Свети апостол Јаков, први епископ Јерусалимски

У канонским јеванђељима Свети Јаков, који је имао кључну улогу у јерусалимској заједници прве три деценије њеног постојања, готово да се не помиње. Али у апокрифном „Јеванђељу по Јеврејима“, које цитира блажени Јероним Стридонски, постоји прича о томе како се васкрсли Христос јавио свом брату Јакову и с њим преломио хљеб. Иначе, о томе свједочи апостол Павле у Првој посланици Коринћанима (1 Кор 15, 7). Он је генерално сматрао Јакова „стубом“ ране Цркве (Гал 2, 9) Шта још знамо о животу овог апостола? Загонетка „браће Господње“, коју су више пута помињали јеванђелисти, вијековима је заокупљала богослове. Као што је примијетио Фредерик Фарар, читави томови су писани о овом питању још у XIX вијеку. Из Јеванђеља се само зна да су браћа пратила Христа на многим путовањима, али до самог Васкрсења нису вјеровала у Његово Месијанско достојанство. Он и Богородица били су једна породица, али Исус на крсту Њу је повјерио не њима, већ апостолу Јовану. Из тог разлога они јеванђелисте мало занимају све до њиховог каснијег преображаја у апостоле и брзог успона у Цркви једног од њих – Јакова, којег апостол Павле ставља у раван са апостолима Јованом и Петром (Гал 2, 9). Њему припада и Прва саборна посланица коју је Апостол Јаков написао око 59. године свим Израиљцима. Његов главни циљ је јачање вјере и подршка новообраћеним Јеврејима, као и упозорење на заблуду да је само вјера довољна да се човјек спасе. Чувени цитат: „Вјера без дјела је мртва“ управо потиче из посланице светог апостола Јакова (Јак 2,20). Према најраспрострањениој верзији, Јаков је, као и друга браћа Господња, био Јосифов син из првог брака и према свједочењу античких писаца (Јевсевије Кесаријски и Јосиф Флавије), постао је први епископ Јерусалима. Јаков је од дјетињства био назиреј, односно човјек посебно посвећен Богу. Значај апостола Јакова додатно је ојачан његовим подвижничким животом. Био је строги дјевственик, није пио вино или друга алкохолна пића, уздржавао се од меса, носио је само платнену одјећу. Имао је обичај да се повуче на молитву у храму, и ту  клекнуо да се помоли за свој народ. У молитви се тако често клањао до земље да му је кожа на кољенима отврднула. По предању, Господ Исус Христос му се јавио послије свог Васкрсења и учинио га епископом Јерусалимске Цркве. Тако је апостолу Јакову припала посебна активност: он није путовао да проповиједа у различите земље, као остали апостоли, већ је поучавао и дјеловао у Јерусалиму. Као старјешина Јерусалимске Цркве, 51. године, предсједавао је Апостолским Сабором, и његов глас је био одлучујући, а приједлог који је изнио постао је решење Апостолског сабора (ДАП 15 ) Наиме, тек након његових ријечи, упркос великом поштовању које су имали апостоли Петар и Павле а који су говорили прије њега, признато је да су од сада не само Јевреји, већ и незнабошци позвани да чине народ Божији. На крају крајева, Јаков је у Јерусалиму сматран праведником (на јеврејском – цадик) и заштитником јеврејског народа, а цијела Црква јеврејских хришћана се потчинила његовом тумачењу воље Божије безпоговорно. Добио је тежак крст - да за 30 година да изгради хришћанску заједницу међу ватреним идеолошким непријатељима хришћанства. Када је апостол Павле на свом посљедњем путовању у Јерусалим, који је дошао да га види, старјешине су рекле: "видиш ли, брате! колико је хиљада Јевреја који вјероваше, и сви теже на стари закон" (ДАП 21, 20). Многи од Јевреја су се један по један обраћали Цркви, вјерујући се ријечима праведника.
Уопште, међу Јеврејима су била дозвољена неслагања у питањима вјере између њих – чак и значајна (на примјер, неслагања између садукеја и фарисеја). А према хришћанству су се, у принципу, односили мирно, све док се оно није тицало односа према паганима и поштовања закона.А пошто су јерусалимски јеврејски хришћани строго поштовали закон и обреде, тридесет година су тихо примани у јерусалимски храм, који су Јевреји љубоморно чували од било кога страног њиховој вјери. А поглавар јерусалимских хришћана, апостол Јаков, уживао је чак и почасно право молитве у Светињи храма – „да уђе у Светињу“. Можда је управо поштовање и љубав народа оно што је подстакло свештенике да зажмуре пред хришћанском вјером овог, уопште, јудаистичког праведног и „исправног“ Јеврејина. Али утицај хришћанства међу Јеврејима, захваљујући повјерењу народа у личност апостола Јакова, растао је, и Синедрион је одлучио да томе стане на крај.  Видјевши такав утицај апостола, јеврејске вође су почеле да се плаше да се цио народ не окрене Христу и ријешише да искористе временски интервал између одласка намјесника Феста и доласка његову мјесто Албина (62. н.е.) да би или убиједили Јакова да се одрекне Христа, или га убили. ​Једном о празнику Пасхе, када се беше много народа сабрало у Јерусалим, попе на кров од храма и поче говорити народу о Христу као Сину Божјем и истинитом Месији, о Његовом васкрсењу и Његовој вечној слави на небесима. Разјарени свештеници и старешине ринуше га с крова те паде и много се повреди, но још би у животу. У том притрча неки човек те га удари по глави тако силно, да му мозак изађе из главе. И тако сконча мученичком смрћу овај преславни апостол Христов и пресели се у царство Господа свога. Беше Јакову 63 године када пострада за Господа свога.

