Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом рекао је, у бесједи након литургије у цркви Светог Варнаве Исповједника на Врањешу, да се овај светитељ није борио само за Србе, него за сваког човјека у Сарајеву, да је био поштован, али је сметао непријатељима Цркве. Митрополит Хризостом је у бесједи истакао да колико год се Варнава молио за Србе у Сарајеву и у цијелом свијету, толико су напади на њега од комуниста и усташа били све снажнији и опаснији, да би на крају био отрован. Он је навео да никаква мука и пријетња нису спријечиле овог младог богослова да остане сједињен са Богом, наводећи да се он борио да људе обједињује и сједињује са Богом кроз љубав и свете тајне.
"Нас данас боле све Варнавине ране, јер се он није борио само за Србе, него за сваког човјека у Сарајеву. Своју љубав поклонио је свима, и зато су га поштовали и муслимани и католици, али је сметао непријатељима Цркве, која га је зато и прогласила страдалником", навео је Хризостом.
Митрополит дабробосански Хризостом служио је данас Свету архијерејску литургију поводом крсне славе овог храма. Након литургије услиједила је литија и ломљење славског колача. Кум славе Светог Варнаве Милан Ђокић, са супругом Љиљаном и кћеркама Милицом и Даницом, пожелио је да се српски народ овог краја састаје "на многаја љета", поштује хришћанске празнике и походи православне светиње. Протојереј Бошко Тошовић рекао је раније Срни да је изградња храма Светог Варнаве на Врањешу почела је 2008. године уз благослов блаженопочившег митрополита дабробосанског Николаја, а завршена је 2019. године. Тошовић је појаснио да је црква изграђена према пројекту архитекте Љубице Бошњак у српско-византијском стилу са импозантном куполом, нешто већом него на осталим храмовима, јер се ослања на скривене стубове који су армирани у зидовима, што је омогућило бољу прегледност, али и предивну акустичност. "Свети Варнава /Војислав Настић/ је наш суграђанин који је након Првог свјетског рата као деветогодишњак са породицом дошао из САД. Монашки чин и име добио је уз благослов Светог владике Николаја /Велимировића/. Нажалост, нови комунистички режим није благонаклоно гледао на тог побожног човјека, па га је прогонио, затварао и мучио, да би на крају 1964. године преминуо под сумњивим околностима", испричао је Тошовић. Он је појаснио да се Свети Варнава слави као исповједник вјере, те да ће времена која долазе много тога показати колико је значајно то што је Варнава радио. Храм на Врањешу, након Беочина /гдје је Свети Варнава сахрањен/ и Новог Сада, трећа је црква посвећена овом свецу.

Мађарска и Италија размишљају о сарадњи у пружању помоћи прогоњеним хришћанима у свијету, изјавио је мађарски државни секретар за ово питање Тристан Азбеј на конференцији у Ватикану. 
"Свијет често не види да су хришћани највећа група међу онима који су прогоњени због своје вјере", рекао је Азбеј. Азбеј је рекао да је најефикаснији и хуманитарни правац д‌јеловања у кризним регионима да се људима пружи прилика да остану у својој домовини или да се тамо врате. Према његовим ријечима, Мађарска и Италија размишљају о сарадњи и заједничком раду на овом питању, као и о најефикаснијем начину да помогну прогоњеним заједницама у Африци, на Блиском истоку и другим мјестима кроз хуманитарне и развојне програме. Он је на конференцији представио достигнућа програма "Мађарска помаже" и састао се италијанским званичницима, пренијела је агенција МТИ. На маргинама скупа састао се са Давидеом Дионисијем, специјалним изаслаником Италије за заштиту вјерских слобода, и истакао посвећеност Италије и Мађарске обезбјеђивању вјерских слобода. Азбеј је истакао да је од активирања 2016. године кроз програм "Мађарска помаже" пружена подршка за око 1,5 милиона људи у 50 земаља. "Око 300 милиона људи широм свијета трпи прогон због своје хришћанске вјере, а сваки пети хришћанин прогоњен је у Африци", закључио је Азбеј, а преноси Срна.

