Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

 Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом је по завршетку опела блаженопочившем Патријарху Иринеју произнео надахнуту беседу у којој је подсетио да је Патријарх Иринеј "неуморно радио и бринуо о Цркви нашој и роду нашем", али и да је такође патио због раскола у Цркви Православној. Високопреосвећени је нагласио да је Патријарх Иринеј пуних 10 година Српску Православну Цркву "предводио тихо, мудро и стрпљиво", а својим упокојењем "показао пут којим ћемо сви ми, у своје време, поћи". Почившег Патријарха красили су добра нарав и господска одмереност, рекао је Високопреосвећени и истакао да је он био "непоколебљиви стуб наше Цркве Светосавске и достојан наследник Патријарха Павла". Подсетио је да је Патријарх Иринеј давно кренуо тешким и уским путем, који га је водио и довео до Царства Божијег. "Путовао је тешким и трновитим путем кроз смутна времена наше прошлости, али, нажалост, и наше садашњости", рекао је Митрополит Хризостом, који је нагласио да је одлика Патријарха Иринеја било "служење и послушност Цркви, а не опсесија влашћу" и да је све нас научио стрпљењу и служењу Господу.

"Био је бескомпромисни борац очувања части и угледа нашег народа", рекао је Митрополит Хризостом и додао да је ово "тежак и велики губитак за нашу Цркву и народ", подсетивши да смо пре само двадесетак дана изгубили Митрополита Амфилохија.

"Не малаксајмо и не губимо наду - Бог је са нама", поучио је Митрополит Хризостом и нагласио да треба да будемо храбри, зато што нас и Митрополит Амфилохије и Патријарх Иринеј сада гледају са Неба и моле се за нас.

Чујте ову беседу у целини.
​
Извор: Радио "Слово љубве" 

ЛИВНО - У Храм Успења Пресвете Богородице у Ливну враћено је шездесетак рестаурираних икона које датирају из периода од 15. до 19. вијека. "У храму у Ливну налазе се иконе разних школа и сликарских праваца као што су грчке, критске, руске и српске. Рестауриране су у Музеју Републике Српске и враћене у наш свети храм", рекао је Срни парох ливањски Предраг Црепуља. 
Враћене иконе су дио збирке икона Српске православне цркве Успења Пресвете Богородице из Ливна која је 2004. године проглашена за културно добро БиХ. Према ријечима Црепуље, у храму се налазе и четири чувене "хаџијске иконе" или такозване "Јерусалиме" које су припадале личним збиркама.

"Tо су иконе које су се у 18. и 19. вијеку давале поклоницима који су одлазили у Свету земљу", појаснио је Црепуља. Према његовим ријечима, у сваком тешком времену испливају добри људи, имовина православне цркве у Ливну је у протеклом одбрамбено-отаџбинском рату сачувана захваљујући фратру Марку Гели. "Покојни фратар Марко Гело дошао је у наш храм у тешкој ситуацији и себе изложио осуди својих сународника. У том ратном периоду сакупио је сву покретну имовину храма Успења Пресвете Богородице, пописао је и пренио у самостан Горица. Када су се Срби 2000. године почели враћати у Ливно, фратар Гело је све вратио нашем храму", подсјетио је Црепуља. Он је напоменуо да је Српска православна црква од давнина постојала на подручју Ливна, да Храм Успења Пресвете Богородице датира из 1856. године. У Ливну данас, каже Црепуља, има свега тридесетак српских кућа, док је раније тај број био много већи. Извор: Срна

У новембру је шеф Стејт департмента посјетио Фанар, Грузију и Израел. Истовремено, Помпео сматра Фанар „кључним партнером“ Сједињених Држава. Шта ове посјете значе за свјетско православље?

Посљедњих дана амерички државни секретар Мајк Помпео одржао је неколико састанака са шефовима држава Блиског Истока и Источне Европе, као и са цариградским патријарсима Вартоломејем и Грузијским Илијом II. Ови састанци су посебно вриједни пажње, јер су се заиста одржали уочи Светог синода Кипарске православне цркве, који ће, највјероватније, размотрити питање неовлашћеног помена Думенка од стране архиепископа Хризостома. Стога није тешко претпоставити да су Помпеове посјете Фанару и Грузији директно повезане са признавањем ПЦУ (Православне цркве Украјине). Неколико детаља указује на то одједном.

Програм посјете Мајка Помпеа Турској није обухватио састанке са представницима турских власти. Односно, Помпео је требало да се састане са Ердоганом, али је овај изненада промијенио свој план и шеф Стејт департмента био је задовољан само састанком са патријархом Вартоломејем. Америчке дипломате убјеђују јавност да у овоме не виде никакав политички подтекст, али чињеница остаје - турске власти пркосно су игнорисале Помпеа. Сам државни секретар рекао је да се састаје са патријархом Вартоломејем само да би разговарао о питањима вјерских слобода у свијету. Касније, након састанка, Стејт департмент је рекао да су са шефом Фанара разговарали о питањима везаним за Васељенску патријаршију, грчку дијаспору, православне вјернике у Турској, православље у свијету и о току међухришћанског дијалога. Фанар је нагласио да је током састанка „дошло до размјене мишљења о питању поштовања основних права и вјерских слобода у свијету, у јачању за које су, као што знате, Сједињене Државе заинтересоване“. Турска је увјерена да интеракцију између Стејт департмента и Фанара не треба разматрати у вјерском, већ првенствено у политичком смислу.

Међутим, у Анкари, као и у Турској у цјелини, иза ових поједностављених изјава видјели су не само „вјерску компоненту“, већ и нешто друго. Стога је турско Министарство спољних послова позвало Сједињене Државе да се „погледају у огледало“ прије него што разговарају о проблемима Турске у погледу религије. Овај савјет је јасно показао да турске власти у Помпеовој посјети не виде жељу за промоцијом „вјерских слобода“, већ жељу да религију користе у своје сврхе.  Конкретно, турски лист "Αydinlik“ скоро на дан састанка два „кључна партнера“ објавио је чланак у којем је дао конкретне (по његовом мишљењу) примјере веза Фанара са „ФЕТО“. Према турским властима, управо је ова организација и њен шеф Фетулах Гулен био тај који је организовао пуч против Ердогана 2016. године. Дакле, издање "Αydinlik" објавило је податке о преписци између свештеника архиепископије у САД-у и шефа програма «Rumi Forum» Раситом Телбисоглуом. Новинари заузврат кажу да је „Руми Форум“ једна од најважнијих структура „ФЕТО“ у Сједињеним Државама, са средиштем у Вашингтону.

У другом чланку, иста публикација је у основи оптужила патријарха Вартоломеја да је „шпијун“ Сједињених Држава. У чланку са насловом „Изгледа да амерички патријархат“ стоји да је „Фанар данас много више на страни САД-а него Турске и наставља да предузима мјере против Турске не само по вјерским већ и по геополитичким питањима“.

Другим ријечима, патријарха Вартоломеја су још једном подсјетили на пријатељство са Гуленом и транспарентно наговијестили да се његове изузетно активне проамеричке активности могу лоше завршити. У том контексту, акције турских власти на претварању Аја Софије и манастира Хора у џамију постају разумљиве - Фанар је јасно ставио до знања да их Сједињене Државе неће моћи заштитити. С друге стране, сусрет Помпеа и патријарха Вартоломеја треба посматрати као јасан сигнал турским властима из Сједињених Држава да Фанар оставе на миру. Друго питање је којим методама ће Сједињене Државе бранити интересе свог „кључног партнера“. Јер је сасвим очигледно да ће „протекторат“ Стејт департмента у сваком случају скупо коштати фанариоте. И овдје ће на првом мјесту доћи не само вербална подршка америчких иницијатива од стране Фанара, попут активнијег промовисања питања „вјерске слободе“, већ и конкретне акције за даље подјелу православља. У тренутној ситуацији, то значи активније промовисање признања ПЦУ од стране других помјесних цркава.

Ову претпоставку потврђује наредни програм путовања Помпеа. Сљедећег дана, након преговора са патријархом Вартоломејем, шеф Стејт департмента отпутовао је у Тбилиси, гдје се састао са патријархом Грузије Илијом II. Према америчкој амбасади, Помпео и Његова светост разговарали су о „важној улози Грузије у промоцији и заштити вјерских слобода широм свијета“. Међутим, поставимо себи питање - да ли Грузија заиста игра тако важну улогу на свјетској политичкој сцени да заиста помаже у промоцији и одбрани тако важног питања као што је вјерска слобода? Одговор је очигледан. Узимајући у обзир здравствено стање патријарха Илије, нема сумње да је дискусија са Помпеом о „вјерској слободи“ једва била од великог интереса за Примата. Према томе, састанак је могао бити чисто номиналан, да није отворене подршке Сједињених Држава интересима Фанара, међу којима би даљу легализацију ПЦУ требало назвати највећим интересом. Очигледно је да је сврха састанка Помпеа и патријарха Илије била управо убјеђивање предстојника цркве Грузије да призна ову новостворену вјерску структуру.

