Сазнај новости из
хришћанског свијета
Архиепископ атински и све Грчке Грчке Јероним II позвао на окончање рата и ослобађање отетих у Гази8/11/2023
Архиепископ атински и све Грчке Грчке Јероним II позвао је на окончање рата и ослобађање отетих у Гази током јутрошњег састанка са професорима Универзитета религија и деноминација Ирана. Архиепископ је пожелио добродошлицу делегацији професора и осврнуо се на значајну историју Ирана. Истакао је и могућност научне сарадње, истакавши да се та активност не може препустити само књизи и истраживању. „С обзиром на потребе данашњег свијета, наша мисија је да пронађемо начин да користимо те теолошке ставове као оруђе за помоћ друштву“, рекао је архиепископ. Ректор Универзитета је захвалио архиепископу на сусрету и говорио о значају историје Грчке. Он је истакао да је било великих научника у свим областима, мислећи на античке философе и савремене научнике у области медицине. Такође је говорио о хришћанству и интеракцији између муслимана и православних хришћана. Он је истакао да постоји велико поштовање према православним хришћанима. Ректор се осврнуо на ситуацију у Гази, истакавши да је ту много патње и да би зато најбоље рјешење био дијалог. Архиепископ је додао: „Наши народи ће нас питати о чему смо данас разговарали. Морамо истаћи још четири тачке. Прво, морамо зауставити рат и започети дијалог. Морамо одмах ослободити отете. Не знамо где су и у каквом су стању...Коначно, мисија свих нас, мимо научног истраживања, мора бити инсистирање на посредовању за мир међу свим људима без обзира на њихову вјеру.” Поводом празника Светог великомученика Димитрија Солунског Мироточивог припремили смо неколико древних икона и фресака овог великог светитеља. 8. новембар - Св. великомученик Димитрије Солунски; Овај светитељ је пострадао 306. године, на врхунцу Великог гоњења хришћана, које је започео цар Диоклецијан. Зашто је цар, који је 19 година своје владавине био толерантан према хришћанима, који су заузимали истакнута мјеста у војсци, у државном апарату и на двору, изненада одлучио да их истријеби на самом крају своје владавина? На његову благонаклоност вјероватно су утицале његова Приска и кћерка Валерија, које су биле благонаклоне према хришћанима или су и саме биле хришћанке као и то што је цар Диолецијан дуго времена је као цар боравио на истоку у Никомидији гдје му је палата била поред велике цркве и у његовој близини било је много хришћана. Но, цар Диоклецијан није био ни фанатик ни тиранин . Сви историчари о њему говоре као о досљедном и далековидом политичару и одличном администратору. Све што је радио било је подређено једном циљу – да поврати снагу и величину државе. Оно што је сигурно јесте то да је Диоклецијан сматрао да хришанство спречава рад на обнови Рима чије границе он сам утврдио. Он је своју борбу против хришћана започео чишћењем војске. У Нумидији хришћанин Максимилијан је 295. године одбио да се регрутује а касније два ратна ветерана Типазије и Јулије су 298. и 302. одбили да приме одликовање на коме је цар представљен као син божији. Ови војници нису били противници римске војске али су протествовали против богослужења пагана у војсци а нарочито против поштовања цара као бога тј. сина Јупитера и Херкула. ПоШто је ово била побуна цар Диоклецијан нареди да 300. године сви војници принесу жртву или да напусте војску. У историји је позната једна прича у којој се каже да је цар пред битку одлучио да сазна будућност из утробе животиње. Оред није успио а врач је кривицу приписао хришћанским војницима. Али, како неки извори истичу, да цар Диоклецијан промијеи свој став према хришћанима дошло је, под утицајем његовог зета Галерија, првог римског цара који је непосредно пред своју смрт (30. априла 311. год.) издао декрет о прекиду њиховог гоњења, под условом да буду лојални империји и да се моле своме Богу за цара. Као син паганке Ромуле, Галерије је био одгојен у мржњи према хришћанима, па је због тога био главни инспиратор Диоклецијанових декрета против хришћана. Међутим, након што је 310. године оболио од неке тешке болести, у којој му пагански бог – љекар Ескулап није помогао, а увјерен да се ради о освети хришћанског Бога, он је постао први римски цар који је потписао декрет о толеранцији према хришћанима Империја против Цркве или Црква против Царства? Према неким истраживачима, религија је била јединствен цемент који је могао да држи беживотну државну машинерију на окупу. Отуда жеља да се подржи и успостави древни култ олимпијских богова, чији је цар себе сматрао врховним свештеником, и прогон „нових и нечувених секти“ које у својој „злочиначкој опскурности“ желе да сруше оно што даровано од давнина. У међувремену, хришћанско друштво је, искористивши продужено затишје након прогона цара Валеријана (који је, иначе, на почетку своје владавине био прилично лојалан хришћанима), расло, јачало и ширило се по цијелом царству. Спајале су га тијесне међусобне везе, самостално држале и храбро јавно изјављивале да је његова вјера једина истинита. Хришћанска црква је била нека врста државе у држави. Подривала је древну царску структуру без икаквих завјера. У таквој ситуацији, енергични и на свој начин религиозни цар имао је само један излаз – да уђе у борбу са Црквом. Што је и учинио. Али не одједном. За почетак је требало да ојача цијелу државну машину – хришћани су били веома бројни и утицајни. Прогон је почео 303. године са три царска едикта. Први је наредио уништавање хришћанских цркава и спаљивање књига, други - да се сви представници хришћанског свештенства затворе у тамнице, трећи - да сви ухапшени свештеници под пријетњом од мучења принесу жртву паганским боговима. А 304. године издат је четврти декрет, који је подстакао масовну репресију - наређивао је свим хришћанима без изузетка да приносе жртве паганским боговима. Истина, сам Диоклецијан је извршавао своје декрете „без фанатизма“, али није сам владао царством. Максимијан, један од његових савладара, који је владао на западу (Италија, Шпанија, Галија и дјелимично Африка), по природи суров човјек, довео је Диоклецијанове мјере до крајности – у његовим крајевима, посебно у Африци, било је много мученика. Други савладар, Констанције, био је благ човјек, чак, религиозни еклектик који је више или мање волио чисти монотеизам од обичног паганског сујевјерја. Иако није могао да поништи Диоклецијанове уредбе, није баш инсистирао на њиховом спровођењу. Трећи царев савладар Галерије, његов зет, који је владао на истоку, за кога хришћански писац Лактанције каже да је у њему било примјетно „звјерство непознато Римљанима”. Уобичајене егзекуције за његово вријеме биле су спаљиване, распеће на крсту, бацање хришћана да их растргну звијери, а онај коме су једноставно поссекли главу сматрао је себе срећником. А Максимин, којег је он изабрао за свог помоћника, није био ништа бољи од њега. Међутим, зачудо, Димитрија, сина римског проконзула у Солуну, који је и сам био хришћанин, и крстио и васпитао свог сина као хришћанина, управо је Галерије поставио након очеве смрти да га наслиједи. А којим је чудом очигледни хришћанин Димитрије преживио на свом положају током првих година прогона, можемо само да нагађамо. Можда је Галерије био превише заузет борбом против Персије. Али када се после побједе очекивао његов долазак у Солун, Димитрије је већ знао шта ће се догодити са њим. Сво своје имање предао је вјерном слуги Лупу и наредио му је да све богатство раздијели сиромашнима, и стао се молити и постити припремајући се за мученичку смрт. Према предању, у част Галеријевог доласка, у граду су организоване борбе у којима је учествовао цезаров миљеник Лиј, који се сматрао непобједивим. У Солуну је тада живио један млади хришћанин по имену Нестор. Са огорчењем је посматрао колико се хришћана убија на овај стравичан начин. И одлучио је да крене сам у борбу против царског фаворита. Отишао је у тамницу Светог Димитрија, открио му намјеру, и замолио га да га благослови и помоли се за њега. Димитрије га је благословио али и упозорио; „Лија ћеш побиједити, али ћеш за Христа пострадати.