Имао сам дванаест година и нисам имао ниједну бијелу кошуљу. Није да нисмо могли да је приуштимо, али у то доба вјероватно није било потребе да се има кошуља, или су се ријетко гдје могле купити. Биће да се на листи животних приоритета мајки те 1996. године дјечије свечане бијеле кошуље нису високо котирале. А требала ми је кошуља као што мушкарцу који долази на свадбу треба одијело. Може и без одијела, али нико му неће повјеровати да му је до те свадбе стало. А и ако јесте, он ће се осјећати свакидашње и као да је то само један од уобичајених дана у његовом животу. За несвакидашње догађаје потребно је несвакидашње се и обући, несвакидашње стајати, мислити и постојати. Та несвакидашњост нас обликује и мјери смисао наше свакодневнице. Ово није био свакидашњи догађај и мени је била потребна бијела кошуља, па сам је морао позајмити од оца. Била је несразмјерно већа и цијели дан сам се борио да јој крај смјестим у некакве панталоне које уз њу никако нису ишле, а да рукаве довољно засучем тако да ми не прикравају шаке. Требала ми је та свечана бијела кошуља јер је, заједно са стотинама друге дјеце, тог мајског дана требало да дочекам Светог Василија Острошког у Требињу.
Моја тадашња вјероучитељица позвала ме је заједно са другом дјецом да се лијепо спремим, обучем и учествујем у том дану за који нисмо у том тренутку знали шта је, али смо знали да је важан. Вјероватно ниједан дан у тим годинама није тако дубоко обиљежио дјетињства тако великог броја дјеце у Херцеговини. Промијенио животне токове, измјенио метафизички крајолик регије и пробио мрачну куполу ратне катастрофе која се пријетећи надвила над херцеговачком земљом. Провео сам цијели дан напољу, од тога пола дана чекајући да уђем у цркву и да се поклоним Светом Василију. И нисам успио. Био сам уморан, гладан, жедан и такав сам се вратио кући. Али, нешто је у мени врило и враћало ме на тренутак кад сам кољенима додирнуо асфалт, сагињући поглед пред ћивотом у коме је био острошки Светац.
***
„Ја сам ти исто из Илијаша!“, озарено ми је рекао млади свештеник са дугом брадом када сам му на часу вјеронауке одговорио на питање одакле сам. Немогуће, мислим се. Оба илијашка свештеника живјели су преко пута моје куће и знао сам и њих и њихове породице. Овог човјека први пут видим. Није ми се чинило да је тада икога нарочито занимало одакле сам тачно дошао у Требиње. Био сам једно од многобројне дјеце која су избјегла из сарајевске регије у Требиње. Сада сам први пут видио да је некоме драго што сам из Илијаша, штавише, да уопште зна за Илијаш, па још да је он из истог краја. И мени је било драго, као што то само може бити дјетету које је отргнуто од свог дома, који је тамо ко зна гдје, када му неко каже да зна одакле је и гдје му је дом. Од свих мјеста из којих сам могао доћи, мени је тада било мило што сам дошао из истог одакле и овај млади свештеник.
Он није долазио често у наш разред. Не памтим да ли нам је тада мијењао вјероучитеља, а могуће да нам је заправо само кратко предавао прије него што су га друге обавезе отеле од нас. Међутим, било је нечега због чега нисам заборавио тих пар часова које нам је одржао. Његово присуство било је благо а озбиљно, говорио је чисто и јасно, и, за мене најважније од свега, пажљиво нас слушао. У неком тренутку, а могуће да је то баш у том узрасту, дјеца престану да уживају у томе да их се третира као дјецу. Не знам тачно шта значи „причати са дјецом као са одраслима“, али нама је било важно што нас је слушао без каквог усиљеног снисхођења и понашао се као да се с нама може разговарати, а не само читати лекције и подучавати. Било му је драго што смо ти који јесмо, одатле одакле јесмо, и што с нама проводи вријеме.
***
Морам да признам да се не сјећам лекција са вјеронауке. Једина лекција коју памтим носила је наслов „Критика дијалектичког материјализма као учења о постанку свијета“. Записивали смо је ријеч по ријеч, као вјероватно и већину осталих у недостатку уџбеника тих година. Вјероватно смо понеку од тих ријечи могли да разумијемо, али не и читаве реченице. Схватали смо да нам је дијалектички материјализам дебело скривио, али нисмо тачно разумјели зашто. Лаплас, Маркс, Кант, Дарвин – имена су која сам тек накнадно могао да повежем са садржајем лекције.
Настава из вјеронауке, иако извођена са приљежношћу вјероучитеља, била је ипак прилична импровизација. Међутим, у тим годинама ријетко шта то није било. Само школовање било је импровизација. Ђаци нису имали навику, благо речено, да редовно похађају наставу, долазили су често без прибора и уџбеника, а столица и столова понекад није било довољно да смјести свих нас четрдесет у један разред. Више од тога, читаво постојање људи и друштва у времену након тек окончаног рата било је једна велика импровизација. Сви смо се сналазили, све је било пуно пукотина и „пуштало је“ на све стране. Међутим, кроз све те пукотине на људским душама, срцима, умовима, друштвеном, политичком и школском систему, као да је дувао неки свјежи дах. И вјеронаука је била дио тог струјања. Штавише, она сама била је једна врло важна „пукотина“.
Сама вјеронаука чинила је један тек настали простор у школском систему који се полако ширио, а и ми са њим. Не памтим лекције, али памтим тај простор, осјећај бивања у њему, и личности вјероучитеља које су с нама у том простору покушавали да се снађу и заједно га с нама граде. Многе друге лекције, али и многе друге просторе сам напросто заборавио јер ми нису били важни.
***
Ако сте крајем ‘90-их налазили припадност у некој од рок супкултура, било вам је јако важно да вас нико не разумије. Аутомаргинализација је чинила доминантан аспект тог идентитета јер је омогућавала какву-такву „изузетност“ којој сваки млад човјек са својих 14-15 година тежи. На крају крајева, ко воли да буде „просјечан“, а рокери/панкери/металци то, разумије се, воле још мање. Међутим, једнако вам је потребно да вас ипак неко разумије. Да зна то одакле сте, овог пута не у географском него у (суб)културном смислу, озари се и једнако каже „па и ја сам исто, одатле!“. У тим годинама се пролазе велике унутрашње борбе и војују идентитетски ратови са собом. Сукобе на пољу личне метафизике између овог вјерског и културног идентитета сам сâм дубоко пролазио, а изгледа да је то било и некакво обиљежје времена. Водећи бендови генерације, попут Бјесова, пролазили су хришћанску трансформацију а потом се због ње и распали.
Моја вјероучитељица у том периоду била је веома млада, тек нешто старија од нас. Није морала да се труди да превазиђе генерацијски јаз и „улази у наше ципеле“. Слични покушаји готово увијек су усиљени и обично се заврше трагично. Њој је то било природно. И нама је било пријеко потребно да нас у том узрасту неко „скапира“, као што те само старија сестра или брат може скапирати. С друге стране, у мојим личним превирањима било је јако важно да ми неко каже да је у реду да прихватим обје своје „метафизичке отаџбине“, и да не морам да побјегнем из једног дома у други. Том хибридном идентитету било је важно да буде препознат и прихваћен у својој цјелини и комплексности. И она је то с великом лакоћом све чинила. Била је са нама и једна од нас.
***
​Тешко би било објаснити, како себи тако и другима, шта је вјеронаука учинила за мене и које су лекције којима ме је научила. Знам, међутим, да је она отварала један простор који су, заједно са нама ђацима, собом обликовале личности мојих вјероучитеља у различитим фазама мог одрастања. А тај простор ме је научио ономе чему човјек треба да се научи. Да је прихваћен заједно са тим одакле је и с оним гдје је дошао. Да има прилику да учествује у нечему што је несагледиво веће од њега самог. Да са својим унутрашњим борбама за њега има мјеста. Да има нешто да каже и да то има ко да чује. На крају крајева, да има нешто важније од школе која се у том узрасту често чини као неко древно божанство коме су одрасли људи одлучили да на жртву предају младе животе дјеце. На свему томе, увијек ћу бити захвалан својим вјероучитељима.Какви год да су изазови с којима се данас суочавају млади људи, а они су кудикамо другачији него они с краја ‘90-их година протеклог вијека, ако вјеронаука и даље може да им понуди овај простор, она им нуди све. У том простору, у тој пукотини коју он ствара, дише Дух. И то је све што младим људима треба. То је све што иједном човјеку икада треба.
др Андреј Јефтић,
директор Комисије за вјеру и поредак Свјетског савјета цркава

Свети Синод Православне Цркве у Америци* (OCA -енгл. Orthodox Church in America) одлучио је да канонизује блажену Матушку Олгу на засједању одржаном 8. новембра ове године у Чикагу. Матушка Олга (†1979) дуго је поштована на Аљасци, широм Америке и у иностранству. Остала је упамћена као скромна мајка и свештеникова супруга која је била испуњена љубављу према свима, а посебно злостављаним женама. Њеним заступницима и заштити приписују се многа чуда. Овом одлуком Св. Синода, она постаје прва православна светитељка Сјеверне Америке. а  датум њеног прослављања одређен 28. октобра/10. новембра.
Свети Архијерејски Синод Православне Цркве у Америци саслушао је молбу Његовог Преосвештенства еапископа Ситског и Аљаског г. Алексија, изнесену у његовом писму Његовом Блаженство Митрополиту Тихону од 2. новембра 2023. године, у вези са прослављањем Слуге Божије, праведне Матушке Олге.
У свом писму Његово Преосвештенство епископ Алексије каже: „Пишем Вашем Блаженство за упокојену слушкињу Божију и верну православну хришћанку Матушку Олгу Николај Кветлучку, познату у благочестивим народима. Кускоквима као Арсамкук. Њена понизност, њена великодушност, њена побожност, њено стрпљење и њена несебична љубав према Богу и ближњем били су добро познати у селима Кускоквима током њеног земаљског живота. откривена после њеног живота кроз благодатне манифестације верницима широм не само Аљаске, већ и целе Северне Америке. Први народи Аљаске су уверени у њену светост и велику ефикасност њених молитава." Матушка Олга Мајкл, супруга упокојеног протојереја Николаја О. Михаила из села Кветлук на Аљасци, рођена је у племену Јуп'ик и добила је име Арсамкук. Иако је Олга била сиромашна, делила је храну и имовину своје породице великодушно са другима и чинило се да је интуитивно предвиђала која су деца гладна или им је потребна одећа, која деца или жене трпе злостављање и када су жене трудне и потребна им је додатна нега. Њена деца се сећају да су понекад виђала другу децу у њиховој одећи, коју је Матушка Олга поклонила. Повремено је стављала храну у свој прозор како би је „украли“, знајући да туда пролази неко посебно гладно дете.
„Непрестано је другима шила или плела чарапе или крзнену одећу“, рекао је о. Олекса пише. „Тешко да је пријатељ или комшија био без нечега што је Матушка направио за њих. Парохије удаљене стотинама миља добијале су нежељене поклоне, традиционалне ескимске зимске чизме („муклуке“) за продају или томболу за свој грађевински фонд. Сво свештенство деканата је носило рукавице или вунене чарапе... [које је] направила за њих“ (стр. 203).
„Увек сам мислио да ако постоји неко кога познајем за живота да би био прослављен као светац, то би била Матуска Олга“, рекла је Олеска. Матушка Олга је такође била бабица и имала је посебан дар за бригу о злостављаним женама. Позвала би жене у приватност традиционалног јупичког парног купатила, стварајући простор за интимни разговор. Многи причају да им је Олга током ових рањивих времена заједно пружала дубоку љубазност, исцељивала и отклањала тугу и срамоту. Можда је то зато што је и она добро познавала тугу: родила је 13 деце, али је само 8 преживело до пунолетства. Након што је неким чудом преживела почетну дијагнозу рака, Матушка Олга је преминула 8. новембра 1979. године са великом храброшћу и вером.
Године 1994, једна жена из Осининга у Њујорку описала је да је једног дана док се молила доживела интензиван повратак на сексуално злостављање из детињства. Молила се Богородици да јој помогне и почела је да има визију или сан. У брезовој шуми, Богородица јој је дала знак да прати другу жену у кућу изграђену у малом брду. Унутар куће, док је мистериозна жена почела нежно да је додирује као да ће се породити, осетила је како мрак и године физичког и емоционалног злостављања напуштају њено тело. У сну или визији према писму, две жене су затим изашле напоље и пиле чај од "тундре" под ноћним небом обасјаним северним светлом. Тада је проговорила тајанствена жена, показујући на небо и говорећи: „Ово је знак од Бога његове способности да створи велику лепоту тамо где је било само таме и пустоши.
"Ко си ти?" жена је упитала одговорила "Олга". - на шта она
Жена која је имала визију тада је написала писмо породици блажене Олге тражећи фотографију Олге да би је препознала. Послали су породичну фотографију са још неколико Јуп'ик старешина, а жена је одмах идентификовала Олгу. Групна фотографија овде је она иста слика на којој је идентификовала Свету Олгу.
Матушка Олга важи за покровитељицу жртава сексуалног злостављања, жена које су доживеле побачај и трудница, настављајући свој посао, како каже њена икона, „стварања лепоте из потпуне пустоши и ништавила“.
Света Олго Аљаска, моли Бога за нас!

