Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

Након светог евхаристијског сабрања у Храму Светог Саве на Врачару Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у пратњи више архијереја посетио је 10. маја Богословију Светог Саве у Београду поводом крсне славе ове школске установе.
Патријарха Порфирија у Богословији Светог Саве дочекао је ректор протођакон Радомир Врућинић заједно са наставницима и ученицима.
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије осветио је славске дарове и преломио славски колач у присуству архијереја, многобројног свештенства, свештеномонаштва презвитера и ђакона наше Свете Цркве.
Крсној слави Богословије Светог Саве присуствовали су Преосвећена господа епископи: ваљевски Исихије, марчански Сава, хвостански Алексеј, јегарски Нектарије, топлички Петар,  умировљени милешевски Филарет,  као и архимандрит Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије. 
Након освећења славских дарова, Патријарх Порфирије честитао је крсну славу и обратио се присутнима пригодном беседом. Извор: ​ТВ Храм

На основу члана 59 Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је сазвао Свети Архијерејски Сабор у његово редовно заседање које ће свечано почети 14. маја 2024. године саборном светом Литургијом са Призивом Духа Светог у храму Светих Апостола у ставропигијалној лаври Пећкој Патријаршији. Радни део највишег јерархијског, црквено-законодавног и црквено-судског тела Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће високопреосвећене и преосвећене господе епархијских архијереја, започеће сутрадан, 15. маја 2024. године, у крипти Спомен храма Светог Саве на Врачару. По процедури одређеној Пословником о раду, заседање почиње усвајањем дневног реда који чине приспели предмети достављени од стране Светог Архијерејског Синода, а наставља се разматрањем извештаја о архипастирском раду свих епархијских архијереја, централних црквених тела, органа и завода. На крају заседања Сабор ће о свом раду издати саопштење за јавност. Извор: СПЦ

Техничка школа Требиње организовала је у сриједу, 8. маја, изложбу ученичких радова, а прикупљени прилог на изложби биће усмјерен за подршку раду Фондације „Свети Вукашин“.
На изложби под називом „У свјетлости принца“ представљени су ликовни и калиграфски радови ученика који учествују у програму „Наум“.
Програм "Наум" је програм 
на коме ради Друштво психолога Републике Српске у сарадњи са Министарством просвјете и културе Републике Српске.
То је програм за рад са потенцијално талентованом и даровитом дјецом у школама Републике Српске .
Наш програм који је прихваћен је програм "Идентитет,вриједност и важност".
Програм је трајао од јануара, односно од почетка другог полугодишта, а у програму је осим ученика Техничке школе учествовало и пет талентованих и даровитих ученика Основне школе "Вук Караџић".Ученици Техничке школе су у току овог програма припремили и приручник у коме су презентовали илустровани преглед историје Цркве, околности у којима је Црква настала и развијала се. Рађен је у виду албума са самољепљивим сличицама , са жељом да млађим нараштајима приближе и омогуће лакше разумијевање и подстакну их на већу заинтересованост. Централна личност и приручника и исложбе је Свети Сава и посматрање његовог вјероватно највећег и најутицајнијег свјетовног дјела Законоправила.
Програм је реализован са циљем изграђивања свијест о важности очувања језика , развијање љубави према својој отаџбини, очувању националних интереса и вриједности, свијести о сопственом идентитету, љубави према својој историји,традицији и култури, празвијање духа светосавља, доброчинства и човјекољубља.
Како средњошколци, тако и основци, инспирисани и мотивисани животом принца Растка, односно Светог Саве, кроз свој рад су показали таленат и склоност ка умјетности и стварању. Својим радом пренијели су импресије на остале ученике који су с одушевљењем присуствовали изложби.  Жанела Пажин 

Васкрс 1945. године пао је 6. маја по новом календару на Дан Светог великомученика Георгија Побједоносца-великог заштитника војника. Побједник и Побједа. Чини ми се врло симболично. А сам Дан побједе пао је на Свијетлу недјељу, када народ Божји слави Васкрсење Христово.

Готово исто и ове године. Разлика је четири дана.
Да, наравно да постоје двије практично антихришћанске империје - комунистичка и нацистичка. Да, наравно, има много питања. На које ни данас нема одговора. И милиони смрти ... Али у сјећању на тај дан и тај рат постоји нешто дубоко, коренито за многе народе. Примјер храбрости, примјер јунаштва, пример вјере. Заиста, управо због рата, хиљаде људи се вратило у окриље православне цркве, а притисак комунистичке владе је ослабио. Црква је, хвала Богу, добила прилику да се развија.

Сјећам се снимка из старе црно-бијеле совјетске хронике. Полагање цвијећа на спомен-обиљежје погинулима у том страшном рату. Отац прилази споменику са синчићем (вјероватно око пет година). Обојица држе каранфиле у рукама. Тата држи дијете за руку. Испред спомен обиљежја скида беретку са главе. Неко вријеме стоје ћутке, полажу цвијеће и одлазе.

То је традиција. То је образовање у исправној традицији. Одати почаст онима који су жртвовали своје животе да бисмо ми живјели.
Такође, сјећам се снимака из старих совјетских хроника на Дан побједе. Људи се радују, радују се, заиста са сузама у очима. У овоме постоји нешто заиста слично васкршњој радости: кроз Голготу - до Васкрсења Христовог. А у очима ових људи који су преживјели рат дубока је радост и дубока туга. Туга за мртвима којих је било много. Скоро свака породица је била у жалости. А колико их недостаје? Колико мука у срцу од питања „жив или мртав?“ И радост што је све ово готово: спаљена села, уништени градови до темеља, хиљаде људи који су бјежали на исток, губитак куће. Све је било готово. Кућа је опет тамо.
Према томе, данас постоји нешто дубоко, коренито, исправно. И ова традиција се не може изгубити. Чини ми се да је то врло корисно за будуће генерације. Као што је једном написано у уџбенику историје: сљедећи рат започиње када генерација која долази заборави на посљедњи рат.
И не можемо сјећи коријен сјекиром. Дрво се може осушити. Али, напротив, исправна основна традиција мора се усађивати и његовати у срцима дјеце. И она ће тада донијети добар плод, који ће се заснивати на страху од Бога и на љубави и поштовању према својим прецима, који су нам дали живот. Као што и ми пажљиво, са горућом њежношћу у срцу, морамо и овај живот пренијети даље. Морамо НАУЧИТИ да с Божјом помоћи пренесемо овај живот даље.
Зато не смијемо заборавити на концентрационе логоре и храброст, на смрт и самопожртвовање, на експлозију Успенског сабора Кијево-Печерске лавре и чињеницу да је Дан побједе повезан са даном сјећања на великомученика Георгија и да је пао на Васкрс.
Божији Промисао, такође, и зло претвара у добро. Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
Свештеник Андреј Чиженко /извор:«Православная Жизнь»

Шта знамо о Венецији? Свјетски познате гондоле, канали, венецијанске маске, фестивал... Али, данас је то други град у Европи, послије Рима, по броју светиња нераздијељене Цркве. Град, који се некада усудио да се не потчини папином декрету. Град, који је био предстража Византије у Италији, а након тога спонзорисао крсташки рат на Цариград. Град, првобитно ослобођен паганске прошлости. О Венецији, њеним светињама, њеној историји и православљу у „граду мостова и канала“ говори настојатељ једине руске православне парохије у Венецији – јереј Алексиј Јастребов. Буквално, моји први кораци на венецијанској земљи, постали су за мене откровење. Стигао сам у зиму, увече, и одмах отишао да се упознам са свештенством Грчке Цркве. И моји парохијани су, те исте вечери, предложили да се поклоне локалним светињама. Прво што сам видио биле су мошти светог праведног Захарије, оца Јована Крститеља, и мошти светог Атанасија Великог, патријарха александријског, према којим се, са посебним поштовањем, односим још од богословских година: био је и подвижник, и богослов, и најталентованији администратор, и писац, и борац против аријанске јереси – легендарна и веома снажна личност...Касније сам посматрао реакцију различитих људи на светиње Венеције и видио: изненађење, страхопоштовање и одушевљење. За Италију обиље светих моштију није изненађујуће. Давали су их једни другима племићи људи, доносили су их са територија које су окупирали Турци, спасавајући их од скрнављења, чак су их крали – често нису избјегавли ни методе као што су мучења, подмићивања... У средњем вијеку се вјеровало да, што је више моштију светаца и мученика у граду, то су његови становници више имали небеских заштитника.

Град ослобођен паганства
Венеција је, првобитно, била хришћански град, ослобођен паганске прошлости. Основан 421. године након Христовог рођења, на празник Благовијести (25. марта/7.априла) од римских грађана, који су пребјегли од Хуна, убрзо је постао вазал Византијског царства. Али, од самог почетка – на условима аутономије. Од краја 7. вијека до краја 18. вијека градом-државом су управљали дуждови – било их је укупно 40.
За учешће у ратовима против непријатеља Византије, становници лагуне су били ослобођени царских пореза и помогли су изградњу грандиозног катедралног храма Светог Апостола Марка, заштитника Венеције.
Постепено, република јача, и толико јача да 1204. окреће своје оружје и своја финансијска средства против свог бившег господара, Византије. Током Четвртог крсташког рата, дужд Енрико Дандоло стаје на страну сина свргнутог византијског цара Исака Анђела, који је крсташима обећао великодушну награду за помоћ у повратку престола. Тако, на путу ка Светој земљи, војска иде на јуриш на Цариград. Већ педесет година Венеција учествује у пљачки Истока.
Међутим, као казна за то, 1347. године млетачка војска, враћајући се са Крима послије опсаде ђеновљанске тврђаве Кафе (данашња Феодосија), доноси епидемију куге у лагуну. Избијања страшне болести неколико пута је однијело половину становништва града.
Нови ударац за Венецију представља најезда Турака, који 1453. године, након пада Цариграда, јуре да заузму Средоземно море. Природни економски, војни и политички пад некадашњег бриљантног града чини га лаким плијеном Француза и Аустријанаца крајем 18. вијека. Италијанска (али опет не самостална) Венеција постаје тек 1866. године.​
Између двије цркве
Када је ријеч о вјерској слици, све што је вези са Италијом обично се везује за традиционални католицизам. Венеција је, наравно, католичка. Али, вјерска ситуација у Венецији, увијек је била посебна.
Историјски гледано, Венеција је заузимала средњи положај између цркава Запада и Истока. То је карактеристично обиљежје овдашње духовне и свјетовне културе.