“ Нестор је отишао на мегдан Лију и уз Божију помоћ побиједио. Галерије је, у бијесу, одмах наредио погубљење побједника, а сљедећег јутра - и Димитрија. У IV вијеку над његовим гробом подигнута је прва црква, а сто година касније илирски великодостојник Леонтије одлучио је да умјесто ње подигне велики храм, чији је олтарски дио био на мјесту сахране светитеља, а током његове изградње пронађене су његове мошти. За њих је посебно направљен сребрни киворијум (камени балдахин у олтару ношен са четири стуба) који је имао шестоугаону основу, празне зидове и кров овјенчан крстом. Вјерници су могли да уђу унутра и запале свијеће испред њега. Али у пожару у VII вијеку овај киворијум је уништен. Након тога, мошти су положене у мермерни гроб, а крајем 12 почетком 13. вијека однесене су у Италију. У Солун су враћене тек у 20. вијеку. Литература: Марина Борисова "Св. Димитрије Солунски: Зашто су римске власти убиле чиновника којег су саме поставиле?"- текст објављен на сајту foma.ru Мирко Василић "Гоњење хришћана у прва три века" Максимовић, Ј. – Максимовић, М., ,,Ранохришћански мученици жртве непоштовања. Асклепијевог култа у време Диоклецијана” Наша Црква 8.новембра (26.октобра) слави Св. Димитрија-Митровдан. У православној иконографији разни су прикази овог светитеља. Св. Димитрије је у византијској иконографији приказан како јаше црвеног коња за разлику од бијелог коња на којем је приказан Свети Ђорђе. На овој икони Свети Димитрије је приказан као коњаник у војној униформи како јаше на црвеном коњу (који је у галопу) и који својим копљем убија бугарског цара Калојана (1196 - 1207). То је чудо које се догодило октобра 1207. године изван зидина Солуна. Црвена боја симболизује управо то чудо. На икони Свети Димитрије је приказан како лијевом руком држи узде, десном држи копље које пробада непријатеља. Иконописци врло изражајно приказују копље које пробија непријатељски врат, крв која из њега извире, те позу коња који гази тијело које је копитом бачено у прашину. Зашто је свети Димитрије приказан на црвеном коњу? Наиме у честим биткама које су водили браниоци Солуна знало се догађати да се међу коњаницима, у јеку борбе с непријатељима, појави св. Димитрије на црвеном коњу. О овоме није свједочио један војник у једном случају већ се ситуација понављала више пута и исто су свједочанство понављали различити војници. Такође, византијски писац Јован Ставрикије описује како се св. Димитрије, као заштитник и чувар града, јавио на коњу бугарском цару и одмах га пробо копљем док је спавао у шатору на брежуљку. У старој српској књижевности овај догађај се први пут помиње у XIII вијеку, када је монах Теодосије написао: "Живот светога Саве": "Бјеше дакле неко по имену Стрез, ако пакостан, али високог рода, од бугарске стране, царскога рода, сродник Калојована, цара Загорског (мисли се на бугарског-примједба аутора), кога причају, уби Свети Димитрије. јер тај Калојован, цар загорски подиже се и разори многе грчке градове по свој Тесалији и свој Македонији, а тада су владали Фрузи (Франци “Латини освојили Цариград и wиме владали од 1204-1267-прим. аутора.), који не мараху за разоравање осталих градова и не помишљајући на њих као на своје, а он се налазећи их пусте и безмоћне разораваше их, а све што биваше, од Бога биваше. Тако дође с многом силом као некада Синахерим на божји град, на крајеве свијета православљем чувени, Богом чувани велики град Солун, отачаством светога мученика стратоносца Димитрија, и у ком и његове моћи точећи миро. И не постиде се светости Светога, нити се поколеба због чудеса која бивају услед истицања мира из његове свете раке, него помишљаше како ће и Солун, као и остале градове, разорити и сасвим опустошити. Али топлим у Бога представништвом Светога не постж`е своје луде намере, јер не просу тулац стреле, нити извади оружје; јер кад дође к граду, бж`јим судом од неке невидљиве муке у срцу умре, напрасно заврши. И тако Бог молитвама Светога заштити неповређени град..." Препоручујемо да на ову тему да преузмете и прочитате и "СВЕТИ ДИМИТРИЈЕ ПРОБАДА БУГАРСКОГ ЦАРА КАЛОЈАНА НА КОЊУ И СПАСАВА ГРАД СОЛУН У СРПСКОЈ УМЕТНОСТИ"-Радомира Д. Петровића Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свег Истока г. Јован служио је 4. новембра 2023. године свету Литургију у цркви Часног крста у Ал-Каси, Дамаск, поводом канонизације Светих свештеномученика Николаја и Хабиба Хаше. Духовна свечаност је отпочела торжественом литијом свештенства и верног народа која је градским улицама преко трга стигла до цркве Часног крста. На челу литији ношена је икона двојице свештеномученика, док је Патријаршијски хор „Духовна лира“ појао молитве благодарења. У току богослужења прочитан је проглас Светог Синода Антиохијске Патријаршије о прослављању двојице свештеномученика који су потписали чланови Синода на сабрању 21. октобра 2023. године у Патријаршијском манастиру Богородице Баламандске. Извор: Антиохијска Патријаршија, СПЦ Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 5. новембра 2023. године чин освећења храма Свете Тројице у Ресистенцији, у аргентинској провинцији Ћако. Саслуживали су преосвећена господа епископи: нишки Арсеније, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, далматински Никодим, будимљанско-никшићки Методије, ремезијански Стефан и аргентински и јужноамерички Московске Патријаршије Леонид, уз молитвеном учешће благочестовог народа. Том приликом, Патријарх Порфирије је беседио: – У храму који смо данас освештали служиће се света Литургија у којој постајемо учесници вечности и све оно што је наше, нарочито наше заједиштво и љубав, у храму Божјем и у заједници са Богом постаје вечно. У храму се крштавамо, у храму се венчавамо и склапамо бракове, у храму се исповедамо и кајемо, у храму се опраштамо са нашим ближњима који од нас одлазе у наручје Божје, а све то радимо заједно са Богом, јер у храму је присутан и сам Христос Спаситељ наш. Он је присутан када служимо свету Литургију и ми постајемо по благодати Христос на светој Литургији. Зато смо, браћо и сестре, данас радосни, јер је овај град добио своју православну душу. Досад је овде постојало само православно тело, а освећењем храма град је добио и православну душу и православни народ. Иако су семе посејали Срби Црква је отворена и прима у себе сваког човека независно где се родио и ком народу припада. Јеванђеље нас позива да сви будемо један народ, народ Божји, тако што ћемо се трудити да Јеванђеље буде наш живот, да заповести Христове буду наше смернице. Због свега тога, браћо и сестре, све вас грлим у Христу Господу и радујем се што се данас заједно молимо. Благодаримо Богу што постојите и што сведочите Христа најпре а онда и ви који сте дошли из, како ми то кажемо, Старих крајева сведочите и културу и духовност српског народа, али ништа мање нисте и припадници ове земље, њеног народа и њене културе. Благодарни смо свим који су молитвом, трудом и прилозима допринели да се овај храм подигне. Патријарх Порфирије је у петак у Буенос Ајресу разговарао са бискупом Мирославом Адмачуком, апостолским нунцијем у Аргентини, и Архиепископом буеносајреским Хорхеом Гарсијом Куервом. Поводом доласка патријарха српског у Аргентину у петак је служена свечана доксологија у манастиру Светог Саве у Буенос Ајресу, а патријарх је том приликом апеловао да је потребна молитва за све људе свијета, за мир у свијету, мир који је широм планете данас угрожен, помињући притом Украјину, Палестину и Израел. Чудотворну икону Пресвете Богородице „Свију жалосних Радост“ Православна Црква посебно прославља у недјељу, 6. новембра 2022. године. На овој чудотворној икони Богородица је приказана у сјају ореола, окружена људима, у мукама, болести и жалости, и анђелима који им помажу њеним молитвама. Првообраз чудотворне иконе Богомајке ,,Свих жалосних радост“ налазио се од 1643. г. у московском храму Преображења Господњег, на Ординки. Ова икона постала је позната, након једног чуда, а оно се догодило 24. октобра (6. новембра по новом календару) 1688. године у Москви, када је молитвама пред њом, сестра патријарха Јоакима (1674-1690), Ефимија, била излијечена. Пошто је дуго боловала од неизљечиве болести, једног јутра је на молитви чула глас: „Ефимија, иди у храм Преображења Сина мога; тамо је икона „Свих жалосних радост“: нека се помоли свештеник пред том иконом, и оздравићеш“.