*​Православна црква у Америци је 1970. године добила аутокефалност од Руске православне цркве. Аутокефалност данас признаје Руска, Бугарска, Грузијска, Пољска и Православна црква чешких земаља и Словачке. Није призната као аутокефална црква од стране Цариградске, Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Румунске, Кипарске, Грчке и Албанске православне цркве, али са њом се налазе у пуном канонском и евхаристијском јединству. Оне је сматрају и даље као самоуправну цркву у саставу Руске православне цркве.

Храм Светог Николаја Мирликијског* у Софији (Бугарска), познат као „Руски“, отворио је поново јуче своја врата. Нови предстојатељ протојереј Владимир Тишчук, којег је поставио руски патријарх Кирил, уз саслужење тројице бугарских свештеника, одржао је данас први молебан у присуству званичника руске амбасаде, укључујући и амбасадорку Елеонору Митрофанову. Храм је затворен 21. септембра, након што су његов предстојатељ архимандрит Васијан Змеев и још двојица свештеника „замољени“ да напусте Бугарску, јер представљају опасност по националну безбедност. Приликом напуштања цркве отац Васијан ју је закључао. Храм је подигнут у периоду од 1907. до 1911. године, као црква Руског царства, а зидале су га руске архитекте о трошку руске државе. Бугарска је допустила изградњу цркве на својој територији у знак захвалности за одлучујући допринос Русије ослобађању Бугарске и обнови њене државности 
„Отварање храма је веома важан и значајан догађај. Сви становници Софије воле овај храм, то је храм у коме се налазе мошти Светог Серафима (Соболева) у који људи долазе у тешким и радосним тренуцима свог живота. „Надајмо се да ће све бити у реду“, изјавила  је за ТАСС Елеонора Митрофанова, амбасадор Руске федерације у Бугарској. 
"Током три дана колико сам био у главном граду Бугарске, увјерио сам се колико људи привлачи ово складиште милости Божије и, наравно, било је веома тужно када је затворено. Данас поново отварамо овај извор да свако може да дође и додирне ову божанску свјетлост“, рекао је отац Владимир поздрављајући парохијане. Како је рекао отац Владимир, „ми ћемо поново имати прилику да се молимо овде и ова молитва ће ујединити наша срца, срца два дивна братска народа". Од суботе, 11. новембра 2023. године, руска храм Светог Николаја Чудотворца у Софији наставиће са радом у потпуности.

*Црква Светог Николаја Чудотворца је руска православна црква у Софији. То је подворје Руске православне цркве. Од 1907. до 1934. била је руска посланска црква.

Делегација епархије бањалучке, која се налази у Москви по благослову Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, састала се 8. новембра  2023. годинеса предсједником Одјељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије митрополитом волоколамским Антонијем. Делегацију предводи викар Епископа бањалучког, Епископ марчански Сава, у пратњи настојатеља манастира Гомионице јеромонаха Методија (Крагуља) и протођакона Радојице Жаграна. Састанку у Одјељењу за спољне црквене послове присуствовали су и настојатељ Подворја Српске Православне Цркве у Москви Епископ моравички Антоније, замјеник предсједника ОСЦО протојереј Игор Јакимчук и службеник Секретаријата за међуправославне односе ОСЦО А. Ј. Хошев. Епископ Сава пренио је митрополиту Антонију поздраве и срдачне жеље Епископа бањалучког Јефрема и говорио о свечаном догађају даривања моштију Светог свештеномученика Платона бањалучког Московској Духовној Академији 5. новембра. Свети Платон је дипломирао на Духовној академији 1901. године. Владика Сава је пренио утиске о саслужењу са Његовом Светошћу Патријархом московским и све Русије Кирилом на Литургији у Успенском саборном храму Московског Кремља, на празник Казанске иконе Пресвете Богородице, 4. новембра и са посете светињама у граду Москви. Током разговора, који је протекао у топлој, братској атмосфери, разговарано је о ситуацији у православном свијету, црквеном животу у бањалучкој епархији, као и о стању и перспективама развоја руско-српских међуцрквених односа.
На крају састанка, учесници су размијенили пригодне поклоне. Истог дана гости из Бањалучке епархије поклонили су се моштима Светог блаженопочившег кнеза Данила Московског и другим светињама Даниловског ставропигијског манастира и посетили храмове и знаменитости тог древног манастира. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

Дана 5. новембра 2023. године професори и студенти Московске богословске средње школе и духовне академије, клир и парохијани академског Покровског храма, као и многобројни гости Тројице-Сергијеве лавре постали су сведоци и учесници у историјском догађају у животу богословије. По благослову Његове светости патријарха московског и целе Русије Кирила и Његове светости патријарха српског Порфирија Московска духовна академија је на поклон од Српске Православне Цркве добила честицу моштију свештеномученика Платона (Јовановића), епископа бањалучког који је 1901. године завршио студије на Московској духовној академији. Како преноси прес-служба МДА уочи Свете литургије код капије Покровског академског храма свечано је дочекан ковчежић са честицом моштију. Светињу су пратили представник српског патријарха при Московском патријарашком престолу моравички епископ Антоније, викарни епископ Бањалучке епархије Српске Цркве марчански епископ Сава, као и клирици Бањалучке епархије – старешина манастира Гомионица јеромонах Методије (Крагуљ) и протођакон Радојица Жагран. Ректор Московске духовне академије и намесник Свето-Тројичке Сергијеве лавре спископ сергијевопосадски и дмитровски Кирил поздравио је чланове српске делегације. Гости из Србије су се затим појући тропар свештеномученику Платону заједно са академским клиром, професорима и студентима упутили у Покровски храм где је служена Литургија. Српска Православна Црква је такође поклонила Академији икону свештеномученика Платона која је по благослову бањалучког епископа Јефрема насликана специјално поводом овог дана. Светиње су се у току целе службе налазиле на налоњима на средини храма како би верници могли да им се поклоне. Светом литургијом је началствовао ректор – епископ сергијевопосадски и дмитровски Кирил, а заједно с њим су служили јерарси Српске Цркве, моравички епископ Антоније и марчански епископ Сава, свештенослужитељи Академије и гости у свештеном чину. Извор: ТВ Храм

На дан успомене Светог великомученика Димитрија мироточивог чудотворца солунског 8. новембра 2023. године, на Вељинама на Добрињи у Источној Илиџи чином троносања освећен спомен-храм Светог великомученика Димитрија Солунског. Ово је спомен-храм за 2793 погинула борца Р. Српске из Илиџе, Сарајева, Илијаша и других сарајевских општина, који своје животе положише  за слободу Српског народа, за Републику Српску од 1992-1995. године. Спомен-храм осветио је Високопреосвећени Господин Хризостом, митрополит дабробосански, а уз саслужење: архимандрита Андреја Ковачевића, настојатеља манастира св. Георгија на Равној Романији, протојереја-ставрофора Чеде Ђуреиновића, парохоха војковићког и арх. намјесника сарајевског, протојереја-ставрофора Момира Васиљевића, умировљеног пароха блажујског и чајничког, протојереја Младена Микавице, пароха лукавичког и ђакона Божидара Васиљевића. Након освећења храма Високопреосвећени је служио прву свету архијерејску литургију у новоосвећеном храму. На крају свете арх. литургије испред храма благословљени су славски дарови Кољиво и Славски колач. Кум храма и прве славе спомен-храма био је Господин  Маринко Божовић, начелник опшине Источна Илиџа са породицом. Потом су се сабраном Српском народу испред спомен-храма обратили: јереј Дражен Делић, парох добрињски и старешина храма Светог Василија Острошког на Вељинама, Господин Шеховац  Горан, предсједник БО ''Илинџански борац'', начелник општине Источна Илиџа г. Маринко Божовић и на крају Високопреосвећени Господин Хризостом, митрополит дабробосански. Извор: Митрополија дабробосанска/Љетописац РаНиКо