Средњовјековна жеља да се опонаша Византија, додуше у почетку у обредима и церемонијама царског двора, преживјела је послије Четвртог крсташког рата, а утицај источног хришћанства овдје се осјећа и данас. Ово је посебно упадљиво у грандиозној катедрали Св. Марка у Византији, царске трупе су тражиле заступништво уочи битака (иронично, тачније, по Промислу Божијем, икона је заробљена баш уочи пораза Римљани и пљачкања Цариграда током Четвртог крсташког рата). И сама катедрала Светог Марка подигнута је под руководством византијских мајстора. Православље је наставило да утиче на Венецију и послије заузимања Цариграда од стране Турака: преко грчких острва (укључујући Крит), која су била под влашћу Млетачке републике од 13. до 18. вијека. Иначе, овај утицај је био обостран: на примјер, клупе су се појавиле у савременим грчким црквама управо у периоду блиских контаката са Млечанима. А Венеција је, пак, вијековима славила помен светих, неподијељене Цркве.​
​Сами Млечани су себе, с поносом сматрали прије свега грађанима свог града-државе, а тек онда – припадницима одређене вјерске традиције. „Veneziani, poi Cristiani“ – „Прво Млечани, па хришћани“: становницима лагуне никада није недостајало ни самодовољности, ни осјећаја супериорности. Двадесетих година 16. вијека дужд Андреа Грити је уопште изнио идеју о „новом Риму“, проглашавајући Венецију насљедником давно изумрлог Римског царства.
Сам Сенат „Републике Светог Марка” постављао је своје патријархе – тако се титулишу владајући епископи млетачких граница, од краја VI вијека до данас. Карактеристична епизода догодила се на прелазу из 16. у 17. вијек: Млечани су храбро одбили да се потчине Ватикану, када је папа Климент VIII наредио свим кандидатима за епископе у Италији, да  дођу у Рим на „испитивање епископа“. Венеција је сматрала да сама треба да бира и одобрава своје владајуће епископе. И Ватикан је на крају морао да попусти.

Међутим, супротна страна ове независности била је друга зависност: од свјетовних власти. Држава је интервенисала у пастирска питања, постављала епископе и свештенике. Испоставило се да је то нека врста теократије, званично фиксиране након изградње базилике Светог Марка. Свети апостол је проглашен за „главу државе“, „владајући“ заједно са дуждом. Након пада Цариграда, ова доктрина постаје званична. Као резултат тога, дужд је, на примјер, као световни поглавар града-државе, а не поглавар Цркве, ипак имао овлашћење да учи народ „свечаном благослову“ на велике празнике, тако се учило с „пергола“, посебног амвона у базилици Светог Марка. А, сама базилика је била кућна црква дуждева, а њено свештенство није било потчињено епископу, већ „намјеснику светог Марка“.​
​​Већ поменуто увјерење учинило је Венецију центром светиња: „више моштију – више покровитеља“. Мошти су донијели први ктитори града и полагали их у темеље храмова и олтара; Византија је својим савезницима поклонила свете мошти (први такав поклон су у 9. вијеку мошти праведног Захарије, оца Јована Крститеља – дар цара Лава V); у доба анархије у неким дијеловима царства (отприлике IX–XII вијек), насљеђе хришћанства је опљачкано; током арапских и турских освајања мошти су изнесене, спасавајући их од скрнављења.
А након што је поштовање моштију светаца, од стране католика, оживјело на католичком сабору у Тренту (1545-1563), почело је проучавање римских катакомби. Тако су из Вјечног града у Венецију донесена тијела првих хришћанских мученика, о којима се не зна ништа осим имена:
Свети Павле, римски патрициј, Марко Фирентинац, Венус, Фиденције, мученица Ана, мученица Ирина, итд. И, коначно, Венеција је имала своје свеце, који су умрли прије подјеле Цркава (прије 1054. године). То су дужд Пјеро Први Орсеоло Свети (умро 978), свештеномученик Герард, просвјетитељ Угарске (1046).

​Сљедећег јутра, гомила незнабожаца наставила је да вуче апостола улицама све док Марко није предао своју душу Богу. Хришћани су свете мошти положили у гробницу у Александријској области Буколис. За вријеме арапских освајања, када је египатски калиф наредио да се растуре хришћанске цркве како би се њихово камење искористило за изградњу своје палате, свете мошти су трговци изнијели из Александрије и допремили их у Венецију. Светиња је транспортована у бачви са усоњеним свињским месом – муслимански цариници нису смјели да дирају „нечисте” животиње.
Мошти су положене у Дуждеву палату - данас је то грандиозна базилика Светог Марка - од тада се Марко сматра заштитником Венеције. 

Преподобн Павле није основао ни један манастир, али се управо он сматра „оцем православног монаштва“.
Рођен је у Египту, у граду Тиваиди. Оставши сироче, много је пропатио због родитељског насљедства. Наиме, његов зет идолопоклоник је припријетио Павлу да ће га издати суду као хришћанина, ако му не уступи свој дио имања. Тај сукоб са једне, а учење о самопожртвовању хришћанских муленика са друге, инспирисали су Павла да сестри преда и свој део имања и повуче се у тиваидску пустињу, у којој је остао до своје смрти.Ту је живио 91 годину, у пећини у подножју планине, неуморно се молећи Богу, једући урме и хљеб, који му је гавран донео.
Непосредно пре упокојења светитеља, преподобни Антоније Велики дође у његову пећину, подвижник у истој пустињи. Пошто је Антонију научио лекцију о понизности, Павле је изашао из своје пећине да га дочека. Старци су се дозивали по имену, грлили се и дуго разговарали. Свети Павле Тевански упокојио се 341. године у 113. години и сахранио га је Антоније Велики недалеко од пећине.
Цар Манојло I Комнин (1143-1180) пренио је мошти монаха у Цариград. Светиња је у Венецију дошла у 13. вијеку захваљујући племенитом грађанину Ђакому Ланзолу: он је наговорио опата бенедиктинског манастира да се одрекне моштију. Данас се налазе изнад главног олтара цркве Светог Јулијана Антинојског.

Свети Теодор Стратилат је био из Мале Азије. Служио је као војвода (на грчком „стратилат”) у војсци цара Ликинија, и градоначелник града Ираклије. у близини Црног мора. Својим побожним животом и кротким управљањем освојио је срца многих, а многи незнабошци, видећи његов врли живот, прихватили су вјеру Христову. Када је о томе глас стигао до цара Ликинија (308-323), савладара цара Константина, стигао је у Ираклију и хтијући да примора Теодора да се поклони идолима. Када је свети Теодор остао непоколебљив, љутити намјесник је наредио да се Христов исповједник подвргне суровим мучењима: шибан је (шест стотина удараца по леђима и пет стотина по трбуху), разапет на крст, гађан стријелама и најзад посјечен мачем. Током мучења стално је говорио: "Слава Теби Боже мој, слава Ти!" Теодор је умро 8. фебруара 319. године. Сматра се заштитником војника који га призивају у помоћ. ​
8/21. јуна празнује се пренос моштију Светог Теодора из Ираклије у Евхаиту. Тако беше и завјештао свети Теодор при страдању, своме слуги Вару: "Тијело моје", рече, "положи у Евхаити на имању мојих предака". Свети Анастасије Синајски записао је ово чудо од иконе светог Теодора: у мјесту Карсату близу Дамаска била је једна црква у име светог Теодора Стратилата. Када Сарацени покорише Дамаск, једна група Сарацена са женама и дјецом настани се у тој цркви. На зиду је био фреско лик светог Теодора. Један Сарацен пусти стријелу и удари лик светитељев у лице. На једанпут крв потече из лика. Ускоро после тога цела та група Сарацена изумре ту у цркви. Свети Анастасије вели, да је он лично био у тој цркви, видео лик светитељев на двору и трагове од стинуле крви.
Године 1257. капетан млетачке флоте Ђакомо Дандоло упао је у Месемврију (данас бугарски град Несебар) и одатле пренио мошти великомученика у Цариград. Десет година касније, рођак капетана премјестио је светињу у Венецију. Чува се изнад олтара десне бочне капеле Храма Христа Спаситеља. Мошти се отварају само двапут годишње: од 1. до 15. новембра (дан помена свеца у западној цркви је 9. новембар) и у периоду од католичког Ускрса до Вазнесења.

