 8. новембар - Св. великомученик Димитрије Солунски;
Овај светитељ је пострадао 306. године, на врхунцу Великог гоњења хришћана, које је започео цар Диоклецијан. Зашто је цар, који је 19 година своје владавине био толерантан према хришћанима, који су заузимали истакнута мјеста у војсци, у државном апарату и на двору, изненада одлучио да их истријеби на самом крају своје владавине? На његову благонаклоност вјероватно су утицале његова Приска и кћерка Валерија, које су биле благонаклоне према хришћанима или су и саме биле хришћанке као и то што је цар Диолецијан дуго времена као цар боравио на истоку у Никомидији гдје му је палата била поред велике цркве и у његовој близини било је много хришћана. Но, цар Диоклецијан није био ни фанатик ни тиранин. Сви историчари о њему говоре као о досљедном и далековидом политичару и одличном администратору. Све што је радио било је подређено једном циљу – да поврати снагу и величину државе. Оно што је сигурно јесте то да је Диоклецијан сматрао да хришћанство спречава рад на обнови Рима чије границе он сам утврдио. Он је своју борбу против хришћана започео чишћењем војске. У Нумидији хришћанин Максимилијан је 295. године одбио да се регрутује, а касније два ратна ветерана Типазије и Јулије су 298. и 302. године одбили да приме одликовање на којем је цар представљен као син божији. Ови војници нису били противници римске војске али су протествовали против богослужења пагана у војсци, а нарочито против поштовања цара као бога тј. сина Јупитера и Херкула. Пошто је ово била побуна цар Диоклецијан нареди да 300. године сви војници принесу жртву или да напусте војску. У историји је позната једна прича у којој се каже да је цар пред битку одлучио да сазна будућност из утробе животиње. Обред није успио а врач је кривицу приписао хришћанским војницима. Али, како неки извори истичу, да цар Диоклецијан промијеии свој став према хришћанима дошло је, под утицајем његовог зета Галерија, првог римског цара који је непосредно пред своју смрт (30. априла 311. год.) издао декрет о прекиду њиховог гоњења, под условом да буду лојални империји и да се моле своме Богу за цара. Као син паганке Ромуле, Галерије је био одгојен у мржњи према хришћанима, па је због тога био главни инспиратор Диоклецијанових декрета против хришћана. Међутим, након што је 310. године оболио од неке тешке болести, у којој му пагански бог – љекар Ескулап није помогао, а увјерен да се ради о освети хришћанског Бога, он је постао први римски цар који је потписао декрет о толеранцији према хришћанима Империја против Цркве или Црква против Царства? Према неким истраживачима, религија је била јединствен цемент који је могао да држи беживотну државну машинерију на окупу. Отуда жеља да се подржи и успостави древни култ олимпијских богова, чији је цар себе сматрао врховним свештеником, и прогон „нових и нечувених секти“ које у својој „злочиначкој опскурности“ желе да сруше оно што даровано од давнина. У међувремену, хришћанско друштво је, искористивши продужено затишје након прогона цара Валеријана (који је, иначе, на почетку своје владавине био прилично лојалан хришћанима), расло, јачало и ширило се по цијелом царству. Спајале су га тијесне међусобне везе, самостално држале и храбро јавно изјављивале да је његова вјера једина истинита. Хришћанска црква је била нека врста државе у држави. Подривала је древну царску структуру без икаквих завјера. У таквој ситуацији, енергични и на свој начин религиозни цар имао је само један излаз – да уђе у борбу са Црквом. Што је и учинио. Али не одједном. За почетак је требало да ојача цијелу државну машину – хришћани су били веома бројни и утицајни. Прогон је почео 303. године са три царска едикта. Први је наредио уништавање хришћанских цркава и спаљивање књига, други - да се сви представници хришћанског свештенства затворе у тамнице, трећи - да сви ухапшени свештеници под пријетњом од мучења принесу жртву паганским боговима. А 304. године издат је четврти декрет, који је подстакао масовну репресију - наређивао је свим хришћанима без изузетка да приносе жртве паганским боговима. Истина, сам Диоклецијан је извршавао своје декрете „без фанатизма“, али није сам владао царством. Максимијан, један од његових савладара, који је владао на западу (Италија, Шпанија, Галија и дјелимично Африка), по природи суров човјек, довео је Диоклецијанове мјере до крајности – у његовим крајевима, посебно у Африци, било је много мученика. Други савладар, Констанције, био је благ човјек, чак, религиозни еклектик који је више или мање волио чисти монотеизам од обичног паганског сујевјерја. Иако није могао да поништи Диоклецијанове уредбе, није баш инсистирао на њиховом спровођењу. Трећи царев савладар Галерије, његов зет, који је владао на истоку, за кога хришћански писац Лактанције каже да је у њему било примјетно „звјерство непознато Римљанима”. Уобичајене егзекуције за његово вријеме биле су спаљиване, распеће на крсту, бацање хришћана да их растргну звијери, а онај коме су једноставно поссекли главу сматрао је себе срећником. А Максимин, којег је он изабрао за свог помоћника, није био ништа бољи од њега. Међутим, зачудо, Димитрија, сина римског проконзула у Солуну, који је и сам био хришћанин, и крстио и васпитао свог сина као хришћанина, управо је Галерије поставио након очеве смрти да га наслиједи. А којим је чудом очигледни хришћанин Димитрије преживио на свом положају током првих година прогона, можемо само да нагађамо. Можда је Галерије био превише заузет борбом против Персије. Али када се после побједе очекивао његов долазак у Солун, Димитрије је већ знао шта ће се догодити са њим. Сво своје имање предао је вјерном слуги Лупу и наредио му је да све богатство раздијели сиромашнима, и стао се молити и постити припремајући се за мученичку смрт. Према предању, у част Галеријевог доласка, у граду су организоване борбе у којима је учествовао цезаров миљеник Лиј, који се сматрао непобједивим. У Солуну је тада живио један млади хришћанин по имену Нестор. Са огорчењем је посматрао колико се хришћана убија на овај стравичан начин. И одлучио је да крене сам у борбу против царског фаворита. Отишао је у тамницу Светог Димитрија, открио му намјеру, и замолио га да га благослови и помоли се за њега. Димитрије га је благословио али и упозорио; „Лија ћеш побиједити, али ћеш за Христа пострадати.“ Нестор је отишао на мегдан Лију и уз Божију помоћ побиједио. Галерије је, у бијесу, одмах наредио погубљење побједника, а сљедећег јутра - и Димитрија. У IV вијеку над његовим гробом подигнута је прва црква, а сто година касније илирски великодостојник Леонтије одлучио је да умјесто ње подигне велики храм, чији је олтарски дио био на мјесту сахране светитеља, а током његове изградње пронађене су његове мошти. За њих је посебно направљен сребрни киворијум (камени балдахин у олтару ношен са четири стуба) који је имао шестоугаону основу, празне зидове и кров овјенчан крстом. Вјерници су могли да уђу унутра и запале свијеће испред њега. Али у пожару у VII вијеку овај киворијум је уништен. Након тога, мошти су положене у мермерни гроб, а крајем 12 почетком 13. вијека однесене су у Италију. У Солун су враћене тек у 20. вијеку. Литература: Марина Борисова "Св. Димитрије Солунски: Зашто су римске власти убиле чиновника којег су саме поставиле?"- текст објављен на сајту foma.ru Мирко Василић "Гоњење хришћана у прва три века" Максимовић, Ј. – Максимовић, М., ,,Ранохришћански мученици жртве непоштовања. Асклепијевог култа у време Диоклецијана” |