Архиепископ атински и све Грчке Грчке Јероним II позвао је на окончање рата и ослобађање отетих у Гази током јутрошњег састанка са професорима Универзитета религија и деноминација Ирана.
Архиепископ је пожелио добродошлицу делегацији професора и осврнуо се на значајну историју Ирана. Истакао је и могућност научне сарадње, истакавши да се та активност не може препустити само књизи и истраживању. „С обзиром на потребе данашњег свијета, наша мисија је да пронађемо начин да користимо те теолошке ставове као оруђе за помоћ друштву“, рекао је архиепископ.
Ректор Универзитета је захвалио архиепископу на сусрету и говорио о значају историје Грчке. Он је истакао да је било великих научника у свим областима, мислећи на античке философе и савремене научнике у области медицине. Такође је говорио о хришћанству и интеракцији између муслимана и православних хришћана. Он је истакао да постоји велико поштовање према православним хришћанима. Ректор се осврнуо на ситуацију у Гази, истакавши да је ту много патње и да би зато најбоље рјешење био дијалог. 
Архиепископ је додао: „Наши народи ће нас питати о чему смо данас разговарали. Морамо истаћи још четири тачке. Прво, морамо зауставити рат и започети дијалог. Морамо одмах ослободити отете. Не знамо где су и у каквом су стању...Коначно, мисија свих нас, мимо научног истраживања, мора бити инсистирање на посредовању за мир међу свим људима без обзира на њихову вјеру.”

Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свег Истока г. Јован служио је 4. новембра 2023. године свету Литургију у цркви Часног крста у Ал-Каси, Дамаск, поводом канонизације Светих свештеномученика Николаја и Хабиба Хаше. Духовна свечаност је отпочела торжественом литијом свештенства и верног народа која је градским улицама преко трга стигла до цркве Часног крста. На челу литији ношена је икона двојице свештеномученика, док је Патријаршијски хор „Духовна лира“ појао молитве благодарења. У току богослужења прочитан је проглас Светог Синода Антиохијске Патријаршије о прослављању двојице свештеномученика који су потписали чланови Синода на сабрању 21. октобра 2023. године у Патријаршијском манастиру Богородице Баламандске. Извор: Антиохијска Патријаршија, СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 5. новембра 2023. године чин освећења храма Свете Тројице у Ресистенцији, у аргентинској провинцији Ћако. Саслуживали су преосвећена господа епископи: нишки Арсеније, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, далматински Никодим, будимљанско-никшићки Методије, ремезијански Стефан и аргентински и јужноамерички Московске Патријаршије Леонид, уз молитвеном учешће благочестовог народа. Том приликом, Патријарх Порфирије је беседио:
– У храму који смо данас освештали служиће се света Литургија у којој постајемо учесници вечности и све оно што је наше, нарочито наше заједиштво и љубав, у храму Божјем и у заједници са Богом постаје вечно. У храму се крштавамо, у храму се венчавамо и склапамо бракове, у храму се исповедамо и кајемо, у храму се опраштамо са нашим ближњима који од нас одлазе у наручје Божје, а све то радимо заједно са Богом, јер у храму је присутан и сам Христос Спаситељ наш. Он је присутан када служимо свету Литургију и ми постајемо по благодати Христос на светој Литургији. Зато смо, браћо и сестре, данас радосни, јер је овај град добио своју православну душу. Досад је овде постојало само православно тело, а освећењем храма град је добио и православну душу и православни народ. Иако су семе посејали Срби Црква је отворена и прима у себе сваког човека независно где се родио и ком народу припада. Јеванђеље нас позива да сви будемо један народ, народ Божји, тако што ћемо се трудити да Јеванђеље буде наш живот, да заповести Христове буду наше смернице. Због свега тога, браћо и сестре, све вас грлим у Христу Господу и радујем се што се данас заједно молимо. Благодаримо Богу што постојите и што сведочите Христа најпре а онда и ви који сте дошли из, како ми то кажемо, Старих крајева сведочите и културу и духовност српског народа, али ништа мање нисте и припадници ове земље, њеног народа и њене културе. Благодарни смо свим који су молитвом, трудом и прилозима допринели да се овај храм подигне. 
Патријарх Порфирије је у петак у Буенос Ајресу разговарао са бискупом Мирославом Адмачуком, апостолским нунцијем у Аргентини, и Архиепископом буеносајреским Хорхеом Гарсијом Куервом. Поводом доласка патријарха српског у Аргентину у петак је служена свечана доксологија у манастиру Светог Саве у Буенос Ајресу, а патријарх је том приликом апеловао да је потребна молитва за све људе свијета, за мир у свијету, мир који је широм планете данас угрожен, помињући притом Украјину, Палестину и Израел.

Српско културно друштво "Укрина" из Челинца током протекла два мјесеца је у великој акцији прикупило око 2.000 књига разних жанрова за потребе библиотеке Црквене општине Оштра Лука. Овај вриједан поклон био је и повод данашње посјете чланова СКД "Укрина" са предсједником књижевником Ратком Поповић, на челу, који су у двадесетдругу недјељу по Духовима у храм Васкрсења Христовог у Оштрој Луци присуствовали Светој литургији. Чланови "Укрине" су књиге за библиотеку Црквене општине Оштра Лука прикупљали не само у Челинцу, већ и у Бањалуци,  Градишци, Теслићу, Прњавору, Дервенти, Броду, Модричи, Котор Варошу, Зворнику, Требињу и Београду. Свештеник Карађорђе Дерајић се захвалио на овој вриједној донацији и уручио захвалницу Црквене општине Оштра Лука.
Библиотека ће се привремено, док не буде подигнут Парохијски центар, налазити у објекту борачке организације, поред храма. Свима мјетанима Оштре Луке, који воле добро штиво и имају времена, биће омогућено да посуде књиге на читање.
Након Свете литургије и преузимања књига, уприличен је Пјеснички час и послужење, а потом шетња до ријеке Сане. | Извор: РТРС

Патријарх московски и све Русије Кирил је, 4. новембра 2023. године, на дан прослављања Казанске иконе Богородице, вjерницима представио московску копију иконе Казанске Богородице из 1579. године* коју је открио у својој резиденцији, а која је била изгубљена више од сто година, објављено је на сајту Московске патријаршије. Наиме, на празник Казанске иконе Богородице, Његова Светост Патријарх московски и цијеле Русије Кирил служио је Божанску Литургију у Патријаршијском Успенском Саборном храму Московског Кремља. Његовој Светости Патријарху московском и све Русије Кирилу, саслуживали су и епископи Српске Православне Цркве Њихова Преосвештенства епископи моравички Антоније, старјешина српског Подворја у Москви, и марчански Сава, викар епископа бањалучког. Међу служашчим свештенством били су и настојатељ манастира Гомионице јеромонах Методије (Крагуљ) и протођакон Радојица Жагран. Прије Литургије служашчи су се поклонили Казанској икони Пресвете Богородице.
Владика Сава са свештенствомонаштвом Епархије бањалучке у главном граду Русије борави на позив Московске духовне академије, која је раније од Епархије замолила за честицу моштију Светог Платона Бањалучког. Та молба је услишена и владика ће и званично поклонити дио моштију и икону Светог Платона у Тројице-Сергејевој лаври. Уочи почетка богослужења, Предстојатељ Руске Православне Цркве обратио се вјерницима предстојатељском ријечју, у којој је говорио о пронађеној чудотворној Казанској икони Богородице. "Ово је историјски догађај. Пред нама је чудотворна икона Казанске Мајке Божије, пред којом су се молили Пожарски и Мињин. Ова икона је спасила наш народ од страног непријатеља. Ова икона је наша национална светиња", рекао је патријарх Кирил.
Патријарх Кирил се у почетку није усуђивао да објави јединствени налаз, али је онда схватио да је немогуће сакрити ову причу. Патријарх је навео да је икона раније пронађена, али никада није представљена људима, већ је била у Патријаршијској келији, јер је било потребно провјерити њену аутентичност. Међутим, сада је поглавар Руске православне цркве увјерен да се „принц Пожарски молио пред овом сликом пре него што је кренуо у напад на Кремљ“.  Према црквеном предању, икона се чудесно појавила 1579. године након страшног пожара у Казању. Руси су се пред овом иконом молили пред велике борбе за одбрану земље и Богородица их је увијек спасавала и доносила им побједу и слободу. Године 1904. икона је украдена из манастира посвећеног Казанској Богородици. Према званичној верзији, коју су касније током суђења изнијели сами лопови, они су починили злочин за који су богато награђени, а саму икону су поломили на дијелове и спалили у пећи, пише РТ Балкан.

