Пренос моштију Светог Николе у ​​Бари празник је у православним црквама (осим Грчке) у част преноса моштију Светог Николе Чудотворца из Мире у Ликији у град Бари (Италија) 1087.године. Прославља се 9. (22) маја. Трговци из Барија превезли су мошти Светог Николе из Мале Азије у Италију, спасивши их од уништења од стране Турака, а такође, желећи да имају светињу у свом граду. У исто вријеме успјели су да  буду бржи од својих конкурената - Венецијанаца, који су, такође, хтјели да донесу светињу у свој град. 
Осмог маја бродови су стигли у Бари, а ускоро су се добре вијести прошириле градом. Сутрадан, 9. маја, мошти Светог Николе свечано су пренесене  у цркву Светог Стефана која је била недалеко од мора. Прославу преноса светиње пратила су бројна чудесна исцјељења болесника, која су побудила још веће поштовање према великом светитељу Божјем. 
У Барију су свештенство и бројни вјерници свечано дочекали светитељеве мошти.  Годину дана касније саграђена је црква у име Светог Николе коју је осветио папа Урбан II. Од тада светиња стално почива у Барију. 
Догађај у вези са преносом моштију Светог Николе изазвао је посебно поштовање Чудотворца и обиљежен је успостављањем посебног празника 9 (22). маја. Прво су празник преноса моштију Светог Николе славили само становници италијанског града Барија. У другим земљама хришћанског Истока и Запада то није прихваћено, упркос чињеници да је пренос моштију био надалеко познат. Грчка црква није успоставила прославу овог сјећања, јер је губитак моштију светитеља за њу био тужан догађај. Руска православна црква почела је да прославља пренос моштију Светог Николе из града Мире (Ликија) у град Бари (9/22. маја)  након 1087. године, на основу дубоког, већ утврђеног поштовања великог светитеља Божијег од стране руског народа. Тренутно се око 65% моштију Светог Николе Чудотворца налази у базилици Светог Николе у Барију под престолом олтара крипте. Преостали дио моштију могао би се наћи у разним црквама широм свијета, а посебно у Венецији, с обзиром на чињеницу да су Венецијанци 1099/1100.године, такође, напредовали до Мире и отели кости неких људи сахрањених у древној базилици Св. Николе. Реконструкција моштију, коју је 1988. године урадио професор Луиђи Мартино, приказује човјека средње висине.

У уторак 21. маја 2024. године,већ традиционално, на дан када наша Црква моливено прославља Светог апостола и јеванђелисту Јована Богослова, свештеник Георгиј Сергејев, који брине о рускојезичним вјерницима на територији Републике Турске, служио је Свету Литургију у храму на мјесту погреба светог апостола у турском граду Селчуку код Ефеса. 
На Литургији су се молили и Светим Христовим Тајнама причестили бројни ходочасници, који су дошли из Москве, Лондона, Истанбула, Измира, Кушадасија и Дидима.
На сугубој јектенији прочитана је молитва за Свету Русију. На крају Литургије прота Георгије је произнео бесједу те се захвалио Министарству културе и туризма Турске на дозволи за обављање богослужења и Руском друштву културе „Солжењицин“ и његовом предсједнику на помоћи у организацији поклоничког путовања вјерника.

​Посљедње године свог живота апостол је провео у Ефесу. Једног дана сазнао је да је један од његових ученика постао разбојник. Рискирајући живот, Јован се попео на гору. Када је бивши ученик видио старца, постидио се и побјегао. Јован је, дашћући, потрчао за њим и викао: „Сине! Стани! Врати ми се и не очајавај због свог пада! Узећу на себе твоје гријехе, само ме сачекај! " Ученик и разбојник пао  му је пред ноге и горко плакао.

Свети Јован Богослов умро је природном смрћу (једини од апостола), имајући око 105 година, за вријеме цара Трајана.  Постоји традиција заснована на Христовим ријечима да је жив узнесен на небо. Прије другог Спаситељевог доласка, он ће се вратити да свједочи о Христу и прихватиће мученичку смрт за Њега од  Антихристових слуга.
Извор: фома.ру /Цртежи Наталије Романенко /​превео, допунио и прилагодио сајт вјеронаука.нет

Једном је Господ Исус Христос пролазио поред Генисаретског језера. Видио је двојицу браће, Јакова и Јована, како су са оцем Заведејем крпили своје рибарске мреже. Позвао их је да Га слиједе. Оставили су оца, мреже, лађу и одмах кренули за Њим. И од тада су са Спаситељем. Христос их је назвао "синовима грома" (воанергес). Према предању, у градићу Витсаиди, на обали Галилејског језера, живјела је породица Јована Богослова. Отац му се звао Заведеј, а мајка Саломија, била је кћерка Јосифа, хранитеља и старатеља Пресвете Богородице. Заједно са Симоном Петром били су присутни при васкрсењу Јаирове кћерке, као и приликом Његовог Преображења на гори Тавор. Поново са Симоном Петром, два  брата била су најближа Богочовјеку у Гетсиманском врту када се он молио са крвавим знојем уочи својих страдања на Голготи. На Тајној вечери Јован је сједио поред Господа. Када је Исус Христос рекао да ће га један од његових ученика издати,  Он је једино њему Христос открио Јудино издајство: "Господе, ко је то? Господ одговори: онај је коме ја умочивши залогај дам. И умочивши залогај даде Јуди Искариотскоме" (Јн 13, 21-26). 
Висећи у страшним мукама на крсту Голготе, Господ Исус је видио поред себе Своју пречисту Мајку и „ученика кога љубљаше“.
Пресветој својој Мајци рекао је:
- Мајко, ево ти сина!
И свом ученику Јовану:
-Сине, ево ти мајке!
Јован је прихватио Свету Богородицу као своју праву мајку и бринуо се о њој као о сину до њеног блаженог Успења.
Првог дана у недјељи, пред зору, Марија Магдалина је дошла на гроб Господњи. Тражила је, али у њему није пронашла Спаситељево тијело. И пожурила је да каже Петру и Јовану. Двојица ученика су одмах отишли ​​до гроба. Јован је дошао први, завирио у гробницу и видио је празну. Симон Петар је, такође, ушао у њу и видио је празну. Ушао је и Јован. Ушао је и био први од ученика који је повјеровао у васкрсење Христово. Након свог васкрсења, Господ се много пута појавио својим ученицима. Појавио се и на Генисаретском језеру. Јован га је прво препознао и рекао Симону Петру:
- То је Господ ("Онда ученик онај кога љубљаше Исус рече Петру: то је Господ"). 
Послије Вазнесења, Јован је живио у Јерусалиму са осталим апостолима. Често се молио с њима у храму. На Педесетницу, заједно са њима, примио је благодатне дарове Духа Светога. Од тада је марљиво проповиједао јеванђеље и обраћао Јевреје и незнабошце у вјеру Христову.
Једног дана отишао је са апостолом Петром у јерусалимски храм. На вратима храма, човјек, хром по рођењу, почео је да моли за милостињу. Нису имали сребра ни злата. Дали су му шта су имали - излијечили су га: "И скочивши устаде, и хођаше, и уђе с њима у цркву идући и скачући и хвалећи Бога.Устао је и кренуо". Ово чудо привукло је код њих много људи. Апостоли су проповиједали сву истину о Спаситељу - Његов живот, Његово искупитељско страдање и Његово васкрсење. Позвали су све да се покају и обрате Њему за спас. Хиљаде су повјеровале и крстиле се.
Првосвештеници и старјешине храма држали су двојицу апостола у притвору. Сутрадан су изведени на суд пред Синедрион. Било им је забрањено да проповиједају истину о Господу Исусу. Али Петар и Јован одговорише својим судијама:
-"Петар и Јован одговарајући рекоше им: судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо неголи Бога? Јер ми не можемо не говорити што видјесмо и чусмо! А они запријетивши им пустише их, не нашавши ништа како би их мучили, народа ради; јер сви хваљаху Бога за оно што се бјеше догодило". Међутим, упркос опасности, они су наставили да се повинују Христовој заповијести. А број вјерника се непрестано увећавао. До Успења Пресвете Богородице, Јован је боравио у Јерусалиму. Затим је отишао са својим учеником Прохором да проповиједа ријеч Божију у Малој Азији.мЊих двојица су стигли у град Ефес. Овдје су живјели у великом сиромаштву. Радили су као слуге у једној породици. Њихови господари су били незнабошци. Према њима су поступали строго, сурово. Додјељивали су им најтеже ствари. Кажњавани су немилосрдно. Јован и Прохор су све стрпљиво поднијели. Служили су марљиво и послушно.
Али убрзо је Бог отворио пут ка јеванђељу.
Умро је младић, син Диоскорида, предсједника градског већа. Отац је био толико шокиран синовљевом смрћу да је изненада умро. Цио град је био узбуђен. Свети апостол Јован је отишао у кућу Диоскорида. Молио се. И Бог је васкрсао сина и оца. Видјевши ово чудо, неки су Јована називали мађионичаром, а други Богом и Сином Божјим. Али свети Јован је свима објаснио чијом је силом учинио чудо. Газдарица куће и васкрсли отац и син, такође, су повјеровали и крстили се. Позвали су апостола да се пресели код свог ученика и даље их подучава Божјем закону.
Кроз ово чудо, јеванђељска проповијед у Малој Азији постигла је велики успјех. Вјера у Христа Бога се непрестано ширила. Томе су помогла бројна чудеса која су услиједила и нарочито добар примјер апостола. Као што је учио ријечима, учио је и дјелима. Својим примјером показао је какав хришћанин треба да буде. Обилазио је села и градове, проповиједао, оснивао црквене општине, постављао епископе, свештенике, ђаконе. Позвао је све да слиједе његов примјер.
 Римски цар Домицијан, сазнавши за велике успјехе нове вјере у Малој Азији, наредио је да му апостола доведу у Рим. Угледавши га са собом, почео је да га жестоко мучи: дао му је чашу отрова да га попије, бацио га у котао са узаврелим уљем. Јован је остао здрав и неповријеђен. У њему су се испуниле ријечи Господње: ако они који вјерују у Њега попију нешто смртоносно, то им неће наудити.
Присутни на мучењу почели су да вичу:
- Велики је хришћански Бог!
Цар више није хтио да мучи апостола. Послао га је у изгнанство на острво Патмос, смјештено поред малоазијске обале.
Везан и окован, апостол је бродом путовао на острво. Током путовања учинио је многа чуда која су све путнике привукла истинској вјери. Спасио је дављеника молитвом. Морску олују је укротио молитвом. Ријечју је излијчио болесника. Једном, када су сви патили од жеђи, претворио је слану морску воду у слатку. Након ових чуда сви путници су хтјели да их он крсти. Војници који су га пратили хтјели су да га ослободе и одведу на обалу Мале Азије. Али Јован им није дозволио да крше цареву заповијест. Тако је доведен без ланаца на острво Патмос. Његов боравак на овом острву служио је као спас у Господу за локално становништво.
Неколико година им је апостол проповиједао јеванђеље, лијечио болеснике и уопште чинио многа чудеса. Свима је дао примјер кротости, невиности и љубави према Богу и ближњем. Обратио је људе Христу и својим добрим примјером и надахнутом ријечју. 
До његовог доласка на острво, сви становници су били незнабошци. Вјеровали су у магију и демонске моћи. Лукави људи су се користили уобичајеним празноверјем, претварајући се да су мађионичари. Тако су стекли моћ над људима и експлоатисали их. Јован је разоткрио њихове лажи. Проповиједао је истинитог Бога и тако многе одвратио од идолопоклонства. 
У далеком изгнанству апостол је био радостан и смирен. Ништа га није могло одвојити од Господње љубави, Господ Исус Христос је свог вољеног ученика учинио још срећнијим. Показао му је своју славу у дивном откривењу. Једне недјеље му је дато да у небеској визији сагледа будућу судбину Цркве и читавог свијета. Показала му се величина царства Божијег. По Господњој заповиести описао је оно што је видеио и чуо. Ова света књига позната је као Апокалипсис или Откривење. Њоме се завршава Света писмо.
Када је цар Домицијан умро и цар Нерва заузео престо (Марко Кокцеј Нерва, умро 27. јануара 98. године био је римски цар између 96. и 98. године), прогон хришћана је спласнуо. То је омогућило светом Јовану да се врати у Ефес. Хришћани су га са највећом радошћу дочекали изван града. На састанку су га поздравили ријечима:
- Благословен који долази у име Господње!
До краја свог живота апостол је остао у Малој Азији и наставио са својим учеником Прохором започето спасоносно дјело. Проповиједао је у свим областима Мале Азије, обилазио градове и села и водио је многе људе правим путем ријечима, чудима и личним примјером. Многи његови ученици постали су познати својим светим животима.
Ни у старости апостол није престајао да ради, надахнут ревношћу за славу Божију и љубављу према људима.
У једном од малоазијских градова видио је младића који је имао племените таленте. Прихватио га је, научио и крстио. Требало је отпутовати негдје далеко. Повјерио је то локалном епископу. Али епископ није у потпуности оправдао повјерење апостола. Учио је младића, али није обраћао пажњу на његово понашање. Још увијек не укоријењен у вјери и закону Божјем, младић се заплео у лоше примјере и препустио пороцима. Зближио се са изопаченим младима, основао с њима банду разбојника, пронашао тајно мјесто у шуми и почео с њима да напада и пљачка путнике на путевима.
Апостол је поново прошао тим градом и питао за младића. Рекли су му све о њему. Био је претужан. Позвао је владику и укорио га због немара.
„Врати ми", рекао је, „благо које сам ти повјерио да чуваш!" Врати ми младића којег си требао научити Господњем закону.
Апостол је кренуо у ту шуму и стигао до разбојника, који су га ухватили и довели до њиховог вође. Испоставило се да је главни био младић којег је Јован тражио.
Угледавши апостола, младић се постидио и побјегао од њега. Јован га је пратио и викао:
"Врати се оцу, сине!" Не очајавај у Божјој милости! Ја ћу преузети твоје гријехе - само ме слушај и покај се! Бог ме послао да те нађем!
Поражен речима апостола, младић се зауставио, вратио му се, пао му пред ноге и дуго ћутао. Није се усудио подићи поглед према њему. Па се постидио својих дјела ...Апостол га је подигао, пољубио и повео са собом. Обрадовао се, као што се обрадовао добри пастир кад је нашао изгубљену овцу.

