Чудотворна икона Мајке Божије "Достојно јест" (Милујућа -грч. Ἄξιον Ἐστί). Прославља се 24. јуна по новом, односно 11. јуна по старом календару. Пред иконом Пресвете Богородице „Достојно јест“ вјерници се моле за исцјељење од душевних и физичких болести, на крају било ког посла, током епидемија, за срећу у браку, у случају несреће. Ова чудотворна икона  се од 982. године чува у Успенскоом храму административног центра Свете Горе Атонске  - Кареји. Икона је напустила Атос само четири пута како би утјешила, подржала и опоменула оне православне хришћане који немају прилику да сами дођу на њу. 

На дан 22. јуна 2021. у централној згради Државног музеја историје руске књижевности „В. И. Даљ“ одржана је презентација књиге „Јеванђеље Достојевског“ митрополита волоколамског Илариона, председавајућег Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, ректора Свецрквених постдипломских и докторских студија „Свети Ћирило и Методије“.
Догађају су присуствовали Д. П. Бак, директор Државног књижевног музеја, В. Н. Захаров, почасни председник Међународног друштва Достојевског, П. Е. Фокин, руководилац „Музеја-стана Ф. М. Достојевског“ Државног књижевног музеја, И. Л. Волгин, председник Фондације Достојевског и стручњаци у области стваралаштва Ф. М. Достојевског.
Презентацију је отворио Д. П. Бак, директор Државног књижевног музеја. Честитајући митрополиту Илариону уручење Државне награде Руске Федерације додељене јерарху „за допринос развоју националне културе и просветитељску делатност“, Д. П. Бак је објављивање његове нове књиге назвао једним од најважнијих догађаја у свету књижевности.
Затим је приказан мали фрагмент документарне серије митрополита Илариона „Јеванђеље Достојевског“, која је такође посвећена двестагодишњици од рођења писца.
Надаље је наступио П. Е. Фокин, руководилац „Музеја-стана Ф. М. Достојевског“ Државног књижевног музеја. „Изузетно је важно што је о Достојевском рекао управо један од наших најмеродавнијих теолога и јерарха Цркве“, нагласио је истичући да је јединствена нова књига владике Илариона, која открива тајну духовног света и поглед на свет великог руског писца. За велики допринос проучавању и популаризацији стваралачког наслеђа Ф. М. Достојевског у руску културу, очување руског језика и доброчинство, П. Е. Фокин је уручио митрополиту Илариону јавну награду Кемеровске области – Орден Достојевског. Награда је установљена у Кузбасу у години када се обележава двестагодишњица од рођења писца.
Затим се професор В. Н. Захаров, доктор филолошких наука, председник Међународног друштва Достојевског, обратио учесницима и гостима. Захваливши се митрополиту Илариону на представљеној књизи, он је посебно говорио о свом стваралачком путу у домену истраживања књижевне баштине Ф. М. Достојевског, о проучавању Јеванђеља Достојевског и хришћанским аспектима пишчевог дела.
Обраћајући се присутнима, митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, говорио је о настанку књиге у којој, посебно, пореди стваралаштво Ф. М. Достојевског са пророчком и апостолском поруком о Христу:
„Почетком прошле календарске године био сам у посети свом старом пријатељу, изванредном руском дипломати Александру Владимировичу Јаковенку, који је својевремено био заменик министра спољних послова Руске Федерације, затим амбасадор у Великој Британији, а сада је ректор Дипломатске академије Министарства спољних послова Русије.
Александар Владимирович ми је показао факсимилно издање Јеванђеља које је припадало Достојевском. Спољашњи изглед издања је јединствен: тротомни комплет је спакован у кутију направљену у облику затворског вагона. У средини је факсимилно Јеванђеље Достојевског, лево је велики фундаментални том студије, а десно још један том који, у ствари, садржи све цитате из Јеванђеља Достојевског, све алузије на Јеванђеље код Достојевског, коментаре пишчевих бележака.
Наравно, био сам толико импресиониран овим ретким издањем (изашло је у малом тиражу) да нисам могао сакрити велику жељу да га поседујем. И, неколико недеља касније, добио сам га на поклон. Уз то сам добио белешку у којој се изражава нада да ће та књига бити корисна за мој научни рад.
Затим је почела пандемија коронавируса и ја сам се нашао у кревету, у карантину. Отприлике крајем лета вратио сам се овом издању, пажљиво га проучио и схватио да бих желео да направим филм о Јеванђељу Достојевског. Штавише, ближила се двестагодишњица од његовог рођења, сточетрдесетагодишњица од његове смрти, и било би веома добро створити документарну серију. Видео који сте данас видели представља заправо кадрове са снимања филма који ће се појавити на јесен, надам се.
У основи књиге коју данас представљам је филм. Обично прво напишем књигу, а онда се по њој снима филм. Међутим, овде је испало обрнуто: прво се појавила идеја за филм, а затим, радећи на материјалу, настала је и ова књига.
Наравно, посматрајући оно што је урађено у достојевштини, врло је тешко рећи нешто ново и оригинално о Достојевском. Стваралаштво овог великог руског писца и пророка проучавано је и уздуж и попреко. Али, ја никада не преузимам било какве теме за књиге или филмове са циљем да нужно кажем нешто ново или оригинално. Штавише, своје књиге никада не пишем ни за кога другог осим за себе. Пишем како бих нешто сам разумео, како бих сместио „у фиоке“. Пре свега, занима ме сам процес писања књиге, а чињеница да се те књиге касније објављују, да их неко чита, то је, рекао бих, споредни ефекат процеса.
Достојевски је одиграо веома важну улогу у мојој духовној биографији. Овог писца сам упознао у раној младости. Још док сам био школарац, прочитао сам готово сва његова дела. После му се много година практично нисам враћао, али његов лик, његове идеје су увек биле присутне у мом животу.

Када сам видео ово издање – Јеванђеље Фјодора Михајловича Достојевског и схватио, прво, огромну количину посла који је урађен на проучавању Јеванђеља Достојевског, а друго, у којој мери и колико је Фјодор Михајлович дубоко проучавао ову свету књигу, желео сам да пишем о Достојевском.
Наслов моје књиге „Јеванђеље Достојевског“ има двоструко значење. Прво, заправо говорим о Јеванђељу Достојевског – књизи коју је читао читавог живота, од робије до саме смрти. Ова књига се и данас чува у Руској државној библиотеци и имао сам прилику и срећу да је држим у рукама. О томе како је она утицала на стваралаштво Достојевског, желео бих да испричам на основу, пре свега, четири романа његовог „Великог петокњижја“: „Злочина и казне“, „Идиота“, „Злих духа“ и „ Браће Карамазових“. И, наравно, на основу сопственог живота, његове биографије, која у овој књизи није доследно представљена, али су дате чињенице у вези са његовим духовним путем. А он је прошао веома тежак пут.

Јутрос смо на састанку Синодалне библијско-теолошке комисије на чијем челу се налазим проучавали стваралаштво једног од наших истакнутих теолога – архимандрита Софронија (Сахарова). У својим књигама отац Софроније често описује три периода духовног живота: даривање благодати, њено удаљавање и поновно добијање. Најпре се код човека појављује оно што се у теолошком језику назива антиципативна благодат, то јест, Бог додирује човеково срце. То се може догодити у фази новорођенчета, детињству, раној адолесценцији. То је нека врста још увек несвесног контакта са Богом који човек затим губи и пролази кроз кризу, богоостављеност, а затим поново проналази Бога, али на неком сасвим другом нивоу. Сам отац Софроније је прошао тај пут.

Нешто слично можемо уочити у животу Достојевског. Васпитаван је у православној вери, од детињства је био упознат са главним причама из Светог писма Старог и Новог завета, заволео их је, биле су усађене у његову дечију свест. Но, онда је наступио период одушевљења идејама утопијских социјалиста које је платио робијом. Притом, занимљиво је да Достојевски никада није сматрао незаслуженом своју најтежу казну. Не, то је поштено, јер би нас руски народ осудио, говорио је. Достојевски је разумео да га је сам Господ водио кроз искушења, како би кроз „чистилиште сумње“ прошло његово „осана“, и дошао је до потпуно другачијег нивоа перцепције вере и хришћанства.