Свети Јован, Патријарх Александријски, био је родом са Кипра. Вољом родитеља оженио се као младић и добио дјецу, али се после смрти жене и деце замонашио. На почетку своје архипастирске службе наредио је да се узму у обзир сви сиромашни и убоги у Александрији. Двапут недељно – у среду и петак – излазио је на врата Патријаршијске катедрале и примао све потребите: решавао свађе, помагао увређене, делио милостињу. Посетио је болнице три пута недељно. Откупљени људи из персијског ропства. И сам је био строги подвижник и молитвеник. Јован је наручио себи ковчег, али није наредио мајсторима да га заврше, већ је сваког празника тражио да дође и пита да ли је време да се посао заврши. Непосредно пре своје смрти, архипастир је у сну видео анђела који му је рекао: „Цар над царевима те зове к себи. Патријарх се мирно упокојио у Господу 616. године.
Према свједочанствима, не само тијело светитеља је остало нетрулежно, већ је и одежда задржала сјај боја. Свете мошти су пренесене у Венецију 1249. године. И данас се могу видјети испод стакла на десном зиду капеле Светог Јована, у цркви Јована Крститеља у области Кастело. 25. новембра, на дан помена светитеља, увијек се служи молебан у светињи. Постоји дозвола црквених власти да се служе молитве за групе ходочасника из Русије који долазе да се поклоне светитељу. Извор: фома.ру/ превео и прилагодио: сајт вјеронаука.нет

​Икона Пресвете Богородице Никопеја (Победоносна-гр. Νικοπεια) је још једна од значајних светиња Венеције. Икону су узели крсташи у Цариграду током 4. крсташког рата (1204.) и донијели је у Венецију, гдје је својевремено била чувана у сакристији (sagrestia dei chierici) Саборног храма Светог Марка. Тек у 17. вијеку икона је пренесена у посвећену барокну бочну капелу, богато украшену обојеним мермером. Икона се први пут помиње већ 610. године, када је византијски цар Ираклије победио узурпатора Флавија Фоку. Највероватније је икона насликана и чува се у цариградском манастиру Светог апостола и јеванђелисте Јована. Ова Одигитријска икона Богородице (Путоводитељке) била је веома поштована у Византији, посебно у војсци, па је отуда и њено име - Никопеја, тј. Победоносна. Источњачки владари су икону увек носили са собом у походе. Такође, су је у бици одузели Франци током четвртог крсташког рата, када је цар Алексије  V Дука побегао са бојног поља, препустивши икону на милост и немилост победнику. У тешким ратним годинама, посебно у обрачуну са Турцима Османлијама, венецијанске градске власти су, заједно са свештенством и народом, успоставиле пост са посебним молебанима Богородици испред Њене иконе  Победоносне. 
У овом чланку смо говорили о моштима апостола Марка и о икони Победоносној, једној од познатих икона Богородице. Ово је само мали део православних светиња које се чувају у Венецији и на располагању су свима да им се поклоне. У следећим чланцима говорићемо о другим великим светињама, посебно о моштима првог пустињака (отшелника) Павла Тивејског и стубовима  Соломоновог трема.
​Препоручујемо и овај сродан текст ПРАВОСЛАВНЕ СВЕТИЊЕ У ВЕНЕЦИЈИ, 1.ДИО

Мироточива и чудотворна Хавајска Иверска икона Пресвете Богородице позната је у целом православном свету.
Са својим настојатељем о. Нектаријем Јангстоном, икона непрекидно путује по Америци и иностранству ради утехе верних. Икона се на Васкрс налазила у својој матичној парохији Цркве Пресвете Богородице Иверонске у Каилуи, на Хавајима, где је излила обиље мироточења, одражавајући велику радост Васкрсења Христовог. Ђакон Серафим Стојанче Андов пише:И ове године Богородица је показала Своју изобиљу љубав. Света икона је била натопљена миром од врха до дна. Слава Богу! После Благодатног огња који се спушта у Гроб Господњи, ово је вероватно друго Васкршње чудо које се дешава сваке године. Помињите нашег вољеног о. Нектарија у својим молитвама!
Христос васкрсе! На хавајском – Уа ала хоу ‘о Кристо! Извор: https://orthochristian.com/ Превела Љ.П./ митрополија.цом

Сада већ традиционално организовано је такмичење за најтврђе и најлепше нашарано јаје у ЈУ ОШ "Десанка Максимовић", ПО Каракај. Пет ученика је награђено у категорији најлепше нашарано јаје и три ученика у категорији најтврђе јаје. Деца су се радовала и уживала у лепоти Васкрсења Христовог уз најлепши поздрав Христос Васкрсе! Учествовали су и ученици првог разреда и на овај начин су постепено почели да се упознају са оним чему нас учи веронаука. Било је веома тешко изабрати најлепше ошарано јаје али посебно радује труд који су деца уложила и креативност која се може видети на делу. 
Велико хвала браћи у Христу Александру Остојићу из Кисељака и Богослову Драгану Брестовцу из Бијељине који су даровали поклоне за децу. Бог их благословио. Вероучитељ Момчило Вуковић

Византијски манастир Хора у Истанбулу званично постао џамија (назив на турском Kariye Camii).
6. маја 2024. године одржана је прва исламска молитва у древном византијском православном манастиру Хора у Истанбулу, Турска, преноси ertnews.gr. Током церемоније обиљежавања завршетка „рестаурације“ архитектонских споменика у Турској, турски предсједник Реџеп Тајип Ердоган (Турски предсједник је учествовао у догађају путем телеконференције директно из предсједничке палате) рекао је да власти земље „поклањају велику пажњу заштити културног наслеђа нације“. 
Реагујући на то, муфтија истанбулски Сафи Арпагијус изјавио је да се манастир Хора „након 79 година обнавља и поново отвара за муслиманске вјернике“. У том тренутку предсједник Турске наредио је да се пресијече врпца на вратима манастира: „Имате маказе у рукама, а врпца је испред вас. Хајде сви да кажемо „за Алаха“ и да пресијечемо врпцу. Срећно!".
Након овога, у православној цркви у манастиру Хора клањана је прва исламска молитва. 
Министарство спољних послова Грчке осудило је недавно претварање некадашње византијске цркве у Цариграду у џамију, наводећи да то „вријеђа њен карактер UNESCO споменика свјетске културне баштине који припада човјечанству“. Очување универзалног карактера споменика и поштовање међународних стандарда за заштиту вјерског и културног наслеђа је јасна међународна обавеза која обавезује све државе“, истакли су у Министарству.

​У уторак, 7. маја 2024. године, у Придворном храму Свете Тројице у Бањој Луци, свечано је прослављена слава Епархије бањалучке - празник Свештеномученика Платона Епископа бањалучког. Свету архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа марчанског г. Саве, викара Епископа бањалучког, архимандрита, свештеномонаха, свештеника и ђакона наше Епархије.
Вјерни народ се поклонио моштима Свештеномученика Платона. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

 У Јудеју је стигло прољеће. На дрвећу је шуштало младо лишће, сунце је већ дању гријало као да је љето.  Пут је водио из Јерусалима до села званог Емаус (значи „извор“ или „врели извор“; удаљеност између Јерусалима и Емауса која се наводи у тексту је 60 стадија -око 11 км -примједба преводиоца).). Рекли су да су некада на овом мјесту врући извори заиста избијали из земље. Уроњен у њих, особа би добила исцјељење од разних болести. Али од тада је прошло много година. У Емаусу дуго времена није било љековитих купки. Постоји само мало село са именом које чува успомену на стара времена. Људи су ишли путем до Емауса. Било их је много, али нису се кретали у густој гомили, већ у малим групама.
Међу путницима се истичу два мушкарца, попут тамне мрље на тепиху јарких боја. Иако, чини се, у њима нема ништа посебно. Обична одјећа, обичне путне торбе са залихама, у руци - обични штапови, који олакшавају пут којим се пут пење узбрдо. Али лица ... Лица ове двојице била су као да је живот за њих већ био завршен и ништа добро их није чекало пред њима. Овако изгледају људи који су изгубили нешто веома важно без чега нема смисла даље живјети. Из неког разлога млади, пуни снаге мушкарци ходали су попут стараца, невољко подижући ноге од прашине на путу. Изгледало је они једноставно немају гдје да оду у овом цвјетном прољећном свијету. Да, генерално, било је тако.

​Тихо разговарајући, пошли су у правцу Емауса. И како је тужан био њихов разговор ... Ова двојица путника били су ученици славног Исуса из Назарета (Не наводи се ко су ти ученици. Један се касније идентификује као Клеопа-примједба преводиоца). Онај који је лијечио неизљечиво болесне, ходао по води Галилејског језера, могао је да нахрани хиљаде гладних људи са пет хљебова и коначно васкрсао човјека који је већ био мртав четири дана. Исти Исус, који је прије недјељу дана ушао у Јерусалим као дуго очекивани цар - Месија, и којег су људи дочекали са радосним поклицима и полагали одјећу на пут пред Њим.
А они су, Његови ученици, најближи Месијини помоћници. Али одједном су им се сви планови срушили. Свемогући Исус је из неког разлога дозволио да га ухвате првосвештеникове слуге. Тада није оспорио лажне оптужбе које су му изнесене. На суђењу пред римским прокуратором Пилатом, Исус је, такође, ћутао, чак није не покушао да избјегне страшну егзекуцију. Није се бранио када су га римски војници претукли у дворишту преторија. Коначно, дао је да буде разапет на крсту. И умро је смрћу која се чак и међу злочинцима сматрала срамотном. Како то? Уосталом, ученици су видјели сву Месијину силу, видјели су како су мртви устајали по Његовој заповијести, како Га је олуја послушала, како Га зли духови беспоговорно слушају ... Како је Месија могао бити убијен? Довољна је само његова ријеч, па чак и неуништиве гвоздене легије Рима распршиће се без трага, попут сувог лишћа у јесен! Зашто се то догодило? И како сада живјети даље.
О томе су разговарала два тужна путника на путу за Емаус. И нису имали одговоре на ова питања.
Док су разговарали и овако расуђивали, пришао им је још један путник. Изгледао је сасвим обично и изгледом се ни по чему није издвајао од осталих људи који су се кући враћали са одмора…То је био ... васкрсли Исус! Онај због кога су Његови ученици толико туговали. Али ова њихова туга била је толико велика да им је засјенила очи. А Исуса нису препознали ни када им је Он сам пришао и започео разговор.
- Какав је то разговор који имате међу собом идући, и што сте невесели?
- А један по имену Клеопа, одговарајући рече му: зар си ти једини странац у Јерусалиму који ниси чуо шта је у њему било ових дана?
И рече им: шта?
 А они му рекоше: за Исуса Назарећанина, који бјеше пророк, силан у дјелу и у ријечи пред Богом и пред свијем народом; Како га предадоше главари свештенички и кнезови наши те се осуди на смрт, и разапеше га? А ми се надасмо да је он онај који ће избавити Израиља; али сврх свега тога ово је данас трећи дан како ти би.
Разговарали су, а Исус их је ћутке слушао, не прекидајући ни ријеч. Као да им је пружио прилику да проговоре, излију сав бол и разочарање који су се накупљали у њиховим душама ових дана. У међувремену су ученици наставили своју причу, и даље не схватајући са ким сада разговарају:
- А уплашише нас и жене неке од нашијех које су биле рано на гробу, и не нашавши тијела његова дођоше говорећи да су им се анђели јавили који су казали да је он жив. И идоше једни од нашијех на гроб, и нађоше тако као што и жене казаше, али њега не видјеше.
Исус их је пажљиво погледао да види јесу ли већ све рекли или ће рећи још нешто више. И тек након тога почео је да говори.