Кренуо је да га подучава, позивајући га поново на покајање. Указао му је бескрајну милост Божију, Који је спреман да прихвати увијек покајаног грешника. Млади се вратио добру захваљујући великој љубави којом се апостол бринуо о њему. 
У то вријеме у Цркви су се појавиле разне јереси. Јеретици су погрешно протумачили свету истину Божје ријечи. Неки лажни учитељи ишли су толико далеко да су се усудили да одбаце истину о Спаситељевом божанском достојанству. Хришћани су наговарали апостола да им у писаном облику преда учење које је чуо од Божанског учитеља. Њиме су намјеравали да се боре против јеретика.​
Намећући пост вјерницима у Ефесу, Јован је са собом повео свог ученика Прохора, попео се на високу планину и тамо провео три дана у посту и молитви. Трећег дана апостол је заповедио Прохору да напише све што ће му диктирати. И тако, на предлог Духа Светога, ап. Јован је започео своје Јеванђеље ријечима: „У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч“.
Ово Јеванђеље је написано када је апостол већ био у старости.
Када је његова снага била тако слаба да није могао дуго да говори, понављао је својим ученицима само ријечи:
- Дјецо моја, волите једни друге. То је највећа заповијест Господња, и доста је ако њу испунимо како ваља волите се!
Осјетивши приближавање смрти, Јован је са собом повео неколико ученика, укључујући свог омиљеног ученика Прохора, и изашао са њима у град. Зауставио се на погодном мјесту и наредио им да ископају гроб. Дао им је посљедња упутства, благословио их, легао у гроб и предао своју душу Богу.
Сваке године 8. маја из његовог гроба излазила је танка прашина која је од болести исцјељивала оне који су му долазили у вјери. Стога се успомена на Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова прославља 8. маја.
Поред једине пророчке књиге Новог завјета - Апокалипсиса - апостол Јован је написао и Јеванђеље, које се знатно разликује од три такозвана синоптичка јеванђеља (Марко, Матеј, Лука), и три Саборне Посланице упућене свим хришћанима. У свим дјелима Јована Богослова главна идеја о љубави је: „да љубимо један другога; јер је љубав од Бога, и сваки који има љубав од Бога је рођен, и познаје Бога. А који нема љубави не позна Бога; јер је Бог љубав“ (1 Јн 4, 7-8). Зато се Јован Богослов назива апостолом љубави. Припремио вјеронаука.нет

Пећина Светог апостола и јеванђелисте Јована или Пећина Апокалипсе  ​​(грч. Σπηλαιο Αποκαλυψης) је пећина на острву Патмос, у којој је, према Предању, био апостол када му је откривено знање о посљедњим временима. Све што је откривено Јовану, диктирао је свом вјерном ученику Прохору. У пећини су сачувани мјесто гдје је апостол боравио и камена говорница, која је Прохору служила као сто. Може се видјети камење на којем је, према предању, светац спавао (он је положио главу на њих, као на јастук). Према предању, Свети Јован је овдје нашао своје уточиште када је протјеран од стране римског цара Домицијана. Историја Патмоса почиње са Св. Јованом Богословом, 95. године послије Христа. У 14. години владавине римског цара Домицијана, јеванђелист Јован прогнан је из Ефеса у Патмос, јер је проповиједао Христа.​
Пећина се налази између луке Скала и града Патмоса. Није баш слична пећини, више је попут цркве у стијени.
Над пећином је саграђена црква, чија се једна бочна капела налази у самој пећини. Изнад улаза у пећину направљен је натпис који обавјештава онога ко улази да је ово „кућа Божја“ и „врата у небо“. Пећина је веома мале величине. На плафону пећине, постоје три веома уочљиве бразде, као посљедице „великог земљотреса“, описаног у Откривењу Јовановом (6,12). Манастир Светог јеванђелисте Јована као и Пећина Апокалипсе 1999. године уврштени су на списак свјетске баштине УНЕСКО-а. Иконе иконостаса у пећини старе су око 400 година. 

​Панагија Какавиотиса је, вјероватно, једина црква на свијету без крова...Бијели зидови, плава врата - и нема вјештачког крова над главом.
Налази се у пећини на острву Лимнос (у антици називан Лемнос,-грчко острво које се налази у сјеверним Егејима) у Грчкој и посвећена је Богородици. Налази се у близини села Танос, 4 км југоисточно од луке Мирине, која је главни град острва. Црква се налази на надморској висини од око 260 м у стијени, на врху планине Какавос. Процјењује се да је црква саграђена 1300. године и изабрали су је монаси пустињаци да се ту подвизавају. 1305. године црква је постала власништво манастира Мегисти Лавра, када су монаси из Агиос Ефстратиос (мало острво у близини Лимноса), који су припадали манастиру, настанили су се у капели да би се заштитили од турских препада.  Годинама касније, монаси су умрли, а преостали пустињак је одлучио да напусти Лимнос и оде на Свету Гору. 
Предање каже да је посљедњи монах прије одласка на Свету Гору пронашао локалног побожног пастира и повјерио му икону Пресвете Богородице „Родон Амарант“. Монах је замолио пастира да икону донесе у цркву сваког Васкршњег уторка.
Удубљење стијене ствара природно скровиште за богослужење које се служи сваког Васкршњег уторка, јединог дана када се службено служи у овој малој цркви јединствене естетике. Тог дана чувена икона „Родон Амарант“ доноси се до стијене, кроз камене степенице. А током године икона буде код једне породице из села Контиас. На Васкршњи уторак се овдје окупљају вјерници - и локални становници и ходочасници који пристижу из цијелог свијета - и испред поштоване иконе Царице небеске, служи се божанствена литургија. Ова традиција је и данас жива.
Овај скривени драгуљ има упечатљиву локацију одакле се пружа импресиван поглед на море и планине Лимноса. Најбоље вријеме за посјету је увече када је капела поплављена природним свјетлом. Потребно је 20 минута хода земљаним путем од краја асфалтног пута, због чега је ова капела често одредиште за пјешачење на острву. Причу припремио сајт вјеронаука.нет