Прошавши страшно, трагично искуство робије, прошавши га са Јеванђељем у рукама у буквалном и пренесеном значењу, он се, наравно, вратио са робије као друга особа. Тамо је развио симбол вере у којој Исус Христос заузима централно место.

У свим својим главним делима Достојевски, на овај или онај начин, покушава да се приближи сјајном Христовом лику.

У „Злочину и казни“ он говори о томе шта претходи почетку човековог духовног препорода. Као што се сећамо, прекретницу овог романа чини епизода када Соња чита Раскољникову о Лазаревом васкрсењу. Роман се завршава мотивом обнове палог човека: испод Раскољниковог јастука, сада већ осуђеника, налази се Јеванђеље. Ово је, наравно, аутобиографски тренутак.

У роману „Идиот“ видимо Фјодора Михајловича како покушава да се приближи Христовом лику кроз христолику личност кнеза Мишкина.

У роману „Зли дуси“ Достојевски наступа као пророк и говори шта представљају хришћанство и антихришћанство. Појављује се, вероватно, као једина особа свог времена која је у социјалистичкој идеологији успела да увиди не само противтежу капитализму, не само неку врсту политичке доктрине, већ и његову антирелигиозну природу, тврдећи да социјализам не замењује капитализам, већ хришћанство – оно што ће касније рећи Н. А. Берђајев јер су идеје и погледи Достојевског имали огроман утицај на филозофију Берђајева. У роману „Зли дуси“ Достојевски јасно показује антихришћанску природу управо оних учења која ће касније Русију довести до катастрофе, предвиђајући и саму катастрофу.

Напослетку, роман „Браћа Карамазови“, који је, опет, духовна аутобиографија Достојевског. Кроз ликове тројице браће писац описује себе у различитим периодима свог живота. Свако од њих излаже његове идеје. И још два покушаја стварања ликова налик Христу су Аљоша Карамазов и старац Зосима. Овде се Достојевски потпуно приближава суштини верског, црквеног живота. Подиже вео над оним најважнијим и тајанственим у Цркви.

Ако упоредимо стваралаштво Достојевског (о томе говорим у својој књизи) са стваралаштвом руских световних писаца, са оним што су говорили о Цркви, тада ћемо видети да је Црква у руској књижевности представљена слабо и површно, што није чудно. Можда је једини писац који се са одређеним интересовањем бавио црквеним темама био Лесков, али њега је занимала само површна страна живота Цркве. Описивао је живот свештенства, његов начин живота, вешто је могао да прикаже ситнице архијерејског живота, али никада није залазио у дубину и није могао да разазна и покаже људима суштину црквеног живота. Можда је зато напослетку изгубио веру јер није уочио у Цркви оно најважније.

Достојевски је, међутим, успео да разазна оно најважније у Цркви – живог Христа. Личност Исуса Христа, који је био у средишту његовог хришћанског погледа на свет, његовог личног симбола вере, надахњивала га је за стваралачка достигнућа, пророчанства која је изговарао, заузимала је и централно место у његовом целокупном стваралаштву.

То је, заправо, друго значење наслова моје књиге „Јеванђеље Достојевског“: не Јеванђеље које је Достојевски читао читавог живота, већ оно које је написао. То је блага вест коју је кроз стваралаштво пренео и својим савременицима и њиховим потомцима, укључујући све нас, као и будуће генерације.

Судбина његових дела је невероватна. На пример, видимо да је проза Достојевског преведена на практично све језике света на којима уопште постоји писменост, а да Достојевског читају људи у разним земљама. Ако говоримо о проповеди Христа, о Православљу, кроз дела Достојевског људи у многим земљама могу да науче о руској култури, руској историји, Христу и Православљу. То је апсолутно невероватан феномен. Било је много руских, византијских теолога, али њихова дела се неће читати ни на свахилију, ни на било којем језику на неким тамо Сејшелским острвима, али Достојевског читају сви и свуда. Кроз дело Достојевског, људи широм света ће сазнати за лик старца Зосиме, списе старца Зосиме, лик Аљоше Карамазова и идеје које представљају.

Стога о Достојевском можемо говорити и као о пророку и као о апостолу у нашем времену безверја, такозваном плурализму, када су све верске традиције изложене као на пијаци. Достојевски се обраћа људима широм света на различитим језицима, сведочи о Христу и о томе како православна особа доживљава Христа.

Достојевски је био дубоко православна личност, то се открива кроз његово стваралаштво. Стога је сасвим природно да његов чувени цитат Када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би збиља истина искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом у неком смислу представља лајтмотив целокупног стваралаштва Достојевског. То сам покушао да прикажем у својој књизи, у којој се, наравно, ослањам на достигнућа и достојевштине и руске религиозне мисли, издашно цитирам руске религиозне филозофе и стручњаке у области стваралаштва Достојевског, усредсређујући пажњу читаоца, пре свега, на верске, хришћанске аспекте у његовим делима.

Ето, због тога је написана ова књига.
Хвала на пажњи.“
У наставку презентације наступио је И. Л. Волгин, председник Фондације Достојевског, који је честитао владици Илариону објављивање нове књиге, изражавајући наду да ће издање „започети свој победнички марш кроз градове и села Русије“.
Како је приметила професорка А. Г. Гачева, доктор филолошких наука, традиција освртања пастира Цркве на Достојевског сеже 100 година уназад. Према њеним речима, у књизи митрополита Илариона „Јеванђеље Достојевског“ чују се „гласови Антонија (Храповицког), преподобног Јустина (Поповића), Владимира Соловјова, Сергеја Фудеља. „То је дивно јер се ствара дијалог између Ваших и речи оних који су писали о Достојевском у XX веку“, нагласила је А. Г. Гачева. „Ваша књига потврђује значај и Достојевског као хришћанског писца и руске религиозне филозофске традиције.“
Митрополит Иларион се на крају презентације захвалио учесницима и гостима, пожелевши свима здравље и Божју помоћ. Извор: моспат.ру

​Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 24. јуна 2021. године у Патријаршијском двору у Београду руске космонауте Сергеја Куд-Сверчкова и Анастасију Степанову.
Предстојатељ Српске Православне Цркве је у срдачној атмосфери водио изузетно занимљив разговор са руским космонаутима о многим аспектима човековог одласка и боравка у свемиру. Патријарх Порфирије је гостима пренео лични утисак да у организацији и начину живота космонаута у међународној свемирској станици препознаје и елементе монашког живота. „У духовном животу примећујемо како човек што је удаљенији од људи и света то све више осећа љубав према другима и увиђа колико му је други потребан. Тако да откривањем и спознајом свемира сигурно постајемо све ближи једни другима“, изјавио је Патријарх српски Порфирије.
Космонаут Сергеј Куд-Сверчков је руководећи се личним искуством потврдио ову мисао патријарха г. Порфирија истичући како човек чак и када је тако далеко од земље и људи осећа јаку и нераскидиву везу са њима. Он је открио да током боравка космонаута у свемирској станици, осим доброг здравља, знања и вештина, преко је потребна и велика духовна снага како би се успешно испунили задати циљеви. Патријарх Порфирије је на ту тему споменуо да се на неки начин може направити паралела између монашког живота у манастиру и боравка космонаута у свемирској станици; „Као што су монаси у манастиру издвојени од света упућени једни на друге, тако је сличан случај са космонаутима који дужи временски период живе и раде у једном ограниченом простору у коме могу да сачувају мир и хармонију у односима захваљујући молитвеном тиховању“. Космонаут Сергеј је изјавио да космонаути управо током боравка у свемирској станици спознају дубљи значај и вредност заједништва. Пријему су присуствовали директор ЈП Пошта Србије г. Зоран Ђорђевић, председница Дечје организације Јунити гђа Аљона Кузменко, координатор посете руских космонаута Републици Србији гђа Драгиња Влк и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон Александар Прашчевић. Извор: СПЦ