Ефимија учини тако, и одмах поста потпуно здрава. Од тога времена не престају исцјељења од те иконе и сви они који јој с вјером прилазе, добијају утјеху и помоћ Пресвете Богородице.Године 1770. за ову икону благочестиви добротвор подарио је изрезбарени трон у коме она данас почива. Постоји неколико њених верних копија од којих су најпознатије иконе: Свих жалосних радост у Лаврској болници, Свих жалосних радост у Тоболску и у Тамбову. Још једна икона Богородице „Свих жалосних Радост” прославила се чудесима у Санкт Петербургу 1888. године. Током јаког невремена, гром је ударио у капелу, али је икона Богородице која се налазила у њој остала нетакнута. Истовремено, на њу су се налијепили ситни бакарни новчићи који су били испред иконе, што јој је дало додатно име. Године 1898. на мјесту капеле подигнута је црква. У канонским јеванђељима Свети Јаков, који је имао кључну улогу у јерусалимској заједници прве три деценије њеног постојања, готово да се не помиње. Али у апокрифном „Јеванђељу по Јеврејима“, које цитира блажени Јероним Стридонски, постоји прича о томе како се васкрсли Христос јавио свом брату Јакову и с њим преломио хљеб. Иначе, о томе свједочи апостол Павле у Првој посланици Коринћанима (1 Кор 15, 7). Он је генерално сматрао Јакова „стубом“ ране Цркве (Гал 2, 9) Шта још знамо о животу овог апостола? Загонетка „браће Господње“, коју су више пута помињали јеванђелисти, вијековима је заокупљала богослове. Као што је примијетио Фредерик Фарар, читави томови су писани о овом питању још у XIX вијеку. Из Јеванђеља се само зна да су браћа пратила Христа на многим путовањима, али до самог Васкрсења нису вјеровала у Његово Месијанско достојанство. Он и Богородица били су једна породица, али Исус на крсту Њу је повјерио не њима, већ апостолу Јовану. Из тог разлога они јеванђелисте мало занимају све до њиховог каснијег преображаја у апостоле и брзог успона у Цркви једног од њих – Јакова, којег апостол Павле ставља у раван са апостолима Јованом и Петром (Гал 2, 9). Њему припада и Прва саборна посланица коју је Апостол Јаков написао око 59. године свим Израиљцима. Његов главни циљ је јачање вјере и подршка новообраћеним Јеврејима, као и упозорење на заблуду да је само вјера довољна да се човјек спасе. Чувени цитат: „Вјера без дјела је мртва“ управо потиче из посланице светог апостола Јакова (Јак 2,20). Према најраспрострањениој верзији, Јаков је, као и друга браћа Господња, био Јосифов син из првог брака и према свједочењу античких писаца (Јевсевије Кесаријски и Јосиф Флавије), постао је први епископ Јерусалима. Јаков је од дјетињства био назиреј, односно човјек посебно посвећен Богу. Значај апостола Јакова додатно је ојачан његовим подвижничким животом. Био је строги дјевственик, није пио вино или друга алкохолна пића, уздржавао се од меса, носио је само платнену одјећу. Имао је обичај да се повуче на молитву у храму, и ту клекнуо да се помоли за свој народ. У молитви се тако често клањао до земље да му је кожа на кољенима отврднула. По предању, Господ Исус Христос му се јавио послије свог Васкрсења и учинио га епископом Јерусалимске Цркве. Тако је апостолу Јакову припала посебна активност: он није путовао да проповиједа у различите земље, као остали апостоли, већ је поучавао и дјеловао у Јерусалиму. Као старјешина Јерусалимске Цркве, 51. године, предсједавао је Апостолским Сабором, и његов глас је био одлучујући, а приједлог који је изнио постао је решење Апостолског сабора (ДАП 15 ) Наиме, тек након његових ријечи, упркос великом поштовању које су имали апостоли Петар и Павле а који су говорили прије њега, признато је да су од сада не само Јевреји, већ и незнабошци позвани да чине народ Божији. На крају крајева, Јаков је у Јерусалиму сматран праведником (на јеврејском – цадик) и заштитником јеврејског народа, а цијела Црква јеврејских хришћана се потчинила његовом тумачењу воље Божије безпоговорно. Добио је тежак крст - да за 30 година да изгради хришћанску заједницу међу ватреним идеолошким непријатељима хришћанства. Када је апостол Павле на свом посљедњем путовању у Јерусалим, који је дошао да га види, старјешине су рекле: "видиш ли, брате! колико је хиљада Јевреја који вјероваше, и сви теже на стари закон" (ДАП 21, 20). Многи од Јевреја су се један по један обраћали Цркви, вјерујући се ријечима праведника. Уопште, међу Јеврејима су била дозвољена неслагања у питањима вјере између њих – чак и значајна (на примјер, неслагања између садукеја и фарисеја). А према хришћанству су се, у принципу, односили мирно, све док се оно није тицало односа према паганима и поштовања закона.А пошто су јерусалимски јеврејски хришћани строго поштовали закон и обреде, тридесет година су тихо примани у јерусалимски храм, који су Јевреји љубоморно чували од било кога страног њиховој вјери. А поглавар јерусалимских хришћана, апостол Јаков, уживао је чак и почасно право молитве у Светињи храма – „да уђе у Светињу“. Можда је управо поштовање и љубав народа оно што је подстакло свештенике да зажмуре пред хришћанском вјером овог, уопште, јудаистичког праведног и „исправног“ Јеврејина. Али утицај хришћанства међу Јеврејима, захваљујући повјерењу народа у личност апостола Јакова, растао је, и Синедрион је одлучио да томе стане на крај. Видјевши такав утицај апостола, јеврејске вође су почеле да се плаше да се цио народ не окрене Христу и ријешише да искористе временски интервал између одласка намјесника Феста и доласка његову мјесто Албина (62. н.е.) да би или убиједили Јакова да се одрекне Христа, или га убили. Једном о празнику Пасхе, када се беше много народа сабрало у Јерусалим, попе на кров од храма и поче говорити народу о Христу као Сину Божјем и истинитом Месији, о Његовом васкрсењу и Његовој вечној слави на небесима. Разјарени свештеници и старешине ринуше га с крова те паде и много се повреди, но још би у животу. У том притрча неки човек те га удари по глави тако силно, да му мозак изађе из главе. И тако сконча мученичком смрћу овај преславни апостол Христов и пресели се у царство Господа свога. Беше Јакову 63 године када пострада за Господа свога. Литургија Светог Апостола ЈаковаСвети апостол Јаков је саставио Божанствену Литургију, која је била основа литургија које су саставили Свети Василије Велики и Јован Златоусти. Упркос чињеници да је током вијекова ипак претрпјела неке промјене (додат је „Символ вјере“, „Достојно јести“, „Свети Боже“, „Јединородни Сине...“), њен строги, аскетски карактер и дубина њене молитве нас враћају у дане првих мученика и апостолских насљедника. Међутим,иако се служила скоро свуда (у Палестини, Антиохији, на Кипру, у јужној Италији и на Синајској гори) почевши од 9. вијека замијењена је литургијама Св. Василија Великог и Св. Јована Златоустог. Једина два мјеста на Земљи гдје је овај богослужбени бисер брижљиво чуван скоро цио други миленијум су Јерусалимска црква и острво Закинтос у Грчкој, гдје се свих ових година непрестано служила Литургија Светог апостола Јакова (у Јерусалиму – трипут годишње, а на Закинтосу – у свако доба године, по благослову игумана).У Русији је Литургија апостола Јакова била непозната све до 20. вијека – први пут је служена на Лењинградској богословској академији 1970. године на дан сјећања на Апостола, а и данас се служи у неколико епархија Руске православне цркве. Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недјељу по празнику Рођења Христовог – Светих Богоотаца. Српско културно друштво "Укрина" из Челинца током протекла два мјесеца је у великој акцији прикупило око 2.000 књига разних жанрова за потребе библиотеке Црквене општине Оштра Лука. Овај вриједан поклон био је и повод данашње посјете чланова СКД "Укрина" са предсједником књижевником Ратком Поповић, на челу, који су у двадесетдругу недјељу по Духовима у храм Васкрсења Христовог у Оштрој Луци присуствовали Светој литургији. Чланови "Укрине" су књиге за библиотеку Црквене општине Оштра Лука прикупљали не само у Челинцу, већ и у Бањалуци, Градишци, Теслићу, Прњавору, Дервенти, Броду, Модричи, Котор Варошу, Зворнику, Требињу и Београду. Свештеник Карађорђе Дерајић се захвалио на овој вриједној донацији и уручио захвалницу Црквене општине Оштра Лука. Библиотека ће се привремено, док не буде подигнут Парохијски центар, налазити у објекту борачке организације, поред храма. Свима мјетанима Оштре Луке, који воле добро штиво и имају времена, биће омогућено да посуде књиге на читање. Након Свете литургије и преузимања књига, уприличен је Пјеснички час и послужење, а потом шетња до ријеке Сане. | Извор: РТРС Патријарх московски и све Русије Кирил је, 4. новембра 2023. године, на дан прослављања Казанске иконе Богородице, вjерницима представио московску копију иконе Казанске Богородице из 1579. године* коју је открио у својој резиденцији, а која је била изгубљена више од сто година, објављено је на сајту Московске патријаршије. Наиме, на празник Казанске иконе Богородице, Његова Светост Патријарх московски и цијеле Русије Кирил служио је Божанску Литургију у Патријаршијском Успенском Саборном храму Московског Кремља. Његовој Светости Патријарху московском и све Русије Кирилу, саслуживали су и епископи Српске Православне Цркве Њихова Преосвештенства епископи моравички Антоније, старјешина српског Подворја у Москви, и марчански Сава, викар епископа бањалучког. Међу служашчим свештенством били су и настојатељ манастира Гомионице јеромонах Методије (Крагуљ) и протођакон Радојица Жагран. Прије Литургије служашчи су се поклонили Казанској икони Пресвете Богородице. Владика Сава са свештенствомонаштвом Епархије бањалучке у главном граду Русије борави на позив Московске духовне академије, која је раније од Епархије замолила за честицу моштију Светог Платона Бањалучког. Та молба је услишена и владика ће и званично поклонити дио моштију и икону Светог Платона у Тројице-Сергејевој лаври. Уочи почетка богослужења, Предстојатељ Руске Православне Цркве обратио се вјерницима предстојатељском ријечју, у којој је говорио о пронађеној чудотворној Казанској икони Богородице. "Ово је историјски догађај. Пред нама је чудотворна икона Казанске Мајке Божије, пред којом су се молили Пожарски и Мињин. Ова икона је спасила наш народ од страног непријатеља. Ова икона је наша национална светиња", рекао је патријарх Кирил. Патријарх Кирил се у почетку није усуђивао да објави јединствени налаз, али је онда схватио да је немогуће сакрити ову причу. Патријарх је навео да је икона раније пронађена, али никада није представљена људима, већ је била у Патријаршијској келији, јер је било потребно провјерити њену аутентичност. Међутим, сада је поглавар Руске православне цркве увјерен да се „принц Пожарски молио пред овом сликом пре него што је кренуо у напад на Кремљ“. Према црквеном предању, икона се чудесно појавила 1579. године након страшног пожара у Казању. Руси су се пред овом иконом молили пред велике борбе за одбрану земље и Богородица их је увијек спасавала и доносила им побједу и слободу. Године 1904. икона је украдена из манастира посвећеног Казанској Богородици. Према званичној верзији, коју су касније током суђења изнијели сами лопови, они су починили злочин за који су богато награђени, а саму икону су поломили на дијелове и спалили у пећи, пише РТ Балкан. *У Московској патријаршији појаснили су да је Казанска икона, која је сматрана изгубљеном, а коју је патријарх Кирил показао у суботу, тзв. Московска копија првообраза пронађеног у Казању 1579. године, Била је 1612. године у власништву Минина и Пожарског, а изгубљена је 1918. године. Сама оригинална икона, украдена 1904. године, никада није пронађена. У Двадесет другу недељу по Духовима, када молитвено прослављамо Светог апостола Јакова, првог Епископа Јерусалимског, 5. новембра 2023. године у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару служена је света Литургија. Том приликом, донесена је на дар, поклоњење и духовну утеху верном народу честица моштију Светог Јована Шангајског, трудом и љубављу отаца из Руске Заграничне Цркве, оца Сергија (Лукијанова) и оца Луке Новаковића, бившег старешине храма Светог Саве. ИЗВОР: ТВ ХРАМ Еп. марчански Сава саслуживао руском патријарху у Саборном Успенском храму Московског кремља4/11/2023
На празник Казанске иконе Пресвете Богородице, у суботу 4. новембра 2023. године, на Светој Литургији коју је у Саборном Успенском храму Московског кремља служио Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил, саслуживали су и епископи Српске Православне Цркве Њихова Преосвештенства епископи моравички Антоније, старјешина српског Подворја у Москви, и марчански Сава, викар епископа бањалучког. Међу служашчим свештенством били су и настојатељ манастира Гомионице јеромонах Методије (Крагуљ) и протођакон Радојица Жагран. Прије Литургије служашчи су се поклонили Казанској икони Пресвете Богородице која је била нестала током Октобарске револуције из Казанског храма на Црвеном тргу, а која је недавно пронађена и враћена на место где се раније налазила на поклоњење верујућима. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке Владика Сава са свештенствомонаштвом Епархије бањалучке у главном граду Русије борави на позив Московске духовне академије, која је раније од Епархије замолила за честицу моштију Светог Платона Бањалучког. Та молба је услишена и владика ће и званично поклонити дио моштију и икону Светог Платона у Тројице-Сергејевој лаври наводи се на сајту бањалука.нет Истраживачи са Института умјетности Пољске академије наука у Варшави (Пољска) објавили су прошлог мјесеца да су открили један од најстаријих иконостаса у Пољској. По њиховом мишљењу, то је најстарије такво умјетничко дјело у региону; јединствено, о чему свједочи његова оригиналност и очуваност... „Апсолутно немамо сумње да је ово јединствено откриће“, изјавио је истраживач Јан Новицки за пољску новинску агенцију ПАП. Иконостас је широк осам метара. У различитим стањима очуваности налази се укупно 17 фрагменат. Неке иконе на иконостасу налазе су „ у савршеном стању, док су друге скоро потпуно уништене“ . Иконостас је пронађен у цркви „Св. Јована Богослова“ у Новоберезову* у округу Хајновка, у сјевероисточној Пољској и представљен у Бјалистоку, граду у којем тренутно живи највећи број пољских православаца. До открића су, у тавану православне цркве „Св. Јован Богослов“ у Новоберезову, дошли др Збигњев Михалчик, Пјотр Јамски и Јан Новицки, током пројекта под називом „Консолидација наслијеђа. Инвентар и документација споменика на западној граници источних земаља бивше Пољско-Литванске заједнице”. Др Збигњев Михалчик рекао је да скоро ништа није било слично до недавно откривеном иконостасу, осим икона из 17. вијека из манастира Супрасл, пронађених прије неколико година у капели на гробљу Топилец. Историчари су истакли и да је иконостас Новоберезово најстарији такав објекат у региону и да су готово сви вјерски објекти овог типа из региона уништени у 19. и 20. вијеку. Због значаја иконостаса, истраживачи су такође представили прелиминарне резултате својих истраживања у студији објављеној у посљедњем броју Biuletyn Historii Sztuki (Билтен историје умјетности). * Новоберезово је насеље у административном округу Гмина Хајновка, у округу Хајновка, Војводство Подласко, у сјевероисточној Пољској, близу границе са Белорусијом Лорд Тарик Ахмад, барон Ахмад од Вимблдона, државни министар Уједињеног Краљевства за Блиски исток, Сјеверну Африку, Јужну Азију и Уједињене нације у Канцеларији за спољне послове, Комонвелт и развој, састао се 1. новембра 2023. године, са Његовим Блаженством Теофилом III, јерусалимским патријархом, у седишту Православне Патријаршије у Јерусалиму. Састанку је присуствовао и Његово