Нова апликација за паметне телефоне отвара свијету познате грчке манастире

Потенцијални туристи који чезну за посјетама Грчкој а не могу због затворености граница и немогућности кретања и даље могу уживати у величанственом погледу на манастире Метеора и чак прошетати поред монаха на Атосу користећи нову апликацију под називом „ВР Пилгрим“.

Користећи само свој паметни телефон, туристи могу уживати у погледима од 360 степени на два најспектакуларнија светилишта у Грчкој, манастире Метеора и двадесет манастира на Атосу.

Коментаришући апликацију VR pilgrim (ВР ходочасник), Старац Кирил, архимандрит ћелије Светог Николе на Атосу, која је била укључена у процес снимања филма, рекао је: „Прије двије године, када смо дали благослов  за стварање виртуелне библиотеке о благу Атоса, нико није могао да замисли колико ће ово постати релевантно.

„У данашњој ситуацији "ВР ходочасник" је једина прилика да света мјеста видите својим очима“, додаје архимандрит. У случају горе Атос, који само мушкарце ходочаснике прихвата као посјетиоце, ово је заиста ријетка шанса да жене погледају запањујуће монашке грађевине изграђене на планинским пучинама полуострва.
Апликација "ВР Пилгрим" доступна је за преузимање на Гугл Плеју-у и Ап Стору.

Грчко министарство иностраних послова објавило је саопштење у вези са читањем Кур'ана у Аја Софији, на годишњицу пада Цариграда 29. маја 2020. године.
​
Објава гласи:
Данашње читање одломака из Кур'ана унутар Аја Софије, глобалног споменика заштићеног од УНЕСКО-а као мјеста свјетске баштине који дјелује као музеј од 1935. године, није само неприхватљив покушај да се промијени његова улога као споменика, већ је и супротност религиозном осјећању хришћана широм свијета.

Ова акција је увреда за међународну заједницу и поново разоткрива Турску која има обавезу поштовања Конвенције о заштити свјетске културне и природне баштине и УНЕСКО-а, чији је члан.

Још једном позивамо Турску да поштује своје међународне обавезе и престане да за домаће потребе ставља пред своју веома привилеговану улогу чувара важног споменика као што је Аја Софија, која припада читавом човјечанству.
Превод: вјеронаука.нет / Извор

​Сусрет са Богом је увек личан, тајинствен и недокучив. Монахиње нашег манастира деле своје приче о томе када и под којим околностима су чуле Господа и одазвале се Његовом позиву.
     
Мати Тамара (Игњатович)
Крштена сам у осамнаестој години. Моја сестра се удавала и морала сам да се крстим. За мене је то био само обред - нешто што сам морала да урадим. Никада ми нико раније није рекао за Цркву и Бога.
Нисам планирала да идем у цркви после свог крштења, али сам одлучила да задржим свој крст. Међутим, захваљујући овом кораку, чак и ако не потпуно свесно, дошло је до пробоја у мом унутрашњем животу. Јасно се сећам како сам након неког времена почела да размишљам: Шта је живот уопште? Шта је смисао живота? Осетила сам неку неравнотежу, неко рачвање. С једне стране, спријатељиш се с неким, разговараш, излазиш, раскинеш  - можеш имати све радости у животу. С друге стране, сва та спољашња таштина не може вас у потпуности задовољити - душа жели нешто друго. Али нисам знала шта тачно. Повезао сам то са својим младеначким борбама, осећањима, заљубљивањима.
Онда су људи почели да ми причају о Цркви, Богу и Христу. У почетку су ми се сви ови разговори парали уши. Али у одређеном тренутку унутрашња напетост је достигла врхунац. Постало је неподношљиво, па сам отишла у цркву. То је било 1996. године на Успење Пресвете Богородице. Као и многи људи када први пут иду у цркву, и ја сам постајала физички слаба и морала сам да излазим из цркве сваких пет минута. Али тврдоглавост је победила: "Не, остаћу до краја." Излазила сам, улазила; излазила, улазила...
Следећи пут кад сам отишла у цркву, опет је то било из тврдоглавости. Понекад то помаже. Питала сам се да ли могу успети, јер и други стоје. Не сећам се више како сам се осећала, али очигледно је дошао некакав мир, јер сам сваке недеље почела да идем у цркву. Тада ми је неко дао књигу у којој сам читала о исповедању и причешћивању. Тада сам некако завршила исповедајући се оца. Андреју Лемешоноку. Рекао ми је да разговарамо што је чешће могуће. Слушала сам га.
Постоји израз: „Срести се са Живим Бога.“ Нисам сигурна да сам га срела у том тренутку. Била је то само нека врста надахнућа, уздизање.
Две године касније дошло је до разумевања ко је живи Бог. То се десило у једном дому за старе особе. Тада сам већ била у сестринству. Ишли смо на разговор и чекали исповест. Али о.Андреј изашао и рекао да ће нас управо покрити својим епитрахиљем и прочитати молитву разрешења. У мислима ми је пролетела једна мисао: „Како је то могао учинити - прекривајући нас својом епитрахиљем? Припремила сам се да му кажем своје грехе ... ”И када ме је Баћушка прекрио епитрахиљем и прочитао молитву, одједном сам осетила да Христос стоји поред мене. Не знам ни како то опишем. Схватила сам да Господ опрашта не због мог наводног „покајања“, већ једноставно тако...