Школски документарни филм "Ниш - град верске толеранције" снимили  ученици Прехрамбено - хемијске школе из Ниша који слушају верску наставу.  Пошто у Нишу постоји неколико различитих религијских заједница, али и заиста изражена верска толеранција, овим филмом смо желели да то стање и документујемо. У изради филма учествовало је двоје ђака - Дамјана Корбуц и Никола Денић и ја као њихов вероучитељ. 
Вероучитељ Дамјан Ђорђевић

Свети апостол Вартоломеј  (Натанаило) био је један од 12-рице апостола Христових поријеклом из Кане Галилејске. Име „Вартоломеј“ је вјероватно арамејско патронимично име (патроним)  и значи син Толомејев.  Очигледно је био сродник или близак пријатељ апостола Филипа, будући да је управо Филип довео Вартоломеја к Исусу, а они се упоредо помињу у списковима апостола. Филип је рекао Натанаилу: „Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, Назарећанина. И рече му Натанаило: Из Назарета може ли бити што добро? Рече му Филип: Дођи и види! Христос угледавши Натанаила да долази к њему је рекао за њега: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства“ . 
Након силаска Светог Духа на апостоле на празник Педесетнице, он и апостол Филип проповиједали су Јеванђеље у Сирији и Малој Азији. Проповиједајући јеванђеље, разишли су се по различитим градовима, а затим се поново састали. Светог апостола Филипа пратила је његова сестра, дјевица Маријамна. Пролазећи градове Сирије и Мизије, претрпјели су многе туге и недаће, каменовање и затворање. У једном од села срели су се са апостолом Јованом Богословом и заједно отишли у Фригију. У граду Јерапољу снагом својих молитви уништили су огромну змију, коју су незнабошци обожавали као божанство.
У Јеерапољу је живио човјек по имену Стахије који је био слијеп 40 година. Када је био излијечен, повјеровао је у Христа и крстио се. Вијест о томе проширила се градом и многи људи су се слили у кућу у којој су живјели апостоли. Болесни и опсједнути ослобођени су својих болести, многи су крштени. Гувернер града наредио је да се похватају проповједници и баце у затвор, а Стахијеву кућу спале. На суђењу су се пагански свештеници жалили да странци одбијају народ од обожавања њихових родних богова. С обзиром на то да магична снага лежи у одјећи апостола, владар је наредио да је стргну. Ту се дигне на њих светина, те и Филипа и Вартоломеја распну на крст (Вартоломеја наопако). Утом се догоди земљотрес, од кога погину зле судије и многи народ. Осјетивши то као казну Божију, многи притрче да скину Апостоле с крстова, но Филип беше већ издахнуо, док Вартоломеј бјеше још у животу. Учинивши Стахија епископом јеерапољским, апостол Вартоломеј и блажена Маријамна напустише овај град.
Проповиједајући Ријеч Божју, Маријамна је отишла у Ликаонију, гдје је мирно умрла. Апостол Вартоломеј је отишао у Индију, тамо је превео Јеванђеље по Матеју са јеврејског на локални језик и многе пагане преобратио у Христа. Посјетио је и Велику Јерменију (земљу између ријеке Куре и врхова ријека Тигрис и Еуфрат), гдје је учинио многа чуда и излијечио кћерку цара Полимија опсједнуту демонима. У знак захвалности цар је послао поклоне апостолу, али је он одбио да их прими, рекавши да тражи само спас људских душа. Тада су крштени Полимије са царицом, излијечена принцеза и многи од његових ближњих. Становници десет градова Велике Јерменије слиједили су њихов примјер. На сплетке незнабожачких свештеника, завидљиви брат царев Астијаг ухватио је апостола у граду Албану (данас град Баку) и разапео га наопако. Али ни са крста није престајао да објављује људима добру вијест о Христу Спаситељу. Тада су, по наредби Астијага, апостолу откинули кожу и одсјекли главу. Вјерници су његове остатке ставили у лимену светињу и сахранили га. Око 508. свете мошти апостола Вартоломеја пренесене су у Месопотамију. Када су Персијци 574. године заузели град, хришћани су узели мошти апостола и повукли се на обале Црног мора. Али пошто су их непријатељи сустигли, били су приморани спустити ковчег у море. Снагом Божијом ковчег је чудесно допловио до острва Липарских. У 9. вијеку, након заузимања острва од Арапа,
Свети апостол Вартоломеј се помиње у житију Јосифа Пјесмописца. Примивши од једне особе дио моштију апостола Вартоломеја, преподобни Јосиф их је донио у свој манастир у близини Цариграда и саградио цркву у име Апостола, у коју је положио дио његових моштију. Преподобни Јосиф је изгарао у жељи да састави хвалоспеве у част светитеља и усрдно се молио Богу да му подари способност да их састави. На празник апостола Вартоломеја, преп. Јосиф га је видео пред олтаром. Позвао је Јосифа, узео са престола свето Јеванђеље и положио га на своја прса ријечима: „"Нека с језика твога потеку воде небесне мудрости!" Од тог времена преп. Јосиф је почео да пише химне и каноне и украшавао њима не само празник апостола, већ и дане помена многих других светаца, чинећи око 300 канона. 

Апостол Варнава (Варнава =син утјехе) рођен је на Кипру од богатих родитеља Јевреја, из Левитског племена. Школовао се у Јерусалиму. Господ га је изабрао међу 70 својих ученика. Прије апостолства звао се Јосија: "А Јосија, прозвани од апостола Варнава..." (види Дјела ап. 4, 36) а потом је назван Варнава. Имао је њиву, и продавши је донесе новце и положи пред ноге апостолима. Црквени аутори (Климент Александријски, свети Епифаније) пишу да су Варнаву родитељи у младости послали у Јерусалим да учи код чувеног јеврејског учењака Гамалила.  Сматран је рођаком или ујаком јеванђелисте Марка. Заједно са св. апостолом Павлом дуго је проповиједао јеванђеље у Малој Азији, затим на острву Кипар, а први од апостола отишао је да проповиједа у Италију, био је у Риму и основао епископски престо у Медиолани.  Учествовао је на Апостолском сабору 51.године у Јерусалиму. По повратку на Кипар, апостол Варнава је наставио да проповиједа о Христу Спаситељу и тиме је подигао Јевреје против себе, који су га каменовали. Апостол Варнава је умро око 62 године, у 76. години.

448. године апостол Варнава се трипут у сну појавио архиепископу Кипра Антиму и показао мјесто сахране својих моштију. На назначеном мјесту хришћани су пронашли нетрулежно тијело апостола и од тог времена је кипарска црква почела да се назива апостолском и добила је право да самостално бира своје предстојатеље.

Погледајте свих 10 епизода серије "Библија" (2013) на нашем сајту са ћириличним титлом!