Преосвештенство Хосам Наум, палестински англикански бискуп у Јерусалиму и генерални секретар Савјета патријарха и поглавара цркава у Јерусалиму. Састанак је одржан у суморној позадини текућег сукоба у региону. Лорд Ахмад је признао изазовне околности, изражавајући и срећу због посјете и тугу због рата који је у току. Он је пренио своју дубоку забринутост због злочина и разговарао о начинима да се допринесе циљу стабилности и смирености. Лорд Ахмад је препознао кључну улогу коју Црква, у сарадњи са другим вјерским институцијама, игра у Светој земљи. Он је изразио спремност да саслуша Патријархов увид и изразио саосјећање за жртве бомбардовања цркве у Гази. Патријарх Теофил III је, у одговору, испричао несрећно уништавање богомоља, болница, центара за друштвене услуге, школа и стамбених насеља у Гази. Он је истакао заједнички напор различитих цркава да очувају мултикултурални и мултирелигијски карактер Светих мјеста. Њихов циљ је да обезбиједе да ова мјеста остану мјеста богослужења, молитве и помирења. Патријарх је говорио о борбама са којима се суочавају хришћани у Светој земљи, суочени са угњетавањем радикалних израелских група које настоје да их протјерају из Свете земље. Његово Блаженство је такође истакао значај одржавања светих мјеста не само као структура већ и као живих заједница, отворених за припаднике различитих вероисповијести, доприносећи суживоту и миру. Православни хришћани активно раде на одржавању хармоније у светој земљи, позивајући се на споразум склопљен у 7. вијеку између патријарха Софронија и калифа Омара бин Хатаба као историјски преседан за суживот. Патријарх је истакао историјску улогу цркава као безбједне зоне у вријеме сукоба, изражавајући дубоку забринутост за све жртве рата, укључујући цивиле, посебно жене и дјецу који страдају у Гази. Лорд Ахмад је позвао на рационалан и логичан приступ, који превазилази емоције, препознајући светост сваког људског живота. Лидери присутни на састанку заједнички су се молили за избјегавање даље ескалације у циљу заштите земље, укључујући Јордан, гдје Хашемитски краљ држи старатељство над муслиманским и хришћанским мјестима у Јерусалиму. Англикански надбискуп Хосам Наум такође је изразио захвалност на посети, вјерујући да ће допринијети смиривању тензија и промовисању мира. Он је осудио недавне догађаје у јужном Израелу и Гази, истичући улогу вјерског наслијеђа у проналажењу политичког рјешења. Надбискуп је истакао важност очувања статуса кво (Status Quo) светих мјеста и покренуо питање Ал Аксе, као светог мјеста за муслимане. Дана, 2. новембра 2023. године, са почетком у 15:00 часова, а на дан успомене Светог великомученика Артемија и преподобног Герасима Кефалонијског, Његово Високопреосвештенство Господин Хризостом, митрополит дабробосански благословио је и освештао нове крстове и ново звоно за храм Преподобног Јустина Ћелијског у селу Бољевићи код Братунца. Високопреосвећеном су саслуживали протојереји-ставрофори Душан Спасојевић и Борислав Тодић, пароси братуначки; протојереј Александар Млађеновић, парох сребренички, јереј Младен Станишић, парох факовачки и ђакон Милош Илић. У обраћању након освећења крстова и звона Високопреосвећени је окупљенима честитао овај историјски догађај и похвалио рад и труд Одбора за градњу овог храма, који је за свега неколико мјесеци урадио више него неки на другим мјезима за више година. ''....... нека су благословени ови крстови, које осветисмо, а који ће не само украшавати куполе овог храму, већ ће кроз њих и преко њих дјелована сила божија како на и у светом храму, тако исто и у овом селу и поднебесју. Сила крста произилази, како чусмо из молитава, из силе онога часног Крста којег Господ освети својом часном крвљу........ А ово звоно, које осветисмо нека вас увијек својим звоњењем потсјећа на молитву, на молитвено и литургијско сабирање, на духовну борбу против ђавола и свих његових сила......... Радујемо се да ћемо ускоро поново доћи у Бољевиће како би овај храм који подижемо у славу Божију, а у спомен Преподобног оца нашег Јустина Ћелијског, освештали и у њему прву литургију служили........ '' Извор: митрополија дабробосанска/ Љетописац РаНиКо У ЈУ „Бански двор - Културни центар у Бањој Луци, у четвртак 2. новембра 2023. године, са почетком у 19.00 часова одржана је промоција другог издања збирке поезије о. Бранка Репаје "Јабука слободе". Цјелокупан тираж првог издања збирке поезије распродат је у оквиру хуманитарно-поетске вечери у Дому културе у Козарској Дубици на којој је представљено ово дјело, а сав приход од продаје усмјерен је за изградњу куће шесточланој породици Ђекић из Козарске Дубице. Збирка је посвећена љубави према Богу, слободи, отаџбини и људима. Пјеснички узори свештеника Бранка Репаје су Кочић, Шантић и Дучић, због њихове посвећености мотивима слободе и отаџбине. Његова поезија прожета је православном духовношћу. Велик утицај имао је и Сергеј Јесењин. Збирка поезије "Јабука слободе" објављена је у издању "Просвјете" из Козарске Дубице. Приход од продаје намијењен је помоћи Србима са Косова и Метохије. Отац Бранко Репаја је стекао диплому мастер теолога 2014. године на Православном богословском факултету у Београду. Ужа област истраживачког рада му је библијско и савремено богословље. Септембра 1996. године, благословом блаженопочившег епископа Атанасија, почела сам радити као вјероучитељ у основној школи у Невесињу. Одлука епископа је била изненадна и затекла ме неприпремљену за рад у учионици. У тим првим данима мог вјероучитељевања, незрели студент теологије требао је одједном ускочити у ципеле учитеља вјере. Вјеронаука се тад сматрала новим предметом несигурне будућности, па сам страховала како ћу понијети то бреме, будући неискусан наставник. Милошћу Божијом и молитвама владике Атанасија, a уз помоћ многих добронамјерних људи, испало је боље од очекиваног. У школи ме дочекао већ релативно уређен и припремљен пут и начин рада чије су темеље вриједно и пожртвовано поставили о. Алекса Зубац и блаженопочивши о. Богдан Шешлија, потоњи свештеномонах Теодор. Они су на часовима вјеронауке успоставили радну атмосферу и дисциплину, тако да се увелико вриједно радило. Имала сам њихову подршку, очинске савјете и поуке у сваком тренутку. У разним ситуацијама били су ми од велике помоћ и неопходно охрабрење. Упутили су ме у основе рада у учионици, начин функционицања школе, школску администрацију, и указивали на битне детаље, а блажене успомене о. Ратко Шиповац ми је дао своје уредно откуцане припреме. На питање када да их вратим, рекао је: „Не треба да враћаш, него прослијеђуј новима који долазе“. У знак захвалности о. Ратку, то упутство поштујем и данас. Дојучерашњи наставници у основној школи постали су ми колеге и истински су се трудили да помогну. Сви без изузетка, од директора до домара, нудили су помоћ и подршку. У исто вријеме смо почеле радити Јелена (Тројановић) Кулиџан и ја и сјећам се да нам је јако важан био одлазак у Тврдош по декрет о постављењу. Сусрет са владиком Атанасијем је у великој мјери отјерао нашу несигурност. Осјећале смо да је владика Атанасије вјеровао да ми можемо и умијемо бити вјероучитељи. Сви који су познавали нашег Тасу знају колико је његова вјера била „заразна“ и чинила чуда. Тако се и тада десило чудо – снагом његове вјере смо се и ми саме се охрабриле и повјеровале да можемо бити вјероучитељи. Владика Атанасије нам је посебно скренуо пажњу да пазимо дјецу погинулих и несталих бораца и дјецу која су избјегла из својих домова. Да будемо увијек спремне да им пружимо помоћ и утјеху. Знао је да наши ученици брину много веће бриге него што су оне школске. Упутио нас је колико је важно да водимо дјецу на Литургију и да има још много некрштених, па да им говоримо о значају крштења. Вратиле смо се у Невесиње са декретом о постављењу у рукама и неколико пакета књига за нас и за наше ученике. Оснажене благословом и владикиним поукама, одједном нам се чинило да смо потпуно спремне за наставу. Рад у учионици је текао добро, напредовали смо и ученици и нас