*У Московској патријаршији појаснили су да је Казанска икона, која је сматрана изгубљеном, а коју је патријарх Кирил показао у суботу, тзв. Московска копија првообраза пронађеног у Казању 1579. године, Била је 1612. године у власништву Минина и Пожарског, а изгубљена је 1918. године. Сама оригинална икона, украдена 1904. године, никада није пронађена.

У Двадесет другу недељу по Духовима, када молитвено прослављамо Светог апостола Јакова, првог Епископа Јерусалимског, 5. новембра 2023. године у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару служена је света Литургија.
Том приликом, донесена је на дар, поклоњење и духовну утеху верном народу честица моштију Светог Јована Шангајског, трудом и љубављу отаца из Руске Заграничне Цркве, оца Сергија (Лукијанова) и оца Луке Новаковића, бившег старешине храма Светог Саве.  ИЗВОР: ТВ ХРАМ

​На празник Казанске иконе Пресвете Богородице, у суботу 4. новембра 2023. године, на Светој Литургији коју је у Саборном Успенском храму Московског кремља служио Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил, саслуживали су и епископи Српске Православне Цркве Њихова Преосвештенства епископи моравички Антоније, старјешина српског Подворја у Москви, и марчански Сава, викар епископа бањалучког. Међу служашчим свештенством били су и настојатељ манастира Гомионице јеромонах Методије (Крагуљ) и протођакон Радојица Жагран.
Прије Литургије служашчи су се поклонили Казанској икони Пресвете Богородице која је била нестала током Октобарске револуције из Казанског храма на Црвеном тргу, а која је недавно пронађена и враћена на место где се раније налазила на поклоњење верујућима. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке
Владика Сава са свештенствомонаштвом Епархије бањалучке у главном граду Русије борави на позив Московске духовне академије, која је раније од Епархије замолила за честицу моштију Светог Платона Бањалучког. Та молба је услишена и владика ће и званично поклонити дио моштију и икону Светог Платона у Тројице-Сергејевој лаври наводи се на сајту бањалука.нет

Истраживачи са Института умјетности Пољске академије наука у Варшави (Пољска) објавили су прошлог мјесеца да су открили један од најстаријих иконостаса у Пољској. По њиховом мишљењу, то је најстарије такво умјетничко дјело у региону; јединствено, о чему свједочи његова оригиналност и очуваност... „Апсолутно немамо сумње да је ово јединствено откриће“, изјавио је истраживач Јан Новицки за пољску новинску агенцију ПАП. Иконостас је широк осам метара. У различитим стањима очуваности налази се укупно 17 фрагменат. Неке иконе на иконостасу налазе су „ у савршеном стању, док су друге скоро потпуно уништене“ . Иконостас је пронађен у цркви „Св. Јована Богослова“ у Новоберезову* у округу Хајновка, у сјевероисточној Пољској и представљен у Бјалистоку, граду у којем тренутно живи највећи број пољских православаца. До открића су, у тавану православне цркве „Св. Јован Богослов“ у Новоберезову, дошли др Збигњев Михалчик, Пјотр Јамски и Јан Новицки, током пројекта под називом „Консолидација наслијеђа. Инвентар и документација споменика на западној граници источних земаља бивше Пољско-Литванске заједнице”.
Др Збигњев Михалчик рекао је да скоро ништа није било слично до недавно откривеном иконостасу, осим икона из 17. вијека из манастира Супрасл, пронађених прије неколико година у капели на гробљу Топилец. Историчари су истакли и да је иконостас Новоберезово најстарији такав објекат у региону и да су готово сви вјерски објекти овог типа из региона уништени у 19. и 20. вијеку. Због значаја иконостаса, истраживачи су такође представили прелиминарне резултате својих истраживања у студији објављеној у посљедњем броју Biuletyn Historii Sztuki (Билтен историје умјетности).
​
* Новоберезово је насеље у административном округу Гмина Хајновка, у округу Хајновка, Војводство Подласко, у сјевероисточној Пољској, близу границе са Белорусијом

Лорд Тарик Ахмад, барон Ахмад од Вимблдона, државни министар Уједињеног Краљевства за Блиски исток, Сјеверну Африку, Јужну Азију и Уједињене нације у Канцеларији за спољне послове, Комонвелт и развој, састао се 1. новембра 2023. године, са Његовим Блаженством Теофилом III, јерусалимским патријархом, у седишту Православне Патријаршије у Јерусалиму. Састанку је присуствовао и Његово Преосвештенство Хосам Наум, палестински англикански бискуп у Јерусалиму и генерални секретар Савјета патријарха и поглавара цркава у Јерусалиму. 
Састанак је одржан у суморној позадини текућег сукоба у региону. Лорд Ахмад је признао изазовне околности, изражавајући и срећу због посјете и тугу због рата који је у току. Он је пренио своју дубоку забринутост због злочина и разговарао о начинима да се допринесе циљу стабилности и смирености. Лорд Ахмад је препознао кључну улогу коју Црква, у сарадњи са другим вјерским институцијама, игра у Светој земљи. Он је изразио спремност да саслуша Патријархов увид и изразио саосјећање за жртве бомбардовања цркве у Гази. 
Патријарх Теофил III је, у одговору, испричао несрећно уништавање богомоља, болница, центара за друштвене услуге, школа и стамбених насеља у Гази. Он је истакао заједнички напор различитих цркава да очувају мултикултурални и мултирелигијски карактер Светих мјеста. Њихов циљ је да обезбиједе да ова мјеста остану мјеста богослужења, молитве и помирења.  Патријарх је говорио о борбама са којима се суочавају хришћани у Светој земљи, суочени са угњетавањем радикалних израелских група које настоје да их протјерају из Свете земље. Његово Блаженство је такође истакао значај одржавања светих мјеста не само као структура већ и као живих заједница, отворених за припаднике различитих вероисповијести, доприносећи суживоту и миру. Православни хришћани активно раде на одржавању хармоније у светој земљи, позивајући се на споразум склопљен у 7. вијеку између патријарха Софронија и калифа Омара бин Хатаба као историјски преседан за суживот. Патријарх је истакао историјску улогу цркава као безбједне зоне у вријеме сукоба, изражавајући дубоку забринутост за све жртве рата, укључујући цивиле, посебно жене и дјецу који страдају у Гази.
Лорд Ахмад је позвао на рационалан и логичан приступ, који превазилази емоције, препознајући светост сваког људског живота. Лидери присутни на састанку заједнички су се молили за избјегавање даље ескалације у циљу заштите земље, укључујући Јордан, гдје Хашемитски краљ држи старатељство над муслиманским и хришћанским мјестима у Јерусалиму. 
Англикански надбискуп Хосам Наум такође је изразио захвалност на посети, вјерујући да ће допринијети смиривању тензија и промовисању мира. Он је осудио недавне догађаје у јужном Израелу и Гази, истичући улогу вјерског наслијеђа у проналажењу политичког рјешења. Надбискуп је истакао важност очувања статуса кво (Status Quo) светих мјеста и покренуо питање Ал Аксе, као светог мјеста за муслимане.