Индиректна потврда чињенице да се Фанар ухватио у коштац са привлачењем Грузијаца на своју страну може се наћи и у ријечима поглавара кипарске цркве архиепископа Хризостома, који се заложио за свој став о ПЦУ да је РПЦ наводно узела канонске територије од Грузије. Вриједи напоменути да је о томе говорио архиепископ Хризостом након посјете Фанару. То значи да Цариградска патријаршија озбиљно разматра Грузијску цркву као свог могућег „партнера“. И нема сумње да за бољи „договор“ фанариоти могу да користе „аргумент“ у облику „признања“ од стране Фанара маргиналне расколничке групе у Абхазији. Штавише, Абхази су прије осам година написали петицију за своје „признање“, а митрополит Емануил је 2019. већ покушао да преговара са руководством Грузијске цркве о признању ПЦУ , пријетећи тим „признањем“.

Не знамо колико су преговори овог пута били успјешни. Али, знајући расположење патријарха Илије, може се претпоставити да, док је жив, Грузијска црква не признаје украјинске расколнике. Помпео је одржао још један састанак 19. новембра са израелским властима. Стејт департмент схвата да ће тешко бити могуће директно извршити притисак на патријарха Теофила. Не постоје, да тако кажем, „аргументи“ попут „абхаских“, „црногорских“ или „македонских“. Једини начин да приморате јерусалимску цркву да прихвати услове америчко-фанариотског савеза је да што више отежају ионако тежак живот Патријаршије. За то постоје средства - сјетите се већ добро утврђеног проблема са некретнинама у Старом граду.

Тако представници радикалне групе „«Ateret Cohanim» инсистирају на свом власништву над православним некретнинама које се налазе у близини Часног гроба и под јурисдикцијом Јерусалимске патријаршије. «Ateret Cohanim» је радикална десничарска организација чији је циљ је да "испуни дугогодишњи сан генерација да обнове и осигурају уједињени Јерусалим". До данас ова група посједује 59 имања у Старом граду у Јерусалиму и полаже право на још неколико десетина. Вјероватно се нећете изненадити када сазнате да организација под називом Амерички пријатељи  «Ateret Cohanim» са канцеларијом у Њујорку много помаже у остварењу главног циља  «Ateret Cohanim». Поред тога, тренутни амерички амбасадор у Израелу Давид Фриедман уско је повезан са «Ateret Cohanim», која јој помаже не само кроз политику, већ и доприносећи великим материјалним износима за њен развој.

Другим ријечима, организација која је финансирана и подржана од америчке владе, која је, пак, заинтересована за признање ПЦУ од стране православне цркве у Јерусалиму, противи се Јерусалимској патријаршији. Ова чињеница нам омогућава да закључимо да је Помпеова посјета Израелу, између осталог, била повезана са појачаним притиском на патријарха Теофила.

„Патријаршија је спремна на све и свашта да спаси и заштити своју имовину у близини Јафа капије и црквену имовину уопште".
Јерусалимски патријарх Теофило

У том смислу врло алармантно делују ријечи поглавара јерусалимске цркве, који је рекао да је „Патријаршија спремна на све и свашта да би сачувала и заштитила своју имовину у близини Јафиних врата и црквену имовину уопште“. Патријарх Теофил је, такође, нагласио да се „заштита хришћанског присуства у Јерусалиму не постиже слоганима, већ стварним поступцима“.

Шта је сљедеће?
Није чињеница да ће након промјене америчког руководства Мајк Помпео остати на свом мјесту. Међутим, нема сумње да ће сљедећи шеф Стејт департмента наставити свој рад - и зато што у Америци покушавају да одрже континуитет моћи, и зато што се геополитички и геостратешки планови у овој земљи развијају годинама унапријед. То значи да ће Стејт департмент наставити да промовише питање признавања ПЦУ од стране православних цркава свијета. С тим у вези, активирање Помпеа није изненађујуће.
Прво, као што смо већ рекли, он може да оде, што значи да у овом тренутку шеф Стејт департмента покушава, макар, да консолидује „успјехе“ постигнуте у вези са цијепањем православља, тако да његов насљедник не мора све да започне од нуле.

Друго, Стејт департмент схвата да је потребан изузетно брз одговор на „кипарски проблем“. На крају крајева, ако се Синод ове Цркве ипак одржи 23. новембра, далеко је од чињенице да ће тамо бити донесене потребне одлуке за савезништво Америка-Фанар. Штавише, ако кипарски синодалци успију да одбране црквене каноне, онда процес „хибридног признавања“ ПЦУ, ризикује да се заустави на много година. Ако не заувијек. Ако кипарски синодали успеју да подрже црквене каноне, тада процес „хибридног признања“ ОКЗ-а ризикује да се заустави на много година. Треће, дјелујући под маском концепта „вјерске слободе“, Стејт департмент за себе промовише разне корисне пројекте, међу којима ПЦУ није посљедњи. Подсјетимо да је готово одмах након појаве ове структуре амерички Стејт департмент објавио да је стварање ПЦУ „био историјски догађај за Украјину“, а САД „и даље снажно подржавају Украјину и вјерују да слобода вјероисповијести не смије бити ометана споља“.

Отуда је јасно да циљ Стејт департмента у односу на ПЦУ није да гарантује „право“ неким Украјинцима да се моле у ​​овој „цркви“ (у великој мјери им то нико не одузима), већ да ослаби Руску цркву на свеправославном нивоу, и примора и њу и друге Цркве да буду сагласније у тим питањима, чија промоција занима Сједињене Државе. Штавише, признање ПЦУ има обострану корист: Фанар јача своју позицију у православном свијету и заправо потчињава православне помјесне цркве, а Стејт департмент добија моћно оружје за спровођење својих планова у вези са источном Европом, Балканом и Русијом.

Другим ријечима, посљедње Помпеово путовање на Блиски исток свједочи о чињеници да Сједињене Државе настављају да врше притисак на Локалне цркве да признају ПЦУ. И што дуже не успију да то ураде, то морају да посегну за радикалнијим мјерама - од уцјене „томосом“ до политичког притиска или директног застрашивања. Али без обзира колико се коноп уврнуо, доћи ће и крај. Другим ријечима, у овом тренутку све више православних хришћана схвата да је украјински раскол чисто политички пројекат који нема никакве везе са вјером у Бога и Цркву.

​извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу текста објављеног на сајту Савеза православних новинара

 „Михаило, ти си вођа Небеских чиновима и заповедник Снага на Висини. Као што свагда  идеш са нама чувајући нас од сваког ђаволског напада, данас нас сазови на гозбу! Зато, дођите сви који волите Христа и гозбе Црквене , узмите цвеће врлина! Чистим мислима и правом савешћу, узнесимо похвалу Архангелком сабору; јер као што стоје свагда пред Богом и певају Трисвету песму, они се моле да се спасу душе наше спасу “. –Литијски стих из Великог вечерња
Око Ноћи вештица разговарали смо страшно пуно о демонима и утицају који им ми сами понекад дозвољавамо да имају на наш живот, али на данашњи празник на који нас Црква позива, сећамо се и славимо бестелесне домаћине који нас (ако им то дозволимо) штите од дана када смо изашли из крстионице! Постоји толико дивних ствари које можете научити о анђелима, али помислио сам да бисмо јутрос, у њихову част, могли да поменемо две ствари које о њима знамо и које нам могу помоћи у духовном животу.
Да ли се неко сећа из Светог писма и из предања Црквених отаца колико Анђела заправо постоји у свемиру? БЕЗБРОЈ! У књизи Откривења 5,11 каже се: „и бјеше број њихов миријаде миријада и хиљаде хиљада...“. Има ли неко калкулатор? Свети Дионисије: „Заиста су толико благословене војске узвишених словесних бића да надмашују крхко и ограничено царство наших физичких бројева“. Свети кажу да не можемо ни да схватимо број! Зашто је то велика ствар? Подсећа нас на то колико је драгоцено и јединствено бити човек ... колико је драгоцена свака особа у Божјим очима.

Следеће недеље започиње Божићни пост, а ми ћемо се припремити за Божји долазак  Његовој творевини. Током 40 дана подсјећамо се да нам се Бог није појавио као анђео ... то је било кроз тело Људског Бића. Због тога нас љубоморни Сатана заиста мрзи и зато нам кроз помисли шаље демоне да нас покушају окренути против Бога и једни против других. Сваки живот сваког човека је драгоцен. Анђели и њихов број служе као чудесан подсетник на ову стварност! Друга и последња ствар коју ћу споменути о анђелима овог јутра је можда још важнија. Попут нас, и анђели и демони имају слободну вољу. Они имају слободу да или служе Богу, или да се потпуно окрену од њега. Међутим, постоји једна велика разлика од слободе коју ми имамо и слободе коју они доживљавају.
Анђели постоје изван времена и физичких закона неког простора. Ово је појам који је изузетно тешко схватити, јер немамо искуства о томе каква је таква врста постојања. За нас увек постоје прошлост, садашњост и будућност. Не можемо да докучимо како је то бити изван времена!

Кад дођемо у Цркву, осећамо се „ван времена“. Литургију започињемо: „Благословено Царство“, а не „Благословено Царство које долази“. За неколико недеља певаћемо химне на Божић говорећи; „Данас Дјева роди...“, а не „Пре 2.000 година, Дјева роди“. „Христос Воскресе“, а не „Христос је васкрсао“. Славимо ове догађаје и улазимо у њихову стварност, јер када уђемо у Цркву, улазимо у Царство које је изван времена.

