​У организацији митрополије Дабро-босанске,17. јануара 2020. године, са почетком у 10:00 часова, одржан јенодневни семинар за вјероучитеље православне вјеронауке у основним школа Републике Српске и Ф. БиХ  у митрополији Дабро-босанског. Семинар је одржан у сали ЦО-не Миљевићи.

У рад семинара били су укључени Високреосвећени митрополит дабробосански Госсподин Хризостом, митрополијски координатор вјеронауке протонамјесник Младен Дробњак, чланови КО-ра иу митрополије Дабробосанске јереј Дражен Делић и Господин Срђан Гуја те професори Богословског факултета ''Свети Василије Острошки'' у Фочи и то:
1) проф. др. Владислав Топаловић, протојереј-ставрофор, декан Богословског факултета, који је  одржао упечатљиво предавање на тему ''Понављање је мајка знања'';
2) др. доц. Ненад Тупеша, протојереј-ставрофор, који је са панелистима  Госпођом Ковач Драганом, јерејем Николом Поповићем и Господином Раданом Мимићем водио прву панел-дискусију на тему ''Црквено-литургијски живот и вјеронаука'';
3) проф. др. Владимир Ступар, протојереј-ставрофор, који је са панелистима  Госпођом Александром Срдановић, јерејем Дејаном Ђуричићем и Господином Стефаном Савићем водио панел-дискусију на тему ''Педагошко-васпитни значај Свете Лирутгије''
4) проф.др. Дарко Ђого, протојереј-ставрофор, који је са панелистима Госпођом Данијелом Млађеновић, пртојерејм-ставрофором Љубишом Вујичић и Господином Срђаном Кулашинцом  водио пане-дискусију  на тему ''Вјероучитељ, школа и ученик''.


Као позвани гости у раду Семинара учествовали су и чланови КО-ра и то: протојереј-ставрофор Чедомир Арамбашић, замјеник предсједника КО, протојереј-ставрофор Крстан Дубравац, др. Славољуб  Лукић  и јереј Синиша Шаренац.
За разлику од ранијих стручних савјетовања и семинара, ово је први семинар организован на принципу панел дискусија у којима су уводничари и панелисти, а потом и сви остали ученици семинара учествовали у дискусијама, а што се показало јако позитивно.


извор: сајт митрополије дабробосанске и вјеронаука.нет / Љетописац РаНиКо

Шта је Света водица?
Света водица иста је, по свом саставу, као и обична водица. Прича о томе да се молекули воде мењају после освећења није научно доказана и нема никакве везе са учењем Цркве.
Према учењу Цркве, Света водица се разликује од обичне воде због молитве, која је изнесена над њом и која је освећена благословом.
Опште је познато да Бог чује наше молитве. Штавише, Он нас је одредио да будемо активни у животу Цркве  и да приступимо духовном животу на креативан начин. Размислите о речима Светог Јеванђеља: „Заиста вам кажем: *Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разријешите на земљи биће разријешено на небу. Опет вам заиста кажем: Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима“ (Мт 18,  18-20).
​
 У овим речима налази се све. У њима се наводи да ће наш земаљски црквени живот бити благословен на Небесима, као и да Бог чује молитву само два хришћанина, сакупљена  у Његово име и одговара на њу ако она није у супротности са Његовом вољом.
 
 Обичај освећења воде јавио се у раном хришћанству, а био је непознат у време Христа. Али овај обичај се и јавио због наше љубави према Богу. Не само да он није против Христовог учења, већ је и у складу са Светим Јеванђељем. Сетите се дела Јеванђеља где Исус исцељује слепог: „пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме“ (Јн 9,6). Ми овде видимо Христа како користи земаљску супстанцу  да би извео чудо и да би открио своју моћ. Није блато излечило слепог, већ Божја милост. Међутим, Божја милост  се открила кроз материјални предмет.

У Делима апостолским читамо: „Тако да су убрусе знојаве од тијела његова или појасеве носили на болеснике и они се исцјељиваху од болести, и зли духови излажаху из њих“  (Дап 19,12). Сасвим је логично да се то не дешава кроз апостолску одећу већ кроз Божју милост,  која дејствује кроз материјални предмет путем праве вере.
Исто можемо рећи и за Свету водицу. Ми се молимо над њом, призивамо Божју силу, освећујемо воду и урањамо Крст Божји у њу. Да ли можемо да се заиста надамо да Бог не само да чује молитву двоје или троје људи, већ и молитву  стотине хиљада и милиона људи?  Да, можемо. Господ нас чује. Он освећује воду својом милошћу. Ми узимамо ову воду и верујемо да смо примили Божју милост кроз обичну материјалну супстанцу са олтара Господњег, са  Неба.
 
 
Како можемо објаснити другима да Света водица није лек за све болести
Света водица може помоћи да се излече болести. Као што се помазивање, заједно са молитвом, практиковало у Апостолска времена, помазивање и пијење Свете водице нам може помоћи  да се опоравимо од разних болести. Уверио сам се у то много пута, у сопственом животу.
Међутим, треба запамтити следеће кључне ствари:
1. Употребу Свете водице треба комбиновати са побожним хришћанским животом. У најмању руку, чудно би било надати се Божјој помоћи, а водити грешан живот и занемаривати  Божју вољу о нама самима. Како се, онда, усуђујемо да тражимо милост?
2. Кад тражимо од Бога да нам помогне, морамо му веровати. Ми морамо да верујемо да Он зна боље од нас шта треба да нам да. Такође, не треба да будемо незадовољни ако Бог не испуни оно што тражимо, нити треба да сумњамо у Божју милост и мудрост.

Држим флашу Свете водице у кући више од десет година, и изгледа да је још добра. Међутим, бојим се да је пијем. Шта треба да урадим? Другим речима, шта урадити са преосталом Светом водицом? Верујем да је не могу једноставно просути у судоперу... 
 Ми можемо просути водицу на неко чисто место: цвећњак, језерце  или на земљу. 
 
У древној Русији застава и оружје ратника се кропило Светом водицом. Зашто? Оружје доноси муку...
Једино војно достигнуће, које Црква одобрава, заштита је невиних и миротвораца од агресора. Од најранијих времена, Црква је  давала свој благослов за одбрану граница  отаџбине, да се сачувају грађани од непријатеља и да се успостави закон и ред против криминалаца. Кад се благосиљају војници, ми кропимо њихово оружје Светом водицом, да би они могли да буду од користи у успостављању мира и реда.
​
Да ли је истина да Богојављењска водица има „већу Божју милост“ него вода освећена за време молебана?
То је мит.
Заиста, ритуали освећења воде се разликују. На Богојављење, спроводи се чин Велике агиазме (грчки израз за Велико освећење воде). Освећење воде, у току молебана, редован је чин освећења. Али, у оба случаја, свештеник чита сличне молитве и моли се за освећење воде. 
 Због тога нећете никада чути од свештеника да каже да нешто има „мању или већу Божју милост“. Али, неки људи, који заиста не знају ништа о чину освећења воде, могли би помислити да ми некад можемо тражити „већу Божју милост“, него што је обично примамо.
 Чин Велике агиазме није исти као чин освећења воде у  смислу њене свечаности.
 
 
 Колико ми је познато, кад је Богојављенска водица при крају, може се додати неколико капи у обичну воду. Као резултат тога, сва вода ће бити освећена. Да ли је то истина?
Чињеница да се Света водица разликује од обичне водице не због своје структуре, моћи или других карактеристика, посебна је, јер су јој претходиле молитве, благослови, обред освећења. 
Према томе, она се може додати само кад нам је, баш, неопходна Света водица, кад нам она није доступна  и кад имамо бар мало те водице од раније. Наш циљ би требало да буде да редовно доносимо нову, освећену Свету водицу, из цркве, кући (као што је случај за Богојављење).

 Чуо сам  да, на Богојављење, све воде бивају освећене, чак и вода у славини. Да ли је то заиста тако?
 Да, такво је старо побожно веровање. Верници, који су били заточени у совјетским затворским камповима, говорили су о томе како су користили воду из река и језера као свету, 19. јануара,  и заиста, сва та вода је имала све карактеристике Свете водице (на пример, никад се није кварила).
Верујем да је то ствар приступа. У основи, вода није освећена на целом свету. Ако се вода освећује у једној реци, онда ће вода, у тој реци, бити света. Ако се освећује у бунару- онда ће тај бунар садржати Свету водицу. Међутим, било би чудно објаснити освећење воде, које се дешава у целом свету помоћу дифузије.

Зашто Света водица испарава или се чак квари? 
 
То се дешава због она два разлога, горе поменута. Молекуларна структура воде се не мења. Понекад, Божјом милошћу као чудо (додаћу што је прилично распрострањено) вода остаје свежа много година. Али често, освећена вода може да се поквари као и било која друга вода.

 Да ли је истина да река Јордан мења свој ток и одвраћа плиму на Богојављење?
 Не, то се није десило још од времена Исуса Навина. О томе можете прочитати у Књизи Исуса Навина:
 
 
„ А Господ рече Исусу: Данас те почињем *узвишавати пред свијем Израиљем да познаду да ћу и с тобом бити † као што сам био с Мојсијем. Зато ти заповједи свештеницима који носе ковчег завјетни и реци: Кад дођете на крај воде Јордана, станите у Јордану. И рече Исус синовима Израиљевим: Приступите овамо и чујте ријечи Господа Бога својега. Потом рече Исус: По овом ћете познати да је Бог живи посред вас и да ће доиста одагнати испред вас Хананеје и Хетеје и Јевеје и Ферезеје и Гергесеје и Амореје и Јевусеје: Ево, ковчег завјета Господа свој земљи поћи ће пред вама преко Јордана.
Зато сада изберите дванаест људи из племена Израиљева, по једнога човјека из свакога племена. И чим свештеници, носећи ковчег завјета Господа свој земљи, стану ногама својим у води Јорданској, вода ће се у Јордану раступити, те ће вода која тече озго стати у гомилу. И кад се подиже народ из шатора својих да пријеђе преко Јордана, и свештеници понесоше ковчег завјетни пред народом, И кад они што ношаху ковчег, дођоше до Јордана, и свештеници носећи ковчег оквасише ноге своје на крају воде (јер је Јордан пун преко обала својих за цијело вријеме жетве), Устави се вода што тецијаше озго, и стаде у једну гомилу врло надалеко, од града Адама, који је крај Заретана; а што тецијаше доље у море крај поља, море Слано, отече сасвијем; и народ прелажаше према Јерихону. А свештеници који ношаху ковчег завјета Господњега, стајаху на суху усред Јордана тврдо, и сав Израиљ иђаше по суху, докле сав народ не пријеђе преко Јордана“ (ИНав 3, 7-17).

