Сазнај новости из
хришћанског свијета
Сабор Светих славних и свехвалних апостола-Павловдан је празник који наша Црква прославља 13. јула по новом календару, а 30 јуна по јулијанском календару. Мада сваки од дванаест великих апостола има свој посебан дан када се слави, ипак је црква одредила овај празник за саборни празник свих апостола заједно, и уз њих Павла. На данашњи празник прослављају се апостоли: Петар, Андреј Првозвани, Јаков и Јован Заведејеви,Филип, Вартоломеј, Тома, Матеј, Јаков Алфејев, Левије прозвани Тадеј (Јуда Јаковљев)), Симон Зилот, Матија (изабран умјесто Јуде Искариотског) и Павле. Сви апостоли су сем Јована мученички страдали: Петар – распет на крст главом окренутом на доле; Андреј – распет на крст; Јаков Зеведејев – посјечен; Филип – распет на крст; Вартоломеј – распет на крст, па одеран и посјечен; Тома – избоден са пет копаља; Матеј – спаљен; Јаков Алфејев – распет на крст; Тадеј – распет на крст; Симон Зилот – распет на крст; Матеј – каменован, па мртав посјечен сјекиром; Павле – посјечен. Сабор светих славних и свехвалних апостола пада на дан након празника светих апостола Петра и Павла-Петровдана. У Синаксару Цариградске Цркве на данашњи дан празнује се не само сабор Свете Дванаесторице, него и Свете Седамдесеторице апостола. Цар Константин Велики (306—337) саградио је у Цариграду храм у име дванаест апостола.
![]() Ово није истина. Апостоли су се цијенили и признавали њихов узајамни допринос у проповиједању јеванђеља. Упркос чињеници да су то били веома различити људи, да су вршили апостолску службу у различитим дијеловима Римског царства и да су међусобно врло мало комуницирали, ми празнујемо њихов спомен истог дана и најчешће их приказујемо заједно на иконама. То није случајно: апостоли Петар и Павле називају се Првоврховним, тј. они су супериорнији од других по својој важности за хришћанску мисију и формирање хришћанске цркве. Међу њима су заиста постојале разлике, али оне су ријешене током отворене дискусије, прожете духом братске хришћанске љубави. Прије него што пређемо на дискусију међу апостолима, подсјетимо се укратко какви су људи били. Петар Апостол Петар, прости, необразовани човјек, који је зарађивао за живот риболовом, један је од првих апостола које је сам Христос позвао. Петар се одликовао горљивим карактером, био је врло искрен и частан у својим ријечима и поступцима. Био је први од апостола који је отворено исповиједио Исуса као Месију и Сина Божијег. Када је Христос питао коме се апостоли клањају, Симон - тако се до тада звао Петар - рекао је: Ти си Христос, Син Бога живога (Мт 16,16). И чуо је у одговору Спаситељево обећање: Благословен си, Симоне, сине Јонин, јер ти ово није открило тело и крв, већ Отац мој који је на небесима; и кажем вам: ви сте Петар (на грчком „петрос“ је камен - прим. аут.), и на овој стени ћу саградити Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт 16,17-18) . Петар је непосредни очевидац свих главних догађаја Христовог земаљског живота. Гледао је светлост Тавора током Преображења, био је поред Господа током Његове молитве у Гетсиманском врту, покушао је да заштити Исуса од војника који су дошли да га ухвате, за шта је чак користио и мач. Господ је често разговарао са упутствима и упутствима директно са Петром. А разговор између Христа и Петра послије Васкрсења један је од најдужих дијалога између Спаситеља и Његовог ученика у цијелом тексту Јеванђеља. Павле Апостол Павле је - бар до свог чудесног обраћења Христу -био сушта супротност Петру. Рођен је у породици римског грађанина јеврејског поријекла. У то доба, право римског грађанства, била је привилегија која се давала врло малом броју становника провинција. Павле, који је рођењем добио јеврејско име Савле (име Павле је римског поријекла), одрастао је међу фарисејима - ревносним присташама и скрусулозним извршиоцима Мојсијевог закона. Грчки језик је знао од дјетињства и стекао је одлично богословско образовање под вођством учитеља Гамалила, који је уживао апсолутни ауторитет у академској заједници. Павле је био смирен, разборит полемичар, суптилни теолог који је комбиновао јеврејску религиозну мудрост и грчко философско оруђе и дипломата који је знао како да нађе прави приступ разним саговорницима. „И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем; онима који су под законом као под законом, да придобијем оне који су под законом; Онима који су без закона постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем. А ово чиним за јеванђеље, да будем његов заједничар“ свједочио је о себи у Посланици Коринћанима (1 Кор 9, 20-22). Па ипак - Павле није био међу Христовим ученицима . Напротив, прије обраћења био је жестоки прогонилац хришћана. Али постоје заједничке црте које су спојила ову двојицу различитих људи - снажна вјера, искрена потрага за истином, горуће срце и велика жеља да цио живот служе Богу и пренесу ову истину другим људима. Ови квалитети су у великој мјери одредили изузетну улогу апостола Петра и Павла у историји Цркве и њихов ауторитет у ранохришћанској заједници. Сад о несугласицама. Од самог почетка мисионарског рада Петра и Павла, њихово проповиједање било је усмјерено на различиту публику. Петрова мисија одвијала се углавном међу Јеврејима, док је Павле настојао да радосну вијест пренесе незнабошцима. О томе је и сам писао: „…када увидјеше да је мени повјерено јеванђеље за необрезане, као Петру за обрезане“ (Гал 2,7). Мора се рећи да је апостолска посланица у првим данима послије Педесетнице у принципу била упућена прије свега Јеврејима. Апостолима који су одрасли у традиционалној старозавјетној култури, васпитани на правилима и нормама Закона, било је тешко да превазиђу уобичајену национално-вјерску парадигму. Поред тога, на тај начин су буквално испунили завјет самог Господа, Који их је посебно послао изгубљеним овцама дома Израиљевог: “ Него идите најприје изгубљеним овцама дома Израиљева"! (Мт 10, 6). Петар је, да би прихватио идеју о могућности проповиједи незнабошцима, било потребно виђење, које је имао док се молио на крову куће Симона Кожара: “изиђе Петар на равни кров дома да се помоли Богу око шестога часа. И огладње, и хтједе да једе; а кад му они готовљаху, наиђе на њега занос. И видје небо отворено и сасуд некакав гдје силази на њега, као велико платно завезано на четири краја и спушта се на земљу“. Трипут му се с неба спустило платно са нечистим животињама, које Јевреји нису јели, трипут је чуо глас који му заповиједа да устане закоље и поједе, и још трипут као одговор на Петрово одбијање (Нипошто, Господе, јер никад не једох било шта погано или нечисто) глас Божији му говори: „Што је Бог очистио ти не погани“ (Дјела апостолска 10, 13-15). Послије тога је крстио капетана Корнелија, који је раније био незнабожац, и све укућане, а затим је о томе испричао осталим апостолима. „А чуше апостоли и браћа који бијаху у Јудеји да и незнабошци примише ријеч Божију. И кад узиђе Петар у Јерусалим, препираху се с њим они из обрезања, Говорећи: Ушао си необрезаним људима и јео си с њима. А Петар им отпоче излагати по реду…“. Саслушавши га „заћуташе, и слављаху Бога говорећи: Заиста и незнабошцима даде Бог покајање за живот“ (Дјела 11, 18). Овај покрет ка незнабошцима изазвао је забуну код Јевреја који су се обратили Христу, који су и након крштења наставили да поштују многе обичаје старозавјетног закона. Немајући никаквих основних примједби на апостолску мисију међу незнабошцима, они су захтијевали од посљедњих да слиједе и поштују основне норме јудаизма, прије свега, обрезање. Таква осјећања утицала су и на апостоле. Петар овдје није био изузетак. На тој основи су настала неслагања између њега и апостола Павла. Спор и помирење Павле описује околности спора између апостола у свом писму Галаћанима, који су, такође, изнијели горе описане тврдње против хришћана који су изашли из незнабожаца. Павле пише да је Петар, боравећи у Антиохији, лако комуницирао са незнабошцима, укључујући и заједничко јело с њима, али пошто су тамо дошли хришћани из Јерусалима, који су раније били Јевреји, снебиваше се и одвајаше, бојећи се оних који су из обрезања (Гал (2, 12). Павле је био огорчен таквим понашањем апостола, које је, по његовом увјерењу, противријечило истини Јеванђеља (Гал 2, 14) и отворено пред свима (Гал 2, 14) осудио Петра: „А када дође Петар у Антиохију, супротставих му се у лице, јер бјеше за осуду“ ., замјерајући му лицемерје: “Али кад видјех да не иду право истини јеванђеља, рекох Петру пред свима: Када ти који си Јудејац живиш незнабожачки а не јудејски, зашто нагониш незнабошце да живе јудејски? Показало се да је питање односа према бившим незнабошцима толико важно да је постало главни предмет расправе на јерусалимском (или другачије - апостолском) сабору, који се одржао 49. Главни говорници на сабору били су апостоли Петар, Павле и Јаков, брат Господњи, који је због свог аскетског живота уживао посебно поштовање међу јудео-хришћанима. Учесници сабора изнијели су своја разматрања и дошли до једногласног мишљења: одбачена је потреба да се крштени незнабошци обрежу и поштују друге старозавјетне обреде и ритуале. Саборна посланица, која је послата антиохијским хришћанима, каже: „Јер угодно би Светоме Духу и нама да никакво бреме више не мећемо на вас осим овога што је неопходно: Да се чувате од жртава идолских и од крви и од удављенога и од блуда, (и што нећете да се чини вама не чините другима); од овога ако се чувате, добро ћете чинити. Будите здраво“ (Дјела апостолска 15, 28-29). А шта је са апостолима Петром и Павлом? Осим кратке епизоде у Антиохији, у Новом завјету не налазимо доказе да је однос међу њима био нарушен сукобом. Као што се види из текста књиге Дјела апостолских, одлука Апостолског сабора донесена је уз помоћ Духа Светога и уз општу сагласност његових учесника. Павле је наставио да проповиједа и задржао поштовање према Петру као једном од стубова младе хришћанске цркве, како га сам назива у писму Галатима. И Петар се поклонио мудрости и интелигенцији свог брата, иако је открио да су у Павловим посланицама “… нека мјеста тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу“ (2 Петр 3, 16), што неуки не могу да разумију. Апостоли Петар и Павле су изванредни мисионари свог времена на којима је благодат Божја очигледно почивала. Они су испунили Христове ријечи: „Ко вјерује у мене. дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити; јер ја идем Оцу своме“ (Јн 14, 12). Њиховим молитвама болесници су добијали исцјељења, мртви су васкрсавали, окови су се распадали. Чувши њихово ватрено проповиједање, хиљаде људи се обратило Богу. Током свог живота имали су врло мало личних контаката, али су се духовно сјединили међусобно у смрти: отприлике у исто вријеме оба апостола су мученички пострадала у Риму, главном граду царства, који је, захваљујући њиховом проповиједању, убрзо постао средиште хришћанства. Извор: фома.ру/ преод; вјеронаука.нет ![]() Прослављајући апостоле Петра и Павла истог дана, изгледа да Црква жели да нас подсјети на различитост људских карактера и путева који воде ка Богу. Оба апостола називају се проврховним, али њихово првенство није нимало исто. Петар је током свог земаљског живота био један од најближих Христових ученика, а Павле уопште није имао никакве везе са јеванђеоским догађајима. Проповиједање је започео много касније, а чак није био ни „званично прихваћен“ као један од дванаесторице апостола. Па ипак, можемо најопштије упоредити ове две судбине. Петар је био ожењен, а Павле је одлучио да увијек остане самац како породични послови не би ометали његов главни позив. Петар је био једноставан галилејски рибар. Павле је, пак, припадао елити. Као Фарисеј, он није требао само зарони у тумачење Мојсијевог закона – већ је требало да примијени овај закон у пракси, и жестоко се бори са хришћанима, које је сматрао јеретицима, лично путујући у Дамаск да би казнио невјернике. Петар је, такође, ватрен, али на другачији начин. Управо је он, без оклијевања, изговорио много прије Васкрсења Христовог: „Ти си Христос, Син Бога живога“. У животу сваког од ове двојице апостола догодила се прекретница. Павлу се васкрсли Христос јавио на путу за Дамаск и од тог тренутка његов живот био је посвећен проповиједању Онога Којег је претходно прогонио. А за Петра је, напротив, такав тренутак био одрицање, које је оплакивао читав свој живот. Дакле, шта спаја животни пут двојице овако различитих људи? Љубав према Христу, од Којег их ни прогон, ни затвор, ни сама смрт нису могли одвојити. Свети апостол Петар - старији брат апостола Андреја Првозваног - прије своје апостолске дјелатности био је рибар, имао је жену и двоје дјеце и звао се Симон. Био је прост, сиромашан и богобојазан, како о њему каже свети Јован Златоусти. „Ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Кифа, што значи Петар“- тако је рекао Господ када је Андреј к њему довео свог брата Петра (Јн 1, 42). И премда је Петра одмах обузела пламена љубав према Господу, Спаситељ га није одмах позвао на апостолску службу, већ када су у њему ојачали вјера и одлучност. Убрзо је и сам Господ посјетио Петрову кућу и додиром руке излијечио његову ташту од грознице (Мк 1, 29-31). Од своја три изабрана ученика, Господ је удостојио Светог Петра да буде свједок његове Божанске славе на Тавору (Мт 17, 1-9; Лк 9, 28-36), Његове Божанске моћи током васкрсења Јаирове кћерке (Лк 8 , 41-56), Његово божанско молитвено бденије у Гетсиманском врту (Мт 26, 37-41). Апостол Петар је био толико горљиво предан Господу Исусу Христу у својој служби да му је Господ чешће од других допустио да открије своје људске слабости, назиђујући овог и друге ученике који су заборављали ријечи: „Без мене не можете чинити ништа“ (Јн 15, 5). На примјер, свети Петар је био једини од ученика који је, препознавши Господа Исуса Христа како хода по мору, кренуо да га сретне на води, али изненада посумњавши у Божанску помоћ свог Учитеља, почео је да се дави, али је спасен од Господа, који му је замјерио недостатак вјере (Мт 14, 28-31). Свети апостол Петар био је једини од ученика који је на Господње питање, за кога Га сматрају, одмах одговорио: „Ти си Христос, Син Бога Живог“ (Мт 16,16). Апостол Петар је био једини који је бранио Господа од оних који су дошли да ухвате Учитеља и одведу Га на страдање и смрт. Такође, био је једини ученик који је, кад је био у искушењу, трипут се одрекао Христа. Међутим, Господ је, прихвативши сузно покајање свог ученика, удостојио да буде први од апостола који ће сагледати самог Воскрслог (Лк 24, 34).