Стара српска престоница Призрен, на југу Метохије, има чак 33 српске православне цркве у граду и околини, од којих је већина активна јер је Епархија рашко-призренска заједно са Призренцима и верницима из целог света успела да обнови многе од њих и врати им богослужбени живот, након оштећења које су претрпеле од Албанаца 1999. и 2004. године.
У самом граду је некада живело 12.000 Срба, а сада их је свега десетак и 27 ученика чувене Призренске богословије, задужбине Симе Андрејевића Игуманова, која је била спаљена и затим обновљена, наводи се у репортажи Тањуга. Међу њима је и црква Богородица Љевишка у Призрену, која је делимично обновљена након што је била спаљена. Окружена је бодљикавом жицом, пошто је једна од најугроженијих светиња на Косову и на листи је зашитћене културне баштине Унеска.Уз благослов владике рашко-призренског Теодосија, Призренци и остали верни народ су 1. јула 2020. основали Одбор за обнову призренских светиња. Они су обновили, на пример, цкрву Светог Пантелејмона, затим делимично цркву Светог Николе (Рајкова црква) и очекује се да цео посао буде завршен овог лета. Ту је и обновљени Саборни храм Светог Ђорђа, а у истом дворишту је и црква Светог Ђорђа Руновића, затим цркве Свете Недеље, Светог Спаса, Светог Николе (Тутићева црква), затим Светих врача Козме и Дајмана.У околини је обновљена и црква у селу Богошевце и друге цркве у Средачкој жупи, српској енклави са девет засеока. Делимично је обновљен и манастир Светих архангела у Душановом граду надомак Призрена и друге светиње.У Призрену живе и двојица свештеника са својим породицама, са укупно четворо деце, отац Владан Вукомановић, старешина цркве Богородица Љевишка и призренски парох Јован Радић, старешина Саборног храма Светог Ђорђа, као и заменик ректора Призренске богословије отац Исидор и професор отац Никита. Старешина цркве Богородица Љевишка отац Владан Вукомановић каже за Тањуг да нажалост у Призрену има свега пет или шест верника који долазе у ту светињу, али да су се захваљујући обнови Призренске богословије стекли услови да се врати активан литургијски живот. 
“И цркве Богородица Љевишка и Светог Ђорђе су активне, дакле и у једној и у другој цркви се служи литургија. И поред наших богослова на тим литургијама су присутни и малобројни Срби који живе у граду Призрену, што за њих представља својеврсно охрабрење и подршку да и даље остану на овим просторима”, рекао је Вукомановић. Подсетио је да је црква Богородица Љевишка уврштена 2006. године на Унескову листу као културни споменик од изузетног значаја. Вукомановић истиче да је то задужбина краља Милутина из 1307. и да је црква изграђена на култном месту, где се налазио византијски храм из 10. века.
“Оно што се преписује краљу Милутину заправо јесте спољашња припрата, као и параклиси са леве и десне стране. Што се тиче значајнијих фресака, истакао бих фреску Богородице Љевишке, на којој видимо Мајку Божју, како на свом крилу држи Господа Исуса Христа, спаситеља и избавитеља света, и једну корпицу. Та корпицу је заправо оно што чујемо у молитви за благорастворење ваздуха и за изобиље плодова земаљских. Из те корпе Господ Христос вади све оне дарове који су неопходни роду људском”, рекао је Вукомановић.
Додаје да се на фресци види како Исус из те корпе вади хлебове и храни гладне, што је вероватно повезано са улогом коју је имала црква у седмом веку. Каже да је друга веома значајна фреска Христа – призренског хранитеља, односно чувара, која је у “3Д технологији”.
“Њена прва карактеристика је да, са које год стране да приђемо, Господ нас гледа, а друга карактеристика јесте да у јануару када је лепо време, када долази до укрштања сунчевих зрака, хитон или риза Христова се пројављује у различитим нијансама плаве боје. По мишљењу византолога, на фрески Христа – призренског хранитеља је осликан један од најлепших Господњих ликова”, рекао је Вукомановић.
На једној фрески је, додаје, ктиторски портрет краља Милутина који је приказан у својој природној величини и у пуној мушкој снази, у четрдесетим годинама, за разлику од других приказа, где се обично ктитори цркава и манастира приказују у скрушеном положају, где у рукама држе своје задужбене и приносе их Христу..Призренка Јасмина Савић, која се вратила из Крагујевца у свој родни Призрен, каже да у том граду са околином имају 33 живе цркве и истакла да је за њих црква база и место које је разгорело ту готово угашену искру српства у Призрену.
“Рођена сам Призренка и увек волим да истакнем да човек не може бирати место где ће се родити, а ја сам имала срећу да се родим у једном од најлепших градова, у Призрену. Након завршене основне школе са породицом одлазим у Крагујевац где сам живела више од 40 година. Сплетом породичних околности у последњих десетак година све чешће сам долазила и прошле године 12. маја сам одлучила да се вратим и да поново будем Призренка”, рекла је Савић.
Каже да је повратком богослова у тај град и обновом цркава почео да се враћа црквени живот у Призрен.
“Нас има мало, свега десетак од 12.000 Срба који су некада живели, али се надамо да ће временом неки порушени мостови поново да се изграде”, рекла је она и изразила очекивање да ће Срби и сви остали почети да се враћају у тај град.
Нагласила је да су Призренци увек били посебни и да су се увек међусобно уважавали и заједно славили све празнике.
“Морамо да се потрудимо сви да се заједнички живот врати на наше просторе. Црква је нама база и захваљујући цркви, пре свега мислим на његово преосвештенство владику Теодосија који је заиста дао немерљив допринос, обновивши и Богословију и све цркве и који се заиста брине о народу на овим просторима, па тако и у Призрену, ми знамо да било шта да се деси – ми имамо свој други дом. Црква је свима нама друга кућа и породица и захваљујући томе ми заиста имамо ту неку сигурност”, рекла је она.
Призрен је, иначе, како каже, увек био својеврстан културни центар, препознатљив по лепоти женских ручних радова и то умеће се преносило генерацијама.
Уз благослов владике Теодосија и захваљујући његовом ангажовању и подршци Канцеларије за КиМ, припрема се покретање кројачке радионице Епархије рашко – призренске у Великој Хочи. Ту ће се израђивати ствари за потребе цркве, али и сувенири – мајце, мараме и слично. Призренци истичу да ће то бити веома важно не само за очување српског културног наслеђа већ и запошљавање жена, које ће имати прилику да уз промоцију рукотворина обезбеде себи бољу егзистенцију.
“Жеља нам је да оживимо традицију и покажемо изузетне радове вредних косовских жена, који ће, сигурна сам, красити домове широм света. Радујем се што све више ходочасника након посете Призрену жели поново да дође, а поједини и да би волели ту и да живе. Призрен – као место вере и љубави, нада се да ће се то ускоро и остварити”, нагласила је Савић.
Иначе, Призрен је у време цара Душана Силног био једна од три царске српске престонице, заједно са Скопљем и градом Сером у Грчкој.
ИЗВОР: Покрет за одбрану Косова и Метохије

.Јерарси Православне цркве у Словачкој* осуђују покушај атентата на премијера Словачке и моле се за његов потпуни опоравак. Премијер Роберт Фицо (59) упуцан је пет пута у сриједу у граду Хандлова. Пребачен је хеликоптером у оближњу болницу и његово стање се стабилизовало током ноћи, иако остаје критично. Директорка болнице у Банској Бистрици Миријам Лапуникова рекла је да је операција Роберта Фица трајала пет сати и да су у њу била укључена два тима.
​
Његово преосвештенство Митрополит прешовски Растислав, поглавар Православне цркве Чешких земаља и Словачке, и Његово преосвештенство Архиепископ михаловско-кошицки Јурај издали су сљедеће саопштење:
Са забринутошћу и болом примили смо вијест о покушају атентата на премијера Словачке Републике. Ово је страшан, неприхватљив и несхватљив чин који снажно осуђујемо. Као хришћани, молимо се на сваком богослужењу за нашу земљу, њене лидере и све људе који у њој живе. У овом тренутку, поред наших редовних молитви, додајемо молитве за спасење живота и брз опоравак једног од највиших представника Словачке Републике - премијера Роберта Фица. Молимо све свештенике и вјернике Православне цркве у Словачкој за ову молитву и позивамо све оне који не уздижу вриједност својих мишљења изнад вриједности људског живота и који се сјећају ријечи нашег Спаситеља: "Сви који се маше за нож, од ножа ће погинути" (Мт 26, 52). Извори:вјеронаука.нет и orthochristian.com

*Православна црква чешких земаља и Словачке је помјесна и аутокефална црква са достојанством митрополије. Налази се на 14. мјесту у диптиху.

Наша Православна Црква се молитвено сјећа Праведног Јова 19. маја. ​
Зашто пате невини? Зашто добри Бог допушта зло у свијету? У 18. вијеку философ Лајбниц разматрао је ова питања у својој теодицеји (у свом истоименом дјелу), који се трудио да докаже да је овај свијет најбољи од свих могућих свјетова и да постојање зла на свијету не противрјечи Божјој доброти, већ је плод слободне воље човјека. Теодикеја  (новолат. Theodicea)- Богооправдање (грана философије и теологије која покушава да помири постојање зла и патње на свијету са постојањем свемогућег доброг божанства). Али скоро 4 хиљаде година прије Лајбница, Јов, праведник из сјеверној Арабије, из земље Уз (сматра се да је Јов био Аврамов нећак; био син Аврамовог брата Нахора) поставио је ово питање самом Богу ...

​Бог је дозволио да Сатана одузме Јову све што је имао: и богатство и дјецу: „Ево, све што он има предајем у твоје руке; само на њега не дижи руке своје“ (Јов 1,12). Јов је прихватио овај тест и није рекао ни ријеч против Бога: „наг сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње!“ (Јов 1, 21).

​Праведни Јов тада рече: „Ушима слушах о теби, а сада те око моје види. Зато поричем, и кајем се у праху и пепелу“ (Јов 42, 6). И Господ поврати што бјеше узето Јову пошто се помоли за пријатеље своје; и умножи Господ Јову двојином све што бјеше имао. Јов је поживио још 140 година и умро у дубокој старости. Ипак, не може се сматрати да Књига о Јову даје универзални, логички досљедан одговор на питање које је поставио Лајбниц. Умјесто тога, даје кључ одговора. Прави одговор је немогућ без Спаситеља Христа, без Благе вијести. А можда је смисао присуства Књиге о Јову у Старом завјету да покаже да Стари завјет није самодовољан. Да је ово припрема за она откривења која ће човјечанство примити кроз Христов долазак и биће запечаћено у Новом завјету и црквеном предању. Припремио сајт вјеронаука на основу материјала фома.ру /Цртежи Наталије Кондратове /

Помен праведног Јова православна црква прославља 19. маја. Име Јов изводи се од јеврејског коријена ајв и са семантичког становишта може да означава неколико ствари: 1. означава питање – гдје је божански отац и 2. означава епитет – онај који је омражен, прогоњен, завађен.
Праведни Јов је живио 2000  -  1500 година прије Христовог рођења у земљи Уз, у сјеверној Арабији. Његов живот, патња и подвиг вјере описани су у Књизи о Јову, која се налази у Старом завјету. Књига о Јову је једина књига Светог писма Старог завјета, у којој се уопште не помињу ни Израиљ, ни Мојсијев закон, ни Света земља, ни Јерусалим. Проблем је подигнут на нови ниво: то није само историја појединачних људи или народа, то је нешто универзално. Ова књига говори о различитим начинима вјере и о њеној кризи. Не, о промјени разних философских и теолошких конструкција, већ о личној кризи вјере као повјерењу у Бога. Јов је био праведан не због награде или из страха од казне, већ прије свега зато што је вјеровао Богу и тражио добар однос с Њим. И одједном се на њега обрушило нешто што би, чини се, било незамисливо да човјек преживи ...
Праведни Јов је био побожан и богобојажљив човјек и био је толико предан Богу да је на поклон добио многе бенефиције: богатство, стоку, имања и велику породицу. Такође, је био веома цијењен у друштву. Према Светом писму, једног дана се сатана појавио пред Богом заједно са анђелима. На питање да ли је видио праведног Јова, који је био стран било каквом пороку, Сатана је одговорио да се Јов понаша тако јер га Бог штити и умножава његово богатство, и да ће ако Он пошаљу недаће на њега, престати да Га благосиља.
Затим, да би доказао да Јовова праведност не зависи од материјалног богатства и срећног живота, и да би тестирао самог Јова, Бог га је предао Сатани, забранивши му само да му дира душу.
Послије тога је за Светог Јова започео дуг период тешких искушења. Између осталог, изгубио је све богатство, дјецу, а касније се и тешко разболио. Дуготрпљиви Јов био је присиљен да живи издвојен од друштва, пријатељи су се окренули од њега, чак је и његова жена мрмљала против њега, савјетујући га да хули на Бога и да умре.
Упркос свим искушењима, праведни Јов није увриједио Бога, већ је наставио да се моли и прихвата Његову вољу. Јов је прихватао да је оно што му се догодило Божја воља, али није схавтао зашто. Проклињао је дан када је рођен, али није клео Бога.
Три пријатеља Вилдад, Елифас и Зофар посјетили су Јова и тврдили да је згријешио када је изазвао толику несрећу. Упркос њиховим неумољивим аргументима и притиску да призна своје гријехе Јов је остао чврст, а пријатељи су се коначно умирили. Затим, Елијуј, који је био неодлучан да говори због своје младости, истиче да ако је Јов крив за било што, онда је то због самоправедности, јер је у брањењу своје праведности и тражењу Божјих разлога поставио себе изнад Бога. Након ове интервенције Елијуја, Јов је имао визију Бога који се појавио из вихора и прекоријева Јова због испитивања његових разлога. Бог наставља показујући колико је земља пуна чуда и мистерија у које Јов не може продријети, те какви су монструозни процеси на дјелу (Бехемонт и Левијатан су познате немани из јеврејских митова – Јов 40, 20-28 и 41, 1-25) које Јов не може контролисати. 
Као резултат, Сатана је постиђен, а дуготрпљиви Јов је награђен. Бог му је вратио здравље и дао му двоструко више него раније. Умjесто дјеце коју је  изгубио, Јов је поново добио седам синова и три кћерке. Имање му је удвостручено. Јов умире стар и задовољан. Након претрпљене патње, Јов живи још 140 година, а укупно  -  248 година.
Према тумачењима светих отаца, праведни Јов представља Господа Исуса Христа, који је страдао за спасење људи, а затим се прославио у Свом славном Васкрсењу. ​Више о овој теми прочитај овдје!