Прошло је двадесет година, али још увек се сећам тог осећаја. Тада сам срела живог Бога. Немогуће је то заборавити Живим од овог сусрета; Сећам га се. Нисам доживела ништа слично, чак ни када осећам прави стид због својих греха у исповести, када осећам своју грешност. И живим у нади да ће се овај сусрет поновити једног дана.
Човек жели утеху и подршку, а ми то тражимо код људи, речима. Али истинска утеха могућа је само када Бог стоји поред вас.   

​Мати Антонина (Семенова):
Када сам имала шеснаест година, моји родитељи су изненада инсистирали да се крстим, иако они сами нису били религиозни и нити ишли у цркву. Одупирала сам се, али отац ме је уверио након што ми је обећао да ће ми направити прелеп сребрни крст. Тако сам, због накита, који је мој отац увек веома лепо израђивао, и пристала. Имала сам потпуно неозбиљан, чак дрзак однос према свом Крштењу.
Онда сам отишла у средњу школу. Завршила сам техничку школу и уписала се на један институт.
Имала сам две блиске пријатељице који су, како се испоставило, већ почеле да иду у цркву, али о томе нисам ништа знала. Бринуле су за мене и молиле се за мене. Негодовала сам због тога скоро четири године. Веровала сам тим људима, али недовољно да бих ишла у цркву. Имала сам другачију животну философију, праћену типичним умовањем: Шта је уопште смисао Бога? У животу свакако можете учинити нешто добро, а све ове формалности су бескорисне. Али на крају је њихова вера победила и некако су успеле да ме одведу у цркву.
Тада се нешто догодило кад ми је Бог открио велику лепоту у другој особи. Никад нисам то видела у људима. Тада сам схватила да ми је вероватно Бог открио Своју лепоту, али то сам, наравно, то бркала са људском лепотом. Дуго сам се морала борити против тога. Дуго сам упућивала питање Богу о томе шта ме је мучило - чак и негодовала: „Ти сте ми то Сам открио; Нисам то тражила. Шта да радим сада? Не разумем. " Нисам разумео дуго, мучног времена.
А онда сам, на дан Рождества Његовог, чула одговор. То је вероватно био мој први свесни сусрет са Богом. И прихватила сам Његов одговор. Било је врло болно. Али у тој боли била је Божја љубав. Био је то први светли сусрет неиздрживог унутрашњег бола и Божје љубави истовремено.
После тога, све - људи и природа и време - променило се. Осетила сам да Бог постоји и да ме воли. Свет је био преображен. Почела сам да примећујем лепоту у свему. Бог ми је открио велику лепоту у Својој љубави према човеку.   

​Мати Руфина (Филипович):
Када сам имала двадесет пет или двадесет шест година, кренула сам у обилазак Златног прстена у Русији. Било је то туристичко путовање, али преноћили смо у манастиру у Хотково, а на Васкрс смо отишли на службу у манастиру Пресвете Тројици-у Лаври Светог Сергеја, само из радозналости. Ништа нисам разумела, па чак сам мислила да је то смешно. Али купила сам малу пластифицирану икону Казанске Мајке Божје у Хоткову. А она је само тамо лежао, сакривена у кутији, као сувенир.
У тридесетој години, мој срећан, безбрижан, живахан и радостан живот, који сам заиста волела, почео је да се помало бива досадним. Породични живот изгледао је досадно. Шта је требало да учиним? Био је то ћорсокак.
Можете ставити било коју маску или хаљину и правити се да је све тако безбрижно и да је све предивно, али кад дођете кући постајете сами и видите шта је заправо у вама. А то је ћорсокак. Нема излаза. Почела сам да размишљам о смислу људског живота и дошла сам до закључка да нема смисла. Живот је престао да буде слободан.
Много сам размишљала о томе. Тада ми је непријатељ тутнуо новине „Космичка правда“, колико се сећам, где је дугачак чланак говорио о томе како је неки политички затвореник у концентрационом логору рекао да, када му је било потпуно неподношљиво, размишљао је о самоубиству. Уосталом, ви сте господар свог живота и можете све сами зауставити и постати слободни. То мис сее као излаз.
Тада сам се одједном сетио се пластифициране иконе Пресвете Богородице из Хоткова. Само сам је погледала и помислила да животу нема смисла.
И дан данас сам сигурна да ме је Пресвета  Богородица спасила.