 Да ли може лаик, под одређеним околностима, кад свештеник није у близини, далеко од цивилизације, а кад му је баш потребна Света водица да је сам освешта и да ли би се таква водица сматрала светом? 
 
 То не може и неће бити.
Та особа може да се моли Богу у тешкој ситуацији и Бог ће чути његове молитве, али нити лаик нити ђакон могу да освете воду (само свету тајну крштења може да изведе било који хришћанин). Чин освећења Светих тајни припадају свештенику (са изузетком јелеосвећења,и свете тајне рукоположења. Надлежни епископ само има право да изведе сва освећења и свете тајне).

За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Једно од најистакнутијих литургијских прославања крштења Господњег  несумњиво је Велико освећење воде. Прво освештање воде је увече пред Богојављење, а друго је на Литургији, на празник Богојављење. Занимљиво је да се у Типику Православне цркве не помиње друго освећење воде; Типик само говори само о једном освећењу. Одакле нам долази пракса Великог освећења двапут?

Нема другог освећења у Типику
Проблем двоструког освећења воде је, у великом делу, непомињање у литургијским књигама Православне цркве. Сам овај обичај је прилично стар, споменут је већ у 6. веку. У Палестини, поред освећења воде у цркви увече, имали су и освећење воде, реке Јордан, ујутру на овај празник. Стари обичај двоструког освећења се, такође, потврђује у свом присуству, у божанским службама, Марионитских Сиријаца, који освећују воду, у цркви, увече, а воду, на рекама и потоцима, ујутру. Ипак, сви постојећи типици великог Студитског манастира прописују само једно освећење. Свети Никон Црногорски (†1097) сматрао је обичај двоструког освећења воде погрешним (Тактикон, Омилије 1 и 38), иако је он био широко распрострањен у његово време.

Ширење обичаја
Одакле је обичај двоструког освећења дошао, иако су га зилоти из Типика сматрали погрешним? Овај обичај, вероватно, датира од обичаја двоструког освећења различитих делова цркве Аја Софија, као што је документовано у рукописима Великог типика ( 9-11. век ). Међутим, вероватније је да је то због утицаја древног јерусалимског обичаја освећења воде ујутру, на празник, због близине реке Јордан и због јеванђељског догађаја, који се повезује са њим. Није случајност да је обичај двоструког освећења постао свеприсутан у 13. и 14. веку, кад су целокупне божанске службе преузете из Јерусалимског типика. Упркос распрострањености ове праксе, Типикон Светог Саве Освећеног, забрањује неке списе, али ништа не говори о другом освећењу воде.

Спорови у Руској цркви
Недостатак разумљивих литургичких упутстава довео је до расправа око ове теме у Руској цркви. Тако је Свети Максим Велики (†1556) одлучио да напише апологију двоструког освећења воде, бранивши праксу Светогорских манастира. Међутим, издавачи старог Типикона из 1610.године имали су другачији поглед на то, тврдећи да Студитски и Јерусалимски типикон налажу да вода треба да се освећује само једном. Патријарх Никон (†1681) покушао је да реши тај проблем радикално, једноставно забрањујући двостуко освећење воде 1655.године, наводећи да се Господ Исус Христос крстио само једном. Никонова одлука није наишла на подршку верујућег народа и била је,чак, јадан од разлога, поред неких његових других реформи, да га оптуже пред Великим Московским синодом 1666-1667.године, који је поново успоставио већ установљену праксу другог освећења по јутрењу. Патријарх Јоаким је 1682.године дао дозволу да се врши друго освећење после празничне литургије, што се и данас може видети.

Руска пракса и симболика двоструког освећења
У старим временима, прво освећење било је у цркви, а друго на текућим водама. Литија до воде и освећење крстионице била је веома свечана и сматрана је једним од главних догађаја литургијске године (А.В. Петровски, Освећење воде // Православна Теолошка Енциклопедија, 1902, том 3, стр.663). У великим градовима литију до Јордана обично води сам епископ, уз учешће целог свештенства из тог града и околних села. После великог освећења, свештеник иде до својих парохијана да их причести.

Освећење на Богојављењску ноћ је символично повезано са крштењем оглашених, и због тога се у многим парохијама изводи у припрати, где су се оглашени, у древна времена, крштавали. Међутим,  Црква не спроводи друго освећење само због освећења верних већ и у сећање на крштење Господа Исуса Христа, па се због тога оно изводи на потоцима, рекама, чак и морима.

За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

​Градско вијеће у Њујорку одобрило је преименовање више улица и јавних мјеста на свом састанку 19. децембра. Међу почашћенима је протојереј Павле Шнирла (+ 2014), који је служио као парохијски свештеник Антиохијске Православне цркве Свете Марије у Бруклину преко 50 година, извјештава Бруклин Репортер, а цитира га Ортохристијан.

​„Било да су ветерани,  активисти заједнице или само свакодневни хероји, одувијек ми је била посебна част да помогнем посветити мали дио нашег окружења људима који су оставили неизбрисив траг“, прокоментарисао је члан Градског већа Џастин Бранан.

Тако је раскрсница Булевара гребена и улице 81. гдје се налази црква Рођења Пресвете Богородице, гдје је о. Павле служио, добила  друго име у част оца  Павла.

Према информацијама достављеним Бруклин Репортеру:

Отац Павле Шнирла служио је као први свештеник Антиохијске православне цркве на Булевару Риџ у ​​заливу Риџ од свог оснивања 1951. до његовог умировљења 2002. године.

Шнирла је био аутор и познати теолог са дугим списком значајних достигнућа, укључујући чланство у генералном одбору Националног савјета цркава почев од 1940.године.

Био је и посљедњи преживјели члан оригиналних оснивача Сталне конференције канонских православних владика у Америци. Служио је као свештеник Антиохијске архидијацезе 71 годину и био је први предсједавајући њеног одјељења за хришћанско васпитање.

Радио је као први председавајући хришћанског васпитања и као декан Атлантског деканата. Био је први уредник часописа „ВОРД“.

​Председник прелазне Владе Северне Македоније Оливер Спасовски и бивши премијер Зоран Заев посетили су васељенског патријарха Вартоломеја у Истанбулу.

Према саопштењу коју је издала Цариградска патријаршија, сврха посете била је да се сагледа црквени проблем Северне Македоније и разговара о досадашњим потезима, као и о спремности за поновним успостављањем регуларности у цркви Северне Македоније, под именом Охридска архиепископија, преноси Независна балканска новинска агенција „ИБНА“ .
 
Саопштење Патријаршије:
Његова светост васељенски патријарх Вартоломеј примио је његову екселенцију г. Оливера Спасовског, премијера Републике Северне Македоније, на његов захтев, у чијој пратњи су били претходник на месту премијера, његова екселенција г. Зоран Заев и његове колеге г. Дане Талевски и г. Дејан Сотировски.

Сврха састанка била је разматрање црквеног проблема у земљи. Током разговора разматране су претходне фазе у вези са тим проблемом, а у чијој основи лежи спремност за поновно успостављање регуларности цркве Северне Македоније под именом Охридска архиепископија, након благовремене молбе према Мајци цркви.

Након тога, одлучено је да се делегација Српске цркве и цркве у тој земљи позову пред Свету столицу Васељенске патријаршије на консултације, у настојању да се постигну заједнички договор и решење.

Атмосфера међу саговорницима била је топла и искрена. Након састанка су њихове екселенције наставиле разговоре у Патријаршији, а затим су се повукле у своје резиденције.

Премијер и његове колеге изразили су поштовање и поверење у Мајку цркву, од које су добили благослов за благостање свештенства и народа.

Поред васељенског патријарха дискусији су присуствовали митрополит француски господин Емануел, силибријски г. Макимос, Андриополиса г. Амфилохиос, велечасни архимандрит г. Јоаким и ђакон Гргур, капелан и заменик капелана Светог и последњег синода, као и часни г. Константинос Деликостандис, главни учитељ и директор Прве патријархалне канцеларије.
 
У име канцеларије Светог и последњег синода.

Извор: Спутњик

Факсимилно издање „Мирослављево јеванђеље”, најстарије сачуване српске књиге писане ћирилицом, биће изложено у Банском двору у Бањалуци мјесец дана.  

Мирослављев јеванђелистар исписали су и осликали српски монаси у посљедњој четвртини 12. вијека, а због јединствене симболике ликовних украса Унеско је овај рукопис уврстио у регистар “Памћење свијета”, међу највреднија покретна добра у свијету.

Факсимилно издање књиге објавио је филантроп Вељко Топаловић, у намјери да се научници и колекционари могу упознати са овим јединственим спомеником, који због деликатног стања готово да није доступан јавности.

Изложбу у Бањалуку доводи Удружење “Суверени војни витешки ред Чувари копља Светог Георгија“, а отварање у Банском двору је планирано 22. јануара од 18 сати. Највјернији приказ „Мирослављевог јеванђеља“ у граду ће бити око мјесец дана, након чега „креће“ на европску турнеју.

– Ово је изузетно квалитетно урађено дјело, у кожном омоту и са највјернијим златотиском, а уједно ће бити представљен и ручно извезен текст овог рукописа, рад Биљане Ећимовић. Она је до сада извезла близу тридесетак страница, а посјетиоцима ће на лицу места показати како ради овај вез – прецизира старјешина витешког реда Горан Вук Мећава.