двије, корак по корак. Одјељења су била бројна, некад и преко 40 ученика, једни су одлазили, други се досељавали, њихове породице покренуте са вјековних огњишта су тражиле ново мјесто под капом небеском. Било је и ученика одвојних од својих породица, док неки ђаци за своје нису знали ни гдје су и ни да ли су уопште живи. Осим тих тешких животних услова, отежавајућа околност код учења је била недостатак уџбеника и школског прибора. Само Господ зна како је владика Атанасије успијевао да набави толику количину школског прибора, илустрованих дјечијих Библија и катихизиса „Нема лепше вере од хришћанске“. То су била једина наставна средства и владика се трудио да сви ученици добију по примјерак, који су наредне генерације насљеђивале. Лекције су се диктирале, што је тих година била пракса у скоро свим предметима јер уџбеника није било. Немаштина и посљедице рата су биле присутне на сваком кораку. Дјеца су се највише радовала часовима када смо ишли на Литургију, у оближњи Саборни храм. Сви су унапријед знали да се за сваки празник иде у храм на Литургију, па су они који су имали часове касније по распореду негодовали што морају часове имати у учионици. Директор школе и колеге су нам излазиле у сусрет, па би често сви били на служби. Карактеристика тадашње вјеронауке je била да су сви ученици, у свим узрастима, учили исто: Молитву Господњу, Символ вјере, Богородице Дјево, Божије заповијести, о светим тајнама, празницима, јеванђељске и старозавјетне приче… Наставни план и програм је постојао, али је био, најблаже речено, нереалан за те прве године успостављања вјеронауке у образовном систему. Нису само сви ученици учила исте садржаје, већ су их учили и њихови родитељи. Тако се утицај вјеронауке ширио и ван учионице, надилазио школски систем и сјеме вјере падало је на плодно тле. У таквој атмосфери су провјере знања и испитивање биле лаке. Већина дјеце је сматрала да учећи вјеронауку служе Богу, и ту службу су озбиљно и ревносно вршили. Остала ми је болно упечатљива реченица једне мајке која је као супруга погинулог борца једном одговорила на похвале упућене њеној дјеци : „Отац их није обрукао када се гинуло, неће ваљда они брукати његов гроб, па да не уче о својој вјери“. Та тешка реченица је говорила колико је велики терет био на плећима дјеце рањене тугом губитка оца и заштитника, те како су уз то ишла велика очекивања од њих. Такав став је међу невесињским народом био општеприхваћен, па се очекивало и да часови вјеронауке буду испуњени радом и дисциплином. Трудила сам се да часови буду испуњени и пјесмом, опуштеним разговором и слободом да питају шта желе и шта их интересује. Имали смо дивне часове са слободним темама који су били велика радост како за дјецу тако и за мене. Љепота рада са дјецом откривала се у својој пуноћи. Дјечије паметне, искрене, логичне и духовите изјаве су велика ризница истински чисте непатворене љубави. Памтим много симпатичних закључака и изјава: Христос је био Србин јер је био добар и чинио чуда, свети Јован крштен у дивној бистрој ријеци Неретви, а свети Сава из Гацка јер је најмудрија српска глава, па мора бити Гачанин… и још мноштво сличних. Владика Атанасије је често долазио и доносио помоћ. Његови доласци су за дјецу и нас вјероучитеље увијек били истински празник. Његова љубав, посебно према сирочади, била је неизмјерна. Они су хрлили њему, налазећи утјеху у његовим шалама, поклончићима и разговору. Дружење је увијек почињао реченицом да су дјеца добра само су им вјероучитељице мутаве. Током једног таквог сусрета, пар мјесеци након почетка школске године, владика је предложио да организујем једну малу групу дјеце и да их научим да одговарају на Литургији, да учимо старе српске пјесме, изворне и родољубиве. Без музичког образовања, са скромним познавањем црквеног појања, то је за мене био велики подвиг, да не кажем мука. Међутим, као и почетак наставе и ово сам прихватила да радим како је предложено. Ученици су са радошћу прихватили идеју да буду чланови црквеног хорића, па је заинтересованих на самом почетку било више од стотину. Толикој заинтересованости је допринијело и то што тада није постојала ниједна ваншколска активност, ниједан спортски клуб, ништа што би окупило дјецу мимо школе. Тадашњи директор школе, блажене успомене Јефто Перишић, много је помогао у реализацији те замисли и на крају смо од идејe o малој пјевничкој групи дошли до црквено – школског хора. Састајали смо се сваки дан послије наставе, пјевали, преписивали текстове пјесама, смијали се и дружили. Дружење у школи смо настављали на недељној Литургији. Невесињски храм се постепено почео пунити дјецом, и временом постајати тијесан. Ту су сирочад налазила Оца Небеског, избјегли и они који су били у колективним смјештајима били су у дому Оца свога, хранећи се Хљебом Вјечности који храни све гладне и уморне. Тискајући се око мале пјевнице у леденим невесињским јутрима гријали смо једни друге међусобном љубављу. Сви смо били „једно у Христу Исусу“. Пред нашим очима се дешавао духовни препород народа, започет неколико година раније. Како се повећавао број дјеце у нашем малом хору, тако су и обавезе у поучавању биле веће. Бог је опет удесио да се нађу људи спремни да помогну и сви су помагали по мјери својих моћи, а највише нам је допринио тадашњи богослов Страхиња Јањић (садашњи свештеник у Аделаиду у Аустралији), који је долазио чак из Требиња да нас учи тропаре и неке теже мелодије. За малено, ратом напаћено Невесиње, дјечији хор је био нешто велико, значајно – најава бољих времена. Дјеца су са Литургије носила својим кућама радост и осјећај припадности и заједничарења. Њихова насмијана лица су ратом измученим очевима и од тешког живота уморним мајкама доносила наду да ће избјеглиштво проћи, да ће се поново скућити, да ће губитак најмилијих једног дана можда мање бољети. Иако смо пјевали више срцем него гласом, па нас је некада било тешко и слушати, ми смо се искрено молили и радовали свакој служби и свакој школској приредби. Слављење школске славе, Спасовдана, Божића, Васкрса и Митровдана са препуном црквом дјеце била је посебна радост и благослов. Старији чланови црквене заједнице су дјецу из хора дочекивали са посебном љубављу. Сви су се трудили да њихов долазак на богослужења учине угодним, а највише свештеници и тадашњи председник Црквеног одбора г. Данило Капор као и остали чланови Црквеног одбора. Зато су дјеца са радошћу долазила у храм и одазивала се за сваки посао, било да је требало очистити цркву, црквено двориште, исплести цвјетне вјенчиће за иконе, обрати цвјетове липе… Дјечаци су чтецирали и помагали у олтару. Тражили су разлог да буду у цркви и око цркве, осјећали су се као своји на своме. Тако непрофесионални, мутави, мајстори фалша, били смо дио сваког друштвено-културног догађаја у Невесињу тог времена. Чак је и наше фалширање невесињском народу било симпатично, скоро непримјетно. Заједница је расла и умножавала се. Та дјеца су мени, која сам била њихов вјероучитељ, а у ствари само мало старија од њих, били и остали браћа и сестре у Христу, моји најрођенији и данас, гдје год да их је живот одвео. Ја сам их окупљала, а они мени даривали радост коју осјећа свако ко ради са дјецом и храни душу њиховим напредовањем. Тиме су учврстили моје опредељење да мој животни позив буде вјероучитељска служба. Вјерујем да је највећи успјех вјеронауке када видите да су људи који су узрастали у литургијким службама данас не само вјероучитељи и свештеници већ и службеници и радници у свим областима друштва. Наш хорић је изњедрио изузетне појединце који су данас, пар деценија касније, носиоци црквеног живота као монаси, свештеници, доктори, вјероучитељи, музичари, инжењери, правници, економисти, спортски тренери, професори, психолози… Сваки пут, са посебном радошћу и поносом, узимам благослов од бивших ученика – јеромонаха Порфирија и свештеника: Милана, Небојше, Немање, Младена и Ратка. Неизмјерна радост су и сусрети са вјеручитељицом Мајом и попадијама Миљом, Данијелом, Мајом, а такође се радо сјетим