​Трећа недјеља по Васкрсу посвећена је женама - првим свједоцима Христовог Васкрсења и зато се назива „Недјеља мироносица“. Међутим, ова недјеља није посвећена само тим женама, већ и двојици тајних ученика Исуса Христа, који су под окриљем ноћи долазили да Га слушају. То су Јосиф Ариматејски и Никодим, који су учествовали у погребу Господњем. Обојица су били чланови Синедриона, али, наравно, нису учествовали у суђењу Христовом. И прије Његове осуде, Никодим је покушао да одбрани свог Учитеља, говорећи: „Еда ли Закон наш суди човјеку докле га најприје не саслуша и дозна шта чини?“ (Јн  7, 50). Али га нису послушали.
Након Христовог распећа на Голготи, Никодим и Јосиф се више нису скривали: Јосиф се усудио да дође Пилату и затражи да му да тијело покојног Учитеља. Добивши ову дозволу, заједно са Никодимом, скинули су тијело Спаситељецо са крста и пренијели га у Гетсимански врт, у гроб који је Јосиф раније припремио за себе. Тако се испунило оно што је предсказао пророк Исаија, који је живио у 8. вијеку прије нове Христа: „Одредише му гроб са злочинцима, али на смрти би с богатијем, јер не учини неправде, нити се нађе пријевара у устима његовијем“ (Ис 53, 9). Морамо знати да гроб у древној јеврејској традицији није имао никакве везе са четири даске и поклопцем (тј. сандук-као што се то ради код нас): сахрањивани су у природним или вјештачки исклесаним пећинама, а улаз, обично веома мали, био је затворен великим каменом. "А будући да бјеше петак, па да не би тијела остала на крсту у суботу, јер бијаше велики дан она субота” (Јн 19, 31), -на јеврејском – „шабат”(посљедњи дан у седмици), Јосиф и Никодим су успјели да измоле од Пилата дозволу да скину и положе Његово израњавано тијело у гроб. По свједочењу јеванђелисте Јована, Никодим је донио скупоцјена мирисна уља којима су натопили платном, обавили их око Христа и положили га у гроб до првог дана у седмици (недјеља)...: "А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помијешане смирне и алоја око сто литара. Тада узеше тијело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе мјесту, гдје бјеше распет био је врт, и у врту гроб нов, у који још нико не бијаше положен. Ондје, дакле, због петка јудејскога, пошто бјеше близу гроб, положише Исуса" (Јн 19, 39-40). У тишини, прошла је страшна, безнадежна, разорна субота ... И рано у зору, неколико жена је отишло да испуне своју посљедњу дужност према Учитељу - према предању, да помажу тијело мирисним уљима (можда нису знали да је Никодим ово већ учинио). Јеванђелисти који описују ову епизоду не дају нам тачан списак оних који су донијели миро за Господа. Сва четворица једногласно међу њима помињу Марију Магдалину. Јеванђелист Марко међу жене мироносице наводи Саломију (мајка апостола Јакова и Јована, синова Зеведејевих) и Марију Јаковљеву (мајка Јакова, једног од седамдесет апостола). Јеванђелист Лука овом списку додаје Јовану (жена Хузе, једног од службеника на двору галилејског  Ирода Антипе) и пише:и други са њима . Предање Цркве каже да су међу „осталима“ биле и сестре Марта и Марија (њиховог брата Лазара Христос је васкрсао из мртвих уочи самих Својих страдања), Марија Клеопова и Сузана (Лк 8, 1-3)  .
Јеванђеље прећуткује како су апостоли Христови провели ту суботу након Распећа, нити говори гдје су били рано ујутру у недјељу и зашто им се жене мироносице нису обратиле за помоћ. Јеванђелист Марко нам о њима наводи ријечи, „И она отиде те јави онима што су били с њим, који плакаху и ридаху“ (Мк 16,10). Заиста, тешко је замислити размјере ове муке и збуњености... Али усред неподношљивог бола и слома свих нада, неколико жена, не спотичући се о аргументима ума, отишло је од срца до ковчега. зором.
Али шта је сљедеће? Ко ће нам одвалити камен са врата гроба?.. Појединости догађаја се донекле разликују међу јеванђелистима, али се поуздано зна шта је дочекало жене мироносице у Гетсиманском врту: одваљени велики и тешки камен лежао је са стране, гробница је била празна, а на мјесту погреба налазио се само покров и марама којима је била покривена глава, посебно пресавијени.
Прва нагађања жена: "Тијело је украдено, однесено!" Али жене мироносице се избављају од ових сумњи појавом анђела. Јеванђелист каже да је његов изглед био као муња. И ријечи које је рекао погодиле су ништа мање него његов изглед: „Што тражите живога међу мртвима? Није овдје, него устаде; сјетите се како вам каза док бјеше још у Галилеји“ (Лк 24, 5). И сада, са мјешавином радости и страха, мироносице трче са овом поруком апостолима...

 ​„Дође Јосиф, из Ариматеје, угледан савјетник, који и сам чекаше Царство Божије, и усуди се те уђе Пилату и заиска тијело Исусово. А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана, запита га: Је ли давно умро? И дознавши од капетана, даде тијело Јосифу. И он купивши платно и скинувши га, обави платном, и положи га у гроб који бјеше исјечен у камену, и навали камен на врата гроба.А Марија Магдалина и Марија Јосијина гледаху гдје га полагаху. И *пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купише мирисе да дођу да га помажу. И врло рано у први дан недјеље дођоше на гроб око изласка сунца. И говораху међу собом: Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? И погледавши видјеше да камен бјеше одваљен; а бјеше врло велики. И ушавши у гроб, видјеше младића обучена у бијелу хаљину гдје сједи с десне стране; и уплашише се.  А он им рече: Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овдје; ево мјеста гдје га положише. Него идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видјети, *као што вам рече. И изишавши побјегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху“ (Мк 15, 43-47 и Мк 16,1-8). 
Данашње јеванђеље посвећено је женама мироносицама; простодушним женама, које су на дан после погреба Христа Спаситеља пожуриле рано ујутру на Његов да помажу беживотно тело свог Учитеља миомирисним уљем. Гледано у целини, у Јеванђељу се веома мало обраћа пажња на жене. То је делимично због чињенице да се за жене сматрало да заузимају подређену друштвену позицију. Међутим, овде видимо чудесну женску природу као такву огољену. На једном месту једва да јеванђелист то успут спомиње, како следећи Христа и Његове ученике, постоје жене које су им служаху (Мк 15,41). Речи „служаху им“ за нас представљају искрено пожртвовано служење жена које чине праву суштину женске природе. Оно што је вредно пажње је да се у Божјим очима жене најприје сматрају достојним примања анђеоског сведочанства о васкрсењу свог вољеног Учитеља. Чини се да нису ученици имали право да буду први који би се сазнали такав узвишени догађај, већ простодушне жене. Испоставља се да су оне, које су све време биле негде у позадини, достојне да чују преблагословену анђеоску вест.
Зашто се женама мироносицама првима указала час да чују такву вест? Ствар је у томе што сама женска природа претпоставља да су љубав и жртва њен главни квалитет и њена основна вредност. Свака жена је по својој природи мајка, без обзира да ли је удата или не. А мајка је неко ко може и треба да од срца прихвати свакога која је поред ње, без обзира на његов пол или старост, без обзира да ли је то особа са врлинама или гресима. А та женска љубав која је лишена промишљености и збуњености побеђује потиштеност и очајање које је обузело ученике и натерало жене да делују без размишљања.
За разлику од ученика који су, након Христове смрти на крсту, отишли кући очајни, потиштени и збуњени како ће живети даље, жене једноставно делују. Узимају уље. И чим сунце излази, они журе ка гробнице Спаситеља и - чудо! Они виде да је гробница празна; Анђео их среће и објављује им радосну вест о Христовом васкрсењу.
Овог дана бих посебно замолио наше жене да се не стиде себе. Да их замолим да се не стиде својих слабости, која их понекад могу учинити јачим од најјачих људи. Да их замолим да се не стиде своје осећајности, своје ирационалности, које их понекад могу показати мудријом од најмудријих размишљања. Да их замолим да се не стиде живети живот простодушним, отвореним срцем које воли. Управо баш са таквим срцем које је најдрагоценији дар који човек може да понуди Богу.  Архиепископ Павел Великанов говори о данашњем јеванђељу/ За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

У недјeљу, 19. маја 2024. године, наша црква молитвено се сјећа светих жена мироносица које су слиједиле Христа и које су прве сазнале за Његово васкрсење као и  Светих и праведних Јосифа и Никодима.
У Светом писму, међу женама мироносицама, помиње се неколико побожних жена: „Марија Магдалина, Марија Јаковљева, Саломија, Јована и друге с њима“. У Синаксару Недјеље мироносица помињу се још Марта и Марија, сестре Лазареве, Марија Клеопова и Сузана.
Укратко о свакој мироносици:
-Сва четворица јеванђелиста наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, управо ону из које је Господ наш истјерао седам демона.
-Марија Јаковљева, мајка Јакова и Јосије
- Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. 
-Јована, била жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ, такође, исцјелио од тешке болести. 
Марија и Саломија, „купише мирисе и миро да помажу Исуса“ (Мк 16,1; Лк 23,56) који је лежао у гробу. Обично се узима да су по том миру и мирисавим уљима ове жене назване мироносицама заједно са осталим женама које су Исусу служиле својим имањем.
Те жене су, заједно са апостолима, неуморно слиједиле Христа током Његове проповиједи Јеванђеља. Оне су, такође, служили првој хришћанској заједници са својим имањима. Када су Господа исмијавали и разапињали на Крсту, на Голготи, жене мироносице су кренуле за њим, за разлику од већине апостола који су се разбјежали. Не скривајући се, стајале су и плакале у под Крстом Спаситељевим. Трећег дана након распећа, у недјељу ујутру, жене мироносице дошле су у Христов гроб да би Његово тијело помазале мирисним уљем - миром (смирном). Помазање тијела покојника тамјаном била је уобичајена традиција на Блиском Истоку.
Када су жене дошле до гроба, откриле су да је камен који је прекривао улаз у пећину склоњен, гробно мјесто је било празно, а анђео је сједио на његовој ивици. Божији гласник је обавијестио жене да је Спаситељ васкрсао, након чега су похитале у град да о томе кажу апостолима.
Једна од светих жена, Марија Магдалина, вратила се у пећину са апостолима Јованом и Петром. Не нашавши ни Христа ни анђела, апостоли су убрзо у чуду отишли, док је Марија остала у гробу. Одједном јој се јавио васкрсли Господ, али га она није препознала. Тек када ју је Спаситељ назвао њеним именом, Марија Магдалина је препознала Спаситеља. Христос је заповиједио да свједочи о свом васкрсењу, што је Марија, према предању, учинила стигавши овом поруком до самог римског цара Тиберија.