„Мирослављево јеванђеље“ је најзначајнији ћирилични споменик српске и јужнословенске односно српскословенске писмености. Настао је по наруџби захумског кнеза Мирослава, брата рашког великог жупана Стефана Немање, највјероватније у Котору, око 1186. године, а за потребе цркве Св. Петра на Лиму у Бијелом Пољу, задужбине хумског кнеза Мирослава.

Највећи дио јеванђелистара дјело је непознатог преписивача, у науци названог Варсамелеон, док је Глигорије (Григорије) Дијак, други писар, написао крај рукописа, неколико кратких записа и украсио текст орнаментима. Књига је написана на пергаменту словима тзв. уставне ћирилице, а украшена је са 296 минијатура и иницијала цртаних пером, у боји и злату.



По свом саставу јеванђелистар је богослужбена књига, која има дијелове 4 јеванђеља. Текст јеванђеља је писан пером у двије колумне, мрком и црном бојом, а већина наслова црвеном. Састоји се од 181 листа у кожном повезу.

Кожни повез није првобитан, већ је вјероватно из 14. вијека, а претпоставља се да је преузет са неког другог рукописа.

Рукопис се до 1896. налазио у Хиландару, када је поклоњен краљу Александру Обреновићу приликом његове посјете Атосу. Данас се чува у Народном музеју у Београду.

Факсимил је највјернија могућа копија Мирослављевог јеванђеља, са вјерно репродукованим пергаментом, рукописом, иницијалима и заставицама, али и свим оштећењима насталим за вријеме 800 година живота ове књиге.

– Прије 20 година смо већ направили слично издање Јеванђеља. Било је то у Јужној Африци, у Јоханесбургу. Али, том приликом нисмо могли репродуковати сјај злата и осликавања која су на њему вршили древни илуминатори. Прије три године смо одлучили да покушамо да ријешимо тај проблем. Испробали смо све модерне штампарске технологије. Направили смо више од 200 покушаја у различитим земљама. Испоставило се да само један тип машине може да ријеши тај проблем, а само три се налазе у Европи. Нама најближа била је у Аустрији – рекао је лани издавач Вељко Топаловић, преноси СК магазин.

Очувати српску баштину
Горан Вук Мећава истиче да је главни интерес витешког реда Чувари копља Светог Георгија да очувају српску баштину и културу, те да то богатство предоче људима у Бањалуци и Републици Српској.

– Ово неће бити посљедња изложба. Трудићемо се и даље да промовишемо књиге важних аутора који држе до нашег насљеђа и културе – најављује Мећава.

Удружење посљедње двије године на Кастелу организује витешки фестивал “Каструм”, који најављују и овог јуна.
У склопу догађаја посјетиоци су могли видјети и изложбу одежде која се користила за снимање серије „Немањићи – рађање краљевине“.

(Српскаинфо)

Јагње Божје је стари назив дат Исусу Христу, а забележен је и у Светом писму. То је више од самог назива који има утицај на хришћанску иконографију од првих векова па све до данас. Слика Јагњета Божјег такође се развијала кроз историју Цркве.

Јагње као символ Христа (од 1. до 3. века)
Чути Јеванђеље дато је свима: али Јеванђељска слава резервисана је само за истинску Христову децу... јер слава је просвећење за оне који верују, а ослепљење за оне који не верују... Према томе, многе ствари о којима често причамо на прикривен начин да би верници који знају могли да разумеју, а да онима који не знају не би могло нашкодити (6. Катихетско предавање Светог Кирила Јерусалимског)

Говорећи кроз живо сећање о прогону хришћана од стране државе, Свети Кирил (+386) горе нуди објашњење зашто је доста најраније црквене иконографије символично. Чак и у 4. веку, кад је хришћанство већ било озакоњено, Свети Кирил још види потребу за коришћењем „скривеног“, тј. символичног језика да би објаснио делове хришћанске вере. Према томе, није изненађујуће да се на најранијим црквеним иконама употребљавају символичне слике да би подучила преобраћенике.

​Риба сидро, паун, брод, ХиРо (*Христов монограм или лабарум☧) и пастир (младић без браде) сви ти символи се налазе у катакомбама у околини Рима, датирају из 2. века, и сваки има сопствено значење. Слике пастира сигурно да представљају Христа, али рани хришћани знајући да је Исус Христос рођен као Јеврејин видели би пре младог пастира као оличење Христа пре него што би он био сам Он. Међу тим сликама, налазе се и оне са јагњетом.
​
Лик Јагњета Божјег датира од самог Оваплоћења, кад је Јован Крститељ, видећи Исуса да иде ка њему, узвикнуо: „Гле, *Јагње Божије које узима на се гријехе свијета!“ (Јн 1,29). Лик Христа као Јагњета такође се нашироко користи и у Откровењу Светог Јована (нпр. Отк 5, 6-14). И тако је лик јагњета, Agnus Dei на латинском, одмах препознат као Исус Христос за ране хришћане, док то ништа није значило незнабошцима који су били прогонитељи ове нове религије.

​Јагње Божје у Хришћанском Царству (4. до 7. век) 
После Миланског едикта, којим се значајно озакоњује хришћанско богослужење, полако почињу да се граде цркве у римско-византијском царству. Многе ове грађевине опстале су у Италији, опстале су фреске и мозаици показујући како се лик јагњета сада изједначава са Исусом Христом. У базилици Светог Козме и Дамјана у Риму, Agnus Dei је приказан како стоји на стени из које теку четири потока, окружен са 12 других оваца, које символишу апостоле. Ове символичне слике Христа стоје уз савремене слике Исуса Христа са брадом за кога данас знамо.

 Ове слике Јагњета Божјег биле су под јаким утицајем божанског откровења Светог Јована, у којем је овај апостол видео Јагње како седи на престолу, око којег богослуже анђели и старешине. Међутим, символизам Исуса Христа као јагњета такође алудираа на Христову смрт на Крсту „да узме грехе света“. Ова слика је уткана у Свету Литургију, која у једној или другој форми датира од Светог Јакова, брата Господњег. У делу Литургије која се зове проскомидија сече се коцка из центра малог округлог хлеба и она се односи на Јагње (грчки Амнон). То је Јагње које је освећено да постане Тело Христово и од Њега примају Свето причешће и лаици и свештенство.

И тако, слике Исуса Христа као Agnus Deа налазе се у светилишту старих цркава, око олтара; понекад је Јагње Божије приказано на самом олтару.

Успон иконоборства и забране Јагњета Божјег (8. век)
Током осмог века, у Римском царствупојавило се противљење сликама Исуса Христа и светаца, које је иницирао и подржавао цар Лав III, а настављено је његовим наследником Константином V. Као последица тога уништене су многе иконе Христа и Његових светаца, као што је и убијен велики број људи (слике Божје по њиховом схватању) који су поштовали иконе. Иронично је, према томе, да та забрана слика Јагњета Божјег не долази од иконобораца већ од Православног сабора који је претходио целој контроверзи.
На Сабору у Трулу, одржаном 692, 82. канон проглашава
 У одређеним репродукцијама поштованих слика, Претеча (Јован Крститељ) је насликан показујући пртом на јагње. Ово представљање узето је као символ милости. То је скривени облик тог правог Јагњета које је Христос, наш Бог, и приказан је у складу са Законом. Подржавајући ове древне слике и сенке као символе истине пренете у Цркву, ми смо данас пре за саму милост и истину као испуњење овог закона. Према томе, да бисмо изложили виду од свега тога што је савршно, бар уз помоћ слике, ми одлучујемо да се од сада Христос наш Бог мора прикаказивати у Свом људском облику а не у облику древног јагњета.
Другим речима, за епископе који су присуствовали Сабору, слика Христа била је сама по себи признање физичке стварности оваплоћења Исуса Христа у телу. Иконе Богочовека Исуса Христа поново то потврђују, али не и слика јагњета. Без обзира на све, утицаји Сабора у Трулоу вероватно се не би тако раширили да није постојала иконоборачка јерес, која се појавила у осмом веку. Први главни противник ове јереси био је Свети Герман (+733), епископ Константинопољски. Он је користио аргумент који је имплициран из 82. канона да одбрани поштовање икона:
У вечном сећању на живот у телу Господа нашега Исуса Христа, Његовог страдања, Његове спасоносне смрти и откупљења света, што из света произилази, ми смо примили обичај Његовог представљања у људском облику, односно, у Његовом видљивом Богојављењу, разумевајући да смо на овакав начин узвисили Божју понизност свету.
 Другим речима, ми одсликавамо невидљивог Бога због тога што је прво Он узео људски облик и учинио Себе видљивим као личност Исуса Христа.
На крају је овај аргумент превладао и као такви канони у Трулоу били су укључени у Седми Васељенски сабор. Ови канони укључили су забрану слика Јагњета Божјег. Старије слике Јагњета Божјег, као што су оне у Равени опстале су захваљујући Светим оцима Седмог Васељенског сабора нису биле „иконоборачке“, па ипак нове слике Исуса Христа као Јагњета нису биле дозвољене. Јагње постаје Мелизмос (од 11. века).

​После Велике схизме, Рим је имао своју локалну јерес: порицање да је истинско тело ии крв Христова присутна у Светој евхаристији. Ова Беренгаријева јерес била је брзо сузбијена, премда је семе те јереси вероватно већ било посејано на западу јер ће оно опет почети да ниче за време реформације вековима касније. Православне цркве на Истоку су већ формално прекинуле заједницу са Римом и не постоји никакав доказ да је у Византијском царству Црква имала проблем са овом јереси. Било како било, Византијско цартво наставило је да тргује са сада Римокатоличким царствима западне Европе, а са разменом робе дошла је размена вести и идеја.
Према томе, могуће је да  нова слика Христа која се појавила у касном 11. веку да је била делимично обојена као реакција на јерес која је захватила Француску-мелизмос.
Мелизмос  (грчки- μελισμος) приказује Богомладенца на олтару, прекривеног како лежи на дискосу, месту где ће бити освећени хлеб. Оно што се зове Јагњетом на Божанској литургији одсликано је као Богомладенац: јасна потврда да је евхаристија истинско тело и крв Христова.
 
