Сазнај новости из
хришћанског свијета
Пафос је послао пријаву са захтјевом да се ходочасничка рута „Стопама апостола Павла“ уврсти у програм „Културне руте“ Савјета Европе. Процес припреме апликације и прикупљања свих дозвола, који је надгледао Савјет за туристичке атракције Пафоса, трајао је око двије године. Настао 1987. године од стране Савета Европе, програм помаже путницима да искусе наслеђе различитих земаља и култура и доприноси очувању европске културне баштине. „Стопама апостола Павла“ једна је од најпопуларнијих кипарских рута међу страним туристима. Према предању, 45. године апостол Павле је стигао на Кипар и у Пафосу је претучен бичевима, а потом је својом проповедом преобратио у хришћанство првог римског званичника у историји, кипарског проконзула Сергија Павла. Тако је Кипар постао прва земља којом влада хришћанин, преноси сајт evropakipr.com У навечерје празника Светог Архангела Михаила, 20. новембра 2023. године, у манастиру Моштаница је служено празнично бденије поводом храмовне славе. На крају бденија, по благослову Епископа бањалучког г. Јефрема, Епископ марчански г. Сава замонашио је искушеницу Марину Апостовску, давши јој монашко име Ангелина у част Преподобне мати Ангелине српске. На бденију су служили и певали свештеници,монаси и монахиње из Епархија: бањалучке, бихаћко-петровачке и славонске. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке Слава Саборног храма манастира МоштаницаУ манастиру Моштаница, 21. новембра 2023. године, прослављена је слава храма, Празник Светог Архангела Михаила, a Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава уз саслужење архимандрита, свештеномонаха, свештеника и ђакона наше Епархије. По завршетку Литургије, Епископ Сава је осветио славске дарове, а затим и преломио славски колач, уз молитвено учешће вјерног народа. Слава манастира СтупљеНа празник Архангела Михаила, 21. новембра 2023. године, манастир Ступље прославио је своју славу. Свету Литургију је предводио Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем уз саслужење свештеномонаха, свештеника и протођакона наше Епархије. Након Свете Литургије, Епископ Јефрем је осветио славски колач и кољиво у част празника. По православном учењу, Бог је створио не само видљиви свијет, већ и невидљиви, духовни свијет. Невидљиви свијет Бог ствара прије видљивог. Шта знамо о свијету „Небеских сила“? Анђео ( грчки гласник, вјесник) је духовно, невидљиво биће. Анђели служе Богу и објављују људима вољу Божију. Савршенији су од људи и по природи, и по уму, и по вољи, и по моћи, и по сили. Према учењу Православне Цркве има 9 чинова анђеоских подијељених у 3 реда. Подјела се заснива на два принципа: степену блискости Богу и врсти служења. Анђели су створени вишим од људи (Пс 8, 6) и немају тијела ни тјелесних страсти. У Светом писму нам се каже да постоји неузбројиво много анђела. Пророк Данило говори о хиљадама хиљада анђела; свети Јован у Откривењу види анђеле чији је број неисказано велики; а Спаситељ говори о легионима анђела. Хајде да погледамо икону из Византијског музеја у Атини из 14. вијека. На њој је арханђел Михаил, војсковођа Небеске војске. Прво, треба знати да су слова грчка, што је логично с обзиром на то да је то византијска икона. Прво слово- на врху- је Х. Оно значи Χριστος - Христос. Лако се направи грешка да би друго слово, с леве стране могло бити А. Заправо, то је слово Δ, које се често налази тако написано на старим иконама. Оно представља Δικαιος – Праведни. Треће слово, на десној страни је К, представља Κριτης- Судија. Отуда енглеске речи „критичар“ и „критиковати“. Све заједно, скраћеница Χ(ριστός) Δ(ίκαιος) Κ(ριτής)- Христос Праведни Судија. То је реченица која се помиње у Јеванђељу по Јовану 7,24: μὴ κρίνετε κατ’ ὄψιν, ἀλλὰ τὴν δικαίαν κρίσιν κρίνετε Me krinete kat’ opsin, alla ten dikiaian krisin krinete „Не судите по изгледу, него праведан суд судите.“ Можда се сећате једне варијанте ове фразе која се често налази као јеванђелски текст на руским иконама Исуса „Господа Сведржитеља“ Не на лица судите сынове человечестии, но праведен суд судите: им же бо судом судите, судят вам и в нюже меру мерите, возмерится вам. „Не судите по изгледу, синови човечији, већ суди по праведном суду. Јер по каквом ћете суду судити, тако ћете бити осуђени осуђени и каквом мером мерите, таквом ће вам се мерити. " Постоји такође један натпис у наслову иконе арханђела Михаила који би требало протумачити. Подељен је на леве и десне делове. На левој страни: Ὁ ΑΡΧ[ΩΝ]…. Ὁ ΜΕΓΑC… Обратите пажњу како су А и Р спојени, и како је Х у Arkhon постављено изнад, испод закривљене линије која указује на скраћеницу. На десној страни: …ΜΙΧАΛ …ΤΑΞΙΑΡΧΗC Обратите пажњу да је слово Л у ΜΙΧΛ постављено изнад последња два слова. Овај насловни натпис се чита тако што се с првог реда леве стране прелази на први ред с десне стране, тако исто и други ред с леве стране па други ред с десне стране, овако: Ὁ ΑΡΧ(ΩΝ) ΜΙΧΑΗΛ Ὁ ΜΕΓΑC ΤΑΞΙΑΡΧΗC „ Кнез Михаил Врховни војсковођа“ Овај наслов се позива на старозаветну књигу пророка Данила, 12,1, у грчкој верзији Септуагинте: Και ἐν τῷ καιρῷ ἐκείνῳ ἀναστήσεται Μιχαὴλ ὁ ἄρχων ὁ μέγας, ὁ ἑστηκὼς ἐπὶ τοὺς υἱοὺς τοῦ λαοῦ σου· „А у то ће се вријеме подигнути Михаило, велики кнез, који ће се заузети за синове народа Твога“. На улазу старих будистичких храмова, обично се налазе два божанска чувара. Ово је један пар који датира из периода Камакуре (13-рани 14 век): Увек помислим на таква два божанска чувара кад видим анђеле насликане на улазу православних цркава у словенским земљама. Ово су „Ангелы Господни, записывающие имена входящих в храм”- „ Анђели Господњи, који записују имена оних који улазе у Цркву“.. Кад видите таква два анђела (понекад је само један), анђео с леве стране на улазу (у словенским земљама) је арханђел Михаил, као што се може видети овде у Цркви Светог Симеона Богопримца у новгородском манастиру Зверин: Он претећи држи мач у десној руци, а у левој руци свитак. У грчком Приручнику за сликање (Херминеија) Дионисија Фоуршког, налазимо ово: „ Са унутрашње стране врата храма, с десне стране, арханђел Михаил; Он држи мач и свитак са следећим речима: Ја сам Божји војник, наоружан мачем. Они који улазе овде са страхом, ја их браним, ја их чувам, ја их штитим и надгледам их; а они који улазе са нечистим срцем, немилосрдно их ударам мачем“. Понекад у словенцим црквама, на Мхаиловом свитку пише: „Простираю меч мой на приходящих в чистый дом Божий с нечистыми сердцами.“ „ Пружам мач на оне који улазе у чист Божији дом са нечистим срцем“. Опет, у словенским црквама, Гаврил је често на десној страни улаза, мада Дионисије Форуншки пише: „ На левој страни, Гаврил држи свитак и трском записује ове речи: Пишем овом трском унутрашњу нарав оних који улазе овде; добро се бринем за оне који су добри, а учинићу злима да брзо страдају“. Овде имамо много новију верзију ова два арханђела, што се може видети у цркви Светог Кирила у Кијеву, Украјина: Михаил је са леве стране: А Гаврил са десне: Као што смо претходно споменули, у неким црквама има само један анђео, који је обичноо познат као Анђео храма. Верује се да овај анђео постаје заштитник цркве кад се она освешта, и он је ту на дужности до Другог Христовог доласка. Такав анђео може бити одсликан како стоји или седи, бележећи на свитку имена оних који улазе у цркву, да би на тај начин дао свој извештај о њима на Судњи дан. Сад очигледно да постоји овде нека веза са класичном сликом Анђела хранитеља на иконама, који прати сваког човека кроз живот, бележећи његова добра дела. Понекад у иконографији ова два анђела буду помешана, нарочито кад се анђео који пише на свитку зове Ангел со свитком- „Анђео са свитком“. Икона из манастира Blagovyeshchenie (Благовести) у Муром приказује „Анђела са свитком“ а насловни натпис идентификује га као анђела виђеног у визији „Светог Оца Амона“ који је видео „ Ангела Господњег како седи и записује имена оних који улазе у Цркву Божју“. Ово се односи на стару причу египатског монаха Амона коме је дата способност да види духовне ствари. Једном у току Светог причешћа, он је угледао анђела близу олтара који је записивао имена оних који су били присутни, а прецртавао имена монаха који су одсутни. За сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ извор Данас се навршава три године од када је Патријарх српски Иринеј уснуо у Господу. Приступна бесједа Његове светости Патријарха Српског г. Иринеја на Устоличењу – Пећка Патријаршија, 3. октобар 2010. Промислом Божјим и благовољењем Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран сам и данас уведен у свети Трон српских патријараха. По увођењу у Трон који је утемељио први аутокефални Архиепископ и Просветитељ српски Свети Сава, свестан сам своје слабости и недостојности за овако високо звање. Административно устоличење моје смерности обављено је одмах после избора, 23. јануара ове године, у београдској Саборној цркви. Данас је обављено завршно, званично и предањско устоличење у овом древном седишту српских Архиепископа и Патријараха, у храму Светих Апостола ове свете Пећке Лавре. Седам и по векова ова свесрпска и општеправославна светиња под својим сводовима чува Трон, на који се узводе наследници Светог Саве и са кога управљају бродом Христове Цркве у границама своје канонске јурисдикције. Управљају бродом за који је српски народ везао своју историју, своје биће и своју судбину. На бурном мору живота, овај брод и путнике на њему пратили су ветрови и олује, громови и муње док је пловио између многих Сцила и Харибди, вођен Оним Који је „основао Цркву Своју коју ни врата ада неће надвладати” (Мт. 16, 18). Господ Исус Христос, Који је јуче, данас и у векове исти, Господ мојих славних претходника на овоме Трону, Чијом су божанском силом и мудрошћу они управљали Црквом Његовом и верним народом Његовим, неће, надам се и верујем, ни мене, наследника њиховог, у многоме оскудног и недостојног ове превелике части, лишити Своје благодати у управљању Црквом Његовом. Данас сам свечано узведен и уздигнут на превисоки Трон српских Патријараха, на висину на којој се не може опстати без помоћи и потпоре Божје. Знам да ово служење захтева велику жртву и натчовечански напор, али исто тако знам и исповедам да је моћна и свемоћна благодат Божја која се као дар Божји дарује немоћи људској. Њоме смо уведени из небића у биће, њоме живимо, крећемо се и јесмо. Њоме смо призвани на овај изузетно одговорни степен апостолског служења Богу, Цркви и народу Божјем. Поред уздања у незаслужену благодат Божју, која немоћи људске исцељује и недостатке допуњује, небеску помоћ очекујем и од светих Архиепископа и Патријараха српских који Господа прославише и које Господ прослави непролазном славом у Царству небеском, посебно оних чије свете мошти почивају у овој славној Светињи. Њихове ходатајствене молитве пред Лицем Божјим јесу моћна духовна снага и снажна потпора у ношењу радосног крстоносног служења тајни спасења. Духовну и моралну помоћ и подршку сваке врсте очекујем од своје христољубиве браће архијереја, укључујући и молитве пуноће Цркве – свештенства, монаштва и верног народа – да у молитвеној заједници и саборном делању, Богом дарованим силама, Христову Невесту, Лађу нашега спасења, свету Цркву, украсимо светлим Јеванђелским врлинама и животом по Господу Христу. Данас сам узведен у Трон патријараха српских који је имао, а и данас има, велику улогу у историји наше Цркве и нашег народа. На њему су седеле свете личности, блистајући врлинским животом, а речју и примером сведочећи и објављујући спасоносне истине Јеванђеља. Они су били и за свагда остали Христодули (слуге Христове) и апостолске слуге свога народа. Пећки патријарашки Трон био је и остао душа душе српског народа. Он је духовно уједињавао српски народ, као и покрајине настале многобројним сеобама, од којих су најпознатије оне из 1690. и 1737. године. У титулама првојерараха и јерараха новонасталих српских покрајинских Цркава после укидања Пећке Патријаршије (1766.), видно је и упечатљиво сазнање да оне припадају Пећком Трону. Тако је Црква у Црној Гори за читаво време свог постојања остала верна Пећком