​Света Ирина је живјела у другој половини I - почетком II вијека и била је кћерка Ликинија, владара града Магедона у Македонији. Пошто је рођена од родитеља незнабожаца дали су јој и незнабожачко име Пенелопа по граду Магедону (римска провинција Памфилија). Још у младости ​Ирина је повјеровала у Христа, а њен учитељ Апелијан јој је често причао о хришћанству.  Према предању, крстио ју је апостол Тимотеј, ученик апостола Павла. Желећи да свој живот посвети Богу, света Ирина је одбила брак.
Истражујући све дубље хришћанску вјеру, света Ирина је почела да убјеђује своје родитеље да постану хришћани. Ликиније, Иринин отац, који је испрва благонаклоно слушао њене ријечи, затим се огорчио на њу, а када је она одбила да се поклони идолима, бацио ју је под ноге дивљих коња. Не дотакнувши мученицу, коњи су јурнули на Ликинија и смрвили га. Када је молитвом светитељке оживио, он и цијела његова породица повјероваше у Христа, а са њим повјерова и 3000 људи.
Након овога света Ирина поче смјело да проповиједа о Христу међу становницима Македоније, због чега је много пута била подвргнута понижењу и страдању.
По наређењу владара Седекије, они су или бацили свету Ирину у јарак са змијама, или покушали да је тестером испиле, или је везали за воденичко коло. Иринине муке биле су праћене чудесним знацима који су многе привукли вјери у Христа. И сам мучитељ Ваводон је повјеровао у Христа и крстио се. Укупно је Ирина преобратила више од 10.000 пагана.
Као што видимо, жене су већ у апостолско вријеме играле изузетну улогу не само у животу хришћанских заједница, већ и у ширењу хришћанства. Напори и енергија коју жене троше на мисионарски рад су невјероватне. Довољно је подсјетити се сада прослављене великомученице Ирине, као и равноапостолне кнегиње Олге, царице Јелене, цариице Тамаре, Свете Нине, просветитељке Грузије, које су унијеле хришћанство у своје земље, и многе, многе друге.
Жена је увијек активно учествовала у животу Цркве, носећи многа различита послушања, која је вршила са великом ревношћу и марљивошћу.
Али шта жена може да уради данас? Какву улогу она може да игра?

Прије свега, да морално утиче на дјецу и породицу. Жена је мајка и њена прва одговорност је подизање дјеце. Васпитати од дјетињства у православној вјери и побожности, поставити моралне смјернице и традиције – све је то огроман посао и лежи на плећима жена.
Активна љубав привлачи жене да помажу ван куће и породице – у домовима сирочади, старих и болесних. Ово такође остаје њихово мјесто служења.
Историја нам показује да нема вјернијих бранилаца Цркве у данима невоља и прогона од жена. Они без страха присуствују богослужењима, постиђују прогонитеље, и храбро бране светиње. Жене су у безбожна времена кришом крштавале дјецу и криле прогоњену дјецу у својим домовима. Зато се улога жене у заштити Цркве и борби против њених непријатеља тешко може прецијенити.
Зато се помолимо великомученици Ирини да подари стрпљење и разборитост свим женама да наставе своје служење на добро Цркве и ближњих. 

Шофар (рог)
 „Јаох утроба, јаох утроба! Боли ме у срцу; срце ми бије; не могу мучати; јер глас трубни чујеш, душо моја, вику убојну“ (Јер 4,19).
Шофар није музички инструмент већ справа за сигнализацију направљена од шупљег рога животиње, а у неким случајевима посебно од  рога овна. Шофар се свира брујањем усана на малом крају животињског рога који је пресечен, пробушен и заглађен. Како се распон шофара просечне величине састоји од само неколико звучних тонова, позиви који су се користили састојали су се од различитих низова дугих и кратких тонова.

​Где се помиње у Библији: 2.Мој 19,16, 19,19, 20,18 (20,15 JPS); 3.Мој 25,9 (2x); Књига Исуса Навина 6,4 (2x), 6,5, 6,6, 6,8 (2x), 6,9 (2x), 6,13 (3x), 6,16, 6,20, 6,20; Књига о судијама 3,27, 6,34, 7,8, 7,16, 7,18, 7,18, 7,19, 7,20 (2x), 7,22; Прва књига Самуилова 13,3, Друга књига Самуилова 2,28, 6,15, 15,10, 18,16, 20,1, 20,22; Прва књига о царевима 1,34, 1,39, 1,41; Друга књига о царевима 9,13.

Кимвали
У ограниченом контексту у Светом Писму, ова врста кимвала, која је укратко споменута у Другој књизи Самуиловој 6,5 и Псалму 150,5, највероватније је одговарала мањој варијанти древних кимвала које се налазе на кимвалним клапама и чинелама које се свирају прстима а које су повезане са блискоисточним плесом. То је врста ударачког инструмента који се састоји од две мале плоче причвршћене на избочену ручицу у облику слова у, која када се брзо протресе узрокује да се плоче ударају једна о другу, стварајући брзо осцилирајући ритам који се у хебрејским текстовима назива теруах. Кимвалне клапе се у савременој музици називају чинчиле или кастањете.
​Где се помињу у Библији: Друга књига Самуилова  6,5; Псалам 150,5.
Звона
„И начинише звонца од чистога злата, и метнуше звонца међу шипке, по скуту од плашта унаоколо између шипака“ (2 Мој 39, 25).
Звона се помињу у књизи Изласка; звона (израђена од злата) била су украси од звона или шкољке пришивене на руб Ароновог свештеничког огртача између украсних шипака. У звону највероватније је клапа или мали каменчић који удара у кућиште звона стварајући звук звецкања који се могао чути када је звоно продрма или процима. Иако се данас сматрају удараљкама и инструменталним звучним ефектом (нпр. звончићи), златна звона јеврејских текстова односе се посебно на једну и једину употребу која нема везе са музиком; да делује као нека врста упозоравајућег сигнала који је коришћен да спречи случајну смрт Арона или његових синова (тј. свештеника) приликом уласка или изласка из Светиње над светињама. 
Где се помиње: 2Мој  28,33, 28,34 (2x), 39,25 (2x), 39,26 (2x).

​Бубањ 
„И Марија пророчица, сестра Аронова, узе бубањ у руку своју; а за њом изидоше све жене *с бубњима и свиралама“ (2 Мој 15,20)
Велики, танки бубањ, углавном повезан са играчицама, који се превасходно користи у секуларним прославама и везује се са плесом. Бубањ с оквиром држао се левом руком и свирао се ударајући главу бубња наизменичним палцем и кажипрстима десне руке у различитим ритмичким обрасцима. 
Где се помиње у Библији: 1 Мој.  31,27; 2Мој. 15,20 (2x); Књига о судијама 11,34; Прва књига Самуилова 10,5, 18,6; Друга књига Самуилова 6,5; Књига пророка Исаије 5,12, 24,8, 30,32; Књига пророка Јеремије 31, 4; Књига пророка Језекиља 28,13 (постављање накита); Књига пророка Наума 2,7 (2:8 JPS); Псалм 68,25 (68,26 JPS), 81,2, 149,3, 150,4; Књига о Јову 21,12; Прва књига дневника 13, 8.

Чињеле
„И рече Давид поглаварима Левитским да поставе између браће своје пјеваче са справама музичким, са псалтирима и гуслама и кимвалима, да пјевају углас весело “ (Прва књига Дневника 15,16).
Мелодични кимвали које се спомињу у Септуагинти у Псалму 150,5 највероватније се односе на инструменте сличне данашњим чињелама. Искључиво се односе на т да их свирају певачи Левити, ова већа варијанта древних кимвала (које се увек спомињу као пар) могле да произведу дефинисане опсеге попут наших наших модерних чињела. Усмерени на тонове А и Ц, који одговарају називу Јахве и у А минорној тријади, мелодични левитски кимвали су коришћени не само да певачима дају почетак, већ и да славе  Име Јахве.
Где се помињу у Библији: Прва књига Јездрина 3,10; Књига Немијина 12,17; Прва књига Дневника 13,8, 15,16, 15,19, 15,28, 16,5, 16,42, 25,1, 25,6; Друга књига дневника 5,12, 5,13, 29,25.ло
Ритмичке кости
Стих из Друге књиге Самуилове 6,5, „свакојаке справе од дрвета кедрова“ може се односити на инструменте попут дрвених клапа и ритмичких костију. Ритмичке кости су основни инструмент ритма који се састоје од два благо закривљена комада дрвета, костију или слоноваче која су се држала у једној руци и ритмички ударали заједно. Свирале су се на сличан начина као и кашике, обезбеђујући такође ритмичну позадину плесу.
Где су поменуте у Библији: Друга књига Самуилова 6,5.

Пастирска фрула
„Потом ћеш доћи на *хум Божји, гдје је стража Филистејска, и кад уђеш у град, срешће те гомила пророка силазећи с горе, а пред њима псалтири и бубњи и свирале и гусле; и они ће пророковати“ (Прва књига Самуилова 10, 5).
​Вероватно врста дрвеног дувачког инструмента који спада у категорију двоструких дувачких инструмената са назалним, продорним тоном попут модерних обоа и енглеских рогова. Због узбудљивог тона и боје звука овог инструмента и његових карактеристичних режима, пастирска фрула је била популарно народно средство и увелико се користила у прославама. Њена јединствена способност преношења емоција створила је и основни звук на сахранама где је могла да опонаша јадиковање и тугу ожалошћених. Највероватније директан рођак арапског мизмара који се и данас користи у плесу и слављима.
Где се помиње у Библији:Прва књига Самуилова 10,5; Прва књига о царевима 1,40 (2x); Књига пророка Исаије 5,12, 30,29; Jeremiah 48,36 (2x); Књига пророка Малахије 1,12 , Псалам 87,7.
Кимвал
Из ограниченог контекста у Светом Писму, ова врста кимвала, која је укратко споменута у Другој књизи Самуиловој 6,5 и Псалму 150,5, највероватније је одговарала мањој варијанти древних кимвала које се налазе на клапама кимвала и чињелама за прсте повезаним са блискоисточним плесом .
Где се помињу у Библији:  Друга књига Самуилова 6,5; Псалам 150,5.

