Треће обретеење (проналазак) главе Претече и Крститеља Господњег Јована, које се догодило око 850. године, Српска Православна Црква слави 7. јуна. Након усјековања главе Јована Крститеља, његови ученици су узели његово тијело и сахранили га у самарјанском граду Севастији, а часну главу Иродијада је бацила  на  депонију. Међутим, жена царског управитеља  Хузе  тајно је узела свету главу, ставила је у посуду и сахранила на Маслинској гори, на једном од Иродових имања. Прво обретење главе догодило се у IV вијеку, када је ова земља већ припадала благочестивом велможи Инокентију, који је одлучио да на њој подигне цркву. Касније, након низа догађаја, глава Јована Крститеља сахрањена је у пећини близу града Емесе. Године 452. догодио се њен Други проналазак (обретење) када ју је пронашао архимандрит локалног манастира Маркел. Треће обретење главе догодило се око 850. године. Током напада Сарацена, светиња је пренесена из Емесе у Комане (око 810-820), гдје је током година иконоборства било закопана у земљу. Пошто је јерес иконоборства побијеђена, патријарху Игњатију (847-857) је, у сну, показано мјесто гдје се налазила часна глава. Патријарх је о томе обавијестио цара, који је послао посланство у Комане, усљед чега је дошло до Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља. Након тога, светиња је пренесена у Цариград, гдје је постављена у придворну цркву.

Чудотворна икона Пресвете Богородице Брзопомоћнице из Свете Горе данас је на Духовски уторак, свечано дочекана у Храму Светог великомученика Георгија у бањалучком насељу Паприковац. Вјерници су испред Храма Светог великомученика Георгија присуствовали свечаном дочеку чудотворне иконе.
Свету архијерејској литургији служио је Његово преосвештенство владика бањалучки Јефрем, уз саслужење свештенства епархије бањалучке, а у присуству многобројних вјерника. Парох паприковачки Слободан Марин рекао је да ће се до недјеље, 11. јуна, пред иконом непрестано читати акатист.
- Након тога ће се једном недјељно послије вечерњег богослужења у овом храму читати акатист Пресветој Богородици - навео је парох Марин.
Пред овом иконом вјерници се моле када је потребна брза и дејствена помоћ, у недоумици како поступити, при различитим обољењима, као и при рођењу дјетета. На Светој Гори, у манастиру Дохијар, налази се прототип ове иконе, који је према црквеном предању насликан у 10. вијеку, за живота оснивача те светиње, преподобног Неофита. Најчувенија је икона Свете Горе, послије чудотворне иконе Вратарица из манастира Ивирон и иконе Достојно Јест из Ватопеда. Извори: Глас Српске и РТРС

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан служили су, данас на Духовски понедељак 5. јуна 2023. године, заједничку свету архијерејску Литургију у Катедралном храму охридских архиепископа у Охриду поводом обележавања прве годишњице од када је у старој Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду поглавар Српске Православне Цркве уручио Томос о аутокефалности поглавару Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије. Патријарху Порфирију и Архиепископу Стефан су саслуживали Високопресовећени Митрополити Македонске Православне Цркве - Охридске Архиепископије: брегалнички г. Иларион, дебарско-кичевски г. Тимотеј, преспанско-пелагонијски г. Петар и кумановско-осоговски Григориј, Преосвећена господа епископи: полошко-кумановски г. Јоаким, Македонска Правослвна Црква - Охридска Архиепископија, нишки г. Арсеније, марчански г. Сава и топлички г. Петар, као и бројно свештенство и монаштво Македонске Православне Цркве-Охридске Архиепископије у молитвeном присуству бројног верног народа.
Након свете Литургије беседом се обратио Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан поздрављајући Патријарха Порфирија и његов долазак. За исказану љубав према Македонској Православној Цркви- Охридској Архиепископији и македонском народу Архиепископ Стефан је Патријарху српском Порфирију уручио орден Светог Климента првог реда. Архипастирском беседом обратио се и Патријарх Порфирије у којој је истакао да је заиста ганут  љубављу и овим одличјем. "И наравно да сам испуњен радошћу Духа Светога што смо данас овде у славном Охриду сабрани у овом древном предивном православном храму Свете Софије, радујем се наравно и због повода, а то је годину дана од када смо славили истинску и праву Педесетницу, овде у Охриду и у Београду. А то значи славили рођендан Цркве Христове. И наравно поводом додељивања Томоса вашој помесној аутокефалној Македонској Православној Цркви."
"Све што имамо, што јесмо, што мислимо, што говоримо а нешто вреди од Бога је, и у Богу је. Зато и тај дар да можемо једни друге да видимо као браћу као сестринство Цркве јесте дар од Бога али иако дар Божији, увијек долази, Бог увијек дарује неопходно је да и ми препознамо Његову вољу и послужимо да се Његова воља оствари. То важи за сваког од нас појединачно, али важи и за све нас као заједницу. Зато је и данашњи повод за наше славље јесте догађај од пре годину дана."
"Благодарећи вашој љубави, вашој молитви и вери, тај дар је постао нешто што је реалност за све нас. Наравно и сарадња ваше браће архијереја и те како је важна, важна је и вера, и љубав и молитва сад већ назначеног Митрополита Јована и епископа који су заједно са њима. Онда када су нам очи отворене и када имамо смирење у својој души, када имамо веру, и обраћамо се Богу, Господ дејствује у нама, међу нама и око нас."
"Данас су Духови, то је рођендан Цркве. Једне свете саборне и апостолске Цркве, што значи Цркве Христове, која је тело Христово а Господ је глава томе телу. Не постоји више цркава, постоји само једна света саборна и апостолска православна Црква. Наравно постоје организација и адаминистрација, епископија, митрополија аутокефалних цркава, али свака та аутокефална црква ослањајући се на Христа као главу у нераскидивом је јединству са свим другим помесним црквама. И у исто време свака аутокефална црква као и свака епископија јесте пуна Црква, јер у Цркви свакој у којој се служи света Литургија присутан је цео, потпуни Христос и отуда Црква је изнад сваких подела, изнад постављања било каквих граница. То не значи да не постоје појединачни дарови и таленти, да не постоје дарови који носе одређени народи, сваки народ има свој печат, али кад тај печат доживи као дар Христов, да није дар повод за супротстављање, за дистанцирање, и не дај Боже за сукобе и свађе тек када разумемо да је дар дат као могућност да прославимо Христа и да заправо нас кроз наш дар други народи нас препознају као Христов народ" - поручио је Патријарх Порфирије. Извор: ​ТВ Храм