Да ли вам пуца мозак? У реду је, не иде вам да јутрос схватите просторно време. Све што треба да знате је да за анђеле који постоје ван времена не постоји сутра. Касније нема, што значи да нису способни да промене правац свог живота.
Данас као човек могу да живим у складу са Божанским животом који ми је Бог дао. Могу се молити, учинити нешто за свог ближњег, нахранити гладне, свим срцем се клањати Богу, али тада имам слободу да се сутра пробудим на погрешној страни кревета, наљутим се на некога, пљунем му у лице, занемарим све пре него што се сутра окренем и повратим Образ Божји који је у мени. Ово је понекад циклус нашег односа с Богом ... али оно на шта нас анђелска слобода подсећа је да ће доћи време када ћемо изгубити ту способност промене.
​
Свети Јован Дамаскин упоређује ову врсту анђелске слободе са човечанством након што заспимо у овим светом. Остављамо границе простора и времена, а правац нашег живота је фиксиран и нећемо имати могућност покајања. Због тога у том прелепом румунском предању за упокојене сви верни подижу жито и хлеб у средишту Цркве са свећом у средишту, представљајући душу преминулог који више не може да се покаје за себе. Слика коју ово даје свету је да када се молимо за душе наших преминулих вољених, ми их буквално уздижемо у молитви, коју више не могу понудити за своје покајање.
Анђелска стварност нас подсећа да је управо сада време да корачамо ка Христу. Сада је време да (као што се каже у химни) узмемо цвеће врлине и да станемо пред Бога сваким дахом, молећи се попут Архангела да наша душа буде спасена.

​За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф /извор: правмир

​Аустралијски научник открио грчко православље
„Моја кћерка је била прво дијете које сам крстио као грчки православни свештеник“, каже отац Џереми.  Јужноаустралијски научник Џереми Криг рођен је 1977. године у  хришћанско-лутеранској породици, као потомак њемачких лутерана који су мигрирали у новоосновану колонију Јужна Аустралија 1840-их.

„Ја сам најстарије од троје дјеце и моји родитељи су у нас троје усадили важност хришћанских вриједности и љубав према Богу“, наводи четрдесетогодишњи грчки православни свештеник отац Џереми, који такође има универзитетске дипломе из електротехнике и математичке физике / чиста математика.

По завршетку студија, млади научник радио је као софтверски инжињер за Организацију за одбрамбене науке (ДСТО), а касније и за локалну интернет компанију за покретање Интернета.

„Постао сам постиђен себе, упркос високом образовању које ме је оспособило да одговарам на напредне проблеме из физике, математике и инжињерства, трудио сам се да одговорим на нека дубља питања о својој вјери; вјери која је наводно била важан дио мог живота". „Тада сам ријешио да постанем образованији и на крају да научим истину о вјери и - ако је потребно - да промијеним свој живот како бих прилагодио истини коју сам открио“, открива отац Џереми у искреном интервјуу за Неос Космос. Непознато за њега, Кригов пут ка православљу тек је почео. Отац Џереми каже да га је у православље привукло углавном то што православна црква не прави компромисе у погледу својих вриједности и увјерења да би задовољила масе. „На почетку свог духовног путовања имао сам предосјећање да се хришћански свијет дијели на римокатолички и протестантски камп. Одувијек сам имао висок поглед на Свете тајне, али сам одбацивао идеју о папи. „У мом ограниченом погледу на хришћански свијет, лутеранизам ми се чинио јединим стварним мјестом којем сам припадао, али чак и у лутеранству су постојала учења која ми нису била пријатна, а која нису одјекнула као истинита. У то вријеме сам открио православну цркву и мој хоризонт се нагло проширио “, каже он.

Млади научник је одлучио да формално започне студије теологије у покушају да сазна више и даље истражује сопствену лутеранску традицију.  Протестанти су навикли да размишљају о хришћанском свијету према такозваној„ теорији грана “: Црква је попут дрвета, а свака деноминација грана на том дрвету. Иако је свака конфесија имала своје грешке, све док су се слагале око основних доктрина, оне би и даље биле дио дрвета. „Проблем са овим, како сам убрзо почео да схватам, јесте тај што се конфесије не могу чак ни сложити око тога које су доктрине кључне и као посљедица тога, настављају да шире круг у име инклузивности, заливањем вјере. „Насупрот томе, православна црква смјело тврди да је то једина изворна црква коју је основао сам Христос и која је једина сачувала пуноћу вјере неокаљане и сматра да су све друге конфесије у заблуди и да имају неке тачке у којима су се одвојили од првобитне Цркве “. У почетку је Криг почео да похађа локалну либанску православну цркву (која говори арапски језик) при Антиохијској православној архиепископији Аустралије. 2005. године примљен је у Православну цркву светим крштењем и почео је да присуствује групама за заједницу за млађе одрасле особе у светом манастиру Свети Нектарије (Грчка православна архиепископија Аустралије), којим је управљао парох архимандрит о. Силуан Фотинеас. Двије године касније, отац Џереми је упознао своју супругу, Јоану Криг, чији родитељи мигранти потичу из Понтоса и Ипеироса. Пар се вјенчао 2009. године у Томину недјељу. 

„Током овог путовања осјећао сам како се мој однос са Богом продубљује и зато сам, у савјетовању са супругом, одлучио да желим да служим Богу у оном својству које ми је он одредио. Укључио сам се у парохијски живот у Св. Нектарија, придружујући се својој жени у парохијском одбору, предајући недјељну школу и појући “, објашњава отац Џереми. Укљученост пара скренула је пажњу епископа Дорилеона Никандроса, који је крајем 2011. године питао Крига да ли жели да се рукоположи. „Знајући да се у православљу наши епископи руководе Духом Светим да доносе такве одлуке, и под вођством мог духовног оца, прихватио сам позив“, каже отац Џереми, који је први негрчки свештеник архиепископије у Јужној Аустралији, а тек трећи у Аустралији.

„По благослову Његовог Високопреосвештенства архиепископа Стилијана, рукоположен сам у ђакона у Светом манастиру Светог Нектарија, 12. маја 2012. године, од стране Његовог Преосвештенства епископа дорилеонског Никандроса. У свештенички чин ме је рукоположио Његова Милост касније исте године, на празник Светог Нектарија (9. новембра). Служио сам као помоћни свештеник у Светом Нектарију и у другим парохијама архиепископије углавном викендом волонтерски, задржавајући свој свакодневни посао инжињера“. У обје улоге одлучни свештеник покушава да разговара са многим грчким парохијанима на њиховом матерњем језику и открива да се његов грчки свакодневно побољшава уз помоћ врло посебног учитеља. „Иако сам кроз теолошку обуку могао да читам грчки, говорење модерног грчког било је још једна вјештина, стога грчки језик учим заједно са четворогодишњом кћерком која је на овај свијет дошла мање од мјесец дана послије мог рукоположења у свештеника, на празник Светог Стилијана и добила је име у његову част. „За мене је била огромна срећа што је Стилиани било прво дијете за које сам као православни свештеник читао молитве осмог и 40 дана. Такође је била прво дијете које сам крстио“. Што се тиче тога да ли је то био лак прелазак са науке на православље, чини се да отац Џереми заиста ужива у томе што је „Αυστραλο“ (аустралијски) свештеник. „Где год сам био, било у Јужној Аустралији, у држави или у иностранству, увек су ме свесрдно примали колеге свештеници и лаици, иако сам ξενος (странац)“, објашњава отац Џереми. „Требали бисмо остати православци, јер препознајемо да је то истинска вјера и да је најпотпунији израз Божје љубави на овој Земљи. У исто време, отац Џереми признаје да је пут понекад био тежак, али да ипак није изолован.

„Језичка баријера је очигледан проблем, мада сам временом схватио да ово није тако велики проблем, као што многи вјерују да јесте, али генерално, кад год неко жели да промијени свој живот, крене у новом смјеру, придружи се новој заједници или стекнете нове пријатеље - то су тешки кораци.
„Дакле, ако бих могао да дам свој скромни савјет свима који размишљају да крену овим путем, упозорио бих их на ове потешкоће, али указао бих и на награде које на крају стигну онима који трпе ове потешкоће и савјетовао људе да  држе свој ум усмјерен на крајњи циљ. „Надам се да ће други погледати мене и колегу аустралијског свештеника оца Даниела (другог негрчког православног свештеника у СА) и осећати се надахнуто да даље истражују верска питања, схватајући чињеницу да религија којој служимо не раздваја људе у категорије ; напротив, православље припада свима.
„То је Христос у свом најчишћем облику на овој Земљи и нема веће награде од проналажења истине“, закључује отац Џереми.
ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /  извор

БАЊАЛУКА- Служењем парастоса за све погинуле војнике и убијене цивиле у Првом свјетском рату и полагањем вијенаца и цвијећа на споменик бану Светиславу Милосављевићу данас су у Бањалуци обиљежене 102 године од уласка српске војске у овај град. Министар рада и борачко-инвалдиске заштите Српске Душко Милуновић рекао је, након полагања вијенаца и цвијећа, да је 21. новембра 1918. године српска војска ушла у Бањалуку, а Срби на овим просторима угледали слободу након вишевјековног ропства под Турцима и 40 година под Аустроугарима.