Дана, 2. новембра 2023. године, са почетком у 15:00 часова, а на дан успомене Светог великомученика Артемија и преподобног Герасима Кефалонијског, Његово Високопреосвештенство Господин Хризостом, митрополит дабробосански благословио је и освештао нове крстове и ново звоно за храм Преподобног Јустина Ћелијског у селу Бољевићи код Братунца.  Високопреосвећеном су саслуживали протојереји-ставрофори Душан Спасојевић и Борислав Тодић, пароси братуначки;  протојереј Александар Млађеновић, парох сребренички, јереј Младен Станишић, парох факовачки и ђакон Милош Илић. У обраћању након освећења крстова и звона Високопреосвећени је окупљенима честитао овај историјски догађај и похвалио рад и труд  Одбора за градњу овог храма, који је за свега неколико мјесеци урадио више него неки на другим мјезима за више година. ''....... нека су благословени ови крстови, које осветисмо, а који ће не само украшавати куполе овог храму, већ ће кроз њих и преко њих дјелована сила божија како на и у светом храму, тако исто и у овом селу и поднебесју. Сила крста произилази, како чусмо из молитава, из силе онога часног Крста којег Господ освети својом часном крвљу........ А ово звоно, које осветисмо нека вас увијек својим звоњењем потсјећа на молитву, на молитвено и литургијско сабирање, на духовну борбу против ђавола и свих његових сила......... Радујемо се да ћемо ускоро поново доћи у Бољевиће како би овај храм који подижемо у славу Божију, а у спомен Преподобног оца нашег Јустина Ћелијског, освештали и у њему прву литургију служили........  '' Извор: митрополија дабробосанска/ Љетописац РаНиКо

У ЈУ „Бански двор - Културни центар у Бањој Луци, у четвртак 2. новембра 2023. године, са почетком у 19.00 часова одржана је промоција другог издања збирке поезије о. Бранка Репаје "Јабука слободе". Цјелокупан тираж првог издања збирке поезије распродат је у оквиру хуманитарно-поетске вечери у Дому културе у Козарској Дубици на којој је представљено ово д‌јело, а сав приход од продаје усмјерен је за изградњу куће шесточланој породици Ђекић из Козарске Дубице. Збирка је посвећена љубави према Богу, слободи, отаџбини и људима. Пјеснички узори свештеника Бранка Репаје су Кочић, Шантић и Дучић, због њихове посвећености мотивима слободе и отаџбине. Његова поезија прожета је православном духовношћу. Велик утицај имао је и Сергеј Јесењин. Збирка поезије "Јабука слободе" објављена је у издању "Просвјете" из Козарске Дубице. Приход од продаје намијењен је помоћи Србима са Косова и Метохије. Отац Бранко Репаја је стекао диплому мастер теолога 2014. године на Православном богословском факултету у Београду. Ужа област истраживачког рада му је библијско и савремено богословље.

Септембра 1996. године, благословом блаженопочившег епископа Атанасија, почела сам радити као вјероучитељ у основној школи у Невесињу. Одлука епископа је била изненадна и затекла ме неприпремљену за рад у учионици. У тим првим данима мог вјероучитељевања, незрели студент теологије требао је одједном ускочити у ципеле учитеља вјере. Вјеронаука се тад сматрала новим предметом несигурне будућности, па сам страховала како ћу понијети то бреме, будући неискусан наставник. Милошћу Божијом и молитвама владике Атанасија, a уз помоћ многих добронамјерних људи, испало је боље од очекиваног.
У школи ме дочекао већ релативно уређен и припремљен пут и начин рада чије су темеље вриједно и пожртвовано поставили о. Алекса Зубац и блаженопочивши о. Богдан Шешлија, потоњи свештеномонах Теодор. Они су на часовима вјеронауке успоставили радну атмосферу и дисциплину, тако да се увелико вриједно радило. Имала сам њихову подршку, очинске савјете и поуке у сваком тренутку. У разним ситуацијама били су ми од велике помоћ и неопходно охрабрење. Упутили су ме у основе рада у учионици, начин функционицања школе, школску администрацију, и указивали на битне детаље, а блажене успомене о. Ратко Шиповац ми је дао своје уредно откуцане припреме. На питање када да их вратим, рекао је: „Не треба да враћаш, него прослијеђуј новима који долазе“. У знак захвалности о. Ратку, то упутство поштујем и данас.
Дојучерашњи наставници у основној школи постали су ми колеге и истински су се трудили да помогну. Сви без изузетка, од директора до домара, нудили су помоћ и подршку. У исто вријеме смо почеле радити Јелена (Тројановић) Кулиџан и ја и сјећам се да нам је јако важан био одлазак у Тврдош по декрет о постављењу. Сусрет са владиком Атанасијем је у великој мјери отјерао нашу несигурност. Осјећале смо да је владика Атанасије вјеровао да ми можемо и умијемо бити вјероучитељи. Сви који су познавали нашег Тасу знају колико је његова вјера била „заразна“ и чинила чуда. Тако се и тада десило чудо – снагом његове вјере смо се и ми саме се охрабриле и  повјеровале да можемо бити вјероучитељи. Владика Атанасије нам је посебно скренуо пажњу да пазимо дјецу погинулих и несталих бораца и дјецу која су избјегла из својих домова. Да будемо увијек спремне да им пружимо помоћ и утјеху. Знао је да наши ученици брину много веће бриге него што су оне школске. Упутио нас је колико је важно да водимо дјецу на Литургију и да има још много некрштених, па да им говоримо о значају крштења. Вратиле смо се у Невесиње са декретом о постављењу у рукама и неколико пакета књига за нас и за наше ученике. Оснажене благословом и владикиним поукама, одједном нам се чинило да смо потпуно спремне за наставу.
Рад у учионици је текао добро, напредовали смо и ученици и нас двије, корак по корак. Одјељења су била бројна, некад и преко 40 ученика, једни су одлазили, други се досељавали, њихове породице покренуте са вјековних огњишта су тражиле ново мјесто под капом небеском. Било је и ученика одвојних од својих породица, док неки ђаци за своје  нису знали ни  гдје су и ни да ли су уопште живи. Осим тих тешких животних услова, отежавајућа околност код учења је била недостатак уџбеника и  школског прибора. Само Господ зна како је владика Атанасије успијевао да набави толику количину школског прибора, илустрованих дјечијих Библија и катихизиса „Нема лепше вере од хришћанске“. То су била једина наставна средства и владика се трудио да сви ученици добију по примјерак, који су наредне генерације насљеђивале. Лекције су се диктирале, што је тих година била пракса у скоро свим предметима јер уџбеника није било. Немаштина и посљедице рата су биле присутне на сваком кораку. Дјеца су се највише радовала часовима када смо ишли на Литургију, у оближњи Саборни храм. Сви су унапријед знали да се за сваки празник иде у храм на Литургију, па су они који су имали часове касније по распореду негодовали што морају часове имати у учионици. Директор школе и колеге су нам излазиле у сусрет, па би често сви били на служби.
Карактеристика тадашње вјеронауке je била  да су сви ученици, у свим узрастима, учили исто: Молитву Господњу, Символ вјере, Богородице Дјево, Божије заповијести, о светим тајнама, празницима, јеванђељске и старозавјетне приче… Наставни план и програм је постојао, али је био, најблаже речено, нереалан за те прве године успостављања вјеронауке у образовном систему. Нису само сви ученици учила исте садржаје, већ су их учили и њихови родитељи. Тако се утицај вјеронауке ширио и ван учионице, надилазио школски систем и сјеме вјере падало је на плодно тле. У таквој атмосфери су провјере знања и испитивање биле лаке. Већина дјеце је сматрала да учећи вјеронауку служе Богу, и ту службу су озбиљно и ревносно вршили. Остала ми је болно упечатљива реченица једне мајке која је као супруга погинулог борца једном одговорила на похвале упућене њеној дјеци : „Отац их није обрукао када се гинуло, неће ваљда они брукати његов гроб, па да не уче о својој вјери“. Та тешка реченица је говорила колико је велики терет био на плећима дјеце рањене тугом губитка оца и заштитника, те како су уз то ишла велика очекивања од њих. Такав став је међу невесињским народом био општеприхваћен, па се очекивало и да часови вјеронауке буду испуњени радом и дисциплином. Трудила сам се да часови буду испуњени и пјесмом, опуштеним разговором и слободом да питају шта желе и шта их интересује. Имали смо дивне часове са слободним темама који су били велика радост како за дјецу тако и за мене. Љепота рада са дјецом откривала се у својој пуноћи. Дјечије паметне, искрене, логичне и духовите изјаве су велика ризница истински чисте непатворене љубави. Памтим много симпатичних закључака и изјава: Христос је био Србин јер је био добар и чинио чуда, свети Јован крштен у дивној бистрој ријеци Неретви, а свети Сава из Гацка јер је најмудрија српска глава, па мора бити Гачанин… и још мноштво сличних.
Владика Атанасије је често долазио и доносио помоћ. Његови доласци су за дјецу и нас вјероучитеље увијек били истински празник. Његова љубав, посебно према сирочади, била је неизмјерна. Они су хрлили њему, налазећи утјеху у његовим шалама, поклончићима и разговору. Дружење је увијек почињао реченицом да су дјеца добра само су им вјероучитељице мутаве. Током једног таквог сусрета, пар мјесеци након почетка школске године, владика је предложио да организујем једну малу групу дјеце и да их научим да одговарају на Литургији, да учимо старе српске пјесме, изворне и родољубиве. Без музичког образовања, са скромним познавањем црквеног појања, то је за мене био велики подвиг, да не кажем мука. Међутим, као и почетак наставе и ово сам прихватила да радим како је предложено. Ученици су са радошћу прихватили идеју да буду чланови црквеног хорића, па је заинтересованих на самом почетку било више од стотину. Толикој заинтересованости је допринијело и то што тада није постојала ниједна ваншколска активност, ниједан спортски клуб, ништа што би окупило дјецу мимо школе.
Тадашњи директор школе, блажене успомене Јефто Перишић, много је помогао у реализацији те замисли и на крају смо од идејe o малој пјевничкој групи дошли до црквено – школског хора. Састајали смо се сваки дан послије наставе, пјевали, преписивали текстове пјесама, смијали се и дружили. Дружење у школи смо настављали на недељној Литургији. Невесињски храм се постепено почео пунити дјецом, и временом постајати тијесан. Ту су сирочад налазила Оца Небеског, избјегли и они који су били у колективним смјештајима били су у дому Оца свога, хранећи се Хљебом Вјечности који храни све гладне и уморне. Тискајући се око мале пјевнице у леденим невесињским јутрима гријали смо једни друге међусобном љубављу. Сви смо били „једно у Христу Исусу“.