Гусле
„Ударајте Господу у гусле, у гусле и с гласом псаламским“ (Псалам 98,5)
Древна врста гудачких инструмената која се користила уз вокалну пратњу или као соло мелодијски инструмент. Са најмање седам или можда осам жица, гусле су се првенствено сматрала жичаним инструментом које су се повезивале са музичким наступима Левита које пружају хармоничну подршку певачима и псалтирима.
Где се помињу у Библији: 1 Мој 4,21, 31,27; Прва књига Самуилова 10,5, 16,16, 16,23; Друга књига Самуилова 6,5; Прва књига о царевима 10,12;Књига пророка Исаије 5,12, 16,11, 23,16, 24,8, 30,32;Књига пророка Језекиља 26,13; Псалм 33,2, 43,4, 49,4 (49,5 JPS), 57,8 (57,9 JPS), 71,22, 81,2 (81,3 JPS), 92,3 (92,4 JPS), 98,5 (2x), 108,2 (108,3 JPS), 137,2, 147,7, 149,3, 150,3;Књига о Јову 21,12, 30,31; Књига Немијина 12,27; Прва књига дневника 13,8, 15,16, 15,28, 15,21, 16,5, 25,1, 25,3, 25,6; Друга књига дневника 5,12, 9,11, 20,28, 29,25.
Псалтир
„Боже, *пјесму нову пјеваћу ти, у псалтир од десет жица удараћу теби“ (Псалам 144,9) 
Древни гудачки инструмент од десет жица који се користио уз вокалну пратњу. Скоро три метра висок, псалтир је имала два низа жица (по пет на свакој страни инструмента) које су се могле свирати на исти начин као савремене харфе (прстима) или евентуално луком. Псалтир је пре свега мелодични инструмент и највероватније је удвостручавао или истицао мелодије које су певачи певали.
Где се помиње у Библији:Прва књига Самуилова 10,5; Друга књига Самуилова 6,5; Прва књига о царевима 10,12; Књига пророка Исаије 5,12, 14,11; Књига пророка Амоса 5,23, 6,5; Псалм 33,2, 57,8 (58,9 JPS), 71,22, 81,2 (81,3 JPS), 92,3 (92,4 JPS), 108,2 (108,3 JPS), 144,9, 150:3; Књига Немијина 12,27;Прва књига дневника 13,8, 15,16, 15,20, 15,28, 16,5, 25,1, 25,6; Друга књига дневника 5,12, 9,11, 20,28, 29,25.

Упркос тренутном државном прогону против ње, Свети Успенско-Кијево печерска лавра прославила је 16.(3.маја) маја преподобног и богоносног оца Светог Теодосија Кијево-печерског (+1074). Ове године обиљежава се 950. годишњица упокојења оснивача монашког живота у древној Русији и игумана Кијевске пећине од 1062. до 1074. године. 
Богослужења су отпочела уочи празника Малим вечерњем и акатистом Светом Теодосију у храму Светог Агапита, саопштавају из Лавре.
Касније увече, Свеноћно бденије служили су Његово Високопреосвештенство Митрополит Бориспољски и Броварски Антоније, Његово Преосвештенство Митрополит Нижински и Прилучки Климент, Његово Преосвештенство Епископ Вишњевски Спиридон, свештенство манастира и гостујуће свештенство.
Сљедећег јутра служене су и две Литургије, укључујући и пећинску цркву која носи име Светог Теодосија, коју је служио његов имењак архимандрит Теодосије. Литургију у храму Светог Агапита служило је пет архијереја предвођени Митрополитом Антонијем. Молитве за мир (сугуба јектенија) у Украјини биле су узнесене на свим богослужењима. Затим је служен молебан и величаније препододобном Светом Теодосију.
Богослужења у храму Светог Агапита биле су преношене уживо. Извори: вјеронаука.нет и сајт Кијево-печерске лавре
Погледајте свеноћно бденије!

​Пелагија Тарсијска (уснула у Господу почетком 4. вијека) била је хришћанска мученица која је живјела у Тарсу за вријеме владавине цара Диоклецијана. Света Пелагија, у православној цркви, прославља се 4. маја по јулијанском календару или 17.маја по грегоријанском и 7. октобра. Рођена је у III вијеку у Тарсу (Киликијска област Мале Азије), од родитеља незнабожаца, али племенитих и богатих. Одликовала се својом изузетном љепотом и бриљантним образовањем. Чувши од хришћана за Христа и за спасење душе, она се разгори љубављу према Спаситељу и у души бјеше сва хришћанка. У то вријеме беше страшно гоњење хришћана. Догоди се, да се сам цар Диоклецијан заустави у Тарсу, и да се за вријеме његовог бављења у том граду престолонасљедник цара Диоклецијана (младић којег је он усвојио), заљуби смртно у Пелагију, и хтједе је узети за жену. Одговори Пелагија преко своје зле мајке, да се она већ обрекла своме небесном Женику, Христу Господу. Бјежећи од сквернога царевића и од своје зле мајке, Пелагија потражи и нађе епископа Клинона, човјека знаменита због своје светости. Он је поучи у вјери хришћанској и крсти. Тада Пелагија раздаде своје раскошне хаљине и много богатства, врати се дому и исповиједи мајци, да је она већ крштена. Чувши за ово царевић, и изгубивши сваку наду, да ће моћи добити ову свету дјевицу за жену, прободе самога себе мачем и умре. Тада зла мајка сама оптужи цару своју кћерку и предаде му је на суд. Цар се задиви љепоти дјевице, и заборавивши свога сина, распали се нечистом страшћу на њу. Но како Пелагија оста непоколебљива у вјери својој, осуди је цар на сажежење у металном волу, усијаном од огња. Када је мучитељи обнажише, света Пелагија се прекрсти крстом и с благодарном молитвом Богу на уснама својим, сама уђе у усијаног вола, гдје се у трен ока сва растопи као восак. Муке и смрт свете Пелагије догодили су се 290. године. Преостатак њених костију добави епископ Клинон и сахрани на брду под један камен. У вријеме цара Константина Копронима (741-775) на томе мјесту би саграђена красна црква у част свете дјевице и мученице Пелагије, која се жртвова за Христа да вјечито царује са Христом.

На празник св. Василија Тврдошког и Острошког у Мркоњићима, након свете Литургије је отворен хуманитарни базар етно секције „Херцеговачки вез“ коју похађају ученице основне школе „Свети Василије Острошки и Тврдошки“ из Требиња. Секција је формирана у септембру школске 2023/24. године као резултујућа активност радионице веза коју је организовао Фонд вјероучитеља наше епархије и у почетној фази оснивања финансијски  и логистички подржао рад секције.
Руководиоци секције су наставница Гордана Кандић и вјероучитељица Мирјана Зиројевић, а секцију похађа 15 ученица. Чланице секције су ручно извезле око 200 радова херцеговачке покрстице, ошвице и змијањског веза  који су изложени на базару. На базару је прикупљено 1700 КМ, а сав приход ће бити подијељен ученицима 5. и 8. разреда школе „Свети Василије Острошки и Тврдошки“ из вишедјетних породица за одлазак у школу у природи и петодневну екскурзију (укупно 12 ученика). Новчана помоћ ће бити уручена родитељима ученика  у петак, 17.маја у 10:00 у просторијама школе. Овим путем се захваљујемо свима који су  несебично помогли рад секције и организовање хуманитарног базара: Управи школе и директору Милораду Надаждину, колегама, родитељима чланова секције, возачима Веселину, Богдану и Стеву, а посебну захвалност дугујемо хуманим људима и организацијама које су подржали наш рад финансијски, едукативно, логистички  као и изобилном љубављу према очувању нашег духовног, културног и материјалног насљеђа, старих заната  и вјештина рукодеља:
Игуманији Павли и сестринству Петропавловог манастира,
Фонду вјероучитеља епархије Захумско-херцеговачке и Приморске,
Задужбини „Кнез Мирослав Хумски“ из Требиња,
Фондацији „Свети Архангели“ из Београда,
Госпођи Свјетлани Марковић и атељеу „Фотини“ из Бања Луке,
Удружењу жена „Васила“ из Требиња,
Господину Павлу Ратковићу из Требиња.
Професору Марку Попадићу из Требиња,
Госпођици Наташи Зиројевић из Невесиња,
Госпођи Миљи Тупањанин из Требиња.
„ШТО ГОД ТКАШ ВЕЗУЈ КОНЦЕ ЗА НЕБО“

вјероучитељица Мирјана Зиројевић

​15/2. маја наша Света Црква прославља празнује пренос моштију (и чудеса од њих) једног од великих отаца хришћанства – Светог  Атанасија, архиепископа александријског (+373). Свети Атанасије рођен је око 297. године у породици благочестивих хришћана у Александрији. Према неким подацима, у дјетињству је, играјући се са другом дјецом на морској обали, чак крштавао своје вршњаке. Локални епископ, сазнавши шта се догодило сматрао је ова крштења ваљаним. Колико је ово предање истинито, тешко је рећи. У сваком случају, нема разлога да се то недвосмислено не прихвати као истина. Свети Атанасије је стекао добро световно образовање, али је поред тога дубоко проучавао Свето писмо. Још као дијете Свети Атанасије је упознао светог патријарха александријског Александра, који је лично надгледао његово духовно васпитање. Чим се указала таква прилика, патријарх је Атанасија поставио за чтеца, а затим га посветио за ђакона. Године 325. Свети Атанасије је пратио патријарха Александра на Први васељенски сабор у Никеју, гдје је и сам говорио побијао Аријеву јерес која се  тада ширила. Говор светог Атанасија одобрили су православни оци Сабора, али су аријанци мрзили светитеља и након тога су га цијелог живота подвргавали прогону. 
Након упокојења епископа Александра, која се догодила, према различитим процјенама, 326. или 328. године, Атанасије је, у 28. години, хиротонисан за епископа и постављен на чело осиротеле Александријске цркве. Био је познат као човјек чврсте вјере. Његови идеолошки противници, аријанци, су накнадно тврдили да је он изабран кршећи канонска правила, мањим бројем гласова, али то није било тако. Лажи и клевете против Атанасија служиле су као један од најчешћих метода које су јеретици користили против њега. Убудуће су износили оптужбе, једну смјешнију од друге. Епископску службу обављао је 47 година, доживјевши многе прогоне и узнемиравања својих непријатеља. Више од 20 година светитељ је провео у изгнанству, час се враћајући својој пастви, час поново напуштајући је. У једном тренутку догодило се да је Свети Атанасије био једини православни епископ, док су сви остали скренули у јерес. Упркос вишегодишњим прогонима, светитељ је наставио да подржава чистоту православне вјере и писао посланице и расправе против јеретика. Свети Атанасије је преживио посљедње угњетавање од цара Јулијана Отпадника, који је чак намјеравао да га убије, али је и сам раније умро, смртно рањен стријелом у једној од битака. Свети Атанасије Велики управљао је Александријском црквом до своје смрти у 76. години- 373. године. Свети  Јован Златоусти је савјетовао сваког хришћанина да прочита житије Светог Атанасија.

