Марија Магдалина: Ко је она заправо била?

Марија Магдалина је најпознатија од жена мироносица, која је рано ујутру дошла до Христовог гроба да излије мирисе на његово тијело и открила да је Господ васкрсао. Много предања и легенди повезано је са Маријиним именом. Шта се поуздано зна о њој и а шта се само нагађа?
Шта су сами апостоли навели о Марији Магдалини?
Најпоузданије свједочанство о животу Марије Магдалине даје нам Свето Јеванђеље, поготово што сва четворица јеванђелиста обраћају пажњу на њу. Шта на основу њихових прича можемо са сигурношћу рећи о Марији?
Прије свега чињеница да је била један од највјернијих и, по свему судећи, дугогодишњих сљедбеница Господа Исуса Христа. Говорећи о женама мироносицама, јеванђелисти готово увијек стављају Марију Магдалину на прво мјесто. Поред тога, риједак је случај да јеванђелисти зову жену једноставно њеним именом. У то вријеме, када се говори о женама, било је уобичајено да се појашњава „чије“ су оне, ко су њихови мушки рођаци: Марија Клеопова, Марија Јаковљева, Лазареве сестре Марта и Марија, итд. А сви јеванђелисти Марију називају једноставно„ Магдалина “- именом њеног родног галилејског града Магдале (на сјеверу Израиља, недалеко од Назарета и Капернаума).
То се може објаснити чињеницом да Марија готово сигурно није била удата. Многи византијски тумачи Јеванђеља називали су је дјевицом: Свети Модест, Патријарх jерусалимски патријарх (VII вијек), свети Фотије Цариградски (IX вијек), Никифор Калист Ксанфопул (XIV вијек). Могуће је да је Маријин брак спријечила болест – обузетост демонима. Управо оне које је Христос истјерао из ње: “И неке жене које бијаху исцијељене од злих духова и болести: Марија, која се зваше Магдалина, из које седам ђавола изиђе“ (Лк 8, 2, Мк 16, 9).

​Накнадно су изнесена нагађања,  да је прије изгона демона Марија Магдалина била блудница и, уопште, велика грешница (то ћемо поменути касније). Али Свети Модест, Патријарх jерусалимски  наглашава: Марија никада није била блудница, већ је дјевственост чувала од младости.
Упознавши Спаситеља у Галилеји - вјероватно на почетку Његове проповиједи - она ​​је одмах постала Његовим сљедбеником. У Јеванђељу по Луки она се довољно рано помиње међу женама које су Му служиле својим имањем:“ и друге многе које служаху њему имањем својијем“ (Лк 8, 3) и које су непрестано пратиле апостолску заједницу. Шта значи „служиле својим имањем“? У оригиналном грчком тексту стоји ријеч διακονουσαι - иста ријеч од које је изведена ријеч „ђакон“. А ђакони у раној Цркви били су помћници апостола који су обављали економске послове хришћанске заједнице: хранили су гладне, помагали сиромашне итд. (Ово је описано у 6. глави Дјела апостолских). Очигледно су нешто слично радиле и жене које су пратиле Христа и апостоле. Готово све вријеме били су на путу, проповиједали, лијечили болесне итд., Али неко је морао да брине и о њиховој храни и о куповини неких потребних ствари. Уопште није чињеница да су сапутници апостола били богати (иако неки тумачи на овај начин разумију ријечи о служењу својим имањем). Можда су сву своју уштеђевину једноставно донирали за потребе заједнице.