Он је подсјетио да је српска војска "била избрисана са свих спискова, готово поражена", и да је прешла албанске планине оптерећена и болешћу и глађу и нападима Арнаута, те прешла у Грчку, васкрсла на Солунском фронту и побиједила. Милуновић је рекао новинарима да су многи Срби са ових простора дали животе за слободу у Првом свјетском рату, додајући да је у дивизији, која је учествовала у пробоју Солунског фронта, учествовало око 25.000 бораца са ових простора. Он је истакао да су Срби поднијели и највеће жртве у том рату, гдје је страдало готово 1,3 милиона Срба.Помоћник министра за борачко-инвалидску заштиту Србије Зоран Милошевић рекао је да обиљежавањем дана уласка српске војске у Бањалуку 1918. године треба поручити младим генерацијама да се са поносом сјећају предака који су за слободу дали оно најскупље.

Он је нагласио да је српски народ увијек ратовао за слободу и да је свака слобода плаћена крвљу, наводећи податке да је у Првом свјетском рату више од 50 одсто становништва Србије, старости од 25 до 45 година, положило свој живот. "Ми са правом морамо очекивати да се нама дозволи оно што и свима – да будемо своји на своме. Иако смо губили пуно живота, нисмо успели да будемо на једној територији. Надамо се да ћемо у једном тренутку доћи на то да живимо на једној територији", рекао је Милошевић и додао да Срби и Србија немају никаквих проблема да живе у миру и толеранцији са својим комшијама, са свима онима који им не мисле зло.  Предсједник Удружења потомака и поштовалаца ослободилачких ратова 1912-1918. године Небојша Куштриновић поносан је на претке који су донијели слободу, а који су били, како је оцијенио, помало заборављени након Другог свјетског рата.

Вијенце и цвијеће положили су представници институција Републике Српске – делегација Народне скупштине Републике Српске коју су чинили посланици Срђан Мазалица, Маринко Драгишић и Срђан Тодоровић, министар рада и борачко-инвалдиске заштите Српске Душко Милуновић и изасланик предсједника Републике Александра Мићић. Вијенац су положили и помоћник министра за борачко-инвалидску заштиту Србије Зоран Милошевић и конзул-жеран Србије у Бањалуци Весна Маринковић. Цвијеће су положили и представници града Бањалука и борачких организација проистеклих из претходног рата. Овај догађај обиљежен је у организацији Одбора за његовање традиција ослободилачких ратова влада Републике Српске и Србије. Војници српске војске из састава Првог батаљона 13. пјешадијског пука "Хајдук Вељко" под командом мајора Драгољуба Бајаловића ушли су на Аранђеловдан 1918. године у Бањалуку. У Првом свјетском рату погинуло је 1.300.000 Срба, односно 28 одсто српске популације - 53 одсто мушкараца у доби од 25 до 45 година. Солунски фронт једна је од највећих операција у Великом рату, чији је резултат био капитулација Бугарске, Аустроугарске и Њемачке, ослобођење Србије и прелазак српске војске у прекодринске крајеве.
Извор: ​Срна

​У храмовима и манастирима Албаније сачуване су старе и ријетке, у погледу технике и вриједности, хагиографије. Албанска православна црква покушава да ове хагиографије обнови и сачува од хабања времена и да што више стекне свој првобитни карактер.

У ту сврху има специјализовано особље које обавља комплетне послове на основу спецификација умјетности хагиографије. Интервенише и Институт за културно насљеђе Министарства културе албанске државе. Многе цркве су насликане анонимно (попут цркве Јована Крститеља у Мошопољу (1659). Неке храмове, датиране у 16. вијек, попут цркве Светог Теодора у Бератију и Цркве Светог Николе у ​​Селчанима у Елбасану, сликао је Онуфриос, који се сматра једним од најважнијих, ако не и најважнијим хагиографом-сликаром у Албанији. У овим хагиографијама може се видјети уравнотежена асимилација западне умјетности у византијској традицији. Резултат су топле боје, у којима доминира такозвана „сјајна црвена“, интензитет лица, контраст свијетлих сјенки.

На фрескама са грчким натписима сачувана су имена многих илустратора током 16. вијека, попут Михаила Линотопитиса и његовог пријатеља Николе у ​​цркви пророка Илије из Стегополиса (1653), као и Михаила и Константина Гармозиса у цркви Архангела Михаила. Током 17. и 18. вијека истичу се хагиографије „школе из Коритисе“, чији су главни представници Давид из Селенице, Константинос из Спатија, Константинос и Атханасиос Зографос из Коритса, Георгиос и Иоаннис Тситирис из Грабове, као и Гбоуко из Моузакије.

Карактеристичне су хагиографије Константина и Атанасија Зографоса, гдје су лица одликована својом пластичношћу и усвојени су многи етнографски елементи. Такође су импресивне фреске у цркви Светог Николе из Мошопоља, коју је Давид сликао 1726. године. У овим облицима доминира интимност облика и њихов реални карактер. Занимљиве су и хагиографије манастира Свете Тројице у Пепелима Адама Теотокија 1754. године. Ове велике хагиографије откривају ненадмашну православну културу која има екуменски дух. И очигледно их треба одржавати. Од најматеријалнијих ствари, што је стил, до најдуховнијих, што је светост приказаних особа.Јер они откривају и „пале се“ у нашим срцима и живе живот, истину, силу и створење Божије.

Дају нам перспективе, трансформишу нас, приземљују на прави начин живота, дају нам праве критеријуме за наш пут од земље до неба.

​Интервју са Његовим блаженством Митрополитом кијевским и све Украјине г. Онуфријем за портал „Православни живот“.

- Ваше Блаженство, Архангел Божији Михаил, према учењу Цркве, води Небеску војску, сматра се побједником Сатане и поштује се као заштитник Кијевске Русије. Како треба правилно да му се молимо?

- Када се Деница (Луцифер), један од највиших Анђела, погордио и побунио против свог Створитеља, свети Архангел Михаил, ревнујући за правду Божију, бацио је горду Деницу и оне анђеле који су били са њим из Небеских кругова у таму и бездан. Од тада на свијету постоје свијетли, добри Анђели и мрачни, зли духови. Свијетли анђели, по Божијој заповијести, штите од зла појединце, племена и народе који насељавају земаљску куглу и цијелу Божију творевину. А зли духови - демони - боре се против закона Божије љубави и уз помоћ лажи покушавају да обмањују људе, отуђују људе од Бога. Управо зато што ће Архангел Михаил побиједити Деницу и збацити га са Неба, људи су га назвали - Архангел, односно врховни заповједник свјетлосних Анђела.

На иконама је Архангел приказан са мачем у руци, којим побјеђује палог анђела. Изображење сугерише да зло никада неће побиједити добро, иако је сјеме зла у сваком човјеку. Доласком на свијет Сина Божијег, свако од нас је добио снагу да у себи сузбије зло и побиједи га. Архангел Михаил је наш први помоћник у томе. Свети Архангел Михаил је од давнина био заштитник Кијева. Наши преци су га изабрали и вољели, наши богољубиви преци посветили су се молитвама и бризи светог Архангела Михаила. Штити нас од демонских сплетки, од сваког зла. Он је светац заштитник и молитвеник наше престонице, града Кијева, а у лику Кијева - све Украјине и сваког од нас.,

- Шта треба да урадимо да бисмо постали достојни анђеоске помоћи?

- Морамо живјети у складу са заповијестима Божијим. Када човјек живи по Божјим законима, Анђели му радосно помажу да духовно напредује, а ако човјек живи према елементима овога свијета и према својим убојитим жељама, тада од себе одгони помоћ Анђела. Данас су, нажалост, зли демони успјешни у свијету. Користећи, као и увијек, лажи, они узнемирују људе, уче људе да се мрзе, буду у непријатељству и убијају. А наша дужност је да се молимо Богу прије свега за наш народ, као и за цијели свијет и тражимо да Господ својом благодаћу отјера од нас силу непријатеља: оне мрачне и зле духове који нарушавају наш мир. 

Такође треба да научимо да волимо више. Господ нам каже: „Како желите да људи чине вама, чините тако и ви њима. Ако волите оне који вас воле, какву захвалност имате, јер и грешници воле и оне који их воле? Ако чините добро онима који чине добро вама, какву захвалност имате, јер грешници чине исто? " Овим ријечима Господ нас учи пожртвованој љубави. Љубав је она врлина којом човјек гради свој исправан однос са Богом, својим Створитељем, са својим ближњим и са свијетом који га окружује. А ако покушамо да се присилимо да дјелујемо у љубави, тада ће Анђели бити са нама, штитећи нас од зла и ојачавајући нас на нашем земаљском путу.
​Разговарала Наталија Горошкова /Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​Предсједник Француске Емануел Макрон је, на свом твитер налогу, написао да је позвао Предсједника Републике Србије како би му изразио саучешће поводом упокојења Патријарха српског Иринеја. "Позвао сам предсједника Александра Вучића да му изразим саучешће по сазнању тужне вијести о одласку патријарха Иринеја. Француска се придружује свим Србима у жалости", написао је Емануел Макрон, ћирилицом. Извор: Радио Слово Љубве

​Васељенски патријарх Вартоломеј рекао је да српски народ треба увијек да буде поносан на све што је Његова светост патријарх српски Иринеј учинио за своју светосавску цркву и за љубав коју је ширио широм васељене, баш као прави пастир. Патријарх Ватроломеј је навео да су се вечерас у Васељенској патријаршији помолили за душу упокојеног поглавара Српске православне цркве.

– Управо сам се, на вечерњем богослужењу, које смо служили у Васељенској патријаршији, помолио за душу блаженопочившег ми брата и саслужитеља, мудрог духовника и духовног вође српског народа, патријарха Иринеја. Као мајка црква изражавамо саучешће српском народу и СПЦ, а писано саучешће сам прије неколико тренутака упутио и Српској патријаршији – рекао је патријарх Вартоломеј.

