 Православни хришћанин сигурно је добро упознат са припремним молитвама за Свето Причешће. Ово молитвено правило веома је важно препоручује се пре учествовања у Бескрвној Жртви да бисмо били свеснији величине и светости Литургије, као и наше безвредности у светлости такве страшне Тајне. Кад се ово молитвено правило појавило и одакле потиче обичај такве молитвене припреме за Свето Причешће?
Преобраћање Римског царства у хришћанство Од преобраћања Римског царства у хришћанство, богослужење се измешта из домова и малих цркава у базилике, да би хришћани могли стати у зграду и учествовати у Литургији. То је утицало на редослед божанских служби као и на време неопходно за припрему Светих Дарова у довољном износу. Додатно, само Свето Причешће изискивало је све више времена, што је утицало на то да су верници често постајали неспокојни. Древни животописац Свете Текле описује „двосмерно загушење током [Причешћа] Великих Тајни, када су се неки људи тек приближавали, други су већ одлазили, неки су опет долазили, а трећи су опет излазили, и сви су викали, гурали и свађали, тискајући се се једни уз друге и не дозвољавајући никоме да заузме своје место – а све ово, наравно, како би били први, који учествују у Светој Тајни“ (Живот и чуда Свете Текле. Чудо 33, 2). Црква се свугде суочила са овом ситуацијом и покушала је да уразуми своје собрање, које је у количини нагло порасло, али не и квалитативно. Свети Јован Златоусти, на пример, говорио је о о овој теми с пуним поштовањем у храму, у својим беседама. „Реци ми, зашто журиш? Зашто се гураш кад гледаш у заклано Јагње? Реци ми, кад би морао да гледаш ову Жртву целу ноћ, да ли би могао да је се заситиш? Издржао си цео дан, провео већину ноћу (постећи) -а сад у тренутку ока губиш и уништаваш такав подвиг? Мисли на Оног, који лежи на жртвенику, и мисли из ког је то разлога. Он је заклан за тебе, а ти, видећи Њега заклана, тако си нехатан“ (Преобраћање на Гробу и Крсту, 3). Многи Црквени оци подстицали су верујући народ, који је чекао да прими Свето Причешће да не дозволи да им ум лута, већ да се у тишини моле. Тако су настале прве молитве пред Свето Причешће, које ми сад можемо видети у својим молитвеницима. Причасници су, такође, охрабривани да не напуштају цркву одмах већ да се у тишини захвале Богу, чекајући да се служба заврши. Прве, такве, молитве забележене су у Часослову и Молитвослову, али још нису постале обавезујуће. Монашки обичај од 6. до 12. века Обичај, у саборним црквама, да се изговарају посебне молитве док се чека Свето Причешће, биле су распрострањене у монашким круговима, нарочито у лаври Светога Саве Освећеног, због неких посебности у свом значају. На вечерње, на велике празнике и недељом, Лавра је била пуна људи, јер су монаси, који су проводили остатак године осамљени у својим келијама и палестински пустињаци морали да учествују у Литургији. Лавра је била манастир различитих народа, па је било намењено да се први део Литургије одржава у различитим црквама и на разним језицима, а да се нафора дели свима у саборном храму, да би сви учествовали у истој Евхаристији. „Нити је Иберијцима, ни Сиријцима, ни фрањевцима дозвољено да славе целу Литургију у својим црквама; већ кад се окупе овде, њима је дозвољено да поју из Часослова и Типика, као и да читају Посланице и Јеванђеље на сопственом језику; а онда да уђу у велики Храм и да са причесте са свом браћом Божанским и Чистим Животворним Тајнама“ (Михаило Желтов, Порекло Јерусалимског обичаја). Пролаз до саборног храма и дуго чекање на Свето Причешће било је испуњено посебним молитвама пред Свето Причешће. Први поменут, одређени скуп молитава, из Типикона је Светих отаца Саве Великог и Теодосија Антиохијског, који прописује да они који желе да се причесте морају ревносно изговарати прописани скуп молитава“ (Парпулов, Ка историји Византијских псалтира). Иако остаје нејасним како је то изгледало, очигледно је да је то кратко, али не само једна или две молитве. Студитски типикон Први детаљан опис молитвеног правила пред Свето Причешће налазимо у Свеобухватном Типикону Никите Стифата из Студитског манастира, из друге половине 11.века. Монаху је дато упутство како да говори Трисвету молитву, уз Псалме 115 „Радујсја“, 116 „Љубим Господа“, 118 „ дајте Господу хвалу“и четири молитве током Херувимске песме. Уз возглас Светиње светима, он би читао Псалм 30 „Узвишаваћу те Господе“ и неку краћу молитву. Кад би се приближивао Путиру, морао је да прочита Псалм 23 „Господ је Пастир мој“ и ако би било много причасника, морао би опет да понавља Псалме 115, 116. и 118. Примивши Свето Причешће монах би, у свом срцу, рекао „Амин“ и прочитао молитву Светог Јована Златоустог - „Верујем Господе и исповедам“. Постојале су четири захвалне молитве на крају Литургије, и једна молитва после заједничког оброка. (Алексопул С, Молећи се молитвама: Јединствена дужност Светог Причешћа). Очигледно, скуп молитава пре Светог Причешћа био је кратак и непосредно се изговарао током Литургије. На крају, после ове кратке дужности, која је назначена Каноном Манастира Богородице Евергетидске, то је постала суштина каснијег молитвеног правила пред Свето Причешће. Канону је придодат овај скуп молитава у 13. и 14.веку, а број молитава се повећавао, тако да више није било могуће то читати током службе, а није било ни препоручљиво да се то чини током Литургије. Тако, у савременој пракси, све се молитве читају или пре Литургије или по деловима претходне вечери (канон као део Великог повечерја, псалми, тропари, и молитве које се читају пре службе ујутру). Појава три додатна канона, као дела молитвеног правила у припреми за Свето Причешће, захтева посебну пажњу, што нећемо обухватити овим чланком. Аутор:Јован Ничипорук/За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /ИЗВОР |