​Горњи Адровци: ентузијасти спашавају од пропадања цркву изграђену у част руског добровољца Рајевског (прототип лика грофа Вронског у Толстојевом роману „Ана Карењина“).
Идеја о њеном обнављању разматрана 30 година, али је све донедавно било неуспјешна. Ентузијасти покушавају да спасе од уништења историјску цркву Свете Тројице с почетка 20. вијека изграђену у част руског добровољца Николаја Раевског (1839-1876) у српском селу Горњи Адровац.  Занимљиво је да је као прототип за лик грофа Вронског послужио пуковник Николај Рајевски који је заиста као добровољац учествовао у Српско-турском рату и ту погинуо.
Према ријечима директорке Центра за културу и умјетност општине Алексинац Маје Радоман идеја о обнови цркве и оближње парохијске школе у Горњем Адровцу разматра се већ 30 година, али је све до недавно била неуспјешна. "Недавно је група ентузијаста, брижних људи, изнијела идејни пројекат са намјером да уједини све заинтересоване. Претпоставља се да ће ове године учесници потписати уговор о сарадњи. То су [учесници] начелник општине Алексинац, Нишка епархија, „Руски дом“ уз помоћ руске амбасаде у Србији “, рекао је директор општинског културног центра.
„Нажалост, цркви је потребна обнова, ово је још увијек мали новац, потребно је  извршити интерне поправке и реконструкцију“, рекла је Радоман.
Прелиминарни пројекат, који су 2020. године развиле општинске власти, укључује реконструкцију цркве, рестаурацију парохијске школе и стварање музеја и изложбеног комплекса. Да бисте то урадили, потребно је затражити подршку одјељења за заштиту споменика, јер је номинално комплекс под заштитом државе, да бисте добили благослов нишке епархије која је власник црквене зграде и земљишне парцеле, а такође да се пронађу средства за израду општег пројекта за подношење захтјева за помоћ Министарству културе републике.
"Горњи Адровац је мјесто гдје се уједињују два братска народа, мјесто које показује свједочанство највеће жртве за братски народ - смрти у борби за своју слободу. Сматрамо да Горњи Адровац треба да буде место поклоњења Срба и Руса , “рекла је Радоман.
„Руска црква“На врху једног од многих брда у близини града Алексинца на југу Србије налази се велики парк липа, у чијим дубинама стоји црква Свете Тројице. Изграђена је у византијском стилу, локални становници су је током посљедњих 118 година називали „Руском црквом“. Њена историја доказ је историјског јединства српског и руског народа, а такође представља одговор на тајну једног од најпопуларнијих свјетских књижевних дјела.
1876. године на врху овог брда налазила се артиљеријска батерија руског добровољца пуковника Рајевског. Унук прослављеног генерала Рајевског, чувеног учесника рата са Наполеоном, гроф је био један од неколико хиљада добровољаца који су стигли у Србију да учествују у борби за ослобођење Словена од турског јарма. Храбро се борио у биткама на обалама Јужне Мораве код града Алексинца. Када је његов коњ убијен у једној од битака, пуковник је сабљом јурнуо на непријатеља. У бици код града Горњи Адровац  20. августа 1876. године, погинуо је пуковник Рајевски, командант десног крила српске војске.
Смрт руског добровољца оставила је огроман утисак и у Србији и у Русији. Српски митрополит Михаило служио је парастос Рајевском у Београду у присуству краља Милана, свих министара и руског конзула.
1902-1903.године, на мјесту смрти Рајевског, његова породица је, испуњавајући вољу јунакове мајке, изградила цркву коју су дизајнирали руски архитекти, а скице за слику створио је сликар Виктор Васњецов. Слика истиче заједништво српске и руске историје, зидови цркве приказују сцене Крштења Руса и Крштења Србије, овдје можете видјети како је Св. Кнез Александар Невски, и св. Кнез Лазар Косовски, а изнад улаза на унутрашњем западном зиду, Рајевски је приказан у свечаној униформи. Купола храма окружена је цитатом из Јеванђеља по Јовану: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“.
Црква је тешко оштећена током Другог свјетског рата. Почетком 2000-их, на иницијативу руског амбасадора у Југославији Валерија Јегошкина, прва фаза рестаурације и конзервације фресака и иконостаса изведена је средствима руског Министарства спољних послова, руских и југословенских организација. Радове на рестаурацији извела је Руска државна академија словенске културе.
Јевгениј Баранов, директор Руског центра за науку и културу „Руски дом“ у Београду, сматра да је историјској цркви потребна хитна поправка. Нисмо стручњаци, не можемо судити о степену [уништења] објекта, али остаје чињеница да се у сваком тренутку може догодити непоправљиво “. "Посљедњи пут када је тамо вршена поправка била је раних 2000-их, али нажалост, било је врло мало новца, <...> квалитет поправке оставља много жеља. Али 20 година, захваљујући тој поправци и напорима људи који су је направили, црква и даље постоји. Време је за хитне мјере “, рекао је Баранов за ТАСС. Према његовим ријечима, културни центар, за који је предвиђено да буде створен на територији „Руске цркве“, могао би да постане мјесто за развој руско-српских односа.
"Када је саграђена црква новцем мајке Рајевског, поред ње је саграђена парохијска школа, која се сматра првом школом у Србији у којој се учило руски језик. Послије Балканског рата, окупатори су школу дигли у ваздух остао је темељ зграде. Обнова ове цркве и школе као културног центра, малог музеја који би акумулирао историју како српско-турског рата 1876-1877,године,  тако и учешћа [у њему] руских добровољаца. Ово је за нас невјероватно важно са становишта чињенице да би то био јединствен музеј у свијету руског добровољачког покрета… рекао је Баранов. Неки књижевни стручњаци сматрају Рајевског прототипом пуковника Вронског, који је стигао у Србију као добровољац након бурне војне и јавне каријере у Русији. На крају романа Лава Толстоја „Ана Карењина“, Вронски одлази у Србију у рат, како би се жртвовао у борби за ослобођење Словена.
"Прича о Рајевском је у ствари прича о Вронском, јер је, према стручњацима, Толстој написао свог Вронског из приче о Николају Николајевичу Рајевском, који је овдје умро.  извор: ТАСС/ припремио сајт вјеронаука.нет

Да смо бирали дан и начин како да завршимо школску годину, бољи дан и бољи начин не бисмо одабрали. Слава Богу који нам је омогућио да последњи радни дан проведемо кроз амбијенталну наставу на празник Педесетница, да заблагодаримо Пресветој Тројици за сва добра и милост коју нам је Господ дао ове школске године. 
Ученици и наставници ОШ ,,Вук Караџић“ ИО Зајача у договору са свештеником Миланом Андрићем старешином храма Светог великомученика Георгија у Зајачи прославили су велики празник Тројице најпре учешћем у Литургији а затим и амбијенталном наставом у порти Храма. 
Отац Милан се, као и увек, потрудио да нас лепо дочека, а деца нису крила радост и посебно су се обрадовала плетењу венчића. Ваистину, прелеп храм се напунио Духа Светога-насмејана деца, радост, усредсређеност ко ће да исплете најлепши венчић и то све у славу Богу, осећај који се речима не може описати. 
По завршетку Литургије, отац Милан нас је угостио у порти храма где смо наставили дружење. Задовољство што се налазе на овом месту деца нису крила, уживала су у амбијенту, безбрижно се дружила и заједно са наставницима и свештеником разговарала о свему. Истакли смо, као наставници, свако за свој предмет, на чему треба да пораде, а сви заједно смо истакли да изнад свега треба да буду добри људи, а што се школе тиче да ће бити довољно само да дају све од себе, да се труде, да буду понос својих родитеља и да се радују сваком Божјем дану, да искористе сваки Божји дан да угоде Богу а на радост својих родитеља и наставника тако што ће бити лепо васпитани, примерни, радни и вредни. 
Што се тиче саме Верске наставе, ова школа је показала колико нам је битна Верска настава и колико је драгоцена сарадња са вероучитељима и корелација различитих предмета са овим најзначајнијим школским предметом који ће нам увек требати у животу и без ког не можемо. Веома је битно имати таквог директора школе попут наше директорке Анете Ракић која је пажљиво разматрала и усвајала све наше пројекте који се уклапају у постојећи план и програм и учинила много пута додатну миљу да и сама учествује у пројетима. Велику захвалност дугујемо ученицима и родитељима ове дивне деце. Отац Милан Андрић као свештеник учинио је много за школу у Зајачи јер велики је благослов кад школа и црква сарађују, а наша сарадња није повремена него стална. Треба истаћи да ово ИО Зајача има мали број ученика, али захваљујући великој љубави према деци и изнад свега Господу, учитељица Миланка Васиљевић је успела да оснује дечји хор при храму који је у више наврата имао наступе и ван нашег храма.  
Ми, просветни радници, желимо да покажемо како се Верска настава може уклопити у школски план и програм, а доказ су следећи пројекти које смо реализовали кроз интегративну наставу, а постоји један пројекат који се зове ,,Језик који сви разумеју“ а који је повезао све школске предмете са Верском наставом поводом Европског дана језика правећи паралелу између Вавилонске куле (негативан пример) и Педесетнице (позитиван пример) језика као средства комуникације где смо закључили следеће да се до Бога једино стиже са Богом и да без Бога ништа не можемо чинити, дакле прво славословље и предавање Божјој вољи а онда молитва Господу да укрепи наше слабе снаге и да благослови наш труд. 
Пројекте које смо реализовали у школској 2020/ 2021. години  у корелацији са Верском наставом су следећи: 