---

Али Марија се очигледно није ограничила на „економско“ служење. Као и друге жене мироносице, она је пажљиво слушала Спаситеља и, очигледно, ушла је у најближи круг Његових ученика. Није случајно што су, након Његовог васкрсења, Анђели женама окупљеним у празном гробу рекли : „Није овдје; него устаде; опомените се како вам каза кад бјеше још у Галилеји“ (Лк 24, 6-7). Ове ријечи је Господ једном рекао својим најближим ученицима (Лк 9, 18-22).
Марија Магдалина је пратила Господа и на његовом посљедњем путешествију у Јерусалим, била је присутна Његовим страдањима на Крсту и погребу. У Јеванђељу по Матеју каже се: „И ондје бијаху и гледаху издалека многе жене које су ишле за Исусом из Галилеје и служиле му. Међу којима бијаше Марија Магдалина и Марија мати Јаковљева и Јосијина и мати синова Заведејевијех“ (Мт 27, 56), а према аутору четвртог Јеванђеља Светом Јовану јеванђелисти, стајала је поред Христовог крста, заједно са Богородицом и Маријом Клеопом (Марија,жена Клеопе - једна од жена мироносица -према црквеном предању, кћерка Јосиф Заручника из првог брака) (Јн 19, 25). Срећемо је и приликом сахране Исусовог тијела: заједно са „другом Маријом“ како сједи испред улаза у гроб, на који је Јосиф из Ариматеје управо навалио камен: “ …и наваливши велики камен на врата од гроба отиде. А ондје бијаше Марија Магдалина и друга Марија, и сјеђаху према гробу“ (Мат 27, 60–61).

А онда се приче јеванђелиста донекле разликују (не тако значајно).
Према Матеју, „а по вечеру суботном на освитак првога дана недјеље“ Марија Магдалина и „друга Марија“ долазе до гроба и затичу га празног, а на одваљеном камену од улаза угледале су анђела који их је обавијестио о Васкрсењу Христовом и наредио да апостоли буду обавијештени да „је устао из мртвих“. Жене су потрчале да то испуне и путем су среле Самога Христа, који их је охрабрио: „не бојте се; идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју; и тамо ће ме видјети“ (Мт 28, 10).
Јеванђелисти Марко и Лука ћуте о личном сусрету жена мироносица са васкрслим Господом. Али Марко ипак обавјештава о посебном Христовом јављању Марији Магдалини: „А Исус уставши рано у први дан недјеље јави се најприје Марији Магдалини, из које је истјерао седам ђавола. А она отиде те јави онима што су били с њим, који плакаху и ридаху“ (Мк 16, 9-10) (Ово је дио Јеванђеља по Марку (Мк 16, 9-20), који недостаје у најранијим рукописима и често се сматра каснијим уметањем. Најранији од пописа са овим текстом је Александријски кодекс 5. вијека. Посебност „дугог завршетка“ је у томе што он, такорећи, на кратко „препричава“ завршетак Јеванђеља по Луки и неких епизода Јеванђеља по Јовану). И то је у складу са причом Јована Богослова, који каже да је Марија Магдалина двапут долазила у гроб. Прво, рано, када је још био мрак:“ А у први дан недјеље дође Марија Магдалина на гроб рано, још док се не бјеше расвануло, и видје да је камен одваљен од гроба“ (Јн 20, 1), пронашла је празан гроб и пожурила да о томе обавијести апостоле (блажени Августин, а послије њега бројни тумачи јеванђеоског текста сугеришу да Марија Магдалина није дошла до празне гробнице. Не без разлога, притрчавши апостолима, она говори о себи у множини: „узеше Господа из гроба; и не знамо гдје га метнуше“ (Јн 20,2). Можда је јеванђелист Јован изоставио имена њених сапутника како би нагласио лични сусрет најоданије ученице са васкрслим Господом. А онда се вратила у гробницу са Петром и Јованом, а када су отишли, видјела је прво два Анђела, а затим и самог Исуса, за којег је у почетку мислила да је баштован. Увјерена да је то сам васкрсли Учитељ, Марија је поново похитала к апостолима. Она је објавила да је видјела Господа и испричала је Његове ријечи: „ Не дохватај се до мене, јер се још не вратих к оцу својему; него иди к браћи мојој, и кажи им: враћам се к оцу својему и оцу вашему, и Богу својему и Богу вашему“ (Јн 20, 2–18).
Многи свети оци скренули су пажњу на симетрију библијске приче: и мушкарац (Адам) је о могућности гријеха сазнао од жене (Еве), а жена - Марија Магдалина - донијела је поруку спасења мушким апостолима. „Управо се догодило да је жена послата мушкарцима, тако да је онај који је први предвидио човјеков гријех требао први који је објавио милост Господњу“, написао је, на примјер, Амвросије Медиолански (в. 340–397). А блажени Августин (354–430 додао је не без горчине: Адам је одједном повјеровао Еви, иако му је она рекла убитачну лаж коју је чула од Сатане; али су апостоли дуго сумњали, сазнавши од мироносица о Васкрсењу Христовом.
Марија Магдалина постала је прва благовјесница спасења, које је читаво човјечанство наслиједило васкрсењем Христовим. Није случајно што је црквено предање ову ученицу Господњу називало „равноапостолном“.
 