 
Најранија сачувана слика мелисмоса нађена је изнад олтара Цркве Светог Георгија у Курбинову, Македонија из 1191. Међутим, могуће је да су постојале старије слике овог типа, и да су се оне такође јавиле као одговор на Трулски канон који забрањује слике Исуса Христа као Јагњета. Мелисмос је грчка реч за „ломљење“ или „дељење“ и односи се на део Литургије кад свештеник ломи Агнец (коцку хлеба, види горе) на четири дела говорећи: Ломи се и раздробљава Јагње Божије, Које се ломи а не раздељује, увек сеје де и никад не нестаје, но освећује оне који се причешћује. Кад је Јагње у облику коцке исечено из хлеба у току Проскомидије, свештеник се моли речима пророка Исаије: „Мучен би и злостављен, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би и као овца нијема пред онијем који је стриже не отвори уста својих. [*Дап 8, 32]
Од тјескобе и од суда узе се, а род његов ко ће исказати?“ (Ис 53, 7-8), као што је наведено у ДАП 8, 32-33.
​
Богомладенац боље преноси невиност и тишину „јагњета пред клање“, тако да оај облик мелизмоса доминира; међутим постоје и слике одраслог Христа на дискосу. Мелисмос је заменио слике  „Јагњета Божјег“на олтару у храмовима Византијског царства, с тим да су неки примери опстали од Кипра до Румуније. Не само да је мелисмос одсликан на фрекама иза светилишта, већ се он појављује на литургијским предметима, као што су покровци којима се прекрива дискос и штити домаћина од прашине. 

Касније слике Јагњета Божјег у Русији (од 16. века наовамо)
Фреске у светилишту нису уобичајене у Русији као што су биле у Византијском царству, а такве иконе мелисме иза олтара су ретке. Међутим, евхаристијског одсликавања  Јагњета Божјег као Богомладенца још увек постоји, нарочито извезено на покровцима којима се покрива дискос и путир.

Додатно, од 16. Века наовамо, почињу да се појављују иконе Светог Јована Крститеља који држи мелисмос. Ове иконе се осврћу на канон у Трулу, нарочито на поменуте слике Светог Јована који показује прстом на Јагње које представља Христа, а које овај канон забрањује. Руске иконе одговарају на ово замењујући символично „јагње“ „правим“ Јагњетом- Исусом Христом у људском облику. Ове иконе поистовећују Богомладенца са Јагњетом Божјим стављајући га у путир или на дискос прекривен звездом“ (звездица је метални оквир који слижи да на њему стоји покров и спречава га да додирне освећеног домаћина). На овај начин, Христос је одсликан на исти начин као и у Византијским мелисмос сликама.

Јагње Божје данас

На западу никад није испоштован Трулски канон, а слике јагњета са ореолом које обично носи „Крст светог Георгија“ врве у римокатоличким, англиканским и протестантским црквама. У  Православној цркви, Исус Христос одсликан као јагње може се наћи после 7. века. Обично су ове слике засноване на описима Исуса као Јагњета који се налазе у Књизи Откровења, на тај начин „буквално“ одсликане као божансствене али алгоричне, визије. Било како било, као што су оци Трулског сабора одлучили: „ пре смо за саму милост и истину“. И тако су, можда, својствене Православној цркви, слике Богомладенца, који лежи на дискосу или у путиру. Јагње Божје које узима на себе грехе света нас ради, вечни, Божански Син, који се понизио да би узео на себе људску слабост и да се роди од жене; и као такав Он је одсликан у нашим храмовима.
 
 
Оно што је говорио Свети Кирил Јерусалимски и данас је истинито. Одсликавање Јагњета Божјег, нарочито приказујући га као Богомладенца, налази се у светилиштима или на неким литургијским предметима. То припада животу Цркве: тајни евхаристије која је само за оне који су крштени у Цркви. Вероватно слике Јагњета Божјег различито разумеју Хришћани и они који то нису. Некима могу те слике деловати чудно, некима увредљиво, а други их могу сматрати смешним. Молим за опроштај од Бога ако је то овде случај, и надам се да свако ко се овако осећа да ће убрзо заборавити све што сам написао. За вас остале, надам се и молим се да вам је ова објава била од користи.

„Кад нам се душа одвоји од тела, нећемо бити осуђени зато што нисмо чинили чуда, нити што нисмо били богослови, ноти што нисмо имали виђења, али сигурно да ћемо сви положити рачун пред Богом јер не плакасмо непрестано над својим гресима“
Свети Јован Лествичник, Лествица
​
Хришћанин не мора да буде чудотворац, велики богослов нити да буде пророк небеског виђења, али он мора бити одговоран за то што није био свестан својих грехова. Грех се у православној цркви подразумева под грчким појмом „амартија“. У Старој Грчкој, кад је нека особа гађала бика у око и промашила, онда се говорило „амартија“ или „промашио је“. Недостатак знака, недостизање циља, непостизање сврхе је грех.

​Астрологија је дошла из Вавилона пре око 4000 година, Она се заснива на астрономском систему- да се сунце окреће око земље, а не да се земља окреће око сунца. Година је подељена на 12 месеци, од којих 6 имају 30 дана а других 6 имају 29 дана, што чини 364 дана. Тако да би они једном додали и 13. месец. Ако ово добро пратим, особа рођена у априлу, која је Ован по Грегоријанском календару, по њиховом календару би била Рибе, и Водолија. Видите, ми смо месец испред. Па све што читате о себи је погрешно јер сте у погрешном месецу. Вавилонски астролошки календар је месец дана за нама.
​
Вил Дуранt у својој Историји цивилизације назива астрологију једном од многих сујеверја древних времена која још у данашње дане цветају. А глупост свега овога најбоље је најбоље је описао бесмртни Шекспир: „Ово је одлична светска флоскула да кад нам је лоше , за своју катастрофу кривимо сунце, месец и звезде; као да смо нужни негативци; будале небеском присилом; подлаци, лопови и учитељи због сферне превласти; пијанци, лажљивци и прељубници присилном послушношћу планетарном утицају“. Свети Григорије Ниски, сажимајући суштинске аспекте људског достојанства, право каже да ако бисмо ми били само инструмент небеске ротације, онда ми не бисмо имали слободну вољу. „ А ако човек изгуби слободу, он губи све“. Човек није човек ако није слободан.

​За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

​„ Волети човека значи видети га онаквог каквим га је Бог створио“

Саосећање је најважнији, можда, једини закон људског постојања.

Слобода није у томе да уздржаваш себе, већ да владаш собом.

Постоји нека граница у свим стварима коју је опасно прећи; јер је немогуће вратити се назад након што је пређемо.

Срећа није у томе да будеш срећан; већ је у поступку њеног достизања.

Треба волети живот уместо тражити његов смисао.

Живот без циља гуши.

Ако престанеш да читаш књиге, то значи да си престао да мислиш.

Срећа није у комфору; срећа се рађа из патње.
​
Лепота ће спасти свет.

Ако на путу ка свом циљу будеш бацао камење на сваког пса који лаје на тебе, никада нећеш стићи до циља.

Истина без љубави зове се лаж.

Тражи љубав и гомилај је у свом срцу. Љубав је тако моћна да нам омогућује да се поново родимо.

Ако искрено волиш, или ће љубомора убити твоју љубав, или ће твоја љубав убити љубомору.

Веома мало је потребно да се уништи човек: само га убеди да никоме није потребно оно што он ради.

Невероватно је шта може човеку да учини један зрак сунца!

Треба говорити лицем у лице... тако да би се могла душа очитати на лицу, да би срце одјекивало са звуком речи. Једна реч изговорена убедљиво, потпуно искрено и непоколебљиво, лицем у лице, значи много више од десетина страница исписаних на папиру.

Деца могу излечити душу.

Ако желиш да помогнеш, можеш доста тога учинити чак иако су ти руке везане.

Пријатељу мој, запамти да је добро, безбедно и лепо ћутати.

Не лажите себе. Ко лаже себе и слуша сопствене лажи долази до тога да не разликује истину у себи или око себе, па на тај начин не поштује ни себе ни друге. Он престаје да воли икога, а да би се забавио док не воли, он се окружује страстима и сировим задовољствима и долази до тачке у којој постаје попут звери у својој злоби, а све то је због бескрајњег лагања људима и себи. 

Одрасли не знају да им дете може дати јако користан савет у најтежим случајевима.

Ум је подлац и све ће оправдати!

Не пуни своје сећање увредама јер онда неће у њему бити места за прелепе тренутке.

Желео бих да имам бар једну особу са којом ћу  дискутовати  о свим стварима тако отворено као да причам са собом.
​
Волети човека значи видети га онаквим каквим га је Бог створио.