Господ Исус Христос вратио му је апостолско достојанство, повјеривши му да пасе његове словесне овце. Након Силаска Светог Духа на апостоле, љубав апостола Петра према Господу толико се подигла да се није устручавала да се испољи у својој горљивој исповијести, у учињеним чудима у име Христово, у радости својој да поднесе сваку тугу, прогонство и неимаштину, у спремности да прихвати смрт на крсту за Учитеља. Прогоњен од Синедриона, апостол Петар је неустрашиво, са великом смјелошћу проповиједао Васкрслог Христа у лице онима који су га разапели и забрањивали Му да проповиједа о Њему (Дјела апостолска 4, 13-20; 5, 27-32). Снага ријечи апостола Петра била је толико снажна да је његова кратка бесједа хиљаде људи обратила Христу (Дјела 2, 41; 4, 4). Његово исповиједање вјере Христове пратили су чудесни знаци. Према његовој ријечи, осуђени за злочин предали су дух (Дјела 5, 5-10), а мртви су поново устали (Дјела 9, 40), хроми су почели да ходају (Дјела 3, 1-8), раслабљени су били излијечени (Дјела 9, 32 —34), болесници су добијали благодатну помоћ чак и од додиривања његове сјенке (Дјела 5, 15). У својим апостолским путовањима (историчари цркве их броје шест), која је свети Петар извршио из Јерусалима , проповиједао је јеванђеље у Самарији и Јудеји, Галилеји и Кесарији, Сирији и Антиохији, Феникији и Кападокији, Галатији и Понту, Витинији и Троји, Вавилону и Риму, Британији и Грчкој. У Кесарији Палестинској свети Петар први од Христових ученика отворио је врата вјере незнабошцима, крстивши римског капетана Корнилија (капетан чете која се зваше Италијанска) и његову родбину (Дјела апостолска 10). Познате су двије посланице апостола Петра које припадају 63. и 67. години. Апостол подстиче новообраћене хришћане да не подлегну клеветама, пријетњама и прогонима, подстиче их да не одступају од чистоте хришћанског живота како би удовољили незнабошцима; осуђује лажне пророке и лажне учитеље који укидају све моралне принципе с обзиром на лажно схваћену хришћанску слободу и негирају Божанску суштину Спаситеља. У Риму је сам Господ објавио апостолу Петра о његовој блиској смрти (2 Петр 1, 14). По наредби цара Нерона, који је жудео да се освети апостолу за смрт свог пријатеља Симона врача и за обраћење вољених жена Христу, свети апостол Петар је 67. године, вјероватно 29. јуна, био разапет. Прије свог мучеништва, сматрајући се недостојним да прихвати исто погубљење као и његов вољени Учитељ, апостол Петар је замолио мучитеље да га разапну наопачке. Свети апостол Павле поријеклом је из венијаминовог племена, а прије апостолске службе звао се Савле. Рођен је у киликијском граду Тарсу, од племенитих родитеља и имао је права римског грађанства. Савле је васпитан са одговарајућом строгошћу у отачком закону и припадао је секти фарисеја. Да би наставио школовање, родитељи су га послали у Јерусалим код чувеног учитеља Гамалила, који је био члан Синедриона. Упркос вјерској толеранцији свог учитеља, који је касније примио свето крштење, Савле је био побожни Јеврејин који је у себи подстицао мржњу према хришћанима. Одобравао је каменовање Светог архиђакона Стефана чији је био рођак према неким свједочењима као његов рођак, а чак је чувао одјећу оних који су каменовали светог мученика: „ А свједоци метнуше хаљине своје код ногу младића по имену Савла“ (Дјела апостолска 8, 3). Тјерао је људе да хуле на Господа Исуса Христа: „често их мучећи приморавах да хуле“ (ДАП 26, 11), па чак и тражио од Синедриона дозволу да прогоне хришћане ма гдје се појавили и доводио их везане у Јерусалим (ДАП 9, 1-2). Једном, било је то 34. године, на путу за Дамаск, када како сам Савле каже „иђах да доведем оне што бијаху онамо свезане у Јерусалим да се муче“. Божанска свјетлост, која је надмашила сунчеву свјетлост, изненада је заслијепила на Савла. Сви војници који су га пратили пали су на земљу али али не чуше гласа који је Савлу рекао: „Савле! Савле! Зашто ме гониш? Тешко ти је против бодила праћати се“. Савле је упитао: "Ко си ти, Господе?" Глас је одговорио: „Ја сам Исус Назарећанин, којег ти гониш“. Устани и иди у Дамаск, и тамо ће ти се казати за све шта ти је одређено да чиниш. „И кад обневидјех од силне свјетлости оне, вођаху ме за руку они који бијаху са мном, и дођох у Дамаск“. У Дамаску је провео три дана у посту и молитви, не једући и не пијући ништа. У овом граду је живио један од 70 -рице Христових ученика, свети апостол Ананија. Господ му је у виђењу открио све што се догодило Савлу и заповиједио му је да оде до њега како би положио руке на њега и вратио му вид (ДАП 9, 10-12). Апостол Ананије је испунио заповијест и одмах, као да је крљушт спала са Савлових очију, и он је прогледао и одмах је примио од Ананије свето крштење. (Крштење Савлово догодило се 37. године послије Христа). Примивши свето крштење, Савле је назван Павлом и постао је, по ријечима светог Јована Златоустог, јагње од вука, грожђе од трња, жито од пљеве, пријатељ од непријатеља, богослов ог богохулника. Свети апостол Павле почео је усрдно проповиједати по синагогама у Дамаску да је Христос заиста Син Божији. Јевреји, који су га познавали као прогонитеља хришћана, сада су распламсали бијесом и мржњом према њему и одлучили су да га убију. Међутим, хришћани су спасили Павла: помажући му да се склони од потраге, спустили су га у корпи с прозора куће низ градски зид. У виђењу, којем је апостол Ананија удостојен, Господ каже да је апостол Павле „суд избрани да изнесе име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве одабраним сасудом“ (Дјела апостолска 9, 15). Добивши упутства од Господа о евангелизацији, апостол Павле почео је да проповеда веру Христову међу Јеврејима и, посебно међу незнабошцима, лутајући од земље до земље и шаљући своја писма (број 14), која је написао на начин и који, према светом Јовану Златоустом, затварају Васељенску цркву попут зида изграђеног од непопустљивог. Просвећујући народе Христовим учењем, апостол Павле је кренуо на дуга путовања. Поред свог поновљеног боравка у Палестини, ишао је да проповиједа о Христу у Феникији, Сирији, Кападокији, Галатији, Ликаонији, Памфилији, Карији, Ликији, Фригији, Мизији, Лидији, Македонији, у Италији, на острвима Кипар , Самотракија, Самос, Патмос, Родос, Мелит, Сицилија и друге земље. Моћ његовог проповиједања била је толико велика да Јевреји нису могли ништа супротставити сили Павловог учења: “А Савле се већма сиљаше и забуњиваше Јевреје који живе у Дамаску, доказујући да је ово Христос“ (Дјела апостолска 9, 22). Чак су га незнабошци молили да им проповиједа ријеч Божију: “А кад излажаху из зборнице Јеврејске, мољаху незнабошци да им се ове ријечи у другу суботу говоре“ (Дјела апостолска 13, 42-44). Снага ријечи апостола Павла праћена је чудима: његова ријеч лијечила је болеснике (Дјела 14, 10; 16, 18), ударала врачара Елима сљепилом „да будеш слијеп да не видиш сунца за неко вријеме“ (Дјела 13, 11), васкрсавала мртве (Дела 20, 9-12 ); чак су и ствари светог апостола биле чудесне - од њиховог додиривања постигнута су чудесна исцјељења, а зли духови су напустили запосједнуте: “Тако да су и чалме и убрушчиће знојаве од тијела његова носили на болеснике, и они се исцјељиваху од болести, и духови зли излажаху из њих“ (Дјела апостолска 19, 12). За добра дјела и ватрену проповијед, Господ је удостојио свог вјерног ученика да буде узнесен на треће небо. Према сопственом признању светог апостола Павла „ би однесен у рај, и чу неисказане ријечи којијх човјеку није слободно говорити“ (2 Кор 12, 2-4). У свом непрестаном труду апостол Павле је подносио небројене невоље. У једној од посланица признаје да је више пута био у тамницама и много пута умирао. „Од Јевреја примио сам пет пута четрдесет мање један ударац; Трипут сам био шибан, једном су камење бацали на ме, три пута се лађа са мном разбијала, ноћ и дан провео сам у дубини морској. Много пута сам путовао, био сам у страху на водама, у страху од хајдука, у страху од родбине, у страху од незнабожаца, у страху у градовима, у страху у пустињи, у страху на мору, у страху међу лажном браћом“ (2 Кор 11, 24-27). Свети апостол Павле подносио је све своје потребе и туге са великом понизношћу и сузама захвалности (Дјела 20, 19), јер је у свако доба био спреман да умре за име Господа Исуса (Дјела 21, 13). Упркос непрестаном прогону који је апостол Павле трпио, такође је осјећао велико поштовање према себи од својих савременика. Пагани, видјевши његова чуда, пружише му велику част: “И поштоваху нас великијем частима; и кад пођосмо, спремише нам што је од потребе“ (Дјела 28, 10); становници Листре због чудесног изљечења хромих препознали су га као бога (ДАП 14, 11-18); име Павлово користили су Јевреји за уроке (Дјела апостолска 19, 13). Вјерници са највећом ревношћу чували су апостола Павла (Дјела апостолска 9, 25, 30; 19, 30; 21, 12); Опраштајући се од њега, хришћани су се са сузама молили за њега и, љубећи га, пратили (ДАП 20, 37-38); неки коринтски хришћани називали су се Павловим (1 Кор 1, 12). Према неким предањима, апостол Павле је помогао апостолу Петру да побиједи Симона врача и преобрати двије вољене жене цара Нерона у хришћанство, због чега је осуђен на смрт. Други извори указују да је разлог погубљења апостола Павла била чињеница да је прешао у хришћанство, главни царски пехарник. Према неким извјештајима, дан смрти апостола Павла поклапа се са смрћу апостола Петра, по другима се то догодило тачно годину дана након распећа апостола Петра. Као римски грађанин, апостол Павл је посјечен мачем. Поштовање светих апостола Петра и Павла почело је одмах након њиховог погубљења. Мјесто њиховог сахрањивања било је свето за ране хришћане. У IV вијеку, свети равноапостолни Константин Велики (+337) подигао је цркве у част светих најистакнутијих апостола у Риму и Цариграду. Њихово заједничко празновање - 29. јуна - било је толико широко распрострањено да је познати црквени писац 4. вијека, свети Амвросије, епископ Медиолански (+397), написао: „... њихово празновање не може се сакрити ни у једном дијелу свијета". Свети Јован Златоусти у својој бесједи на празник апостола Петра и Павла каже: „Шта је веће од Петра! Шта је равно Павлу у дјелу и ријечи! Они су надмашили сву земаљску и небеску природу. Везани тијелом, постали су супериорнији од анђела ... Петар је вођа апостола, Павле је учитељ васељене. Петар је узда злих Јевреја, Павле је призивалац незнабожаца; и видите врховну мудрост Господњу, који је изабрао Петра од рибара, Павла од произвођача коже. Петар - почетак православља, велики свештенослужитељ Цркве, неопходан савјетник хришћана, ризница дарова небеских, изабрани апостол Господњи; Павле је велики проповједник истине, слава васељене, уздиже се у висине, духовна лира, орган Господњи, будно кормило Христове Цркве“. Прослављајући на овај дан успомену на Првоврховне апостоле, православна црква прославља духовну чврстину светог Петра и ум светог Павла, пјевајући у њима слику обраћења оних који гријеше и реформишу: у апостола Петра - слику онога који се одрекао Господа и покајао се, у апостолу Павлу - слика онога који се одупирао бесједи Господњој, а затим повјеровао. ![]() Као што је познато, класична икона овог благословеног празника приказује два света апостола како се грле и љубе. Овај апостолски пољубац многи људи су објашњавали на различите начине. За неке, овај пољубац је значио помирење два апостола након неслагања у Антиохији. За друге, овај пољубац представља сусрет Истока (којег представља апостол Павле) и Запада (којег представља апостол Петар). Ипак, трећи виде у њој симбол судбине коју дијеле два апостола, који су били мученици у Риму, први је посјечен мачем, а други је био разапет попут свог Учитеља. Колико год се ове теорије разликују у прецизности, неке од њих - поготово посљедња - нуде здраво и конструктивно рјешење. У сваком случају, јасно је да два апостола представљају два различита свијета, или да би се боље изразили, они нам представљају двије врло важне библијске личности. Свака од њих је уживала у одређеним врлинама са којима су посебно блистали. Апостола Павла су посебно издвајале три врлине, а и апостол Петар је био, такође, био обдарен са три врлине. Почевши од апостола Павла, лако уочавамо кроз текстове Новог завјета да се апостол Павле разликовао по три карактеристике које су му фундаментално помогле у успјеху своје мисије и рада. 1. Био је римски грађанин. То је значило да је имао јединствена грађанска и политичка права. Он их је стално користио кад год је то било потребно. На примјер, можемо указати на инцидент када је ослобођен из затвора у Филипима када је објавио да је римски грађанин. 2. Апостол Павле је био вјешт у грчком језику и философији. Из тог разлога Бог га је видио као "изабрани суд" и послао га незнабошцима. Помоћу грчког језика, апостол Павле је био у стању да придобије Христу, велики и цивилизовани грчки свијет тог времена. Он је ставио у службу Божије ријечи, моћ философије и језичког знања као средство за дијалог, сусрет и комуникацију. 3. Апостол Павле је посједовао трећу карактеристику, своју јеврејску религију. Био је један од Јевреја дијаспоре. Он се поносио тиме што је био фарисеј који је студирао код Гамалила. С друге стране, примјећујемо три врлине код апостола Петра. 1. Исус је назвао Петра пастиром. Када је Петар одговорио потврдно на Исусово питање: "Да ли ме волиш?" Исус га је послао да се бави овцама. Дакле, љубав је пастирска служба. 2. Петар је признао најважнију истину. Најважнији и најзначајнији догађај у животу Светог Петра био је његово запањујуће признање: "Ти си Христос, Син Бога живога". То је истина коју је Господ сматрао стијеном на којој ће бити саграђена Његова Црква. 