 

 Око чега се може расправљати?
У Јеванђељу постоји неколико епизода које се могу повезати и са Маријом Магдалином и са другим женама познатим Христу. А ово ствара простор за различите претпоставке и дискусије.
Епизода 1: Први сусрет са васкрслим Христом. Многи угледни црквени писци - Георгије Никомидијски, Григорије Палама и неки други - изразили су мишљење да је прва особа која је била удостојена да види васкрслог Господа била Његова Пречиста Мајка. А неки су сматрали да је апостол и јеванђелист Јован говорио о Њој, а не о Марији Магдалини, у епизоди са гробом и Исусом за кога је мислила да је „баштован“. Посљедњу верзију је посебно изнео преподобни Јефрем Сиријски, који је живио у IV вијеку и читајући сва четири Јеванђеља у комбинованом облику, сиријског хришћанског писца (који је касније одступио у јерес) Татијана. Али већина светих отаца се и даље ослањала на свједочење апостола Јована да се Господ јавио Марији Магдалини. Сматрали су овај феномен својеврсном „наградом“ за њену вјеру, неустрашивост и несебичну љубав према Спаситељу.
На примјер, свети Кирил Александријски (376–444) истакао је да је и прије Спаситељеве смрти Марија Магдалина наставила да га неустрашиво назива Господом, због чега је почаствована чудесним јављањем Анђела, а затим и личним сусретом са Христом.
Епизода 2. Жена грешница излива драгоцјено миро на Христа. Више пута се сугерише (посебно у западној цркви) да је ова жена била само Марија Магдалина. Ово је епизода коју је описао јеванђелист Лука:
Мољаше га пак један од фарисеја да би обједовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву сједе за трпезу: И гле, жена у граду која бјеше грјешница дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе скленицу мира; И ставши састраг код ногу његовијех плакаше, и стаде прати ноге његове сузама, и косом од своје главе отираше, и цјеливаше ноге његове, и мазаше миром. А кад видје фарисеј који га је дозвао, рече у себи говорећи: да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче: јер је грјешница. И одговарајући Исус рече му: Симоне! имам ти нешто казати. А он рече: учитељу! кажи. А Исус рече: двојица бијаху дужни једноме дужнику, један бјеше дужан пет стотина динара а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи који ће га од њих двојице већма љубити. А Симон одговарајући рече: мислим онај коме највише поклони. А он му рече: право си судио. И окренувши се к жени рече Симону: видиш ли ову жену? Ја уђох у твоју кућу, ни воде ми на ноге нијеси дао; а она сузама обли ми ноге, и косом од главе своје отр. Цјелива ми нијеси дао; а она откако уђох не преста цјеливати ми ногу. Уљем нијеси помазао главе моје; а она миром помаза ми ноге. Зато кажем ти: опраштају јој се гријеси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта има малу љубав.(Лк 7, 36–39, 47).
Византијски тумачи су, по правилу, поистовјећивали лик грешнице, која је помазала Христово ноге са миром, и Марију Магдалину. Већина савремених библиста је против њиховог поистовјећивања, поготово зато што јеванђелист Лука први пут помиње Марију Магдалину тек у 8. глави (након описа догађаја помазивања Христових ногу миром), као лик који је тек први пут уведен у причу: “Послије тога иђаше он по градовима и по селима учећи и проповиједајући јеванђеље о царству Божијему, и дванаесторица с њим. И неке жене које бијаху исцијељене од злијех духова и болести: Марија, која се зваше Магдалина, из које седам ђавола изиђе…“ (Лк 8, 1-2).
Поред тога, исту (највјероватније) епизоду са изливањем драгоцјеног мира на Христа описује и јеванђелист Матеј, мада са извјесним измјенама (Мт 26,  6-13). И појашњава да се случај догодио у Витанији у кући Симона губавога, односно неколико километара од Јерусалима, неколико дана прије Распећа Господа Исуса Христа. Али онда је апсолутно невјероватно да дугогодишњу Спаситељеву сапутницу Марију Магдалину, назива „грешницом“, њу која се придружила апостолској заједници још у Галилеји (а која се налази релативно далеко од Јерусалима) и, коју је наравно, Господ давно излијечио од демона.
Да је жена блудница једно, а света Магдалина друго, јасно се види из црквених богослужбених књига: о жени блудници говори синаксар на Велику Среду (Посни Триод), а о светој Марији Магдалини синаксар у трећу недељу по Ускрсу (Цветни Триод).​