​Оно што је рекао, од првих ријечи, задивило је ученике. Као да је тај необични странац који је боље од икога знао шта се заиста догодило у Јерусалиму и шта је значење ових великих и страшних догађаја:
-О безумни и спорога срца за вјеровање свега што говорише пророци! Није ли то требало да Христос претрпи и да уђе у славу своју? И почевши од Мојсија и од свију пророка казиваше им што је за њега у свему писму.
А ученици су Га слушали, задржавајући дах и задивљени ријечима Човјека, који је говорио тако познато, али им је и даље остао странац.
Ове ријечи изнова су у њих улиле живот, као да се свежа хладна вода изненада слила у рибњак сув од љетње врућине с неба. Слушали су и нису могли да чују довољно, упијајући сваку ријеч. Али још увек нису разумјели да им је васкрсли Исус сам говорио.​
У међувремену, приближише се к селу Емаус у које иђаху. Већ корачају оградама од гранчица, поред сељачких кућа омалтерисаних глином. Када су се путници приближили капији конака, ученици су одлучили да ту преноће. Исус се опростио од њих и припремио се да иде даље. Али они су и даље толико жељели да слушају свог невјероватног сапутника да су Га почели заустављати и питати:
- Останите са нама! Види, већ је касно поподне. Преноћите овдје, а ујутро ћете ићи гдје год желите. И ушао је и остао с њима. У гостионици је било тихо. Магарац је био везан за ступ на капији. У близини ограде, испруживши дуге ноге, лежао је велики жути пас и грејао се у зрацима вечерњег сунца. 

​Путници су се договорили са домаћинима око ноћења и смјестили се да вечерају. Сваки је узео залихе из путне торбе, одлажући храну на заједнички сто. Према традицији, најстарији од присутних требало је да прочита молитву прије оброка. Ученици су с поштовањем замолили свог пратиоца да то учини.
Поново их је добро погледао. Затим је полако узимао хљеб, прочитао молитву над њим, преломио га и разао ученицима по један комад. И тада, као да је некакав невидљиви вео пао са очију ученика. Свака ријеч молитве, сваки покрет руку, сваки звук гласа - све је било Његово, њиховог учитеља Исуса! На исти начин, преломио је хљеб. На исти начин је рекао: „Узмите и једите ...“. Они су оплакивали сва ова три страшна дана управо њега, васкрслог Исуса! Ученици нису могли да вјерују својим очима од радости. Али онда им је Исус изненада постао невидљив.
Гледајући се збуњено, рекли су један другом: Не гораше ли наше срце у нама кад нам говораше путем и кад нам казиваше писмо?
Да је стари пут могао да говори, рекао би нам како су двојица путника, који су управо дошли у Емаус за ноћ, изненада напустили врата конака и брзо кренули назад у Јерусалим.
Како су пожурили, давши се у трк да би то брзо рекли својим пријатељима
- Исус је жив! ...
Скраћена и дорађена верзија приче Александра Ткаченка/извор:фома.ру /превод сајт вјеронаука.нет

Патријарх московски и све Русије Кирил честитао је верницима предстојећи празник Васкрсења Христовог и напоменуо да свијест о љубави Божијој даје снагу да се превазиђу најтежа психичка стања и тешке околности, наводи се у Васкршњој посланици.
„Христос Воскресе! Те двије ријечи дају толику снагу да из њих лица људи блистају духовном радошћу и стварност око нас буквално се преображава. Оваплоћењем, страдањем и тродневним успењем, наш Спаситељ обнавља човекову природу, избавља нас од греха и смрти, отвара људима врата Небеског царства и показује нам пут јединства са Творцем. У Христу, који је помирио свет са Богом, добијамо прилику да добијемо усиновљење и оправдање, да стекнемо живот вјечни“, написао је патријарх Кирил. По његовим ријечима, Васкрсење Христово је камен темељац православне вере.
„Васкрсење Христово претвара смрт у бесмртност, тугу у радост, пропаст у наду. На Крсту и у Васкрсењу открива нам се Бог бескрајне доброте и савршене љубави што нас подстиче на захвалност Створитељу и даје снагу да превазиђемо најтежа душевна стања и тешке околности, уздиже нас изнад вреве свакодневице, помаже исправљању претходних грешака и уништава малодушност која нас спречава да живимо пуноправно и да се духовно развијамо“, навео је он.
Руски патријарх је подсјетио да Васкрсење Христово свједочи о предстојећем општем васкрсењу свих мртвих.
„Нека празник Васкрсења Господа Исуса буде стални подсјетник на ова истинита Божанска обећања која нам дају наду и снагу у најтежим тренуцима. Нека нас све ово славље надахне да живимо у вјери и љубави, знајући да ни смрт, ни страдање, ни зло не могу нас савладати ако смо са Христом и у Христу, који је побиједио гријех, смрт и сваку неправду. Прославимо Пасху Господњу чистотом живота, добрим понашањем и добрим дјелима“, закључио је патријарх.

​Храм се отвара у 10 часова на Велику суботу. Да би се отклониле све сумње, око 11 часова, комисија састављена од четири члана, представника полиције, Министарства за туризам града Јерусалима и црквених представника православних Грка и монофизита Јермена и Копта, у целој Саборној цркви гаси сва светла, свеће и кандила, којих само у Кувуклији има више од стотину, затим је прегледају да не би остао неки предмет којим би могли да упале ватру. Самог патријарха прегледају од главе до пете, како би били сигурни да уз себе нема нешто чиме би запалио ватру. После такве контроле скидају печат са улаза у Гроб Господњи и пуштају патријарха. Он се разодева, остаје само у стихару и с тридесет три свеће у рукама, по броју Христових година које је проживео на земљи, иде ка Гробу. Започиње молитве и после одређеног времена долази до чуда – свеће које патријарх држи бивају запаљене. Када добије Благодатни огањ, патријарх њиме пали свежњеве свећа, излази и предаје огањ присутнима у храму, најпре Јерменском патријарху.
У цркви настаје моментална пометња. Свако жели да о пламен тих свећа запали своју. За неколико минута читав храм се испуњава бело-плавичастим сјајем. Свако се радује на свој начин: Руси и Срби уздижу руке ка небу, Грци плачу са осмехом на лицу, православни Арапи скачу, ударају у бубњеве и из све снаге вичу "Христос васкрсе!".
Огањ се за тили час разноси свуда по храму. Црква личи на огромну буктињу. Огањ се брзо разнесе по Јерусалиму и Маслинској гори, али и по целој Светој земљи. Током целе године кандила и свеће на часним трпезама православних храмова у Светој земљи пале се и горе овом чудесном ватром. 
Овај Благодатни огањ током првих минута апсолутно не пали и не пече, нити може било шта да изгори ако се њиме упали. Тако неких десетак минута и тек после постаје уобичајени, стихијски, материјални. Температура Благодатног огња у првим минутима после његовог силаска износи око 40 степени Целзијуса, тако да се њиме не може опећи. Ово чудо доступно је само православним верницима. У силаску Благодатног огња сада учествују свештенослужитељи Јерусалимске патријаршије, Јерменске апостолске цркве, а такође Коптске и Сиријске цркве. Католички свештенослужитељи су учествовали само до 12. века, после тога су крсташи протерани из Јерусалима. Управо за крсташе је и везана епизода у којој су они забранили православним свештенослужитељима да улазе у Храм Васкрсења Христовог уочи Васкрса, али огањ није сишао. 
Тек тада је краљ наредио да се пусте православни и огањ се поново појавио. У 16. веку се исто то догодило са представницима Јерменске цркве. Њима огањ није сишао и појавио се тек када је православним верницима било допуштено да уђу у храм. Према сведочењу, гром је ударио у стуб храма и свеће су се запалиле. Извор: РТ Балкан и greekcitytimes.com