Патријарх васељенски истакао је да је упокојени патријарх Иринеј показивао велико разумијевање и љубав према свим људима, чак и онда када су изражавали друге и супротне ставове о православљу и његовом српском народу, пренијели су београдски медији. – Показао је ширину и благодат сваким својим дјелом у животу. Нека му Господ подари вјечно рајско насеље и нека се пред пријестолом Господа моли за српски народ и све православне хришћане. Вјечан му спомен – поручио је патријарх Вартоломеј.
Извор: Срна

Одлуку је донио Свети синод на састанку 20. новембра.  Руска православна црква престаје са помињањем имена архиепископа кипарског Хризостома II у диптиху, молитвама и евхаристијској комуникацији са њим. Ову одлуку донио је Свети синод Руске православне цркве на засједању одржаном на даљину, којим је предсједавао Његова светост патријарх московски и цијеле Русије Кирил, одржаном 20. новембра 2020. године. Разговарајући о чињеници литургијског помињања предстојатеља кипарске православне цркве вође расколничке „православне цркве Украјине“ Епифанија, Синод је одлучио:

„1. Да изрази дубоко жаљење у вези са антиканонским помињањем вође једне од украјинских расколничких група у диптиху православних паредстојатеља које је починио архиепископ кипарски Хризостом II, што указује на то да је ступио у заједницу са расколницима.
2. Нагласи да је ову одлуку донио само архиепископ Хризостом, без пристанка чланова Светог синода Кипарске православне цркве и, према томе, нема саборни карактер.
3. Да узме у обзир да је Свети синод Кипарске православне цркве, на састанку којим је 18. фебруара 2019. године предсједавао архиепископ Хризостом, изразио легитимну „сумњу у могућност ретроактивне легализације хиротоније које врше одбачени, екскомуницирани и анатемисани епископи“...
4. Да примијети да је тренутна одлука архиепископа Хризостома у супротности са његовим поновљеним званичним изјавама о украјинском питању, посебно с писмом упућеним Патријарху Руске православне цркве од 26. јула 2018, у којем је архиепископ Кипра увјеравао да „кипарска црква никада неће одступити од свог става , што смо вам више пута изјављивали, односно да ће свом снагом подржати став Руске православне цркве по питању такозване аутокефалије у Украјини “и напоменуо да„овај став она сматра праведним и оправданим у свему“.
5. Наведе немогућност  помињања имена архиепископа кипарског Хризостома у диптиху, молитви и евхаристијском заједништву с њим, као и саслуживању са оним архијерејима Кипарске цркве који ступе у црквену заједницу са представницима украјинског раскола“.

24. октобра 2020. године, на Божанској литургији у манастиру Пресвете Богородице (близу Пафоса), архиепископ Нове Јустинијане и цијелог Кипра Хризостом II поменуо је Епифанија, поглавара расколничке групе у Украјини, међу предстојатељима православних цркава. Митрополити Атанасије Лимасолски, Никифор Кикоски, Исаија Тамасоски и епископ Николај Аматунски у заједничкој изјави осудили су тај чин Архиепископа због „грубог кршења саборне, колективне и демократске структуре наше православне цркве и начина функционисања кипарске православне цркве на основу овог система“, позвали су га да „одмах откаже антиканонски и неваљани чин“. У Изјави се наглашава да је давање цариградске патријаршије „аутокефалности“ украјинским расколницима „произвољан, антиканонски и нецрквени чин, с обзиром на то да Украјинска православна црква припада јурисдикцији Московске патријаршије“. Митрополит Морфски Неофит, на архипастирском састанку са вјерницима у митрополији Морфоса, изјавио је да је „митрополит Онуфрије био, јесте и, надам се, биће канонски епископ града Кијева“, напомињући да „чак и ако већина епископа подржава Архиепископа, то Епифанија неће учинити канонским епископом“.
​ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Заговорници сексуалних мањина траже од Бајдена да укине акредитацију хришћанских образовних институција.  
Највећа америчка ЛГБТ група за заговарање позвала је тим Џоа Бајдена да деакредитира хришћанске факултете и школе ако немају политике које забрањују дискриминацију на основу сексуалне оријентације и родног идентитета. Кампања за људска права, ЛГБТ организација, објавила је изјаву о мисији будуће Бајденове администрације. Између осталих циљева у овом Плану позитивних промена, аутори позивају на забрану акредитације образовних институција које немају политику „недискриминације“. 
Сада постоји закон који обавезује агенције за акредитацију да узму у обзир „наведену мисију високошколске установе“, укључујући „вјерску“ мисију школе. Односно, ако је школа хришћанска, онда је јасно да не би требало да подржава ЛГБТ и родну политику. Али браниоци ЛГБТ интереса захтијевају промјену постојећег законодавства.
​Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу писања агенција

​Организација за европску безбједност и сарадњу објавила је нове податке
БРИСЕЛ. Организација за европску безбједност и сарадњу објавила је 16. новембра 2020. податке о више од 500 злочина из мржње над хришћанима који су почињени у Европи 2019. године.
Инциденти су укључивали нападе на католичке свештенике, паљење католичких цркава, уништавање слика Дјеве Марије, вандализам у савјетовалишту за трудноћу...
Француска је забиљежила највише злочина из мржње почињених над хришћанима, а у 2019. пријављено је 144 инцидента, од којих је већина против католичких цркава. ОЕБС је такође пријавио 81 инцидент у Њемачкој, 75 у Шпанији и 70 у Италији. Укупно је ОЕБС документовао 595 инцидената против хришћана. Од тога је 459 било напада на имовину, а 80 напада на људе. Скоро четвртину података о злочинима над хришћанима пружио је директно Ватикан.

Информације су објављене 16. новембра поводом Међународног дана толеранције. ОЕБС је, такође, објавио податке о злочинима из мржње мотивисаним антисемитизмом, расизмом, пристрасношћу заснованом на сексуалној оријентацији и другим категоријама.
извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу писања Седмица.ру

​У петак, 20. новембра 2020. године у 7:07 часова у Војној ковид болници „Kарабурма“ у Београду упокојио се у Господу Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић).
О свим другим детаљима у вези са сахраном Његове Светости Патријарха јавност ће бити ускоро обавештена. Вечан му  спомен и Царство Небеско!
Дана 27. августа 1930. године благочестиве родитеље Здравка и Милијану Гавриловић из села Видове код Чачка - и са њима сав род српски - Господ је благословио рођењем мушког детета које је на крштењу добило име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а после Гимназије у Чачку и Богословију у Призрену. Затим дипломира на Богословском факултету у Београду.  По завршетку војне службе постављен је за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра 1959. године у манастиру Раковици од стране Патријарха српског Германа прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. На дан Свете Петке исте године у цркви Ружици на Калемегдану је рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор службовао у Призренској богословији упућен је на постдипломске студије у Атину. За управника Монашке школе у манастиру Острогу постављен је 1969. године, одакле се враћа у Призрен на место ректора славне Богословије. Са те дужности је 1974. изабран за викара Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. За Епископа нишког изабран је 1975. године. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве 22. јануара 2010. године изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. 

• Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја

Извор: сајт СПЦ 

Поводом упокојења блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одржао је седницу 20. новембра 2020. године у Патријаршији српској у Београду и донео одлуке које су Уставом Српске Православне Цркве предвиђене у оваквим ситуацијама. Донета је одлука да патријарашке дужности преузима Свети Архијерејски Синод у складу са чланом 62 Устава Српске Православне Цркве, а да Светом Синоду до избора новог Патријаха српског председава Митрополит дабробосански г. Хризостом. За администратора упражњене Архиепископије београдско-карловачке Свети Архијерејски Синод је изабрао Његово Преосвештенство Епископа шумадијског г. Јована у складу са чланом 70 Устава Српске Православне Цркве.

Тело блаженопочившег Патријарха српског Иринеја биће изложено у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду током свете Литургије на дан славе Саборног храма, 21. новембра 2020. године, а после тога пренето у храм Светог Саве на Врачару, где ће верници имати прилику да се опросте са блаженопочившим Патријархом. Света заупокојена Литургија биће служена у недељу, 22. новембра 2020. године, у храму Светог Саве на Врачару са почеткокм у 9 часова. У наставку свете Литургије биће служено опело а тело Патријархово биће сахрањено у крипти храма Светог Саве.
​Извор: сајт СПЦ 

Чини се да здравствени пут примата грчке цркве напредује врло глатко и, ако се све настави данас, можда ће бити отпуштен из болнице у четвртак или петак. Чини се да његово тијело у посљедња два 24 сата веома добро реагује на лијечење које су му пружили љекари и процес опоравка могао би да се настави код куће, јер увијек постоји ризик од нозокомијалних инфекција.

Говорећи за ортходоктимес.гр, људи који надгледају архиепископово здравље истакли су да у посљедња два 24 сата тијело господина Јеронима импресивно реагује на третман и не показује забрињавајуће знаке који би могли да покажу неко погоршање.

