим плећима онако како је то понајбоље за нашу Цркву“, рекао је протојереј-ставрофор Драган Мићић. Извор: Радио “Слово љубве” /Фото: Протојереј-ставрофор Драган Мићић

​Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим добио је јуче лекарски налаз који потврђује да је позитиван на корона вирус. Владика има блаже симптоме, те је превентивно задржан у Клиничко-болничком центру "Драгиша Мишевић" у Београду, ради праћења здравственог стања. Извор: фејсбук страница епархије далматинске

Посљедњи земљотрес, јачине  5,9 по Рихтеровој скали, који се догодио у четвртак увече изазвао је одвајање стијене Метеора (грч. Μετέωρα — лебдеће камење) која је пала на неколико метара од кућа и цркве Успења Богородице. Становници Каламбаке провели су ноћ изван својих домова. 
Како је забиљежио веб сајт таметеора.гр, стијена се одвојила на подручју Мале Аје (Μικρή Αϊάτης), док је срећа што није причињена штета или да нема повријђених.
Штете
Како је истакао градоначелник Теодорос Алекос, „дошло је до одређене штете у источном дијелу општине у предјелу Тимфаја (Τυμφαία), гдје је био епицентар земљотреса. У селима општине Метеора Лонга, Геркари, Фламбоуреси и Маврели било је "како је истакао" пукотина у старим кућама, док су становници преноћили на трговима и аутомобилима ".
Додао је да су се „у граду Каламбака стијене одвојиле, први пут од Метеора и углавном одвојиле од највише стијене. Срећом, куће и људи нису били угрожени јер су се стијене зауставиле у првим кућама Каламбаке. Ни у манастирима Метеора није забиљежена штета. Путна мрежа такође није угрожена, јер су комади стијена пали у шумовитом подручју.
Тло је "потонуло" 40 цм у областима у близини епицентра земљотреса у Еласони након првог потреса јачине 6 Рихтера који се догодио у сриједу. "Прелиминарна обрада сателитских података показује значајну територијалну дисторзију", рекао је Атанасиос Ганас, директор сектора за истраживање на Институту за геодинамику Атинске националне опсерваторије, који је податке анализирао са колегама. „Долази до слијегања тла од пет до 40 цм на подручју дужине око 15 км и ширине 10 км. То је планинско подручје које се простире западно и јужно од Дамасија и долине ријеке Титарисиос, обухвата села Месохори, Влахогиани, наставља се јужно од Мегало Елефтерохорија и стиже до села Жарко у Трикали “, додаје он.