3. Петар се одликовао жаром љубави. Лако уочавамо у текстовима Новог завјета да је Петар увијек желио да покаже своју ревност за Христову љубав више од других апостола. Та ревност га је навела да обећа Христу да ће га слиједити све до смрти, да одсијече уво првосвештениковом робу, да се одмах баци у Тиверијадско море да би се први сусрео с Исусом када је васкрсао из мртвих. Тако се апостол Петар одликовао праведним жаром. Заиста, ова два тројства се међусобно допуњују када их комбинујемо. Да, власт мора бити пастирска, философија истинита, а религија да гори ревношћу. Истина је да је право значење власти бринути за људе као пастир за овце. Ко год хоће да постане велики међу вама, биће вам слуга. И ко год од вас жели бити први, биће роб свих” (Мк 10, 43-44).Заиста, истинска философија је хришћанска истина, баш као што се истинско знање налази у хришћанској вјери. Заиста, религија без горљивог пламена љубави губи своју виталност и постаје једноставно мртав, формални, статични фарисеизам. Заиста, “пут” је понашати се као пастир на власти, “Истина” у философији, и “живот” у религији. То је оно што је симболизовано у слици загрљаја Петра и Павла. То јест, ауторитет са Павлом обухвата пастира са Петром. Наука са Павлом сусреће истину са Петром. Коначно, религија са Павлом се остварује у ревној љубави са Петром. Аутор:Митрополит др Павле Јазиги, Архиепископ Алепа и Александрете у Сирији /Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ На обали језера, на преврнутом чамцу, сједио је човјек и плакао. Да га је неко сада видио, био би веома изненађен. Па, заиста, чудно је - брадат човјек, велики и снажан, а сузе рони као дјевојчица! Али у овом часу није било никога ко би се изненадио туђим сузама - била је ноћ. Током дана овдје су се обично окупљали рибари, код својих чамаца, поправљали су једра, сушили мреже и једноставно лежерно причали о својим рибарским пословима.. Али сада су сви људи још спавали, около је било тихо. Само су пробуђени пси понекад договарали лењу прозивку над успаваним рибарским селом. Усамљени човјек је плакао без јецаја и без ридања. Сузе су му полако цуриле низ чупаву браду и капале на пијесак. ![]() Много ноћи заредом долазио би овдје у исто вријеме - послије кукурикања првих пијетлова. Сви знају да они пјевају своју јутарњу пјесму по мраку, када се чак ни уска трака зоре још није појавила на хоризонту. И сваки пут, пробуђен од пијетловог кукурикања, човјек више не може да заспи. Тихо, да не би провудио уснулу жену, устаје из кревета, облачи се и пролази кроз цијело село овдје, до пусте обале. Мјесец се огледа у тамној води језера. Понекад дува ноћни вјетар. Вода се таласа и ломи рефлектовану мјесечеву свјетлост на хиљаде малих свјетала. Али човјек гледа преко воде, у мрачну даљину. Као да тренутно није овде. Био је одсутан. Поглед му је био уперен у прошлост. Ту је остала његова радост и снага, његова љубав и част. Одатле му сваке ноћи, уз кукурикање пијетла, стид његова, која се никаквим сузама не може опрати...Човјек се звао Петар. Једна за другом, пред оћима му пролазе слике онога што се догодило прије само неколико недјеља. Након - празничне вечере, заједно са најближим пријатељима, одлазе из града у Гетсимански врт, гдје су обично ноћивали. И задржавши дах слушају горке ријечи свог учитеља Исуса: -Кажем вам, сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ. А Петар ударајући се у прса рече му: - Чак и ако се сви уплаше и побјегну, никада те нећу напустити и остаћу уз тебе до краја! И на крају крајева, Петар није лагао. Заиста је врло храбра и веома одана особа. И био је спреман да да свој живот за свог вољеног Учитеља. Али шта он чује у одговору? -И рече му Исус: Заиста ти кажем: данас, ове ноћи, прије него што пијетао два пута запјева, ти ћеш ме се трипут одрећи. Ово је за ватреног и храброг Петра, било веома увредљиво слушати, па још и у присуству пријатеља! Најзад, сви су знали да је он поштен човјек и да никога није издао. Петар је закорачио и још одлучније поновио: "Ако бих морао и умријети с тобом, нећу те се одрећи. Исто тако и сви говораху". Остали ученици, који су раније престрашено ћутали, пожурили су се, и такође, почели да говоре да су спремни да умру са Учитељем. Исус је поново погледао Петра. И кренуо је даље стазом, не рекавши ништа. У Гетсиманском врту Петар, сједећи на обали језера, подиже поглед. Изгледао је као да се пробудио из сна. Изнад, на црном небу, блистале су велике звијезде. Баш као оне страшне ноћи када су чувари храма и слуге првосвештеникове дошли у Гетсимански врт да ухапсе Исуса. Петар се сјетио како је грмље пуцкетало и из мрака, попут духова ноћу, људи су се појављивали са палицама у рукама и стали у полукруг. Као издајник, Јуда је пољубио Учитеља, дајући стражарима знак кога треба да ухвате. "А они ставише руке своје на њега и ухватише га". Али Петар се није плашио мноштва наоружаних људи. Није ни чудо што је са собом увијек носио кратки мач. Сада је вријеме да се то спроведе у дјело! Оштрица је као муња бљеснула у полумраку лампиона и бакљи. Петар је попут вихора улетио у њих, одгурнуо их од Исуса, па чак и једном од њих мачем нанио рану /одсјекао уво првосвештениковом слуги Малху-принједба преводиоца/. Љут и застрашујућ, стао је испред запрепашћених стражара, закривајући Учитеља својим тијелом. Крв је капала са кратке оштрице на траву. А Петар је био спреман да га поново искористи. Ниједан непријатељ се не би усудио да додирне Исуса! Али онда се зачуо тихи глас Учитеља иза леђа: "Врати нож свој на мјесто његово; јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути. Или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?" Петар се збуњено освртао око себе, не знајући шта даље. А Исус, одгурнувши га, закорачи према стражарима и на сав глас: "Зар сте као на разбојника изишли с ножевима и кољем да ме ухватите? Сваки дан био сам с вама у храму и не дигосте руке на мене; али ово је ваш час и власт таме". Стражари су се опоравили и поново кренули на Христа. Остатак ученика је у страху побјегао на све стране. А Петар је стајао са мачем у руци и није знао шта даље. Заиста је био спреман да се бори до смрти - сам против свих. Али Исус је ово зауставио. И сада му стражари увијају руке конопцима, и нико више не обраћа пажњу на Петра. Размисливши на тренутак, Петар је донео одлуку и тихо нестао у грмљу. У међувремену су стражари везали Исуса и одвели га у првосвештениковој кући. А Петар се прикрао иза њих. И заједно са свима ушао је у првосвештениково двориште, претварајући се да је један од слуга. У дворишту првосвештеника Мјесечеве таласе на води узбуркао је ноћни ветар. Петар је поново прекинуо своја сјећања и ставио главу у руке. Да ли се тамо, у Гетсиманском врту, плашио за свој живот? Зар није био спреман да умре бранећи Исуса? Не! Исус му је рекао да стави свој мач у корице. А шта је друго Петар могао да уради? Уосталом, није побјегао, као остали ученици. Дошавши, тајно, у двориште првосвештеника, желио је да буде са својим вољеним Учитељем до самог расплета догађаја. Шта ако буде дао знак Петру - дејствуј, сада можеш. Тада би свима показао за шта је способан његов мач! Али ... не може се заваравати. Петар је схватио да се заправо тамо, у дворишту, веома плашио. Толико да готово није знао шта се около дешава и шта он сам ради и говори. Није ни знао да колики је страх осјећао ... Петар се сетио, а сузе су наставиле да теку низ ожалпшћене боре на његовом лицу. - И ти си био са Исусом Назарећанином. Врисну слушкиња која је износила смеће из првосвештеникове куће. „Видјела сам те са овим ...“ Климнула је главом према кући у којој је Исус одведен на испитивање. - Зашто ћутиш? Теби се обраћам! - слушкиња спусти канту са смећем на земљу, ослони песнице на своје бујне бокове и захтјевно погледа у Петра. ![]() Гријао се уз ватру заједно са осталим слугама, ни жив ни мртав од страха. Највише би волио да нестане, потоне у земљу, буде негдје далеко, далеко одавде. Али ова гласна жена стоји пред њим. И он треба нешто да одговори одмах. Покушавајући да свом гласу да што више самопоуздања, Петар је рекао: -"Не знам шта говориш. Ја први пут видим овог човјека". Слушкиња је пришла ближе и почела пажљиво да посматра Петрово лице. Било је хасно да није била сасвим сигурна у своје претпоставке. Напокон се, одмахнувши руком, окренула и наставила својим послом. Петар је одахнуо. Али онда је видио да га људи који су стајали поред ватре гледају са сумњом. - Зар те нисмо видјели са Њим у храму? На крају крајева, ти си заиста један од ученика овог Исуса! Петар се запрепасти: - Не, гријешите. Сигурно сте ме помијешали са неким другим. Слуге су у невјерици одмахивали главама, али нису се расправљали. Заиста, можда су погријешили. У међувремену, испитивање се завршило. Везаног Исуса извели су из куће да одлуче о његовој даљој судбини. Сада је Он стајао овдје, у дворишту, мало даље. Двојица високих стражара гледали су да се Он не окреће према слугама окупљеним у дворишту и да ни са ким ни разговара. Њихове вође су знале снагу Исусове ријечи, па су одлучили да се заштите. Људи који су стајали крај ватре живнули су. Сви су се питали како ће се завршити прича са хватањем овог необичног Учитеља из Галилеје. Прије само неколико дана, цио Јерусалим га је дочекао као новог цара. А сада - ево га, стоји свезаних руку, окренут зиду. Да ли је заиста преварант и бунтовник? Вјероватно је тако, пошто је првосвештеник наредио да Га ухапсе. Тако важна личност не може погријешити! Изненада је један од слуга још једном добро погледао Петра и рекао: -Заиста и овај бјеше с њим; јер је Галилејац, и говор ти је сличан. Петрове ноге су се готово савиле од страха. Тада се он се поче клети и заклињати. Сакупивши посљедње остатке своје воље, гласно је рекао да сви чују: -Не знам тога човјека о којем говорите. Једва је то рекао када је негдје у комшилуку пијетао гласно закукурикао. Исус, стојећи уза зид, окренуо се и погледао Петра. И с ужасом се сјетио Учитељевих ријечи изговорених у Гетсиманском врту: „Прије него што пијетао закукуриче, одрећи ћеш се Ме трипут ове ноћи“. Петар је схватио да је управо то учинио сада - одрекао се Исуса трипут. И напуштајући двориште, горко је заплакао.Није више видио како су слуге и стражари почели да се ругају Учитељу и туку Га по лицу. Ноге као да су га носиле све даље и даље од мјеста гдје је управо издао најдражег Човјека. ![]() Потом ће услиједити још много страшних, великих и невјероватних догађаја. Пресудом римског намјесника, Исус ће бити убијен најстрашнијом казном - распећем на крсту. И након три дана Он ће васкрснути. Петар ће својим очима видјети Његову празну гробну пећину. Васкрсли Исус ће се јавити ученицима неколико пута након Његовог васкрсења. Али од те страшне ноћи Петар више неће моћи мирно да слуша пијетлово оглашавање. Сваки пут кад би зачуо пијетлово кукурикање, пробудио би се у хладном зноју и сјетио шта би желио да заборави ... Ни данас, пробуђен кукурикањем, више није могао да спава. И сада сједи на преврнутом чамцу на ивици мрачне воде, погрбљен и погнуте главе. А сузе као да му лију из очију и он их никако не може да заустави. Али постоји једно сјећање које не боли, већ напротив, загријава му душу. На Тиверијадском језеру Послије Исусовог васкрсења, ученици су се вратили из Јерусалима у своју домовину - у Галилеју, на обали Тиверијадског језера. Били су рибари прије него што их је учитељ позвао да проповиједају јеванђеље. И мислили су да ће Исус ускоро постати нови израиљски цар и да ће му помагати у разним државним пословима. Али то се није догодило. Умјесто земаљског царства, Исус је добровољно прихватио срамотну смрт. Шта је преостало Његовим ученицима? Вратили су се кући и поново наставили риболов. Штавише, сам васкрсли Исус им је наредио да оду у Галилеју, гдје ће их срести. И на крају, Он се ученицима показао по трећи пут, управо овдје, на обали, на рибарском пристаништу. Поново су сви заједно сједили крај ватре и вечерали као у стара времена. А онда је Исус изненада питао Петра: - Љубиш ли ме већма него ови? Петар је био изненађен овим питањем. А онда је одговорио: -Да, Господе! Ти знаш да те љубим. Исус, настављајући да га гледа право у очи, поновио је своје питање: -Симоне Јонин! Љубиш ли ме? Петар се осјећао нелагодно. Зашто Учитељ то пита? Зар не вјерује у искреност свог одговора? Рече му: да, Господе! ти знаш да те љубим. Рече му Исус: паси овце моје. Али Исус је трећи пут питао: Симоне Јонин! Љубиш ли ме? Петар се растужио. Сјетио се како се те страшне ноћи трипут одрекао Исуса. И схватио је да му сада Учитељ даје прилику да свједочи трипут своју љубав према Њему .И рече му: -Господе! ти све знаш, ти знаш да те љубим. Рече му Исус: паси овце моје. Наравно, није мислио на праве овце и јагњад, већ на људе који ће чути за Њега и доћи у Цркву да наслиједе вјечни живот. Овим ријечима је натјерао Петра да схвати да му је опростио одрицање и да га је поново шаље на апостолску службу. На крају крајева, и за најгоре дјело човјек се може искрено покајати. ![]() Петар се сјетио ових Исусових ријечи које су попут зрака свјетлости дотакле његово измучено срце. Исправио се и погледао површину језера. Вода више није била тамна. Свитало је. На хоризонту се пробијала танка трака јутарње зоре. И што се више раздањивало, постајало је мирније у Петровој души. Сузе му више нису текле низ образе. Пред њим је био сјајан живот испуњен служењем Богу и људима. Не може бескрајно да себе да кажњава за оно што му је већ опроштено. Петар је још једном погледао у гримизну зору. На тренутак је затворио очи. Затим је устао и кренуо широким, самоувјереним кораком према селу преко којег су с различитих крајева чула пијетлова кукурикања. Почео је нови дан. Аутор: Александар Ткаченко/ извор: фома.ру / превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет Епископ марчански Сава служио у Придворном храму у Бањој Луци на празник Св. апостола Петра и Павла12/7/2024
У петак, 12. јула 2024. године, на празник Светих апостола Петра и Павла, Његово Преосвештенство епископ марчански г. Сава, викар митрополита бањалучког, служио је Свету архијерејску Литургију у Придворном храму Свете Тројице у Бањој Луци уз молитвено присуство Његовог Високопреосвештенства архиепископа и митрополита бањалучког г. Јефрема и саслужење свештеника и ђакона митрополије бањалучке. На Светој Литургији, епископ Сава рукоположио је дипломираног теолога Милана Шућура у чин ђакона.