​За сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

У ОШ „Вук Караџић“ Лозница, кад се помене реч пројекат, то подразумева учешће не само ученика, родитеља и наставника, него свих запослених, као и максималан ангажман спољашњег окружења. Божићни и новогодишњи пројекат смо осмислили кроз цео месец децембар, а овим желимо да покажемо и докажемо да се марљивим радом и добро осмишљеним активностима све може уклопити у наставни план и програм, само је потребно мало маште, креативности и добро организоване међупредметне сарадње. Божићним и новогодишњим празницима посветили смо цео месец децембар и сваки наставник је то усагласио са својим планом рада. Многи се питајуу, на пример, какве везе има математика и Божић?! Размислимо, нижи разреди, рачунске операције, једначине, н пример колико је ко добио поклона, затим јединице мере код прављења новогодишњих посластица, затим пирамида- одлична за прављење јелке. А физичо! Па ваљда су санкање, скијање, грудвање неке физичке активности... Има толико идеја, а наш посао захтева креативност и колико год се љутили на ту констатацију она је истинита- дете зна онолико колико му наставник пренесе. Свакако, ми у нашој школи се трудимо да деци пренесемо знање на све могуће начине, користећи се свим расположивим средствима. С тим у вези, поред наставника које ћу поменути, битно је нагласити да смо у свим овим пројектима имали велику подршку директорке Анете Ракић, затим шефа рачуноводства Милорада Јовичића, секретара Милене Максимовић, благајнице Верице Деспотовић и помоћног радника Славка Тешмановића, педагога Јелицу Павловић и психолога Ђурђину Симић који нам увек асистирају у сваком пројекту. Реализатори овог пројекта су учитељи Миланка Васиљевић, Светлана Ђурић,Владан Андрић, Мирјана Ћосић, Гордана Симић, Зорица Јањић и Жељка Дејановић, затим вероучитељи Бранко Поповић и Тијана Васић, наставнице математике Јелена Трипковић и Мирјана Милићевић и наставница енглеског језика Сања Симић де Граф.
​
Наш пројекат смо реализовали кроз интегративну наставу на следећи начин:
ВЕРОНАУКА

• Пројекат започињемо Божићним постом, а ученици са својом вероучитељицом учествују на Светој литургији и причешћују се
• Вероучитељи су деци одржали низ предавања о празницима који су следили почевши од Ваведења Пресвете Богородице, Никољдана па све до Божића кроз интерактивне презентације које је урадила наставница енглеског Сања Симић де Граф
• Ученици су на веронауци  старом дрвету, дисковима, теглама, филцу, картону успели уз много труда и љубави да дају нови сјај. Кроз ове активности увидели смо да без много новца можемо улепшати наше домове како би Божић учинили још лепшим.
• Интерактивне презентације

СРПСКИ ЈЕЗИК

•  На српском језику учитељи вежбали су правопис и граматику везано за празнике

МАТЕМАТИКА

• на математици ученици нижих разреда су осмишљавали текстуалне задатке са Божићном тематиком- од једначина колико је ко добио божићних поклона до јединица мере које су нам биле потребне за спремање посластица за Божић.
• ученици виших разреда вежбале су површину и запремину геометријских тела која су била саставни део  јелке и новогодишњих украса
• израда јелки и украса од геометријских тела

ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК

• Ученици трећег и четвртог разреда вежбају личне заменице, присвојне придеве, глагол CAN и TO BE, времена The Simple Present tense The Present Continuous Tense користећи божићни и новогодишњи вокабулар
• Ученици осмог разреда вежбали су пасив и индиректан говор кроз божићни и новогодишњи вокабулар. Такође су преводили божићни тропар и кондак, основне хришћанске молитве, као и хришћанске врлине и грехе
• Панои кроз пројектну наставу
• Интерактивне презентације

ЛИКОВНА КУЛТУРА

• Креативне радионице учененика- прављење украса, новогодишње јелке, украшавање учионице
• Учитељице Мирјана Ћосић и Гордана Симић имале су креативну радионицу са родитељима и децом где су правиле новогодишње украсе које су излагале на новогодишњем базару

МУЗИЧКА КУЛТУРА

• Певање божићних и новогодишњих песама

ЧАС ОДЕЉЕЊСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

• Реализован у одељењу VI1 са одељењским старешином Јеленом Трипковић. Ученици су имали задатак да извуку папириће са именима. Свако је извукао по једно име и он је тајни Деда Мраз за то дете за које је извукао. Тај дан су сви донели поклоне и ставили испод јелке. Одељењски старешина је донео сокиће, крем бананице, и делио поклоне. Тако су сви добили поклоне не знајући од кога

ПРЕДУЗЕТНИШТВО:
ПОСЛАСТИЧАРСТВО- Захваљујући родитељима ученика ИО Зајача, на креативан начин смо кроз посластичарство правили јелке од палачињака и новогодишње украсе од медењака и марципана
НОВОГОДИШЊИ БАЗАР- Ученици 2. и 4. Разреда су учествовали на новогодишњем базару у сарадњи са Туристичком организацијом Лознице
ПРИРЕДБЕ:

• Учитељица Жељка Дејановић је са својим одељењем IV2 имала једну лепу приредбу посвећену Божићу где су ученици фантастично одглумили једну поучну причу о врлинама, Светом оцу Николају Мирликијском и Божићним жељама коју су нашли у Светосавском звонцету.
• Учитељица Зорица Јањић са својим одељењем IV1 одржала је приредбу коју је сама осмислила где су до најситнијих детаља приказани наши обичаји везани за Бадње вече и Божић.

 
 
Сања Симић де Граф
​

​ЦЕТИЊЕ, 28. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Сабор вјероучитеља Митрополије црногорско-приморске указао је на неповољне околности за извођење вјерске наставе доношењем Закона о слободи вјероисповијести и апеловао да државни органи Црне Горе врате вјерску наставу у школе.

Вјероучитељи 60 школа Српске православне цркве /СПЦ/ у Црној Гори, који образују 2000 ученика, подсјетили су да СПЦ већ три деценије говори о неопходности увођења вјерске наставе у редовни школски систем, али да је тај вапај наишао на вишедеценијско игнорисање државних институција.

Они истичу и како ће се на њих рад односити и Закон о слободи вјероисповијести, који се уз бројне дискриминаторне норме супроставља постојећој пракси већине држава.

Као неповољне околности за извођење вјерске наставе доношењем тог Закона, вјероучитељи Митрополије црногорско-приморске напомињу да се тим документом додатно отежава и садашњи облик вјеронауке кроз ригидне и ограничавајуће одредбе које садрже и новчане казне за вјероучитеље.

Закон о слободи вјероисповијести, како наводе, ограничава постојање и рад школа вјеронауке о питању простора одржавања наставе, нарочито забрањујући одржавање часова ван Цркава и пратећих објеката. Исти законски акт, наглашавају, угрожава и родитеље и њихово право да одлучују о образовању своје дјеце до петнаесте године.

Високим новчаним казнама запријећено је вјероучитељима да не смију организовати наставу више од 260 дана у години.

Они су указали да је веома значајна мисија вјероучитеља међу дјецом која одрастају у старатељским породицама ограничена неоправданим изостављањем старатеља из корпуса оних који могу дати сагласност дјеци за похађање вјерске наставе.

Сетом норми садржаним у члановима Закона о слободи вјероисповијести прописано је, како наглашавју, мноштво дискриминаторних нетипичних ограничења за оснивање и функционисање вјерских школа. Њима је нарочито погођена Богословија Светог Петра Цетињског, најстарија средњошколска установа у Црној Гори, претеча Универзитета Црне Горе.

Читав низ отежавајућих околности за вјерску наставу које су се могле избјећи веома лако, вјероучитељи сматрају доказом да није вођен суштински и институционалан дијалог са Православном црквом.

"Умјесто да актуелна власт помогне да се наш простор дјеловања прошири у овом тешком времену, када су моралне вриједности у друштву пољуљане, они желе да нам ускрате и оно што је Црква с великом муком вијековима стицала", поручили су вјероучитељи Митрополије црногорско-приморске.

Вјероучитељи подсјећају да се Црква Христова се кроз двомиленијумско трајање суочавала са најтежим искушењима и нападима, који, упркос свему, нису успјели да спријече ширење ријечи Божије међу дјецом.

​   Иконографија је јединствена појава у средњовековној уметности која преноси нечију свест у духовни свет. Све је битно: не само само слика по себи већ и семантички садржај. Штагод да је одсликано је символ, а детаљи и боје одеће нису изузетак.

  Традиционално, Господ Исус Христос, Богоматер и свеци су одсликани на иконама у одећи која је типична за доба Римског царства, а касније у Грчком и византијском стилу. Христос, на пример, носи хитон, одевни предмет који изгледа као дуга кошуља или хаљина и химатион који је преко. Заправо, химатион је само правоугаони део одеће који се ставља на хитон  као огртач. Овај огртач служио је као ћебе за сиромашне кад су они спавали (Излазак 22,26—27).Чињеница да је он био позамашне величине може се извести из тога кад су војници који су распели Христа поделили његову одећу онда су поделили огртач на четири дела: по део за сваког војника (Јн 19,23).

  Многи старозаветни и јеванђељски свеци носили су хитон и химатион, али Спаситељева одежда има неке посебне карактеристике: латиклава (вертикална пруга) на предњем делу хитона, што указује на царску власт. У иконографији Спаситеља, латиклава указује на царско достојанство, чистоту, и савршенство  Христове човјечанске природе.
​
   Боје су такође символичне: Спаситељев хитон је обично црвен, а химатион је плав. Ове боје символишу Христову човјечанску и божанску природу. Док је плава такође и боја чистоте и чедности која нас подсећа на небо, црвена је боја Господње крви проливене за рад нашег спасења. Још је и одежда ове боје још један указатељ на Спаситељево царско достојанство због тога што су само цареви могли да носе љубичасту или пурпурну одећу у античко доба.

  Понекад је Спаситељ одсликан са одевним предметима различитих боја да би се нагласили Његови божански квалитети. Одећа Богомладенца на иконама Богородице скоро је увек златножута, различитих тонова и нијанси и украшена је златним шрафирањем. На тај начин Света Црква издваја ово Новорођенче од оних којима су слични сви људи и указује на Његову вечну и владарску природу зааједно са Богом Оцем.

    Спаситељева обућа, као што је случај код пророка и апостола, су сандале које се састоје од кожног ђона који је припијен уз стопала помоћу ремена (каишева). Постоје иконе на којима је одсликан Христос као Цар славе како седи на престолу. Као Цар над царевима, Господ је портретисан у византијској царској одежди, на престолу са круном на глави. Као Велики Владика, Господ је одсликан како носи сакос и омофор. 

​  Обичај је да се Богородица приказује на иконама како носи плашт, који су, према јеврејској традицији носиле удате жене. Он се носио на врху мале танке мараме која је покривала косу и био је правоугаоног облика или огртач који је био довољно велик да прекрије главу или скоро цело тело жене. Аутентичан плашт Преблагословене Дјеве Марије чува се у Цркви Пресвете Богородице у Влахерни у Цариграду од 474. године.