1. Тематски дан посвећен Малој Госпојини
2. ,,Језик који сви Европљани разумију”,
3. Прослава Савиндана у ОШ ,,Вук Караџић“ у Лозници у епидемијским условима https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/proslava-savindana-u-loznici
4. Пример реализације хибридне наставе у Верској настави  https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/primjer-realizacije-hibridne-nastave-u-verskoj-nastavi
5. Пројекат ,,Васкрсаоница“ https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/vaskrs-u-os-u-loznici

Слава и хвала Господу на свему и за све! Сања Симић де Граф, координатор пројеката

10 ријетких и занимљивих дјела хришћанске умјетности посвећених празнику Педесетнице - Силаску Светог Духа на апостоле. Припремио сајт "православни живот". Превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет

​Грчки премијер Киријакос Мицотакис затражио је помоћ Цркве у настојању да наговори што већи број грађана на вакцинацију. Он сматра да би јерарси требало да током проповиједи позивају вјернике да се вакцинишу.
Грчки премијер Киријакос Мицотакис затражио је од јерараха Грчке православне цркве да апелују на вјернике да се вакцинишу против коронавируса, преноси агенција Ромфеја.
Током свог боравка у Јањини, Мицотакис се захвалио митрополиту Јањинском Максиму на доприносу у борби против коронавируса и замолио га да са амвона позове вјернике на вакцинацију.
„Молим вас, ваше преосвештенство, кажите у сљедећој проповиједи да не желите да ико не буде вакцинисан“, рекао је премијер обраћајући се митрополиту Јањинском.
Према Мицотакису, „говорећи отворено и јасно (о потреби вакцинације - пр.прев.), Ви штитите своје стадо, прије свега наше старије суграђане. И сви они који нису били вакцинисани током првог таласа, сада када виде да вакцине нису само ефикасне, већ и потпуно сигурне, треба да пожуре да то ураде “, нагласио је грчки премијер. Аутор: вјеронаука.нет на основу јављања агенција

У понедјељак Бундесвер добио рабина. Рабин државе Саске, Жолт Бала (42), иначе син преживјелог Јевреја из холокауста, поносно се придружио њемачкој војсци, осам деценија након што су нацисти организовали холокауст, изузетно је симболичан тренутак за јеврејску заједницу. Ово је први случај у 100 година и 76 година након завршетка Холокауста да је један рабин постао вјерски савјетник у њемачкој војсци. Наиме, након Првог свјетског рата више није било јеврејских вјерских савјетника.
Бала, oтац троје деце, емигрирао је из Мађарске 2002.године, изјавио је да је свjестан "историјске одговорности" служењу војницима јеврејске вjере.
Он је рекао да жели да се око 300 јеврејских војника осjећа укљученима у оружане снаге као и у другим земљама, посебно Сједињеним Америчким Државама. је, понедјељак положио заклетву у синагоги у Лајпцигу, на истоку Њемачке. Званичници се надају да ће његово именовање нагласити отворено и разнолико лице модерних оружаних снага земље, Бундесвера. ​Међутим, ово се дешава у позадини низа екстремистичких скандала крајње деснице у немачкој војсци и полицији последњих година, и усред растућег нивоа антисемитизма у целој земљи. ​Прошле године војна елитна снага командоса - позната као КСК - делимично је распуштена након извjештаја у којем је утврђен екстремизам крајње деснице у њеним редовима, иако је министарка одбране Анегрет Крамп-Каренбауер у уторак најавила да ће реформирана јединица наставити, упркос позивима на њезину распуштање.
Војни рабини неће "ријешити сваки проблем у року од једне седмице", рекао је Ж. Бала. - Морамо радити с визијом будућности, како желимо да немачко друштво и Бундесвер изгледају за десет година - додао је.Бала, који остаје на садашњим дужностима у Лајпцигу, намјерава да се бори против антисемитизма и свих других облика расизма, с циљем "оснивања бољег њемачког друштва". Бала ће на крају бити један од до 10 рабина који ће пружати пасторалну заштиту за око 80 до 300 јеврејских војника који тренутно служе у Бундесверу. Процјене се темеље на добровољним откривањима.
Слично као и хришћански капелани, рабини ће одржавати вјерске службе и пружати савјете,  за војнике свих вјера, у ономе за шта се Бала нада да ће бити "део етичког образовања свих војника у Бундесверу". Тренутно су у њемачкој војсци (94.000 војника) католички, протестантски и од понедељка јеврејски капелани.
Предсједник Централног вијећа Јевреја Јосеф Шустер поздравио је "војску у којој нема мјеста политичком екстремизму и нетрпељивости". 
"То именовање је јак политички знак против антисемитизма, не само у нашим јединицама, већ у цијелом друштву", рекао је повјереник владе за борбу против антисемитизма, Феликс Клајн. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања ових извора: Спутњик и  Србија данас

Св. Кирило, патријарх александријски (око 376 — 444). Рођен је у Александрији у другој половини 4. вијека за вријеме владавине римског цара Теодосија Млађег. Изучавао је световне науке, укључујући философију, али највише од свега трудио се да стекне знање о Светом Писму и истинама хришћанске вјере.  У младости је свети Кирил ушао у скит светог Макарија у нитријским планинама, гдје је боравио шест година под вођством мудрог и побожног старца Серапиона. Његов ујак Теофил, архиепископ Александријски, позвао га је к себи и поставио за ђакона. Кирило је убрзо постао познати проповједник и својим врлим животом стекао је широко поштовање. Послије смрти патријарха Теофила 412. године (385 – 412) свети Кирил је једногласно изабран за патријаршијски престо Александријске цркве и повео је борбу против јереси Новацијана, која се раширила у Александрији.

Св. Кирило је почео са највећом ревношћу да испуњава дужности које су му додијељене и чврсто је бранио  истине хришћанске вјере. У то вријеме било је много немира и неслагања, понекад од сљедбеника лажних учења, понекад од Јевреја, који су из мржње према хришћанима настојали да изазову нереде у граду.