Уочи празника Цвети, моја блиска пријатељица позвала ме у цркву. Неочекивано од мене, пристала сам и отказала све своје планове. Из неког разлога нисмо ишли све до храма, али смо раније изашли и зауставили се у цркви светих апостола Петра и Павла. Моја пријатељица се одједном упита: ,,Јесте ли икада били на исповести?"
Неколико сам се пута трудила да напустим цркву, али била је гужва. Заиста, могла сам отићи, и ко зна - можда би то био мој крај ... Али Господ све види. Послао је оца Вјачеслава, који је аналогију ставио практично испред мене. Пошла сам горе и, како ме је пријатељица научила, наводила сам своје грехе учињене „делом, речју и мишљу“. Покрио ме епитрахиљем и почео да ми говори: „Знате да имате мушко име? То је овај светац ... ,,Помислила сам:" О чему он блебеће? " „Знате, дођите, погледајте ме. Причаћемо.“ Отишла сам из цркве и схватио да се у мени нешто догодило.
Седмицу или две касније, одједном сам осетила да ме привлачи исповест.
Имала сам Јеванђеље код куће. Баптисти су их тада носили од врата до врата. Без обзира колико пута сам покушала да га прочитам, нисам могао да га схватим: овај  је овог родио, а овај је овог родио ... Онда сам га отворио, и било ми је крљушт спала са мојих очију. Како нисам могла да разумем? Како можете видети трун у оку свог брата ако не видите брвно у свом? Или другима да чините онако како бисте ви волели да чине вама - шта овде није јасно? Нећете веровати, али читала сам Јеванђеље три пута дневно. За мене није постојала боља књига.
Бог је веома брижљив. Прво сам отишла код оца Вјачеслава, и дао ми је неке књиге. Онда код оца Василија, и он ми  се чинио тако духовним ... Онога кога заправо нисам волела био је наш отац Андреј Лемешонок. Али Господ је то средио тако да сам  једном завршила на исповести код њега, и то је било то ... Почела сам да идем на његове разговоре, а онда и на  Акатист. Одједном је Баћушка почео да прича о сестринству, али нисам хтела да се придружим сестринству. Зашто бих ишла да гледам болесне, да се одричем себе и бринем о некоме? А ко ће се бринути за мене? Тада сам чула Божји глас у себи: "Ја ћу се бринути за тебе." Тако сам срела Господа.
​За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор

У суботу, 16. маја У Петропавловом манастиру одржан је састанак радне групе задужене за израду приједлога нових уџбеника вјеронауке за први и трећи разред средњих школа. Рок за израду уџбеника био је кратак, од почетка марта 2020. до 31. маја 2020. Рад на изради уџбеника прихватили су о. Младен Чалија за први разред и о. Данило Боро за трећи разред, уз договор да професори вјеронауке у средњим школама као и чланови Катихетског одбора са својим сугестијама помогну у изради уџбеника.

Уз заједнички труд и готово свакодневну сарадњу са  сестринством Петропавловог манастира приједлози уџбеника завршени су у предвиђеном року и до 31. маја биће предани на увид Катихетском Одбору. 

Извор: сајт епархије Захумско-херцеговачке и Приморске

Сви смо ми бар једном чули или изговорили израз „као лице са иконе“. О каквим се то лицима говори? Правилне црте и издужен облик лица; очи надахнуте, као да нису од овога света; мали нос; велико чело. То нас може изненадити- да ли су сви свеци личили једни на друге? Односно, да ли су заиста сви они имали такав „иконописани изглед“, упркос чињеници да су рођени у различитим породицама, различитим државама, да су припадали различитима расама?