Група “Неверне Бебе“, са благословом патријарха Порфирија, снимила је спот за песму Светог владике Николаја “Упркос свега Христос воскресе”. Песма посвећена празнику над празницима, у којој побеђују живот и љубав која треба да нас све води, ноте и екранизацију добила је захваљујући заједници окупљеној око храма Светог Василија Острошког у Београду.
„Желели смо управо на Ускрс да са људима поделимо најрадоснију идеју, једину коју треба да следимо, на начин који је другачији, али и коју сви могу лако разумети“, каже у ексклузивној изјави за Спутњик фронтмен „Неверних беба“, Милан Ђурђевић.
Он додаје да је песма нашег светитеља, великог духовника, али и великог писца Николаја Велимировића контрапункт између свог зла које се догађа и победе живота над смрћу.
„Дубину, али и висину која кроз њу провејава, покушао сам да кроз музику представим као један начин додира људске душе. Да компонујем песму која ће стално да нас подсећа на амлитуде које живот има. Јер, у њој се говори о Исусовом страдању, али и о његовој победи. Уз све што је прошао у последњим данима, победио је живот у односу на смрт“, каже Ђурђевић који је написао музику и аранжман.
Атмосферу песме води велика емоција о безусловној победи живота као суштинском питању хришћанске идеје и вере. Уметнику је у реализацији свесрдну подршку пружио хор цркве Светог Василија Острошког Чудотворца на Бежанијској коси. Заједница која се окупља при овом храму и дошла је на идеју о компоновању песме и снимању видео спота.
Вера, љубав и посвећеност тих људи обојила је овај несвакидашњи пројекат. Чланови хора својим гласовима, али и лицима, дали су аутентични, дубински печат проживљавања искушења која сваки човек пролази на путу до циља, а то је проналазак мира и спокоја кроз спознају вере у себи.
Ђурђевић каже да нам је ова порука о победи вере и љубави као основних хришћанских вредности потребнија него икада, победа добра у односу на зло:„Идеја победе добра је једина порука коју у овом тренутку можемо и треба да дамо. Свако ко је препозна, он ће да добије талас оптимизма у односу на живот. Тако смо снимали и спот, кроз разне ситуације кроз које пролазе млади људи, као искушење тренутка у коме живимо, насиље, наркотике, отуђење, на крају побеђује живот. Они се прикључују колони коју смо повели, нас неколико, а на крају нас има толико да то не може да се заустави. Најлепша и једина порука - живот је победио“.
Ђурђевић додаје да у времену када се губе духовне и моралне вертикале и инсистира на симболима новог доба, пре свега раскидања са традицијом, не треба да заборавимо да је иза победе добра над злом љубав, која је изнад свега.Режију видео спота “Упркос свега Христос воскресе” потписује Бојана Крстић. У реализацији овог пројекта "Неверне бебе" имале су велику подршку старешине храма Светог Василија Острошког, оца Предрага Тимотијевића. Извор: Спутњикпортал.рс

Епископ марчански Сава изабран је за викара епископа бањалучког Јефрема на мајском засиједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве прошле године. У Епархију бањалучку дошао је са мјеста шефа Кабинета патријарха српског Порфирија.
За њега је ово био својеврстан повратак кући. Епископ Сава родом је Српца, гдје је завршио основну школу. Одатле се по завршетку основне школе отиснуо у богословски свијет. Прво на Цетиње, затим у Београд, а онда и у Швајцарску.
Пут га је довео и у Загреб, гдје је био на послушању код патријарха, тада митрополита загребачко-љубљанског, Порфирија. Међутим, благословом Српске цркве, долази у Бањалуку.
Стигао је у јулу, а у октобру је постављен за настојатеља манастира Милошевац, надомак Приједора. У манастирском дворишту уочи највећег хришћанског празника – Васкрсења Господњег, разговарали смо са преосвећеним владиком.
​
Са мјеста шефа Кабинета патријарха Порфирија, Сабор Вас поставља за викара епископа бањалучког, у ову Богом васкрсавану епархију. Ускоро ће годину дана од избора. Какви су Ваши утисци откако сте дошли?
Епископ Сава: Утисци су да Црква Божија у нашем народу живи интензивним животом. Наш народ, вјерујући народ, не одваја себе од Цркве. Не посматра Цркву само као једну од институција нашег народа, која има своју улогу у моралном, просвјетном, културном животу нашег народа, него заиста доживљава себе истинским члановима тијела Христовог, односно сам тај народ је Црква.
То ми је утисак, да овдје народ интензивно живи своју вјеру. Да има доста народа који су хришћани, не само номинално, него живећи Јеванђеље. С обзиром на то да има много народа и изазови пред Црквом су можда већи него у неким другим крајевима, али је и велика радост када видите да имате у храму испред себе људе који разумију своју вјеру и који живе у потпуности своју вјеру.
Вјероватно је то и плод тридесетогодишњег учења вјеронауке на овим просторима и мукотрпни и свакодневни рад наших свештеника и вјероучитеља. Чини ми се да они који живе у Цркви својим животом то свједоче и онима изван Цркве.

Можемо рећи да сте се вратили кући. Са 15 година отишли сте у свијет, на школовање, пут Вас је водио од истока до запада, долазите назад након толико година. Како видите Епархију у којој сте данас викар епископу у односу на оно када сте отишли као млад богослов на школовање?
Епископ Сава: Доста рано сам отишао из ових крајева, послије основне школе. Сваки пут када бих долазио, а то би било углавном током школских одмора, дало се примијетити да увијек нешто ново постоји. Или је то неки храм који је изграђен, или је то неки стари храм који је обновљен, или је то више народа у храмовима на богослужењу, поготово за празнике, или су то разне активности свештеника са вјерницима, или је то већи број омладине у храму, дјечака у олтару, за пјевницом…
Дакле, утисак је да је сваки пут црквени живот на овом подручју све више напредовао, ишао узлазном путањом. Тако да простор Епархије бањалучке који сам познавао тада и сада се умногоме разликује у квалитету црквеног живота, али и у квантитету, односно броју наших вјерника. Свакако да смо доста узнапредовали на том плану.
Дакле, дјелује ми да је Црква обновљена у правом смислу те ријечи.

Постављени сте за настојатеља манастира Милошевац, надомак Приједора. У самој Епархији обновљено је много манастира, подигнути су и неки нови. Колико обнова тог монашког, манастирског живота значи за подизање вјере уопште, а посебно овдје?
Епископ Сава: Манастири су одувијек имали посебну мјесто и улогу у нашем народу. И то је још од Светог Саве. Он је, вративши се са Свете горе, прво зидао манастире по Србији. Па и на Свету Гору кад је отишао, прво што се старао да уради јесте да подигне манастир за своје сународнике, који би могли поћи тамо да се подвизавају, моле Богу и да то све раде на свом језику, односно да њима буде разумљиво.
Од почетка Свети Сава формира манастире, не само као мјеста која су резервисана за неке људе који ће се повући из свијета и тамо се молити Богу за сав народ, него их ствара као мјеста гдје ће се окупљати и вјерујући људи. Управо због тога је прва болница направљена у Студеници. И школе су отворане у манастирима. Неколико манастира су били и резиденције. Сједиште архиепископа је било у манастиру Жичи.
Кроз сву историју, и у оним тешким временима разних ропстава, монаштво је често имало и предводничку улогу у нашем народу. Данас монаштво има преображавајућу улогу. Као мало соли што је потребно да се осоли сва храна, тако и монаси својим животом у ствари постављају ту духовну со, која нашим људима, прије свега хришћанима, али и онда људима добре воље, показују пут ка Цркви, пут ка Христу и оне вриједности које свједочи хришћански живот.
Обнова манастира и у њима монашког живота јесте и духовна обнова нашег народа. У нашој Епархији из темеља су обновљена четири историјска манастира. У њима је данас све више младих људи жељних монашког живота и истинског подвига. Манастири су заиста духовне оазе на простору наше Крајине.

Добили сте прилику да сада стасавате поред једног великог архијереја наше Цркве, владике Јефрема. Једног од сигурно најцјењенијих владика. Били сте раније уз патријарха Порфирија. Да ли је то за Вас изазов или привилегија?
Епископ Сава: И једно и друго. Укратко, привилегија је имати такав изазов. Владика Јефрем је заиста један од епископа најпосвећенијих свом послању, свом свједочењу, свом послу. То свједочи пуних 45 година као архијереј. Борио се, заједно са својим свештеницима, да на најбољи могући начин обнови Црку Божију у овом народу и да не буде то само физичка обнова, него и духовна обнова, односно аутентично свједочење Јеванђеља Христовог. То често многи нису разумјели.
Сада је, након толико деценија, могуће донекле сагледати аспекте тог његовог рада. Свакако да служење уз таквог човјека јесте изазов. Зато што човјек има потребу да на изазове одговара на начин на који одговара и владика Јефрем. Али је и привилегија, због искуства које има у служењу Цркви. Сем одговорности постоји и благодарност Богу на томе што постоји могућност и прилика да се са доброг извора научим како треба да изгледа служба архијереја у Цркви.

Пуно је изграђено храмова у годинама епископства владике Јефрема. Цркве су свакако пуне, али реликти неких прошлих времена и посљедице тих времена се и даље осјећају. Како данас привући више и младих, па чак и оних старих који су живјели у оно вријеме, да храмови буду још пунији? Јер сигурно да има простора за то.
Епископ Сава: Чињеница је да је за духовну обнову нашег народа претходно била потребна физичка обнова. Да бисмо могли да окупљамо људе у нашим храмовима, било је потребно подићи храмове тамо гдје их није било или обновити храмове који су у неком историјском моменту страдали или порушени.
Реликти који постоје и данас не треба да буду препрека за комуникацију између Цркве и вјерника. Ако оставимо реликте по страни и разговарамо срцем к срцу, онда мислим да неће бити проблем да привучемо Цркви оне који можда из неких разлога, па на крају и идеолошких, још увијек нису чланови Цркве.
А ако се почнемо бавити тим реликтима и тумачити их, можемо доћи у ситуацију да изгубимо и неке који су се вратили Цркви. Црква Христова је довољно широка за све и она се не бави темама идеологије, него се бави питањем вјечног спасења људи, а сваки човјек на крају размишља о вјечности и о смислу живота.
Дакле, Црква Божија је отворена за све и уколико о томе будемо говорили, па и са генерацијама које имају некакве предрасуде, мислим да можемо имати успјех.

