 Шта су три века? Са чим се то може упоредити? То је време које је протекло од Петра Великог до данас. То је као од битке за Полтаву до редовних избора у Државној Думи или Врховној Ради. Да ли је то велики историјски период? Веома велики! Огроман је не само у смислу година, сати и минута, већ што је још важније у погледу унутрашњег богатства тим догађајима! А треба да покушамо да замислимо бројне догађаје тако дугог периода, јер такав период раздваја догађаје од губитка Христовог Крста од Његовог проналаска и, према томе, његовог Воздвижења. Узмимо још триста година, додавши или узимајући неколико. Свуда ће ово бити једна или неколико епоха. Од открића Америке до Француске револуције има приближно толико година. Од Лутеранске реформације до Наполеона приближно је толико. Можда у Кини током ових година нису успели да смене династије и поремете метрику уобичајених стихова. Али у хришћанском свету током ових неких триста година одиграли су се бројни догађаји који су незамисливи за обичну свест. Такав је временски период од Христовог Васкрсења до проналаска Његовог Крста. То су три века током којих је Јерусалим сравњен до те мере да ниједан камен није лежао на камену, као што је и проречено. Онда је град обновљен, али са другим именом и без обнове Соломоновог храма, као и без сећања на Христово страдање и Васкрсење. Све најважније ствари повезане са Давидовим градом и Христом, сином Давидовим, биле су прекривене двоструким слојем заборава и намерног занемаривања. И управо током ових векова Црква је доживела период интензивног раста. Попут дрвета, раширила је корење у свим правцима. Тајинствено је расла, скривена од знатижељних очију, налик катакомбама, али продирући свуда: и у краљевским палатама и у колибама простих људи. Расла је без икакве подршке државе; напротив, у условима жестоког противљења државе која је периодично уступала место прогонима. „Али реч Божија не стаје“, и временом је Црква постала таква да је било немогуће не приметити је. Напокон је дошло време да се Пепељуга открије у свом пуном сјају. Прогон се стишао, цркве су расле, а цареви су се поклонили Часном Крсту. Тек тада се појавила помисао да се пронађе Крст Господњи.
Нека ово буде једна од првих и главних лекција овог празника. Унутрашњи раст Цркве, њен стварни развој, био је могућ само под условима кршења или губитка њених најважнијих светих ствари, или немогућности њиховог отвореног поштовања. Црква је потом више пута изгубила своје свете ствари; изгубила их је с таквом боли и срамотом да је даље живети изгледало немогуће. Имами су предводили муслиманске молитве у Светој Софији у Цариграду. У напуштеној Светој Софији у Кијеву је под унијатима расло дрвеће, док су птице имале гнезда унутра. Зими и лети, до не тако давно, парили су базен хлором на месту Саборне цркве Христа Спаситеља. Али Црква је наставила да живи, губећи нешто споља, али стичући богатство изнутра. Тада је уследио још један историјски помак и ситуација се променила. Изгубљено је пронађено; запамћено је оно што је било заборављено; и поново је засјало оно што је изгледало заувек оцрњено. Да би место Христових страдања било крунисано црквом и да би се на земљи нашао Крст Откупљења, Бог је пронашао добру жену: царицу Јелену. Богу је увек потребан одређени неко ко не жели да дрема општим сном и ко неће патити од амнезије усред опште равнодушности. Такав је закон поновног рођења, јер се не могу сви одмах родити. Царица Јелена је кренула на путовање у Јерусалим. Пронашла је место Христовог страдања, на којем је тада пронађен храм Венерин. Чинило се да је то био храм „заштитника расипничких задовољстава“ на Голготи изграђен са демонском проницљивошћу. „Демонска оштроумност“ овде се односи на ову лукаву, злу праксу према којој ништа тако не гаси живот духа као разузданост. Разврат је горе оружје од многих ракета и топова, јер изгледа да оставља људе да живе, али их невидљиво убија, чинећи их неспособнима за било шта добро. Размислите о томе: Венерин храм стајао је много година на Голготи! *** Разузданост је спречавала Јевреје да поседују Земљу и безбедно путују по пустињи. Разузданост их је спречила да остану у земљи Израиљу; отишли су у ропство, сносећи казну за предају ритуалном разврату народа који их је окруживао. Разузданост увек спречава људе да верују, да се моле и не клону духом. То је сада део ње, такође, попут посластице; налази се у унутрашњости материце, квари човека, лишавајући га снаге и радости. Разузданост је један од главних непријатеља вере, јер Венерин храм није случајно настао на Голготи. Такође није случајно ни уништен. И велики је био онај који је наредио да се сравни са земљом! Само сећање на овај историјски догађај требало би да нам говори да ће, ако је Христов Крст негде заборављен, или непримећен или занемарен, нужно бити изграђен - а можда је већ изграђен - храм за приношење блудних жртава лажним боговима. Какве занимљиве поуке! Непријатељи Часног Крста газе по Голготи, али вера расте и шири се, не плашећи се ничега. Изнад Голготе стоји храм млитаве „богиње“, потпирујући ватру у крви „обичног“ човека. Пали дух даје себи утробу. Разузданост на светом месту је његова главна радост. Али Бог наређује и доводи свету особу која ће срушити тврђаву греха попут коцкица и узвисити веру у Господа. Такав је овај наш празник. Возвижење Часног Крста Господњег чини нас сличним Галатима, за које апостол Павле у својој посланици каже да је Христос, као, разапет пред њиховим очима. Таква им је била вера кад су први пут чули добру вест. Невин Син Божји висио је као да им је пред очима на Крсту! Тако би се и тајинство Голготе требала одвијати пред нашим очима на овај празник. У Цркви видимо како се крст диже и спушта, док се не јави у свим правцима наизменично Ми пратимо Његов освећени покрет понављајући: „Господе, помилуј!“ И нека речи још једне молитве одзвањају у душама верних током овог времена: „Крст се уздиже и духови поднебесја падају! Крст се спушта и зли су сви престрављени, јер силу Крста виде као осветљење! “ За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / Извор |