На основу члана 59 Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је сазвао Свети Архијерејски Сабор у његово редовно заседање које је свечано и молитвено почело 14. маја 2024. године саборном Светом Архијерејском Литургијом којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија и Преосвећене господе епископа: банатског Никанора, новограчаничко-средњезападноамеричког Лонгина, британско-скандинавског Доситеја, жичког Јустина, врањског Пахомија, шумадијског Јована, браничевског Игнатија, милешевског Атанасија, диселдорфског и немачког Григорија, рашко-призренског Теодосија, западноамеричког Максима, горњокарловачког Герасима, источноамеричког Иринеја, крушевачког Давида, славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија, тимочког Илариона, нишког Арсенија, буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, аустралијско-новозеландског Силуана, далматинског Никодима, осечко-пољског и барањског Херувима, ваљевског Исихија, будимљанско-никшићког Методија, захумско-херцеговачког Димитрија, шабачког Јеротеја, западноевропског Јустина, ремезијанског Стефана, мохачког Дамаскина, марчанског Саве, хумског Јована, хвостанског Алексеја, новобрдског Илариона, јегарског Нектарија, липљанског Доситеја и топличког Петра, Архимандрита Данила, директора Патријаршијске Управне канцеларије, Архимандрита Нектарија, секретара Светог Архијерејског Синода, бројног свештенства, ђаконства у молитвеном присуству Преосвећене господе епископа: сремског Василија, будимског Лукијана, аустријско-швајцарског Андреја и умировљеног средњоевропског Константина, као и Њ.К.В. Принца Наследника Филипа, монаштва и верног народа. После прочитаног јевађељског зачала са благословом Његове Светости присутнима се обратио Његово Преосвештенство Епископ браничевски Г. Игнатије. На крају Свете Литургије Патријарх Порфирије служио је чин призива Светог Духа, а потом се обратио сабраним архијерејима, свештенству, монаштву и верном народу пригодном беседом. ИЗВОР: ТВ ХРАМ

Пророк Јеремија (VI вијек прије Христа)
Зашто постоји рат или економска криза?Историчари и економисти ће навести много разлога, али старозавјетни пророци ће обратити пажњу на један и једини - морално стање људи.
Ниједан други пророк није имао тежу задаћу и катастрофичније вријеме и простор живота и дјеловања од пророка Јеремије!
Име Јеремија, преведено са јеврејског језика, значи – „Јахве нека суди“, „Јахве је узвишен“.
Свети пророк Јеремија, један од четворице великих пророка, син свештеника Хелкије, рођен је у граду Анатоту, највјероватније око 650. године прије Христа. Град Анатот се налазио у племену Венијаминовом, недалеко од Јерусалима (6 км сјевероисточно од Јерусалима). Позван је у пророчку службу у својој 15. години.  На Божји захтјев одрекао се женидбе и породице (Јер 16,1-2). Јеремија је био унапријед изабран и предодређен за пророчку службу и прије свог рођења, као што је и сам Господ рекао: "Прије него те саздах у утроби, знах те; и пре него изиде из утробе, посветих те; за пророка народима поставих те" (Јер 1, 4-5). Јеремија је одбијао пророчку службу, указујући на своју младост и недостатак дара говора („ох, Господе, Господе! ево, не знам говорити, јер сам дијете“), али Господ је обећао да ће увијек бити уз њега и да ће га заштитити:„А Господ ми рече: не говори: дијете сам; него иди куда те год пошаљем, и говори што ти год кажем. Не бој их се, јер сам ја с тобом да те избављам, говори Господ. И Господ испружи руку своју, и дотакну се мојих уста, и рече ми Господ: Ето, метнух ријечи своје у уста твоја. Види, постављам те данас над народима и царствима да истребљујеш и обараш, и да затиреш и раскопаваш, и да градиш и да садиш" (Јер 1, 9-10). Међу јеврејским народом било је мало пророка попут Јеремије, који су названи позваним Божјим гласницима. Пророци су били нека врста „савјести народа“: директно су сународницима говорили о њиховим недостацима и пороцима, тако да признају своје грешке, кају се и почињу да воде праведан живот. Упркос високој титули Божјих гласника, већина Јевреја била је непријатељски расположена према пророцима: мало људи воли кад га непрестано осуђује, па чак савјетује да чини потпуно неразумљиве ствари! Свети пророк Јеремија започео је своју пророчку службу 630. прије Христа у вријеме цара Јосије сина Амонова, цара Јудина, тринаесте године царовања његова и пророковао више од 40 година. Дјеловао је у вријеме владавине царева: Јосије, Јоахаза, Јоакима, Јехоније и Седекије. Сврха пророчанства пророка Јеремије је да људе који су се отпали од Јахвеа окрене ка Богу, добро знајући да ће његови позиви на покајање остати неуспјешни. Јеремијина задаћа била је управо наговјештај тешких невоља које ће се немилосрдно сручити на народ као посљедица односа према Богу. Морао је стално да говори о страшној опасности која пријети јеврејској држави и да остане неразумљив никоме, јер нису жељели да га разумију. Много је патио, видећи непослушност људи, које је волио и који, међутим, нису могли да помогну. Чињеница да Господ није хтио ни да прихвати његове молитве за јеврејски народ (Јер 11,14; 14,11; 18, 20) и непријатељски однос свих Јевреја према њему, чак и његове родбине - све ово је доводило пророка до очајања и само је размишљао о томе како би могао да оде у далеку пустињу да оплакује судбину свог тамошњег народа (Јер 9,1; 13.17). Али ријечи Божије у његовом срцу су горјеле попут ватре и није могао да напусти пророчку службу (Јер 20, 7-12), а Господ га је наставио водити чврстим рукама на изабрани пут. Међу пророцима, нико у његовом животу и патњама није био живописнији  праобраз Христа, од Јеремије.
Пророк Јеремија је требало да објави пресуду, јер се његова књига у Талмуду с правом назива - „Књига пријетњи“. Пророк Јеремија наговјештава Божји суд над јеврејским народом због отпадништва од истинског Бога другим боговима - Ваалу, Молоху, Астарти итд., А затим у правом смислу служења идолима. 

У очајању излио је свој бол над уништеним Јерусалимом у пјесничком тексту, који се у Библији назива „ Плач Јеремијин“. Јеремијина пророчанства и учења, која је он изговарао у различито вријеме, сакупио је, по свој прилици, његов ученик Варух и објединио их у једну Књигу пророка Јеремије.
Међу свим осталим предвиђањима у овој књизи су и сљедећа:
„Ево, иду дани, говори Господ, кад ћу учинити с домом Израиљевијем и с домом Јудинијем нов завјет, Не као онај завјет који учиних с оцима њиховијем, кад их узех за руку да их изведем из земље Мисирске, јер онај завјет мој они покварише, а ја им бијах муж, говори Господ; Него ово је завјет што ћу учинити с домом Израиљевијем послије овијех дана, говори Господ: метнућу закон свој у њих, и на срцу њихову написаћу га, и бићу им Бог и они ће ми бити народ“(Јер 31, 31-33).У православним црквама овај одломак из Књиге пророка Јеремије чита се на Божић.
​Убрзо је у Јудеји избила побуна против Вавилона. У страху од одговорности за нереде, многи Јевреји су побјегли у Египат. Заједно са њима насилно су одвели пророка Јеремију. Једно вријеме је живио и проповиједао у јеврејској колонији Египат, у Тафнису, данашњем Тел Дефену, на источној обали Нила. Постоји предање да су у Египту пророка каменовали његови сународници и да је након 250 година Александар Велики пренио његове мошти у град Александрију. 
Пророк Јеремија је предвидио да Господ неће уништити савез који је склопио са Израиљем и Давидом, већ ће му дати величанственији изглед (Јер 33, 20-26). 
Према предању, пророк Јеремија је узео Ковчег завјета са плочама и сакрио га у једну од пећина брда Нават, гдје је Мојсије умро тако да га Јудеји више нису могли да пронађу (2 Мак 2). Послије тога је направљен нови Ковчег завјета, али више није имао славу првог.
Јеванђеље по Матеју указује да је издају Јуде предвидио пророк Јеремија: „и узеше тридесет сребрника, цијену цијењенога кога су цијенили синови Израиљеви; И дадоше их за њиву лончареву, као што ми каза Господ“(Мт 27, 9-10).
Свети пророк Јеремија је оставио двије књиге - „Књига пророка Јеремији“ (52 главе) и „Плач Јеремијин“ (5 глава), као и „Јеремијина посланица“ (1 глава). О времену у којем је пророк Јеремија живио и пророковао говори се у 2. Књизи о царевима (23, 24, 25), у 2. Књизи Дневника (36, 12) и у 2. Књизи Макавејској (2). ​

На Васкрсни уторак, 7. маја 2024. године, Руска православна црква прославила је 25. годишњицу канонизације Свете Матроне, једне од најпоштованијих светитељки 20. вијека. Света Матрона се често назива „осмим стубом Руске цркве“ и позната је по непрекидном низу чуда и услишаних молитви.
Прослава Васкрсног уторка одржана је у Свето-покровском манастиру у Москви, у којем се њене мошти чувају од 1998. године. Манастир је 2023. године прославио 25 година од обретења њених моштију. Светом Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит Каширски Теогност, предсједник Синодалног одјељења за манастире и монаштво, саопштавају из одјељења.
По доласку у манастир, архијереј се поклонио моштима Свете Матроне, а затим је одслужио Литургију у храму Васкрсења Господњег са локалним свештенством, међу којима је био и протојереј Данијел Андрејук, настојатељ представништва Православне Цркве у Америци у Москви. Током богослужења узнесене су посебне молбе и молитве за Свету Русију.

Једног од 12 најближих апостола Исуса Христа  - Светог Јакова Заведеја (+ 44) православна црква прославља 13. маја. ​Свети Јаков је један од дванаест апостола Исуса Христа. Брат је вољеног Христовог ученика, светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова. Двојица браће рођена су и одрасла у побожној јеврејској породици. Њихов отац звао се Заведеј. Не налазимо никакве податке о њему у светим књигама Новог завјета. Помиње се само његово име. Из јеванђеља сазнајемо да је њихова мајка Саломија била једна од првих жена која је повјеровала у Христа. Често је пратила Спаситеља током његових путовања по Палестини и помагала му је материјалним средствима. Била је свједок распећа, смрти и погреба Христа. Била је у групи жена мироносица које су, по обичају дана, првог дана у седмици (недјеља) рано отишле у гроб да би помазале Његово тијело мирисима (Мк 15, 40-43; Лк 23, 55; Мк 16, 1; Лк 24, 1).
Када је Господ Исус Христос је једном ишао обалом Генисаретског језера и видио  је Јакова и Јована у лађи са Заведејем оцем њиховим како крпе мреже. Позвао их је да Га слиједе: "А они тај час оставише лађу и оца својега и за њим отидоше" (Мт 4,22). Од тада су га непрекидно пратили током Његове проповједничке активности. Као ученици Исуса Христа, Јаков и Јован показали су посебну наклоност и љубав према Њему, похвалну ревност у дјелу проповиједања и непоколебљиву вјеру у Њега. Зато су заједно са светим апостолом Петром, постали Његови најближи ученици и почаствовани су свједочењем најважнијих догађаја у Његовом животу и Његовом дјелу. Њих тројица били су присутни при васкрсењу Јаирове ћерке (Мк 5, 37; Лк 8, 51-55), били су свједоци преображења Христовог на гори Тавор (Мт 17, 1;  Мк 9, 2-9), гледали Спаситељеве душевне патње у Гетсиманском врту (Мт 26, 37;  Мк 14,  32-42 ; Лк 22, 39-45 ). Због њихове непоколебљиве вјере и хвале вриједне ревности, Господ је синове Заведејеве назвао „Воанергес“, то јест синови грома.
Иако су редовно слушали, Христову проповијед и били директни сведоци Његових чудеса, синови Заведејеви  нису у почетку могли у потпуности разумјети узвишену природу Његовог божанског учења. Проповиједање Царства Божијег разумјели су не у духовном, већ у дословном смислу, као земаљско, политичко царство. Јеванђелист Матеј износи случај који потврђује њихово неразумијевање Царства Божијег. Саломија, њихова мајка, једном је упутила сљедећи захтијев Исусу Христу: "Тада приступи к њему мати синова Зеведејевијех са својијем синовима клањајући му се и молећи га за нешто. А он јој рече: шта хоћеш? Рече му: заповиједи да сједну ова моја два сина, један с десне стране теби, а један с лијеве стране теби, у царству твојему. А Исус одговарајући рече: не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ћу ја пити, и крстити се крштењем којим се ја крстим? Рекоше му: можемо. И рече им: чашу дакле моју испићете, и крстићете се крштењем којијем се ја крстим; али да сједете с десне стране мени и с лијеве, не могу ја дати, него коме је уготовио отац мој“ (Мт 20, 21-22, 26-27). Кроз свој живот и свој апостолски рад, Јаков и Јован доказали су да никада нису заборавили овај савјет свог божанског Учитеља.
У светим књигама Новог Завјета не налазимо податке о животу и дјелу апостола Јакова након Вазнесења Исуса Христа. Једина порука коју налазимо у књизи Дјела апостолских Светих апостола говори о његовом мученичком страдању: „У оно пак вријеме подиже Ирод цар руке да мучи неке од цркве и  погуби Јакова брата Јованова мачем (Дап 12, 1-2) Из ове поруке сазнајемо да је апостол Јаков Заведеј завршио свој живот као мученик убијен мачем, за вријеме Ирода Агрипе I 44. године. Апостол Јаков Заведејев био је први мученик за вјеру од дванаесторице апостола.
Из древне црквене традиције сазнајемо да је свети Јаков проповиједао заједно са осталим апостолима у Јерусалиму и отворено и смјело учио Јевреје да је Исус Христос прави Месија, Спаситељ свијета. Замјерио је фарисејима и књижевницима због њихове суровости и невјерја у Христа. Пошто нису могли ријечима да оповргну његове увјерљиве бесједе, Јевреји су против њега употребили своју моћ и ауторитет. Они су Ирода Агрипу  I окренули против хришћана и он је прогонио Цркву. Апостол Јаков Заведејев је постао жртва овог прогона. Св. Климент Александријски  каже да су наговорили некога Јосију да оклевета апостола. Овај Јосија се видећи муженствено држање Јаковљево и чувши његову јасну проповијед о Истини, покајао се и повјеровао у Христа. Међутим када је Јаков осуђен на смрт, тада је и овај Јосија, такође, осуђен на смрт. Ходећи на губилиште Јосија је молио Јакова да му опрости гријех клевете. А Јаков га је загрлио и рекао му: „мир теби и опроштај!" обојица су посјечени мачем 45. године у Јерусалиму.  Хришћани су тијело Светог Јакова сахранили у Јерусалиму.
Предање каже да је свети апостол Јаков проповиједао у Шпанији, али то се не може прихватити као истинито, јер је у супротности са информацијама о његовом животу које налазимо у Новом завјету. Али његове свете мошти су пренесене у Шпанију и данас се Шпанци моле светом апостолу Јакову као свом заштитнику.