![]() ... Два младића иду уском улицом која води од Јерусалимског храма. О нечему се жестоко расправљају. Зауставили су се на раскршћу, и почели да вичу, машу рукама, доказујући свако своје. Чини се још само мало - и младићи ће напасти један другог! Најзад се један окреће и брзо одлази. Тешко је замислити да ови дебатанти имају много тога заједничког - они су рођаци, дуги низ година су се школовали у истом граду од истих учитеља... Ускоро ће имати још један сусрет. И биће много горе од уобичајене расправе на улици ... Али да кренемо редом. Стефан и Савле – тако су се звали ови младићи. Били су у рођаци. Обојица су Јевреји, обојица су дошли у Јерусалим да проучавају древни Мојсијев закон. Можда су се чак срели на часовима истих учитеља, слушали иста учења. Шта их је толико подијелило и натјерало да се свађају? И ево у чему је ствар. Једном је Стефан чуо глас о Исусу, изузетном учитељу из Галилеје, који говори невјероватне ствари и чини чуда. Младић се толико заинтересовао да је одлучио да се придружи онима који су слиједили Исуса. Ријечи Христове, Његове проповиједи толико су погодиле Стефана да се младићу свијет преокренуо! Све се промијенило, све је заискрило новим бојама, све поуке које је Стефан добијао од својих некадашњих учитеља изгубиле су смисао... Стефан је постао вјерни, одани ученик Христов, један од апостола Спаситеља. Сада је и сам исповиједио вјеру у Христа. ![]() А шта је са Савлом? Овај млади човјек био је заокупљен проучавањем. Бриљантно је учио! Велики учитељ Гамалил га је подучавао Тори - главном јеврејском закону. Савле, природно способан, надмашио је своје вршњаке у знању и марљивости. Штавише, био је из племените, поштоване породице и наслиједио је титулу римског грађанина од својих родитеља – а Јудеја је тада била управо под влашћу великог и снажног Римског царства. Мало ко је могао да добије титулу римског грађанина. То је власнику дало посебне привилегије, отворило пут до високих положаја. Римски грађани имали су право гласа када се одлучивало о најважнијим државним питањима. Римским грађанима се чак судило по посебним правилима. Једном рјечју, Савле је имао свијетлу будућност, па није желио да зна ни за каква друга учења и нове истине које су разни лутајући проповједници нудили људима. Штавише, док је Стефан слушао Христову проповијед, Савле је постајао све строжи и нетолерантнији према онима који су се усуђивали да одступе од древног јеврејског закона. Као и његов отац, Савле је постао фарисеј - утицајна личност у Јерусалиму и ... побожни прогонитељ хришћана. Тако су се путеви Савла и Стефана раздвојили. Али када би се несугласице младића ограничиле само на спорове! Нажалост, ускоро су се сударили под много тежим околностима. Чувар одјеће Прошло је неколико година од распећа Христовог, Његовог Васкрсења и Вазнесења. Апостоли су наставили да причају људима о васкрслом Спаситељу...Ево трга у Јерусалиму. Данас је овдје гужва. У центру окупљене масе људи је човјек који страствено и ентузијастично проповиједа. Ко је он? Да, то је... Стефан! Младић више није само Христов сљедбеник: због његове јаке вјере апостоли су га изабрали за помоћника. Он није само проповиједао – активно је учествовао у пословима хришћанске заједнице и био одговоран за многе ствари: организовао је вечере љубави које су организовали апостоли, дијелио одјећу сиромашнима, помагао сиромашнима... Управо сада он говори људима о Христу. Али како се Стефан не боји? На крају крајева, његови непријатељи могу бити у окупљеној маси људи! ![]() Јеврејски свештеници већ узвикују нешто љутито и љутито, подстичући окупљени народ да прекине проповијед. Стражари се већ крећу кроз гомилу. Тада је Стефан опкољен... Ухапшен је! Стефан је убрзо изведен пред суд. Не признаје своју кривицу. Напротив, он оптужује јеврејске свештенике да су убили Исуса. Они су огорчени до крајности. Стефан је осуђен и одвучен иза градских зидина. Побјеснели Јевреји бацају своју горњу одјећу на гомилу, стављају неког поред ње да чува, а сами узимају камење са земље и ... почињу да га бацају на несрећног Стефана! Али, чекај..... Лице тог чувара одјеће дјелује познато...Је ли то... Савле?! Али шта он ради овдје? Да ли заиста помаже убицама свог рођака?! Да! Док чува одјећу џелата, Савле посматра како Стефана каменују. Камење лети и лети. Стефан је већ окрвављен. Моли се за своје мучитеље, моли Христа да прими његову душу и... умире пред Савлом. Тако је Стефан постао први хришћански мученик. Шта је са Савлом? Да ли је могуће да се послије тако страшног масакра, чији је свједок и учесник постао, ништа није промијенило у његовом животу? Замислите не. Ево га, жив и здрав, успјешан и богат. Утицајни, просперитетни римски грађанин у Јерусалиму. Савле иде у Дамаск Прошле су године. Након Стефановог каменовања у Јерусалиму, почело је гоњење хришћана. Христове ученике су тражили, прогањали, хапсили, затварали, чак и убијали, сматрајући их непријатељима јеврејске вјере. Хришћани су били принуђени да напусте град и сакрију се на другим мјестима. Савле је са све већом ревношћу учествовао у прогону. Успио је да направи много невоља у Јерусалиму, нанио је много зла људима. Истина, Савле је то учинио, мислећи да чини добро – искрено је вјеровао да је хришћанство опасно за његову вјеру. На крају дође прогонитељ јерусалимском првосвештенику. И затражи од њега посланице у Дамаск за синагоге, да ако кога нађе који је од овога Пута, и људе и жене, свезане доведе у Јерусалим. Првосвештеник је Савлу дао писмо упућено вођама јеврејских заједница сиријског града Дамаска, да би помогли Савлу да ухапси хришћане и доведе их у Јерусалим. И тако је, Савле кренуо на пут ка Дамску. Свјетлост и глас Врео дан. Пут води кроз стјеновиту пустињу. Врући ваздух трепери изнад њега... Шта је то? У даљини се ковитла прашина. Чују се кораци... Ово је Савле са својим сапутницима који се крећу из Јерусалима у Дамаск. Горући поглед, одлучан корак, иде самоувјерено ка непријатељу. Савле иде у рат... са хришћанима. Три стотине километара дијели Јерусалим и Дамаск. Није им први дан на путу и још је дуг пут до тога. Уморни. А сунце пече немилосрдно до подне ...Одједном - шта је то? Свјетлост! Каква сјајна свјетлост са неба! Зраци су погодили Савла право у лице! ![]() Фарисеј пада на земљу, покривши уши. А онда чује Глас: — Савле! Савле! Зашто ме гониш? - Ко си ти, Господе? Савле упита. „Ја сам Исус кога ти гониш. Тешко ти је против бодила праћати се. Људи у близини стајали су забезекнути. Савловог саговорника нису видјели. Али ко му се обраћа? Коме он упућује своја питања? Тренутно се дешава нешто невјероватно... А разговор се наставио: - А он дршћући од страха, упита: Господе, шта хоћеш да чиним? - И Господ му рече: Устани и уђи у град, па ће ти се казати шта ти треба чинити (ДАП 9, 3-6). Савле је послушно устао. Само... Шта му је?! Очи су му отворене, трепће, трља очи шакама, а не види ништа!.. Савле је ослијепио! Зачуђени Савлови сапутници подижу га под лактове. Савле је шокиран. Шта је то? Зашто тако јако свјетло, а затим тама? Зашто су сапутници сада принуђени да га воде у Дамаск за руке, као дијете? Шта су значиле ријечи Господње? И како да настави да живи сада – слијеп и беспомоћан? Читав живот мрзитеља хришћана у трену се преокренуо. Неочекивани гост Пратиоци су довели ослијепљеног Савла у Дамаск, и оставили га у једној од кућа. Три дана није ништа видио. Три дана није ништа јео ни пио. Одједном се на прагу куће појавио човјек. Ко је он? Доктор? Свештеник? Не. Зове се Ананија и он је... Христов ученик! Али како је Ананија завршио овдје, у кући у којој се налазио прогонитељ хришћана? Зашто би дошао у код непријатеља? Можда није знао ко је и зашто стигао у Дамаск? Не, Ананија је много чуо о Савлу. И – најгоре! Чуо како је овај ратоборни римски грађанин прогонио и убијао његове другове. Такође је знао за сврху са којом је Савле стигао у град. Али дан раније, Ананију се сам Господ јавио у виђењу: ![]() Ананија! А он рече: Ево ме, Господе! А Господ њему: Устани и иди у улицу која се зове Права, и тражи у дому Јудином по имену Савла Таршанина; јер Гле, он се моли Богу. Био је веома изненађен! Али Господ је инсистирао: А Господ му рече: Иди, јер Ми је он сасуд изабрани, да изнесе Име Моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве. А Ја ћу му показати колико му ваља пострадати за Име Моје. Зашто је Господ назвао Савла „изабраним сасудом“? Шта то значи? Бог је изабрао такву слику да објасни да је Савле, као сасуд, био испуњен силом Божијом, да је морао да испуни посебан задатак, да само за њега ријеши изводљив задатак од Господа. Шта је овај задатак, биће јасно касније. У међувремену, Ананија се није усудио да се супротстави Ријечи Божијој. Учинио је све како је Господ заповиједио: ушао је у кућу у којој је био Савле, положио руке на њега говорећи: Савле брате, Господ Исус, који ти се јави на путу којим си ишао, послао ме је да прогледаш и да се испуниш Духа Светога. И одмах отиде од очију његових као крљушт, и прогледа, и уставши крсти се. И узевши храну, окрепи се. И би Савле неколико дана са ученицима који бијаху у Дамаску. Ко није вјеровао Савлу? Савле је повратио снагу и остао у Дамаску још неколико дана. А онда је отишао у пустињу. Требало му је времена – шок свега што му се догодило био је превелик, његови погледи и увјерења су се превише промијенили. Савле се спремао да изађе да проповиједа. Уосталом, у то вријеме није било Светог писма, већ само усмених предања о Христу, чији су чувари били апостоли, који су и сами видјели и чули Господа. Савле још није могао да се научи вјери од апостола – они му нису вјеровали, сјећајући се да је донедавно био прогонитељ и мучитељ хришћана. Савле је имао само један начин да схвати вјеру – молитву у самоћи, удубљивање у себе и откровења од Самог Христа. Коначно, из Арабије, Савле се вратио у Дамаск. Обратио се људима проповиједајући Христа, али ... они му нису вјеровали! Људи су га слушали и шапутали: „Није ли ово Савле, прогонитељ из Јерусалима? Говорио је једно, а сада – сасвим друго! Да ли је искрен? Може ли му се вјеровати...? Било је оних који нису сумњали: да, Савле је сада такође сљедбеник Исусовог учења. Али умјесто да пођу за проповједником да се окрену вјери, ови људи су се разбјеснели и одлучили да га убију! ![]() Бјекство ... Над Дамаском - дубока ноћ. Огроман мјесец јарко осветљава градске зидине. На капији неке фигуре покушавају да се сакрију у сјенци. Ово су Јевреји. Овде су даноноћно дежурни да убију Савла ако буде хтио да побјегне из града. Стражари не одлазе ни ноћу...Т-с-с! Какво је то шуштање?.. Спушта се корпа са зида даље од капије на конопцу! Шта је у њој? Можда лопови износе украдено из града? Или неко покушава да прокријумчари забрањену робу ван градских зидина? Не, у корпи је човјек! То је... Савле! Да, уз помоћ ученика, Савле је надмудрио стражаре и изашао из града неопажен, жив и неповријеђен. Тајно је отишао из Дамаска у Јерусалим. Стигавши у престоницу, Савле се придружио Исусовим ученицима, упознао се са апостолима Петром, Јаковом, испричао како је видио Господа и шта му је Бог говорио. Тако је, чинило се, Савле нашао свој нови дом, гдје је могао да живи окружен браћом по вјери, заједно са њима да служи Богу и ближњем. Али Бог је имао посебан пут за њега. Морао је да оде у далеке земље да однесе вијест о Христу људима који су тада вјеровали у друге богове. Управо је то био задатак за који је Господ назвао Савла својим „изабраним сасудом“. Кроз олују, врућину и хладноћу Савле је кренуо на путовања. Некада дрски, горди, љути фарисеј, а сада скромни хришћанин, оснивао је заједнице вјерника у различитим градовима. Понекад када је отишао, људи су имали питања. Тада им је Савле писао посланице. Савле је морао да пређе хиљаде километара - на бродовима, на коњу, а понекад и пјешке. Посјетио је разне земље, градове проповиједајући о Христу. Доживио је опасне авантуре на својим мисионарским путовањима, бродоломе, вјетрове и олује, врућину и хладноћу, неколико пута био близу смрти и неким чудом избјегао је... Прошавши кроз многа искушења, Савле се још више промијенио – све што је раније било важно за прогонитеља хришћана постало је празно и непотребно за хришћанског мисионара. Сада је другачији, а чак је и изабрао друго име за служење Христу – Павле. И данас га знамо под овим именом: некадашњи Савле – то је велики апостол Павле. Ревнитељи старе јеврејске вјере су пажљиво и опрезно посматрали Павла. Били су веома огорчени на све што је чинио бивши фарисеј. Дуго су размишљали како да поступе са хришћанским мисионартом. Коначно, када је Павле још једном завршио у Јерусалиму, градски свештеници су нашли изговор да га ухвате... И после-неког времена, Павле се налази у Риму. На крају крајева, он је римски грађанин - и суђење му се мора одржати у престоници Римског царства. Тада је владао окрутни цар Нерон. Суђење је одржано. Павле је осуђен на смрт. Пострадао је за Христа, као некада Стефан. *** Ето то је била једна задивљујућа прича о човјеку који није видио Христа у свом земаљском животу, али је чувши глас Спаситеља у пустињи, потпуно се промијенио и постао један од највећих учитеља који је проповиједао Јеванђеље многим, многим народима. Прича о Савлу који је постао Павле. Извор: Фома.ру/ превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет Иницијатива посланика биће разматрана у парламенту.