Наравно да не. Свеци се по питању физичког изгледа у потпуности разликују, а њихова светост ни на који начин није повезана са одређеним типом изгледа. Чињеница је да лик свеца на икони није портрет, а сама икона није најверодостојнија фиксација физичке стварности. Иконописац види много даље од индивидуалних црта лица. Иако је сасвим могуће препознати црте стварног прототипа-неког свеца који је живео у прошлости-на икони, ми на икони не гледамо портрет овог човека, него, да се тако изразимо ПОРТРЕТ ЊЕГОВЕ ДУШЕ. Одсјај Светога Духа у његовим очима, искуство општења са Богом, љубав и самилост за друге људе, љубав према Христу.
Наравно да одређену улогу у свему томе има и стил иконописачке школе на основу кога је одређени светац иконописан. Избор боја и целокупног колорита иконе, начин на који се ствара икона, композиционе карактеристике - све има неку улогу. На иконама осликаним према једном предању, лице Спаситељево је тамно, узвишено и некако строго; у неком другом предању - блажих црта, пастелних сенки и неким прожимајућим светлом. Али, упркос разликама у стиловима, на свакој тој икони је управо Христос, онај једини који нас је искупио од наших грехова Својом смрћу на Крсту и Васкрсењем. У томе се састоји чудесност иконописања - оно није сликање портрета, већ уметност која се усуђује да портретише вечност, божанство.
​АУТОР: Анатолиј Влежко, руководилац радионице за иконописање ,,Палек“

Васкршњи пост нас подсећа на литургијску употребу библијских песама, односно, старозаветне и новозаветне химне, које су свеци појали у тренуцима својих највећих молебана пред Богом. Пре него што је постојала православна химна, главни делови Божанске службе били су псалми, Свето писмо и библијске песме, који су чинили суштину сваке службе. У Библији постоји много таквих химни, али се у уобичајеној Божанској служби традиционално користи девет химни, којима су додељене одређене химне канона Јутрења. Треба напоменути три новозаветне химне, које се истичу: химна Светог Симеона Богопримца (Сада отпушташ слугу свог) на Вечерњем, химна Мајке Божје (Велича душа моја Господа) на Јутрењу сваки дан, и химну Захаријеву (Благословен је Бог)у свим данима осим суботе и недеље у току Васкршњег поста.
​
Систем појања таквих песама постепено се почео развијати током историје. Осма песма (о младићима у пећи) и девета дводелна песма (Мајке Божје и Захарије) певале су се на јутрењу сваког дана, док су се песме од 1 до 7 смењивале у зависности од дана. Овај распоред појања три химне био је основа многих служби и чак су по њима име добиле две божанске књиге – Великопосни триод или Пентикостар, познат као Цветни триод (грчка реч триодион значи три химне). Истраживање древне светогорске праксе, које је вршио угледни литургичар пречасни Роберт Тафт створило је претпоставку да библијске химне одређују идеолошки садржај недељног циклуса служби, које налазимо у Октоиху, а што раније учењаци нису узимали у обзир. Одговор на питање зашто Октоих посвећује понедељак слављењу анђела, а уторак прослави Претече, може се дати на основу светогорског система расподеле библијских песама. Хајде да погледамо у  овај стари обичај и да покажемо како се одређена песма односи на одређени дан.

Недеља
Прва Мојсијева пјесма (Изл 15,1-19) коју је отпевао приликом преласка Црвеног мора у време Изласка из Египта, која се традиционално сматра прототипом Господње Пасхе, увек је заузимала истакнуто место у Васкршњој служби вечерње службе на Велику суботу и певана је заједно са осмом песмом тројице младића међу осталим паримејима. На основу древног светогорског обичаја ове песме су припале недељи, за разлику од савременог обичаја, где се песма изводи у понедељак.

Понедељак
Друга Мојсијева песма (Понз 32,1-43) догодила се поводом понављања и учвршћивања Закона, који је Бог дао Мојсију на Синајској гори. Она је подсетник на важност послушности закону, који доноси мир и божанску милост, која се одузима кад се греши. Најбољи пример послушности су гошћења анђела. Ово је вероватно разлог зашто су они на данашњи дан изабрани да се славе, јер је закон ,,установљен је преко анђела, руком посредника". (Гал 3,19).

Уторак
Трећу песму (1. Сам. 2, 1-10) отпевала је пророчица Ана, која је некада била неплодна, али Божјом милошћу родила је пророка Самуила. Њена песма у много чему одјекује с Песмом Мајке Божје и донекле јој претходи (Развесели се срце моје у Господу; подиже се рог мој у Господу; отворише се уста моја на непријатеље моје, јер сам радосна ради спасења твојега... Лук јунацима сломи се, и изнемогли опасаше се снагом.... Сиромаха подиже из праха...). Овде је потпуна аналогија са Праведном Јелисаветом и Јованом Крститељем, који су се целим својим бићем радовали приласку трудне Дјеве Марије. Управо је та песма очигледно утицала на то да се уторком поштује сећање на Крститеља.