Колика је одговорност Цркве за народ, за стање у друштву? Треба ли више прићи народу, бити с народом?
Епископ Сава: Одговорност је на свима у друштву, не само на свештеницима или на Цркви. И свештеници су дјеца овог друштва. То нису неки људи који су дошли из неког другог друштва или који су неки ванземаљци који су се појавили овдје, па сад они треба да у нашем друштву обнављају систем правих вриједности.
Дакле, друштво производи подмладак, па на крају и свештенство. Ствар је у томе што свештенство треба да буде преображавајућа сила у друштву. И уколико родитељи васпитају своју дјецу на правим вриједностима, онда ће нам такви бити и свештеници, али такви ће нам бити и адвокати, и љекари, и учитељи. Одговорност подједнако лежи на свим члановима друштва.
На свештеницима свакако јесте и додатна одговорност, а то је да морају да превазиђу те оквире у  које их је укалупило ово друштво. Зато што они у ствари свједоче Јеванђеље, а Јеванђеље је живот који превазилази свако друштво, сваку културу, свако образовање, сваку нацију, сваку идеологију.

Кажу да се Црква се треба модернизовати. Раније ми је владика Амфилохије рекао да је Црква увијек модерна, јер се не мјери само мјерилима овоземаљског живота. Ипак, некако се чини да је потребно промијенити приступ млађима. Више су на друштвеним мрежама. Ево, и патријарх поједине владике су присутни на мрежама. Како гледате на то, како направити баланс да Црква остане ипак црква, да то не оде у другу крајност од потпуне затворености?

Епископ Сава: Црква већ 2.000 година има једну те исту поруку коју проповиједа, а то је Христос и то је спасење у Христу свих. Због тога се веома често догађа да кад слушате бесједу неког свештеника видите да се он у тој бесједи позива на неке од црквених учитеља и отаца из  IV, VIII или IX  вијека, или на новије светитеље и оце. Зашто? Зато што су сви имали једну те исту поруку.
Истина је да свима није био исти начин преношења те поруке из разлога што се друштво кроз историју мијењало. Дакле, да би неко проповиједао у ИВ вијеку, као што су ту радили чувени кападокијски оци, било је потребно да изучава не само теологију, него прије свега философију, реторику, астрономију, музику и тако даље. Све оне науке које су биле на снази у антици.
И дан-данас порука Цркве и Јеванђеља остаје иста. Због тога је, вјероватно, и речено да је Црква увијек актуелна и увијек модерна. Просто, Црква у данашње вријеме користи језик разумљив и приступачан народу који је у Цркви. Језик цркве треба да буде савремен, али са увијек истом поруком.
Дакле, друштвене мреже нису проблем?
Епископ Сава: Питање присутности Цркве на друштвеним мрежама не представља проблем. Кад се појавила телевизија, Црква се појавила и на телевизији. Данас имамо и емисије које су посвећене  вјерским темама. Имамо и преносе богослужења преко телевизије и радија. Имамо преносе или дијелове бесједа у медијима, тако је и са друштвеним мрежама.
Црква користи средства доступна младом човјеку да би му преко тих средстава упутила ријеч о Јеванђељу, ријеч о спасењу. Не треба Црква да мијења поруку, али да свакако се користи и савременим начином комуникације.
Извор: бањалука.нет/ разговор водио: ​Александар Стојановић
прочитај ИНТЕРВЈУ ЕПИСКОПА САВЕ, ВИКАРА ЕПИСКОПА БАЊАЛУЧКОГ-1. ДИО

Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2024. године
ПОРФИРИЈЕ
по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
​Када си сишао к смрти, Животе бесмртни,
тада си умртвио ад блистањем Божанства,
а када си умрле од праискони васкрсао,
све силе небеске Ти клицаху:
Животодавче, Христе Боже наш, слава Теби!
Изговарајући смело и непоколебиво речи ове богонадахнуте химне, придружимо се светим праоцима, патријарсима, пророцима, апостолима, мученицима, преподобнима, праведницима, исповедницима и учитељима вере, као и свим анђелским хоровима, који данас на небесима славе свето и животодавно Васкрсење Господње! Похитајмо и ми са женама мироносицама ка празном гробу Христовом, да и ми чујемо речи анђеоске, испуњене непролазном радошћу:
„Време плачу престаде; не плачите
него Васкрсење aпостолима јавите!”
Ваистину, нестадоше сузе са лица оних који су били под влашћу смрти, испуњена је нада свих верујућих и утешена су срца оних који су туговали. „Нека се весели небо и нека се радује земља! Христос васкрсе и живот царује!” – победоносно одзвањају небом и земљом у векове векова благовествујуће речи светог Јована Златоуста, великог проповедника Цркве Васкрслога Христа.
Драга наша децо духовна, све свештене књиге Старог и Новог Завета упућују на истину, истину о Васкрсењу. Богонадахнути псалмопојац Давид пророкује о страдању и Васкрсењу Христовом овим речима:
„Колике си ми показао невоље многе и зле
и повративши се оживео си ме
и из бездана земље опет си ме извео” (Пс 70, 20).
Велики старозаветни пророк Исаија, кога богоносни Оци Цркве с правом зову старозаветним јеванђелистом, унапред јасно види страдање и Васкрсење Христово и записује: „А он болести наше носи и немоћи наше узе на себе, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; казна беше на њему нашега мира ради и раном његовом ми се исцелисмо. […] И би метнут међу злочинце, а сâм носи грехе многих и за злочинце се моли” (Ис 53, 4 – 5 и 12).
Заједно са великим Исаијом, на тајанствен и задивљујући начин, и ми постајемо сведоци свега овога што се нас ради збило. И не само да смо сведоци него бивамо и учесници ове чудесне тајне славећи данас Празник над празницима. Зато се у овај велики и светли дан радујемо Истини, радујемо се јер је смрт побеђена у сусрету са Живим, Оваплоћеним Богом. Уосталом, није чудно што народ на нашем Југу Васкрс често назива Великдан, а у Грчкој Ламбри, што ће рећи Светли Дан. Све што чинимо добра ради, сваки труд, прегнуће и самопрегор, свака жртва, свака суза и сваки поднети бол добили су смисао у вечности тријумфом живота над смрћу, Васкрсењем Господњим. Ипак, и у ове сверадосне празничне дане сведоци смо да око нас одјекује неутешни плач мајки за пострадалом децом, деце за пострадалим родитељима, браћом и сестрама, женâ за изгинулим мужевима, и тај плач раздире груди припадникâ многих народа, а међу њима и нашега, српског народа. Насиље се врши и мимо ратова, јер у времену у којем живимо ни одсуство рата – а рат је, нажалост, вазда ту – није гарант истинског мира; злочини и насиље су постали део свакодневице. Жене, којима је Господ дао част да буду прве благовеснице Његовог Васкрсења, најчешће су жртве насиља. Кроз страдања женâ страдају и целе породице. Деца су, на жалост и срамоту света који се лицемерно хвали „демократијом” и „људским правима”, жртве злочинâ и у рату и у миру. Уза све то, ми људи смо све више безвољни и апатични, себични и равнодушни према туђој невољи, према страдању ближњих, па се с правом можемо запитати: није ли већ наступила гнусоба опустошења о којој говори свети пророк Данило? Другим речима, не живимо ли већ увелико не у такозваном постхришћанском свету већ у антихришћанском или, штавише, антихристовском свету, свету без вере, морала и начелâ?
Човек данашњице вапи: Господе, зашто си нас оставио? Али, истом човеку данашњице Бог би могао да узврати питањем: Човече, зашто си оставио другог човека? Где је твој ближњи? Самим тим, где сам за тебе Ја, Творац, Спаситељ и једини вечни и прави Пријатељ и Добротвор твој?
Син Божји Оваплоћени, Господ Исус Христос, Спаситељ и Избавитељ наш, Који је страдао за многе, за све, укључујући и оне који Га мрзе, и даље страда за нас кроз сва наша страдања. На свом крстоносном путу и ми, народ српски, носећи крст свој, носимо и Крст Христов. Понели смо га и у Првом светском рату када смо, у односу на број наших сународника, били највећи страдалници света. Наш крстоносни ход се наставио и у Другом светском рату, када су, у злогласној и срамној Независној Држави Хрватској, прављени логори чак и за нашу децу у којима су деца умирала од глади, студени, болести и злостављања. Само су код нас, у окупираној Србији, под митраљеским мецима немачких нациста после школских часова умирале чете ђака у једном дану. Страдали смо у сваком засеоку, селу, граду. Истинитост тога страдања нису морале да потврђују наметнуте аморалне резолуције: њих су сведочила сама страдања, без лажних сведока у лицу непосредних потомака и посредних следбеника извршилаца стварног геноцида.
Као пастири словеснога стада Христовог, са жаљењем подсећамо све на чињеницу да је свет у коме живимо заборавио геноцид над српским народом у двадесетом столећу, као и у вековима који су му претходили. Свако друго брдо на местима где живе Срби својеврсна је Голгота.
Теши нас и успокојава чињеница да припадамо народу који је у годинама мира, које су долазиле после страшних времена смрти, следећи Јеванђељу Васкрслога Христа на коме је утемељен, праштао дужницима својим, а са припадницима других народа желео и настојао да изгради бољу и заједничку будућност. Због тога данас снажно подижемо свој глас и указујемо на апсолутну неистину и покушај небивалог историјског ревизионизма, у коме се настоји да простом инверзијом српски народ, жртва вишеструких геноцида и етничког чишћења, буде проглашен за починиоца геноцида. Не умањујемо размере злочина у Сребреници, али, као православни Срби, не прећуткујемо ни злочине над српским народом у околини Сребренице. Нажалост, на те злочине по српским селима у којима су затиране целе породице и који су се континуирано дешавали од 1992. до 1995. године, не обазиру се предлагачи резолуција. По њима, постоји ексклузивно право на жртву и бол због исте. По нама, све невине жртве су невине жртве, биле оне муслиманске или хрватске или пак српске, што „мудро” прећуткују савремени ревизионисти и непријатељи историјске истине, који својим наметањем ексклузивног права на бол и жртве, остављају свима нама који живимо на овим просторима камен спотицања за будућност.
У природи створеног бића је садржана његова повезаност са светом, са природом, односно са земљом на којој живи, која је његова колевка, дом и место погреба. Косово и Метохија су и наша колевка и наш дом. На Косову и Метохији, у Старој Србији, налазе се наши живи и наши покојници. Мртвих нема. Ми смо Црква живих. Ми смо хришћански народ, народ Голготе и Васкрсења. Ми смо народ хришћанског идентитета израженог кроз задужбине, које чине најгушћи молитвени венац храмова на свету, венац који смо исплели на Косову и Метохији. И то је истина што на гори стоји! Ту се преплићу наша прошлост, садашњост и будућност. Јер, ова света и крсноваскрсна земља за нас није обична територија него управо она света земља из које ће се пробудити и васкрснути наше „поље сухих костију“. Треба да се увек молимо и да будемо уз нашу страдалну браћу и сестре на Косову и Метохији, који су живи израз наде, љубави, трајања и претрајавања у Распетом и Васкрслом Христу Господу, уз њих који су мета насиља само зато што су православни хришћани, православни Срби, што су своји на своме. Они живе у такозваном миру, у „миру” у којем нема слободе, у „миру” у којем има само страха и неправде. Опет смо, као и много пута раније, суочени са недаћама и притисцима, али су нам свагда на уму речи светога пророка Наума: „Ако и јесу у сили и много их има, опет ће се исећи и проћи” (Наум 1, 12).
Господ наш Исус Христос, Који је принео Себе на жртву, једном за свагда, за живот света, како би понео грехе многих, наш Емануил, што значи Са нама је Бог, није нас никада до сада заборавио нити оставио. Њему се у ове свете дане обраћамо коленопреклоном молитвом да заштити, спасе, помилује и сачува род наш православни од свих пошасти, неправди и насиља. У том молитвеном сусрету са Њим, Живим Богом, Васкрслим, верујемо и знамо да свака трагичност постаје простор наде и смисла, док без Њега свуда царују, без обзира у какве хаљине били одевени, безнађе и бесмисао. Ово представља један од највећих изазова нашег времена, наспрам којег ми хришћани, као они који су сателесници Оваплоћеног Смисла и Речи, морамо стајати чврсто и непоколебиво, сведочећи да постоје прави Пут, Истина и Живот – наспрам лажних.
Стога вас позивамо, драга децо духовна, да неуморно негујемо, што значи да молитвено и трудољубиво изражавамо, легитимну и природну потребу за народним јединством. То наше народно јединство остварујемо под омофором Светог Саве, у Цркви Христа, Бога Живога, чије Распеће и Васкрсење српски православни народ проживљава и иконизује у свом ходу кроз историју. Света Црква Христова темељни је дом сваког нашег овоземаљског пребивалишта и не познаје границе. Ко може да одреди границе Васкрсења и живота на којима се темељи наша Црква? Реч је Христова: „Ја сам васкрсење и живот. Ко верује у мене, ако и умре, живеће. И свако ко живи и верује у мене, неће умрети вавек” (Јов 11, 25 – 26). Стога, старајмо се да благодатно и богослужбено урањамо у Тајну Крста и Васкрсења Христовог, да љубимо једни друге као што Христос љуби нас. „А када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт (IКор 15, 54), и утрће Господ сузе са свакога лица, и срамоту народа својега укинуће са све земље” (Ис 25, 8).
Христос васкрсе!
Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2024. године
Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом:
Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки
и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ
Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ
Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ канадски МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ
Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ
Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ источноамерички ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН
Епископ нишки АРСЕНИЈЕ
Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички КИРИЛО
Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН
Епископ далматински НИКОДИМ
Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ
Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ
Епископ шабачки ЈЕРОТЕЈ
Епископ западноевропски ЈУСТИН
Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН
Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН
Викарни Епископ марчански САВА
Викарни Епископ хумски ЈОВАН
Викарни Епископ хвостански АЛЕКСЕЈ
Викарни Епископ новобрдски ИЛАРИОН
Викарни Епископ јегарски НЕКТАРИЈЕ
Викарни Епископ липљански ДОСИТЕЈ
Викарни Епископ топлички ПЕТАР
Умировљени Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Умировљени Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Умировљени Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН
Умировљени Епископ славонски САВА
Умировљени Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Умировљени Епископ нишки ЈОВАН