​Водио три љуте борбе за свога живота: с јеретицима Новацијанима, с јеретиком Несторијем (презвитер антиохијске цркве, изабран за Константинопољску катедру 428. године) и са Јеврејима у Александрији. Новацијани су постали у Риму и тако прозвани по Новацијану презвитеру, јересоначалнику. Они су се гордили својом врлином, ходили су обучени у бело одело, забрањивали су други брак и држали су да се не треба молити за оне који учине смртни грех, нити примати натраг у цркву оне који једанпут отпадну од цркве, па ма се они горко кајали. Кирил њих победи и истера из Александрије заједно са њиховим епископом. С Јеврејима била је борба много тежа и крвавија. Јевреји су се били осилили у Александрији још од почетка, како је Александар Велики засновао тај град. Њихова мржња према хришћанима била је бесна и смушена. Они су убијали хришћане мучки, тровали, на крст распињали. После дуге и тешке борбе Кирил је успео код цара Теодосија Млађег, да се Јевреји протерају из Александрије. Његову борбу пак против Несторија, патријарха цариградског, решио је Трећи васељенски сабор у Ефесу 431. године. Том Сабору предсједавао је сам Кирил, заступајући у исто вријеме и папу римског Целестина, по молби овога, који због старости није могао доћи на Сабор. Несторије буде осуђен, анатемисан, и од цара прогнан на источну границу царства, гдје је и умро смрћу ужасном (јер му црви разједу језик, којим је хулио Пресвету Богородицу називајући је Христородицом). После свршене борбе Кирил је у миру проживео и ревносно пасао стадо Христово. Представио се Господу 444. године. За њега се каже да је саставио „Богородице Дјево радујсја!“

Свети Кирил је управљао Александријском црквом 32 године: до краја свог плодног дјеловања стадо је очишћено од јеретика. Свети Кирил је благо и пажљиво прилазио онима који су својом једноставношћу и незнањем запали у лажну мудрост. Једног старцу, подвижника високог живота, који је погрешно сматрао старозавјетног праведног Мелхиседека (Мелхиседек – цар Салимски, свештеник Бога вишњега, помиње се у Књизи Постања, гл. 14, ст. 18) сином Божјим, светац је замолио да се моли Господу како би открио како правилно размишљати о овом праведнику. Три дана касније, старац је дошао код Светог Кирила и рекао да му је Господ открио да је Мелхиседек епископ и обичан човјек.

​У Штрпцима, засеок Подгајци, данас је обиљежена крсна слава храма Свете Тројице, Духовски понедјељак.
Поред великог броја мјештана, обиљежавању овог свечаног дана и значајног датума присуствовао је и Његово Преосвештенство, владика бањалучки Јефрем, који је 15. јула 2001. године обавио освећење храма.
Свештеник штрбачки, протонамјесник Предраг Јефтимир, истакао је да се данас обиљежава и двадесет година од освећења храма.
“Данас смо се овдје окупили да прославимо наш јубилеј, да се помолимо за покој душа оних који су се упокојили, а били су градитељи овога храма и предали га нама млађима да наставимо њихов рад. Хвала Богу, ево, окупили смо се у великом броју и заједничкој молитви у овом храму” рекао је свештеник.
Обиљежавање славе храма у Подгајцима увеличали су чланови Српског црквеног пјевачког друштва “Свети Георгије” из Прњавора на челу са јерејом Радиславом Нунићем. Извор: Прњавор.инфо

​21/8. јун 2021.године Свети великомученик Теодор Стратилат  био је одом из града Евхаит (у Малој Азији, сада Турска) и био је војвода (на грчком - „стратилат“) у војсци цара Ликинија, и градоначелник града Ираклије. у близини Црног мора. Својим побожним животом и кротким управљањем освојио је срца многих, а многи незнабошци, видећи његов врли живот, прихватили су вјеру Христову. Када је о томе глас стигао до цара Ликинија (308-323), савладара цара Константина, стигао је у Ираклију и хтијући да примора Теодора да се поклони идолима. Када је свети Теодор остао непоколебљив, љутити намјесник је наредио да се Христов исповједник подвргне суровим мучењима: шибан је (шест стотина удараца по леђима и пет стотина по трбуху), разапет на крст, гађан стријелама и најзад посјечен мачем. Током мучења стално је говорио: "Слава Теби Боже мој, слава Ти!" Теодор је умро 8. фебруара 319. године. Сматра се заштитником војника који га призивају у помоћ. ​
8/21. јуна празнује се пренос моштију Светог Теодора из Ираклије у Евхаиту. Тако беше и завјештао свети Теодор при страдању, своме слуги Вару: "Тијело моје", рече, "положи у Евхаити на имању мојих предака". Свети Анастасије Синајски записао је ово чудо од иконе светог Теодора: у мјесту Карсату близу Дамаска била је једна црква у име светог Теодора Стратилата. Када Сарацени покорише Дамаск, једна група Сарацена са женама и дјецом настани се у тој цркви. На зиду је био фреско лик светог Теодора. Један Сарацен пусти стријелу и удари лик светитељев у лице. На једанпут крв потече из лика. Ускоро после тога цела та група Сарацена изумре ту у цркви. Свети Анастасије вели, да је он лично био у тој цркви, видео лик светитељев на двору и трагове од стинуле крви.

У Духовски понједељак (грч: ∆ευτέρα της Πεντηκοστής), 21. јуна 2021. године, дан након празника Духови, Тројице (Педесетнице), православна црква слави дан Светог Духа.
Према учењу Цркве, Дух Свети је Треће Лице Свете Тројице, односно Он има исту Божанску суштину као Бог Отац и Бог Син. С тим у вези, како уче свети оци, вјерници би Му требали поклонити исто слављење и прослављање као прва два Лица Тројице.
Црква је празник Светог Духа установила „ради величине Пресветог и Животворног Духа, као једно од Лица Свете и Живоначалне Тројице“ насупрот оним јересима које су омаловажавале Духа Светога. у свом учењу.
Такође, православна црква је своју вјеру у Божанство Светог Духа изразила у Символу вјере: „Вјерујем ... И у Духа Светога, Господа, Животворног,  Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке​ “.
Иконе приказују Светог Духа симболично  -  у облику голуба (силазак на Господа Исуса Христа у вријеме крштења на Јордану) или огњених (ватрених) језика (силазак на апостоле и Богородицу на празник Педесетнице).

Јевањђеље Духовског понедјељка Мт. 75 зач
Рече Господ Својим ученицима: гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога. Јер Син Човјечији дође да спасе изгубљено. Шта вам се чини? Ако неки човјек има сто оваца па залута једна од њих, не остави ли деведесет и девет у планини, и иде те тражи ону залуталу? И ако се догоди да је нађе, заиста вам кажем да се њој радује више него оним деведесет и девет што нису залутале. Тако није воља Оца вашега небескога да пропадне један од ових малих. Ако ли ти згрјеши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три свједока остане свака ријеч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник. Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу. Опет вам заиста кажем: Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима.

