„Љубав је изнад поста!“ Једноставне приче са светим Тихоном Задонским

​„Љубав је изнад поста!“ jедноставне приче са светим Тихоном Задонским

Током свог дугог живота свети Тихон је написао многа духовна дjела. И данашња генерација вjерника им се обраћа за утjеху, опомену и поуку у правом хришћанству и монаштву. Међутим, свако упутство се научи боље када је поткрijепљено истинитом причом.

„Прво и најважније дjело за сваког хришћанина је стицање вjечног спасења. У нашим земаљским лутањима потребна нам је одjећа, храна, пиће, склониште и друге сличне ствари. Али спасење је оно што нам је најпотребније. То нам је толико потребно, да је све остало привремено и не значи ништа у поређењу са њим. Ко је постигао спасење, има све, и обрнуто, онај ко није постигао спасење, нема ништа чак и ако му је читав свиjет припада “.

Келејник (животописац) Св. Тихона, Василије Чеботарев, говорио је о старцу који се увијек плашио да се његов ум не би везао за било коју привремену, смртну ствар. У његовој ћелији није било украса, осим светих слика које приказују страдања Спаситеља и других таквих сцена. Све је одговарало његовој понизности и добровољном сиромаштву. „Једном када се вратио послије Литургије, скинуо сам му разон (раса, мантија -примједба преводиоца) и почео да га пресавијам. Узео ми га је из руку и, бацивши га на под, рекао: „То су глупости, брате. Стави мало хране на сто, желим да поједем нешто".

---

​„Истински понизан човјек не може бити ожалошћен или отежан презиром, јер себе сматра достојним сваког понижења“.
Залажући се за сељаке које је немилосрдно угњетавао један земљопосједник, свети Тихон је био толико оштар у свом оптужујућем говору да су његове ријечи изазвале реакцију. Својеглави земљопосједник био је толико огорчен изједначавањем са „робовима“, да је у љутњи ударио свеца. Свети Тихон се окренуо и изашао из куће. Али већ на путу до манастира Богородице, гдје је пензионисани владика радио у пензији, светитељ је схватио да је и сам нехотице постао кривац за оно што се догодило говорећи погрешним тоном и користећи аргументе недоступне саговорнику. Одмах се вративши натраг, пао је под ноге свог преступника, тражећи опроштај због „увођења у такво искушење“. То је импресионирало земљопосједника, а и сам је бризнуо у плач покајања видећи пред собом живу персонификацију онога о чему је понекад чуо на недјељној бесједи. Племић се поклонио светитељевим ногама молећи да му и опрости. Од тог времена земљопосједник је знатно промијенио свој однос према кметовима и више није стизала жалба.

„Љубав је изнад поста!“
Једном је, у вријеме Великог поста, блиски пријатељ Светог Тихона Кузма Студеникин, црквар Покровске цркве Јелец, стигао у манастир Богородице да види схимника Митрофана, са којим је, као и са светим Тихоном, уживао у разговорима на духовне теме. Кузма је планирао да остане до Цвјетне недјеље и подијели са о. Митрофаном свечани оброк, али у петак се испоставило да је хитно морао да се врати у Јелец. Баш у вријеме када је црквењак о томе обавијестио схимника, стигао је сељак са свежом црноморском жохарицом, ријетком и укусном рибом, коју је отац наручио за недјељу. Фрустриран непосредним одласком пријатеља, о. Митрофан питао је Кузму да проба рибљу чорбу. Студеникин се сложио ради братске љубави. Током овог неблаговременог рибљег оброка, владика Тихон је неочекивано ушао у ћелију. Схимонах је пао на кољена, кајући се да је управо он завео Кузму да прекине пост. Али светац, строги поштовалац црквених правила, не само да им није замјерио, већ је рекао: „Сједите, знам вас. Љубав је изнад поста! “ И, сједећи за столом, и сам је пробао неколико кашика рибље чорбе.

„Права љубав је несебична и чини добро без наде у награду“
„Да смо имали љубави“, пише свети Тихон, „не би било просјака ни биједника. Људи не би носили крпе нити би ишли полуголи, јер би се љубав побринула да имају одјећу; људи не би лутали као бескућници, јер би им љубав пружила уточиште ”

„Значајно је“, рекао је, келејник светога Тихона, Чеботарев једном са искреним ганућем, „у дану када је имао много сиромашних посјетилаца и давао им новац и друге милостиње, те вечери био је веселији и веселији, док је једног дана када је било мало или није било посјетилаца, био је растужен “. Светитељ је потрошио читаву пензију и дарове својих богатих поклоника на добротворна дјела. Али понекад му то није било довољно.

„Утјешени смо и радујемо се када љекар излијечи наше немоћно тијело. Чак и ако прибјегне огорченом и окрутном лијеку, захваљујемо му. Утолико више треба да се радујемо и од срца захваљујемо Богу када Он исцјељује наше духовне слабости тугама и недаћама “.
„Знате, тај Каменев (јуродиви Христа ради, који живи у Задонску) знао је моје мисли“ светац је једном рекао: „Неколико дана прије тога, демон ми је нанео стање извјесне охолости, и колико год сам се трудио да га напустим, то неће нестати. Трећег дана, послије Вечерњег, сједио сам испред ћелије, обузет тим мислима још више него раније. Тада угледам Каменева како трчи из цркве, окружен дјецом. Пролазећи поред тријема, изненада ме удари по образу и каже ми на уво: „Не буди арогантан.“ У том тренутку сам осјетио да демон високог ума одлази од мене “.

„Ђаво никоме не прилази лакше  до  ономе који живи у доколици и љењости“
Главно оружје у супротстављању свим горе поменутим мислима била је неуморна сузна молитва, дар који је светитељ добио од Господа. Никада није био у беспослици, а то је био његов штит. Стално је понављао својим ћелијарима: „Онај ко живи у беспослици, гријеши непрестано“. Светитељ је молитвени труд наизмјенично замјењивао радом на својим списима. Налазио је времена и за физички рад, цијепање дрва и кошење траве.

Као што је говорио свети Тихон Задонски, „Бог, који полаже крст на наша рамена, такође нам помаже да га носимо“. Када читамо такве поучне приче из светачког живота, сваки пут проналазимо потврду за то.

О чудесном исцјелењу од гњева

Свети Тихон Задонски имао је гневљиву природу. Гњевио се често на људе, и кајао се, па се опет гњевио. Ту своју слабост он је осјећао јаче него ико други. Много се молио Богу, да га Бог поправи и спасе од тако јаросне нарави. И заиста, по Божјем промислу догоди му се нешто што је заувијек укротило гњев његов и привело га смирењу скрушености.
Тако послије једне молитве у којој је просио од Бога болест која би га исцијелила од гњева, он заспи, и у сну види себе у једном храму. Излази свештеник из олтара и носи на рукама дијете покривено провидном марамом. Он приђе дјетету, погледа га, и упита свештеника како је младенцу име? Одговори му свештеник. Василије (што на грчком значи: Цар). Онда Тихон скине мараму са дјетета и пољуби дијете у десни образ. У том тренутку дијете га удари десном руком по лијевом образу тако силно, да он јаукне од бола и пробуди се. Осјетио је да га боли цијела лијева страна од врха до дна тијела.
Он заблагодари Богу, и од тада више се није љутио ни на кога и ни на што.

​Извор: Вјеронаука.нет на основу писања Каталога добрих дјела

---