​Епизода 3. Тачније, чак и серија епизода у вези са Маријом, Лазаревом сестром. У Јеванђељу по Јовану постоји још једна верзија приче о помазању Господа драгоцјеним миром и, према четвртом јеванђелисту, једној од сестара Лазаревих којег је Христос васкрсао, Марији (Јн 12,  1-8) У Римској цркви је владало мишљење да су ту Марију јеванђелисти звали Магдалина. Ову је претпоставку посебно изразио римски папа Гргур I Велики (+ 604) (у то вријеме се Католичка црква још није одвојила од православне цркве, а папе се нису сматрали „намјесникцима Христовим на земљи“, већ су били једноставно епископи у Риму): који је сматрао је да су та грешна жена која је излила миро на Господа, Лазарева сестра Марија и Марија Магдалина једна те иста особа. Ову верзију придржавали су се и неки други западни тумачи и теолози, на примјер, британски монах Беде Преподобни (+ 735).
Али још раније, у III вијеку, свети Иполит Римски је покушао да „замијени“ Марију Магдалину Лазаревим сестрама (и обје одједном - и Мартом и Маријом). Марта и Марија, а не Марија Магдалина, су главни свједоци Васкрсења Спаситељевог у сачуваним фрагментима његовог коментара на Пјесму над пјесмама!
Међутим, мало је вјероватно да је Марија Магдалина заиста била Лазарева сестра. Сви јеванђелисти Магдалину називају Галилејком (подсјетимо се поново да је Магдала галилејски град), док су Лазар и његове сестре живјели на периферији Јерусалима, у Витанији. И многи ауторитативни споменици древне Цркве (на примјер, „Апостолске установе“ датирани с краја 4. вијека) описују Марију Магдалину и Лазареву сестру Марију као потпуно различите личности.
Епизода 4. Христос избавља од каменовања жену ухваћену у прељуби.
„А књижевници и фарисеји доведоше к њему жену ухваћену у прељуби, и поставивши је на сриједу. Рекоше му: учитељу! ова је жена ухваћена сад у прељуби; А Мојсије нам у закону заповједи да такове камењем убијамо; а ти шта велиш? Ово пак рекоше кушајући га да би га имали за што окривити. А Исус саже се доље и писаше прстом по земљи (не гледајући на њих). А кад га једнако питаху, исправи се и рече им: који је међу вама без гријеха нека најприје баци камен на њу. Па се опет саже доље и писаше по земљи. А кад они то чуше, и покарани будући од своје савјести излажаху један за другијем почевши од старјешина до пошљедњијех; и оста Исус сам и жена стојећи на сриједи. А кад се Исус исправи, и не видјевши ни једнога до саму жену, рече јој: жено! гдје су они што те тужаху? Ниједан те не осуди? А она рече: ниједан, Господе! А Исус јој рече: ни ја те не осуђујем, иди, и отселе више не гријеши.“
Ова прича садржана је само у Јовановом јеванђељу (Јн 8, 3-11), и то углавном у каснијим рукописима. Често се вјерује да је ово каснији уметак, који се приписује само ауторству светог апостола Јована. Било како било, ова епизода не даје ниједан разлог да вјерујемо да је жена коју су књижевници и фарисеји довели Господу Исусу и жељели да је каменују била Марија Магдалина. Ова верзија се и даље понекад чује, али појавила се тек у средњем вијеку у католичким изворима и против ње постоје снажни аргументи. Прије свега она о којој смо већ рекли: сусрет Христов са Маријом Магдалином скоро сигурно се догодио у Галилеји убрзо послије Његове проповиједи, а епизода са грешницом одвија се у Јерусалиму, а Христос је већ добро познат Јудејима.
​
Шта црквено предање каже о Марији Магдалини?