Среда
Четврта химна пророка Авакума (Авак 3,1-19), отпевана непосредно пре разарања Првог храма, садржи пророчанство о доласку Месије, што симболично значи Његово рођење од Марије. Среда је дан Дјеве Марије; читају се прокимени, алелуја и стихови за Свето причешћа посвећени Богородици. Пророк Авакум, такође, хвали „силну љубав“ Господњу, који је веран у Својим обећањима чак и кад је у питању људска неверица, нарочито издаја апостола Јуде, на коју се подсећамо у среду.

Четвртак
Пета химна (Ис 26, 9-19), коју је отпевао пророк Исаија, који је предвидео Месијин долазак и васкрсење мртвих, такође, указује на службу апостола. ,,Душом својом жудим тебе ноћу, и духом својим што је у мени тражим те јутром; јер кад су судови твоји на земљи, уче се правди који живе у васељени“. Овај израз подсећа на апостоле, који су у четвртком узносили химне као оне који су „обасјали светлошћу спознаје Бога свим народима“ и излили „росу биљу“ (Ис 26,19), односно воду крштења.

Петак
Шеста песма је Јонина у трбуху велике рибе (Јона 2,3-10). Исус је, говорећи о својој смрти, упоредио себе с Јоном, који је провео три дана у морским дубинама. Због тога је песма пророка Јоне најприкладнија за извођење у петак, када се Господин спустио у ад после распећа. Ушао је у „срце земље“ да изведе Адама.

Субота
Песма 7 (Дан 3, 26-56). Први део песме тројице младића из пећи има покајничку црту  и изражава њихову спремност да прихвате Божју вољу и попију чашу страдања до дна. Ова песма је погодна за појање у суботу, традиционално се сматра даном сећања на све свете, који су много пострадали, али нису оставили Бога.

 Извукли смо неке аналогије између тема химни недељног циклуса божанских служби описаних у Октоиху и садржаја библијских химни распоређених у складу са древним светогорским редом. У историјском смислу, неколико типика са различитом расподелом химни постојало је у Цркви раме уз раме, а временом је превладала палестинска традиција 11. века. Међутим, ово је обогатило литургијски живот православних, јер је као резултат међусобног утицаја различитих традиција дошло до чувене византијске литургичке синтезе, која је уродила новим плодовима светости. Аутор:Јован Ничипорук
​
За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор

Жене и они које не могу да путују имају могућност да преко интернета посјете Свету Гору Атос. Веб локација је учинила доступним виртуелне панораме 20 манастира Свете Горе. Панораме више скитова и ћелија и три пећине биће доступне ускоро.
Виртуелне обиласке можете наћи на веб локацији Mountathos360.com, гдје панораме од 360 степени прате кратка историја и фотографије мјеста.

Мотивација аутора била је „да прикажу атонско монаштво и православну монашку духовност, за славу Божју“, како пише на веб сајту. Њихов пројекат резултат је трогодишњег рада.

Циљ овог напора је стварање глобалног историјског документарца са виртуелним приступом свима, укључујући и жене које немају приступ Светој Гори, особе са инвалидитетом и оне које немају финансијску способност да путују.

Веб страница је на три језика: грчком, енглеском и руском и садржи линкове до православних црквених организација које обављају социјалне послове и евангелизацијске мисије - за посјетиоце који их желе подржати.
Превод: вјеронаука.нет / извор

ЗАШТО СУ ЖЕНЕ МИРОНОСИЦЕ БИЛЕ ПРВЕ КОЈЕ СУ ДОБИЛЕ ВЕСТ О ХРИСТОВОМ ВАСКРСЕЊУ? Архиепископ Павел Великанов говори о данашњем јеванђељу
​
​„Дође Јосиф, из Ариматеје, угледан савјетник, који и сам чекаше Царство Божије, и усуди се те уђе Пилату и заиска тијело Исусово. А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана, запита га: Је ли давно умро? И дознавши од капетана, даде тијело Јосифу. И он купивши платно и скинувши га, обави платном, и положи га у гроб који бјеше исјечен у камену, и навали камен на врата гроба.А Марија Магдалина и Марија Јосијина гледаху гдје га полагаху. И *пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купише мирисе да дођу да га помажу. И врло рано у први дан недјеље дођоше на гроб око изласка сунца. И говораху међу собом: Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? И погледавши видјеше да камен бјеше одваљен; а бјеше врло велики. И ушавши у гроб, видјеше младића обучена у бијелу хаљину гдје сједи с десне стране; и уплашише се.  А он им рече: Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овдје; ево мјеста гдје га положише. Него идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видјети, *као што вам рече. И изишавши побјегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху“ (Мк 15, 43-47 и Мк 16,1-8).
 