професорице музике Драгане, и многих других: Сузане, Јелене, Дајане, Лазареле, Бојане, Теодоре, Бојане, Јелене, Александре, Сање… имена је много, драгих успомена још више. Велики је благослов што су ти људи узрастали са мном и ја са њима и захвална сам Богу што ме удостојио да будем крајпуташ који је означио њихов пут у служењу Господу. Такође, те прве генерације, посебно из ратног периода, касније су својим породицама преносили вјеру. Они су обновили ону нит вјере коју смо у скорашњем периоду историје запоставили, па је поука о вјери, осим на вјеронауци, оживјела и у породици. То је тако очигледно и дивно у генерацијама које су тренутно у школи. Кад данас посматрам дјечија лица у учионици и проналазим сличност са њиховим родитељима, питам се, има ли још нешто чему могу да их научим и да ли имам рјешење за унутрашње борбе које се воде у њиховим душама? Скоро три деценије након повратка вјеронауке у школе, са наставним планом и програмом који није више нереалан, али је захтјеван, веб-сајтом вјеронауке, уџбеницима, радним свескама, бојанкама, сликовницама, пјесмарицама, доступности вјерских садржаја на друштвеним мрежама много је теже и изазовније заинтересовати мале паметне главе и подстакнути их да одговоре на питања која их муче траже од Оца Небеског а не од јутјубера са највише лајкова и прегледа на интернету и у ријалити програмима. У садашње вријеме нуди се прегршт примамљивих садржаја, много тога је на дохват руке а, самим тим и већа је опасност од погрешног избора. Сада, као и на почетку мог рада, молим се да Господ отвори срца и ум мојих ученика за Његову науку, да буду плодна земља за сјеме вјере. Увиђам да је неопходно испратити захтјеве које вријеме доноси и усавршавати се колико год је то могуће, да бих оправдала повјерење које ми је указано. За мене је бити вјероучитељ дар на ком сам неизмјерно захвална. Вјероучитељица Мирјана Зиројевић Грузијска православна црква* осудила је ратове у Украјини и Гази, истичући да је директна или индиректна подршка терору и насиљу неприхватљива. 2. новембра 2023. Свети синод Грузијске православне цркве осудио је војне акције на Блиском истоку и у Украјини, преноси сајт mtavari.tv . Грузијска црква је у саопштењу саопштила да је „од првих дана почетка непријатељстава Русије у Украјини, Његова светост и блаженство патријарх-католикос све Грузије Илија II упутио апел за хитно окончање конфликта, који би у противном случају могао довести до веома озбиљних посљедица.” „А данас, када догађаји на Блиском истоку постају све распрострањенији, очигледно је да се ствара глобално експлозивна ситуација која цијели свијет излаже великој опасности. Свети Синод грузијске православне цркве подсјетио је да „као резултат ратова у Украјини и Појасу Газе, већ има много жртава. Заједно са војницима гину невини људи, дјеца и старци, уништавају се инфраструктура, стамбени објекти, богомоље и објекти за друге намене. Генерално, има и насиља на вјерској основи.” Грузијска православна црква „изражава дубоку тугу и саосјећање за оне који су страдали у рату, придружује се молитвама свих људи добре воље и моли Бога да подари мир Украјини, Светој земљи и цијелом свијету“. „Терор, суровост, неправда... се недвосмислено осуђују, а њихова директна или индиректна подршка (тим појавама – прим. аут.) је неприхватљива за цивилизовани свијет“, истиче се у саопштењу Св. Синода грузијске православне цркве. *Грузијска православна црква, званично Грузијска апостолска аутокефална православна црква (једино она у своме званичном називу има додатак „апостолска“) У диптисима словенских помјесних цркава налази се на шестом мјесту, а на деветом у диптисима древних источних патријаршија. Једна је од најстаријих хришћанских цркава на свијету. Има око 3, 5 милона вјерника. Грузијски богослужбени језик и писмо (грузијски алфабет је оформљен у 11 вијеку и нема ознака за мала и велика слова). Њена јурисдикција протеже се на територију Грузије и свих Грузина, гдје год да живе, као и на територији дјелимично признате Абхазије и Јужне Осетије, и сјеверне Турске. Грузијска црква се придржава јулијанског календара, иако је 1927. године била прихватила новојулијански календар, али је због великог притиска вјерних морала да „одгоди“ ову своју одлуку. Холандски и њемачки посланици противе се приступању Украјине ЕУ због прогона православне цркве2/11/2023
Посланици Европског парламента Марсел де Граф (из холандске партије Форум за демократију) и Јоахим Кус (из странке Алтернатива за Њемачку) поднијели су званичан захтјев Европској заједници, скрећући пажњу на украјинску забрану Украјинске православне цркве. Они су у свом апелу навели да украјинска влада врши све већи притисак на православну цркву, која је историјски имала централну улогу у духовном животу украјинског друштва. Како се наводи у извјештају, украјински парламент активно разматра потпуну забрану ове цркве и приморава свештенство да се уједини са другим конфесијама. Посланици су Европској комисији поставили неколико важних питања: -да ли се слаже да је то у супротности са супремацијом закона и Лисабонског споразума. -Де Граф жели да зна да ли ће Комисија позвати украјинску владу да укине забрану. -посланик европског парламента жели да зна и да ли је то препрека даљим преговорима о чланству у ЕУ. Извор: Глас Европе "Украјина крши владавину права и људска права. Украјина никада не би требало да постане чланица ЕУ. Апеловао сам на Комисију..." написао је на свом Твитер налогу Марсел де Граф. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је у Буенос Ајрес, у четвртак 2. новембра 2023. године. На аеродорму Патријарха Порфирија је дочекао Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужноцентрално-амерички г. Кирило са свештенством, монаштвом и верним народом. У пратњи Његове Светости су Преосвећена господа епископи нишки Арсеније, далматински Никодим и ремезијански Стефан, као и др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. *** Свечани чин доксологије поводом доласка првојерарха Српске Православне Цркве биће служен 2. новембра 2023. године у манастиру Светог Саве у Буенос Ајресу са почетком у 19 часова. Заједно са својим домаћином, Његовим Преосвештенством Епископом буеносајреским и јужно средњоамеричким г. Кирилом, Патријарх и чланови његове свештене пратње посетиће 4. новембра 2023. годоне и манастир Светог Николе у Маћагају, а круна Патријархове посете биће освећење храма Свете Тројице у Ресистенцији 5. новембра 2023. године. Планирано је да се Његова Светост Патријарх г. Порфирије сретне и разговара са највишим званичницима државе Аргенитне, градоначелницима и гувернерима провинција, Кардиналом Буенос Ајреса и представницима Амбасаде Републике Србије.. Епархија буеносајреска и јужно-средњоамеричка Српске Православне Цркве основана је 2011. године. На епархијском трону налази се Преосвећени г. Кирило (Бојовић), чије седиште се налази у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. Епархија тренутно има парохије и мисије у Аргентини, Бразилу, Чилеу, Колумбији, Еквадору, Венецуели, Перуу, Никарагви, Костарики, Панами, Салвадору, Доминиканској Републици и Гватемали. Извор: ТВ Храм Приjе 98 година, 1. новембра 1925. године, митрополит Мирон Кристеа постао је први румунски патријарх. Патријарх Мирон Кристеа (1868 — 1939) рођен је 18. јула 1868. године у Топлици. Студирао је философију и модерну филологију на Универзитету у Будимпешти (1891–1895), где је 1895. добио докторат – дисертацијом о животу и делима Михаја Еминескуа (дата на мађарском). Био је секретар (између 1895. и 1902), затим саветник (1902–1909) у Архиепископији Сибињ. Тада је замонашен у ђакона 1900. и архиђакона 1901. Кристеа се замонашио у манастиру Ходош Бодрог, округ Арад, 1902. године, узевши монашко име Мирон. Попео се на манастирску јерархију, поставши архимонах 1903. а протосинђел 1908. 7. јуна 1919. постао је почасни члан Румунске академије. За његово вријеме изграђени су Патријаршијски двор и Патријаршијски конак и потпуно обновљен Патријаршијски храм.