​У понедјељак 5. јуна 2023. године, дан након празника Свете Тројице (Педесетнице, Духови), Православна Црква прославља Дан Светог Духа.
Тај дан се назива „Духовски понедјељак“, јер је посвећен Свесветом Животворном и Свесилном Духу, Једном од три лица Свете Тројице, једносуштном и једнако поштованом и слављеном са Оцем и Сином. Свети Григорије Богослов назива овај дан "дан Духа" (Слово 41. на Педесетницу), а Блажени Августин "празник силаска Светог Духа". Црква је установила празник Духа Светога „ради поштовања Пресветог и Животворног Духа, као једног (од) Лица Свете и Живоначалне Тројице“ насупрот оним јересима које су умањивале Светог Духа у свом учењу.
Своју вјеру у Божанство Духа Светога Православна Црква је изразила и у Символу вјере у 8.- члану гдје се каже: „... И у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.”
На иконама, Дух Свети је приказан симболично  –  у виду голуба (силазак на Господа Исуса Христа за вријеме Његовог крштења на Јордану) или огњених језика (силазак на апостоле и Богородице на празник Педесетнице).
На Духовски понедјељак, црквене пјесме готово су потпуно исте као и првог дана празника. На Литургији нема антифона као првог дана празника, већ се пјевају изобразитељни и „Блажена“, али с тим да има Входног стиха. Празник Педесетнице слави се читаве седмице па је зато у сриједу и петак разријешен пост (трапава седмица), а оданије празника је у суботу. Недјеља послије Педесетнице зове се Недеља 1. по Духовима и посвећена је успомени свих светих и зато се још зове Недеља свих светих.

Ученици првог разреда Средњошколског центра Мркоњић Град, предвођени својом вјероучитељицом Мајом Тешановић, на празник Силаска Духа Светог на апостоле - Педесетницу, посјетили су манастир Медна. Током посјете ученици су учествовали у Светој Лирургији и поклонили се моштима Светих мученика медљанских Серафима, Авакума и Мардарија. Након Литургије, у порти манастира, за ученике је припремљено и послужење, током којег су имали прилику да разговарају са игуманијом манастира мати Стефанијом.​Посјета манастиру Медна организована је као ваншколска активност у сарадњи са родитељима ученика.

Цариградски патријарх Вартоломеј присуствовао је инаугурацији реизабраног турског предсједника Реџепа Тајипа Ердогана. Како наводи новинска агенција ortodoxianewsagency.gr, Цариградски патријарх добио је позив и стигао је у Анкару 3. јуна. На фотографијама са церемоније види се како са лијеве стране Ердогановог подијума сједи патријарх Вартоломеј, а са друге стране предсједник Управе за вјерска питања у Турској Али Ербаш. Патријарх Вартоломеј је раније честитао Ердогану поновни избор за предсједника и пожелио му успјешан нови мандат. Реџеп Тајип Ердоган је предсједник Турске од 2014. године, а 28. маја поново је изабран за шефа државе у другом кругу. Церемонија инаугурације предсједника Турске одржана је у суботу у Предсједничкој палати у Анкари. Прослави су присуствовали високи званичници из 78 земаља. Патријарх Вартоломеј је на маргинама свечаности разговарао са министром спољних послова Грчке Василисом Каскарелијем, као и са предсједником Македоније Стевом Пендаровским. Како преноси религиа.мк, током кратког састанка Вартоломеј и Пендаровски размијенили су мишљења и информације о ситуацији у православном свијету и актуелним дешавањима.
​Припремио сајт вјеронаука.нет на основу извора ortodoxianewsagency.gr и религиа.мк

Стотине вјерника окупило се у Саборној цркви. Икони, која је постављена у центру храма у олтару, пред почетак богослужења, прво се поклонило свештенство."По наредби руског предсједника Владимира Владимировича Путина, ова икона пренета је у нашу цркву да би овде остала неко вријеме, како би сви они који желе, могли да приђу овој великој светињи и да се помоле за јединство народа, за јединство Цркве и јачање вере православне међу нама", рекао је патријарх у бесједи након литургије. Наиме, икона руског сликара Андреја Рубљова "Тројица" из 15. вијека, пренета је у Саборни храм Христа Спаситеља у Москви, након што је председник Русије Владимир Путин раније одлучио да икона буде пренета из московске Третјаковске галерије у Руску православну цркву. Поглавар Руске православне цркве, на састанку Светог синода, обратио се председничкој администрацији са предлогом да се икона пренесе у Саборни храм Христа Спаситеља на празник Свете Тројице, који Руска православна црква обиљежава данас.
Како је саопштио патријарх Кирил, икона ће у Саборном храму Христа Спаситеља остати годину дана, а потом ће бити враћена у Тројичку катедралу Тројице-Сергијеве лавре. Чувена икона, коју је у 15. вијеку насликао монах Андреј Рубљов, се од 1917. године налазила у збирци Државне Третјаковске галерије. До комунистичког периода је припадала Тројице-Сергијевој лаври, налазила се у иконостасу Тројичког саборног храма. "Могли смо само да сањамо да ће ова светиња заиста бити враћена Цркви, како би се наш народ молио пред њом и тражио благослов Божији и за земљу и за Цркву", казао је раније патријарх. Извор: РТ

​На празник Силаска Светог Духа на апостоле - Педесетницу, 4. јуна 2023. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је на светом евхаристијском сабрању у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару.
Патријарху Порфирију саслуживали су Преосвећена господа Епископи ваљевски Исихије и липљански Доситеј, викар Његове Светости; архимандрити: Нектарије главни секретар Светог Архијерејског Синода, Данило директор Патријаршијске управне канцеларије, Василије (Костић), Данило (Љуботина), Прокопије Тајар из Антиохијске Патријаршије, игуман манастира Лелић Георгије и игуман Јован (Маџић), презвитери и ђакони из више епархија Српске Православне Цркве, у молитвеном присуству свештенства, монаштва и др Владимира Рогановића директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, као и многобројног верног народа који је непрекидно приступао да се поклони моштима Светог Владике Николаја.
У беседи после прочитаног јеванђелског зачала, говорећи о празнику Педесетнице, Патријарх Порфирије је рекао да данас славимо пројаву и рођендан Цркве и зато је важно да Духом Светим размишљамо и разумемо шта је то Црква. Данас је рођендан Цркве као Тела Христовог, као заједнице верних који су окупљени вером у Распетог, али и Васкрслог Христа, Христа који је истина, пут и живот. Црква не постоји да би решавала парцијалне проблеме једне, друге, треће или четврте групе у једном народу. Црква не постоји да би се исцрпела у ангажманима који треба да поправе услове живота. Црква не постоји због тога што треба да се потруди да људима буде боље. Црква је Тело Христово, она постоји зато што је Христос победио смрт и даровао нам живот. Црква постоји зато што смо ми створени за вечност. Црква је изнад сваке институције, изнад свих страна, не поистовећује се ни са једном страном, али се поистовећује са сваким човеком, са бригом и муком и распећем свакога од нас појединачно и само тако свих нас заједно. Црква оприсутњује Бога у нама и око нас. Нека би Бог дао да на данашњи празник и ми будемо надахнути Духом Светим, да из нашег срца увек истичу речи љубави, речи мира, речи радости, речи утехе свима и свакоме, да свакога видимо као свога пријатеља, да испуњавајући речи Христове никога не видимо као свог непријатеља. И да сматрамо да учествујемо у крсту и Васкрсењу Христовом онда када подносимо и понеку неправду. То може искључиво и само Духом Светим обогаћени човек, нагласио је Патријарх српски. После свете Литургије, Патријарх Порфирије и архијереји служили су вечерње богослужење и прочитали коленопреклоне молитве Педесетнице, а затим је Његова Светост прочитао молитве за мир пред кивотом Светог Владике Николаја. Потом је кивот са моштима Светог Владике Николаја, великог пастира и учитеља нашег народа молитвено испраћен у манастир Лелић, место његовог почивања. Извор: ТВ Храм