​Од посљедица вируса корона вечерас се у требињској Болници упокојио умировљени епископ захумско- херцеговачки и приморски Атанасије Јевтић. Умировљени владика АтанасијеЊегово здравствено стање погоршало се прије неколико дана, а у болници се лијечио од 17. фебруара. У Херцеговини је оставио неизбрисив траг. Биће сахрањен у манастиру Тврдош, а вријеме сахране биће накнадно саопштено. 
Епископ Атанасије Јевтић рођен је у селу Брдарици, у шабачко-ваљевском крају, 8. јануара 1938. године.
Завршио је богословију у Београду 1958. године, у генерацији са митрополитом Амфилохијем и епископом Лаврентијем.
По завршетку богословије уписао је Богословски факултет у Београду, али је позван на одслужење двогодишњег војног рока у Подгорици и на Космету. По повратку из војске замонашио се у манастиру Пустињи код Ваљева 3. децембра 1960. године. Затим је, као сабрат манастира Троноше код Лознице, наставио и завршио студије на Богословском факултету у Београду у јуну 1963. године, наведено је на сајту Епархије захумско-херцеговачке и приморске. За вријеме студија рукоположен је у чин јерођакона на Богојављење 1961. године, а на Успење Пресвете Богородице у свештенички чин. У фебруару 1964. године одлази на Теолошку академију на Халку (Турска), гдје је остао до јуна исте године. Због тамошњих тешких политичких прилика прешао је у љето исте године на Теолошки факултет у Атини. Ту је одбранио докторску тезу из догматике на тему "Еклсиологија апостола Павла по Светом Јовану Златоустом". Послије тога остао је у Атини још годину дана, настављајући богословски рад углавном на изучавању Светих Отаца Цркве. За вријеме четворогодишњег боравка у Атини, служио је као парохијски свештеник у атинској Руској цркви. У јесен 1968. прешао је у Париз на Богословски институт Светог Сергија, ради продужетка даљих богословских студија и изучавања француског језика. Послије проведене једне године изабран је за професора на Институту.
За четири године боравка у Француској опслуживао је, према потребама, православне парохије руске, српске, грчке и француске, а живио је у дому студената Института Светог Сергија. Током љета посјећивао је Свету земљу, Србију и Грчку.
Вратио се из Париза 1972. године и од тада је на Богословском факултету СПЦ у Београду низ година предавао Историју хришћанске цркве, неко вријеме Историју српске цркве, а 1987. изабран је за редовног професора Патрологије. Биран је за декана Богословског факултета у периоду 1980-1981. и 1990-1991. године. У том периоду рада на Факултету, објавио је око двије стотине научних радова. Тада почиње да излази његово дјело "Патрологија". Доласком у Београд, брзо се укључио у културна кретања престонице, активним учешћем на бројним трибинама, гдје је својим отвореним иступањима, одличним познавањем теолошке и филозофске мисли, те својственом му ерудицијом и свестраношћу, задобио велике симпатије и подршку, нарочито омладине, у бројним дијалозима са апологетима марксизма и материјализма. Позната су и његова реаговања у штампи (посебно у листу Православље, гдје је сматран за једно од првих пера), наводи се на сајту Епархије.
Истовремено, са професорским дужностима учествовао је и у буђењу успаване светосавске и косовске свијести, подсјећајући на озбиљност ситуације на Косову и Метохији, али и у другим српским земљама. Учествујући својим прилозима у прикупљању докумената и свједочанстава о новомучеништву, завјетовао их је будућим и садашњим генерацијама као документ времена и на тај начин враћао дуг пострадалим Србима и својој Цркви.

​Такође, многобројне младе људе је својим примјером надахнуо и упутио на изучавање богословља и подстакао на ступање у свештенички и монашки чин... Својим пастирско-еклисијалним дјеловањем допринио је измирењу и превазилажењу раскола, а нарочито тзв. Америчког раскола, наводи се на сајту Епархије.
Од 1991. био је епископ банатски, а већ сљедеће године је изабран за епископа захумско-херцеговачког.
Током рата, помагао је народ, војску, сирочад, избјеглице, рањенике... обнављајући православну вјеру у Херцеговини крштавајући, причешћујући и просвећујући народ. Покренуо је и епархијски часопис "Видослов".
За првог ректора новоотворене Духовне академије Светог Василија Острошког у Фочи изабран је 1994. године.
Усљед тешке повреде вратних пршљенова 1998. године, замолио је Сабор епископа за разрјешење од архипастирских дужности. На септембарском засједању 1999. усвојена је оставка и на његово мјесто изабран је епископ Григорије.
Владика Атанасије остао је у манастиру Тврдош крај Требиња. Послије тога, доста времена проводи на Косову и Метохији, нарочито од доласка НАТО трупа 1999. године, помажући тамошњем епископу и страдалном народу. Током 2001-2002. године провео је осам мјесеци у Јерусалиму изучавајући јеврејски језик ради превода Светог писма Старог завјета на српски и упознавајући боље Свету земљу, као и служећи у Јерусалимској патријаршији.
По повратку из Јерусалима, Сабор га је послао као испомоћ обољелом епископу Жичком Стефану од јуна 2002. до маја 2003. године.
По повратку из Жиче, радио је у Манастиру Тврдош превод Светог Писма са јеврејског и грчког, повремено писао текстове или држао предавања. За вријеме погрома Срба на Космету 2004. године био је свих тих дана присутан са страдалним народом, свештенством и монаштвом...
Епископ Атанасије је посебно као јеромонах био учесник многих домаћих и међународних научних скупова из области црквене историје, теологије, филозофије и хришћанске културе. Истовремено је сарађивао у многим црквеним и световним публикацијама код нас и у иностранству.
Аутор је бројних књига, студија, чланака, огледа и бесједа на више свјетских језика. Преводио је са старогрчког, старословенског и других језика. Његови богословски, антрополошки, патролошки, црквено-историјски радови залазе у све периоде историје Цркве и обухватају скоро сва важнија питања православног библијско-светоотачког богословља.
Литерарни теолошко-филозофски радови и иступања епископа Атанасија добила су и званичну потврду избором у Удружење књижевника Србије. Објавио је више десетина књига.​ | Извор: РТРС