Сви хришћани знају причу о томе како је неколико година након Вазнесења Господа Исуса Христа, Марија посјетила римског цара Тиберија (Тиберије владао Римским царством до 37. године послије Христа). Дакле, ако претпоставимо да је Христос разапет  око 30 године н.е. (с обзиром на то да се родио у 5-6. п. н. е. ), Марија Магдалина је имала око шест и по година да отпутује у Рим.  Она је Тиберија обавијестила о Васкрсењу Христовом и уручила му скроман поклон - јаје. Цар се насмијао: „Мртви не могу васкрснути - баш као што ово јаје не може да се претвори из бијелог у црвено“, а затим је јаје у његовој руци постало црвено. Што, међутим, није убиједило паганског цара (према другим изворима, Тиберије је, напротив, повјеровао и казнио Пилата, Ану и Кајафу који су разапели Христа).
Али ова прича је врло касног поријекла: изгледа да се први пут појављује у апокрифу (грч: ἀπόκρυφα – скривен). Црква у цјелини не сматра апокрифе поузданим и мјеродавним изворима, мада је неке чињеницее из појединих апокрифних књига - на примјер о Рођењу Богородице, о Њеном увођењу у храм, о Њеном Успењу - узела је у своје Предање.) „Тиберијев одговор Пилату“ (X–XI вијек). У овом тексту чија аутентичност код стручњака изазива велике сумње, Тиберије одговара на извјештај Пилата о погубљењу Галилејца Исуса и наводи да му је Марија Магдалина долазила и свједочила о чудесном Васкрсењу Распетог.
Ранохришћанска свједочења Марије Магдалине, са изузетком Јеванђеља, једва су преживјела. Једини који је помиње у другој половини 2. вијека је римски философ Целс, непомирљиви непријатељ хришћана.
А међу хришћанским причама које су до нас дошле о Марији Магдалини, најранија је „Ријеч о женама мироносицама“ светог Модеста, патријарха јерусалимског (VII вијек). Два вијека касније, овај текст (у кратком препричавању) уврштен је у „Библиотеку“ светог Фотија, цариградског патријарха. ​О Маријином путу у Рим нема ни ријечи, али се каже да је била у служби Пресвете Богородице, а послије Њеног Успења отишла је у Ефес (велики град у Малој Азији, сада Турска), гдје је на челу велике хришћанске заједнице био апостол Јован Богослов. Ово „Слово о женама мироносицама“, такође, помиње мучеништво Свете Марије: прије смрти била је мучена, а током мучења се изненада промијенила, тако да је њено тијело мучитељима изгледало као свјетлуцави кристал.
Подаци о раду и проповиједи Марије Магдалине у Ефесу сачувани су и у другим византијским споменицима патристичких списа с краја I  - почетка II миленијума наше ере у њеном кратком житију, које је ушло у састав Синаксара (грч. Συναξάριον-зборник) цариградске цркве (крај 10. века), каже се да се Марија Магдалина „упокојила на преподобан начин“ у Ефесу и сахрањена на улазу у пећину седам ефеских младића(очигледно, и прије него што се чудо догодило са самим младићима, који су живјели и умрли у 3. вијеку). Отприлике 100 година прије настанка овог живота, мошти Свете Марије равноапостолне су по налогу византијског цара Лава VI Мудрог (866-912) пренесене из Ефеса у манастир праведног Лазара у Цариграду. Међутим, руски игуман Данило, аутор чувеног „Путовања“ у Свету земљу (1106-1108), известио је да је у то вријеме још увијек био поштован гроб Марије Магдалине у Ефесу, па чак и часна глава светитељке тамо сачувана.
Према Никифору Калисту Ксантопулу (XIV  вијек), благовјеснички рад Марије Магдалине није био ограничен на Палестину и Ефес. Према овом византијском историчару, она је проповиједала по цијелој Италији и Галији (територија која покрива сјевер данашње Италије, цијелу Француску и југозапад Њемачке), посјетила Египат, Феникију, Сирију, Памфилију (јужну провинцију Мале Азије, сада дио Турске) ...