У ствари, архиепископ је без температуре од недјеље ујутро. „Уз Божју помоћ и уз велике напоре љекара, архиепископ Јероним могао би да се врати у свој дом прије краја ове недјеље и да се, након очекиваног карантина и одмора, врати својим дужностима“, рекао је човјек близак архиепископ у болници Евангелизмос.
​

​У петак ујутро, 20. новембра, стање архиепископа Атине и цијеле Грчке зараженог COVID-19  је стабилно.
Љекари у државној болници "Евангелизмос" у грчкој престоници Атини извијестили су о стабилном здравственом стању архиепископа Атине и цијеле Грчке Јеронима, који је дан раније хоспитализован због позитивног теста на коронавирус са благим симптомима болести. Од петка ујутро, 20. новембра, Арх.Јероним је прошао све прегледе и прима одговарајуће лијекове према упутствима љекара.
У истој болници налази се и архиепископ албански Анастасије, који је такође оболио од коронавируса и наставља да се лијечи. Љекари су саопштили да је и свештенику који је био у пратњи албанског архиепископа дијагностикована COVID-19  инфекција.

Архиепископ атински и све Грчке Јероним II позитиван је на коронавирус и пребачен је у болницу са благим симптомима.
Поглавар  Грчке православне цркве, архиепископ атински и све Грчке Јероним II, хоспитализован је, због благих симптома болести, данас, у 07:40 у болницу „Евангелизмос“ са дијагнозом COVID-19 и налази се на лијечењу у одјељењу интензивне љеге, гдје такође пролази љекарске прегледе. Архиепископ атински и све Грчке Јероним II подвргнут је тесту након завршетка рада Сталног Светог синода а прије састанка са премијером Киријакосом Мицотакисом. Молекуларни тест, рађен у ноћи недјеље на понедјељак,  био је позитиван 16. новембра, - извјештава интернет издање Ортодокс Тајмс. Ранији тестови били су негативни. „Лично учествујем као пастир у муци и која погађа хиљаде наше браће у нашој земљи и милионе у читавом универзуму. Дијелим агонију, бол и страх свих, нашом вјером у Бога ћемо све побиједити“, рекао је архиепископ својим блиским сарадницима, истичући свету обавезу свих нас да поштујемо правила и мјере надлежних здравствених власти државе за заштиту врховног добра људског здравља и живота. Предсjедница Републике Катерина Сакеларопулу контактирала је данас телефоном архиепископa Атине и цijеле Грчке Jеронимa и пожеqела му брз опоравак. Такође, Архиепископа је контактирао и премијер Киријакос Мицотакис, док је влада своје жеље за оздрављењем послала преко представника владе Стелиоса Пецаса. Дана 19. 11. 2020. године дошло је до погоршања општег стања Његове светости Патријарха српског господина Иринеја, као посљедица COVID-19. 
Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу јављања новинских агенција

​ДРВАР - Унутрашњи радови у Храму Успења Пресвете Богородице у српском повратничком селу Прекаја код Дрвара су завршени и ова црква је засјала у новом свјетлу. Протојереј-ставрофор Синиша Сердар рекао је да су средства обезбијеђена захваљујући залагању и великом труду делегата у Дому народа Парламента Федерације БиХ Горана Броћете.

"Урађене су иконе на иконостасу са дверима, положен је нови гранитни под, окречена је и уређена црква, изграђене надстрешнице испред Храма и још доста посла је урађено", рекао је прото Сердар. Он је захвалио Радету Стевандићу из Бањалуке који је помогао обнову, мајсторима који су се свесрдно трудили да што љепше уреде Храм, те комшијама које су помагале у свему.

Прото Сердар је навео да се завршетку унутрашње обнове Храма приступило уз благослов Његовог преосвештенства епископа бихаћко-петровачког и рмањског Сергија. Храм Успења Пресвете Богородице у Прекаји више пута је рушен током прошлог вијека, а посљедњи пут у одбрамбено-отаџбинском рату 1995. године. Обновљен је 2008. године, али, због недостатка новца, до сада није био завршен. У српском селу Прекаја прије минулог рата живјело је више од 500 становника, а данас их има стотињак.  Извор: СРНА

Министар културе Лина Мендони изразила је задовољство због чињенице да Унеско систематски надгледа питање претварања Аја Софије у џамију, након што је Организација оповргла недавне изјаве турског министра културе и туризма да, наводно, нема незадовољства.
„Веома је важно да је генерална директорка УНЕСКА Одри Азулај издала три саопштења откако је промијењена намјена Аја Софије.
Реакција генералног директора, који је задужен за представљање Међународне организације, изражава његову стварну забринутост и интересовање. „Наравно, мораћемо да сачекамо резултате извјештаја инспектора који испитују промјену статуса Свете Софије и манастира Хора, из музеја у џамије“, рекао је министар одговарајући на питање новинара.
Недавно саопштење, које је објављено на веб страници УНЕСКА, гласи:

Као реакција на бројне нетачне изјаве и грешке које круже у штампи у вези са ситуациом око Аја Софије, УНЕСКО жели да подсјети на сљедеће:
УНЕСКО је реаговао на промјену статуса Аја Софије већ у јулу 2020. године и изразио забринутост у вези с тим. Ова позиција је од тада остала непромијењена.УНЕСКО је одмах покренуо поступак инспекције и послао мисију на лице мјеста од 5. до 9. октобра 2020. год. коју је водио угледни стручњак за културно насљеђе, да детаљно размотри сваку од потенцијалних импликација ове промјене у статус и њихов утицај на Изванредну универзалну вриједност имовине. Овај преглед, који покрива неколико компонената имовине Историјска подручја Константинопоља, посебно Аја Софије и Хоре, још увијек траје. Извјештај на који се позива није завршен и тренутно се не могу доносити закључци.  Унесковим радом управљају ригорозне вриједности и поступци успостављени Конвенцијом о заштити свјетске културне и природне баштине из 1972. године, коју је ратификовало 194 државе. Комитет за свјетску баштину, састављен од 21 представника држава потписница Конвенције, одговоран је за спровођење Конвенције о свјетској баштини. Резултати мисије и текуће ревизије биће достављени Комитету за свјетску баштину на сљедећем засједању, заказаном за јун / јул 2021. године.
извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу агенција Ромфеа и АНА МПА

​Почетком школске године ученици 6. разреда Основне школе „Вук Караџић“ из Требиња, одлучили су да дио креативности и талената покажу кроз серијал својих видео емисија под називом „Православац радозналац“.

15.новембра навршило се једанаест година од упокојења Патријарха српског Павла и ученици су  овонедељну видео емисију посветили сјећању на свима нама вољеног патријарха.

​По новим подацима, храмови на европском тлу након потчињавања својих вођа редовима новом поретку ствари. Током историје православна црква никада није затварала своје свете храмове. Они који су на власти ући ће у историју црним словима ...

Француска, Њемачка, Белгија, Аустрија, Британија и Португал усвојиле су мјере које подсјећају на строга ограничења која су увели током првог таласа на прољеће. Већ у Белгији, Британији, Француској и швајцарском кантону Женева најављено је да се храмови затварају.

Нарочито су у Белгији забрањена света причешћа и вјерски обреди, осим сљедећих: обреди наведени у члану 15, ст. 3 и 4, и то: вјерска венчања, којима присуствују само супружници, њихови свједоци и свештеник; сахране само у присуству највише 15 људи, дјеци до 12 година је дозвољено да присуствују сахрани...

Свештеници који желе да директно емитују пренос са њихове Парохије морају поднијети писмени захтјев. Свети храмови остају отворени само неколико минута појединачне молитве уз апсолутно поштовање и спровођење мјера.

У Британији је архиепископија Тиатире и Велике Британије саопштила да је у сриједу, 4. новембра, у архиепископији служена божанска литургија, тако да су они који су жељели да учествују у Евхаристији и светом причешћу прије затварања светих храмова. Исто предлаже Света архиепископија свим парохијама Помјесне Цркве. Архиепископија Тиатире и Велике Британије, господин Никитас, у сталном је контакту са властима, како би дао предстојећу, детаљну најаву о раду православних светилишта током наредног периода.

Али такође у Француској од понедјељка 2. новембра и у почетном периоду од четири недеље, прославе недељом и државним празницима могу се одржавати само иза затворених врата, са смањеним бројем министара и кантора. Присуство ходочасника није дозвољено. Сахране могу бити одржане само са највише двадесет учесника.

Као и током прољећног затварања, свети низови се могу преносити на друштвеним мрежама (Фејсбук, ЈуТјуб итд.). Одлуку о затварању оперативног живота за мјесец новембар донио је Женевски кантон након одлуке Савјета министара Републике Швајцарске, у оквиру мјера за смањење пандемије вируса корона.

Према томе, богомоље ће остати отворене, али не постоји могућност да се у њима одржавају света богослужења, осим вјенчања и сахрана, али уз ограничење броја учесника. Ова мјера важиће до 29. новембра, према релевантном саопштењу Свете митрополије Швајцарске.

Влада Републике Кипар такође је најавила ограничења у земљи која су започела 5. новембра и важе до 30. Што се тиче светих храмова и обављања светих служби, мјере спадају у другу категорију (ванредне мјере које важе на кипарској основи за период од 5. до 30. новембра) и предвиђа: „ Црквено и други облици вјерског богослужења у црквама, џамијама и другим вјерским објектима, као и вјерске обреде, изводе се са максималним бројем особа од 75 људи, у складу са важећим протоколима за мјеста вјерског богослужења “.