Сенатор Маурицио Гаспари (Maurizio Gaspari), шеф посланичког клуба Напред Италијо (итал. Forza Italia), поднио је приједлог закона у Сенату који има за циљ да се успостави "порођајни приход" за Италијанке које одлуче да не абортирају. Мјера предвиђа мјесечну субвенцију од 1.000 евра док дијете не напуни пет година преноси Оrizzontescuola.it. У тексту, састављеном од два члана, предлаже се да се ова економска корист одобри резидентним италијанским држављанима који се обрате јавним клиникама, овлашћеним здравственим установама или љекарима од повјерења. Декларисани циљ је смањење захтјева за прекид трудноће мотивисаних економским разлозима. На овај начин власти желе да се боре против абортуса које сиромашне Италијанке врше из економских разлога, јер је прекид трудноће из финансијских и социјалних разлога најчешћа категорија абортуса. Осим тога, у посебним консултацијама, женама ће се помоћи да ријеше своје економско или социјално питање због којег су жељеле да прекину трудноћу.За финансирање иницијативе, приједлогом је предвиђено оснивање "Фонда породиљских прихода" при Министарству привреде, са годишњим буџетом од 600 милиона евра почев од 2024. године. Гаспари сматра да тренутне мјере подршке родитељству нису довољне да обесхрабре абортус из економских и социјалних разлога. Приједлог је заснован на члану 5. закона 194, који предвиђа испитивање могућих алтернативних рјешења за прекид трудноће када је то мотивисано економским разлозима. Овакве иновације су одмах изазвале критике опозиције. Италијанска политичка партија Покрет 5 звијезда (итал. Movimento 5 Stelle) преко посланице Гилде Спортијело (Gilda Sportiello) ову законодавну иницијативу види као „увреду за жене“ и „економску уцјену“.Демократска странка, са сенаторком Сесилијом Д'Елија ((Cecilia D'Elia), означила је иницијативу као "чисту пропаганду направљену на кожи жена", тврдећи да то није начин да се ријеши питање родитељства. Alleanza Verdi e Sinistra, преко Луане Занеле, дефинисала је приједлог као „увреду за женску интелигенцију и даљи израз мизогиније“. Припрема вјеронаука.нет Политичари планирају да питање одржавања Евровизије 2025. ставе на референдум.
Савезна демократска унија УДФ (L'Union démocratique fédérale UDF), мала странка која брани хришћанске вриједности, и Ултраконзервативна евангелистичка партија оспоравају оквирне градске кредите додијељене за одржавање Евровизије. Одбори УДФ-а у граду и кантону Цирих одлучили су, у уторак, да покрену референдум против градског оквирног кредита од 20 милиона франака, који је прошле сриједе одобрило законодавно тијело за организацију Евровизије 2025. године, чији је домаћин Швајцарска. Овим новцем требало би да буде суфинансирано одржавање Eurovision Song Contest (ЕСЦ) уколико Цирих буде изабран за град домаћина. Кантонални парламент је, у понедјељак, одобрио кредит од 5 милиона. Бернски огранци УДФ-а су већ прошле сриједе одлучили да покрену референдум против кредита. Ове партије се противе одржавању такмичења за пјесму Евровизије због чињенице да је повећан број иступа који промовишу антисемитизам, сатанизам и окултизам и траже одржавање референдума о овом питању. Као примјер, навели су представника Ирске Bambie Thug*, чији је наступ више личио на сеансу егзорцизма. Још није било реакције побjедника Евровизије 2024. године у Шведској Немо Метлера познатијег под мононимом „Немо“ на иницијативу швајцарских политичара. Крајем августа, емитер SSR мора да изабере град домаћина Евровизије, у консултацији са Европском радиодифузном унијом. Одржавање евентуалних референдума биће могуће тек касније. Швајцарска је до сада на пјесми Евровизије учествовала 64 пута. Остварили су три побједе: 1956.године, 1988. и 2024.године. Градови домаћини били су Лугано 1956. године и Лозана 1989.године. Припрема вјеронаука.нет на основу писања rts.ch *Небинарни представници Ирске на Пjесми Евровизије, као дио групе Bambie Thug, извели су нумеру у којој су у кругу свијећа поново креирали атмосферу сеансе уз призивање нечистих сила, а потом и плесали са „ђаволом“. ![]() У Сверуској породичној паради* учествовало је више од 200 хиљада људи у више од 100 градова Русије. Парада је организована у част државног празника „Дан породице, љубави и вјерности“, установљеног указом предјседника Русије В.В. Путина 28.6.2022. 8. јул 2024. године био је дан када су се многе породице, младе и старе, окупиле да подрже и прославе значај традиционалних породичних вриједности за будућност Русије. Сверуска породична парада одржана је по благослову Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила. Широм земље митрополије, епархије и парохије су активно пружале сву могућу организациону подршку сверуској акцији. Припрема вјеронаука,нет на основу писањ Patriarchia.ru *Сверуска породична парада посвећена је једном од најсрдачнијих државних празника - Дану породице, љубави и вјерности, посвећеном сјећању на благовјерне супружнике Петра и Февронију Муромских.Историја бескрајне љубави и оданости Петра и Февроније постала је позната свету захваљујући средњовековној руској књижевности и Повести о Петру и Февронији Муромским. Они се сматрају заштитницима породице и брака. Горњи дом руског парламента је 2008. године празнику додијелио статус Сверуског државног празника и дефинисао његов симбол: бијелу раду. ![]() Саборни празник ових мученика, као и мученика Гламочких и Куленвакуфских установљен је на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве у мају 2005. године. На овај дан врши се помен светих свештеномученика Дабробосанских, пострадалих за време другог светског рата од усташа и партизана. Свештеномученик Петар, Митрополит дабробосански. Овога дана спомиње се свештеномученик Петар са свим другим свештеномученицима Дабробосанске епархије. Његов главни спомен је 4. септембра, под којим датумом му је и описано житије. Исповедник Варнава, Епископ хвостански. Спомиње се на данашњи дан са другим свештеномученицима митрополије Дабробосанске. Главни празник му је 30. октобра, кад му је и описано житије. Преподобномученици житомислићки. Осам монаха манастира Житомислић, међу којима јеромонаси Доситеј (Вукићевић), Константин (Вучуровић), Макарије (Пејак) бачено је од стране усташа у јаму у Другом светском рату. Њихове свете мошти биле су похрањене у гробници поред олтара манастирске цркве. У току рата у Босни манастир и гробница мученика су разорени. Новомученици Житомислићки свечано су прибројани диптисима светих 15. маја 2003. године, кад је обновљени манастир Житомислић освештан. настави да читаш
Свештеномученик Момчило Челебићки. Свештеномученик Момчило (Гргуревић) рођен је 1906. године у месту Србиње (Фоча). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 9. новембра 1945. године. Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. У новембарској ноћи 1945. године, кад је рат већ био завршен, ухватила га је трочлана потера. Постоје две верзије његовог мучеништва: прва је да му је живом претестерисан врат и друга је да му је муслиман из потере одсекао главу. Познато је да су главу свештеномученика Момчила однели су као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година син Василије пренео је очеве земне осатке и сахранио их поред цркве у Челебићима. Православни мештани Челебића годинама су на свештеномучениковом гробу виђали чудесну небеску светлост. Данас се мошти свештеномученика Момчила чувају у цркви светог Николе у засеоку Рјеци у Челебићима. Свештеномученик Добросав Доњевакуфски. Свештеномученик Добросав (Блажевић) рођен је 1916. године у Високом. Основно образовање стекао је у родном месту, док је Богословију завршио у Сарајеву. За ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву, одакле је упућен у Доњи Вакуф на парохију. У јуну 1941. године ухватиле су га усташе и окованог и везаног за запрежна кола водили су га улицама. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено. Свештеномученик Михаило, сабрат манастира Жиче. Јеромонах Михаило (Ђусић) рођен је у селу Гледићу изнад Љубостиње, 1911. године. Завршио је Богословски факултет у Београду. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године примио је јерођаконски и јеромонашки чин. Партизани су га ухватили, заједно с протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године и стрељали у Блажују код Сарајева. Свештеномученик Јован, сабрат манастира Жиче. Протосинђел Јован (Рапајић) рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно с јеромонахом Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Стрељан је у Блажују код Сарајева у мају 1945. године. Очевици су касније говорили да су сами себи копали јаму. Свештеномученик Јован Возућки. Свештеномученик Јован (Зечевић) рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године одведен је с групом Срба у теретном вагону у Копривницу. Страшно је мучен и на крају убијен. Исповедник Божидар Биљешевски. Свештеномученик Божидар (Јовић) рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у казнено-поправном заводу у Зеници, где је иако невин издржавао казну од осам година. Свештеномученик Богдан Сарајевски. Протојереј Богдан (Лалић) рођен је 8. јуна 1889. године у Сарајеву. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену. Рукоположен је за свештеника 25. априла 1924. године. Као парохијски свештеник службовао је на парохијама у Цикотама, Мокром, Палама и Врањану. На дужности вероучитеља затекао га је Други светски рат. Ухапшен је половином јуна 1941. године, заједно са својим сином који је био ученик богословије, а чије име није сачувано. Обојица су убијени на Велебиту и бачени у јаму Јадовно. Свештеномученик Трифун Илијашки. Свештеномученик Трифун (Максимовић) рођен је 1873. године у селу Зенику код Сарајева. Завршио је Богословију у Раљеву, након чега је рукоположен за ђакона и свештеника 1899. године. Прогоњен је од стране аустријских власти. Почетком Првог светског рата био је утамничен. Стрељан је у Семизовцу у септембру 1914. године. Свештеномученик Велимир Кошутички. Свештеномученик Велимир (Мијатовић) рођен је 1901. године Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву након чега је рукоположен за ђакона и свештеника 1923. године. Био је парох Кошутички. За време Другог светског рата протеран је у Србију, где је стрељан од стране партизана у марту 1945. године. Свештеномученик Божидар Которски. Свештеномученик Божидар (Минић) рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. године, а за свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године. Свештеномученик Миладин Биљешевски. Свештеномученик Миладин (Минић) рођен је 15. новембра 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1935. године. До рукоположења 17. октобра 1937. године радио је у Црквеном суду. Био је парох Брежичански и Биљешевски. Ухапшен је 27. априла 1941. године. Убио га је бивши фратар из Бусоваче, Еуген Гујић. Свештеномученик Марко Купрески. Свештеномученик Марко (Поповић) рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Богословију у Раљеву, а свештенички чин је примио 1901. године. За време Првог светског рата аустријске власти су га дуже време држале као таоца. Усташе су га ухапсиле 6. јуна 1941. године у Купресу. У Бугојну је неколико дана био затворен. Заклан је у шуми Јусуфа Спајића 24. јуна 1941. године. Свештеномученик Димитрије Никшићки. Свештеномученик Димитрије (Рајановић) рођен је 2. фебруара 1909. године у Новој Вароши. Основну школу и гимназију завршио је у Пријепољу, а Богословију у Призрену 1931. године. Рукоположен је 1932. године и постављен је за парохијског свештеника у Соколовићима. Почетком 1939. године прешао је у село Нишић код Сарајева. Убијен је у околини Илијаша, у августу 1941. године, с једном групом Срба. Свештеномученик Будимир Добрунски. Свештеномученик Будимир (Соколовић) рођен је 1910. године у Тегарама, код Сребренице. Завршио је Богословију на Цетињу 1931. године. Свештенички чин примио је наредне 1932. године. Стрељали су га партизани у Миљевини 1945. године. Свештеномученик Реља Блажујски. Свештеномученик Реља (Спахић) рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Био је парох Рогатички, а потом и Блажујски. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно с 26 парохијана у шуми код Бутмира. Исповедник Лазар Арадски. Свештеник Лазар (Ћулибрк) рођен је 1847. године у Војевци. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1874. године. За време Првог светског рата интерниран је у Арад, где се и упокојио 12. марта 1915. године. Свештеномученик Саво Брезански. Свештеномученик Саво (Шиљак) рођен је 1909. године у селу Лађанима код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а следеће 1932. године, рукоположен је за свештеника. Убијен је 1945. године у Славонији. Свештеномученик Саво Сарајевски. Свештеномученик Саво (Шкаљак) рођен је 1881. године у Ступини. Завршио је Богословију у Раљеви, након чега је примио свештенички чин 1907. године. У време Првог светског рата аустријске власти су га узеле за таоца. После многобројних мука умро је у болници за умоболне у Сарајеву 1918. године. Свештеномученик Милорад Илинобрдски. Свештеномученик Милорад (Вукојичић) рођен је 1917. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву и рукоположен је за свештеника 1940. године. Војни суд у Пљевљима осудио га је као четника на смрт. Стрељан је 1945. године. Свештеномученик Ратомир Дубочки. Свештеномученик Ратомир (Јанковић) рођен је 1915. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1937. године, а свештенички чин примио је 1938. године у Сарајеву. Стрељали су га Италијани 4. децембра 1941. године у Пљевљима. Свештеномученик Михаило Прибојски. Свештеномученик Михаило (Јевђевић) рођен је 1891. године у селу Жирчи. Свештенички чин примио је 1913. године. Стрељали су га партизани у Новом Пазару 1945. године. Свештеномученик Душан Бучевски. Свештеномученик Душан (Пријовић) рођен је 1906. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Призрену 1928. године. Свештенички чин примио је наредне 1929. године. Стрељан је од стране партизана 1946. године у Пљевљима. Свештеномученик Добросав Сјеверински. Свештеномученик Добросав (Соковић) рођен је 1915. године у селу Мокронози код Вишеграда. По завршетку Богословије у Сарајеву, примио је свештенички чин 1939. године. Убиле су га усташе у Сарајеву, у лето 1941. године. Свештеномученик Нестор, игуман Милешевски. Свештеномученик Нестор (Тркуља) рођен је 1899. године у Црном Лугу. Након завршетка монашке школе, замонашен је у манастиру Раковица 1924. године. Исте године примио је и свештенички чин. Пред почетак Другог светског рата постављен је за старешину манастира Милешеве. Стрељали су га партизани у октобру 1941. године. Свештеномученик Серафим, игуман Тројицки. Архимандрит Серафим (Џарић) рођен је 1875. године у селу Оћевини код Пљеваља. Замонашен је 1897. године у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. За јерођакона је рукоположен 1898. године, а за јеромонаха 1900. године. Био је дугогодишњи старешина манастира Свете Тројице код Пљеваља. Стрељали су га партизани у Пљевљима 1. децембра 1941. године. Свештеномученик Андрија Пљеваљски. Свештеномученик Андрија (Шиљак) рођен је 1898. године у Пљевљима. По заршетку Богословије у Призрену рукоположен је за свештеника 1922. године. Стрељали су га Италијани 4. децембра 1941. године у Пљевљима. Свештеномученик Слободан Пљеваљски. Свештеномученик Слободан (Шиљак) рођен је 1881. године на Илином брду код Пљеваља. По заршетку Богословије у Призрену рукоположен је за свештеника 1903. године. Стрељали су га партизани 5. децембра 1945. године. Протојереј Милан Божић, епископ Варнава Настић, протопрезвитер Симо Бањац, протопрезвитер Мирко Стојисављевић, протопрезвитер Милан Бањац, протопрезвитер Вукосав Милановић, протопрезвитер Милан Поповић, презвитер Родољуб Самарџић и свештеник Дамјан Штрбац. смањи проширени текст
![]() Новоизабрани патријарх бугарски и митрополит софијски Данило састао се 11. јула 2024. године, са бившим бугарским краљем Симеоном II*. Састанку, који је одржан у резиденцији Синода Бугарске православне цркве, присуствовали су и митрополити: великотрновски Григорије, русенски Наум, старозагорски Кипријан и други. Симеон II је честитао патријарху Данилу избор и напоменуо да је Данило већ пети предстојатељ БПЦ са којим се састаје. Патријарх је заузврат захвалио Симеону II на посебној улози коју је бивши монарх одиграо у превазилажењу црквеног раскола 1990-их. Патријарх Данило је пожелио Симеону добро здравље како би „наставио своју мисију – да буде примјер другима“. *Симеон Сакс-Кобург и Гота, познат под династичким именом као Симеон II последњи је краљ Бугарске, који је формално владао 1943–1946 (земљом је управљао регентски савјет). Након укидања монархије 1946. године. емигрирао је у Египат, а одатле у Шпанију, гдје је провео већи дио живота. Симеон се вратио у домовину 1996. године. Био је на челу либералне политичке коалиције „Национални покрет Симеона II”. Као партијски лидер, био је премијер Бугарске од 2001-2005. године. Припрема: вјеронаука.нет на основу писања Orthodox Times ![]() Иако је поријеклом био из Витсаиде (то сазнајемо из Јн 1,44), апостол Петар је живио у граду Капернауму. Овдје је имао кућу, у коју је Исус Христос често долазио током своје проповиједи на обали Галилејског језера. Почетком првог миленијума нове ере Капернаум је био велики и познати град. 746. године овдје се догодио снажан земљотрес који је проузроковао значајна разарања у граду. Капернаум је постепено пропадао и становници су га коначно напустили неколико вијекова касније. Остатке Капернаума археолози су открили тек у 19. вијеку, а кућу апостола Петра - у другој половини 20. вијека. Град Капернаум прије 2000 година Ријеч Капернаум се преводи као „Наумово село“. Постоји верзија да је насеље добило име по пророку Науму , али могуће је да је постојао неки локални становник по имену Наум, који је на мјесту будућег града саградио прву кућу и тако му дао име. На овај или онај начин, „Наумово село“ настало је у II вијеку прије нове ере. У вријеме апостола Петра већ је постојао мали град у којем се налазио римски гарнизон на челу са центурионом. Град се простирао у уском појасу дуж Галилејског језера, удаљеност од прве до посљедње куће била је само 300 метара. Све куће у Капернауму изграђене су од локалног материјала - црног базалта. Биле су врло мале и једноставне архитектуре - очигледно, локални становници нису могли да приуште да направе нешто скупље и сложеније. Куће су биле чврсто примакнуте једна уз другу. Мала дворишта са дрвећем, као што је то често случај у земљама с врућом климом, такође су била затворена унутар зидина. Већина становника Капернаума бавила се риболовом. Археолози су овдје пронашли древни мол који је истицао дубоко у воде Галилејског језера - рибари су за њега везали своје чамце, а унутар града остаци зграде са малим базенима за уловљену рибу - очигледно локална пијаца. Капернаум у Јеванђељу Капернаум се помиње у сва четири јеванђеља. У Јеванђељу се Капернаум назива Исусовим градом: „И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град“ (Мт 9, 1). У Капернауму су живјели апостоли, браћа Андреј и Петар. Ово је био град у којем је апостол Матеј скупљао за Римљане порез. Очигледно је то био разлог Исусовог избора Капернаума за трајно уточиште у Галилеји: “И сиђе у Капернаум, град галилејски, и учаше их суботом“ (Лк 4 , 31). Из Капернаума су апостоли ишли на пецање, ту је Исус учинио многа чуда - излијечио је Петрову ташту, капетановог слугу, парализованог: “Подигавши се пак из синагоге, дође у кућу Симонову; а ташту Симонову бјеше ухватила велика грозница, и молише га за њу. И ставши више ње запријети грозници, и пусти је. И одмах устаде и служаше им. А када захођаше сунце, сви који имађаху болеснике од различних болести довођаху их њему; а он на свакога од њих полагаше руке, и исцјељиваше их“ (Лк 4, 38-40). ![]() Како су тражили Петрову кућу Очигледно је да је апостол Петар, сиромашни рибар из Капернаума, живио у једној од црних базалтних кућа. Али како одредити у којој? Да би одговорили на ово питање, археолози су пажљиво проучавали историју Капернаума након јеванђеоских догађаја. У првим вијековима наше ере, Капернаум је постао напредан трговачки град. Можда је на ово Исус мислио када је рекао: „И ти, Капернауме, који си се до неба подигао, до пакла ћеш сићи“ (Мт 11, 23). Ходочасници су хрлили у град да виде мјесто гдје је Исус проповиједао и гдје су живјели апостоли. На примјер, чувена ходочасница из 4.вијека Егерија посјетила је Капернаум између 381. и 384. године и оставила сљедећи запис: „У Капернауму је кућа главног од апостола претворена у цркву, али зидови су остали исти, још увијек стоје. .... Постоји и синагога у којој је Господ излијечио човјека “. Односно, археолози су морали да траже не приватну кућу, већ хришћанску цркву! Заиста, током ископавања откривени су остаци древне цркве у облику октаедра. Ископавања на мјесту цркве показала су да је отприлике до половине 1. вијека овдје била обична кућа и да су ту живјели људи. Археолози су у тадашњим слојевима пронашли остатке керамике, која је у то вријеме служила за кување. Али већ средином 1. вијека кућа је престала да буде домаћинство - посуђе за домаћинство је нестало, али су у тадашњим слојевима пронађене велике посуде и лампе, а на малтеру који је прекривао зидове појавили су се графити који помињу Бога Исуса и Христа. У 4. вијеку централна просторија куће је проширена, имала је два улаза, са сјевера и југа, и стабилнији кров - ову цркву је видјела Егерија. Постоји разлог да се вјерује да је Јосиф Тиверијадски био укључен у уређење цркве. Средином 5. вијека црква је добила облик октаедра и мозаични под, затим јој је додата апсида са крстионицом. Синагогу у којој је Исус проповиједао пронашли су и археолози - налазила се недалеко од Петрове куће. Синагога је, попут цркве, такође обновљена у 4. вијеку нове ере, а њени нови зидови подигнути су од скупоцјеног бијелог камена из увоза. Међутим, они су стајали на старим основама синагоге из времена Јеванђеља, које су, као и све куће у Капернауму, биле изграђене од црног базалта. Црква је тешко страдала током перзијске инвазије 614. године. Синагога је највјероватније уништена 629. године, када је овдје дошао византијски цар Ираклије. Становници града који су преживјели ове драматичне догађаје одлучили су да не обнављају згаришта, већ да граде нове куће источно од старог насеља. Земљотрес 746. године довршио је почетак ратова - град је уништен и након неког времена напуштен од својих посљедњих становника. ![]() Шта је сад овдје? Рушевине на мјесту древног Капернаума налазе се у посједу Фрањевачког реда. Сада је ово мјесто музеј на отвореном. Савремени фрањевачки храм, који подсјећа на летећи тањир са ногама, покрива и штити остатке Петрове куће коју су ископали археолози. Црква је отворена само за поклонике. Кроз стаклени под виде се стари зидови у којима су некада живјели Петар и Исус, древни графити из средине првог вијека, остаци византијског мозаика. Наравно, ако посјетилац није археолог, веома му је тешко да „оживи“ ово камење. Зато ходочасници одлазе у друго поклоничко мјесто тј. у Храм дванаест апостола, који припада Јерусалимској православној цркви, која се налази на удаљености од неколико десетина метара од музеја. Бијели храм са црвеним васкршњим куполама, наравно, нема никакве везе са архитектуром Христових времена. Али поред храма постоји зелени врт - можда су такви вртови окруживали древни Капернаум, напротив - обала језера са галебовима и рибом која је светлуцала у бистрој води. У башти се налазе сеновити простори са столовима и каменим седиштима, између којих шетају разнобојни паунови. Чувар и творац ове баште, отац Иринарх, грчки монах, нека врста локалног обележја, води миран, једноставан живот: ради у врту, разговара са ходочасницима.Једном недјељно у цркви се служи литургија на словенском за православне хришћане који говоре руски који живе у тим мјестима. Извор: Фома.ру/ Превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет /11. јула 2021. године/ ![]() Са великом духовном радошћу позивамо све вас, браћо и сестре, драги нам епархиоти, на наш СВЕ - ЕПАРХИЈСКИ САБОР СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА наше славне и историјске митрополије Дабро-босанске. Са великом духовном радошћу позивамо све вас, браћо и сестре, драги нам епархиоти, на наш СВЕ - ЕПАРХИЈСКИ САБОР СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА наше славне и историјске митрополије Дабро-босанске. Свештеномученици наше Митрополије су наш вјенац и слава пред Господом. Све наше Свештеномученике пред престолом Божијим и славом Његовом предводи наш дични и велики митрополит Петар. Ове 2024. године они нас сабирају и позивају у Источну Илиџу, на Вељине, код цркве Светог Василија Острошког Чудотворца, а у суботу 13. јула 2024. године са почетком у 09:00 часова. Свету архијерејску литургију служиће Високопреосвећени Господин Јоаникије, Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски, а уз саслужење Митрополита Хризостома те свештенства и свештеномонаштва наше Митрополије. Добро нам дошли! ИЗВОР: МИТРОПОЛИЈА ДАБРОБОСАНСКА
Празник Рођења Светог Јована Претече – Ивањдан и храмовна слава манастира Јасеновца молитвено су прослављени у недељу другу по Педесетници, 7. јула 2024. године.