Синод кипарске православне цркве позива владу да пјесма, која носи шпански назив "Ел Дијабло", што значи „Ђаво“, не представља Кипар на  Евровизији, јер велича сатану. У композицији коју изводи 26-годишња грчка пјевачица Хелена Цагрина стално се помиње ђаво и стихови: „Дала сам своје срце ђаволу, волим ђавола“. Ова пјесма је већ изазвала озбиљне критике дијела кипарског друштва, а позиви људи који захтијевају њено повлачење почели су да стижу на телевизију. До сада је онлајн петицију за њено повлачење потписало 16.500 људи. „Позивамо Владу, која именује Одбор директора РИК-а (Ραδιοφωνικό Ίδρυμα Κύπρου-Кипарска радиодифузна корпорација или CyBC) и којој је одговорна, да се побрине да поништи избор одређене пјесме и замијени је другом која одражава нашу историју, културу, традицију и тежње“, стоји у изјави Светог Синода кипарске православне цркве.
Синод је, такође. изразио снажно неслагање и разочарање ставом Управног одбора РИК-а и других руководилаца који, према ауторима изјаве, припремају „свјетско ругло над нама, проглашавајући да се предајемо ђаволу и промовишемо његово поштовање".
„Позивамо наш народ да остане одан националним и вјерским вредностима ... да сачува непоколебљиву вјеру својих очева, која је преживјела до данас“, посебно се наводи у изјави Синода. Кипарска црква истиче да сваког дана добијају „много коментара хиљада наших сународника који изражавају оправдано незадовољство овом пјесмом, као и начином на који је изабрана“.
​Са своје стране, предсједник управног одбора корпорације Андреас Франгос рекао је да РИК не намјерава да мијења одабрану пјесму и да је њено значење једноставно погрешно схваћено, али заправо, наводно, говори о борби између добра и зла, тј. пјесма је прича о дјевојци која се умијеша у љубавну везу са негативцем. Према његовим ријечима, није било и нема намјере да се вређају било чија вјерска осјећања.
Међународно такмичење за пјесму Евровизије, отказано 2020. године због пандемије коронавируса, заказано је за 18. и 22. мај у Ротердаму у Холандији, уз учешће извођача из 41 земље.

Православна омладина Кипра упутила је отворено писмо, протестни меморандум Управном одбору Кипарске радио фондације због представљање Републике Кипар на овогодишњем такмичењу за Евровизију у мају 2021. године са пјесмом „Ел диабло“.
Наводимо неке дијелове писма:
"Са осјећајем бијеса и туге обавијештени смо о садржају, значењу и симболици овогодишње пјесме која наводно жели да представља Кипар у горе наведеном такмичењу.
Да бисмо избегли било какве погрешне интерпретације, сматрамо да је ово такмичење у прошлости било лијепо умјетничко такмичење које је истицало музичку културу и идентитет сваке државе учеснице, али у посљедње време постало је неокласични фестивал на којем тријумфују све супкултуре и духовности на олтару профита.....
Овим писмом и у име десетина хиљада наших суграђана позивамо вас да откажете учешће Кипра на овогодишњем такмичењу или ако је могуће нађете замјену или дате другу пјесму госпођи Цагрини. Ова Пјесма „ел диабло“ је химна мрачним силама, проглашава покоравање човјека тами и понижењу (успут сте то сами рекли да се односи на Стокхолмски синдром) и вријеђа наше људе..."