Нове опште мјере карантина у Грчкој ступиле су на снагу од суботе, 7. новембра, па до најмање 30. новембра. У мјерама заштите од коронавируса, држава је, између осталог, одлучила да затвори храмове за вјернике. Како је јуче поподне појаснио замјеник министра цивилне заштите господин Никос Хардалијас, Цркве ће бити затворене, Божанске литургије обављаће искључиво свештеник, док је само за сахране напоменуо да ће се вршити у присуству до 9 људи. Слична је ситуација и у европским земљама, с већином њих које су већ у карантину ради заустављања другог таласа пандемије. Тако су вјерници европских земаља лишени могућности да долазе у храмове на молитву и богослужење. 

Као одговор на избијање covid-19, Кабинет министара Украјине отказао је прилагодљиви карантин и увео обједињена, строжа противепидемијска ограничења у цијелој држави до краја 2020, укључујући и вјерске организације. Према новој верзији клаузуле 10 Резолуције бр. 641 од 22. јула 2020. године, усвојеној на састанку владе 11. новембра 2020. године, за вријеме карантина у Украјини забрањено је: „Окупљања (културна, укључујући концерте, спортска, друштвена, вјерска, оглашавање и други догађаји) уз учешће више од 20 људи (у случају догађаја са до 20 учесника, организатор осигурава да учесници одржавају физичку удаљеност од најмање 1,5 метра) “. 
Дакле, храмови и други вјерски објекти могу функционисати ако истовремено не учествује више од 20 људи у вјерским догађајима (без обзира на величину простора).

До шест вјерника на Св. литургијама у Шведској
Епархија шведска издала је саопштење у којем најављује нове мјере које је шведска влада предузела за заштиту јавног здравља, извјештава Ортодокс тајмс. У саопштењу се наводи да је од 24. новембра до 22. децембра максимални дозвољени број окупљања људи на једном мјесту  постављен на осам (8) људи, мјера која укључује и храмове. Током Божанствене литургије и Светих тајни које ће се обављати у овом периоду, може да учествује до шест (6) особа, јер предвиђени укупан број од осам (8) особа укључује свештеника и његовог помоћника.У случају непоштовања ове одлуке и могућности контроле од стране надлежних државних органа, предвиђене казне су новчана казна, затвор и затварање цркве до укидања мјера изречених због пандемије коронавируса.Митрополит шведски Клеопа затражио је од вјерника да не дају повода да помјесна православна црква изазива неповољне коментаре са непознатим посљедицама. Из тог разлога, митрополит је нагласио важност строгог поштовања у присуству и предстојећим Светим тајнама, уз учешће до шест (6) људи.

Аустрија
Богослужења у храмовима обављаће се до 6.12. иза затворених врата, на основу државних забрана окупљања у затвореном простору, с тим што ће богослужења бити преношена путем интернет канала или фејсбук профила. Храмови ће по прописима бити отворени за народ преко дана, као и до сада. Савјетује се вјернима да заједничку молитву у сабрању надокнаде личном молитвом, што не представља некакво новотарство, него је апсолутно сагласно и са Предањем Цркве, као и са монашком праксом.​ До краја мјесеца отказују се све манифестације, вјеронаука, предавања, изложбе, као и све што има везе са било којим видом окупљања.

Словенија
Влада Републике Словеније је, у циљу спречавања ширења болести Ковид-19, 14. октобра 2020. године, донијела нове мјере којима се, између осталог, на подручју цијеле Словеније забрањују сва окупљања више од 10 особа.

Вјеронаука.нет /

МОСКВА, 17. новембра - РИА Новости. Храмови Руске православне цркве не могу се затворити док се не уведе ванредно стањее, рекао је Владимир Легојда , предсједник синодалног одјељења Московске патријаршије за односе цркве са друштвом и медијима.

Лидер ЛДПР  Владимир Жириновски раније је предложио затварање цркава током пандемије коронавируса, јер се, према његовом мишљењу, у њима не примјећују ни социјална дистанца ни неопходне мјере безбједности.

"Нејасно је одакле закључак о непоштовању мјера безбједности у црквама ... Претпостаљамо, да он дуго није посјећивао храм, будући да даје такве изјаве. Али нико га не приморава да буде парохијанин, само тражимо да он не спречава друге да живе пуним животом хришћанина “, написао је Легојда на свом каналу.

"Ни ресторани, ни тржни центри, ни јавни превоз, ни паркови ... једино отворени храмови из неког разлога изазивају посебну иритацију код неких. И то упркос чињеници да не постоји законски основ за такво затварање, јер ванредно стање није уведено “, - рекао је Легојда .

У времену када Епархија Захумско-Херцеговачка и Приморска слави осам вијекова постојања, навршава се велики и веома значајан јубилеј – 230 година од оснивања Српске православне црквене општине Дубровник. Ова општина основана је 1790. године у данашњој цркви Светог Ђорђа на Посату. Четврт вијека касније, са образложењем да им је потребан већи простор за богослужење, дубровачки Срби су упутили молбу аустријским властима за подизање новог храма. Убрзо је склопљен уговор са контесом Јеленом Пуцић Соркочевић, за куповину врта опасаног зидом на коме је 1837. године подигнута друга православна црква посвећена светом арханђелу Михаилу. Економски напредак Српске православне општине у Дубровнику временом је омогућио дозволу за градњу трећег храма у старој градској језгри. За те потребе, захваљујући вјештом трговцу Божу Бошковићу, купљена је зграда позната под именом “Стари театар” од Владислава Гучетића. Како је овај објекат био мањих димензија, одлучено је да се од барона Франа Гундулића купе три куће с вртом. На том простору 1877. године завршена је градња велелепног саборног храма посвећеног Благовјештењу. Он и данас представља једну од најатрактивнијих грађевина Дубровника. Старјешина овог храма је др Владан Перишић, а у њему служе још и свештеници Стеван Ковачевић и Мирослав Бошковић.
У ексклузивном разговору за Слободну Херцеговину дубровачки парох Мирослав Бошковић, који посљедњих седам година служи у граду под Срђем, каже да је у времену када се цијело човјечанство бори против вируса Covid 19 неизвјестан датум када ће српска православна заједница у Дубровнику да прослави велики јубилеј на достојан начин. У  плану је евхаристијско благодарење које би предводио наш архијереј Димитрије у цркви у Дубровнику чиме би почели обиљежавање јубилеја. У вечерњим сатима у нашем храму био би уприличен концерт духовне музике једног од бољих хорова наше помјесне цркве. У изради је и једна велика икона која би изображавала оснивање наше епархије од стране св. Саве коју бисмо изложили у поменутом храму у Дубровнику.
У каквим околностима је основана СПЦО Дубровник?
Оснивање СПЦО у Дубровнику, како га познајемо из архивске грађе, није пролазило без тешкоћа. Дубровачка република је у времену свога постојања имала јасне и строге законе који нису дозвољавали исповједање православне вјере на њеној територији. Чињеница је да су многе православне породице нашле уточиште у Републици, бјежећи од турског ропства. Временом се тај број повећавао, а самим тим и жеља за изградњом првог храма. Можда је најчувенији онај покушај Саве Владиславића Рагузинског из прве половине 18. вијека, који је као савјетник руског цара Петра Великог, тражио од дубровачког Сената дозволу да подигне православну цркву у свом врту (гдје је наумио да буде и гроб његове мајке и да се ту служи св. литургија по источном обреду). Он тако једном приликом долази у свој Дубровник и са том жељом се обраћа Сенату. Mеђутим, Сенат му не излази у сусрет, иако је забиљежено да су неки млађи чланови Сената били вољни изаћи у сусрет Савиним намјерама.

Државни секретар Сједињених Америчких Држава, господин Мајк Помпео, састао се, у сриједу, 18. новембра 2020.године са патријархом Грузије, господином Илијом II. Америчког државног секретара, патријарх Грузије, господин Илија, II срдачно је дочекао у Патријаршији. Према саопштењу Грузијске патријаршије, посјета господина Помпеа потврда је добре воље, која се развила између Грузијске цркве и Сједињених Америчких Држава.

Такође, током сусрета двије стране су се осврнуле на прошлогодишњу посјету делегације Грузијске патријаршије Сједињеним Државама и састанак са господином Семјуелом Браунбеком, док је акценат стављен на потребу продубљивања директних односа. Грузијски патријарх и амерички државни секретар позвали су се и на билатерални документ који је амерички Конгрес одобрио прије годину дана, а који је од велике важности за подршку територијалном интегритету Грузије.