"Усвојили су резолуцију о Сребреници тако како су је усвојили. А где је Јасеновац? Где је Јадовно? Где је Велика? " - казо је митрополит Јоаникије.
Митрополит црногорско приморски Јоаникије служио је јутрос литургију у манастиру Стањевићи код Будве, гдје је прокоментарисао недавно усвојену Резолуцију о Сребреници у Скупштини Црне Горе.
“Усвојили су резолуцију о Сребреници тако како су је усвојили. А гдје је Јасеновац? Гдје је Јадовно? Гдје је Велика?”, запитао је митрополит Јоаникије у манастиру Стањевићима гдје је обиљежен Тројчиндан.
Митрополит Јоаникије је рекао да када су научници утврђивали појам геноцида међу осталим народима имали су у виду страдање српског народа и то баш у Јасеновцу.
“Кад су посланици у Црној Гори поменули злочин у Велици, тек од скоро, преко 70 година тај нацифашистички злочин и у Долима Пивским је потискиван и тјеран у заборав, а то је овдје у Црној Гори? Јесу ли икад осудили тај злочин, јесу ли дошли да се поклоне жртвама? Већина од њих нијесу. Претходници ових садашњих су потискивали у заборав, нити их има у уџбеницима, нити у историји Црне Горе, а нити их има у народном памћењу”, рекао је митрополит Јоаникије. И упитао је посланике у Скупштини: “Усвојили су Резолуцију о Сребреници, а хоће ли усвојити Резолуцију о Јасеновцу? Јадовну? Коричкој јами? Хоће ли о злочинима СС дивизија у Пиви и у Велици? Кад је неко покренуо питање да се ти злочини осуде и да се покаже да су антифашисти?” Такође је и додао да они који се хвале и који су се хвалили да су антифашисти, фашистичке злочине геноцидних дивизија, СС дивизије су биле геноцидне, никада нијесу осудили.
“Ово говоримо као народ, као људи и ово наши политичари треба да чују”, рекао је Митрополит након литургије у својој бесједи и додао:
“Хајде да будемо људи, да сједемо па да разговарамо и да видимо шта ћемо чинити и да видимо како ћемо помоћи народу, како ћемо помоћи држави, како ћемо ријешити унутрашње наше проблеме које нико други не може ријешити, а није ни поштени, није ни људски, ни у складу са нашим менталитетом да било ко други у нашој кући долази да нас мири и да успоставља ред, то је срамота и то је ко води данас народ, којима је народ повјерио ту дужност, требају да имају у виду”.
Митрополит је позвао политичаре који су тренутно на власти да се ослободе вишка страсти, вишка мржње, осуде и да као пристојни, цивилизовани и одговорни људи сједу и да разговарају и да се побрину о интересу народа, а не само о интересу својих странака и о своме личном интересу и о својој личној промоцији. И да нијесу ту постављени ради тога, него да помогну народу и да помогну својој отаџбини, да помогну Црној Гори. Он је позвао вјерни народ испред манастира да се помоле за измирење и разум онима који данас воде Црну Гору и да нађу најбоље рјешење које ће народ подржати и које ће бити добро за цијелу Црну Гору.
Како је најављено, након литургије у манастиру Стањевићи биће одржана духовна академија поводом 80 година од почетка новог страдања српског народа (1941 – 2021).
Подсјетимо, још крајем децембра прошле године ДФ је предложио Скупштини, на чијем је челу Алекса Бечић, да усвоји Резолуцију о геноциду у селу Велика, код Плава.
У предлогу је, између осталог писало да општина Плав прогласи 28. јул Даном сјећања на жртве геноцида у овом селу.
– Скупштина констатује на основу бројних доказа и свједочанстава да стравични злочин који се догодио у селу Велика 28. јула 1944. године несумњиво представља геноцид, у којем је за кратко вријеме на монструозан начин убијена већина тадашњих житеља овог краја, недужних цивила, дјеце, жена, старих и немоћних лица – пише у резолуцији.
Подсјетимо, припадници дивизије „Принц Еуген“ 28. јула 1944. године убили су више од 600 житеља овог села.
НВО Kлуб Велика је прије пет година званично предао тадашњој Влади Црне Горе иницијативу за утврђивање пуне истине о геноциду, али су остали без одговора. Представници ове НВО тврде да је број убијених мјештана у овом селу био м,ного већи и да се још ради на прикупљању података. Извор:​ИН4С 

13. јуна 2021. године, седме недјеље по Васкрса,служена је прва православна света литургија на острву Велики Кајман. По благослову епископа сурошког Матеја, Божанствену литургију у јавној сали Бреакерс, смјештеној у бившој престоници Кајманских острва, Бодену, служио је свештеник сурошке епархије јереј Николај Јевсејев.

Током службе, чланови рускојезичне заједнице која живи на острву молили су се и примили Свете тајне Христове. На крају службе, отац Николај је одржао беседу на тему недељног читања Јеванђеља.

Кајманска Острва су прекоморска територија Уједињеног Краљевства у западном дијелу Карипског мора. Састоје се од острва Велики Кајман, Кајман Брак, и Мали Кајман. Ту живи више од 70 хиљада људи, који представљају око 130 националности. Међу становницима Кајманских острва има и православних вјерника. Острва су добили име по кајманима, једној врсти гуштера.
Аутор: вјеронаука.нет на основу извора

Храм празника Духа Светога, односно изливања Духа Светога на апостоле у Новом селу на Купресу  данас је, 20. јуна 2021. године, свечано дочекао и торжествено прославио своју крсну славу. Иако је благајска парохија током и након рата 1992-1995. године једна од најмањих у овом дијелу митрополије Дабро-босанске данас је  она  послала сасвим другу слику, као у њена најславнија времена. Многи расељени и прогнани са Купрешке висоравни данас су својим доласком почаствовали њихов стари храм, њихову парохију, њихов завичај.
Свету архијерејску литургију са почетком у 10:00 часова служио је Високопреосвећени митрополит дабробосански Господин Хризостом а уз саслужење јереја Марка Малеша и Марка Ђурића и ђакона Будимира Гардовића. На крају свете архијерејске литургије Високопреосвећени је  благословио славско кољиво и преломио славски колач те обавио литију око светог храма.
У бесједи на празничну тему ''Данас се изли Дух Свети на нас'' Високопреосвећени је честитао празник и крсну славу и рекавши истакао: ''........ Данас се изли Дух Свети на свете апостоле на Сиону у светом граду Јерусалиму. Данас се ојачаше до тада слаби стубови Цркве Христове. Свети апостоли до тада преплашени и неутемељени ученици Христови стекоше слободу и храброст, духовну снагу и мудрост Духа Светога те ријечи благодати да се сви дивише слушајући их како бесједе о Христу распетоме и васкрсломе, како проповједају о ономе што су пророци рекли за Њега........... Данас Црква Христове престаје бити  ''секта галилејска'' како су апостоле вријеђали и омаловажавали Синедрион, фарисеји и садукеји, и постаје Црква Васељенска. Повјерова у Христа Господа око три хиљаде људи свих народа ондашњег римског свијета. Зато се овај празник Педестнице  и изливања Духа Светога на апостоле назива и рођенданом Цркве Васељенске......   Нека данас  Дух Свети сиђе на све нас, браћо и сестре, сабране данас у овом храму и око њега и да нас Дух Свети  утврди у вјери, у врлини, у љубави према Богу и Христу Господу како би могли увијек и смјело бити свједоци Христа Господа међу људима, како би сви ми благодаћу Духа Светога били његови нови апостоли и свједоци...........'' 
Љетописац РаНиКо /извор: митрополија дабробосанска

Наша Црква, 20/7.јуна слави велики Господњи и покретни празник Духови, Тројице, Педесетница.
На данашњи дан се сјећамо како је у педесети дан послије Христовог васкрсења Свети Дух сишао на апостоле у облику огњених језика. Одатле потиче и назив празника Педесетнице јер на грчком језику ријеч πεντηκοστή у преводу значи „педесети дан”. На овај дан, Јевреји су се сјећали како је, педесетог дана након изласка из Египта на планини Синај, Бог дао Мојсију Десет Божијих заповијести. Назив Духови је преузет из старословенског језика, гдје је то датив једнине, а у ствари се односи на Духа Светог који је један, а не на више духова како се то одомаћило у имену које овај празник данас носи. Празник Педесетнице назива се и Тројице, јер је на овај дан читавом човјечанству откривена тајна да је Бог Један, али у Три Лица - Отац, Син и Свети Дух. Исповиједање Пресвете Тројице као Тројичног Бога представља основну истину хришћанске вјере.
Педесетог дана након Васкрсења Христовог, Богородица и апостоли окупили су се у горњој соби на Сиону да прославе јеврејски празник Педесетнице. "И кад се наврши педесет дана бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују" (Дaп 2,1-4).
​А у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом.Па кад настаде ова хука, скупи се народ, и смете се; јер сваки од њих слушаше гдје они говоре његовим језиком.​И дивљаху се и чуђаху се сви говорећи један другоме: Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци?
Тог дана је око 3.000 људи повјеровало у Христа и примило крштење (ДАП 2, 41). Чињеница да су апостоли почели да говоре на различитим језицима открива посебно значење Педесетнице. У Христовој Цркви, која се „родила“ на данашњи дан Силаском Светог Духа на апостоле, сви народи су уједињени. У Цркви се обнавља веза са Богом и једних с другима, коју су људи изгубили након грехопада.

У Црквеној иконографији, икона празника Педесетнице приказује горњу собу на Сиону (Сионска Горница), у којој је Дух Свети сишао на апостоле у ​​облику огњених језика. Апостоли сједе са стране у полукругу у облику поткове, са упражњеним мјестом на челу (то мјесто је за Господа Христа, који се десет дана раније вазнео на небо).  Умјесто Јуде Искариотског,  изабран је апостол Матија. У рукама Христових ученика су књиге и свици; прсти апостола су склопљени у благословном гесту. На икони је и апостол Павле, који није био у Горњој соби Ово наглашава да Дух Свети силази не само на одређене особе које су биле у Горњој соби, већ је дат цијелој Цркви, која се у то вријеме састојала од Дванаест апостола. На икони је празан простор између Петра и Павла, који нас подсјећа на присуство Светог Духа. 