​Писмо подршке Његовом Блаженству кипарском архиепископу и Светом синоду кипарске цркве одлучили су да данас, у понедјељак, 8. марта, пошаљу и на Светој гори поводом паневропске промоције пјесме која ће представљати Кипар  на  Евровизији а у којој се велича ђаво, а промовише ју чак  и државни канал РИК са Кипра.
Према информацијама са www.ope.gr, Света заједница и светогорски оци у свом писму Његовом Блаженству наводе да и сами увијек показују осјетљивост у питањима која се тичу традиције кипарског народа. Поред тога, као што је познато на Светој Гори, има много кипарских монаха, а већина ходочасника долази са Кипра. Према садржају истог писма, ова пјесма вријеђа духовну традицију Кипра и савјест грчког православног народа. Жеља и захтјев светогорских отаца је повлачење ове пјесме, посебно у вријеме када је Кипру потребно више молитве и вјере у Христа. Они честитају Кипарској цркви и Његовом Блаженству на снажном ставу који су заузели по овом питању.

 ​Велику материјалну штету проузроковао је снажан земљотрес који је  данас, у сриједу поподне, погодио шире подручје Тесалије. Становници су се изашли на улице ради безбједности и чекали даља упутства од општине и служби цивилне заштите. За сада није забиљежена ниједна жртва нити озбиљнија повреда. Регион Тесалије издао је саопштење у 3:00 поподне грађанима о земљотресу који је погодио Еласону. Земљотрес се осјетио у Лариси, Трикали, Кожанима и Солуну.
Снажан земљотрес јачине 6,2 степени Рихтерове скале није поштедио ни храмове који су претрпјели огромну штету. Најтеже погођено село у тој области је Месохори, близу Еласоне (Еласона - град је у средишњој Грчкој, у области Тесалије), гдје су локална црква и 30-ак старих кућа тешко оштећене. Штете су се односиле на падове дијелова зидова, али и на значајне пукотине у неколико случајева.
Од првог тренутка, митрополит Ларисе и Тирнавоса, господин Јероним, посјетио је оштећене храмове i разговарао са становницима. Његово Високопреосвештенство је савјетовао све да буду смирени и разборити и помолио се да Дјевица Марији Фанеромени и свети новомученик Гидеон, заштитник Тирнавоса, заштите људе и мјесто и да нам помогну да брзо пребродимо искушење.​
Одлуком Регионалне дирекције за образовање у Тесалији затворене су све школе у ​​окружењу, док се по налогу регионалног директора Г. Дондоцакиса (Γιώργου Δονδοτσάκη) сви грађевински објекти се прегледавају ради утврђивања штете.

Прве процјене за храмове су сљедеће:
1. До сада су забиљежена озбиљна оштећења на храму Свете Петке (Агија Параскеви) у Тирнавосу  (Лариса) - 19. вијек и Св.Николаја (Агиос Николаос), у Куцохеру  (Κουτσόχερо)17. вијек, док се срушио и зидани звоник храма Св.Николаја (Агиос Николаос) из 19. вијека на Тирнавосу. 
2. Панагија Фанеромени  у Тирнавосу, Лариса (19. вијек) претрпјела је мању штету.
3. У Лариси су се догодиле врло мале штете, попут пада малтера и плочица, у џамији Јени.
4. Незнатна оштећења забиљежена су у Дијахронико музеју у Лариси (Διαχρονικό Μουσείο Λάρισας).

У три грчка региона, у централном делу те земље проглашено је ванредно стање због недавних земљотреса, а ванредно стање биће на снази шест месеци од дана када се догодио земљотрес, односно до 3. септембра.
Ванредно стање уведено је у регионима Тирнавосу, Потамији и Фаркадони по наредби заменика министра за цивилну заштиту и управљање кризама Никоса Хардалијаса, преноси агенција АНА. ​Ванредно стање омогућиће становницима и општинским властима да ће право на помоћ у људству и финансирању за обнову штете на стотинама домова и компанија, као и на деловима путне и водоводне мреже, преноси Kатимерини.
Централни део Грчке пре два дана погодила су два снажна земљотреса јачине 6,3 и 5,9 степени.

Највећи православни богослужбени крст до данас у Јужној Америци постављен је у аргентинском граду Мар дел Плата.
Постављен је на територији цркве Светих царских страдалника у знак сјећања на све погинуле руске морнаре и војнике који су положили душу за вјеру и Отаџбину, преноси веб сајт аргентинске епархије.

Крст достиже висину од 6,2 метра, ширина му је 6 метара, а тежина 2,5 тоне, направљен је у стилу ставрографске традиције руског севера.