Трону, сматрајући себе чуварем, а своје митрополите егзарсима Пећког Трона. Слично су се титулисали и епископи далматински, сматрајући себе „митрополитима косовским и егзарсима Трона Пећког”. Тиме се изражавала и потврђивала везаност крајишко-далматинских Срба за косовску колевку и канонска везаност за Пећку Патријаршију. Ова свест доминирала је, итекако, у животу и за све време постојања српских патријараха у Сремским Карловцима. Јосиф Рајачић, патријарх изабран на карловачкој мајској скупштини 1848. године и његови наследници никада нису прекидали духовну везу са Пећким Троном, сматрајући себе наследницима Пећких Патријараха. Обновом Пећке Патријаршије 1920. године и избором митрополита Србије Димитрија за првог Патријарха обновљене Патријаршије, стало се на становиште да изабрани Патријарх треба да настави историју Пећке Патријаршије тамо где је она насилно прекинута. Као знак обнове Пећке Патријаршије, нови Патријарх устоличен је у Пећи 1924. године и од тада па до данас српски патријарси се устоличавају у Пећкој Патријашији. Тако ће, уверени смо, бити и у временима која долазе. Од самог почетка постојања Пећке Патријаршије, њени поглавари су попут светих Апостола сејали семе Христове науке на пољу душе народне и са својим народом делили добро и зло и уистину били духовне вође свога народа. У временима мира и народног благостања, градили су цркве и манастире и исте украшавали светим ликовима; писали и преписивали књиге, учили и просвећивали народ духом и истином Јеванђелском, надахњивали га христољубљем и родољубљем, славили Име Божје, како у монашким обитељима тако и у селима и градовима и народним домовима. У данима народних патњи и страдања, крепили су веру и уливали наду у милост Божју, наду да их Господ неће оставити и да ће дан слободе доћи. Када су наступале тешке прилике у којима је народ остајао без својих владара, кнезова и старешина, стављали су се на чело народа, мудро га водећи и настојећи да народ сачува своју веру, језик и богато духовно наслеђе. Благодарећи својој Цркви и њеним мудрим, христољубивим и родољубивим духовним вођама, наш народ је преживео петстогодишње турско ропство, сачувао своју душу, веру, верске и моралне вредности, као и свест о својој националној припадности. Време и прилике мог избора и увођења у Трон српских Патријараха у много чему има сличности са временом и околностима у којима је Српска Црква са својим народом доживљавала и преживљавала тешке и судбоносне дане своје историје. Да подсетимо на недавно време свеопштег страдања, готово на свим просторима настањеним нашим народом. Последице тог страдања су још увек видљиве и присутне: уништене цркве и манастири, спаљени народни домови, народ протеран са својих вековних огњишта и, великим делом, расејан широм света. Све речено може се, нажалост, видети на тлу Косова и Метохије. Не можемо, а да не поменемо преголему рану на телу Српске Православне Цркве и српског народа, овде на Косову и Метохији, на овом уистину «страшном судилишту». Данас смо у посети и поклоњењу овој светињи и најсветијој српској земљи, колевци историје, духовности, хришћанске, православне културе српског народа. На земљи обагреној мученичком крвљу косовских и покосовских мученика. На простору наших највећих светиња, међу којима је и светиња у којој се налазимо, у којој се чувају свете мошти наших Архиепископа и Патријараха и где се налазе гробови молитвеника и подвижника, са светом чудотворном иконом Пресвете Богомајке. У непосредној близини су велелепни Дечани, врхунац архитектонске и иконографске уметности 14. века, са нетљеним моштима њиховог светог ктитора, Краља Стефана Дечанског. А мало даље је Богородица Љевишка у Призрену, царском граду, са сачуваних десетак средњевековних цркава, манастиром Светих Арханђела, највећом задужбином цара Душана, и славном призренском Богословијом. Да не изоставимо прелепу Грачаницу, славну Бањску, задужбине краља Милутина. Не можемо, а да не поменемо и велику светињу девичку и хиљаду и триста других цркава и манастира подигнутих на овој благословеној земљи српској. У сасвим недавној прошлости су многи свети храмови и манастири спаљени, порушени, опљачкани, као и домови народа српског који је овде вековима живео и оставио неизбрисиве трагове свога постојања и стваралаштва. Косово и Метохија су данас без стотинâ хиљада прогнаног српског народа. Бришу се његови духовни трагови и историјски корени. Још увек су десетине и десетине хиљада избеглих из ове свете земље. Они, окренути према својој вековној груди, са сузним очима и болом у срцу, очекују дан и могућност да се врате својим, иако порушеним и спаљеним, домовима. Само малобројни и најхрабрији су успели да се већ врате на своја огњишта. Са овог светог места, у овом радосно-болном тренутку, упућујемо вапајни апел моћним факторима света у чијим рукама је судбина Косова и Метохије, уз молитву Господу да не огреше своју душу доношењем решења по питању статуса ове српске јужне покрајине којим би српски народ био лишен вековног права на своју постојбину, на своје домове и на свој иметак, на гробља својих предака и на своје светиње. Српски народ нема другу средишњу државу осим земље Србије у чијем саставу је вековима Косово и Метохија. Оно има довољно животног простора и места за суживот српског, албанског и других народа. Ова два народа су вековима живела заједно. Зашто не би могли и данас? Зато, обраћајући се у овом свечаном тренутку са љубављу и поштовањем не само српском православном народу Косова и Метохије него и часном албанском народу и свим овдашњим житељима, позивамо их на мир и заједништво, увек темељено на Божјој и људској правди. Молимо се Господу, светим пећким угодницима Божјим и светим косовским мученицима, свима светима из рода нашега и свим светим угодницима Божјим да у овој земљи завладају мир, слога и љубав међу народом и да се што пре зацеле све ране свих, нанете мржњом и злобом. Обраћам се свему часном епископату, свештенству, монаштву и верном народу наше помесне Светосавске Цркве, с молитвом Христу Господу да у свима нама ојача праву веру и верност правди и истини Божјој и јединству Цркве Божје, упућујући нас путевима спасења и духовног и сваког другог препорода. Са љубављу и благодарношћу за саслужење и за молитвено учешће поздрављам и све овде сабране из целе васељене Предстојатеље и представнике Православних Цркава Божјих. Ваше присуство, Оци и браћо, и учешће у овом свечаном чину наше помесне Цркве сведочи о неразоривом јединству и заједништву Једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве. Као Првојерарх Српске Православне Цркве, уложићу све напоре, заједно са својом браћом Архијерејима и благоверним народом, да се то јединство Цркве Божје утврди и унапреди, као и јеванђелска мисија Цркве Православне међу свим земаљским народима. Такође са радошћу и благодарношћу, поздрављам братско присуство високих делегација осталих хришћанских Цркава у овом саборном храму Светих Апостола – Римокатоличке Цркве, Цркава Реформације и Англиканске Цркве. Овај апостолски храм и апостолски саборни чин позива све нас који исповедамо Јединородног Сина Божјег, Богочовека Христа, на обнову апостолске вере у нама и љубави међу нама, као и на испуњење Христове молитве Оцу Небеском: «Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао» (Јн. 17, 21). Са поштовањем и благодарношћу за присуство и пријатељство поздрављам, такође, часне поглаваре и високе представнике Исламске заједнице Србије, као и високе представнике Јеврејске заједнице Србије. Поздрављам и овде присутне представнике наше Државе на челу са Председником Републике Србије г. Борисом Тадићем, представнике других православних и суседних држава, као и представнике међународне заједнице и дипломатског кора. Поздрављам и Његово Краљевско Височанство, потомка великог Вожда Карађорђа и краља Петра I Карађорђевића, ослободиоца Косова и ујединитеља српског народа. Теби, народе Божји, сабрани у овој великој цркви пећких Архиепископа и Патријараха, свему народу Божјем и светосавском у Отаџбини и расејању, као и свему народу Божјем и хришћанском и свима људима и народима добре воље, наш Патријарашки благослов: мир вам и благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа у векове векова. Амин. „Када говоримо о Патријарху Иринеју, у његовој личности најјасније постају речи Христове: По чему ће вас познати свет да сте моји ученици – по томе што љубите, што волите једни друге. Ко је имао један једини контакт са патријархом Иринејем, могао је да види једноставност, спонтаност, непосредност, али у исто време и срце широко, широко да се не могу поставити границе”, рекао је Његова светост Патријарх српски г. Порфирије о блаженопочившем Патријарху Иринеју Вјечнаја памјат и Царство Небеско блаженопочившем Патријарху српском Иринеју. Извор:Митрополија црногорско-приморска Залагањем надлежних вјероучитеља протонамјесника Слађана Савића и ђакона Стефана Лазића а прије свега добром сарадњом са управом школе на челу са директором Митром Кршићем, опремљен је кабинет вјеронауке у ОШ “Свети Сава” у Модричи. У овом богоугодном дјелу учестовали су Општина Модрича, ОШ “Свети Сава”, ЦО Модрича и ЦО Толиса. Кабинет је опремљен у сврху побољшања услова рада ученика и вјероучитеља ове школе и садржи следеће:
Смарт телевизор Витрину за ствари и књиге Ормариће за вјероучитеље 12 малих икона Иконе са житијем св. Симеона и св. Николаја Христос благосиља дјецу и Свети Сава благосиља Србчад Приказ Нојеве барке и карта Палестине Свете сасуде Свештеничке одежде Кадионица, кандила и ћирак Свето писмо, Охридски пролог, молитвеници Мини Православна библиотека вјероучитељ ђакон Стефан Лазић / извор Благословом Његовог Преосвештенства Eпископа зворничко-тузланског Г. Фотија, посредствoм Канцеларије за вјерску наставу, Катихетски одбор је донирао средства за опремање кабинета у ЈУ „Техничка школа“ у Добоју. Опремање кабинета су још помогли и саборни спомен-храм Рођења Пресвете Богородице у Добоју, као и неколико приватника Ђурић МББ, Ековит, Станко Поповић и Никола Илић. Једна од занимљивости је што су велики допринос у опремању кабинета дали и сами ученици израдом радова на којима су приказали наше цркве и манастире, а допринос дадоше и у изради дрвених крстова, полица и вјешалица. На празник Обновљења храма светог великомученика Георгија кабинет је освештао протојереј-ставрофор Јован Михајловић, координатор за вјерску наставу уз присуство вјероучитеља Александра Цвијановића и Николе Поповића, директора школе Драгана Достанића, других професора, ученика као и помоћног особља. Заједничким труд координатора за вјерску наставу протојереја-ставрофора Јована Михајловића и вјероучитеља Александра Цвијановића у сарадњи са управом школе, на челу са директором Драганом Достанићем, резултирао је добијањем кабинета за Православну вјеронауку, и опремањем истог уз много боље услове рада. вјероучитељ Александар Цвијановић Хиљаде вјерника дочекало главу Св. Јована Златоуста први пут донесену у Атину са Свете Горе18/11/2023