Наша Црква, у недјељу 4.јуна 2023. године слави велики Господњи и покретни празник Духови, Тројице, Педесетница.
На овај дан сјећамо се како је, у педесети дан послије Христовог васкрсења, Свети Дух сишао на апостоле у облику огњених језика. Одатле потиче и назив празника Педесетнице јер на грчком језику ријеч πεντηκοστή у преводу значи „педесети дан”. На овај дан, Јевреји су се сјећали како је, педесетог дана након изласка из Египта на планини Синај, Бог дао Мојсију Десет Божијих заповијести. Назив Духови је преузет из старословенског језика, гдје је то датив једнине, а у ствари се односи на Духа Светог који је један, а не на више духова како се то одомаћило у имену које овај празник данас носи. Празник Педесетнице назива се и Тројице, јер је на овај дан читавом човјечанству откривена тајна да је Бог Један, али у Три Лица - Отац, Син и Свети Дух. Исповиједање Пресвете Тројице као Тројичног Бога представља основну истину хришћанске вјере.
Педесетог дана након Васкрсења Христовог, Богородица и апостоли окупили су се у горњој соби на Сиону да прославе јеврејски празник Педесетнице. "И кад се наврши педесет дана бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују" (Дaп 2,1-4).
​А у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом.Па кад настаде ова хука, скупи се народ, и смете се; јер сваки од њих слушаше гдје они говоре његовим језиком.​И дивљаху се и чуђаху се сви говорећи један другоме: Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци?
Тог дана је око 3.000 људи повјеровало у Христа и примило крштење (ДАП 2, 41). Чињеница да су апостоли почели да говоре на различитим језицима открива посебно значење Педесетнице. У Христовој Цркви, која се „родила“ на данашњи дан Силаском Светог Духа на апостоле, сви народи су уједињени. У Цркви се обнавља веза са Богом и једних с другима, коју су људи изгубили након грехопада.

У Црквеној иконографији, икона празника Педесетнице приказује горњу собу на Сиону (Сионска Горница), у којој је Дух Свети сишао на апостоле у ​​облику огњених језика. Апостоли сједе са стране у полукругу у облику поткове, са упражњеним мјестом на челу (то мјесто је за Господа Христа, који се десет дана раније вазнео на небо).  Умјесто Јуде Искариотског,  изабран је апостол Матија. У рукама Христових ученика су књиге и свици; прсти апостола су склопљени у благословном гесту. На икони је и апостол Павле, који није био у Горњој соби Ово наглашава да Дух Свети силази не само на одређене особе које су биле у Горњој соби, већ је дат цијелој Цркви, која се у то вријеме састојала од Дванаест апостола. На икони је празан простор између Петра и Павла, који нас подсјећа на присуство Светог Духа. 
Хришћанска теологија забрањује приказивање Бога Оца и Бога Духа Светога. Приказивања Бога Оца у лику старца и Бога Духа Светога у облику голуба су неканонска. У савременој Цркви сматра се да је руски иконописац Св. Андреј Рубљов (канонизован 1988.године- Црква га слави 4. јула) најдубље симболично изразио тајну Свете Тројице. Његова икона приказује сцену описану у Светом писму, када су три анђела посјетили Аврама код Мамвријског храста (1 Мојс 18,1-33) и  канонски је приказ хришћанске вјере у Тројичног Бога. 
Богослужења на Педесетницу одликују се вечерњом службом, која се обавља у наставку Литургије, као спомен на то што су се Апостоли одмах разишли по свијету да проповиједају; на њој се читају молитве Св. Василија Великог; у њима се Црква моли за даривање Духа благодати, за исцјељење телесних и душевних тегоба, и да нас он све удостоји небеског Царства.  
На овај дан цркве се украшавају зеленим гранчицама и посипају травом, а у вријеме старе Цркве зеленило се уносило и у куће (Св. Григорије Богослов, Проповед 44). Молитве које се коленопреклоно читају на Духове.

10 ријетких и занимљивих дјела хришћанске умјетности посвећених празнику Педесетнице - Силаску Светог Духа на апостоле. Припремио сајт "православни живот". Превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет

Од древних времена постоји традиција украшавања православних храмова зеленилом - травом, лишћем, цвијећем на празник Духови, Тројице, Педесетница. Какво је поријекло ове традиције? Много људи поставља ово питање. Мислим да постоје два разлога: први разлог је црквено-историјски, док је други симболичан.
Из историјске перспективе, вјерујем, ове гране нас подсећају на Мамријско храстово дрво под којим се Господ, тј.Света Тројица, јавио Авраму у облику три анђела. 
Осим тога, дан јеврејске старозавјетне Педесетнице, у који је Свети Дух сишао на апостоле, био је дан сјећања 50-ог дана од Изласка из Египта. У  50. дан дошли су на планину Синај, гдје је Господ дао Мојсију таблице са Десет Божијих заповијести, који нам служе као смјерница у нашем животу до сада. Било је то вријеме прољећа, а читава планина била је покривена цвијећем и дрвећем. Дакле, можда је због тога у древној цркви постојала традиција да се куће и цркве украшавају зеленилом - људи су замишљали као да су поново били на планини Синај са Мојсијем. Нема сумње да када су се ученици окупили на дан Педесетнице, њихов дом је, такође, био покривен зеленилом. У сјећање на то, на овај празник украшавамо наше храмове и држимо цвијеће у својим рукама. Међутим, постоји и симболично значење. Оно симболизује душу која цвјета и постаје зелена након зимског сна, јер ју је милост Божија дотакла. Зими су гране без лишћа, али када доће прољеће и оне се претворе у зелено, појаве се листови и цвијеће. Тако је била зима у нашем срцу, али онда нас је дотакла милост Светог Духа, и наше срце је постало живо.
Грана је свјежа само када расте на дрвету. Ако је остала на дрвету, она ће се исушити за неколико дана. Исто важи и за нашу душу: све док се држи на стаблу, до лозе на коју је накалемљена, остаје жива и цвјета. Ако се одвоји од ове лозе, такође ће се осушити. Господ нам је рекао: "Ја сам лоза, ви сте гране" (Јн 15, 5). Ако се душа издвоји од своје лозе, почне да се осуши баш као грана. Зато се трудимо да будемо са Богом. 
Увијек покушавамо да будемо са нашом лозом, која испуњава наше срце соком живота, благословом зрака Божанског свјетла и милошћу Светог Духа. На овај празник морамо се још више искрено молити Богу и замолити га да нас не напусти и не лиши нас ове милости која нам је дата у тренутку нашег крштења, која нам се даје у Светим тајнама наше Црква и од чега се често удаљавамо због наших гријехова.
Протојереј Борис Старк. Из проповиједи на дан Светог Духа, 1981. "Мој цио живот је чудо". Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