28. фебруара, након Литургије у цркви Царских страстотерпаца, богослужбени крст осветио је епископ аргентински и јужноамерички Леонид.

Споменик његовој светости патријарху српском Павлу биће подигнут у центру Москве, ексклузивно сазнаје Спутњик. Споменик ће бити постављен на платоу испред Храма Петра и Павла, у Подворју Српске православне цркве, недалеко од Кремља.
Очекује се да ће спомен обележје 44. поглавару Српске православне цркве бити откривено до краја ове године, а потом ће, крај њега, бити подигнут и споменик патријарху московском и целе Русије Алексију Другом, с обзиром на то да је Подворје српске патријаршије у Москви, које је постало својеврстан симбол духовног братства српске и руске Цркве и наша два народа, отворено у њихово време, 2002. године.
Споменици српском и руском патријарху биће израђени на иницијативу доктора теологије, владике Антонија Пантелића, последњег епископа кога је рукоположио патријарх Павле, а који већ скоро две деценије руководи Подворјем Српске православне цркве у Москви.Према речима епископа моравичког Антонија, у току је израда споменика патријарху Павлу и то ће бити дело једног руског вајара. Део споменика се прави у Русији, а део у Украјини, па уколико епидемиолошка ситуација то дозволи, споменик ће бити откривен до краја ове године.
Средства за израду споменика патријарху Павлу су већ обезбеђена, а такође добијена је и дозвола руског патријарха Кирила и градских власти.
Владика Антоније открива за Спутњик да ће након постављања споменика патријарху Павлу уследити и друга фаза – израда споменика Алексију Другом. Према замисли, два патријарха ће стајати један наспрам другог, лицем ће гледати у Цркву Светих Петра и Павла, али ће симболично и благо бити окренути и један према другом.
Патријарх Павле, који је на челу Српске православне цркве био од 1990. године, па до смрти новембра 2009, био је изузетно поштован у Русији, у тој мери да га је патријарх Алексиј Други увек дочекивао на аеродрому и лично испраћао, што није по протоколу РПЦ.
О истинском поштовању и љубави два поглавара сведочи и чињеница да је патријарх Алексиј захтевао да приликом служења литургије са његове десне стране увек стоји патријарх Павле, иако то често није било по диптиху, или није било предвиђено црквеним протоколом.Такође, у најтежим годинама великих искушења, руски патријарх Алексије Други је заједно са патријархом Павлом походио све земље у којима живи наш српски народ.   ​Извор: Спутњик

Свети Теодор је страдао за Христа у Малој Азији почетком IV вијека (306.године)  за вријеме владавине незнабожачког цара Максимијана (пуно име Гај Галерије Валерије Максимијан- лат. Gaius Galerius Valerius Maximianus). Али многи људи знају за великог мученика захваљујући чуду које се догодило након његове смрти.

50 година након мучеништва Теодора Тирона, у Цариграду је владао Јулијан Одступник (361–363), нећак Светог Константина, Равноапостолног. Нови цар се одрекао Христа и постао незнабожац.

На почетку Великог поста Јулијан је одлучио да се наруга вјерницима. Наредио је управнику града Цариграда да, у првој недјељи Великог поста, пошкропи храну која се продаје на градским пијацама крвљу животиња жртвованих паганским боговима. Тако би се хришћани, купујући те намирнице у вријеме часног поста, оскврнавили идолским жртвама.

Апостоли су наредили уздржавање од жртава идолских и од крви (ДАП 15, 29) и, као бивши хришћанин цар је то знао. ​Управник града Цариграда одмах приведе у дјело безбожну наредбу безаконог цара. И изложи на свима пијацама намирнице, оскврнављене крвљу идолских жртава.  ​Подмукли владарски план остао је тајна и могао је да постигне свој циљ, да се чудо није догодило. 

У знак сјећања на чудо, Црква поштује успомену на Светог Теодора Тирона прве суботе Великог поста. Дан раније, у петак, након Литургије пређеосвећених дарова, чита се канон св. великомученику Теодору. На овај дан благосиља се кољиво и даје се вјерницима.

Цртежи: Ксенија Наумова
Извор: фома.ру
Превео и прилагодио: сајт вјеронаука,нет
​