---

​Литургија Светог Апостола Јакова

​Свети апостол Јаков је саставио Божанствену Литургију, која је била основа литургија које су саставили Свети Василије Велики и Јован Златоусти. Упркос чињеници да је током вијекова ипак претрпјела неке промјене (додат је „Символ вјере“, „Достојно јести“, „Свети Боже“, „Јединородни Сине...“), њен строги, аскетски карактер и дубина њене молитве нас враћају у дане првих мученика и апостолских насљедника. Међутим,иако се служила скоро свуда (у Палестини, Антиохији, на Кипру, у јужној Италији и на Синајској гори) почевши од 9. вијека замијењена је литургијама Св. Василија Великог и Св. Јована Златоустог. Једина два мјеста на Земљи гдје је овај богослужбени бисер брижљиво чуван скоро цио други миленијум су Јерусалимска црква и острво Закинтос у Грчкој, гдје се свих ових година непрестано служила Литургија Светог апостола Јакова (у Јерусалиму – трипут годишње, а на Закинтосу – у свако доба године, по благослову игумана).У Русији је Литургија апостола Јакова била непозната све до 20. вијека – први пут је служена на Лењинградској богословској академији 1970. године на дан сјећања на Апостола, а и данас се служи у неколико епархија Руске православне цркве. Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недјељу по празнику Рођења Христовог – Светих Богоотаца.

---

​Јаков брат Господњи, праведник прекрасни,
Науку Христову животом објасни.
Када га мучише он кротко клечаше,
За крвнике своје Богу се мољаше.
У најтежем месту, у најтеже време,
Стрпљиво носаше епископско бреме.
Као пастир добри он цркву управи;
И рeчју и делом Господа прослави.
Он научи људе да Исуса воле,
И научи верне Богу да се моле.
Сујетни човече, шта ће вера сама?
Вера је без дела као празна слама.
Нека чује наук ко год има слуха:
Вера је без дела к’о тело без духа.
Откуда ратови, огађени свима?
Од нечистих страсти у вашим удима.
Све ратују људи, и мира немају,
Јер зло срцем желе, па крв пролевају.
Ко грешника једног од заблуде врати.
Вечним ће животом Господ да му плати.
Праведног Јакова Јевреји убише --
Та себе убише! Њега прославише.
О Јакове дивни, свети апостоле,
Помози вернима, који ти се моле.