Васкршња литургија ове ће се године служити у Саборној цркви Свете Тројице у Мостару у поноћ, први пут након њеног рушења 1992. године. Како кажу из СПЦО Мостар, у храму је од почетка обнове симболично служено само на славу храма, али највећу симболику има служење на Васкрс, јер ова црква очекује васкрсење након страдања.
“Створили су се какви-такви услови да се могу одржати богослужења у Саборном храму и управо на највећи и најрадоснији хиршћански празник Васкрс опредијелили смо се да с нашим вјерним народом будемо на мјесту страдања и мјесту васкрсења, а то је Саборни храм Свете Тројице”, наводе из СПЦО Мостар.
Позвали су вјернике да својим присуством још једном дају потврду колико је нашем народу потребан овај Саборни храм и колика је потреба за његовом обновом.

​Православни хришћанин нема опасности од губљења свог идентитета. Јер ће у Цркви сачувати, или ако га је изгубио, наћи свој идентитет, макар он био и територијални, у смислу наше свете земље Косова и Метохије, Републике Српске. То чувамо у Цркви. Језик, писмо, вјеру. Јер чувајући и живећи вјеру, човјек се шири.
Рекао је ово у великом васкршњем интервјуу за портал banjaluka.net епископ марчански Сава, викар епископа бањалучког.
– Све што изградимо кроз и у Цркви и Православљу траје вјечно.Зато Владика Николај каже “Све што радиш, везуј концем за небо”. То је допринос Цркве. Она позива на мир, дијалог, превазилажење сукоба, моли се за све жртве на цијелом свијету – казао је епископ Сава, који је у мају прошле године изабран за замјеника епископа бањалучког Јефрема.
Приближава нам се Васкрс, празник над празницима, основ и стуб наше вјере. Видимо да је у данашње вријеме у читавом свијету дошло до кризе вриједности. Како нам тајна васкрсења Господњег може помоћи да у ово вријеме, да тако кажемо, останемо нормални?
Епископ Сава: Васкрсење свакако је празник над празником, односно највећи празник који прослављамо. Иако кажемо да је један од највећих, у ствари је највећи празник. Зато што нам он суштински показује који је смисао доласка Бога на свијет. То је да човека који је пао, који је отпао од Бога и тиме увео у своје постојање смрт и коначност и крај постојања, и самим тим и гријех и слабост и болести, Христос својим васкрсењем побједио је све то што човека чини рањивим и коначним.
Дакле, Васкрс је уништење смрти и празник живота. Живота који почиње васкрсењем Христовим и трајаће у вјечности заједно са Њим.
Сваки хришћанин, Црква генерално, али онда и друштво у цјелини из празника васкрсења у ствари извлачи управо ту поуку и тај закључак да ми као људи нисмо створени да бисмо једног дана нестали или да би оно добро што радимо нестало, него напротив – да бисмо живјели вјечно. Да сваки добри траг који остављамо иза себе у ствари је траг у вјечности и остаје као плод наше креативности, наших размишљања, наших руку дјело.
Владика Николај је рекао “да ми не чекамо боља времена, него Христа”. Имамо и косовски завјет који нам је остављен као народу да није пораз  пораз на земљи, него да је побједа то што настављамо живјети даље. Колико је Васкрс уткан у српски народ?
Епископ Сава: Па српска култура је генерално култура хришћанских народа, култура која је настала на Јеванђељу. Све оно што је настало у нашем народу  извире из Јеванђеља. То су наши међуљудски односи, то су односи човјека као творевине са Творцем, са Богом, то су и међународни односи. Све почива на Христовом учењу и на Јеванђељу.
То што смо се данас процесом секуларизације одвојили од јеванђеља, не значи да можемо лако да извучемо тепих испод својих ногу и да пренебрегнемо чињеницу да наша култура и све оно што култура обухвата, почива на јеванђељу. Отуда та култура почива на тези, на увјерењу, на вјеровању, да је Христос све и сва. Да је Христос извор постојања људскога и свега онога што човјек ствара и што јесте, али и крајњи циљ.
Отуда Владика Николај кад каже “ми чекамо Христа а не боље вријеме”, говори о томе да времена никад нису била лака. Пред празник Васкрсења Господњег имамо Страстну недељу, дане када је сам Христос страдао, када је од најближих ученика предан, када је ухапшен зато што је некима сметало његово дјело у народу, дјело које је било спасоносно, на крају је страдао. Осуђен, на најтежи начин срамоћен, пљуван, изругиван и на крају распет, на најсрамљи начин на крст. Крст је био симбол срама, на крсту распињали највећи разбојници.
Дакле, ни у његово вријеме, ни када је Он ходио земљом, нису била добра времена. Напротив, можемо рећи да је то моменат, како каже отац Јустин, када је човјек убио Бога на земљи. Христос каже: “Ако и мене гонише, и вас ће гонити”, својим ученицима. Дакле свако вријеме после њега је тешко, има своје изазове И ријетко кад су била времена у којима је човјек у потпуности био слободан у сваком сегменту живота.
Зато та изрека Владике Николаја нам објашњава да је Христос циљ нашег живота, односно оно што нам он нуди, а то је спасење и вјечни живот. Вјечни живот у Христу. Знамо да овај овде живот у свијету створеном није савршен и да је веома тежак, препун разних искушења, болести. Ријетко ко има срећан живот, да није било којом тегобом оптерећен. Онај који свој живот обогати Христом, свој живот у ствари обогаћује смислом. И онда циљ тог и смисао таквог живота је у ствари коначни сусрет са Христом. Хришћани тај сусрет већ осјећају и доживљавају у цркви, на Светој Литургији, али се њему надају. Мало ме то посјећа и на ону ранохришћанску изреку да “хришћани јесу у свијету, али нису од овог свијета”. И да наша отаџбина није овде на земљи, него на небу.
Христа је распео народ. Руља је узвикивала “распни га, распни га”. Пилат, симбол власти, само је опрао руке. Политичари И данас перу руку. Колико је важно да не идемо за руљом, него да останемо своји, да размишљамо?
Очигледно да је манипулација масама од увијек била на снази. То видимо и чињени не само да су узвикивали: “распни га, распни га”. Исти ти људи или већина тих људи су неколико дана раније говорили, дочекујући Христа у Јерусалиму, “Осана сину Давидову, благословен који долази у име Господње”.
Дакле, човек да би био аутентичан у ствари треба да има здраво расуђивање. Као они који су били у маси, који су дочекивали Христа у Јерусалиму, узвикујући “Осана, благословен који долази у име Господње”, али се у моменту страдања Христових нису повели узвицима масе, него су остали, препознали у ствари ко је Христос, препознали Спаситеља свијета у Њему и до краја остали под Његовим крстом.
Било их је мало. Неки су се разбјежали због страха од Јудеја, а они најхрабрији су остали. Међутим, и они који су отишли из страха су видјевши Васкрсење Христово, видјевши Њега који се јављао својим ученицима после васкрсења, вратили се на пут вјере.