  Боја плашта Богородице је тамно црвена која нас подсјећа на њено царско наслеђе и њене  патње. Још и царска тамно црвена боја плашта истиче чињеницу да је Дјева Мајка Христа Цара.
Плашт је украшен златним крајевима и ресама у част Небеској Царици. Злато символише Њено пребивање у божанској светлости и Њено учешће у слави Господњој. Она је обично портретисана како носи тунику, која је део одеће који се носи испод, углавном уских рукава. Она је дуга и досеже до пода. Њена боја на иконама Пресвете Богородице је плава и символише њену дјевственост. Међутим, она може бити различитих нијанси, чак тамно плава или тамно зелена.

Плашт Пресвете Богородице на иконама је украшен трима символичним звездама- на челу (символ девствености у време Спаситељевог рођења), на Њеном десном рамену (символ дјевствености пре Спаситељевог рођења) и на Њеном левом рамену (символ Њене дјевствености после рођења Исуса Христа). На истим иконама, лик Богомладенца прекрива једну од ових звезда, указујући на оваплоћење Сина Божјег, Другог Лица Свете Тројице.

​  Има још један детаљ на руху Богородице- манжетне, које символишу оданост Богородице (и кроз Њу такође целе Цркве) Глави Цркве, Првосвештенику- Господу нашем Исусу Христу.
Икона је медиј између људског бића и невидљивог царства, па ако научите да пажљиво гледате и проучите детаље, она вам може одшкринути духовни Рај.

​За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

​Радост и ишчекивање долазећих празника посебно су узбуђење за дјецу. Један од најважнијих догађаја за малишане који са нестрпљењем чекају је долазак Светог Николе, који никада не долази празних руку. Посебна радост овог празника данас се осјетила у Продуженом боравку Основне школе "Вук Караџић". Управа школе за дјецу из продуженог боравка је организовала сценски приказ доласка Светог Николе међу дјецу, дружење и фотографисање са њим. Да сва дјеца добију пакетиће потрудили су се њихови родитељи. На само празнично јутро дјечица су нашла пуне чизмице које су креативно припремили и оставили ту ноћ изнад камина. Једна велика чизмица била је пуна слаткиша уз поруку да је то за учитељице јер су дјеца јавила да су у овој години биле добре. Вјероучитељица Жанела Пажин

Свети Јован Златоусти назива псалме речима Светог Духа. Свети Свети Василије Велики каже о томе: ...то је књига која првенствено приказује учење Откровења у животу, а као друго помаже да се оно исуни... Псалтир обухвата све оно што садрже свете књиге. Он предвиђа будућност, подсећа на прошлост, и даје закон за живот и правила за делање. Другим речима, Псалтир нам открива законе небеског живота, али према овом општем учитељу Цркве, он не само да нам открива те законе него нас учи да их следимо. Он учи православца да  их разуме и достигне, тако да ми можемо да следимо пут спасења уз Божју помоћ у земаљском животу.

Свети Амвросије Милански написао је следеће: „ Милост Божја дише кроз цело Свето писмо, али у у слатком Псалтиру дише више него било где друго“.

Зашто је „Благо човјеку“ (како почиње први стих) први псалaм?
То је због тога што се јасно наводи да је закон Божји (заповести Господње) суштина сваког људског бића и свих сттвари. Штавише, то је извор овог живота. Човек (свако људско биће, не само мушкарац већ такође и жена) који покушава да живи по Божјим заповестима прима највећу радост, а то је, блаженство. Свети Оци користили су ту реч да би упутили на сличност Богу. Човек који покушава да спроведе Божји закон у свом овоземаљском животу је као дрво усађено крај потока, које род свој доноси у своје вријеме, и којему лист не вене: што год ради, у свему напредује (Пс 1,3). То је особа која би била повезана са извором божанске милости као да је дрво које расте близу неког извора воде, и имала би потпун живот тако да се чак ни мали лист на овом дрвету не би осушио, угинуо или отпао. То је због тога што га Бог чини живим. Међутим, зли и грешни су сви они који се не повинују закону Бојем, и мртви су изнутра јер вољно се одричу Бога, јединог извора живота свих ствари. Они не живе, они умиру: "Нису такви безбожници, него су као прах који расипа вјетар“ (Пс 1,4). Такви људи којима је мио грех, који се одричу Божјих заповести, већ су мртви. Не само да они умиру, већ су они као прах расут ветром. Они нестају, као што се у суштини дешавало, на пример са Хананејима и многим другим народима који нису познали истинског Бога.

Према томе, Псалам се завршава речима Јер ГОСПОД зна пут праведнички; а пут безбожнички пропашће (Пс 1,6). То је логичан и природни закључак овог псалма.

Због тога Господ, кроз уста светог псалмопојца Давида, говори нама "Него му је омилио закон ГОСПОДЊИ и о закону његову мисли дан и ноћ! (Пс 1,2). Према томе ми морамо учити закон Господњи дању и ноћу да бисмо стекли вечни живот и спасење. Онда ће дрво наше душе бити нахрањено изворима Светога Духа.

Први стих првог псалма звучи као моћан позив да се проуче и примене закон Божји и Његове заповести:  "Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко, и на путу грјешничком не стоји, и у друштву неваљалијех људи не сједи (Пс 1,1).

Следећи стих псалма прилично је тежак за тумачење: "Зато се неће безбожници одржати на суду, ни грјешници на збору праведничком" (Пс 1,5). Свети Оци, нарочито Теодорит Кирски, Свети Василије Велики и Свети Јован Златоусти, објашњавају овај део на следећи начин. Овде се никако не казује да грешници неће васкрснути. Они ће васкрснути Другим Христовим доласком, који ће бити кад дође крај света. Псалам говори о томе да зли неће васкрснути у суду јер њима неће бити потребан суд јер је њихова злоћа толико очигледна да ће одмах бити осуђени. Они ће васкрснути али не на суду већ ће чути праведну казну. После тога, они неће моћи да васкрсну и уђу у свет праведних. Они ће васкрснути за вечну мучење у Паклу.

Свети Оци су такође написали да је први псалам темељ свим псалмима јер он даје упутства људима како да негују Боголике врлине и да их приближе блаженству вечног живота: због тога он почиње речју Благо.
У Црквеном богослужењу, управо првим псалмом се почиње недељни циклус псалмопојења током службе. Прва Катизма, која почиње „Благо човјеку“ намењена је за свеноћно бденије у недељу после велике јектеније (према Црквеном правилу, недеља је први дан у седмици, која почиње Недељним вечерњем).
Псалам 1 су врата у рај, која се оварају кад читамо Псалтир. Хајде да уђемо кроз ова врата са страхом Божјим, да бисмо добили непропадљива блага и вечно блаженство!
​
Хајде да овде на земљи држимо заповести Божје, и да их сакупимо у животу спремнији него тисуће злата и сребра (Пс 119,72), јер се у њима може наћи спасење за цело човечанство.

За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ  / извор

БИЈЕЉИНА, 20. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - У Основној школи "Јован Дучић" у Бијељини опремљен је кабинет Православне вјеронауке средствима Катихетског одбора Српске православне цркве /СПЦ/ у Републици Српској и Федерацији БиХ, објављено је на интернет страници Епархије зворничко-тузланске.

Православна вјеронаука један је од најбитних стубова мисијске дјелатности СПЦ на овим просторима и сваке године издвајају се значајна средства за опремања кабинета вјеронауке, а ове године новац је посредством Канцеларије за вјерску наставу добила бијељинска школа.

Кабинет је опремљен магнетном таблом и музичком линијом, купљено је 20 примјерака Новог завјета, четири примјерка комплетног Светог писма, књиге за дјецу "Из ја града у ти град", књиге Владике Николаја Велимировића "Молитве на језеру", сликовнице и пјесмарицу "Добро дошо' Христе", иконе, библијске мапе, као и витрина са полицама и тракасте завјесе.

Овај кабинет од раније посједује и велики ЛЦД телевизор који је добио као донацију од Канцеларије за вјерску наставу Епархије зворничко-тузланске.

"Све ово у многоме ће олакшати извођење часова Православне вјеронауке и на тај начин је учинити много занимљивијом и пријемчивијом за ученике", оцјењује се у тексту.

Богојављење, понекад се назива Епифанија, је пред нама (Богоявление на руском, Θεοφάνεια на грчком). Православна црква званично прославља 19/6 јануар као датум крштења Христовог. То не треба мешати са Западњачким празником који се зове Епифанија којим се слави поклањање Мудраца и даривање богомладенца Христа. 

Реч Теофанија (*Богојављење) значи „Откровење Божје“; према томе Богојављење означава откривање Тројичне Божје природе кад се Исус крстио. Сведоци тог догађаја чули су глас Бога Оца са Небеса, видели Духа Светога како силази на Исуса и могли су да виде Исуса у телу, за кога је Бог посведочио својим гласом да је Он Његов Син.

  Богојављењска икона
Символика ове иконе је дубока и богата. Постоји један део који желим да истакнем овде. Исус је неодевен, или скоро неодевен. Постоји разлог због којег је Христос одсликан са мало одеће или скоро без одеће. Али зашто је то битно?

Кроз цео опис стварања света у Књизи Постања ми видимо Бога како ствара и говори да је то „добро“. Човек и жена су створени заједно у Божјем лику. Обоје су били лепи, и премда нису имали физичку одећу, они су били обучени у славу „лика“ и „обличја“ Божјег. Међутим, они су пали у грех, сакрили су се од срамоте док им Бог не донесе одећу од коже да обуку (што символише грешну тежњу која помрачује нашу праву природу). Њихова природна лепота претворила се су предмет стида. Адам и Ева су пали, а са њима је пала и творевина. 

​Сад, долази Исус Христос: он представља другог Адама (1Кор 15). У стиду и голотињи, Адам се сакри. Ипак Христос долази у Свом величанству, и као Бог и као човек, и у слави и у голотињи потпуно без стида, показујући да је  лепота неоскрнављеног човека могућа кроз Њега (и у наредним вековима, често су се хришћани крштавали без одеће, скидајући одећу „старог човека“ који у Христу треба да умре и са Њим да васкрсне). Али зашто се Христос крстио кад није имао никакав грех?