У САД расте број људи који прелазе у православље. Свештеник из цркве у Тенесију сматра да је разлог то што „многи људи жуде за нечим што ће издржати искушења времена” Мишел Хименез је била капетан нафтног танкера у Мексичком заливу почетком 2022. када је чула за читалачку групу Библије коју су организовали чланови посаде.Иако је била крштена у римокатоличкој цркви као дијете, нису је одгајали ни у тој нити у некој другој вјери. Експериментисала је са модерним уверењима као и са зен-будистичком медитацијом, али ту није нашла своје духовно уточиште. Њен нови сусрет са хришћанством одвео је према православној литургији. 
"Једноставно осећам неодољиво божанско присуство… да ће све бити како би требало да буде без обзира на било шта друго“, подсећа се тридесетшестогодишња Хименез свог првог искуства са православног богослужења. Крштена у овој цркви дан пре Васкрса 2022, чиме је постала дио мале, али брзо растуће групе Американаца различитог поријекла који су пригрлили православље посљедњих неколико година.
Изненадни раст 
Међу православним становништвом у САД доминирају имигранти из историјских земаља ове цркве као и њихови потомци. Али последњих година, потпомогнуте доступношћу информација на интернету, православне цркве привлаче све више пажње код људи који немају предачке везе са православљем.Неки свештеници широм земље наводе раст броја својих верника за више од 15 одсто током једне године, захваљујући преобраћењима, што је у супротности са општим трендом опадања у другим хришћанским деноминацијама. Алексеј Д. Криндач, национални координатор америчког Бироа православних хришћанских цркава (U.S. Census of Orthodox Christian Churches), рекао је да је број верника који исповиједају и практикују православну вјеру у САД 2020. године био 675.000, што је пад са 816.000. Али, Криндач наводи да је око 13 одсто православних парохија "живнуло" од почетка 2020. мјерено не само бројем вјерника већ и другим параметрима, као што су долажење на црквене службе, финансијски прилози, укљученост у верско образовање и учешће у парохијским активностима изван богослужења.  Истакнута посебност ових парохија, наводи, јесте натпросјечни удио преобраћеника. Неки кажу да није случајност што је пандемија, са својим друштвеним и економским поремећајима, привукла придошлице традиционалним учењима древне вјере и љепоти њеног богослужења, које се посебно очитују у поштовању икона. 
Одолети времену 
„Сви смо искусили свијет у којем се тло помјерило испод наших ногу“, каже свештеник Стивен Метјуз, из цркве у Блаф ситију, у Тенесију. „Много људи… жуди за нечим што ће издржати искушења времена, без обзира шта се дешава у свету“, додаје он. Многи од преобраћеника који су се придружили парохијама које су живнуле од почетка пандемије су млади самци, каже Криндач. Кајл Ригс, двадесетшестогодишњи наредник америчке Националне гарде и некадашњи баптиста из Бол Граунда у Џорџији, који се придружио Православној Цркви 2021. године, наводи да су многи мушкарци једва дочекали искушење строгог црквеног режима молитви и поста. Од православних хришћана се традиционално очекује да ограниче унос хране и да се у различитим степенима уздржавају од појединих врста хране, укључујући месо па чак и рибу, током отприлике половине дана у години, иако уобичајено свештеници саветују новим преобраћеницима да се постепено прилагођавају овој дисциплини. 
Криндач каже да су преобраћеници у православље склони конзервативнијим друштвеним и моралним ставовима, на пример, у односу према једнополним браковима и рукополагању жена, у поређењу са онима који су одрасли у овој цркви, 
Свештеник Џонатан Иванов из њујоршке цркве у Ширлију, на Лонг Ајленду, каже да су многи преобраћеници напустили раније деноминације које су заузеле либерална гледишта о неким друштвеним питањима и придружили су се православној цркви као својеврсне избеглице, пошто су ту либерали и даље врло мала мањина. 
Доктор Колет Холман, двадесетдеветогодишња љекарка и мајка из Кингспорта у Тенесију, која је некада долазила у Евангелистичку цркву, постала је православка недуго прије брака са другим православним преобраћеником 2020. године. Наводи да ју је један протестантски пријатељ питао како је могла да се придружи цркви у којој само мушкарци могу да буду свештеници; рекла је да јој то није представљало проблем.
"Православна црква поштује жене. Ми поштујемо мајку Божију више од других светаца", каже Холман.
Долазак људи без етничког православног наслијеђа понекад изазива напетост. Барнаба Паул, некадашњи пентакостални пастор који предводи парохију у Камингу, у Џорџији, сјеверно од Атланте, каже да поједини припадници заједнице грчко-америчког поријекла настоје да га уклоне јер није грчког порекла. Међутим, како истиче, успева да их надвлада. Џенифер Мекденијел, двадесетдеветогодишња графичка дизајнерка и некадашња баптиста из Њујорка, која је прешла у православље 2017. године, каже да се осећа као страна када присуствује богослужењу литургије на грчком. С друге стране, у Ивановљевој парохији на Лонг Ајланду, где се литургија служи на енглеском, осећа се као свој на своме. У тој парохији половина вјерника су преобраћеници, премда је она једини вјерник афроамеричког поријекла. Иванов, који је одрастао у православној породици македонског порекла, рекао је да су преобраћеници почели да „мијењају усмерење цркве од етничке, затворене заједнице према мисионарској, евангелистичкој заједници отвореној ка спољашњем свету“, што је нужан потез да би црква опстала у Сједињеним Државама.Преобраћеници "доносе са собом не само ентузијазам, већ и много знања о томе одакле долазе. Те увиде могу да пренесу парохијама које послије настоје да допру до других људи и пренесу им вјеру", наводи Иванов за The Wall Street Journal. Превод: Манастир Дуга Њива