Хришћанска теологија забрањује приказивање Бога Оца и Бога Духа Светога. Приказивања Бога Оца у лику старца и Бога Духа Светога у облику голуба су неканонска. У савременој Цркви сматра се да је руски иконописац Св. Андреј Рубљов (канонизован 1988.године- Црква га слави 4. јула) најдубље симболично изразио тајну Свете Тројице. Његова икона приказује сцену описану у Светом писму, када су три анђела посјетили Аврама код Мамвријског храста (1 Мојс 18,1-33) и  канонски је приказ хришћанске вјере у Тројичног Бога. 
Богослужења на Педесетницу одликују се вечерњом службом, која се обавља у наставку Литургије, као спомен на то што су се Апостоли одмах разишли по свијету да проповиједају; на њој се читају молитве Св. Василија Великог; у њима се Црква моли за даривање Духа благодати, за исцјељење телесних и душевних тегоба, и да нас он све удостоји небеског Царства.  
На овај дан цркве се украшавају зеленим гранчицама и посипају травом, а у вријеме старе Цркве зеленило се уносило и у куће (Св. Григорије Богослов, Проповед 44). Молитве које се коленопреклоно читају на Духове.

​У петак, 18. јуна у Мостару, подсекретарка Уједињених нација и специјална савјетница генералног секретара УН-а, госпођа Алис Ваириму Ндериту, састала се са епископом ЗХиП г. Димитријем и муфтијом мостарским Салемом ефендијом Дедовићем. У име мостарско-дувањског бискупа, састанку је присуствовао дон Жељко Мајић.
 
Истог дана епископ Димитрије и муфтија Салем су одржали састанак у просторијама мостарског муфтијства, а старјешина Саборне цркве у Мостару, Радивоје Круљ примио је амбасадора ЕУ у БиХ Јохана Сатлера. Извор

Света гора (на грчком Άγιο Όρος) са највишим врхом од 2033 метара надморске висине налази се на самом крају полуострва Атос. Ова планина је по висини друга у Грчкој. Њен врх заузима посебно мјесто у срцу алпиниста. Ову гору доживљавају као врх свијета, која спаја небо и земљу, као стуб кроз који се њихове молитве уздижу ка Богу. Ту се, према древној и нераскидивој традицији, монаси понекад пењу на лично ходочашће, молећи се ближе небу и добијајући од Бога информације о одлучујућим тренуцима свог живота.
Најчешћа пењачка рута почиње из луке Каруља, или скита Свете Ане која наставља ка раскрсници Ставрос-крст, на којој се укршта пут из Кавсокаливије и из правца Велике Лавре. Од раскрснице Ставрос се наставља узбрдо према капели Пресвете Богородице која се налази на око 1500 мнв. На самом врху је обновљена капела посвећена Преображењу Господњем, када је и празник и када се велики број ходочасника са монаштвом Велике Лавре пењу на сам врх. Црква је саграђена за вријеме васељенског патријарха Јоакима III 1894. године, а свечано је отворена августа 1895. године.

Субота је „дан мира, покоја“, стога се помињање упокојених код нас врши првенствено суботом (на руском: „родительские субботы“ („родитељске, очинске, предачке суботе“) – дани спомена мртвих (Литургика-Архиепископ АВЕРКИЈЕ (Таушев).

​Задушнице (грч: Ψυχοσάββατο); суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене; посебни дани када се на богослужењима: Литургијама, парастосима, дељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве.
Црква се сваке суботе моли за упокојене и сјећа се свих упокојених хришћана, отаца и браће наше. Неке суботе у години посебно се посвећују помињању упокојених. Такве су: 1. Субота месопусна (задушнице), 2. друга, трећа и четврта субота Великог поста, 3. субота уочи Педесетнице (задушнице) и 4. Д(м)итровданска субота, уочи дана светог великомученика Димитрија Солунског  (задушнице).
Задушнице су дан посвећен упокојеним, па према томе, треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвијећем и упалити свијеће. Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој свештеник прелива вином донесено жито (кољиво), а после службе се одлази на гробља, гдје се пале свеће, а свештеници обилазе и каде гробове. Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на дијелење милостиње, обавезно се сваком просјаку којег сретнемо, удијели милостиња и да дио хране коју смо понели са собом.
Духовске Задушнице
Познате и као летње задушнице, увек су у суботу пред Духове (Силазак Светог Духа). Тога дана врши се помен "од века усопшим благочастивим Хришћанима, оцима и браћи нашој." И ове суботе Црква се моли за све оне који су побожно уснули у пустињи, градовима, на мору, на земљи, на сваком месту и набраја цареве, свештенике, архијереје, монахе и све у сваком свенародном узрасту од Адама до данас. Заупокојене јектеније се узимају у току врло садржајног канона на јутрењу.
Извори: спц.рс; и  Литургика-Архиепископ АВЕРКИЈЕ (Таушев).

На десетине парохија основало је фудбалске тимове од младих који долазе у цркву 
Много пута свештеници држе младе људе близу цркве кроз разне ванцрквене активности. Фудбал је један од њих.
Десетине парохија, посебно у сеоским срединама (из округа Ботошани) основале су фудбалске тимове, које често тренира чак и парох, извјештава Адеварул. То је случај и са фудбалским тимом парохије Ворона Центра из округа Ботошани, који је прије двије године основао о. Андреј Анушка.
Након недељне свете литургије свештеници и парохијани одлазе на фудбалски терен. Они вриједно тренирају да би учествовали на јединственом првенству, које је организовала архиепископија Јаши, а које је недавно завршено.
„Скоро 20 младих људи окупи се сваке недјеље у цркви како би се помолили, а затим играли фудбал. Црквено првенство је прилично јако “, објаснио је отац Анушка.
„Прво играју тимови из парохије, а затим у сљедећој фази играју на нивоу архиепископије, и на крају најбољи тимови боре се за титулу архиепископије.“
Сваком екипом координира „тренер“ у мантији. Сваки парох је набавио спортску опрему и припрема своје фудбалске парохијане најбоље што може, најмање једном недељно.
„У цркви причамо о заједништву, у фудбалу о тиму. Обоје имају за циљ да људи буду једно с другим, да науче да буду дисциплиновани, да се друже и међусобно сарађују “, каже свештеник Константин Болохан, који координира тимом парохије Орашени.

У естонском граду Нарва-Јоесу (Нарва-Јоесу је мало градско насеље на крајњем сјевероистоку Естоније), у четвртак 17. јуна 2021.године рано ујутро,  изгорјела је, дрвена црква саграђена 1867. године у част Казанске иконе Богородице, а која је већ била паљена ове године. Спасиоци су у 4:23 ујутро добили информацију о запаљеном храму. До доласка ватрогасаца дрвена зграда са лименим кровом већ је била потпуно захваћена пламеном.   Спасиоци су посао гашења завршили у 6:12. Постоји сумња за намјерно изазивање пожара па је полиција покренула истрагу.
Храм у част Казанске иконе Богородице изграђен је 1867. године у Мерекули. После жестоких борби 1944. године у Мерекули су уништене готово све зграде и споменици, али је Казанска црква чудесно сачувана. У периоду од 1946. до 1948. године, црква је у дијеловима превезена у Нарва-Јоесу.  Послије подметања пожара, православни хришћани не само из Естоније, већ и из других земаља свијета, пружили су помоћ у обнови цркве. Извор: сајт Естонске православне цркве Московске патријаршије
​Естонска православна црква је самоуправна црква под јурисдикцијом Руске православне цркве. Постоји још и Естонска апостолска православна црква под јурисдикцијом Цариградске патријаршије.