Како се Христос крстио у реци Јордану, то је заиста био Јордан и сва се творевина крстила у Христу. Као што се наводи у Кондаку (глас 4)  Богојављењског Великог повечерја: Јавио си се данас Васељени Господе и светлост Твоја обасја нас који Ти певамо: Дошао си и јавио си се, Светлости Неприступна.

Ми видимо почетак нове творевине у Богојављењу. Ствари се постављају исправно. Христос је дошао не само да очисти и да обнови човечанство, већ и да нас усвоји као наследнике Царства Његовог. А кад добијемо од Његове славе, не само да смо искупљени већ и повлачимо сву творевину ка коначној обнови. Због тога „творевина узидише“, чекајући усиновљење деце Божје (Рим, 8).

Још неколико запажања на Икони
На врху иконе, Свети Дух силази на Исуса у виду голубице, Свети дух је одсликан у виду ореола. На овај начин, Отац, користећи сопствени предвечни и консултативни и субрацелестијални Дух као Свој прст, говори гласно и показује са небеса, отворено изјављујући и објављујући свима да је Тај кога крштава Јован у Јордану Његов Син љубљени, док  истовремено испољава Своје јединство са Њим“ (Свети Григорије Палама 60.15).

Свети Јован Златоусти такође наглашава да се у Јеванђељу наводи да су Небеса отворена, Свети Дух силази на нас да бисмо се ми могли вазнети са Христом и Духом Светим и Оцем на небеса. По први пут од човековог пада, Небеса нам се отварају.

- Анђели са Његове десне стране присуствују и чекају да Њега обуку кад се обави крштење.
- Свети Јован Крститељ, док крштава Исуса, обично има скренут поглед или гледа у Духа Светога како силази на Христа. То означава да је суштина  Богојављења узвисивање Исуса Христа. Кад би то била нека Олимпијска трка, то би било попут предавања штафете из руку Старог завета (Свети Јован Крститељ и сви пре њега) у руке Новог завета (Исус Христос и сви свети).

-  Близу Јована Крститеља налази се секира, која одражава његово упозорење да наши животи морају донети плодове Духа Светога или ће бити отклоњени. Ми не можемо постати опуштени нити духовно лењи,
- Исус није зароњен у воду, због тога што се творевина крсти у Њему, а не обрнуто.
 
На крају, чудна мала створења јашу рибу на дну иконе представљају реку Јордан и море, како се обоје повлаче само на поглед некога много већег и јачег од њих како улази у воду:
Псалам 74,13- Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама.
Псалам 77,16- Видјеше те воде, Боже, видјеше те воде и устрепташе, и бездане се задрмаше.
Псалам 114,5- Што ти би, море, те побјеже и теби, Јордане, те се обрати натраг?

Богојављењска музика
Постоји неколико химни које се певају за овај празник, али Тропар претпразништву потврђује неке ствари које сам овде записао: Весели се Адаме са праматером Евом, не кријте се као некада у Рају, јер видевши вас наге, јави се, да вас обуче у прву одежду. Христос се показао желећи да сву твар обнови.. Ако сте у могућносноти да добијете копију Празничног минеја од мајке Марије и Мет Калиста Вара (Штампарија Светог Тихона) онда ћете наћи близу 100 страна дубоке теологије овог празника.

Прослављање Богојављења
Током овог периода године, спроводи се један прелеп обичај и света водица се припрема у свакој парохији. Сабрани народ узима свету водицу и носи кући. Она се чува и користи у цркви током целе године.
Такође, куће се покропљују светом богојављењском водицом у недељама које следе. Није необично дати мали поклон свештенику који освештава дом (многи свештеници не примају плату и овакви догађаји им помажу да финансијски издрже читаву годину) и/ или се спрема оброк за њега. 👏
За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

​У владичанском двору у Бањалуци одржана је редовна сједница Епископског савјета православних епископa у БиХ.

​Сједници је предсједавао митрополит дабробосански Хризостом уз учешће и присуство бањалучког епископа. Јефрема, зворничко- тузланског Фотија, бихаћко- петровачког Сергија и захумско- херцеговачког  Димитрија.
Савјет се бавио текућим питањима у Српској православној цркви, питањем јубилеја осам вијекова СПЦ, питањем православне вјеронауке у основном и средњем образовању и другим битним темама за живот наше Цркве. ​ | Извор: РТРС

​Значење различитих натписа на православном Крсту

Средином Часног поста, у трећу недељу славимо Часни крст (*Крстопоклона недеља). У Православљу, Крст је одувек био символ велике победе и моћи, јер је кроз Христову добровољну жртву на крсту смрт побеђена и свима нама омогућено је спасење. Према томе, крстови и крстови са распетим Господом су јако чести и широко се користе.
 Православни крстови су често детаљно украшени, као овај горе приказани, што је савремена верзија дрвеног крста са налепницом залепљеном на његову површину. Овај тип крстова, у суштини представља икону Распећа у облику крста. Међутим, на крстовима се обично налазе натписи- често на грчком или словенском- које вреди протумачити, јер они јасно објављују хришћанско учење о Христу на крсту.

                                                         Руски православни крст (или Крст Распећа)
„Најпотпунији“ Крст Распећа је такозвани оссмокраки крст, на коме је приказан разапет Христос. Обратите пажњу да Христос није приказан са трновим венцем, већ са ореолом славе, и да није приказан у муци и патњи већ у мирном починку. Као што је обично случај са иконама, словенски натписи на крсту су некад скраћени, са кривудавим линијама изнад слова која су изостављена. У тумачењу испод, дајем вам углавном потпун натпис.
                                                                               Горња пречка
Горња пречка крста је написана плоча за коју је Пилат наредио да се окачи као нека врста поруге над Христовом главом. На тој плочи је написано: „Исус Христос, Цар Јудејски“, скраћено грчким иницијалима „ИНБИ“, или латинским иницијалима “INRI”. На савременим руским крстовима, као што је овде случај, користи се руска скраћеница ,,І.Н.Ц.І.”. У горњем делу, овај натпис обогаћен је насловом „Цар славе“ (Царь славы).

​​На врху Крста је слика Христова „нерукотворена“ (Нерукутвореному образъ). 
​
Крстом је Христос устао из мртвих, па се за Крст верује да је извор чуда и исцељења. Према томе, погодно је да је на врху крста платно са ликом живог Христа, за кога се такође верује да је чудотворац.

Ту су два анђела која служе Распетом Господу, са натписом између њих „Анђели Господњи“  (Ангели Господни).

Код ногу се налазе слова: Г Г значи гора Голгота  (Гора Голгота);то је брдо изван градских капија где је Христос разапет. Скривена у пећини под земљом је Адамова лобања, назначена словима: Г А (глава Адама). Понекад се кости руке приказују прекрштене, десна преко леве, као што верници прекрсте руке кад примају свето причешће. Овде није приказано, али често се испод ногу Христових налазе четири словенска слова: М.Л.Р.Б., што значи: Место лобање, где беше Адам (Место лобное рай бысть). То нас подсећа да је Адам наш праотац изгубио Рај кроз погрешно кушање са Дрвета познања добра и зла, а да је Христос нови Адам, који нам доноси Спасење и Рај кроз Дрво Крста.
 ​

За сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор

Празник Светог Порфирија обиљежен је, у понедељак, 2. децембра, у првој православној цркви која је саграђена у Танзанији, у дубинама Африке.

Божја литургија служена је у православној цркви на надморској висини од 2.000 метара, у веома удаљеном подручју у Источној Африци.

На челу са епископом Арушким и Средње Танзаније, Његовим Преосвештенством Агатоником, постављене су иконе Арханђела са обје стране улаза у Цркву Светог Андроника и Атанасија, прва православна црква у Танзанији.

"Они стоје тамо, чувари Цркве, подсјећајући све нас када их видимо и оне који уђу у Цркву да наши животи морају бити" анђеоски ", у духу еванђеља и придржавајући се заповијести Христових", рекао је отац Агатоник.

Након божанске литургије, вјерницима је понуђен оброк у који је било укључено и много дјеце сирочади која су присуствовала служби.
​
Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор

УЏБЕНИЦИ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ ЗА ДЈЕЦУ СА ОШТЕЋЕНИМ ВИДОМ

У сарадњи са Катихетским одбором Српске православне Цркве у Републици Српској и Федерацији БиХ, ЈУ Специјална библиотека за слијепа и слабовида лица Републике Српске издала је аудио уџбенике вјеронауке за основну школу.

Уџбеници, снимљени у дигиталној техници у mp3 формату намијењени су основношколцима оштећеног вида – слијепој и слабовидој дјеци.

Осам књига, од 2. до 9. разреда прати библијску историју Старог завјета, вријеме прије Христовог рођења, Христов живот, Новозавјетне законе, Свете тајне и друге теме којима је циљ да се најмлађима, кроз поучне приче и историју приближи хришћанство, православна вјера и Црква.

Аудио уџбеници, снимљени у тонском студију Специјалне библиотеке у потпуности прате штампана издања, која су издата  с благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског господина Хризостома, предсједника Катихетског одбора СПЦ у РС и Федерацији БиХ.

Текстове из уџбеника прочитала је Жана Вукосављевић, а тонски обрадиле библиотекарке Драгана Божић и Јелена Радаковић.

У наставку послушајте два фајла из (аудио) уџбеника православне вјеронауке за основну школу.

Владика бањалучки господин Јефрем, освештао је јуче у манастиру Гомионица музејску поставку, тзв. „Кочићеву школу“, у оквиру које су изложена најзначајнија сачувана умјетничка дјела из историје овог манастира, међу њима и она из XIII и XIV вијека.

“Манастир је сам по себи национално благо, јер је толико вијекова проживо под ратовима, окупацијама и разним изазовима. Више пута спаљиван, више пута исељаван, тако да је све оно што је сачувано из тих турбулентних времена од данас доступно грађанима Бањалуке”, казао је градоначелник Игор Радојичић, који је присуствовао освештењу и отварању музеја.