Апостол Петар, који се три пута одрекло Христа, се покајао. Па чак се каже да се и Јуда покајао Христос би му опростио, зато што Бог не може другачије него да опрашта. Бог никога не одбацује, него је дошао у свијет управо да би сваки који се покајао и повјеровао био спашен.
У времену смо појачаних сукоба. Како Црква да сачува мир међу људима. Патријарх и Сабор су се помолили за све страдале, за мир. Како остати хришћанин у овом времену, а сачувати оно најважније – идентитет, симболе и територију, првенствено мислим на Косово и Метохију.
Епископ Сава: На првом мјесту, молитвом и богослужењем. То је основни задатак Цркве. И када одемо на Свету Литургију прве ријечи које чујемо су: “У миру Господу се помолимо, за вишњи мир и спасење душа наших, за мир цијелога свијета и јединство свих”. Света Литургија протиче безброј пута помињући мир, све до завршетка Литургије која завршава: “У миру изиђимо”. Једна од основних молитава је молитва за мир.  Не само политички, него унутрашњи, са собом, Богом, ближњима. То је први и основни задатак.
Стога можемо рећи да онај ко је православни хришћанин нема опасности од губљења свог идентитета. Јер ће у Цркви сачувати, или ако га је изгубио, наћи свој идентитет, макар он био и територијални, у смислу наше свете земље Косова и Метохије, Републике Српске. То чувамо у Цркви. Језик, писмо, вјеру. Јер чувајући и живећи вјеру, човјек се шири.
Све што изградимо кроз и у Цркви и Православљу траје вјечно. Зато Владика Николај каже “Све што радиш, везуј концем за небо”. То је допринос Цркве. Она позива на мир, дијалог, превазилажење сукоба, моли се за све жртве на цијелом свијету.
Често нас питају људи из дијаспоре: “Како да сачувамо дјецу да остану Срби”. И увијек је одговор: “Сачувај га да буде православан”. Јер ако га будеш учио да буде Србин намећући му језик, културу, фолклор, он ће то да трпи до неког узраста када ће отићи са својим другарима Нијемцима, Французима, а неће код деде и бабе у Србију или Републику Српску.
Постоји тенденција у неким наративима да се може бити Србин без православља. А патријарх Порфирије често каже да нам је “име православно, а презиме српско”
Епископ Сава: Ако га сачуваш да је православни хришћанин, онда ће он бити Србин гдје год је у свијету. Аутентично свједочење хришћанства је основ и кључ за све. Све друго, може имати смисла само ако је плод тога. А ако је замјена, онда мислим да нема успјеха.
Можемо ли рећи да је Православна Црква сметња ономе што данас називамо нови свјетски поредак?
Епископ Сава: Христос је сметња сваком новом свјетском поретку који жели да на земљи успостави човјек. Зато што је Христос онај који окупља и сабира. Црква је Тијело Христово, којој је глава сам Христос. Као што у једном тијелу, ако немате неки дио тијела, то тијело не функционише потпуно нормално. Тако постоје и тежње да се осакати Тијело Христово, односно Црква Божија. Зато је Црква заједница која обједињује људе, обједињује у сваком добру и врлини. Христос нас учи да опраштамо и излазимо у сусрет ближњем. С те стране, могуће је да је Црква препрека онима који желе да разједињују и да на тај начин владају...
наставак ВЛАДИКА САВА-ИНТЕРВЈУ 2. ДИО
Извор бањалука.нет/ разговор водио: Александар Стојановић

Господ Исус Христос се још од Старог завјета представља као Онај који је преузео наше слабости, болести и страдања.Тако пророк Исаија каже: „Али он би рањен за наше пријеступе, избијен за наша безакоња; кар бјеше на њему нашега мира ради, и раном његовом ме се исцелисмо“ (Ис 53,5).
Другим ријечима, пророк Исаија каже да Месија-Христос није само Онај који лијечи, већ Онај који страда и исцељује истовремено, Онај који преузима на себе патње и болести читавог човјечанства. Његово исцјељење је, прије свега, саосјећање, односно дијељење страдања са страдалницима. У Новом завјету болесници траже исцјељење од Господа Исуса Христа, а исцељују и Његови ученици снагом која им је дата од Бога. У светом Јеванђељу видимо колико је значајна исцелитељска делатност Господа Исуса Христа. Он не само да проповеда, него како каже Јеванђеље: „И прохођаше Исус по свим градовима и селима, учећи по синагогама њиховим и проповиједајући јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу“ (Мт 9,35). Око Исуса је увек било људи који су долазили код њега ради исцељења душе и тела. Велики број исцељења у светим јеванђељима показује нам колико је исцељење било важно за Исусову мисију у свету. У извесном смислу, само исцељење потврђује Његову проповед, начин објављивања силе и саосећајног присуства Богочовека међу људима. На примјер, у Јеванђељу Господ Исус Христос исцељује: губавца (Мт 8, 2-4; Мк. 1, 40-45 и Лк 5, 12-15); слугу капетана у Капернауму (Мт 8, 5-13); Петрову ташту (Мт 8, 14-15 и Мк 1, 29-31); демонизоване Гадаринце (Мт 8, 28-34); губавца из Капернаума (Мт 9, 1-8); слепе и неме из Капернаума (Мт 9, 27-35); бесомучног (Мт 17, 14-23); кћерку жене Хананејке (Мт 15, 21-28); слепца из Витсаиде (Мк 8, 22-26); крвоточну жену (Лк 7, 11-16); згрчену жену (Лк 13, 10-17); губаве (Лк 17, 12-19); слепца из Јерихона (Лк 18, 35-43); немоћног из бање Витезде (Јн 5, 1-15); слепог (Јн 9, 1-38). Такође, Христос чини чуда васкрсења из мртвих, Он васкрсава сина удовице из Наина, (Лк 7 11-16), кћер Јаирову (Лк 8, 41-56) и Лазара из Витаније, Његовог пријатеља (Јн. 11, 1-44). Исцељења која врши Господ Исус Христос показују Његову смерну и милосрдну љубав према људима, али ова исцељења имају и пророчки смисао, она су почетак Царства Божјег у свету, почетак коначног исцељења које ће се остварити у новом небу и новој земљи, где неће бити суза и смрти (Отк 21, 1-4), јер ће јавно Васкрсење бити коначно исцељење свих људи од смрти. Из Васкршње посланице Патријарха румунског Данила /Извор: basilica.ro/ Превод: сајт СПЦ

Његово Високопреосвештенство митрополит тулчински и братславски канонске Украјинске православне цркве (УПЦ) г. Јонатан (Украјински суд осудио је митрополита на пет година затвора због правдања СВО уз конфискацију његове имовине) који је у међувремену доживио мождани удар усљед државног прогона, биће укључен у размјену ратних заробљеника, на захтјев руске стране. Ово се наводи у судској одлуци Апелационог суда Виницког округа Украјине од 15. априла 2024. године.
Из података објављених у Јединственом државном регистру сазнало се да је Окружно тужилаштво у Виници поднијело захтјев за укидање превентивне мјере митрополиту Јонатану, због одлуке надлежних органа о размјени оптуженог за осуђеника од рат. Међутим, коначна одлука није донесена, пошто документи који потврђују одлуку о размјени митрополита Јонатана још нису стигли у суд. Тренутно је архиепископ Украјинске православне цркве у кућном притвору и наставља да оспорава одлуку о његовом затварању. Руски патријарх је у вези са тим послао поруку папи Франциску и другим вјерским лидерима надајући се да ће тако помоћи митрополиту.