Одазивајући се позиву архиепископа скопског и македонског Стефана, Његова Светост патријарх српски Порфирије ће 5. јуна, на Духовски понедјељак, у древном храму Свете Софије у Охриду служити свету литургију, чиме ће свечано бити обиљежена прва годишњица аутокефалности Македонске православне цркве - Охридске архиепископије. У храму Свете Софије биће обиљежена прва годишњица од када је у старој Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду поглавар СПЦ уручио Томос о аутокефалности поглавару Македонске православне цркве - Охридске архиепископије (МПЦ.ОА).
Према писању Религија.мк, на заједничком богослужењу, које ће служити Патријарх Порфирије, служиће само епископ дељадро-илинденски Јоаким из ПОА (Православна охридска архиепископија-помјесна и аутономна црква под јурисдикцијом СПЦ), док ће остали архијереји молитвено учествовати у богослужењу. Патријарху Порфирију саслуживаће Архиепископ Стефан и тројица епископа МПЦ-ОА који уступају дијелове својих епархија новим епископима: преспанско-пелагонски Петар, кумановско-осоговски  Григорије и брегалнички Иларион. Такође, митрополит дебарско-кичевски Тимотеј ће служити са њима као домаћин.
Са стране СПЦ, гости ће бити епископ моравички Сава и топлички Петар. Цијели догађај директно ће преносити државна телевизија МТВ. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања писања извора: Спутњик и Религија.мк

У молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, служено је свечано вечерње богослужење са петохлебницом у Храму Светог Саве на Врачару, у навечерје празника Силаска Светог Духа на апостоле, 3. јуна 2023. године. У наставку, Патријарх Порфирије служио је акатист Светом Владики Николају и молебан за благословени мир међу људима.
***
Патријарх Порфирије служиће на празник Силаска Светог Духа на апостоле, 4. јуна свету архијерејску Литургију са почетком у 9 часова у Храму Светог Саве.

Сутра после свете Литургије, мошти Светог Владике Николаја биће испраћене у манастир Лелић.
Извор: ​ТВ Храм

Субота је „дан мира, покоја“, зато се помињање упокојених код нас врши првенствено суботом (на руском: „родительские субботы“ =„родитељске, очинске, предачке суботе“) – дани спомена мртвих (Литургика-Архиепископ АВЕРКИЈЕ (Таушев).
​Задушнице (грч: Ψυχοσάββατο); суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене; посебни дани када се на богослужењима: Литургијама, парастосима, дељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве.
Црква се сваке суботе моли за упокојене и сјећа се свих упокојених хришћана, отаца и браће наше. Неке суботе у години посебно се посвећују помињању упокојених. Такве су: 1. Субота месопусна (задушнице), 2. друга, трећа и четврта субота Великог поста, 3. субота уочи Педесетнице (задушнице) и 4. Д(м)итровданска субота, уочи дана светог великомученика Димитрија Солунског  (задушнице).
Задушнице су дан посвећен упокојеним, па према томе, треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвијећем и упалити свијеће. Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој свештеник прелива вином донесено жито (кољиво), а после службе се одлази на гробља, гдје се пале свеће, а свештеници обилазе и каде гробове. Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на дијелење милостиње, обавезно се сваком просјаку којег сретнемо, удијели милостиња и да дио хране коју смо понели са собом.
Духовске Задушнице
Познате и као летње задушнице, увек су у суботу пред Духове (Силазак Светог Духа). Тога дана врши се помен "од века усопшим благочастивим Хришћанима, оцима и браћи нашој." И ове суботе Црква се моли за све оне који су побожно уснули у пустињи, градовима, на мору, на земљи, на сваком месту и набраја цареве, свештенике, архијереје, монахе и све у сваком свенародном узрасту од Адама до данас. Заупокојене јектеније се узимају у току врло садржајног канона на јутрењу.
Извори: спц.рс; и  Литургика-Архиепископ АВЕРКИЈЕ (Таушев).

3. јун је празник када наша Црква прославља Светог цара Константина и његову мајку царицу Јелену. У православној цркви они се славе као равноапостоли - толико је значајан њихов подвиг проповиједања Јеванђеља и обраћења народа. Константин је рођен у Наису (данашњем српском граду Нишу) 272. године. Јелена - у Дрепануму (Мала Азија), касније од цара Константина преименованог у њену част у Хеленопољ. Година рођења Јелене није тачно утврђена ...

Амвросије Милански написао је да је Јелена била кћерка крчмара и да је упознала будућег цара Констанција Хлора, Константиновог оца, када га је док је био увијек млад официр, послуживала вином. 

​Судећи по натпису из периода око 270. године, Константинов отац, Констанције Хлор је као гардиста цара Аурелијана боравио у Никомидији, граду у непосредној близини Дрепанума. Могуће је да су се Констанције и Јелена сусрели управо у том периоду.

Када је Константин имао 21 годину, његов отац се развео од Јелене како би се оженио кћерком цара Максимијана, Теодором и ојачао свој положај на двору. Постао је цезар провинције Белгијска Галија (лат. Gallia Belgica) 306. године, након његове смрти, Константин је проглашен за цара ове провинције.

312. године Константин је ступио у борбу за власт са узурпатором Максенцијем. Уочи одлучујуће битке сањао је сан: на небу је видио у облику крста исписане ријечи „овим побјеђуј“ . Ставио је на заставе хришћански крст и након тога побиједио цара Максенција.  Константин је постао цар западног дијела Римског царства. Успио је да 321. године потпуно уједини земље.

Након побједе над царем Максенцијем Константин се и дефинитивно окренуо хришћанској вјери и, по ријечима савременика и царевог биографа, Јевсевија Кесаријског, превео је читаву своју породицу у хришћанство.

313. године, на вјенчању своје сестре у Милану, Константин, који је вјеровао у Христа, издао је едикт којим је легализовао хришћанство на територији Римског царства и дао слободу хришћанима. Као почасни гост на гозбу је позван и цар Диоклецијан, ватрени прогонитељ хришћана. Међутим, он није дошао.

Док је била у Триру, Јелена је поклонила дио свог дома хришћанској заједници града како би тамо могла да се изгради црква. Постала је једна од најстаријих званичних цркава, заједно са црквом Светог гроба и црквом Рођења Рођења у Витлејему. Константин је мајци додијелио титулу царице. Први пронађени новчићи са њеним ликом датирају из 318. године.

Света Јелена постала је хришћанка са 60 година. 326. године ходочастила је у Јерусалим, гдје је предузела археолошка истраживања, пронашавши Крст Господњи плочу са натписом „Исус Назарећанин, цар јудејски“. У вријеме овог ходочашћа имала је око 80 година. ​Света Јелена је двије године живјела у Јерусалиму, надгледајући обнављање светих мјеста. 