Хиљаде православних верника изашло је да дочека и целива целебну главу великог светог Јована Златоуста, која је први пут донесена у Атину из њеног мјеста обитавања у манастиру Ватопеду на Светој Гори. Светињу, са нетљеним ухом светог Јована у које је апостол Павле виђен да говори, руководећи св. Јована да исправно схвата Свето писмо, у грчку престоницу донео је игуман Јефрем Ватопедски. Овде су ове мошти свечано дочекали митрополит солунски Филотеј, епископ рогојски Филотеј, викарни епископ Архиепископије атинске, и мноштво свештеника и лаика, јавља Orthodoxia News Agency. Потом су чесне мошти у литији пренете у цркву светог Елефтерија, где су одслужени доксологија и вечерња. Чесна глава ће у овој цркви остати до 16. новембра, где ће се свакодневно служити Литургија, а црквене двери ће остати отворене 24 сата за дочек хиљада који притичу да се поклоне светом Јовану. „Читав овај догађај је велики благослов за сав свет, јер ћемо угостити силан број људи који ће доћи из многих делова Грчке, па чак и из иностранства. Обавештени смо да ће православни хришћани из Србије доћи аутобусима да се поклоне чесној глави светог Јована“, рекао је парох протопрезвитер Темистокле Христодулу. Посебно велики народ привукао је празник светог Јована Златоуста, који је је прослављен 13. новембра (по нов. кал.) свеноћним бденијем у недељу увече и јутрењом и Литургијом у понедељак ујутру. После Литургије улицама око цркве је одржана литија са главом. Службе и литију је директно преносила Пемптоусиа ТВ.После Атине чесне мошти ће од 16. до 19. новембра боравити у Етолијској и Акарнанијској митрополији. Извор: Радио Глас Овај божићни период биће за памћење у манастиру Пантократор* у Драганести Власца, у јужном румунском округу Телеорман. Поклони које су тројица мудраца са Истока уручила Богомладенцу Христу први пут ће бити донесени у Румунију 22. децембра 2023.године и ту ће бити до 28. децембра. „Тројица мудраца, који су дошли да се поклоне Цару Христу рођеном у пећини у Витлејему донијели су дарове: злато, смирну и тамјан. „Свети дарови се чувају у Атонском манастиру Светог Павла (грч. Μονή Αγίου Παύλου) “, наводи се у саопштењу Епархије александријске и телеорманске. „По предању Цркве, Пресвета Богородица је чувала ове дарове и непосредно прије свог Успења оставила их Цркви у Јерусалиму, заједно са осталим часним стварима које су припадале Спаситељу нашем Исусу Христу. Биће ми радост додирнути ове драгоцјене предмете које је дотакао сам Христос!“ У својој бесједи Његово Блаженство Патријарх румунски Данило објаснио је симболику дарова које су тројица мудраца донијела Малом Исусу. „Смирна је веома мирисна супстанца. Истовремено, одржава своје стање чистоће када се помеша са уљем алоје. Стога је смирна коришћена за балзамовање мртвих. Миро је, у овом случају, пророчки значило да ће Дете које је Цар, Бог и Првосвештеник проћи кроз смрт, али неће спознати поквареност, јер ће устати из мртвих. Миро означава тајну Христове смрти и васкрсења. Тамјан значи да је Он Бог и Првосвештеник јер је првосвештеник храма понудио тамјан Богу“ Његово Блаженство је такође објаснио: „Злато је права вјера, тамјан је молитва сједињена са жарким сузама покајања, а смирно је чисти живот и добра дјела“. Свети ковчег први пут у својој историји боравка на Атосу напустио границе Грчке 2014. године, када су православни вјерници у Русији, Бјелорусији и Украјини, током јануара 2014. године, добили могућност да се поклоне овој светињи. * Смештен у граду Драганести Власца у округу Телеорман, манастир Пантократор је саграђен на месту некадашње болнице пре десет година. Болница датира из 1916. године када је изграђена за ратне ветеране. До 70-их година била је обична комунална болница. Након тога је остављена у запуштеном стању. Премало се сада сећа тог места које је постало плен корова. Убрзо је на рушевинама старе болнице подигнут манастир у коме многи хришћански ходочасници налазе мир и сазнају којим путем да крену у тешким тренуцима свог живота. Јеванђеље по Матеју, глава 2: Доротеја, Анастасија, Вања и Милица су одличне ученице Гимназије ,,Јован Дучић” у Требињу. Имају занимљиве хобијe и шаролика интересовања, те постижу изузетне резултате на републичким такмичењима из српског језика и виолине, a на литерарним конкурсима освајају престижне награде. Припадају предузимљивој генерацији која се спретно сналази у дигиталном свијету, свакодневно путују интернетом, али све чешће и георафским пространствима, уче на неки свој начин, често мимо традиционалних метода. Генерацији на коју је формативно утицало искуство убрзаних технолошких и друштвених промјена, која радознало и лако, а могли бисмо рећи и храбро, прихвата различитости и несвакидашње изазове. Генерацији која је од најранијег дјетињства окружена хришћанским концептом и кроз све године школовања учи вјеронауку. Са друге стране, често им се замијера слаб фокус, расијаност, љеност, размаженост и још многе негативне особине и слабости али за ову причу тј. поменуте ученице то није релевантно. Њима ниједан школски предмет не представља нарочиту потешкоћу али ће овом приликом понешто рећи о Православној вјеронауци. Поводом јубилеја 30 година од повратка вјеронауке у основне школе Републике Српске, оне ће открити зашто им је вјеронаука важна, која је врата одшкринула у њиховом унутрашњем бићу, те како је утицала на формирање система вриједности и погледа на свијет и људе. На шта их вјеронаука инспирише.. Радује сазнање да су цркве у Херцеговини препуне из недјеље у недјељу. За то је, поред осталог, заслужно и то што дјеца у основним школама већ тридесет година уче основне постулате наше вјере. Учећи се правим и непролазним вриједностима, малишани стасавају у истинске хришћане обдарене оним, по владици Николају, трима најбитнијим врлинама: вјером, надом и љубављу. Почевши од учења молитве „Оче наш“ и „Символа вјере“, изговарајући ријечи које се од малих ногу па до краја живота урежу у наше памћење и срце, још увијек неискварене и радознале дјечије душе, усмјерене су и устремљене правом путу-путу доброте, саосјећања, милосрђа. Шта је то што нас чини човјеком? Што нас чини добрим? Шта је у нашем срцу и души исправно и искрено? Како ићи правим и јединим исправним путем?- Изнова сами себе питамо, кроз вјеронауку, житија Светих и јеванђелске приче сазнајемо, увиђамо, добијамо, ненаметљиве и јасне одговоре, животне и окрепљујуће, актуелне и у савременом тренутку иако написане хиљадама година уназад. А када осјетиш ту љепоту и смисао вјере, ишчекујући сваку наредну Литургију, постајеш дио једне складне заједнице, која искрено поје Богу, баш као што сам постала и ја, учланивши се у хор „Света Анастасија Српска“. А има ли ишта љепше од тога да заједно, углас, једним устима и једним срцем кроз пјесму величамо Име Господње?! И тако у вијекове вијекова! Још као мала имала сам прилику да се на посебан начин упознам са библијским причама. Иако сам као дијете ишла у цркву, са поласком у школу и учењем вјеронауке у ствари сам се сусрела са оним што сам гледала мојим дјетињим очима, али нисам у потпуности разумијевала. Сусрела сам се са причама Старог и Новог завјета, и тек тада сам почела да их гледам на другачији начин, а читање Јеванђења постајало ми је из дана у дан све ближе и разумљивије. Свему томе допринијели су наши дивни вјероучитељи који су се трудили да на што бољи, јаснији и нама приближнији начин ријеше све наше недоумице, сва наша питања. Кроз одласке на богослужења, али уједно и учења лекција у школи, почела сам да обраћам пажњу на многе ствари. Временом сам у току Литургије почела да детаљно запажам одежде које су носили свештенослужитељи, јер управо сам на часовима вјеронауке научила шта је заправо одежда, затим да препознајем дијелове Литургије, а временом сам се упознала и са самом историјом цркве. Посебно бих истакла и присјетила се наших дјечијих излета и одлазака на поклоњење нашим великим херцеговачким светињама, манастирима: Острог, Завала, Тврдош, Дужи… Данас када сам мало одрасла, схватам да вјеронаука није само фина прича о цркви, већ да нас овај предмет учи и спрема за живот, савјетује како да будемо бољи људи, како да волимо ближње, како да пружимо руку некоме у невољи, не будемо лицемјери и још много других животних ствари које ће нам требати да бисмо изашли на прави пут и на исправан начин борили се са свим животним изазовима. Јер стари људи кажу: „Живот није лак, али са Богом је све лакше“. Вјеронаука је мени посебан и другачији предмет од осталих. Увијек тај час дочекујем са радошћу, јер у току тих часова могу да чујем нешто више о Богу, вјери, животу, о свему ономе што нас води ка Оном, Који је најважнији. Могла бих да кажем да је управо вјеронаука имала удјела у мом приласку Цркви. Почевши од првих часова још у основној школи слушала сам приче о Адаму и Еви, Авраму, Исаку, Давиду, па све до Господа Исуса Христа и апостола. Често се дешавало да су ме ове приче подсјећале на бајке, јер их нисам у потпуности разумјела, али уз помоћ вјероучитеља, приче су добијале дубљи смисао. Временом сам схватила да кроз те приче проговара Ријеч Божија. Почела сам да их упијам, неке поуке да примјењујем и да се свакодневно трудим да се удостојим стајања пред Христом. Те приче су ме уводиле у светотајински живот. Па чак и када ми се деси да паднем, исто тако бих на страницама светих књига и у ликовима Светих на иконама о којима сам учила у школи, проналазила ријечи утјехе и једну Руку да ме подигне. Сјећам се још да сам кроз основну школу много вољела да цртам, па су задаци да нешто обојим или нацртам били први дар за мене, а таквих је задатака било много на вјеронауци. Цртајући, па и бојећи ликове Светих, они су постајали све живљи, присутнији, ближи нама. Они су полако постојали наша стварност. Са друге стране, читајући уџбенике из вјеронауке, стекла сам прва знања о мојој вјери, а потом и интересовања да то истражујем даље. Навиру питања, свакодневна размишљања, траже се одговори… Вјероучитељи су често ту први које бисмо питали, а они би нам дали најбољи могући одговор. Данас, ученици имају могућност да вјеронауку уче и изван учионице. Неријетко се дешава да буду организоване радионице, дружења, излети и предавања. Млади тако добијају прилику да своја знања и вјештине допуњују и усавршавају, упознају друге људе, те имају могућност да од искусних и мудрих људи добију поуку, савјет и усмјерење. Неки од оваквих дешавања у којима сам имала прилику да учествујем су: разговори на међурелигијске теме у Петропавловом манастиру, предавање и дружење у манастиру Дужи, дочек патријарха у Духовном центру у Мркоњићима, разне радионице за дјецу и младе, радионице веза, разговори о књигама и сл. Сви ови догађаји, поред редовних часова, остају забиљежена у нашим срцима. При првом сусрету са вјеронауком, још у основној школи, чули смо да то није наука попут осталих, већ начин живота и живот сам. Једини часови који почињу и завршавају се молитвом, као да у тих 45 минута обнове у нама све што се нарушило у протеклој недјељи. Сасвим нова димензија учења о Богу, вјери и светотајинском животу открила ми се кроз појање у женском пјевничком хору ,,Света Анастасија Српска”. Кроз тропаре и псалме, пријатеље и путовања стичемо искуства и знања о Светим Оцима, мајци Цркви и најсвјетлијој нити наше вјере – Светој Литургији. Свети Јустин Ћелијски каже ,,Ако би се све тајне вјере хришћанске, све тајне Новога Завјета, Завјета Богочовјека Христа, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовјекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна – Света тајна Евхаристије, Света Литургија Цркве.” Управо ти доласци у храм Божји и осјећај благодати при сваком новом сусрету са Христом, отворио ми је нова познанства и путеве у животу. Захваљујући такмичењу из православне вјеронауке, још у основној школи сам била учесник кампа за младе у манастиру Светог Николе на Озрену и стекла познанства са људима из свих крајева Републике Српске. Само пар година касније, створила се прилика да пројекту ,,Стопама наших предака” дам свој допринос и корачам острвом Крф, острвом васкрсења српског народа, за које могу рећи да ми је постало друга кућа и есенцијална тачка мог духовног развоја. Ипак, моја Херцеговина, земља Светог Василија, крије у себи благо манастирског живота. У манастиру Добрићево, на Билећком језеру, сестра Јустина и мати Текла провеле су претходно љето учећи средњошколце вјештинама сликања на стаклу и грчком језику. То су незаборавна искуства и пријатељства која се само Његовим благословом могу уредити. Оно што се свих ових година провлачи као полазна тачка учења у вјеронауци, јесте мисао о свеприсутности Божјој при сваком нашем кораку. Научени смо да гледамо око себе и заиста видимо Бога у другом човјеку, родитељу, пријатељу, познанику или странцу, искушењима и благодатима живота; знајући да се све дешава по Његовој промисли, прихватамо проблеме као дарове, а трудимо се да из дарова учимо и стичемо хрићанске врлине. У Светом писму крију се одговори на сва наша питања, а мајка Црква непролазно је уточиште свих ђака, вјерника, који своја срца отварају пред Христом Сином Божјим. Благословени смо што живимо у доба када се вјеронаука предаје у школи и ми растемо и сазријевамо кроз учења на овим часовима. Имамо постављене темеље, спремне за борбу са недаћама и немирима живота и искуства које је пред нама. Вјероучитељица Миља Тупањанин