Чак и касније, у 15 - 16. вијеку, житије Марије Магдалине добија нове детаље. Појављује се предање да је по повратку из Рима у Јерусалим светитељка неко вријеме сарађивала са апостолом Петром (а можда је и била присутна његовом погубљењу у Риму), а 14 година након Вазнесења Христовог постала је помоћница апостола „из реда седамдесеторице“ Максима. Једном када су Јевреји запленили Максима, Марију Магдалину и неколико других хришћана, ставили их на неконтролисани брод и оставили их слободним за вјетар и морске таласе. Таласи су брод довели до Масилије (данас француског града Марсеја), гдје је локални владар повјеровао у Христа након што је његова супруга затрудњела на молитву Марије Магдалине. Према овој верзији житија, света Марија је у Ефес отишла већ у одраслом добу, предвиђајући скору смрт.

​Житије, састављено на Атосу, именује Палестину мјестом мучеништва Марије Магдалине. Јудеји су је подвргнули суровим мучењима, али у тренутку највеће патње Маријино тијело је заискрило попут кристала - тада су је мучитељи, уплашени, заједно са осталим ученицима и Христовим ученицима ставили у неконтролисани чамац и пустили у море .
 
Којим информацијама о Марији Магдалини дефинитивно не треба вјеровати?
Већ у наше вријеме широко је познато тумачење јеванђеоске приче, према којој Марија Магдалина није била само вјерна Христова сапутница, већ Његова вољена. Овај мит, реплициран западном кинематографијом и фикцијом, рођен је у првим вијековима хришћанске ере међу гностицима - секташима, који су цијело Јеванђеље тумачили искључиво у „тајном мистичном“ духу. Гностичка гледишта била су веома различита (неки од гностика уопште нису вјеровали у Христа као Бога, док су готово сви били сигурни да се чини да је Он само човјек), али неке тачке су их ујединиле. Прије свега - мишљење (које је Црква одбацила) да је главна сврха доласка Господа Исуса Христа на земљу била да ученицима пренесе неку врсту „тајног“ знања недоступног неупућеној већини људи (од грчког γνῶσῐς-знање, спознаја).