​325. године Константин је сазвао Први васељенски сабор, гдје је формулисано хришћанско вјеровање-Символ вјере. На овом сабору цар је лично поздравио исповједнике вјере који су страдали у годинама прогона, љубећи им ране. Године 320. премјестио је главни град Римског царства у нови град - Константинопољ, који је касније постао центар Источног царства - Византије.

Константин је цијелог свог живота сањао да се крсти у Јордану, али је крштен мало прије смрти у својој резиденцији у близини Цариграда. Умро је 337.године.  Недуго по повратку са Истока, Јелена је умрла крајем 328. или почетком 329. године. Пошто Јевсевије Кесаријски пише да је царица преминула у присуству свога сина, највјероватније је да је умрла у Триру.

Цртежи Елена Поповскаја 
Извор: фома.ру
Превео, допунио и прилагодио сајт вјеронаука.нет

313. године, у граду Медиоланум (данашњи Милано, Италија), римски цар Константин Велики објавио је едикт којим је признато хришћанство. Људи који су до тог тренутка сматрани ван закона, добили су право да слободно исповиједају своју вјеру. Црква је изашла из катакомби - и започела један од најневјероватнијих периода у својој историји. Наравно, свијест човјека, а још више цјелокупног друштва, не може се промијенити објавом једног, па и најважнијег документа. За то су потребне године и вијекови непрекидног рада. А он  је започео управо тада, 313. године, под царем Константином.
​
Шта се тако драматично промијенило у животу хришћана? Који су догађаји и процеси били директне или индиректне посљедице Миланског едикта? Шта је главна вриједност овог документа са становишта историје и савремене културе?

​Како је било прије Миланског едикта?: Од краја 1. вијека, хришћани су били прогањани на територији Римског царства, због своје вјере. Зашто? Рим је био толерантан према свим религијама, могло се вјеровати у било шта, али под једним условом: потребно је благовремено одати почаст римским боговима. Хришћани су одбили да им одају почаст, нису учествовали у државним вјерским празницима, нису признавали култ цара (у римској традицији цар је могао да постане бог послије смрти). Тако су они, остајући људи који највише поштују законе, са становишта римских власти, представљали опасност по државу. Хришћанство је забрањено. У периоду од 303. до 305.године, током владавине цара Диоклецијана, одвијали су се најобимнији и најсуровији прогони. Не само свештенослужитељи, већ и мирјани, не само „пуки смртници“, већ и римски грађани, а међу њима има и много знаменитих људи, претрпјели у ово вријеме мученичку смрт због своје вјере.
Како је било послије Миланског едикта?: Милански едикт 313. године легализовао је положај хришћана, изједначио њихову вјеру у правима са другим религијама. Престали су прогони великих размјера, хришћани више нису требали да се крију у катакомбама. Црква је имала прилику да отворено гради цркве и поврати имовину одузету током прогона. Ако је нечије имање имало новог власника, добио би надокнаду из царске благајне.
Дванаест година након најаве едикта, 325. године, цар Константин је сазвао Први васељенски сабор, гдје су дефинисани основни догмати хришћанства. На Сабор су позвани пастири и епископи који су прошли гоњења. 

Како је било прије Миланског едикта?: Између мушкараца и жена у предхришћанском друштву није постојала не само једнакост - нису постојали ни идеолошки предуслови за то. Само мушкарци су имали право да учествују у политичком животу и вјерским сабрањима, само су мушкарци имали право гласа, само су мушкарци имали право да покрену развод у породици. Поред тога, психолошки у друштву мушко невјерство није сматрано преступом, док је за жену завршавало срамотом.
Како је било послије Миланског едикта?: Милански едикт помогао је ширењу новог система вриједности. Унутар хришћанске заједнице и мушкарци и жене били су равноправни чланови Цркве, јер су сви једнаки пред Богом. Невјерство је подједнако оштро осуђивано и код мушких и од женске стране. Постепено, под утицајем хришћанства, формирао се поглед на свијет у којем је постало могуће потпуно изједначити права мушкараца и жена.

​Како је било прије Миланског едикта? Смртна казна распећем била је намијењена најзлогласнијим лоповима, пљачкашима и подстрекачима. Римски грађани нису били осуђиваи на њу - имали су право на „часну“ смрт од мача, а распетог је друштво презирало. Типична карикатура првих вијекова хришћанске историје је човјек прикован за крст са магарчевом главом. Јавно цртање крста већ је било само по себи подвиг и заправо је значило подвргавање прогону.
Како је било послије Миланског едикта?:
Крст је,  од инструмента срамне егзекуције, свуда постао симбол Васкрсења Христовоги  побједе живота над смрћу. Укинута је смртна казна распећем. Након што је  света царица Јелена пронашла Свети животворни Крст Господњи у Јерусалиму, његово поштовање се брзо проширило по хришћанским заједницама.
​
​Како је било прије Миланског едикта? Током година прогона, хришћани су се навикли да крију своје мошти, кришом чувајући мошти мученика. Римске власти, знајући за особеност хришћана да евхаристију славе на моштима, често су их уништавале како светиња не би ишла у заједницу. Ништа се није знало о положају многих моштију до 4. вијека. Дакле, Јерусалим, уништен до темеља, није сачувао трагове Голготе, Светог гроба или других мјеста и светиња значајних за хришћане.
Како је било послије Миланског едикта?:
Неколико година након објављивања едикта, царица Јелена је ходочастила у Свету земљу, што је резултовало пронласком Светог животворног крста и бројних других важних светиња. Истовремено је утврђена локација Голготе. Заправо, Јелена је успоставила традицију ходочашћа у ново „пронађена“ света мјеста и поштовање светиња постало је отворено.

Како је било прије Миланског едикта? Док се црквени живот одвијао у катакомбама, друштвено напредне хришћанске вриједности - на примјер, заповијест да се воле непријатељи, опрашта преступнику и једнакост пред Богом за људе свих националности - нису имале широк утицај на јавну свијест. У Римском царству практично није било опсежног мисионарског рада. Проповијед хришћанства практично није ишла изван царства (са изузетком, можда, мисије апостола Томе у 1. вијеку).
Како је било послије Миланског едикта?:Милански едикт омогућио је развој мисионарског рада. Хришћанска проповијед је почела отворено да се чује широм свијета. Ширењем новог учења и поруке Васкрсења Христовог, цијело Римско царство је преображено. Послије тога, хришћанска мисија је отишла далеко изван својих граница и трансформисала многе нације и државе.
Милански едикт- је постао заиста судбоносан не само за хришћане, већ и за цио свијет. Довољно је рећи да најважније гране нашег савременог живота - на примјер, напредна наука, савремени правни систем - никада не би достигле ниво развоја који је постао могућ у нашој хришћанској цивилизацији.
​
Аутори: Тимофеј КИТНИС, Ала МИТРОФАНОВА 
Илустрације: Артем Безменов
Извор: фома.ру
Превод: вјеронаука.нет

​Чудотворна Владимирска икона Мајке Божје прославља се у нашој Цркви трипут у години и то: ​21. маја, 23. јуна и 26. августа (по старом календару, односно 3. јуна, 6. јула и 8. септембра по новом).