Концерт пољског блек метал бенда у Београду отказан након негодовања православних вјерника17/11/2023
Концерт пољског блек метал бенда Batushka Криштофа Драбиковског (Krzysztof Drabikowski) чији је наступ био заказан за 23. новембар у Београду отказан је након притиска православних вјерника. Синод Естонске цркве раније је протестовао због концерта овог бенда у Талину у септембру 2022. године. У свом саопштењу, објаснио је богохулну природу музике и наступ бенда: Ова група у својим музичким продукцијама користи атрибуте православног богослужења, посебно иконе, свијеће и крстове, богохулно третирајући хришћанске симболе. Поред тога, текстови и називи албума бенда користе терминологију православне цркве, на примјер, ријечи „Литургија“, "јектенија" „панихида“, „литија“, „ирмос“, "раскол" итд. а текстови су им на старословенском језику. Истовремено, састављачи текстова мијењају садржај хришћанских молитава и текстова из Светог Писма који на тај начин да постају очигледна хула. Осим тога, сам назив бенда, Баћушка (Batushka; рус. Батюшка, срп. отац/свештеник), је у руској традицији израз за свештеника. Бенд је основао Кшиштоф Драбиковски у Бјалистоку у Пољској 2015. Драбиковски је провео шест година студирајући у чувеном манастиру Супрасл и добро је упознат са православним богослужењима и химнографијом. Али умјесто да поштује Господа, он користи своју музику да се руга и хули на све што је свето. Сазнавши за планирани концерт у Београду, игуман манастира Св. Петра и Павла у граду Мионици (такође познатог као Манастир Рибница) Арсеније (Јовановић) позвао је вјернике на миран протест, назвавши бенд „сатанисти из Пољске“. Он је истакао како бенд излаже руглу православну иконографију и одежде, описујући појаву и наступ бенда, као „бласфемију“ и „хулу“ на цркву и православље. У свом четрдесетпетоминутном обраћању на свом Јутјуб каналу, под називом „Сатана у Београду“, монах Арсеније је најпрijе истакао да је за сам догађај сазнао тако што му је стигла порука забринутог вjерника из Аустрије са садржином да стиже „нека сатанистичка група у Београд“, те замолио да се о свему обавijести и сам патријарх. Монах Арсеније је у снимку истакао и да, према његовим сазнањима, „група на сцени врши својеврсно скрнављење светиња“, али и да то није једино упозорење које је добио да долазе „сатанисти из Пољске“. „Нису они наивни уопште. Они су Пољаци који се спрдају са православљем, изругују. Али не са било којим православљем, него са руским православљем, за дивно чудо. Врло детаљно и пажљиво су испитали иконографију, да кажемо можда чак и богослужење, а нарочито сценографију православне цркве и још нарочитије, како изгледа великосхимник – руски монах. Код Руса је то нарочито изражено“, подиjелио је своје утиске o. Арсеније Јовановић након прегледаног видео материјала који је пронашао на интернету. „На том сатанистичком ритуалу су крстови наопако, а позади, на видео биму или бекстејџу, налази се огроман руски крст исто наопако. Ту је и слика Богородице са неким текстом који нисам могао да видим, брзо се мијењају слике. Ту су и на све стране мртвачке главе“, описао је монах Арсеније додатно појашњавајући поједине дијелове сценографије. У више наврата је монах Арсеније нагласио да се ради о „класичном сатанистичком ритуалу“, али и некој врсти „њихове мисе“. „На лицима имају чак и неког платно тако да им се не виде лица. Изгледају као неки из хорор филмова, оне неке сподобе“, описао је. Он је нагласио и да „ти несрећни Пољаци“ нису „неки шалабајзери“, већ да су врло озбиљно „снимили како изгледа сценографија и костимографија руског схима монаха“. „Чланови те сатанистичке групе, која није ништа друго до чист сатанистички наступ, су снимили како изгледа великосхимни руски монах. Позната је, не треба да се заваравамо, патолошка мржња Пољака према Русији. То је, у ствари, мржња католицизма према православљу. Наравно, не сви“, истакао је монах Арсеније. Како је истакао у каснијем делу свог обраћања на Јутјубу, реч „спрдња“ је блага за оно што је видео, те додао да је прикладнији израз најгора могућа „бласфемија“ и „хула“ на цркву и православље.
Удружење грађана „Православна култура“ је убрзо након тога објавило јавно писмо патријарху Порфирију, у којем апелују на његов ауторитет у циљу спречавања одржавања догађаја којим се, према наводима, „вријеђа јавни морал, култура, вјера и традиција нашег народа“. Адвокат удружења лично је поднио опомену пред кривичну пријаву организацији Дорћол Платз гдје је концерт требало да се одржи, при чему му је од стране организације саопштено да је догађај отказан уз образложење, "да не могу да гарантују безбједност публике, бенда и запослених у простору". Да подсјетимо, пољски бенд Batushka, се средином прошле деценије пробио у метал андергранду захваљујући мрачној комбинацији суровог, атмосферичног блек метала са православним црквеним појањем. Њихови концерти заказани током 2016. године у Москви, Санкт Петербургу и Минску отказани су. Припремио сајт вјеронаука.нет У древном граду Гезеру на југу Леванта пронађени су нови докази да су библијска царства Соломона и Давида заиста постојала, саопштава издање Аncient-origins. Сматра се да је ово мјесто имало значајну улогу у културним и политичким догађајима из библијских времена. Свјежи подаци о временској скали и хронологији догађаја добијају се радиокарбонским датирањем, као и новим археолошким доказима. Испитане су капије, одбрамбени зидови и велика административна зграда, која датира из раног 10. вијека прије Христа, што се поклапа са владавином цара Соломона како се то помиње у Библији. Истраживачи су проучавали 35 органских материјала, углавном сјеменки откривених у више слојева стијена у Гезеру, археолошком налазишту у Израелу, и вјерују да су ријешили мистерију о неким догађајима. Недавна студија радиокарбонског датирања (које се још назива и угљенично датирање или датирање угљеником-14) древних рушевина Гезера, која се налази у централном Израелу и датира отприлике из 1000. године прије Христа, објављено је у сриједу у часопису PLOS ONE. Студија пружа нове доказе који доприносе текућој дебати о историјској тачности библијског описа. Посебно се бави питањима везаним за постојање царстава Давида и Соломона. Тел Гезер—вјештачко брдо настало развојем неколико слојева људског становања током миленијума—има историју која датира више од 3.600 година, која датира из средњег бронзаног доба. Током овог периода био је важан ханански град-држава смјештен у Шефели, брдовитом подручју између Јерусалима и обалне равнице. Ова студија се посебно фокусира на један слој, стратум 8. Повезан са борбом за власт, освајањима и интригантним причама које укључују личности као што су Милкилу и Аменхотеп III, Мернептах, Филистејци, Соломон и његов неидентификовани фараонски таст, и Шишак /Шешонк I., Гезер се помиње у египатским, асирским и библијским текстовима– изворима који имају различит значај за реконструкцију историје. Египатски и асирски текстови су савремени са догађајима које описују и зато су опште прихваћени као докази стварних догађаја (упркос политичким склоностима аутора). Библијски текстови су написани вијековима касније, тако да су историјске реалности иза њих мање јасне и о њима се активније расправља“, пишу аутори студије. - Наша студија даје први поглед на хронологију засновану на датирању радиоактивним угљеником за Тел Газер у периоду од 13. до 9. вијека пре нове ере. То нам је омогућило да независно тестирамо везе догађаја чији трагови постоје у неким археолошким слојевима са онима из писаних извора – рекла је за Њузвик Линдел Вебстер, ауторка студије и чланица Аустријске академије наука. Откриће, навели су истраживачи, кореспондира са неким догађајима описаним у Библији, попут уништења Гезера у време фараона Мернептаха и фараона Шошенка. "И тако цар Соломон одреди људе, те сазида дом Господњи и дом свој и Милон, и зидове око Јерусалима, и Асор и Мегидон и Гезер. Јер Фараон цар Мисирски изиде и узе Гезер, и спали га огњем, и поби Хананеје који живљаху у граду, и даде га у прћију кћери својој, жени Соломуновој. А Соломун сазида Гезер и Вет-Орон доњи" (Прва књига о царевима (која се зове и Трећа књига о царевима) Градња православног храма посвећеног српској деци која су током Другог свјетског рата страдала у нацистичким логорима у Норвешкој, почиње са благословом Епископа британског-скандинавског Доситеја, извијестио је Радио “Слово љубве”, благодарећи г. Бранку Димовићу Димеском, новинару, писцу, сценаристи и продуценту филмова “Логор смрти у Карашјоку” и “33 анђела” – два остварења која говоре управо о још једном, деценијама прикриваном, страдању Срба. Светиња се гради на иницијативу Норвежанина, теолога др Јоханеса Сулберга, који је дио свог имања уступио за градњу цркве и заједно са својим сународником г. Кјелом Моеном је главни ктитор ове светиње. – Др Јоханеса Сулберга је уступио дио имања за изградњу храма како би се у њему могли православни сабирати и молитвено сјећати на страдалу српску дјецу. Јоханес Солберг је иначе све вријеме активно учествовао и на реализацији филма “33 анђела” и имао прилику да борави у свим мјестима гдје је, нажалост, наш српски народ страдао. Чуо је и свједочења потомака и имао прилику да се увјери у патње оних који су кроз та страдања пролазили. То га је посебно мотивисало и када се вратио, имао је разговор са Епископом Доситејем од кога је добио благсолов, окупио своју православну браћу, позвао и мене и саопштио да је ријешио да уступи свој дио имања, гдје смо прије пар дана и кренули са припрамама за изградњу храма – казао је г. Бранко Димовић. По његовим ријечима и документарно-играни филм “33 анђела” је наишао на велико интересовање у Норвешкој, тако да се ових дана очекује и његово прво приказивање. Фото: Бранко Димовић Димески /Обрада: Весна Девић Постоје угодници Божији који су стекли слободу пред Господом. Сведоци смо једног чудесног догађаја како на наше очи и у наше време се рађа у нашој Цркви један такав, и за живота, а ево и по његовој блаженој кончини, јер је он био поштован као светитељ и за свога живота. Био сам у Светој Гори једном и тада ми је тражено - да ли случајно имате слику Патријарха Павла, један искушеник, зато што се о њему говори и зна се да је патријарх светога живота, можда најпоштованији патријарх у целом свету православном, по светости живота, који је монашко усмерење, монашки подвиг чувао, а посебно по његовој кончини и оном чудесном догађају везаном за његов погреб, који је био благодарни догађај, који је био знамење. И кад се човек сећа тог догађаја када је цео наш народ утихнуо некако, и они који су блиски Цркви и они који нису, некако су са поштовањем у миру стајали тих дана. Јер та кончина, то је онај конац који цело њихово животно дело краси и зато по нечијем испраћају можете да закључите о томе какав је човек био. На основу оног испраћаја у вечност нашега патријарха ми можемо само да кажемо - заиста је свети, рекао је Епископ Иларион у беседи, 15. новембра 2023. године. Поводом четрнаест година од упокојења Патријарха српског Павла, 15. новембра 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију и помен Патријарху Павлу у манастиру Раковица. Епископу Илариону саслуживало је свештенство и ђаконство, у молитвеном присуству монаштва и верног народа. У беседи, Преосвећени Епископ је рекао да постоје угодници Божији који су стекли слободу пред Господом. Онај ко је стекао слободу пред Господом може и другима да помаже и другима да буде утеха. Таквих светитеља, знаних и незнаних има пуно. Сведоци смо једног чудесног догађаја како на наше очи и у наше време се рађа у нашој Цркви један такав, и за живота, а ево и по његовој блаженој кончини, јер је он био поштован као светитељ и за свога живота. Био сам у Светој Гори једном и тада ми је тражено - да ли случајно имате слику Патријарха Павла, један искушеник, зато што се о њему говори и зна се да је патријарх светога живота, можда најпоштованији патријарх у целом свету православном, по светости живота, који је монашко усмерење, монашки подвиг чувао, а посебно по његовој кончини и оном чудесном догађају везаном за његов погреб, који је био благодарни догађај, који је био знамење. И кад се човек сећа тог догађаја када је цео наш народ утихнуо некако, и они који су блиски Цркви и они који нису, некако су са поштовањем у миру стајали тих дана. Онда се сетим оних представа које су сликане обично изнад гробова наших светих патријараха и архиепископа - Успење патријарха Јоаникија, па Светога Саве другог и других наших светитеља, зато што је та кончина и тај догађај обележава и означава крај нечијег земаљског подвига и значаја. Не каже се случајно оно - Угледајте се на старешине своје, на оце своје и гледајте кончину њихову. Јер та кончина, то је онај конац који цело њихово животно дело краси и зато по нечијем испраћају можете да закључите о томе какав је човек био. На основу оног испраћаја у вечност нашега патријарха ми можемо само да кажемо - заиста је свети. Та кончина његова је нови почетак и зато, како један песник каже шта је на крају - почетак. Прави крај живота јесте онај крај који је тек почетак оне радости и слободе у Христу и оне припреме за ону пуноћу која ће наступити када буде наступило опште васкрсење. Нека би молитве нашег светог Патријарха биле и са овим манастиром, са овим градом, са овом епархијом, са Косовом и Метохијом где је служио толике године, са нашим народом, нашом заветном заједницом, а нека бисмо га, ако Бог да, у благодати и радости вечног живота угледали и нека бисмо заједно са њим прослављали Онога кога је он својим животом и на земљи прославио, а то је једини истинити Бог, Отац и Свети Дух, закључио је Епископ новобрдски. ИЗВОР: ТВ ХРАМ По први пут у историји, на Светој Гори биће отворен супермаркет са 3.000 артикала робе и само мушким запосленима, преноси грчки портал руа.