Његово здравље се погоршало у јануару 1939, када је доживио два срчана удара, што је навело његове љекаре да му препоруче да остане на топлијем мјесту неколико мјесеци, како би избјегао оштрију румунску зиму. Кристеа је 24. фебруара 1939. стигао у Кан у Француској, али је добио упалу плућа док је чекао своју нећаку на железничкој станици у Ници. Остао је у Кану на лечењу, али је преминуо две недеље касније, 6. марта, од бронхопнеумоније компликоване срчаном болешћу. Кристеа је увео реформе попут грегоријанског календара у цркву, укључујући, накратко, прославу Пасхе (Васкрса) на исти датум када и Римокатоличка црква. Томе су се успротивиле разне групе традиционалиста и старокалендараца, посебно у Молдавији, гдје је митрополит бесарабски Гурије Гросу одбио да прихвати наређења Патријаршије. Био је и велики филантроп. Међу познатим иницијативама су стварање „Фонда милосрђа“, помоћ младим теолозима да се школују у иностранству итд. Први патријарх Румуније подржавао је интензивирање вјеронауке у средњим школама и основао је богословије. Свештеник Станко Ћелић истрчао је маратон (42.2 км) за 3:29:55 (три сата двадесет девет минута и педесет пет секунди). Свако поред духовног треба да се посвети и тјелесном раду на себи. Вријеме је многих болести које су узрок нашег лошег менталног и физичког стања, те је веома значајно да у свој живот уводимо здраве навике. Ову прилику користимо да позовемо све људе а нарочито младе да изаберу спорт и рекреацију, а одбаце алкохол, кладионице, цигарете и друге пороке пише на фејсбук страници александровачке парохије. Трчање, бициклизам, кошарка, ништа није препрека за овог свештеника, а најновији резултат којим може да се похвали јесте истрчани маратон у Љубљани, и то за три сата, 29 минута и 55 секунди. Овим резултатом о. Станко Ћелић помјерио је и личне границе. – Осјећао сам се спреман, имао сам жељу да истрчим маратон и да помјерим границу. Задовољан сам оствареним временом, које је изнад очекивања, јер је план био да истрчим маратон за четири сата. Али, трчао сам по осјећају, дисао сам добро, откуцаји срца су били добри и тако сам наставио до краја без већих проблема – рекао је о. Станко за Српскаинфо. Мала криза настала је око 35. километра, али и то је успјешно пребродио и истрчао цијелу дужину. – Тијелу сада треба времена да се одмори од маратона, али наставићу да се бавим спортом. Са тренинзима не треба ни претјеривати, јер нам умјерено бављење спортом доноси добродети, а претјерано може бити штетно – говори он. Станков дан иначе почиње већ у четири сата ујутру. – Послије јутарње молитве, читања Светог писма и Житија Светих одвојим око сат времена за тренинг. Своје вјернике сам навикао да се бавим физичком активношћу, имамо бициклијаду, редовно играм и кошарку, тако да за околину то није изненађујуће – испричао је Ћелић, који је и прије разговора са нама истрчао 10 километара. Kако поручује, свако поред духовног треба да се посвети и тјелесном раду на себи. На дан када прослављамо Светог апостола и јеванђелиста Луку, 31. октобра 2023. године, у бањалучком насељу Чесма, прослављена је храмовна слава. Свету Литургију, у част празника, предводио је Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем уз саслужење свештеника и ђакона наше Епархије. По завршетку Свете Литургије освећени су славски колач и жито, и уготовљен ручак за вјерни народ. Инстаграм налог епархије бањалучке На данашњи дан 1994.године у Бањалуци одржан је Ванредни сабор СПЦ, први сабор СПЦ одржан ван Србије. Сабором је предсједавао Његова Светост патријарх српски Г.Павле. Погледајте прилог РТРС-а о овом догађају!
Служба безбједности Украјине и Генерално тужилаштво саопштили су да су неутралисали организацију АллатРа. Службеници реда су саопштили да су спровели специјалну операцију у Кијеву и другим регионима и блокирали активности више од 20 ћелија „АллатРа”. „Алатра“ се позиционира као јавна заједница која дјелује изван политике и религије, мада Снаге безбједности Украјине тврде да је „ова псеудорелигијска организација радила у интересу Руске Федерације и систематски промовисала наративе Кремља у нашем друштву“. У Руској Федерацији њене активности су забрањене због „дискредитације руске војске“. УПЦ је 2015. године назвала покрет „деструктивним култом“. У Украјини се често назива „сектом“. Формално, ова организација је регистрована 2014. године, али је њена стварна активност почела 2010. године. Вјеровање које шире његове вође је мјешавина псеудонаучних чињеница, фикције, раног хришћанства, будизма, хиндуизма и веровања у ванземаљска бића. Укратко, према њиховом концепту, некада давно, „Примордијални звук“ је изнедрио универзум у облику сфере (космичког јајета) и на његовој површини, под дејством сила Алата (примарне енергије). која генерише витално кретање), материја је почела да се формира. Она је, заправо, почела да комуницира једни са другима и ствара окружење на које смо навикли. Учење "АллатРа" тврди да универзум жели да уништи силе зла - архонте. По опису су слични масонима, а ћелија им је у САД. Док су украјински масовни медији и друштвене мреже исмијавали учења АллатРа, организација је наставила да се шири и привлачи све више звијезда шоу бизниса и политичара. Неко вријеме десетине кијевских улица биле су прекривене билбордима који су рекламирали организацију. Према извештајима медија, бивши шефови СБУ и њихови рођаци могу бити укључени у активности организације. Шеф „АллатРа“ је у регистрима наведен као Андриј Ковтунов, који је уједно и оснивач „Лахода Интернатионал Организатион“ заједно са Андријем, братом експозитора СБУ Сергеја Семочке. Масовни медији су чак извештавали о могућој умешаности бившег шефа СБУ Ивана Баканова у активности секте. Али он је то демантовао у коментару за украјински Би-Би-Си. Украјински политичари, посебно актуелна потпредседница владе Ирина Верешчук, више пута су долазили на емисије интернет телевизије „АллатРа“. Посланица Врховне раде Инна Совсун, која је покренула истрагу против организације, сматра да је због тога што су припадници „АллатРа“ били међу запосленима украјинских специјалних служби, истрага случајева против ове организације претходно одложена. |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
May 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|