Данашње јеванђеље посвећено је женама мироносицама; простодушним женама, које су на дан после погреба Христа Спаситеља пожуриле рано ујутру на Његов да помажу беживотно тело свог Учитеља миомирисним уљем. Гледано у целини, у Јеванђељу се веома мало обраћа пажња на жене. То је делимично због чињенице да се за жене сматрало да заузимају подређену друштвену позицију. Међутим, овде видимо чудесну женску природу као такву огољену. На једном месту једва да јеванђелист то успут спомиње, како следећи Христа и Његове ученике, постоје жене које су им служаху (Мк 15,41). Речи „служаху им“ за нас представљају искрено пожртвовано служење жена које чине праву суштину женске природе. Оно што је вредно пажње је да се у Божјим очима жене најприје сматрају достојним примања анђеоског сведочанства о васкрсењу свог вољеног Учитеља. Чини се да нису ученици имали право да буду први који би се сазнали такав узвишени догађај, већ простодушне жене. Испоставља се да су оне, које су све време биле негде у позадини, достојне да чују преблагословену анђеоску вест.

Зашто се женама мироносицама првима указала час да чују такву вест? Ствар је у томе што сама женска природа претпоставља да су љубав и жртва њен главни квалитет и њена основна вредност. Свака жена је по својој природи мајка, без обзира да ли је удата или не. А мајка је неко ко може и треба да од срца прихвати свакога која је поред ње, без обзира на његов пол или старост, без обзира да ли је то особа са врлинама или гресима. А та женска љубав која је лишена промишљености и збуњености побеђује потиштеност и очајање које је обузело ученике и натерало жене да делују без размишљања.
За разлику од ученика који су, након Христове смрти на крсту, отишли кући очајни, потиштени и збуњени како ће живети даље, жене једноставно делују. Узимају уље. И чим сунце излази, они журе ка гробнице Спаситеља и - чудо! Они виде да је гробница празна; Анђео их среће и објављује им радосну вест о Христовом васкрсењу.
Овог дана бих посебно замолио наше жене да се не стиде себе. Да их замолим да се не стиде својих слабости, која их понекад могу учинити јачим од најјачих људи. Да их замолим да се не стиде своје осећајности, своје ирационалности, које их понекад могу показати мудријом од најмудријих размишљања. Да их замолим да се не стиде живети живот простодушним, отвореним срцем које воли. Управо баш са таквим срцем које је најдрагоценији дар који човек може да понуди Богу.
За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

БАЊАЛУКА, 1. МАЈА /СРНА/ - Епархија бањалучка уплатила је 72.000 КМ у Фонд солидарности Републике Српске, изјавио је Срни протођакон Радојица Жагран, секретар Његовог преосвештенства владике бањалучког Јефрема.
Такође, Српска православна црква Епархије бањалучке, са Његовим преосвештенством епископом бањалучким Јефремом на челу, донирала је данас Универзитетском клиничком центру /УКЦ/ Републике Српске 12.500 специјалних професионалних заштитних маски у вриједности 100.000 КМ као допринос у борби против вируса корона.
Генерални директор УКЦ-а Републике Српске Владо Ђајић рекао је новинарима да је послије подршке и донације руководства Републике Српске, бројних појединаца и колектива данас уручена веома вриједна донација СПЦ, а ријеч је о професионалним специјалним заштитним маскама које је тренутно готово немогуће пронаћи на тржишту.
Он је додао да је маска најбитнији дио заштитне опреме, с обзиром да вирус корона улази кроз дисајне органе. Ђајић је захвалио за донацију, истичући да СПЦ показује да је уз народ онда када је најтеже.
Секретар епископа Јефрема протођакон Радојица Жагран рекао је да је ова донација на иницијативу владике и да је договорена са руководством УКЦ-а.
- Они су затражили специјалне маске које су им потребне, Епархија бањалучка је платила донацију и овом приликом то овдје и уручујемо - рекао је он.
Жагран је изразио наду да ће маске бити од користи у борби против ове пошасти која је све задесила и да ће се што скорије сви вратити нормалном животу.
Протођакон је истакао да и Црква позива људе на одговорност и препоручује им да се придржавају превентивних мјера Владе Републике Српске и Министарства здравља и социјалне заштите у борби против вируса корона.

​Виртуелна изложба 8.и 9. разреда Основне школе "Вук Караџић", Требиње
Изложба под називом "Осам вијекова моје Цркве, осам година моје вјеронауке" је њихов мали дар поводом јубилеја наше Цркве. 

Тома је знао Христове заповести, и он је знао где да нађе снагу да их испуни. 

„А Тома, *звани Близанац, један од Дванаесторице, не бјеше са њима када дође Исус. А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у *ребра његова, нећу вјеровати“ (Јн 20, 24-25).