На крају, патријарх Илија захвалио се господину Помпеу на подршци и на одржавању тако важног састанка у тешком периоду. Истовремено је изразио наду да ће овај састанак њихову даљу сарадњу учинити још ефикаснијом. Након састанка, господин Помпео је путем твиттера изјавио:
„Било ми је велико задовољство што сам се данас састао са Његовим Блаженством Патријархом Грузијском православном црквом Илијом II. „Као чланица Међународне вјерске алијансе за слободу, улога Грузије у промоцији и заштити вјерских слобода широм свијета не може се потцијенити".
Извор ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу агенције Ромфеа.гр

​Митрополит Антоније (Паканич) о новом карантину и човјечности.
Карантинска искушења која смо већ преживјели у прољеће и рано љето ове године враћају, се, као што је и предвиђено. Многи од нас су сада у страху, збуњености и страху за будућност. Неко се плаши смртоносног вируса, неко се плаши да остане без посла усљед карантинских мјера изазваних њим. Све смо то већ прошли и сада бих желио да говорим о нечем другом. О томе колико је важно очувати човјечност у данима искушења. Као што показују дискусије на друштвеним мрежама и билтени вијести о криминалу, људи се не само плаше. Људи су постали агресивни и нестрпљиви. Већ смо рекли колико је страх деструктиван. Али сада је важно схватити шта можемо учинити упркос овом страху. Постоје људи који су слабији од нас, они који оштрије реагују на стрес. Управо ти људи су предиспонирани за прекомјерне емоције. Реаговање на такве емоције биће још оштрији емоционални изливи других. И тако у круг. Нажалост, медиjи само загријаваjу котао универзалних страхова, срџбе и незадовољства. Дужност хришћана је да не учествују у овом притиску. Миротворство је једно од наших позива. То значи да на нама, хришћанима, предстоји овај врло често незахвални рад — да се смиримо, утешимо, помогнемо. Ми имамо главно и најјаче оружје — поуздање у Бога. Али немају сви такав алат, што значи да би требало да га дијелимо са слабијима. На први поглед задатак изгледа тежак. Али, у ствари, ако се макар једном макнемо од расправе, смиримо уплашеног, утјешимо сумњичавог, помогнемо страдалнику (ријечју или дијелом), ово ће бити једна од цигле веома важне зграде. Зграде миротворства. Искушења попут садашњих су наш тест за истинску вјеру, за нашу хришћанску мисиjу. Покушајмо да будемо достојни ове мисиjе, и Господ нас неће оставити. Записала Наталиjа Горошкова /Извор: Православнаја жизањ (са украјинског превела Јелена Бујевић) / митрополија.цом

​КЊИГА о патријарху Павлу, "Ево човека", из пера врсног интелектуалца, теолога, философа и ерудите, протођакона Љубомира Ранковића, доноси савремену биографију о животном и духовном путу највољенијег српског патријарха.
Аутор овог модерног животописа имао је и срећу и прилику да духовно расте у неретким сусретима са патријархом. Тај утицај на њега, на монахе, на верујући народ, али и онај који је имао велико поштовање, а да није био окренут вери, исписује странице ове књиге које се читају као сугестивна биографска литература. "Свети човек Павле" и данас је најчешће и са љубављу помињани српски духовник. Патријарх Павле постао је национални мит и на 11 година после његовог упокојења живи прича, предање, његово бесмртно завештање, живи његов дух и подсећа, па и опомиње - "Будимо људи, никада нељуди"! Књига приповеда живот Гојка Стојчевића од рођења, његово тешко одрастање, школовање и опредељење у раним годинама младости да буде учен и да ученошћу помаже људима. Зато је завршио све црквене школе, од најниже до највише, Богословије, у Београду и Атини, а паралелно са црквеним учењем студирао је и медицину. Хтео је да буде лекар и душе и тела. И био је, сваком ко је од њега потражио савет, помоћ, лек, духовно исцељење. Био је утеха, и увек на страни немоћних и страдалника.
- У нашем времену препуном контроверзи једино патријарх Павле није био споран. Такав стоји пред лицем своје епохе као град на гори, видљив одасвуда. Привлачила ме његова необична личност пуна специфичне харизме. Осетио сам потребу да пишем о њему као човеку, мотивисан његовом животном лозинком "Будимо људи!", задивљен његовим подвигом и жртвом, одгонетајући ту тајну народног виђења "свеца који хода". Патријарх Павле је неупоредив и непоновљив. Таквог човека никада у животу нисам срео. На први поглед све његово било је толико обично и блиско, наизглед лако и остварљиво, а истовремено недостижно и непоновљиво за многе од нас - људе овога света и века. Његова необична обичност, снага његове харизме и чудесна светлост и светост његовог живота били су пресудни изазов за писање - каже нам протођакон, др Љубомир Ранковић, аутор многобројних дела, и овог последњег, савременог животописа патријарха Павла, које ће у издању Компаније "Новости" и "Гласа цркве" од сутра бити пред читаоцима.
"Ево човека", модерно је житије, биографски есеј у којем је описан живот Гојка Стојчевића, од рођења, 11. септембра 1914. у селу Кућанци, у Славонији, до дана упокојења 15. новембра 2009. у Београду, и испраћаја у вечну кућу четири дана касније.
Народ, непогрешив, који најистинитије, најискреније, и срцем и умом просуђује, још за његовог живота створио је свој узор и идеал. Причане су приче о њему, стваране легенде, препричаване анегдоте, људи су сведочили. Ширила се у народу истина "о свецу који хода". Постао је национална сагласност и једногласно успостављени консензус у народу склоном поделама око најобичнијих ситница и најочигледнијих истина. На патријаршијски трон Српске православне цркве, као њен 44. првојерарх, дошао је избором у деветом кругу гласања на ванредном Сабору одржаном 1. децембра 1990. Биран је између двојице архијереја, загребачко-љубљанског Јована и банатског Амфилохија, недавно упокојеног митрополита цетињског, који се у последњем кругу повукао и замолио да они који гласају за њега своје гласове дају епископу Павлу. Тако је постао духовни вођа српског народа у једном од најтежих периода савремене српске историје. Време његовог патријарховања обележено је ратовима, стравичним разарањима, тешким санкцијама, притисцима, уценама и ултиматумима међународне заједнице, унутрашњим превирањима и политичким тензијама, економским пропадањем и сиромаштвом... У том трагичном времену извршена је до тада невиђена и незапамћена агресија 19 земаља НАТО на Србију. И животни пут патријарха Павла, од рођења до смрти, био је тежак и трновит, сав од одрицања и скромности. "Највећи бескућник новије српске повести", одрастао је без родитеља, пише протођакон, и у детињству и младости потуцао се од немила до недрага, без своје куће и кућишта, "живећи више небом него хлебом", да би се на крају земнога века телесно скућио у манастиру Раковица, и у души и срцу свога народа. 
О косовскометохијске 33 године службе, које је од октобра 1957. па до децембра 1990. године живео са својим народом као владика рашко-призренски, исписане су странице о његовој најдубљој посвећености и снази коју је уливао, вери коју му је доносио у невремену. Служио је свом народу и страдао са њим. Низак растом и крхког тела био је громада духом и снагом, аскета животом, а раскошан у даровима духа. "Смањивао се пред својим Господом и ближњима до атома, а духом растао `до мере раста висине Христове`. Најмањи растом видео се са највеће даљине, сходно јеванђелској речи: 
`Не може се сакрити град кад на гори стоји`... Својим светим животом био је светло у тами. 
Осветљавао је путеве своме народу кроз густе тмине и помрчине, чином и положајем био је први, а живео је као последњи. Његов свети живот одисао је скромношћу, подвизима, родитељском благошћу, снагом вере и посвећеношћу. Патријарх Павле постао је узор, мера топлине, људскости, праведности, пожртвованости и величине." Протођакон Ранковић имао је прилику да као ђакон тадашњег епископа шабачко-ваљевског Јована Велимировића ближе упозна тада владику рашко-призренског Павла, док су обојица боравила у манастиру Благовештење у Овчару. У истом периоду, у манастирску бању стизао је и владика рашко-призренски Павле. Долазио је, приповеда аутор, редовном аутобуском линијом, без пратње. Сам је носио свој коферчић са неопходном гардеробом и стварима. За мене су, приповеда, то били благословени дани. Посебну харизму његовом лику давала је чињеница да долази са мученичког Косова и Метохије.

​После ручка, владика Јован би се одмарао у својој соби. За владику Павла тада су почињале "слободне активности". Био је стално у покрету и у неком послу, који би сам смислио. Изнео би стару кожну торбицу са алатом и мајсторисао. Поправљао би браве, шарке, фасунге од сијалица, електричне прекидаче, фрижидере и шпорете, причвршћивао држаче олука и расклиматане ногаре од столова и столица... Џепним ножићем и маказама орезивао би руже, подсецао неплодне гранчице на воћу.

"Виђан је у шетњи улицом и како се вози градским превозом, како с раног пролећа бере коприву уз зидине Калемегдана и како са занимањем загледа наслове нових књига у књижарама дуж Кнез Михаилове улице у Београду. Виђан је на улазу у зграду Скупштине, Владе, Председништва и Белог двора, са белом патријарашком паном на глави, а у ноћним сатима виђали су га и са сиротињом и бескућницима.

И као епископ и као патријарх сам себи је шио, крпио, прао и чистио одећу и обућу. Много је радио, а мало се одмарао. Спавао је врло мало, три-четири сата по поноћи, на тврдој и неудобној постељи. Касно је легао а рано устајао на молитву и послушање. Сам себи је припремао храну од разног биља, поврћа и воћа. Одрекао се плате патријарха, а живео је од скромне пензије коју је делио са сиротима. Одбијао је сваку раскош и удобност.
Патријаршијски двор био је његов манастир. Једне новогодишње ноћи, док је Београд блештао од празничних украса и расвете, док је небо горело од ватромета, а зидови града подрхтавали од гласне музике и песме, управник патријаршијског двора смотрио је патријарха Павла како уз прозор своје монашке келије, према уличном светлу, чита молитве и псалме."

Сав је био саздан од смирења, обзира, трпљења и жртве. Како је веровао и говорио, тако је живео и радио. Две велике стварности пред којима је стајао као пред највећим светињама биле су - Бог и народ. Њима је пожртвовано служио целог живота.
извор: Вечерње новости