Од 1480. до 1918. икона се чувала у Московском Успенском храму лијево од главних царских двери. Постала је истински национална светињаа, пред њом су се молили сви руски светитељи и цареви, њиме су благосиљали трупе у походима и свједок је најдраматичнијих страница историје.
Након доласка бољшевика на власт, светилиња је уклоњена из Кремља. Прво је послата на рестаурацију, затим је изложена у Државном историјском музеју, а 1930. године пребачена је у Третјаковску галерију. Од септембра 1999. године икона се налази  у храму-музеју Светитеља Николаја у Толмачију, при Третјаковској галерији.

Цртежи Елена Поповскаја/ Аутор: вјеронаука.нет на основу извора: фома.ру

Препоручујемо и овај чланак: ВЛАДИМИРСКА ИКОНА МАЈКЕ БОЖИЈЕ

​Да је путовање кроз вријеме могуће, средњовјековни столари би сигурно били запањени када би видјели како се технике обраде дрвета, које су употријебљене у изградњи катедрале Нотр Дам прије више од 800 година, данас поново користе за обнову крова свјетски познатог споменика уништеног пожаром. Сигурно је обрнуто за савремене столаре који користе вјештине средњег вијека. Рад са ручним сјекирама на обликовању стотина тона храстових греда за оквир новог крова Нотр Дама за њих је био као вријеме премотавања. То им је дало нову оцену рада њихових претходника који су гурнули архитектонски омотач назад у 13. вијек.
„Понекад је мало запањујуће“, каже Петер Хенриксон, један од столара. Каже да има тренутака када удара чекићем по длијету да размишља о средњовековним колегама који су сјекли „у суштини исти спој прије 900 година“.
„Фасцинантно је“, каже он. "Вјероватно на неки начин размишљамо о истим стварима."
Употреба ручних алата за обнову крова који је пламен претворио у пепео 2019. је намјеран, промишљен избор, посебно зато што би електрични алати несумњиво брже обавили посао. Циљ је да се ода почаст задивљујућем умијећу првобитних градитеља катедрале и да се обезбиједи да вијековима стара умјетност ручног обликовања дрвета живи.
„Желимо да обновимо ову катедралу какву је саграђена у средњем вијеку“, каже Жан-Луј Жоржлин (Jean-Louis Georgelin), пензионисани генерал француске војске који надгледа реконструкцију.
„То је начин да будете вјерни (ручном раду) свих људи који су изградили све изванредне споменике у Француској.
Суочени са кратким роком за поновно отварање катедрале до децембра 2024. године, столари и архитекте такође користе компјутерски дизајн и друге модерне технологије како би убрзали реконструкцију. Компјутери су коришћени у цртању детаљних планова за столаре, како би се осигурало да се њихове ручно исклесане греде савршено уклапају.
„Традиционални столари су имали много тога у глави“, примјећује Хенриксон. „Прилично је невјероватно размишљати о томе како су то урадили са оним што су имали, алатима и технологијом коју су имали у то вријеме. 61-годишњи Американац је из Гранд Мареја (енгл. Grand Marais) у Минесоти. Већина других занатлија који раде на дрвеном оквиру су Французи. Реконструкција крова достигла је важну прекретницу у мају, када су велики дијелови новог дрвеног оквира састављени и постављени у радионици у долини Лоаре, у западној Француској. Сљедећи пут када буде састављен биће на врху катедрале. За разлику од средњег вијека, биће транспортован камионом у Париз и подигнут механичком дизалицом на позицију. Због радова је посјечено око 1.200 стабала.
„Циљ који смо имали био је да вратимо у првобитно стање дрвену конструкцију оквира која је нестала током пожара 15. априла 2019. године“, каже архитекта Реми Фромон (Rémi Fromont), који је направио детаљне цртеже оригиналног оквира 2012. године. Реконструисани оквир „је иста конструкција дрвеног оквира из 13. вијека“, каже он. „Имамо потпуно исти материјал: храст. Имамо исте алате, са истим сјекирама које су коришћене, потпуно исте алате. Имамо исто знање. И ускоро ће се вратити на исто мјесто.”
„То је“, додаје, „право васкрсење“.

У Одеси је освештан храм за парохију која посебно брине о глувим и наглувим. Његово Високопреосвештенство митрополит одески Агатангел освештао је, у недјељу 28. маја 2023. године, храм иконе Мајке Божије „Озарење ума“ *, саопштило је Информативно-просвјетно одјељење Украјинске Православне Цркве.
 Настојатељ храма, протојереј Свјатослав Минајев и остали свештенослужитељи парохије знају знаковни језик, а сва богослужења се обављају уз превод на знаковни језик. Нови храм подигнут је трудом парохијана Свете Јелисавете, од којих је већина глува или наглува.
*За икону „Озарење ума“, "Дароватељка ума“ „Кључ разума“— у Русији знају сви ђаци и студенти, као и родитељи дјеце ометене у развоју.  Молитвом пред овом иконом Пресвете Богородице, много пута дешавала су се чуда. 
Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања овог Извора

На састанку комисије за дијалог са Руском православном црквом, александријски патријарх је подсјетио на жељу хришћана за јединством.
У Александрији је, 1. јуна 2023. године, у Престоној сали Патријаршијског двора, одржана церемонија отварања заједничке комисије богословског дијалога између Православне и Римокатоличке цркве „Дијалог љубави“. На овом значајном скупу, који ће трајати од 1. до 7. јуна 2023. године, учествују 24 православних и 18 римокатоличких учесника (кардинала, митрополита, свештеника и богослова лаика), пише на сајту Александријске патријаршије. Патријарх александријски Теодор II, је у свом говору поводом почетка рада комисије, навео да се „теолошки дијалог мора његовати, развијати и бити плодоносан, на свим нивоима, уз искреност, часност и узајамно поштовање“. Патријарх је подсјетио на кораке који су већ предузети у дијалогу са РКЦ, који нас „подсјећају на дужност и одговорност да и даље унапређујемо дјело јединства“, и навео да „морамо постати слуге јединства Цркве са љубављу Истину Христову, не одбацујући верне“.
Такође, александријски патријарх је улогу цариградског патријарха у дијалогу прогласио „првим међу једнакима“, који је „веома тачно рекао да је питање јединства велико и свето, да то није ствар појединаца, већ цијелог Православља, и да је неопходно са поштовањем и са дужним поштовањем га проучавати у сарадњи са свим Помјесним Црквама, избегавајући било какво насилно дјеловање.” 
Поменута комисија први пут се састала на острву Патмос 1980. године и прогресивно је расправљала у разним дијеловима свијета о низу критичних теолошких питања са искреношћу и духом братске љубави. Декларације-текстови издати на овим састанцима чинили су основу и референтну тачку за текући глобални састанак и дијалог између двије Цркве. Посљедњи састанак Комисије одржан је у Италији 2016. године на тему Примат и синодичност у Цркви у првом миленијуму.