Пред нашим очима се дешавао духовни препород народа, започет неколико година раније. Како се повећавао број дјеце у нашем малом хору, тако су и обавезе у поучавању биле веће. Бог је опет удесио да се нађу људи спремни да помогну и сви су помагали по мјери својих моћи, а највише нам је допринио тадашњи богослов Страхиња Јањић (садашњи свештеник у Аделаиду у Аустралији), који је долазио чак из Требиња да нас учи тропаре и неке теже мелодије. За малено, ратом напаћено Невесиње, дјечији хор је био нешто велико, значајно – најава бољих времена. Дјеца су са Литургије носила својим кућама радост и осјећај припадности и заједничарења. Њихова насмијана лица су ратом измученим очевима и од тешког живота уморним мајкама доносила наду да ће избјеглиштво проћи, да ће се поново скућити, да ће губитак најмилијих једног дана можда мање бољети. Иако смо пјевали више срцем него гласом, па нас је некада било тешко и слушати, ми смо се искрено молили и радовали свакој служби и свакој школској приредби. Слављење школске славе, Спасовдана, Божића, Васкрса и Митровдана са препуном црквом дјеце била је посебна радост и благослов. Старији чланови црквене заједнице су дјецу из хора дочекивали са посебном љубављу. Сви су се трудили да њихов долазак на богослужења учине угодним, а највише свештеници и тадашњи председник Црквеног одбора г. Данило Капор као и остали чланови Црквеног одбора. Зато су дјеца са радошћу долазила у храм и одазивала се за сваки посао, било да је требало очистити цркву, црквено двориште, исплести цвјетне вјенчиће за иконе, обрати цвјетове липе… Дјечаци су чтецирали и помагали у олтару. Тражили су разлог да буду у цркви и око цркве, осјећали су се као своји на своме. Тако непрофесионални, мутави, мајстори фалша, били смо дио сваког друштвено-културног догађаја у Невесињу тог времена. Чак је и наше фалширање невесињском народу било симпатично, скоро непримјетно. Заједница је расла и умножавала се. Та дјеца су мени, која сам била њихов вјероучитељ, а у ствари само мало старија од њих, били и остали браћа и сестре у Христу, моји најрођенији и данас, гдје год да их је живот одвео. Ја сам их окупљала, а они мени даривали радост коју осјећа свако ко ради са дјецом и храни душу њиховим напредовањем. Тиме су учврстили моје опредељење да мој животни позив буде вјероучитељска служба. 
Вјерујем да је највећи успјех вјеронауке када видите да су људи који су узрастали у литургијким службама данас не само вјероучитељи и свештеници већ и службеници и радници у свим областима друштва. Наш хорић је изњедрио изузетне појединце који су данас, пар деценија касније, носиоци црквеног живота као монаси, свештеници, доктори, вјероучитељи, музичари, инжењери, правници, економисти, спортски тренери, професори, психолози… Сваки пут, са посебном радошћу и поносом,  узимам благослов од бивших ученика – јеромонаха Порфирија и свештеника: Милана, Небојше, Немање, Младена и Ратка. Неизмјерна радост су и сусрети са вјеручитељицом Мајом и попадијама Миљом, Данијелом, Мајом, а такође се радо  сјетим професорице музике Драгане, и многих других: Сузане, Јелене, Дајане, Лазареле, Бојане, Теодоре, Бојане, Јелене, Александре, Сање… имена је много, драгих успомена још више. 
Велики је благослов што су ти људи узрастали са мном и ја са њима и захвална сам Богу што ме удостојио да будем крајпуташ који је означио њихов пут у служењу Господу. Такође, те прве генерације, посебно из ратног периода, касније су својим породицама преносили вјеру. Они су обновили ону нит вјере коју смо у скорашњем периоду историје запоставили, па је поука о вјери, осим на вјеронауци, оживјела и у породици.  То је тако очигледно и дивно у генерацијама које су тренутно у школи. Кад данас посматрам дјечија лица у учионици и проналазим сличност са њиховим родитељима, питам се, има ли још нешто чему могу да их научим и да ли имам рјешење за унутрашње борбе које се воде у њиховим душама?
Скоро три деценије након повратка вјеронауке у школе, са наставним планом и програмом који није више нереалан, али је захтјеван, веб-сајтом вјеронауке, уџбеницима, радним свескама, бојанкама, сликовницама, пјесмарицама, доступности вјерских садржаја на друштвеним мрежама много је теже и изазовније заинтересовати мале паметне главе и подстакнути их да одговоре на питања која их муче траже од Оца Небеског а не од јутјубера са највише лајкова и прегледа на интернету и у ријалити програмима. У садашње вријеме нуди се прегршт примамљивих садржаја, много тога је на дохват руке а, самим тим и већа је опасност од погрешног избора. Сада, као и на почетку мог рада, молим се да Господ отвори срца и ум мојих ученика за Његову науку, да буду плодна земља за сјеме вјере. Увиђам да је неопходно  испратити захтјеве које вријеме доноси и усавршавати се колико год је то могуће, да бих оправдала повјерење које ми је указано. За мене је бити вјероучитељ дар на ком сам неизмјерно захвална. Вјероучитељица Мирјана Зиројевић

Грузијска православна црква* осудила је ратове у Украјини и Гази, истичући да је директна или индиректна подршка терору и насиљу неприхватљива. 2. новембра 2023. Свети синод Грузијске православне цркве осудио је војне акције на Блиском истоку и у Украјини, преноси сајт mtavari.tv .
Грузијска црква је у саопштењу саопштила да је „од првих дана почетка непријатељстава Русије у Украјини, Његова светост и блаженство патријарх-католикос све Грузије Илија II​ упутио апел за хитно окончање конфликта, који би у противном случају могао довести до веома озбиљних посљедица.”
„А данас, када догађаји на Блиском истоку постају све распрострањенији, очигледно је да се ствара глобално експлозивна ситуација која цијели свијет излаже великој опасности.
Свети Синод грузијске православне цркве подсјетио је да „као резултат ратова у Украјини и Појасу Газе, већ има много жртава. Заједно са војницима гину невини људи, дјеца и старци, уништавају се инфраструктура, стамбени објекти, богомоље и објекти за друге намене. Генерално, има и насиља на вјерској основи.” Грузијска православна црква „изражава дубоку тугу и саосјећање за оне који су страдали у рату, придружује се молитвама свих људи добре воље и моли Бога да подари мир Украјини, Светој земљи и цијелом свијету“. 
„Терор, суровост, неправда... се недвосмислено осуђују, а њихова директна или индиректна подршка (тим појавама – прим. аут.) је неприхватљива за цивилизовани свијет“, истиче се у саопштењу Св. Синода грузијске православне цркве.

