Стефан Немања (Симеон Мироточиви) рођен је у 1113. или 1114.године у мјесту Рибници, Зета (данашња Црна Гора), најмлађи од четворице синова жупана Завиде, владара Рашке. Браћа су му се звала: Тихомир, Мирослав и Страцимир. У то вријеме Зета је била под латинском јурисдикцијом те је Стефан крштен у католичкој цркви, али када су родитељи напустили Зету, крстили су га у православној цркви, у храму светих свехвалних и врховних апостола Петра и Павла, и одгајали у љубави према истинској вјери и светим врлинама. Отац му је рано повјерио на управу Топлицу, Ибар, Расину. Након смрти оца, захваљујући свом таленту као владара, и уз помоћ Византије, постао је велики жупан Рашки 1166. године или нешто касније, око 1170. године. Током своје владавине морао је да се суочи са непријатељством браће и буде затворен ради православља. Али захваљујући непоколебљивој вјери и заштити великомученика Георгија, побиједио је своје непријатеље и на крају успио да уједини већи дио српских земаља. Након што је Стефан побиједио своју побуњену браћу око 1170. године, морали су да му се потчине Године1190. послије низа сукоба са Византијом (1172., 1183. и др.), он је добио од ње званично признавање независности српске државе... Као резултат бројних ратова са Византинцима, земље између Тимока и Мораве, многе бугарске земље, Горње Македоније и дијела Сјеверне Албаније прешле су под његову управу; Познато је да је Стефан тражио зближавање са римско-њемачким царем Фридрихом Барбаросом, када се 1189. године кроз Србију и Бугарску упутио у Палестину. Бог је утјешио великог жупана дајући му његову супругу принцезу Ану, кћерку византијског цара. Стекавши сами светост, супружници су родили три сина, од којих су два, такође, постала светитељи: Вукан, Стефан, касније пречасни првовенчани краљ и Растко-Растислав, касније велики Свети Сава. Тако је Стефан постао оснивач династије Немањића , која је владала два вијека и дала Цркви многе светитеље. Покушавајући да Србију претвори у православно царство, свети владар је подржавао Цркву и борио се против јереси. Око 1186. године сазвао је Сабор да земљу ослободи јереси богумила. Он је, такође, радио на чишћењу трагова паганизма. Уз помоћ своје побожне жене подигао је многе цркве како у својој земљи тако и у иностранству, дајући богате донације главним духовним центрима хришћанског свијета. Међу најпознатијим задужбинама које је подигао издаваја се манастир Студеница, подигнут око 1183. године.Учврстивши српску државу и правилно организовајући живот Цркве у својој земљи, велики жупан Стефан Немања одлучио је да се потпуно посвети служењу Богу. Одрекао се престола 1196. године, када је у 82. години, слиједећи пут свог најмлађег сина Растка (Свети Сава). ступио на монашки пут у манастиру Студеница са именом Симеон. Његова супруга Ана, такође, је примила је монашки постриг под именом Анастасија, а власт у земљи прешла је на његовог средњег сина Стефана. Убрзо је Симеон отишао код свог сина на Свету Гору Атонску. Отац је постао смјерни ученик свог сина, опонашајући, колико су му године дозвољавале, ревност којом се Сава препуштао молитви. Отац и син вриједно су радили на обнављању манастира Хиландара, практично га обнављајући од нуле.Након само осам мјесеци боравка у Хиландару Симеон се разболио. Прије смрти, позвао је сина Сава, срдачно се опростио од њега, замолио га да се обуче у погребну одјећу и стави на под у пепео, стављајући му камен под главу. Тада је позвао све монахе, затражио опроштај и, гледајући икону Богородице, отишао је ка Господу речима: „Нека сваки дах слави Господа“ (Псалам 150, 6). То се догодило 13. фебруара 1200. године , када је светитељ имао 86 година. Монах Симеон је првобитно сахрањен у манастиру Хиландар који је поново створио. Мошти светитеља, по његовом упокојењу, остале су меке и топле и одисале су благом смирном, од које су се догодила многа чуда. Године 1204. Свети Сава је одлучио да се врати у Србију и понио је мошти свога оца са собом. Читав српски народ био је сведок да је Симеоново тијело још увијек било топло и изгледало је живо, као да спава. Долазак очевих моштију помогао је да се смири непријатељство његових синова Стефана и Вукана. Мошти светог Симеона су поново сахрањене у манастиру Студеници и наставиле су да теку миро. Мошти Светог Симеона остају у Студеници до данас, доносећи исцјељење и утјеху онима који долазе.
|