Он је подсјетио да је Град подржао отварање ове музејске поставке која представља дио наше националне историје.
“Поред реконструкције Кочићевог огњишта, отварања Кочићеве собе у Народној и универзитетској библиотеци и овдје у Гомионици имамо један простор који нас подсјећа на његово дјело, а с обзиром да је његов отац Герасим у манастиру био сабрат, постоји историјска веза Кочића са овим простором”, казао је Радојичић.

гомионицаИсторичар умјетности Љиљана Шево, прецизирала је да се у овој ризници могу наћи изванредни примјери српског, грчког и руског иконописа, рукописи од непроцјењиве вриједности из XИВ вијека као и примјерци из најстаријих српских штампарија из XVI вијека, те други вриједни предмети.
Извор: АСБЛ

БЕОГРАД, 1. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Настојник Подворја Српске православне цркве /СПЦ/ у Москви владика Антоније сматра да православљу данас пријети велики раскол и да ће пут изласка из кризе бити дуг.

Владика Антоније је објаснио да односе у православном свијету погоршава то што је расколнике у Украјини признала Грчка црква, као и александријски патријарх.

Он је за "Вечерње новости" рекао да би цариградски патријарх Вартоломеј требало да призна грешку што је признао украјинске расколнике, који су основали тобоже нову цркву, и признао им аутокефалност, те да је својим понашањем дао аргументе онима који га одавно критикују да жели да постане "источни папа".

"Патријарх Вартоломеј не може да буде `источни папа` јер су православне цркве самосталне, имају своје патријархе. Вартоломеј може да буде само први међу једнакима, дакле први по части, али не и по власти", прецизирао је владика Антоније.

Он је истакао да је патријарх Вартоломеј очигледно под јаким притиском Американаца и богатог грчког лобија који живи у САД.

"Американци су распиривали конфликт у Украјини и директно вршили притисак на цариградског патријарха да подржи расколнике", рекао је владика Антоније.

Он је појаснио да одлука Руске цркве да се у молитвама више не помиње цериградски патријарх дипломатским језиком значи прекид сарадње.

Говорећи о свом боравку у Русији, гдје је декан Филозофског-богословског факултета на Руском православном универзитету, владика Антоније је испричао да се са Србима на Косову и Метохији солидаришу и за њих брину не само у Московској патријаршији и Кремљу, већ и обични људи широм братске Русије.

Он је указао на чињеницу да су људи у унутрашњости непосреднији, да је био у Магаданској области, на Далеком Истоку, у Иркутској области и да га свуда питају како данас живи српски народ.

Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор

​Хајде да погледамо икону из Византијског музеја у Атини из 14. вијека. На њој је арханђел Михаил, војсковођа Небеске војске. 

Прво, треба знати да су слова грчка, што је логично с обзиром на то да је то византијска икона.
Прво слово- на врху- је Х. Оно значи Χριστος - Христос. Лако се направи грешка да би друго слово, с леве стране могло бити А. Заправо, то је слово Δ, које се често налази тако написано на старим иконама. Оно представља Δικαιος – Праведни. Треће слово, на десној страни је К, представља Κριτης- Судија. Отуда енглеске речи „критичар“ и „критиковати“.
Све заједно, скраћеница Χ(ριστός) Δ(ίκαιος) Κ(ριτής)- Христос Праведни Судија. То је реченица која се помиње у Јеванђељу по Јовану 7,24:

​μὴ κρίνετε κατ’ ὄψιν, ἀλλὰ τὴν δικαίαν κρίσιν κρίνετε
Me krinete kat’ opsin, alla ten dikiaian krisin krinete
„Не судите по изгледу, него праведан суд судите.“
Можда се сећате једне варијанте ове фразе која се често налази као јеванђелски текст на руским иконама Исуса „Господа Сведржитеља“
Не на лица судите сынове человечестии, но праведен суд судите: им же бо судом судите, судят вам и в нюже меру мерите, возмерится вам.
„Не судите по изгледу, синови човечији, већ суди по праведном суду. Јер по каквом ћете суду судити, тако ћете бити осуђени осуђени и каквом мером мерите, таквом ће вам се мерити. "
Постоји такође један натпис у наслову иконе арханђела Михаила који би требало протумачити. Подељен је на леве и десне делове.
На левој страни:

Ὁ ΑΡΧ[ΩΝ]….
Ὁ ΜΕΓΑC…
Обратите пажњу како су А и Р спојени, и како је Х у Arkhon постављено изнад, испод закривљене линије која указује на скраћеницу.
На десној страни:

…ΜΙΧАΛ
…ΤΑΞΙΑΡΧΗC
Обратите пажњу да је слово Л у ΜΙΧΛ постављено изнад последња два слова.
Овај насловни натпис се чита тако што се с првог реда леве стране прелази на први ред с десне стране, тако исто и други ред с леве стране па други ред с десне стране, овако:
Ὁ ΑΡΧ(ΩΝ) ΜΙΧΑΗΛ Ὁ ΜΕΓΑC ΤΑΞΙΑΡΧΗC
„ Кнез Михаил  Врховни војсковођа“
Овај наслов се позива на старозаветну књигу пророка Данила, 12,1, у грчкој верзији Септуагинте:
Και ἐν τῷ καιρῷ ἐκείνῳ ἀναστήσεται Μιχαὴλ ὁ ἄρχων ὁ μέγας, ὁ ἑστηκὼς ἐπὶ τοὺς υἱοὺς τοῦ λαοῦ σου·
„А у то ће се вријеме подигнути Михаило, велики кнез, који ће се заузети за синове народа Твога“.
На улазу старих будистичких храмова, обично се налазе два божанска чувара. Ово је један пар који датира из периода Камакуре (13-рани 14 век): 

Увек помислим на таква два божанска чувара кад видим анђеле насликане на улазу православних цркава у словенским земљама. Ово су „Ангелы Господни, записывающие имена входящих в храм”- „ Анђели Господњи, који записују имена оних који улазе у Цркву“..

​​Кад видите таква два анђела (понекад је само један), анђео с леве стране на улазу (у словенским земљама) је арханђел Михаил, као што се може видети овде у Цркви Светог Симеона Богопримца у новгородском манастиру Зверин:

Он претећи држи мач у десној руци, а у левој руци свитак.
У грчком Приручнику за сликање (Херминеија) Дионисија Фоуршког, налазимо ово:
„ Са унутрашње стране врата храма, с десне стране, арханђел Михаил; Он држи мач и свитак са следећим речима: Ја сам Божји војник, наоружан мачем. Они који улазе овде са страхом, ја их браним, ја их чувам, ја их штитим и надгледам их; а они који улазе са нечистим срцем, немилосрдно их ударам мачем“.
Понекад у словенцим црквама, на Мхаиловом свитку пише:
„Простираю меч мой на приходящих в чистый дом Божий с нечистыми сердцами.“
„ Пружам мач на оне који улазе у чист Божији дом са нечистим срцем“.
Опет, у словенским црквама, Гаврил је често на десној страни улаза, мада Дионисије Форуншки пише:
„ На левој страни, Гаврил држи свитак и трском записује ове речи: Пишем овом трском унутрашњу нарав оних који улазе овде; добро се бринем за оне који су добри, а учинићу злима да брзо страдају“.

​​Овде имамо много новију верзију ова два арханђела, што се може видети у цркви Светог Кирила у Кијеву, Украјина:
         Михаил је са леве стране:                                                                         А Гаврил са десне:         

​Као што смо претходно споменули, у неким црквама има само један анђео, који је обичноо познат као Анђео храма. Верује се да овај анђео постаје заштитник цркве кад се она освешта, и он је ту на дужности до Другог Христовог доласка. Такав анђео може бити одсликан како стоји или седи, бележећи на свитку имена оних који улазе у цркву, да би на тај начин дао свој извештај о њима на Судњи дан.
Сад очигледно да постоји овде нека веза са класичном сликом Анђела хранитеља на иконама, који прати сваког човека кроз живот, бележећи његова добра дела. Понекад у иконографији ова два анђела буду помешана, нарочито кад се анђео који пише на свитку зове Ангел со свитком- „Анђео са свитком“.
Икона из манастира Blagovyeshchenie (Благовести) у Муром приказује „Анђела са свитком“ а насловни натпис идентификује га као анђела виђеног у визији „Светог Оца Амона“ који је видео „ Ангела Господњег како седи и записује имена оних који улазе у Цркву Божју“.

Ово се односи на стару причу египатског монаха Амона коме је дата способност да види духовне ствари. Једном у току Светог причешћа, он је угледао анђела близу олтара који је записивао имена оних који су били присутни, а прецртавао имена монаха који су одсутни. 

За сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ
извор

Свети синод Грчке цркве издао је у среду летак у коме изражава снажно противљење кремацијској пракси као "супротну црквеним принципима, традицијама и обичајима".

Летак упућен „људима“ биће подијељен грчком православном стаду у свим црквама земље у наредним данима.

Напомиње се да, иако је грчка држава одговорна за доношење закона, одговорност је цркве да информише људе о својим вјеровањима по том питању.

„Црква као заједница ... никога не приморава да поштује њене традиције. Међутим, има право да кремирање сматра службом супротном својим принципима, традицијама и обичајима".

Летак користи јак језик у осуди праксе кремирања, напомињући да он „није много другачији од рециклирања“.

Није достојанствено да било која особа „буде спаљена у рерни“, а затим да њене кости буду „згњечене у миксеру“, пише у тексту.

Из тог разлога, понавља да „они који не желе да слиједе традицију Цркве имају право да се одлуче за кремацију“, али, упозорава, „неће имати користи од погребне службе Цркве“.

Грчка православна црква била је снажан противник кремације у земљи.

Упркос првом закону који је дозволио кремирање у Грчкој 2006. године, први је крематоријум отворен у земљи тек 2019. године.

Превод: вјеронаука.нет