*Грузијска православна црква, званично Грузијска апостолска аутокефална православна црква (једино она у своме званичном називу има додатак „апостолска“) У диптисима словенских помјесних цркава налази се на шестом мјесту, а на деветом у диптисима древних источних патријаршија. Једна је од најстаријих хришћанских цркава на свијету. Има око 3, 5 милона вјерника. Грузијски богослужбени језик и писмо (грузијски алфабет је оформљен у 11 вијеку и нема ознака за мала и велика слова). Њена јурисдикција протеже се на територију Грузије и свих Грузина, гдје год да живе, као и на територији дјелимично признате Абхазије и Јужне Осетије, и сјеверне Турске. Грузијска црква се придржава јулијанског календара, иако је 1927. године била прихватила новојулијански календар, али је због великог притиска вјерних морала да „одгоди“ ову своју одлуку. 

Посланици Европског парламента Марсел де Граф (из холандске партије Форум за демократију) и Јоахим Кус (из странке Алтернатива за Њемачку)
поднијели су званичан захтјев Европској заједници, скрећући пажњу на украјинску забрану Украјинске православне цркве. Они су у свом апелу навели да украјинска влада врши све већи притисак на православну цркву, која је историјски имала централну улогу у духовном животу украјинског друштва. Како се наводи у извјештају, украјински парламент активно разматра потпуну забрану ове цркве и приморава свештенство да се уједини са другим конфесијама. Посланици су Европској комисији поставили неколико важних питања:
-да ли се слаже да је то у супротности са супремацијом закона и Лисабонског споразума.
-Де Граф жели да зна да ли ће Комисија позвати украјинску владу да укине забрану.
-посланик европског парламента жели да зна и да ли је то препрека даљим преговорима о чланству у ЕУ. Извор: Глас Европе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је у Буенос Ајрес, у четвртак 2. новембра 2023. године. На аеродорму Патријарха Порфирија је дочекао Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужноцентрално-амерички г. Кирило са свештенством, монаштвом и верним народом. У пратњи Његове Светости су Преосвећена господа епископи нишки Арсеније, далматински Никодим и ремезијански Стефан, као и др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. 
***
Свечани чин доксологије поводом доласка првојерарха Српске Православне Цркве биће служен 2. новембра 2023. године у манастиру Светог Саве у Буенос Ајресу са почетком у 19 часова. Заједно са својим домаћином, Његовим Преосвештенством Епископом буеносајреским и јужно средњоамеричким г. Кирилом, Патријарх и чланови његове свештене пратње посетиће 4. новембра 2023. годоне и манастир Светог Николе у Маћагају, а круна Патријархове посете биће освећење храма Свете Тројице у Ресистенцији 5. новембра 2023. године. Планирано је да се Његова Светост Патријарх г. Порфирије сретне и разговара са највишим званичницима државе Аргенитне, градоначелницима и гувернерима провинција, Кардиналом Буенос Ајреса и представницима Амбасаде Републике Србије.. Епархија буеносајреска и јужно-средњоамеричка Српске Православне Цркве основана је 2011. године. На епархијском трону налази се Преосвећени г. Кирило (Бојовић), чије седиште се налази у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. Епархија тренутно има парохије и мисије у Аргентини, Бразилу, Чилеу, Колумбији, Еквадору, Венецуели, Перуу, Никарагви, Костарики, Панами, Салвадору, Доминиканској Републици и Гватемали. Извор: ТВ Храм

Приjе 98 година, 1. новембра 1925. године, митрополит Мирон Кристеа постао је први румунски патријарх. Патријарх Мирон Кристеа (1868 — 1939) рођен је 18. јула 1868. године у Топлици. Студирао је философију и модерну филологију на Универзитету у Будимпешти (1891–1895), где је 1895. добио докторат – дисертацијом о животу и делима Михаја Еминескуа (дата на мађарском). Био је секретар (између 1895. и 1902), затим саветник (1902–1909) у Архиепископији Сибињ. Тада је замонашен у ђакона 1900. и архиђакона 1901. Кристеа се замонашио у манастиру Ходош Бодрог, округ Арад, 1902. године, узевши монашко име Мирон. Попео се на манастирску јерархију, поставши архимонах 1903. а протосинђел 1908. 7. јуна 1919. постао је почасни члан Румунске академије. За његово вријеме изграђени су Патријаршијски двор и Патријаршијски конак и потпуно обновљен Патријаршијски храм.
Његово здравље се погоршало у јануару 1939, када је доживио два срчана удара, што је навело његове љекаре да му препоруче да остане на топлијем мјесту неколико мјесеци, како би избјегао оштрију румунску зиму. Кристеа је 24. фебруара 1939. стигао у Кан у Француској, али је добио упалу плућа док је чекао своју нећаку на железничкој станици у Ници. Остао је у Кану на лечењу, али је преминуо две недеље касније, 6. марта, од бронхопнеумоније компликоване срчаном болешћу. Кристеа је увео реформе попут грегоријанског календара у цркву, укључујући, накратко, прославу Пасхе (Васкрса) на исти датум када и Римокатоличка црква. Томе су се успротивиле разне групе традиционалиста и старокалендараца, посебно у Молдавији, гдје је митрополит бесарабски Гурије Гросу одбио да прихвати наређења Патријаршије. Био је и велики филантроп. Међу познатим иницијативама су стварање „Фонда милосрђа“, помоћ младим теолозима да се школују у иностранству итд. Први патријарх Румуније подржавао је интензивирање вјеронауке у средњим школама и основао је богословије.

Свештеник Станко Ћелић истрчао је маратон (42.2 км) за 3:29:55 (три сата двадесет девет минута и педесет пет секунди). Свако поред духовног треба да се посвети и тјелесном раду на себи. Вријеме је многих болести које су узрок нашег лошег менталног и физичког стања, те је веома значајно да у свој живот уводимо здраве навике.
Ову прилику користимо да позовемо све људе а нарочито младе да изаберу спорт и рекреацију, а одбаце алкохол, кладионице, цигарете и друге пороке пише на фејсбук страници александровачке парохије. 
Трчање, бициклизам, кошарка, ништа није препрека за овог свештеника, а најновији резултат којим може да се похвали јесте истрчани маратон у Љубљани, и то за три сата, 29 минута и 55 секунди.  Овим резултатом о. Станко Ћелић помјерио је и личне границе.
– Осјећао сам се спреман, имао сам жељу да истрчим маратон и да помјерим границу. Задовољан сам оствареним временом, које је изнад очекивања, јер је план био да истрчим маратон за четири сата. Али, трчао сам по осјећају, дисао сам добро, откуцаји срца су били добри и тако сам наставио до краја без већих проблема – рекао је о. Станко за Српскаинфо.
Мала криза настала је око 35. километра, али и то је успјешно пребродио и истрчао цијелу дужину.
– Тијелу сада треба времена да се одмори од маратона, али наставићу да се бавим спортом. Са тренинзима не треба ни претјеривати, јер нам умјерено бављење спортом доноси добродети, а претјерано може бити штетно – говори он.
Станков дан иначе почиње већ у четири сата ујутру.
– Послије јутарње молитве, читања Светог писма и Житија Светих одвојим око сат времена за тренинг. Своје вјернике сам навикао да се бавим физичком активношћу, имамо бициклијаду, редовно играм и кошарку, тако да за околину то није изненађујуће – испричао је Ћелић, који је и прије разговора са нама истрчао 10 километара.
Kако поручује, свако поред духовног треба да се посвети и тјелесном раду на себи.