Побусани понедјељак је назив за први понедјељак послије Томине недјеље (Недјеље Антипасхе). Назив је добио по народном обичају да се гробови покојника побусавају тога дана бусењем свјеже зелене траве.  Ово је дан првог општецрквеног помена умрлих послије Васкрса, установљен да би вјерници „послије празника Васкрса могли да подијеле са упокојенима велику радост васкрсења Христовог. Овог дана хришћани се не удубљују у осјећања о смрти најмилијих, већ, напротив, да се радују њиховом рођењу у други живот – живот вјечни. Побједа над смрћу, извојевана смрћу и васкрсењем Христовим, замјењује тугу привременог одвајања од сродника, и зато ми, по ријечима митрополита сурошког Антонија, „с вјером, надом и пасхалним поуздањем стојимо на гробу покојника“. 
Руси овај дан називају "Радоница" или "Радуница" (назив дошао од ријечи радост), украјинци "Про́води" и обиљежавју га у уторак друге недјеље послије Васкрса. Вук Караџић наводи да се овај дан понегдје назива и "Ружичало" или "Дружичало", јер се тог дана, између осталог, саде и руже на гробљима. Свети Јован Златоусти (349 - 407) у својој омилији помиње да су се у његово вријеме славили радосни помени упокојених у Томину недјељу на гробљима. Свети Амвросије Милански (340 – 397) у једној од својих бесједа каже: „Заиста је достојно и право, браћо, да послије празника Васкрса, који смо прославили, своју радост подијелимо са светим мученицима и по њима. као учесници страдања Господњег, да благовијестимо славу васкрсења Господњег“. Иако се ове ријечи светог Амвросија односе на мученике, оне могу бити показатељ нашег обичаја да се сјећамо упокојених у понедјељак или уторак (нпр. у Русији) Томине недјеље.
На Побусани понедјељак, служе се парастоси на гробљима, чиме живи као да честитају својим упокојеним сродницима и ближњима радосни празник Васкрсења Христовог. На парастосима и сахранама на гробљу све до оданија Васкрса умјесто "Свјатиј Боже" пјева се "Христос воскресе". На овај дан се на гроб износе свјеже обојена црвена јаја сачувана од Васкрса. ​Аутор: вјеронаука.нет

Светог  Јакова Зеведејева, једног од дванаесторице ученика (апостола) које је изабрао Господ Исус Христос, Православна црква прославља 13. маја. Свети Јаков је позван од Господа да служи заједно са својим братом, апостолом Јованом Богословом. Њима је, заједно са Апостолом Петром, Христос на посебан начин открио Своје Божанство: на васкрсењу Јаирове кћери, на Преображењу на гори Тавор и у Гетсиманском врту. Двојица браће рођена су и одрасла у побожној јеврејској породици. Њихов отац звао се Заведеј. Не налазимо никакве податке о њему у светим књигама Новог завјета. Помиње се само његово име. Из јеванђеља сазнајемо да је њихова мајка Саломија била једна од првих жена која је повјеровала у Христа. Често је пратила Спаситеља током његових путовања по Палестини и помагала му је материјалним средствима. Била је свједок распећа, смрти и погреба Христа. Била је у групи жена мироносица које су, по обичају дана, првог дана у седмици (недјеља) рано отишле у гроб да би помазале Његово тијело мирисима (Мк 15, 40-43; Лк 23, 55; Мк 16, 1; Лк 24, 1). Када је Господ Исус Христос је једном ишао обалом Генисаретског језера и видио  је Јакова и Јована у лађи са Заведејем оцем њиховим како крпе мреже. Позвао их је да Га слиједе: "А они тај час оставише лађу и оца својега и за њим отидоше" (Мт 4,22). Од тада су га непрекидно пратили током Његове проповједничке активности. Као ученици Исуса Христа, Јаков и Јован показали су посебну наклоност и љубав према Њему, похвалну ревност у дјелу проповиједања и непоколебљиву вјеру у Њега. Зато су заједно са светим апостолом Петром, постали Његови најближи ученици и почаствовани су свједочењем најважнијих догађаја у Његовом животу и Његовом дјелу. Њих тројица били су присутни при васкрсењу Јаирове кћерке (Мк 5, 37; Лк 8, 51-55), били су свједоци преображења Христовог на гори Тавор (Мт 17, 1;  Мк 9, 2-9), гледали Спаситељеве душевне патње у Гетсиманском врту (Мт 26, 37;  Мк 14,  32-42 ; Лк 22, 39-45 ). Због њихове непоколебљиве вјере и хвале вриједне ревности, Господ је синове Заведејеве назвао „Воанергес“, тј. "синови грома". Иако су редовно слушали, Христову проповијед и били директни сведоци Његових чудеса, синови Заведејеви  нису у почетку могли у потпуности разумјети узвишену природу Његовог божанског учења. Проповиједање Царства Божијег разумјели су не у духовном, већ у дословном смислу, као земаљско, политичко царство. Јеванђелист Матеј износи случај који потврђује њихово неразумијевање Царства Божијег. Саломија, њихова мајка, једном је упутила сљедећи захтијев Исусу Христу: "Тада приступи к њему мати синова Зеведејевијех са својијем синовима клањајући му се и молећи га за нешто. А он јој рече: шта хоћеш? Рече му: заповиједи да сједну ова моја два сина, један с десне стране теби, а један с лијеве стране теби, у царству твојему. А Исус одговарајући рече: не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ћу ја пити, и крстити се крштењем којим се ја крстим? Рекоше му: можемо. И рече им: чашу дакле моју испићете, и крстићете се крштењем којијем се ја крстим; али да сједете с десне стране мени и с лијеве, не могу ја дати, него коме је уготовио отац мој“ (Мт 20, 21-22, 26-27). Кроз свој живот и свој апостолски рад, Јаков и Јован доказали су да никада нису заборавили овај савјет свог божанског Учитеља. У светим књигама Новог Завјета не налазимо податке о животу и дјелу апостола Јакова након Вазнесења Исуса Христа. Једина порука коју налазимо у књизи Дјела апостолских Светих апостола говори о његовом мученичком страдању: „У оно пак вријеме подиже Ирод цар руке да мучи неке од цркве и  погуби Јакова брата Јованова мачем" (Дап 12, 1-2). Из ове поруке сазнајемо да је апостол Јаков Заведеј завршио свој живот као мученик убијен мачем, за вријеме Ирода Агрипе I 44. године. Апостол Јаков Заведејев био је први мученик за вјеру од дванаесторице апостола.
Из древне црквене традиције сазнајемо да је свети Јаков проповиједао заједно са осталим апостолима у Јерусалиму и отворено и смјело учио Јевреје да је Исус Христос прави Месија, Спаситељ свијета. Замјерио је фарисејима и књижевницима због њихове суровости и невјерја у Христа. Пошто нису могли ријечима да оповргну његове увјерљиве бесједе, Јевреји су против њега употребили своју моћ и ауторитет. Они су Ирода Агрипу  I окренули против хришћана и он је прогонио Цркву. Апостол Јаков Заведејев је постао жртва овог прогона. Св. Климент Александријски  каже да су наговорили некога Јосију да оклевета апостола. Овај Јосија се видећи муженствено држање Јаковљево и чувши његову јасну проповијед о Истини, покајао се и повјеровао у Христа. Међутим када је Јаков осуђен на смрт, тада је и овај Јосија, такође, осуђен на смрт. Ходећи на губилиште Јосија је молио Јакова да му опрости гријех клевете. А Јаков га је загрлио и рекао му: „мир теби и опроштај!" обојица су посјечени мачем 45. године у Јерусалиму.  Хришћани су тијело Светог Јакова сахранили у Јерусалиму. Предање каже да је свети апостол Јаков проповиједао у Шпанији, али то се не може прихватити као истинито, јер је у супротности са информацијама о његовом животу које налазимо у Новом завјету. Али његове свете мошти су пренесене у Шпанију и данас се Шпанци моле светом апостолу Јакову као свом заштитнику.

Заведејев Јаков од тројице беше,
Што пречудне тајне Христове видеше,
Што видеше Спаса преображенога,
Одећом белога, лицем пламенога,
И у врту опет видеше Га тужна,
У крлетци света к'о немоћна сужња.
Збуњен беше Јаков овом супротношћу,
Док просвећен не би васкрсном светлошћу.
А кад Господ уста, Јаков поверова;
Разбише се сумње као облак сновa!
Па још Дух кад сиђе и силу му даде,
Јаков непобедив војвода постаде.
Војевати поче и дању и ноћу,
И чудеса творит' с Божијом помоћу.
Све за име Христа, све у славу Христа,
Док то свето име светом не заблиста.
Залуд крвав Ирод одсече му главу
Бог војводи своме даде вечну славу.