Неки од текстова које су написали гностици дају Марији Магдалини посебну улогу. У таквим, на примјер, апокрифима као што су „Томино јеванђеље“, „Филипово јеванђеље“, „Мудрост Исуса Христа“, „Јаковљева апокалипса“ (папируси који их садрже пронађени су на подручју египатског село Наг Хаммади 1945. датирани су почетком IV вијека) Магдалина је приказана не само као главни свједок Васкрсења Христовог, већ и као Његов вољени ученик, којег Спаситељ издваја од осталих и одлучује да посредују у преношењу „тајног знања“ другим ученицима. Аутори ових текстова дају јој чак примат над апостолима Петром и Јованом и описују свађе између ученика и Марије, наводно се такмичећи за блискост са Господом. Повјеровати у такво супарништво између апостола, просвећених Духом Светим и који су већ једном примили благу опомену од Спаситеља због расправе око тога који је од њих већи (Мк 9,34-35 и други слични одјељци других јеванђелиста), апсолутно је немогуће.

Аутори такозваних јеванђеља „од Филипа“ и „од Марије“ били су нарочито успешни у таквим слободним тумачењима јеванђеске приче. У свом приказу апостоли се обраћају тврдњама о „изабраности“ Марије Магдалине самом Спаситељу: „Зашто је волиш више од свих нас? - и као одговор чују од Њега параболу о слијепима који пребивају у тами. Опет, немогуће је замислити да Христос назива "слијепим" своје ученике, које је сам управо изабрао с да носе свјетлост Јеванђеља широм свијета: "Ви сте видјело свијету" (Мт 5, 14); "вама је дано да знате тајне царства Божијега, а онима напољу све у причама бива;Да очима гледају и да не виде, и ушима слушају и да не разумију; да се како не обрате и да им се не опросте гријеси" (Мк 4 11).

Сама идеја да је Христос могао имати „вољену“ могла је да се роди само међу људима који не вјерују у Њега као Бога. Незамисливо је сумњати у неку врсту ванбрачне везе са женом Онај Који је читавим својим животом показао примјер највишег морала и љубави према Богу; Онај Који је научио да не гријеши ни у мислима: "сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу својему" (Мт 5, 28). Али и брак, када човјек постане једно тијело са својом женом:" и биће двоје једно тијело" (Пост 2, 24) а они већ потпуно припадају једни другима, то би било немогуће за Сина Божијег. Иако себе више пута назива „Жеником“, дошао је „да се заручи“ са свима онима који вјерују у Њега, са цијелом Црквом, коју свети Јован Богослов у свом Откривењу назива Нови Јерусалим и Христова Невјеста (Отк 21, 2, 3). Ова слика Светог Писма - једна од најстабилнијих: чак је и пророк Агеј назвао долазећег Месију "изабрани из свијех народа (Аг 2, 7), а апостол Павле је подстицао мужеве да воле своје жене баш "као што Христос љубо цркву, и себе предаде за њу," (Еф 5, 25). Господ је дошао да „ступи у брак“ са свим вјерницима и очигледно није имао за циљ стварање уобичајене земаљске породице.
Али још јачи аргумент против таквих спекулација је потпуна тишина јеванђелиста по овом питању. Ако је постојао бар неки разлог да се претпостави да је Марија Магдалина била више од само вјерног ученика, зашто онда нико од јеванђелиста то није споменуо? Уосталом, брак међу Јеврејима није био на било који начин осуђен, већ напротив, људи су тежили ка томе иа се вјенчају и имају дјецу!
Поновимо то: митови о Христовом „посебном“ односу са Маријом Магдалином почели су да се шире тек у 20. вијеку. Ни у Древној цркви, ни у средњем вијеку, ни у модерно вријеме, када су протестантски теолози покушавали да проучавају Јеванђеља „научно“ и „историјски“, нико није озбиљно схватио изуме гностика. И од тада нема апсолутно никаквог разлога да их схватимо озбиљније.
Припремио сајт вјеронаука.нет на основу извора Фома.ру

СРОДНЕ СТРАНИЦЕ:
МИРОНОСИЦЕ-ПРИЧА У ИЛУСТРАЦИЈАМА