 1451. године султански престо заузео је Мехмед II Освајач, који се зарекао да ће заузети Цариград. Искрцавши се на европску обалу Босфора, почео да уништава грчка села, заузимајући градове који су остали у рукама Грка и подижући тврђаву на ушћу Босфора, опремљену моћним топовима, како би се блокирао излаз на Црно море. Од почетка 1453. године, Мехмед је почео да се припрема за заузимање Цариграда, настанивши се у Адријанопољу (Једрене, тур. Edirne), гдје је концентрисао војску од 150 000 војника и флоту од 400 бродова, док је османска војска за то вријеме била опремљена савременом артиљеријом. Када је 5. априла 1453. године Мехмед II стигао под цариградске зидине, Град је већ био опкољен и са мора и са копна. Султан је 7. априла подигао свој шатор испред Врата Светог Романа и најавио почетак опсаде града. За разлику од Османских Турака, Византинци су имали 7000 ратника, од којих 2000 плаћеника - углавном Млечана и Ђеновежана, док је у то вријеме у граду живјело 50 000 становника којима је требало обезбиједити храну. Константинопољ је са копнене стране био опкољен ровом и двоструким зидовима, који су од 12. априла свакодневно били подвргавани артиљеријској ватри. Султан је 24. маја посљедњи пут предложио „мирно“ рјешење: или се цар обавезује да годишње плаћа 100 хиљада златника (у то вријеме потпуно нереалан износ), или сви становници напуштају град. Византијски цар, Константин XI Драгаш (1448—1453), уздао се у помоћ са Запада и није хтио да се преда. Добивши негативан одговор, Мехмед је 27.маја наредио својој војсци да се почне припремати за посљедњи напад, Обећао је да ће благо које буду затекли у граду бити равномјерно распоређено војницима и обећао им је три дана пљачке. Наредио је да понедјељак буде дан одмора како би се војници могли припремити за коначни напад.  Византијско царство око 1450. године Ноћу 29. маја у два сата почео је јуриш дуж читавог обода зидова. Поучен ранијим искуством, султан Мехмед је одлучио да не пошаље своје елитне јединице војске одмах, већ да непријатеља прво измори, а онда му зада коначан ударац. Најпре у напад шаље нередовну војску, башибозуке, авантуристе из свих крајева, чак и хришћане, који су се борили за плату и плен који је султан обећао. Имали су сопствено оружје: криве сабље, праћке и аркебузе. Проблем је био што је ова војска била непоуздана, јер кад не би имали успјеха у првом налету, лако би губили храброст, тако да су иза њих били султанови људи са бичевима који су имали задатак да их шибајући гурају напријед. Иза њих налазили су се султанови јаничари. Борба се водила прса у прса. Хришћани су помислили да борба јењава, с обзиром на то да јаничари нису успијевали да се пробију, али им срећа није била наклоњена. Турци су искористили чињеницу да браниоци приликом повратка из једног напада нису лијепо затворили малу капију звану Керкопорта. Једна група од 50-так Турака прошла је кроз капију и нашла се иза зидина. Цар је увидио да је спољашњи зид пробијен и зато је брзо покушао да организује одбрану унутрашњег зида. Уз њега су били и дон Франциско де Толедо, царев рођак, као и његов синовац Теофил Палеолог и одани пратилац Јован Далмата. Али одбрана је већ била разбијена. Теофил нестаје у маси, а цар Константин схвативши да је царство изгубљено, одбацује царске инсигније и креће за својим синовцем, гдје му се у борби губи сваки траг. Град Константинопољ, који је хиљаду година био познато огњиште духовности и умјетности - по ријечима Висариона Никејског, «gymnasium optimarum artium» - пао је под налетима Турака .... Али и прије подне, критски морнари држали су се у кулама. Из поштовања према њиховој храбрости, Турци су им дозволили да се укрцају на бродове и отплове кући. Читава ескадрила бродова препуних избјеглица кренула је на запад ... Сам султан Мехмед II ушао је у град тек 1. јуна, у пратњи одабране групе јаничарске гарде, у пратњи везира. Све је било опустошено и разрушено, цркве оскрнављене и опљачкане, куће - празне, продавнице и магацини - разбијени и опљачкани. Султан је ујахао је на коњу у цркву Свете Софије, наредио да се сруши крст и претвори у највећу џамију на свијету. На мјесту Византијског царства створено је Османско царство чија је престоница премјештена из Адријанопоља у Цариград, који су Турци преименовали у Истанбул ...  |