Шта значи ово што је рекао „Нећу вјеровати“? Да ли је могуће да он није могао да верује осталој једанаесторици апостола, својој браћи? Да ли је могуће да би га они могли слагати? Сав јеванђељски Христов живот, сва Његова чуда, Голгота, смрт на Крсту, све су то они заједно искусили. Као и сад ову радост коју су сви доживели они желе да је поделе са њим. Не, то није била лаж.

А Онај, Кога су они видели, да ли је Он заиста Христос? Да ли је то могло бити неко сновиђење или неки други Христос? Да ли је то била нека грешка? А Тома се плашио да не изгуби оно што има. А шта је он имао? Ово је имао: у тим годинама заједништва са Христом, он је упио Његово учење, целокупан Његов живот; и сад он више није могао да живи на другачији начин. Било је мучно за њега да више није у личној заједници са Христом; али до тад он је схватао да ће Христос доћи на земљу да би нас научио главним Божјим заповестима: љубави према Богу и ближњима, које ће Он сам извршити да би нам дао снагу да их ми извршимо.

У Рају је први човек испунио Божју заповест. Снагу да испуни ову Божју заповест он налазио једући са Дрвета Живота. А онда је уследио пад. Рај је изгубљен, Дрво Живота је изгубљено, и заједно са тим, изгубљена је и снага за побожни живот. А Христос је дошао да би нам дао Нови завет Дрвета Живота- Своје Тело и Крв. „Чините то мени у спомен“, рекао је он на Тајној вечери (Лк 22,19).

Тома је знао Христове заповести и знао је где да нађе снагу да их испуни. Он је живео тако. Иако је живео без човечанског присуства Христа, он је живео у Христу. Он се плашио да не погреши. Шта ако се јавио неки други Христос ученицима, не Онај у Коме је он живео и наставља да живи? То значи: „Нећу вјеровати“. А у осми дан од Васкрсења, Господ се опет јавља Својим ученицима, сад кад је и Тома присутан и дозвољава му да додирне Његове ране. И сад је одјекнуо Томин победнички усклик, који чак и сад дотиче наша срца: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн 20,28).

А ово су Христове речи које се односе на вас и на мене, које отварају нову еру вере која ће остати до краја света: „Зато што си ме видио, повјеровао си; *блажени који не видјеше а вјероваше“ и додаје апостол Јован Богослов: „да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и *да вјерујући имате живот у име Његово“.

За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Радост празновања Васкрса, празника побједе Живота над смрћу, која је ове године помућена пандемијом корона вируса, није спријечила ученике који похађају наставу Православне вјеронауке у Пољопривредној и медицинској школи у Брчком да на себи својствен начин и у школовању “на даљину” обиљеже најрадоснији хришћански празник. На иницијативу вјероучитеља ученици су направили својеврсну онлајн изложбу васкршњих јаја на фејсбуку. 
Као јаја са највише лајкова издвојила су се јаја која су нашарали следећи ученици:
1. мјесто - Теодора Обреновић, одјељење IV 6 - 598 лајкова,
2. мјесто - Славка Крстић, одјељење II 2 - 443 лајка и
3. мјесто - Ана Драгић, одјељење II 8 - 313 лајкова.
Специјалну награду на овом избору добила је наша ученица Стојна Кикић (I 10), посебан украс и анђео наше школе. Утјешне награде добили су сви ученици чија су јаја добила преко 100 лајкова, а то су: Анастасија Родић (IV 5), Милица Трнинић (II 5), Tамара Брковић (I 6) и Јована Перић (I 9). Награде од вјероучитеља за посебан труд добили су сљедећи ученици: сестре Драгана и Гордана Благојевић, Давор Дакић за најјаче јаје, јер је победио све укућане и комшилук према сопственом сведочењу, Ђукица Божић, Страхиња Лојпур и Млађана Боројевић. 
Награде за овај избор обезбедило је свештенство храма Успења Пресвете Богородице у Српској Вароши, са старјешином храма - протојерејем ставрофором Небојшом Драшкићем, и вјероучитељ Бошко Максимовић. Ово је диван примјер како најмлађи међу нама могу дати велики и значајан допринос прослави Васкрса у нашим школама. 
Вјероучитељ Бошко Максимовић.