Са верним народом, свештенством и монаштвом, свету архијерејску Литургију том приликом служио је Његово Преосвештенство Епископ пакрачки и славонски г. Јован.Током Литургије, у чин анђеоског образа владика Јован је замонашио достојну искушеницу Ксенију, давши јој монашко име Сара. Извор: Фејсбук страница Саборног храма Свете Тројице у Пакрацу Бугарска се налази на посљедњем мјесту у ЕУ по броју свештеника – 12 на 100.000 становника. У земљи има преко 8.000 цркава и манастира, односно 10 пута више од духовника, показују подаци пописа становништва Бугарске спроведеног 2021. године.
51,4%, односно 3 милиона Бугара изјавило је да вјерује у Бога, 24,7% – да нису вјерници, 13% оприједелило се за опцију "не могу да одредим", а 11% – за опцију "Не желим да одговорим на ово питање". Поређења ради, према подацима Пописа становништва из 2011. године, вјерницима се изјаснило 60,4% Бугара, а као атеисти – 22%. Опадање броја вјерника за 9% за 10 година је фрапантно. Као хришћани изјаснило се 4.219.270 особа (71,5% оних који су одговорили на питање). 97% хришћана су православни. Године 1992. као хришћани изјаснило се 86,7% Бугара. Протестаната је 1,7%, католика – 0,9%, а вјерника Јерменске апостолске цркве – 0,1%. Муслиманску вјероисповест навело је 638.708 учесника у попису што је 10,8% оних који су одговорили на питање. Јудаистичку вероисповијест је навело 1.736 учесника у попису, док је 6.451 учесник као одговор означио "остале вјероисповести". Извор: Радио Бугарска Америчко-аустралијски филмски глумац и редатељ Мел Гибсон написао је писмо* охрабрења надбискупу Карлу Марији Вигану (Carlo Maria Vigan) након што је Ватикан објавио да је сада пензионисани, а некада папски нунциј у Сједињеним Државама, екскомунициран, тј. искључен из Цркве и да му је забрањено вршити свештеничке дужности. Писмо је заиста шокантно с обзиром на то на који начин Мел Гибсон говори о папи Фрањи, поглавару Католичке Цркве. У писму позива Вигана да дође да служи свету мису у његову цркву. Папу назива расколником, кривовјерником и говори Вигану да има част бити избачен из такве лажне цркве
Преносимо писмо објављено на Lifesitenews, у којем Гибсон даје безусловну подршку екскомуницираном надбискупу и у којем сам позива Ватикан да и њега ексхомуницира, у цјелости: Поштовани надбискупе, сигуран сам да ништа друго нисте очекивали од Хорхеа Бергоља. Знам да знаш да он нема никакав ауторитет – па нисам сигуран како ће то утицати на Вас у будућности. Надам се да ћете наставити служити мису и сами примати свете тајне – заиста је знак части избјегавати лажну, постконцилска цркву. Имате моје суосјећање што јавно трпите ову тешку неправду. За мене и многе друге ти си најхрабрији херој. Као и увијек, погодили сте чавао у главу што се тиче Фрањине нелегитимности. Ви изражавате кључне проблеме с институцијом која је засјенила праву Цркву и поздрављам вашу храброст у изражавању тога, али више од тога у одржавању вјерности правој Цркви! Ти си модерни Атанасије! Веома поштујем начин на који браните Христа и Његову Цркву. Слажем се с вама 100% да је постконцилска црква Другог ватиканског сабора кривотворена црква. Зато сам саградио католичку цркву која служи само традиционално богослужење. Добродошао си доћи и служити мису тамо било када. Он је, дакле, расколник Наравно, бити назван расколником и бити екскомунициран од стране Хорхе Бергоља (Jorge Mario Bergoglio) је попут знака части када сматрате да је потпуни отпадник и да вас избацује из лажне институције. Запамтите да прави раскол захтијева иновацију, нешто што ви нисте учинили, али нешто што Бергоглио чини сваким дахом. Он је, дакле, расколник! Међутим, он се већ ипсо фацто екскомуницирао својим многим јавним кривовјерјима (канон 188 у законику из 1917.). Као што већ знате, он нема моћ изоппштити вас јер чак није ни католик. Зато се радујте! С вама сам и надам се да ће ме Бергоглио изопштити и из своје лажне цркве. Бергоглио и његове кохорте имају одјећу и зграде, али ви имате вјеру. Бог те благословио и чувао. Ако ти било што треба само питај, потрудићу се да ти помогнем. С дивљењем и бескрајним поштовањем. Мел Гибсон. Да подсјетимо, надбискуп Вигано, је познат по томе што је оптужио високе црквене званичнике за прикривање злоупотреба које је починио бивши кардинал Теодор Мекарик. Више пута је одбацио ауторитет папе Фрање и позвао га да поднесе оставку.У дугачком саопштењу од 28. јуна, Вигано је оптужио папу за „јерес и раскол“ због његовог промовисања вакцине против COVID-19 и његовог надзора над споразумом између Ватикана и Кине о именовању бискупа због чега је прошле седмице екскомунициран из Римокатоличке цркве. Иако позван на Суд, није се појавио те је пресуда која је одјекнула свијетом, донесена без Виганове присутности. Вигано прима охрабрења људи широмм свијета, тако у том низу и Мел Гибсона, редитеља између осталог најапознатијег филмског приказа Исуса Христа у историји – америчког филма "Страдање Христово" , енгл. "Passion of the Christ" (2004. годинa). *Напомена: писмо Мела Гибсона надбискупу Карлу Марији Вигано појавило се прво на веб страници италијанског новинара Алда Мариа Валлија. Од тада га је промовисао надбискуп Вигано на друштевој мрежи X. Lifesitenews.com/ је такође добио директну потврду од Мела Гибсона да је он написао писмо. ![]() Свети Сампсон је рођен у Риму у богатој и племенитој породици. Стекао је добро образовање, посебно је темељито проучавао медицину и користио је за бесплатно лијечење, углавном нишчиних и убогих. Схвативши да се дјела милосрђа могу вршити само хришћанским васпитањем душе, преподобни Сампсон марљиво је проучавао Свето писмо и много се молио. Послије смрти својих родитеља, Свети Сампсон је подијелио насљедство, испуњавајући у пракси савјете о савршенству које је Спаситељ дао богатом младићу (Мт 19, 21). Преподобни је изабрао аскетски начин живота, и желећи да стекне за себе духовно благо, кренуо је у пустињу с намјером да води строги живот подвижника. Промислом Божјим свети Сампсон је стигао у Цариград. Овдје се настанио у малој кући и почео да прима ходочаснике, болеснике, сиромахе и с ревношћу им служио. Преподобни се према људима односио с љубављу, чинио милосрђе и то му је постало дубока потреба. Господ је прославио угодника Свога. Тако се догодило да је византијски цар Јустинијан I (527-565) тешко оболио. Не примајући олакшање од помоћи највјештијих дворских љекара, цар је почео усрдно да се моли Богу. Ускоро је Јустинијан у сну видио човјека за којег му је речено да може да излијечи цара. У потрази за овим љекаром царске слуге су обишле читав Цариград, коначно пронашли Сампсона којег доведоше у палату. Једним додиром руке на болно мјесто светитељ је излијечио Јустинијана. Захвални цар почео је да му нуди много злата и сребра. Али Сампсон је одбио дарове, а заузврат је тражио од цара да изгради странопримница и болницу. Цар је удовољио овом захтјеву и чак додијелио имања овим институцијама на њихово одржавање. Сампсон је наставио своју службу до дубоке старости. Његова смрт (око 530) била је безболна и мирна. Тијело свеца сахрањено је у цркви посвећеној свештеномученику Мокији (+ око 295). Име преподобног Сампсона као исцјелитеља и чудотворца помиње се у Светој тајни јелеосвећења. У недјељу, 7. јула 2024. године, на празник Рођења Светог Пророка и Претече Јована, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Митрополита бањалучког, служио је Свету архијерејску Литургију у зимском храму Вазнесења Господњег у манастиру Милошевац, уз саслужење свештеномонаха, свештеника и ђакона бањалучке митрополије. На Светој Литургији, Епископ Сава рукоположио је дипломираног теолога Николу Весића у чин ђакона. У недjељу, 7. јула 2024. године, Преосвећени викарни eпископ богдански Атанасије (Румунска православна црква), освештао је манастир „Сви Келтски Свети“ у Килнинијану, на острву Мaл* (The Isle of Mull). Ово је први православни манастир основан на шкотским острвима у посљедњих 1000 година. На богослужењу, које је служено по благослову Његовог Високопреосвештенства Митрополита Јосифа западно и јужноевропског Јосифа (Румунска православна црква) саслуживао је и архиепископ Сан Франциска и Запада Венијамин, из Православне Цркве у Америци (engl. Orthodox Church in America). Манастир је основан на мјесту старијег манастира из првог миленијума хришћанства, који је 2009. године поклоњен Румунској православној западноевропској архиепископији. „Данашња недјеља је изузетна, јер обнављамо благодат гдје су први келтски монаси посветили своје животе за животе других“, рекао је викарни епископ румунске православне епархије Италије. Монашки живот у Килнинијану Монашка дјелатност у Килнинијану трајала је од 6. вијека до викиншких напада на крају првог миленијума хришћанства. Први монаси су се овдје населили због Светог Нинијана, извора посвећеног Светом Нинијану за који се зна да има чудесну исцјелитељску моћ. Келтски манастир Свети Нинијан цвјетао је од касних 500-их до краја првог миленијума, када су напади Викинга окончали монашки живот на острвима. Послије тог времена, Килнинијан је био напуштен неколико вијекова, прије него што је претворен у протестантску парохију. Године 1755. подигнута је нова црква на темељима раније монашке, и то је црква која се данас користи за богослужења. Манастир је основан 2010. године, када је о. Серафим преузео Килнинијан, цркву Светог Нинијана и Светог Катберта, на острву Мaл на Хебридима. Један од наших најтежих тренутака за манстир био је новембар 2013. године, када је невријеме поломило дрвеће на гробљу и пало преко цркве. Читав дио крова и звоник су уништени, остављајући Килнинијан изложен јаким кишама и вјетровима Атлантика. Било је потребно више од две године и преко двјеста хиљада фунти да се поправи овај историјски споменик, који је уврштен као дио националне баштине. Данас монашку заједницу чине два различита манастира – Манастир на Мулу (где живе монахиње) и Манастир на Јони (где живе монаси). Литургијски језик је енглески.Манастирски комплекс је обновљен бригом многих вјерника из Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и Канаде, као и монашких заједница острва Мул и Јона. Манастирска црква се први пут појављује у записима 1561. године. *Мал је једно од Британских острва које припада Уједињеном Краљевству, односно Шкотској. Налази се у и део је ужег архипелага Унутрашњи Хебриди. Површина острва износи 875 km². Према попису из 2001. на острву је живело 2667 становника. ![]() Тихвинска икона Пресвете Богородице, према предању, једна је од икона које је насликао свети апостол и јеванђелист Лука. У V вијеку. из Јерусалима пренесена је у Цариград, гдје је за њу саграђен Влахернски храм. Године 1383. 70 година прије заузимања Константинопоља од стране Турака, икона је нестала из цркве и појавила се у блиставој свјетлости над водама Ладошког језера. Чудесно ношена од мјеста до мјеста, зауставила се у близини града Тихвина. На мјесту изгледа иконе изграђена је дрвена црква у част Успења Богородице. Трудом великог кнеза Василија Ивановича (1505 - 1533), умјесто дрвене, подигнута је камена црква. 1560. године, по наредби цара Ивана Грозног, при храму је подигнут манастир, ограђен каменим зидом. У 1613-1614, шведске трупе, заузевши Новгород, више пута су покушале да униште манастир, али је манастир спасен залагањем Богородице. Тако су једног дана, с обзиром на то да се шведска војска приближавала, монаси одлучили да побјегну из манастира, узевши чудотворну икону, али је нису могли помјерити са свог мјеста. Ово чудо зауставило је малодушне, и они су остали у манастиру, надајући се заштити Богородице. Браниоци манастира, незнатни по броју, успјешно су одбијали нападе непријатељских снага које су им биле знатно надмоћније. Швеђани који су напредовали или су замислили руску велику војску која долази из Москве, или неку врсту небеске војске, побјегли су. Свенародну прославу Тихвинске иконе Богородице, прослављене небројеним чудима, Црква је установила у знак сјећања на њено чудесно појављивање и пораз њених непријатеља посредством Богородице. Икона је по граду Тихвину прозвана Тихвинска. Бројна чудеса десила су се захваљујући овој чудотворној икони; а многи болесници били су исцјељени захваљујући њој. Након Октобарске револуције, 1924. године, манастир у којем се чувала Тихвинска икона затворен је, а чудотвора икона пренесена је у један од храмова Тихвина. Током Другог свјетског рата, током окупације града, икона је пребачена у Псков .Нацисти су 1941. године заплијенили икону, а када је Трећи рајх пао амерички војници су је однијели у Чикаго, гдје су је православни свештеници чували до обнављања Тихвинског манастира. Икона је 2004. године коначно враћена у свој манастир. У Кападокији* (туристички регион у централној Турској, гдје су концентрисани многи пећински храмови из византијског времена) откривена је некропола са другачијим типом гроба који никада раније није виђен. О овоме пише Anatolian Archaeology и на друштвеним мрежама приказала фотографије са мјеста открића. Ископавања су открила некрополу у Невсехиру (Nevsehir), што доводи у питање досадашња схватања праксе сахрањивања у тој области. Ово откриће у близини Музеја на отвореном Гореме обећава да ће преобликовати наше знање о древној историји Кападокије.Посебност некрополе је необичан тип сахрањивања, који овде никада раније није виђен. Некропола је пронађена током ископавања на аутопуту који повезује Гореме са градом Ортахисар, изграђеном 1956. године, који је затворен за транспорт 2022. године када је пуштен у рад нови аутопут. Стари пут је нанио штету природном пејзажу и затворен је ради заштите подручја. За разлику од типичних гробова исклесаних у стијенама пронађених широм Кападокије, ова некропола има различите типове сахрањивања, што је прво такво откриће у региону. Пројекат ископавања дио је иницијативе „Наслеђе за будућност“ (“Heritage for the Future”), која укључује ископавање испред Музеја на отвореном Гореме (Göreme) и древног града Собесос у Ургупу (Sobesos Ancient City, Urgup). У општини Гореме постоји национални археолошки парк, који је музеј на отвореном. Сматра се да је овде настао монашки образовни систем. Генерални директор за културно наслеђе и музеје Кападокијске области, Бирол Инчецикоз (Birol İnceciköz), рекао је да ће резултати ископавања у музеју на отвореном у Горемеу промијенити изглед овог региона 2025. године јер ће подручје бити дизајнирано као археопарк са укључивањем нових налаза. Како је специјализовани портал Аrkeonews објаснио суштину открића, гробови се налазе у свим пећинским црквама Кападокије. То су овалне јаме ископане у подовима и зидовима цркава за сахрањивање мртвих. Гробови су често били дио првобитног дизајна цркве. У таквим случајевима за тијело покојника у зиду је урезано лучно удубљење (аркосолијум-лучно засведена ниша над гробом, уграђена у његов зид или конструисана на површини). Већина гробова је традиционално урезана у под након што је црква завршена. Понекад је геолошки пејзаж захтијевао да се гробови налазе изван цркве. На примјер, погребна капела Карабулут Килисе (Karabulut Kilisesi) настала је у облику јединственог димњака, тако да се гробови налазе око спољашње стране структуре. Откриће испред цркве Токали у Кападокији сада научницима по први пут показује некрополу без гробница исклесаних у стијенама.