гр. Усред манастирских келија, наспрам Свете цркве Протатон у Кареји, стара келија од око 400 квадратних метара биће преуређена у супермаркет за опслуживање сталних становника и гостију Свете Горе, који годишње броје више од 150.000 људи. Ово је први пут да је ланац супермаркета ушао у аутономну монашку републику, што је изазвало различите реакције. Неки су ту вијест поздравили као згодно рјешење за постојеће потребе, док су се други питали шта мултинационална компанија ради у строго аскетском мјесту...Како је саопштено, тренутно су скоро завршени грађевински радови у здању у којем ће се налазити супермаркет. Планирано је да радови почну у јануару сљедеће године, или идеално око Божића. Самопослуга ће се налазити у бившој келији Светог Николе, која припада Светом манастиру Велике лавре. Ово здање је већ неко вријеме преуређено у модеран центар у којем су смјештене спаваонице за госте, ресторан и кафић, центар за физиотерапију, црквена продавница и оптичка продавница. Наводи се да је ланац изнајмио простор у приземљу, који ће бити претворен у супермаркет, и на другом спрату, биће направљени стамбени простори за запослене. Која роба ће бити доступна на Атосу? Људи који су упознати са Атонском државом објашњавају да је одговор „све“ – баш као што је случај са двије продавнице прехрамбених производа које тамо већ раде. У овим продавницама није забрањена продаја одређених производа, попут меса или алкохолних пића, тако да ће сви они који с времена на вријеме посјећују или раде у манастиру добити оно што им је потребно. Компанија која ће отворити супермаркет намјерава да направи посебну продавницу која ће продавати производе произведене на Светој Гори са посебном етикетом. Према попису из 2021. године, сталног становништва Свете Горе је 1.746, а број запослених, углавном у грађевинском сектору, процјењује се на око 1.000. У Кареји, који је административни центар Свете Горе, налазе се полицијска станица, амбуланта, пошта, банка, пекаре, курирска компанија, кројачка радионица, књижара, разне радионице, бакалнице и друге продавнице. продају свега потребног – од црквеног утвари до грађевинског материјала. Такође у Кареји постоји средња богословска школа и вјерски лицеј у школи Атониада. Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом рекао је, у бесједи након литургије у цркви Светог Варнаве Исповједника на Врањешу, да се овај светитељ није борио само за Србе, него за сваког човјека у Сарајеву, да је био поштован, али је сметао непријатељима Цркве. Митрополит Хризостом је у бесједи истакао да колико год се Варнава молио за Србе у Сарајеву и у цијелом свијету, толико су напади на њега од комуниста и усташа били све снажнији и опаснији, да би на крају био отрован. Он је навео да никаква мука и пријетња нису спријечиле овог младог богослова да остане сједињен са Богом, наводећи да се он борио да људе обједињује и сједињује са Богом кроз љубав и свете тајне. "Нас данас боле све Варнавине ране, јер се он није борио само за Србе, него за сваког човјека у Сарајеву. Своју љубав поклонио је свима, и зато су га поштовали и муслимани и католици, али је сметао непријатељима Цркве, која га је зато и прогласила страдалником", навео је Хризостом. Митрополит дабробосански Хризостом служио је данас Свету архијерејску литургију поводом крсне славе овог храма. Након литургије услиједила је литија и ломљење славског колача. Кум славе Светог Варнаве Милан Ђокић, са супругом Љиљаном и кћеркама Милицом и Даницом, пожелио је да се српски народ овог краја састаје "на многаја љета", поштује хришћанске празнике и походи православне светиње. Протојереј Бошко Тошовић рекао је раније Срни да је изградња храма Светог Варнаве на Врањешу почела је 2008. године уз благослов блаженопочившег митрополита дабробосанског Николаја, а завршена је 2019. године. Тошовић је појаснио да је црква изграђена према пројекту архитекте Љубице Бошњак у српско-византијском стилу са импозантном куполом, нешто већом него на осталим храмовима, јер се ослања на скривене стубове који су армирани у зидовима, што је омогућило бољу прегледност, али и предивну акустичност. "Свети Варнава /Војислав Настић/ је наш суграђанин који је након Првог свјетског рата као деветогодишњак са породицом дошао из САД. Монашки чин и име добио је уз благослов Светог владике Николаја /Велимировића/. Нажалост, нови комунистички режим није благонаклоно гледао на тог побожног човјека, па га је прогонио, затварао и мучио, да би на крају 1964. године преминуо под сумњивим околностима", испричао је Тошовић. Он је појаснио да се Свети Варнава слави као исповједник вјере, те да ће времена која долазе много тога показати колико је значајно то што је Варнава радио. Храм на Врањешу, након Беочина /гдје је Свети Варнава сахрањен/ и Новог Сада, трећа је црква посвећена овом свецу. Мађарска и Италија размишљају о сарадњи у пружању помоћи прогоњеним хришћанима у свијету, изјавио је мађарски државни секретар за ово питање Тристан Азбеј на конференцији у Ватикану. "Свијет често не види да су хришћани највећа група међу онима који су прогоњени због своје вјере", рекао је Азбеј. Азбеј је рекао да је најефикаснији и хуманитарни правац дјеловања у кризним регионима да се људима пружи прилика да остану у својој домовини или да се тамо врате. Према његовим ријечима, Мађарска и Италија размишљају о сарадњи и заједничком раду на овом питању, као и о најефикаснијем начину да помогну прогоњеним заједницама у Африци, на Блиском истоку и другим мјестима кроз хуманитарне и развојне програме. Он је на конференцији представио достигнућа програма "Мађарска помаже" и састао се италијанским званичницима, пренијела је агенција МТИ. На маргинама скупа састао се са Давидеом Дионисијем, специјалним изаслаником Италије за заштиту вјерских слобода, и истакао посвећеност Италије и Мађарске обезбјеђивању вјерских слобода. Азбеј је истакао да је од активирања 2016. године кроз програм "Мађарска помаже" пружена подршка за око 1,5 милиона људи у 50 земаља. "Око 300 милиона људи широм свијета трпи прогон због своје хришћанске вјере, а сваки пети хришћанин прогоњен је у Африци", закључио је Азбеј, а преноси Срна. Имао сам дванаест година и нисам имао ниједну бијелу кошуљу. Није да нисмо могли да је приуштимо, али у то доба вјероватно није било потребе да се има кошуља, или су се ријетко гдје могле купити. Биће да се на листи животних приоритета мајки те 1996. године дјечије свечане бијеле кошуље нису високо котирале. А требала ми је кошуља као што мушкарцу који долази на свадбу треба одијело. Може и без одијела, али нико му неће повјеровати да му је до те свадбе стало. А и ако јесте, он ће се осјећати свакидашње и као да је то само један од уобичајених дана у његовом животу. За несвакидашње догађаје потребно је несвакидашње се и обући, несвакидашње стајати, мислити и постојати. Та несвакидашњост нас обликује и мјери смисао наше свакодневнице. Ово није био свакидашњи догађај и мени је била потребна бијела кошуља, па сам је морао позајмити од оца. Била је несразмјерно већа и цијели дан сам се борио да јој крај смјестим у некакве панталоне које уз њу никако нису ишле, а да рукаве довољно засучем тако да ми не прикравају шаке. Требала ми је та свечана бијела кошуља јер је, заједно са стотинама друге дјеце, тог мајског дана требало да дочекам Светог Василија Острошког у Требињу. Моја тадашња вјероучитељица позвала ме је заједно са другом дјецом да се лијепо спремим, обучем и учествујем у том дану за који нисмо у том тренутку знали шта је, али смо знали да је важан. Вјероватно ниједан дан у тим годинама није тако дубоко обиљежио дјетињства тако великог броја дјеце у Херцеговини. Промијенио животне токове, измјенио метафизички крајолик регије и пробио мрачну куполу ратне катастрофе која се пријетећи надвила над херцеговачком земљом. Провео сам цијели дан напољу, од тога пола дана чекајући да уђем у цркву и да се поклоним Светом Василију. И нисам успио. Био сам уморан, гладан, жедан и такав сам се вратио кући. Али, нешто је у мени врило и враћало ме на тренутак кад сам кољенима додирнуо асфалт, сагињући поглед пред ћивотом у коме је био острошки Светац. *** „Ја сам ти исто из Илијаша!“, озарено ми је рекао млади свештеник са дугом брадом када сам му на часу вјеронауке одговорио на питање одакле сам. Немогуће, мислим се. Оба илијашка свештеника живјели су преко пута моје куће и знао сам и њих и њихове породице. Овог човјека први пут видим. Није ми се чинило да је тада икога нарочито занимало одакле сам тачно дошао у Требиње. Био сам једно од многобројне дјеце која су избјегла из сарајевске регије у Требиње. Сада сам први пут видио да је некоме драго што сам из Илијаша, штавише, да уопште зна за Илијаш, па још да је он из истог краја. И мени је било драго, као што то само може бити дјетету које је отргнуто од свог дома, који је тамо ко зна гдје, када му неко каже да зна одакле је и гдје му је дом. Од свих мјеста из којих сам могао доћи, мени је тада било мило што сам дошао из истог одакле и овај млади свештеник. Он није долазио често у наш разред. Не памтим да ли нам је тада мијењао вјероучитеља, а могуће да нам је заправо само кратко предавао прије него што су га друге обавезе отеле од нас. Међутим, било је нечега због чега нисам заборавио тих пар часова које нам је одржао. Његово присуство било је благо а озбиљно, говорио је чисто и јасно, и, за мене најважније од свега, пажљиво нас слушао. У неком тренутку, а могуће да је то баш у том узрасту, дјеца престану да уживају у томе да их се третира као дјецу. Не знам тачно шта значи „причати са дјецом као са одраслима“, али нама је било важно што нас је слушао без каквог усиљеног снисхођења и понашао се као да се с нама може разговарати, а не само читати лекције и подучавати. Било му је драго што смо ти који јесмо, одатле одакле јесмо, и што с нама проводи вријеме. *** Морам да признам да се не сјећам лекција са вјеронауке. Једина лекција коју памтим носила је наслов „Критика дијалектичког материјализма као учења о постанку свијета“. Записивали смо је ријеч по ријеч, као вјероватно и већину осталих у недостатку уџбеника тих година. Вјероватно смо понеку од тих ријечи могли да разумијемо, али не и читаве реченице. Схватали смо да нам је дијалектички материјализам дебело скривио, али нисмо тачно разумјели зашто. Лаплас, Маркс, Кант, Дарвин – имена су која сам тек накнадно могао да повежем са садржајем лекције. Настава из вјеронауке, иако извођена са приљежношћу вјероучитеља, била је ипак прилична импровизација. Међутим, у тим годинама ријетко шта то није било. Само школовање било је импровизација. Ђаци нису имали навику, благо речено, да редовно похађају наставу, долазили су често без прибора и уџбеника, а столица и столова понекад није било довољно да смјести свих нас четрдесет у један разред. Више од тога, читаво постојање људи и друштва у времену након тек окончаног рата било је једна велика импровизација. Сви смо се сналазили, све је било пуно пукотина и „пуштало је“ на све стране. Међутим, кроз све те пукотине на људским душама, срцима, умовима, друштвеном, политичком и школском систему, као да је дувао неки свјежи дах. И вјеронаука је била дио тог струјања. Штавише, она сама била је једна врло важна „пукотина“. Сама вјеронаука чинила је један тек настали простор у школском систему који се полако ширио, а и ми са њим. Не памтим лекције, али памтим тај простор, осјећај бивања у њему, и личности вјероучитеља које су с нама у том простору покушавали да се снађу и заједно га с нама граде. Многе друге лекције, али и многе друге просторе сам напросто заборавио јер ми нису били важни. *** Ако сте крајем ‘90-их налазили припадност у некој од рок супкултура, било вам је јако важно да вас нико не разумије. Аутомаргинализација је чинила доминантан аспект тог идентитета јер је омогућавала какву-такву „изузетност“ којој сваки млад човјек са својих 14-15 година тежи. На крају крајева, ко воли да буде „просјечан“, а рокери/панкери/металци то, разумије се, воле још мање. Међутим, једнако вам је потребно да вас ипак неко разумије. Да зна то одакле сте, овог пута не у географском него у (суб)културном смислу, озари се и једнако каже „па и ја сам исто, одатле!“. У тим годинама се пролазе велике унутрашње борбе и војују идентитетски ратови са собом. Сукобе на пољу личне метафизике између овог вјерског и културног идентитета сам сâм дубоко пролазио, а изгледа да је то било и некакво обиљежје времена. Водећи бендови генерације, попут Бјесова, пролазили су хришћанску трансформацију а потом се због ње и распали. Моја вјероучитељица у том периоду била је веома млада, тек нешто старија од нас. Није морала да се труди да превазиђе генерацијски јаз и „улази у наше ципеле“. Слични покушаји готово увијек су усиљени и обично се заврше трагично. Њој је то било природно. И нама је било пријеко потребно да нас у том узрасту неко „скапира“, као што те само старија сестра или брат може скапирати. С друге стране, у мојим личним превирањима било је јако важно да ми неко каже да је у реду да прихватим обје своје „метафизичке отаџбине“, и да не морам да побјегнем из једног дома у други. Том хибридном идентитету било је важно да буде препознат и прихваћен у својој цјелини и комплексности. И она је то с великом лакоћом све чинила. Била је са нама и једна од нас. *** Тешко би било објаснити, како себи тако и другима, шта је вјеронаука учинила за мене и које су лекције којима ме је научила. Знам, међутим, да је она отварала један простор који су, заједно са нама ђацима, собом обликовале личности мојих вјероучитеља у различитим фазама мог одрастања. А тај простор ме је научио ономе чему човјек треба да се научи. Да је прихваћен заједно са тим одакле је и с оним гдје је дошао. Да има прилику да учествује у нечему што је несагледиво веће од њега самог. Да са својим унутрашњим борбама за њега има мјеста. Да има нешто да каже и да то има ко да чује. На крају крајева, да има нешто важније од школе која се у том узрасту често чини као неко древно божанство коме су одрасли људи одлучили да на жртву предају младе животе дјеце. На свему томе, увијек ћу бити захвалан својим вјероучитељима.Какви год да су изазови с којима се данас суочавају млади људи, а они су кудикамо другачији него они с краја ‘90-их година протеклог вијека, ако вјеронаука и даље може да им понуди овај простор, она им нуди све. У том простору, у тој пукотини коју он ствара, дише Дух. И то је све што младим људима треба. То је све што иједном човјеку икада треба. др Андреј Јефтић, директор Комисије за вјеру и поредак Свјетског савјета цркава Свети Синод Православне Цркве у Америци* (OCA -енгл. Orthodox Church in America) одлучио је да канонизује блажену Матушку Олгу на засједању одржаном 8. новембра ове године у Чикагу. Матушка Олга (†1979) дуго је поштована на Аљасци, широм Америке и у иностранству. Остала је упамћена као скромна мајка и свештеникова супруга која је била испуњена љубављу према свима, а посебно злостављаним женама. Њеним заступницима и заштити приписују се многа чуда. Овом одлуком Св. Синода, она постаје прва православна светитељка Сјеверне Америке. а датум њеног прослављања одређен 28. октобра/10. новембра. Свети Архијерејски Синод Православне Цркве у Америци саслушао је молбу Његовог Преосвештенства еапископа Ситског и Аљаског г. Алексија, изнесену у његовом писму Његовом Блаженство Митрополиту Тихону од 2. новембра 2023. године, у вези са прослављањем Слуге Божије, праведне Матушке Олге. У свом писму Његово Преосвештенство епископ Алексије каже: „Пишем Вашем Блаженство за упокојену слушкињу Божију и верну православну хришћанку Матушку Олгу Николај Кветлучку, познату у благочестивим народима. Кускоквима као Арсамкук. Њена понизност, њена великодушност, њена побожност, њено стрпљење и њена несебична љубав према Богу и ближњем били су добро познати у селима Кускоквима током њеног земаљског живота. откривена после њеног живота кроз благодатне манифестације верницима широм не само Аљаске, већ и целе Северне Америке. Први народи Аљаске су уверени у њену светост и велику ефикасност њених молитава." Матушка Олга Мајкл, супруга упокојеног протојереја Николаја О. Михаила из села Кветлук на Аљасци, рођена је у племену Јуп'ик и добила је име Арсамкук. Иако је Олга била сиромашна, делила је храну и имовину своје породице великодушно са другима и чинило се да је интуитивно предвиђала која су деца гладна или им је потребна одећа, која деца или жене трпе злостављање и када су жене трудне и потребна им је додатна нега. Њена деца се сећају да су понекад виђала другу децу у њиховој одећи, коју је Матушка Олга поклонила. Повремено је стављала храну у свој прозор како би је „украли“, знајући да туда пролази неко посебно гладно дете. „Непрестано је другима шила или плела чарапе или крзнену одећу“, рекао је о. Олекса пише. „Тешко да је пријатељ или комшија био без нечега што је Матушка направио за њих. Парохије удаљене стотинама миља добијале су нежељене поклоне, традиционалне ескимске зимске чизме („муклуке“) за продају или томболу за свој грађевински фонд. Сво свештенство деканата је носило рукавице или вунене чарапе... [које је] направила за њих“ (стр. 203). „Увек сам мислио да ако постоји неко кога познајем за живота да би био прослављен као светац, то би била Матуска Олга“, рекла је Олеска. Матушка Олга је такође била бабица и имала је посебан дар за бригу о злостављаним женама. Позвала би жене у приватност традиционалног јупичког парног купатила, стварајући простор за интимни разговор. Многи причају да им је Олга током ових рањивих времена заједно пружала дубоку љубазност, исцељивала и отклањала тугу и срамоту. Можда је то зато што је и она добро познавала тугу: родила је 13 деце, али је само 8 преживело до пунолетства. Након што је неким чудом преживела почетну дијагнозу рака, Матушка Олга је преминула 8. новембра 1979. године са великом храброшћу и вером. Године 1994, једна жена из Осининга у Њујорку описала је да је једног дана док се молила доживела интензиван повратак на сексуално злостављање из детињства. Молила се Богородици да јој помогне и почела је да има визију или сан. У брезовој шуми, Богородица јој је дала знак да прати другу жену у кућу изграђену у малом брду. Унутар куће, док је мистериозна жена почела нежно да је додирује као да ће се породити, осетила је како мрак и године физичког и емоционалног злостављања напуштају њено тело. У сну или визији према писму, две жене су затим изашле напоље и пиле чај од "тундре" под ноћним небом обасјаним северним светлом. Тада је проговорила тајанствена жена, показујући на небо и говорећи: „Ово је знак од Бога његове способности да створи велику лепоту тамо где је било само таме и пустоши. "Ко си ти?" жена је упитала одговорила "Олга". - на шта она Жена која је имала визију тада је написала писмо породици блажене Олге тражећи фотографију Олге да би је препознала. Послали су породичну фотографију са још неколико Јуп'ик старешина, а жена је одмах идентификовала Олгу. Групна фотографија овде је она иста слика на којој је идентификовала Свету Олгу. Матушка Олга важи за покровитељицу жртава сексуалног злостављања, жена које су доживеле побачај и трудница, настављајући свој посао, како каже њена икона, „стварања лепоте из потпуне пустоши и ништавила“. Света Олго Аљаска, моли Бога за нас! *Православна црква у Америци је 1970. године добила аутокефалност од Руске православне цркве. Аутокефалност данас признаје Руска, Бугарска, Грузијска, Пољска и Православна црква чешких земаља и Словачке. Није призната као аутокефална црква од стране Цариградске, Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Румунске, Кипарске, Грчке и Албанске православне цркве, али са њом се налазе у пуном канонском и евхаристијском јединству. Оне је сматрају и даље као самоуправну цркву у саставу Руске православне цркве. Храм Светог Николаја Мирликијског* у Софији (Бугарска), познат као „Руски“, отворио је поново јуче своја врата. Нови предстојатељ протојереј Владимир Тишчук, којег је поставио руски патријарх Кирил, уз саслужење тројице бугарских свештеника, одржао је данас први молебан у присуству званичника руске амбасаде, укључујући и амбасадорку Елеонору Митрофанову. Храм је затворен 21. септембра, након што су његов предстојатељ архимандрит Васијан Змеев и још двојица свештеника „замољени“ да напусте Бугарску, јер представљају опасност по националну безбедност. Приликом напуштања цркве отац Васијан ју је закључао. Храм је подигнут у периоду од 1907. до 1911. године, као црква Руског царства, а зидале су га руске архитекте о трошку руске државе. Бугарска је допустила изградњу цркве на својој територији у знак захвалности за одлучујући допринос Русије ослобађању Бугарске и обнови њене државности „Отварање храма је веома важан и значајан догађај. Сви становници Софије воле овај храм, то је храм у коме се налазе мошти Светог Серафима (Соболева) у који људи долазе у тешким и радосним тренуцима свог живота. „Надајмо се да ће све бити у реду“, изјавила је за ТАСС Елеонора Митрофанова, амбасадор Руске федерације у Бугарској. "Током три дана колико сам био у главном граду Бугарске, увјерио сам се колико људи привлачи ово складиште милости Божије и, наравно, било је веома тужно када је затворено. Данас поново отварамо овај извор да свако може да дође и додирне ову божанску свјетлост“, рекао је отац Владимир поздрављајући парохијане. Како је рекао отац Владимир, „ми ћемо поново имати прилику да се молимо овде и ова молитва ће ујединити наша срца, срца два дивна братска народа". Од суботе, 11. новембра 2023. године, руска храм Светог Николаја Чудотворца у Софији наставиће са радом у потпуности. *Црква Светог Николаја Чудотворца је руска православна црква у Софији. То је подворје Руске православне цркве. Од 1907. до 1934. била је руска посланска црква. Постоји једноставна истинита прича о посљедњим данима живота Достојевског од стране његове одане, вољене жене, Ане Григоријевне. У ноћи 25. јануара Достојевски је патио од плућне хеморагије (крварење). Око 5 сати по подне крварење се поновило. Усплахирена, Ана Григоријевна послала је по доктора. Када је доктор почео да слуша и лупка пацијента по грудима, крварење се поновило тако јако да је Фјодор Михајлович изгубио свијест. „Када је дошао к себи“, пише Ана Григоријевна у својим Мемоарима, његове прве ријечи упућене мени биле су: „Ања, молим те позови одмах свештеника, желим да се исповиједим и причестим!..