​Манастири Метеори - чудо Грчке. Неколико километара северозападно од града Каламбаке, импресивне стијене Метеора уздижу се из равница Тесалије, једног од најневјероватнијих мјеста у Грчкој. Прије много вијекова, на тим џиновским стијенама чији је пејзаж одузима дах и достиже висину већу од 600 метара, формирана је једна од најважнијих монашких заједница у Грчкој. Грчка ријеч грч. Μετέωρα значи лебдеће камење  и ова фраза прикладно описује ове изузетне грчке православне манастире. Иако је у прошлости на овом простору постојало преко 20 манастира данас је активно само шест манастира са малим бројем монаха или монахиња који живе на Метеорима, од којих су пет мушких, а један женски манастир. 1988. године манастири Метеори уврштени су на УНЕСКО-ву листу Свјетске баштине. Република Грчка и Синод Грчке православне цркве их је 1995. године прогласио "Светим мјестом, непромјенљивим и неприкосновеним". Избор фресака из  манастира Метеори припремио сајт «Православная Жизнь».

Након Атине, Бостона, Сан Франциска и Лос Анђелеса, изложба "Слике из подземља: ликови Достојевског", епископа западноамеричког Максима и сликарске групе “Охра”, отворена је вечерас  (сриједа) 31. маја 2023. год. и у Музеју Републике Српске у Бањалуци. Изложба је организована у сарадњи са Задужбином владике Атанасија Епархије захумско херцеговачке и приморске. Епископ Максим је рекао да ликови Достојевског привлаче пажњу свих генерација, те да је он у свом дјелу и раду показао да је вјерни свједок људског постојања, од кога се може доста научити.
- Достојевски нам говори да је изнад свега важно бити човјек упркос свему - рекао је епископ Максим и изразио наду да ће се ова изложба приказати и у Русији. Епископ Максим је овом приликом представио и два своја дјела “Атанасије: један животопис”, биографију владике Атанасија и “Портрети јунака и јунакиња Достојевског”.Погледај видео запис!

Бјелоруска православна црква је у сриједу, 31. маја 2023. године, прославила 25 година од канонизације праведног светог Јована Кормског (†1919), великана молитве и поста.
Тога дана Његово Високопреосвештенство митрополит мински Венијамин служио је Божанску Литургију у манастиру Светог Јована Кормског у Корми (Добрушки округ, Гомељска област) заједно са другим локалним и гостујућим архијерејима и свештенством, саопштавају из Бјелоруске цркве.
Током бесједе напоменуто је да су недавно откривени нови материјали о Светом Јовану који расветљавају неке од празнина у његовој биографији. Конкретно, недавно је утврђено да се упокојио 14/27. априла 1919. године. Међу новооткривеним материјалима пронађени су и литургијски дневници Светог Јована.
Свети Јован је канонизован од стране Бјелоруске цркве 31. маја 1998. године. Архијерејски сабор Московске Патријаршије одобрио га је 30. новембра 2017. за општецрквено поштовање.Његове мошти су пронађене нетљене 1997. године и од тада му се приписују многа чудесна исцјељења.
Свети Јован Кормски рођен је 1837. године у малом селу на југоистоку Бјелорусије. Он је од малих ногу помагао свом оцу, сеоском свештенику, у олтару. Са осамнаест година уписао је богословију у Могилеву. Након дипломирања, оженио се, рукоположен је за свештеника. Наставио је да служи у селу у којем је  је рођен. У својој парохијској служби био је узор љубави, посвећености, несебичности и издржљивости пред вишеструким искушењима и недаћама. Краву од које је његова породица зависила дао је сиромашној удовици са петоро дјеце. Имао је моћ егзорцизма. Могао је да смири најнасилније људе опсједнуте демонима само знаком крста.Са четрдесет и осам година коначно је испунио свој животни сан да посјети Кијевско-печерски манастир. У Кијев је отпутовао убрзо након рођења најмлађег сина. Ту је добио благослов од стараца да се припреми за монашки живот. Од тог тренутка је избегавао месо. Држао је строги пост сриједом и петком. Молио се ноћу и непрестано читао Исусову молитву.  Предвидио је приближавање времена невоље након руске револуције и крвавог грађанског рата који ће услиједити. Предсказао је вријеме свог одласка и уснуо у Господу 1917. године, непосредно прије Руске револуције.Његово пророчанство се обистинило када су совјетске власти наставиле своју антицрквену кампању 1950-их. Срушили су цркву у којој је служио као свештеник и на њеном мјесту саградили подијум за игру. Четири деценије касније, вјерници су открили његове нетљене мошти, однели их у оближње село Корму и положили у храму Светог Покрова. У наредним годинама десила су се многа чуда у везаних за његове мошти.

Свети мученик Теодот живио је у Анкири Галатијској у трећем вијеку. Био је потајни хришћанин. Био је крчмар у Анкири у вријеме цара Диоклецијана. Свети Теодот је примио од Господа дар исцјељења и исцјељивао је болеснике полагањем руку на њих. Помагао је цркву и сахрањивао тијела светих мученика. Тако је сахранио и тијела 7 дјевојака које су пострадале за Христа: Текусе, Александре, Клавдије, Фаине, Ефрасије, Матроне и Јулије, које су након мучења удављене у језеру. Света Текуса јави се у сну Теодору и рече му да извади њихова тијела и сахрани их, што он, по мрклој ноћи, са једним другом, и учини. Али тај друг га прошпија судији, који га стави на муке, зубе му поломи камењем, а тело претвори у ране. Посјечен је 303. године.  Погубљење се догодило, али олуја која се подигла спријечила је војнике да спале тијело мученика. Војници, сједећи у шатору, остали су да чувају тијело. У то вријеме, свештеник Педимент је ишао оближњим путем, водећи магарца са товаром вина из свог винограда. У близини мјеста гдје је лежало тијело светог Теодота, магарац је изненада пао. Војници су му помогли да га подигну и рекли су Педименту да чувају тијело погубљеног хришћанина Теодота. Свештеник је схватио да га је Господ својим Промислом довео овдје. Положио је свете остатке на магарца и однио их на мјесто које је Свети Теодот назначио за своје сахрањивање и са чашћу их положио у земљу. Послије тога, подигао је цркву на овом мјесту.