Црква Токали (Токалы Килисе) је велики храм уклесан у стијени у близини Музеја на отвореном у Горемеу. Захваљујући својој огромној величини, импресивној подземној капели и фрескама из 9. вијека које приказују Христов живот, сматра се изузетнијим од бројних других резбарених цркава у овој области. Археолози најављују значајне историјске налазе у Кападокији Поред некрополе, ископавања су открила значајна подручја од историјског значаја, укључујући подруме, кухиње и радионичке просторе цркве Балконлу, која се налази непосредно изнад цркве Токали. Црква Токали позната по својој величини и фрескама из 9. века, сада се налази у близини још интригантнијег археолошког налазишта. Недавно су у Ингушетији откривене крипте и млинови на територији Државног историјског, архитектонског и природног музеја-резервата Џејрак-Асински. У селу Фуртоуг пронађене су две речне воденице и четири подземне крипте о којима се раније није водило рачуна. Подземне крипте садржавале су остатке костију. Из верских разлога, локални становници су их затрпали земљом. Сада их треба уврстити на листу идентификованих мјеста културног наслеђа републике како би се обезбедила безбједност. *Православље у Кападокији Хришћанска историја Кападокије вуче коријене још од првог вијека захваљујући мисионарским путовањима апостола Павла који је походио ове крајеве. Први хришћани насељавају ову област бежећи од прогона римских власти, тражећи заклон под „каменим капама“.У раном хришћанству, стара престоница Кападокије, Мазака, под новим именом Кесарија (Ћесарија) била је важно епископско средиште. Тројица кападокијских отаца: Свети Василије Велики, Григорије Ниски и Григорије Назијанзин -веома су значајни за рану историју цркве. Овде су рођени и свети Ђорђе и чувени светогорски старац Пајсије.У вријеме преподобног Симеона Столпника (+459) хришћанство је у Кападокији цвјетало. Укупно, Кападокија је било необично важна за рану историју хришћанства. Све до 1071. године Кападокија је била дио Византије. Посљедњи православни хришћани напустили су Кападокију након грчко-турског рата и прогона грчког становништва двадесетих година прошлог вијека. Више од 3 000 цркава, свједоче о православном и грчком карактеру прошлости Кападокије.Само у једној од кападокијских области – Горемеу, налази се више од 400 цркава. У знаку јединства и духовне радости, у Старом храму у Зворнику, данас је служена Света архијерејска Литургија поводом празника Рођења светог Јована Крститеља. Литургију су служили преосвећена господа митрополити Фотије зворничко-тузлански и Петар преспанско-пелагонијски, уједно и администратор аустралијско-новозеландски, гост из Македонске Православне Цркве. Верни народ Зворника окупио се у порти храма где је митрополите дочекао старјешина храма, протојереј-ставрофор Славенко Томић, уз друге свештенике и ђаконе. Овај догађај имао је посебан значај јер је обележавао славу Старог храма, једног од важних духовних центара у региону. Митрополит Фотије се у својој беседи обратио сабраном народу, нагласивши значај светог Јована Крститеља као последњег пророка Старог Завета и првог пророка Новог Завета. „Свети Јован је тај који је указао на Христа као Месију речима: 'Гле, ево Јагње Божије које узима на себе грех света'“, истакао је митрополит. Високопреосвећени Владико, браћо у Христу, часни оци, уважени градоначелниче, господо, куме, драга браћо и сестре, добро дошли данас овде у храм Рођења Светог Јована Крститеља. Овај благословени и величанствени храм у Зворнику недавно је прославио 200 година постојања, уз посету нашег Патријарха са Архијерејима. На тој прослави смо служили вечерње богослужење и посветили овај храм, а сутрадан смо освештали велики и дивни Саборни храм. То су били велики дани и значајни тренуци у старом седишту наше епархије. Иако је ово још увек епархија, верујемо да ће доћи време да се њен статус промени. Важно је нагласити да је ово старо седиште наше митрополије, чак и када је била Митрополија зворничко-сребреничка, пре него што је формирана Епархија зворничко-тузланска. Од XIII века, овде је постојала митрополија која је задржала свој ранг све до 1920. године. Тада је наш Сабор у Сремским Карловцима одлучио да се поједине епархије одрекну статуса митрополија и постану епископије, док је Патријарх добио титулу Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. То је имало смисла тада, али сада се јавила потреба да се старо достојанство врати. Први корак у том процесу је да су многи епископи добили титуле архиепископа и митрополита. Знам да је 18 владика добило ове титуле, што је почетак процеса враћања историјског ранга митрополијама. Наша епархија је једна од оних са историјским наслеђем које заслужују да им се врати статус митрополије. Јуче смо били у Братунцу где је служио наш Патријарх са многим владикама и нашим митрополитом Петром, који столује у Битољу. Недавно смо код њега у Битољу имали диван догађај - канонизацију нове светитељке, Свете Стефаниде, преподобномученице која је страдала 1945. године од Немаца. Она је пострадала због одбијања да угаси кандило у својој соби када су Немци тражили да се погасе сва светла. Било је у Битољу пуно људи, монаха и представника цркава. Ја сам имао благослов да будем тамо и могу рећи све најбоље о том догађају.Сада је митрополит Петар дошао да буде са нама овде на слави у Зворнику, и радо је прихватио позив. Радујемо се данашњем дану и празнику Рођења светог Јована Крститеља. Његов подвиг и јеванђелско дело морамо увек имати на уму, јер је он последњи пророк Старог Завета и први пророк Новог Завета, који је наговестио долазак Спаситеља. Када је мноштво људи дошло на Јордан да се крсти, међу њима је био и Господ Христос. Други га нису препознавали док Свети Јован није показао на Њега рекавши: „Ево Јагње Божије које узима на себе грех света“. Свети Јован нам је учитељ смирења, покајања и подвига. Живео је у пустињи у скромности и испосништву, носећи одећу од камиље длаке. Његово велико смирење и дело у историји Цркве су непроцењиви. Иако су људи мислили да је он Месија, Свети Јован је смирено говорио да није он Христос, већ да за њим иде јачи од њега, коме није достојан ремена на обући одвезати. Он је учитељ покајања и правог духовног живота, који нас усмерава на самога Христа. Свети Јован Крститељ је пострадао сведочећи Христа и изобличавајући безбожног Ирода, говорећи му да не може имати жену брата свога. Црква благосиља брак, али постоје правила и типик како се може ступити у брак. Телесно сродство до деветог колена и духовно сродство, као кумство, су препреке браку до деветог колена. Данас се то често занемарује и људи који су у духовном сродству улазе у брак, али морамо то вратити у исправно стање. Честитам и захваљујем свима који су допринели обнови овог храма. Храм је сада осликан и порта уређена, захваљујући труду нашег намесника, оца Милоша, братства овог храма - протојереја Славенка и новопридошлог оца Драгана. Видљиви су плодови њиховог братског рада. Желим још једном да захвалим Богу и да призивамо Светог Јована у нашим молитвама. Имао сам прилику да видим мошти Светог Јована у руском манастиру Пантелејмону на Светој Гори. Видети мошти онога за кога је сам Господ рекао да је највећи човек рођен на земљи је било величанствено искуство. Такође, желим да се захвалим нашем уваженом митрополиту Петру из Битоља. Он је одиграо важну улогу у поновном успостављању јединства између Српске и Македонске православне цркве. Као члан Синода и учесник у преговорима, могу рећи да је то велика победа Православља. Овај подвиг јединства је дело Духа Светога и Цркве Божије. Наш митрополит Петар је човек стамене вере, који је, заједно са осталим архијерејима, издржао притиске времена комунизма и безбожништва. Сви који су учествовали у овом процесу су апостоли нашег доба, носећи дух љубави и јединства. Захваљујем Богу што је митрополит Петар данас са нама, водећи нас у овом празнику и служећи свету Литургију. Поздрављам га као брата и ученика пред учитељем, молећи га да са неколико речи благослови наш српски православни народ у Епархији зворничко-тузланској. Митрополит Петар, у својој беседи, нагласио је важност љубави и братства између Српске и Македонске православне цркве. „Данас смо показали на делу да је љубав међу Српском и Македонском православном црквом бесмртна,“ рекао је он, додајући да се данас у Зворнику осећа као међу својим народом. Током литургије, градоначелник Зворника, господин Бојан Ивановић, одликован је Орденом Светог Саве који додељује Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, у знак признања за његово активно учешће у животу Цркве на простору Епархије зворничко-тузланске.После литургије, одржан је свечани опход око храма, након чега су освештани славски дарови и преломљен славски колач са кумом овогодишњег сабрања Васом Станојевићем и његовом породицом.
Славље је настављено уз трпезу љубави, у духу празничне радости и заједништва. Дана 7. јула 2024. године, у недјељу 2. по Духовима, на празник Рођења Св. пророка, претече и крститеља Господњег Јована, по благослову Патријаршијског егзарха афричког, митрополита зарајског Константина, извршена је Света тајна крштења над житељима села Центар Б (округ Баринго, Лугари) у Кенији. На овај празник јереј Петар Лутомија крстио је 84 особе. Новоформирана парохија, коју чине становници села који су прешли у православље добила је име Светог Јована Крститеља. Затим је свештеник, уз саслужење ђакона Јована Шилесија, одслужио Божанствену Литургију током које су новопросвећени примили Свете Христове Тајне. По завршетку богослужења, отац Петар припремио је заједничку трпезу за нове чланове Цркве. Наводи се да је два мјесеца катихетске разговоре са новокрштенима водио ђакон Јован Шилеси, а црквеном појању учио их је катихета Емануил Ванџала. Патријаршијски егзархат Африке/Припремио вјеронаука.нет ![]() Наша Црква 8. јула по новом (25. јуна по старом календару) молитвено прославља Свету преподобномученицу Февронију. У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици су похрањене мошти (глава) ове Божије угоднице. Света преподобномученица Февронија је била кћерка римског сенатора Просфора. Да би избјегла брак она се обручи Христу и замонаши се на Истоку у земљи Асирској, у манастиру, гдје њена тетка, Вриена, бјеше игуманија. Лисимах, син некога великаша, имаше жељу да се ожени Февронијом, но како цар Диоклецијан подозреваше у њему потајног хришћанина, посла га на Исток, са Селином, стрицем његовим, да хвата и убија хришћане. Суров беше Селин као звер, и свуда без поштеде истребљиваше хришћане. Лисимах, напротив, где год могаше штеђаше хришћане и склањаше их од свога звероподобног стрица. Направивши пустош од хришћана у Палмири, Селин дође у град Сивапољ, близу ког беше манастир девички са педесет испосница, међу којима и Февронија. Иако јој беше тек двадесет година, Февронију поштоваху и у манастиру и у граду због велике кротости, мудрости и уздржљивости. У том манастиру држаше се правило блажене Платониде, раније игуманије, да се сваки дан петка проводи само у молитвама и читању свештених књига, без икаква другог рада. Вриена беше одредила Февронију да чита сестрама свештене књиге, и то стојећи скривена иза завесе, да се нико не би замаивао и пленио красотом лица њенога. Чувши Селин за Февронију, нареди да му је доведу. Па кад се света девица не хте одрећи Христа и пристати на брак са смртним човеком, он нареди да је шибају, потом да јој зубе избију, потом да јој одсеку руке, па прси, па ноге, и најзад да је посеку мачем. Али мучитеља - тога истог дана снађе страшна казна Божја: бес уђе у њега, и обузе га неки самртни ужас; у том ужасу он удари главом о мермерни стуб и паде мртав. Лисимах нареди да се тело Февронијино сабере и однесе у манастир, где буде чесно сахрањено, а он се са многим другим војницима крсти. Од моштију свете Февроније биваху многа исцељења, а и она се јављаше у дан празника њеног и стајаше на свом уобичајеном месту међу сестрама, и све сестре гледаху је са страхом и радошћу. Чесно пострада света Февронија и пресели се у вечно блаженство 310. а 363. године мошти њене буду пренесене у Цариград. |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
July 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|