“ „Иако је доктор почео да увјерава да нема посебне опасности, али да бих смирила пацијента, испунила сам му жељу. Живјели смо у близини Владимирске цркве, а позвани свештеник, отац Мегорски, је за пола сата већ био са нама . Фјодор Михајлович је мирно и добродушно дочекао свештеника, а након дуге исповијести и причешћа, када је свештеник отишао и ја сам са дјецом ушла у радну собу да честитам Фјодору Михајловичу примање Светих Тајни. Он је благословио мене и дјецу, молећи их да живе у миру, воле једни друге, воле и пазе на мене. Фјодор Михајлович ми се захвалио на срећи коју сам му пружила и замолио је да му опростим ако ме на било који начин узнемирио... Доктор је ушао, положио пацијента на диван, забранио му и најмањи покрет и разговор и одмах затражио да пошаљу по два љекара А.А. Пфајфера и професора Д.И. Кошлакова, са којима се мој муж понекад консултовао... Ноћ је прошла мирно. Пробудила сам се око седам сати ујутру и видјела да мој муж гледа у мом правцу. „Па, како се осјећаш, драги мој? упитала сам, нагињући се ка њему. „Знаш, Ања“, рекао је Фјодор Михајлович полушапатом, „не спавам већ три сата и стално размишљам, и тек сада јасно схватам да ћу данас умријети...“ „Драги мој, зашто то мислиш“, рекох у страшној стрепњи, „сада ти је боље, крв више не иде... Забога, не мучи се сумњама, још ћеш живјети, увјеравам те ..." "Не, знам, морам да умрем данас. Упали свијећу Ања, и дај ми Јеванђеље" Он је сам отворио свету књигу и замолио да прочитам: отворио је Јеванђеље по Матеју, 3,глава, ст. 14-15. („А Јован брањаше му говорећи: ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени? А Исус одговори и рече му: остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду. Тада Јован остави га“). Око 19 часова крварење се наставило, а у осам и тридесет осам минута Ф.М. Достојевски је умро (28. јануара 1881). Из књиге И.М. АНДРЕЈЕВА „Есеји о историји руске књижевности XIX вијека”. Џорданвил, Њујорк, 1968, стр. 207-208. ЗАПИС СВЕШТЕНИКА МЕГОРСКОГ ИЗ ВЛАДИМИРСКЕ ЦРКВЕ Мили и преблаги Боже, ни сам не знам зашто ово радим, зашто ми молитва није довољна, али још сам у шоку од оног што сам чуо од Фјодора Михаиловича, код кога сам отишао због исповести и последњег причешћа. Његове тајне заувек ће бити сачуване и нико их осим живог Бога и мене неће сазнати. Ипак, збуњен и недостојан задатка који ми је додељен, питам се шта је с тим човеком, ко је он заправо, какве су чудне силе учиниле да у њему обитавају две личности… два лика… две душе… Моје речи нису адекватне речима Фјодора Михаиловича, који је, иако болестан и исцрпљен, био ипак посебно пажљив у тим тренуцима. Те речи су из њега излазиле у некој навали као бујица која носи све пред собом… Понешто нисам ни разумео, а ваљда није ни било моје да разумем. Само сам слушао, као божји проводник, о страстима, мукама, искушењима и гресима Фјодора Михаиловича, који се тада опраштао од овог света и свог земаљског живота и тела које га је толико напатило. Док се Фјодор Михаилович исповедао, блед и скоро воштан, његова супруга Ана и деца молили су се Богу… Једва сам се суздржавао да се не мичем, готово не дишем, запањен чињеницом да је мене Свемоћни изабрао да сазнам све тајне Фјодора Михаиловича… Прво је причао о томе како је у тренутку када су га осудили на смрт стрељањем и кад се опраштао од живота, још онако млад и неостварен, дао сасвим чудан завет Богу – да ће, ако га сачува у животу, бити његов послушник и гласноговорник, и да ће свако своје дело, спис, причу, посветити ширењу његове истине… Тог давног и хладног 22. децембра Достојевски је слушао своју смртну пресуду: Достојевски Фјодор Михаилович… због суделовања у злочиначким плановима и због ширења писма књижевника Белинског, пуног дрских израза против православне цркве и врховне власти, и због суделовања у ширењу антидржавних списа посредством илегалне штампарије, лишава се свих племићких права и осуђује на смрт стрељањем… Када војни судија сиђе са губилишта, на његово место попе се свештеник са крстом, али му само један осуђеник приђе да се исповеди. Остали пољубише сребрни крст који им је свештеник журно и ћутке приносио… Вод војника построји се испред дирека, војници подигоше пушке и нанишанише. Уместо страха Фјодор осети бес, страшан бес и незадовољство и у себи проклетог истог Бога као бедног, јадног и неспособног, кад дозвољава да због таквих нискости убијају људе. Био је решен да на онај свет оде без његове милости и опроштаја, сасвим решен и да више не верује у њега. Затворио је очи и чекао метак, кад му сасвим неочекивано Бог услиши претходну молбу и показа изванредну милост преко царског помиловања. Прочитана је нова пресуда. Достојевски доби четири године робије и четири године војне службе у Сибиру као обичан војник. Умакао је смрти захваљујући помиловању које је нанадано стигло. Достојевски је, уместо на другом свету, завршио као осуђеник и прогнаник, искрено запањен Божјом милошћу која га је задесила… Отад су се у њему борила двојица: Достојевски хришћанин и верник, смеран и тих, и Достојевски страсник, бунтовник, болесник, коцкар, хулитељ, револуционар… Језиво ми је тешко да испишем шта ми је све тај човек за сат и по исповедања испричао, колико грешних мисли, колико блуда, колико страха, беса… Не разумем ни зашто је све то мени испричао кад је могао директно Богу, али као да је у томе било неке нарочите предсмртне перверзије, у том дугом исповедању сладострашћа и блуда… Прво је причао о некој Лизањки, седамнаестогодишњој продавачици переца која га је нарочито узбуђивала и која је заволела Фјодора војника. Детаљно је причао како је девојку излуђивао и шта јој је говорио и како је додиривао. Несрећна Јелизавета Михаиловна била је толико излудела нервно и телесно да се после више никада није удала и до смрти је читала писма која јој је, луд од страсти, писао Фјодор Михаилович… Да ствар буде црња, после четворогодишње робије и апстиненције, Фјодор М. је осећао бујицу страсти, незаситу и незадрживу, али није му било довољно што је блудничио са лаким женама из Семипалатинска, није му било довољно да осети како улази у њихова топла и смрдљива тела, гњечи њихове брадавице и бутине, не, требала му је чедна, честита, невина девојка, да пати и да га воли, да се снебива пред његовим налетима сладострашћа и блуда, зато се тако посебно везао за Лизањку која продаје переце да би издржавала своју несрећну сиромашну породицу, и сад, на самртној постељи, више због њене чедности него због Бога, осети потребу да се извини за све те додире и речи, за сву силину страсти којом ју је обасуо…Одмах после Лизањке на ред је дошла Авдотја Панајева. Када ју је упознао, имала је двадесет две године. Била је то заводљива црнка, средњег раста и лепог лица. Али Авдотја Панајева је била удата. После успеха Бедних људи, бившег затвореника почели су да позивају и у отмене петроградске салоне, па је, тако, ето, био позван и код угледног књижевника Панајева. Уместо да се занесе књижевним разговорима са њим, Достојевски је потпуно изгорео од жеље да узме његову жену Авдотју… Никада није осетио нешто слично, никада такав занос и жељу за поседовањем. Често је залазио у мрачне и прљаве четврти. Волео је да плаћа курве. Сада, на самртном одру, покушао је да их се сети… Свих пријатељица ноћи, блудница, јадница, проститутки које је додиривао, у које је ушао… али није могао. Губила су се лица и тела, преклапала су се у једну стихију телеса која су му промицала пред очима. „Господе Боже“, муцао је, „не разумем шта ме је то терало тим несрећницама… Биле су тако топле, беле, јадне и досадне“, муцао је док му је крв липтала низ браду… Покушао сам да га прекинем, да зовемо Ану или доктора, али није вредело. Фјодор је желео да настави, уживајући у својој последњој исповести, од које као да је очекивао нешто посебно… да разуме себе. Поново се, знојав и блед, вратио заносу према жени књижевника Панајева. Угасле очи поново се зажарише и он као суманут поче да прича о облинама, пути, врелини те Авдотје… Никада у свом животу нисам видео човека који је у самртним тренуцима имао више жара у себи. Цело његово напаћено тело, мршаво и кошчато, тресло се као у некој грозници. Уплаших се од толиког заноса и силине у њему. Фјодор Михаилович повремено је изгледао као да из њега проговара сам ђаво, а онда би се тако искрено и дубоко кајао да би ми наврле сузе… Сада је плакао због те Авдотје, удате жене, коју је тако похотно желео да украде из брачне постеље књижевника Панајева… Неколико пута хтео сам да прекинем исповест, али није вредело – Фјодор Михаилович би ме снажно повукао за руке и натерао ме да слушам… -Препоручујемо да прочитате и ово 200 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ДОСТОЈЕВСКОГ Српска Православна Црква 10. новембра по новом, 28. октобра по јулијанском календару, прославља Светог Арсенија Сремца, другог Aрхиепископа српског. Тропар, глас 8. Наставниче милости, учитељу Православља, богонадахнути украсу архијереја, оче наш, јерарше Арсеније, заступниче сиромашних, ризницо милосрђа која је отворена за све: Моли Христа Бога да просвети душе наше, да не би никада заспали на смрт. Кондак, глас 2. Пићем мудрости твојих, богоносни Арсеније, разумно си појио чеда твоја, језиком хвалећи и устима песме приносећи, гласом кличући: Господе Христе! Ти си Светлост неизречена! Свети Арсеније Сремац је био други Aрхиепископ српски, својевремено највећи подвижник у жичком братству и најодговорнији ученик Светог Саве. О његовом духовном развоју оснивач аутокефалне Српске Цркве се нарочито бринуо. Успешно је понео бреме управе младе српске архиепископије, толико важне за српски државни и народни живот средњег века. У његовом житију, прворазредном хагиографском и историографском документу, кога је написао Aрхиепископ Данило II, наводи се да је био родом „од сремске земље“. Српска историографија усваја да је средњовековни Срем обухватао и територију данашње Посавине, Мачву, долину Колубаре и крајеве све „до Ужица“. Заиста је угарска политичка топографија раздвајала Овострани и Онострани Срем (Syrmia Citerior et Ulterior), тј. данашњи Срем и „Срем“ јужно од Саве ка Колубари. У намери да се са угарском географијом реши питање завичаја првог наследника Св. Саве, и смести не на север од истоимене реке, тумачима Даниловог зборника измицало је из вида да се Св. Сава два пута интересује за завичај придошлице у Жичу, исказујући бригу и нарочито занимање за његову постојбину. Такође, ако је млади Арсеније „од младости своје“ волео монашки живот, могао је да има узор у једином православном Манастиру у Срему, а то је био Св. Димитрије у Сремској Митровици, који се у изворима римске курије означава као „пун монаха Грка“ и „легло шизматичких заблуда“. У сваком случају, доцније вести и традиција место рођења другог српског Архиепископа смешта северно од Саве и Дунава, између поменутих река, свеједно да ли је то Бингула или Дабар код Старог Сланкамена. Други архиепископ Српске Цркве У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Како је писац имао за циљ да покаже молитвени и подвижнички лик другог српског Архиепископа, у тексту се налази ипак сразмерно мало позитивних историјских чињеница које би говориле о Арсенијевој управи над Црквом и црквено-политичком окружењу. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи. Историја преноса моштију Као ни за једног другог светог, о моштима Светог Арсенија, другог Архиепископа српског има прилично сачуваних писаних података. Запис из времена Патријарха Јована Кантула („архиепископа пећког и западног Поморја“), из 1604. године, говори да је Манастир у Пећи „света српска архиепископија у којој почивају мошти светих архиепископа и првопрестолника тога светог места: Арсенија, Евстатија, Никодима и других светих“. Михаило Митрополит коласијски – бањски, кратовски и штипски записао је 1653. на свом дару, Псалтиру, кога је послао Пећкој Патријаршији, да тамо „почивају мошти светих отаца Арсенија, Евстатија и Никодима и других светих богоугодника“. У једном запису рукописне књиге Цркве Св. Ђорђа у Призрену из 1737. г., описује се метеж из те ратне године и пресељење моштију Срба светаца: Светог Евстатија однели су на другу страну да почива, мислим у Црну Реку, Светог Арсенија су раздробили и расејали безбожни Скити, једва се глава пронашла. О, Господе, приђоше свирепи незнабошци на достојање Твоје, 31 марта 1737. Према запису из 1806. године мошти Св. Арсенија су почивале у Манастиру Довољи у долини реке Таре. Манастир је био похаран 1809, његове драгоцености и ризница разграбљени, а мошти су имале следећу судбину: „кивот са моштима у пештерама и у јамама (провалијама) земаљским се сакривао. Калуђери Морачког манастира су се много трудили око Светога, да га узму, и нису могли. Светога нико није могао да подигне, само су се пчеле трудиле унутар кивота, носећи светитељу драгоцени дар, изабрани сат медени посред његових моштију, као што је голубица носила Ноју стручак маслинове гранчице“. Јеромонах Јоаникије је 1814. године мошти пренео у Манастир Св. Тројицу Пљеваљску. Свети кивот са моштима другог српског Архиепископа је у међувремену враћен у Манастир Довољу, о чему сведочи запис из 1833. године: „Градише се келије у манастиру Довољи који се налази у Херцеговини, при храму Успења Пресвете Богородице, где почива Свети Арсеније, архиепископ српски“… Мошти су кратко биле у Манастиру Морачи, затим у Кучима, а онда у Ждребаонику, морачком метоху. Године 1884. по наредби књаза Николе I Петровића Његоша пренете су у Манастир Косијерево. Године 1920 су из Манастира Косијерево поново враћене у Ждребаоник, где се и данас налазе. Највероватније је само реч о делићу моштију Светог Арсенија српског, јер на једном кивоту Манастира Добрићево се ишчитавало: „Сије све(те) мо(шти) Арсе(нија) сер(бскаго)“. Део његових моштију чувао се до 1716. године и у Манастиру Крушедол. Историја култа У српским типицима XV века, дан смрти другог српског Архиепископа 28 октобар, узима се као дан његовог прослављања, црквеном службом и празничним песмама: „Месеца октобра двадесетосмог успомена међу светима оца нашег Арсенија, архиепископа, чудотворца“ (Данилчев типик, из године 1416.). Развој култа Св. Арсенија у средњовековној Србији текао је спонтано, почев од његове чудесне објаве у доба Архиепископа Саве II (1264-1271.), када је уз грмљавину гроб препукао, а братија положила његове мошти у кивот, уз молитву и богослужбено поштовање. Средњовековни српски књижевни списи говоре о чудесним исцељењима болесног младића из Срема, грчког монаха и једне жене. Најстарију службу овом светом написао је Данило II, која је у доба цара Душана незнатно редигована, убацивањем стихира које потенцирају посредништво „за благоверног цара“. Нажалост у Народној библиотеци Србије су у пожару 1941. заувек изгубљени рукописи, службе Св. Арсенију из средине XIV века. Један рукопис је нетрагом нестао после Првог светског рата, а написао га је дијак Станислав за деспота Јована Оливера. Када је смерни Павле по налогу Патријарха Антонија 1574. преписивао Пслатир за Манастир Пећку Патријаршију, да неко не би украо ту књигу, духовну санкцију су гарантовали „владика и светитељ Христов Сава и Арсеније и сви они који су придржавали престо тај“. Када је поклањао новоукоричену богослужбену књигу Манастиру, Патријарх Пајсеј је 1624. заклињао и претио супарништвом Пресвете Богородице и „Светог Арсенија“. Нарочито је важан однос карловачких митрополита према овом светом. Тако је Митрополит Викентије Поповић Хаџи-Лавић 1724. године послао покров за кивот у коме су биле мошти Св. Арсенија Сремца. Јеромонах Антим Радојковић, сабрат Пећке Патријаршије, знајући као монах дотичног Манастира значај Арсенијеве градитељске делатности у једном занимљивом издању из 1853. године је певао својој обитељи: „Славна српска Патријаршијо, Од западне стране на реци Бистрици, Ти си мати свој српској земљи, Храм Спасовог Вознесенија, Први ти је ктитор Свети Сава, Сатрудник му би Свети Арсеније…“. (Пјесна на похвалу српским светитељима и манастирима, Београд 1853). Ликови Светог Арсенија, поред минијатура у рукописима, су живописани у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Студеници, Ариљу, Сопоћанима, Завали, Јежевици, Ораховици, Матејићу код Куманова, Подврху код Бијелог Поља, Благовештењу Кабларском, као и све бројније новије представе. Цркве које су посвећиване његовом имену зидају се у у Пећи, Шудикову на Лиму, Штављу код Сјенице. Култ Св. Арсенија Српског приметан је у Русији, са више или мање званичног црквеног тона и хијерархијске санкције од средине XV века. У новије време култ Светог Арсенија, другог Архиепископа српског, ширен је, захваљујући руској политичкој и црквеној емиграцији након бољшевичке револуције 1917. године, по Далеком Истоку. Још је у XVIII веку гроф Сава Владиславић, Србин у руској царској служби подигао Цркву у источном Сибиру посвећену Св. Сави, првом Архиепископу и просветитељу српском. Руски Архиепископ у Манџурији Нестор, који је носио титулу камчатски и сеулски, замолио је 1933. Патријарха српског Варнаву за део моштију Св. Арсенија, које су положене у капели Дома Милосрђа у Харбину, манџурском граду у коме се затекао велики број руских избеглица. Том приликом је Архиепископ Нестор написао и акатист Св. Арсенију. Богословија у Сремским Карловцима данас носи име и за небеског заштитника има Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског. Извор: Радио Глас Делегација епархије бањалучке, која се налази у Москви по благослову Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, састала се 8. новембра 2023. годинеса предсједником Одјељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије митрополитом волоколамским Антонијем. Делегацију предводи викар Епископа бањалучког, Епископ марчански Сава, у пратњи настојатеља манастира Гомионице јеромонаха Методија (Крагуља) и протођакона Радојице Жаграна. Састанку у Одјељењу за спољне црквене послове присуствовали су и настојатељ Подворја Српске Православне Цркве у Москви Епископ моравички Антоније, замјеник предсједника ОСЦО протојереј Игор Јакимчук и службеник Секретаријата за међуправославне односе ОСЦО А. Ј. Хошев. Епископ Сава пренио је митрополиту Антонију поздраве и срдачне жеље Епископа бањалучког Јефрема и говорио о свечаном догађају даривања моштију Светог свештеномученика Платона бањалучког Московској Духовној Академији 5. новембра. Свети Платон је дипломирао на Духовној академији 1901. године. Владика Сава је пренио утиске о саслужењу са Његовом Светошћу Патријархом московским и све Русије Кирилом на Литургији у Успенском саборном храму Московског Кремља, на празник Казанске иконе Пресвете Богородице, 4. новембра и са посете светињама у граду Москви. Током разговора, који је протекао у топлој, братској атмосфери, разговарано је о ситуацији у православном свијету, црквеном животу у бањалучкој епархији, као и о стању и перспективама развоја руско-српских међуцрквених односа. На крају састанка, учесници су размијенили пригодне поклоне. Истог дана гости из Бањалучке епархије поклонили су се моштима Светог блаженопочившег кнеза Данила Московског и другим светињама Даниловског ставропигијског манастира и посетили храмове и знаменитости тог древног манастира. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке Дана 5. новембра 2023. године професори и студенти Московске богословске средње школе и духовне академије, клир и парохијани академског Покровског храма, као и многобројни гости Тројице-Сергијеве лавре постали су сведоци и учесници у историјском догађају у животу богословије. По благослову Његове светости патријарха московског и целе Русије Кирила и Његове светости патријарха српског Порфирија Московска духовна академија је на поклон од Српске Православне Цркве добила честицу моштију свештеномученика Платона (Јовановића), епископа бањалучког који је 1901. године завршио студије на Московској духовној академији. Како преноси прес-служба МДА уочи Свете литургије код капије Покровског академског храма свечано је дочекан ковчежић са честицом моштију. Светињу су пратили представник српског патријарха при Московском патријарашком престолу моравички епископ Антоније, викарни епископ Бањалучке епархије Српске Цркве марчански епископ Сава, као и клирици Бањалучке епархије – старешина манастира Гомионица јеромонах Методије (Крагуљ) и протођакон Радојица Жагран. Ректор Московске духовне академије и намесник Свето-Тројичке Сергијеве лавре спископ сергијевопосадски и дмитровски Кирил поздравио је чланове српске делегације. Гости из Србије су се затим појући тропар свештеномученику Платону заједно са академским клиром, професорима и студентима упутили у Покровски храм где је служена Литургија. Српска Православна Црква је такође поклонила Академији икону свештеномученика Платона која је по благослову бањалучког епископа Јефрема насликана специјално поводом овог дана. Светиње су се у току целе службе налазиле на налоњима на средини храма како би верници могли да им се поклоне. Светом литургијом је началствовао ректор – епископ сергијевопосадски и дмитровски Кирил, а заједно с њим су служили јерарси Српске Цркве, моравички епископ Антоније и марчански епископ Сава, свештенослужитељи Академије и гости у свештеном чину. Извор: ТВ Храм Викарни епископ Бањалучке епархије, марчански владика Сава, изразио је радост због тога што је имао прилику да учествује у заједничкој молитви и да у храму Академије прослави свештеномученика Платона, исповедника и мученика Христове Цркве. „Прослављајући мученике указујемо поштовање онима који су сопственим животом и својим делом посведочили своју веру и испунили Христово Јеванђеље,“ – истакао је архипастир. – Реч ‘мученик’ у преводу са грчког језика значи ‘сведок’. И ми смо данас захвални због тога што нам се указала прилика да се помолимо у храму Академије коју је Свети Платон завршио пре 122 године и да прославимо овог светитеља, који је својом жртвом испунио јеванђељски призив. Кад му је речено да иде из Бањалуке, да напусти своје словесно стадо, он је рекао: ‘Нећу отићи, ја сам овде законити епископ и ово је моја законита паства.’ Због тога је пострадао 1941. године, те је касније прибројан сабору светих. Његове мошти почивају у нашој саборној цркви у Бањалуци и наш надлежни архијереј, бањалучки Епископ Јефрем се с великом радошћу одазвао на молбу Ректора Московске духовне академије и по нашој делегацији је послао честицу моштију светог Платона да стално пребива у овој духовној школи – на благослов и освећење свих професора и ученика, као и свих оних који с љубављу буду долазили и молили се Светом Платону.“ На дан успомене Светог великомученика Димитрија мироточивог чудотворца солунског 8. новембра 2023. године, на Вељинама на Добрињи у Источној Илиџи чином троносања освећен спомен-храм Светог великомученика Димитрија Солунског. Ово је спомен-храм за 2793 погинула борца Р. Српске из Илиџе, Сарајева, Илијаша и других сарајевских општина, који своје животе положише за слободу Српског народа, за Републику Српску од 1992-1995. године. Спомен-храм осветио је Високопреосвећени Господин Хризостом, митрополит дабробосански, а уз саслужење: архимандрита Андреја Ковачевића, настојатеља манастира св. Георгија на Равној Романији, протојереја-ставрофора Чеде Ђуреиновића, парохоха војковићког и арх. намјесника сарајевског, протојереја-ставрофора Момира Васиљевића, умировљеног пароха блажујског и чајничког, протојереја Младена Микавице, пароха лукавичког и ђакона Божидара Васиљевића. Након освећења храма Високопреосвећени је служио прву свету архијерејску литургију у новоосвећеном храму. На крају свете арх. литургије испред храма благословљени су славски дарови Кољиво и Славски колач. Кум храма и прве славе спомен-храма био је Господин Маринко Божовић, начелник опшине Источна Илиџа са породицом. Потом су се сабраном Српском народу испред спомен-храма обратили: јереј Дражен Делић, парох добрињски и старешина храма Светог Василија Острошког на Вељинама, Господин Шеховац Горан, предсједник БО ''Илинџански борац'', начелник општине Источна Илиџа г. Маринко Божовић и на крају Високопреосвећени Господин Хризостом, митрополит дабробосански. Извор: Митрополија дабробосанска/Љетописац РаНиКо |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
May 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|