​На нови начин учења и наставу на даљину се полако навикавамо, а да би га дјеци учинили занимљивијим и креативним, актив наставника Продуженог боравка Основне школе "Вук Караџић" из Требиња дошао је на идеју да за дјецу снимају видео и тонске записе у виду поучних прича, креативних идеја и слично.
Водећи се тиме да је за ученике веома значајно, корисно и потребно научити повезивати градиво, јер повезујући градиво више предмета уз разумијевање и примјену много се лакше учи и памти.
Неки од примјера праксе:корелација наставне јединице из ликовне културе "Позориште сјенки" и наставне јединице "Мојсије" вјероучитељица је представила у кратком видео запису

​
Неке од креативних радова и повратних информација можете погледати на фотографијама.

„Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим 8, 35-38).
​
Ученици ОШ „Вук Караџић“ у Лозници су показали да, и поред ове ситуација у којој се налазимо где смо због пандемије корона вируса принуђени да се прилагођавамо сасвим новом начину учења на који су се они изненађујуће добро навикли и где заслужују све похвале колико одговорно одрађују своје обавезе, да нас све ово није спречило да са великом радошћу у срцу приступимо обележавању највећег хришћанског празника Васкрса. 
Оно што чини овај Васкрс посебним је доказ да сабрање не мора да буде у социјализацији већ у духу у Господу нашем Исусу Христу а пројектна настава је ојачала сарадњу на релацији родитељ-ученик-наставник. 
У пројектној настави „Васкрс“ учествовали су сви ученици нижих разреда и осмог. Одличне примере добре праксе можете видети на следећим линковима

https://osvukloznica.wordpress.com/2020/04/18/uskrsnjiradovi4-2/
https://osvukloznica.wordpress.com/2020/04/16/tematskidan-uskrsiozajaca/

Ученици су у сарадњи са родитељима а у договору са наставницом енглеског језика Сањом Симић де Граф сами осмишљавали наставу на тему Васкрс. Циљ је универзалан-развијање љубави према Господу и православној вери и љубав према сопственој традицији кроз различите моделе учења и усвајања вокабулара енглеског језика кроз ову тематику.
Своју инвентивност ученици су показали на различите начине- цртали су, осмишљавали укрштенице и осмосмерке заједно са својим родитељима, правили занимљиве друштвене игре са питањима везаним за Васкрс, осмишљавали лавиринт како доћи до васкршњих јаја, правили занимљиве ППТ презентације, слали линкове са едукативним видео записима... Толико идеја,а кроз сваку идеју коју су послали осетила се искрена дечја радост и љубав према овом празнику. И то све на енглеском језику! У овом пројекту учествовали су ученици, нижих разреда и осмог разреда са својим родитељима.

Треба посебно истаћи родитеље који су у овом наставном процесу били изузетно важан фактор. Како се не задивити оцу ученице четвртог разреда који ради као медицински радник у Немачкој а кад је слободан преко видео везе ради са дететом домаћи задатак? Или мајци детета другог разреда која не престаје да одушевљава својим сугестијaма? Или свим тим родитељима који поред својих обавеза налазе времена и стрпљења за рад са децом. Али, опет, треба још нешто истаћи и као наук свима нама. Пре ове недаће која нас је задесила, ми, одрасли, били смо заборавили да смо ми активни партнери у дететовом учењу. Били смо жртве свакодневне рутине у којој су најчешће испаштала деца- морамо признати да нисмо били довољно ту уз њих. Сад, кад смо принуђени да седимо поред свог детета, сад увиђамо да смо све могли урадити боље, лакше и успешније да смо сви сарађивали. Можда није баш било коректно свести своју обавезу на то одвести и довести дете из школе, послати га у собу да уради домаћи задатак а после тога пред рачунар да се слободно игра по цео дан а да бисмо ми „несметано“ могли да обављамо своје послове. Деца су сигурно научила сад колико им је битно друштво јер док су били социјализовани били су истовремено и превише отуђени једни од других јер су им најбитније ствари у животу биле телефон и рачунар. Сад увиђају колико им недостаје контакт са другарима из школе. А ми, просветни радници, у целом овом осмишљавању наставе схватили смо шта је то индивидуални приступ и потреба сваког детета. Надам се да то нећемо заборавити кад све ово, ако Бог да, прође.

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Срећан и Богом благословен Васкрс свим ученицима и родитељима и да нам Господ да да се што пре вратимо у школске клупе!
Сања Симић де Граф

Свети Апостол Павле исцрпно је појаснио да је Васкрсење Господа нашега Исуса Христа темељ хришћанске вере кад је писао Коринћанима: „А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша“ (1 Кор 15, 14). Онда би било исправно рећи да се не може назвати хришћанином онај који не верује у Васкрсење Христово у телу.
А шта то значи веровати у Васкрсење Христово? Шта хришћани подразумевају под васкрсењем и који су неоспорни и суштински богословски закључци Васкрсења Христовог, који су наведени у Светом писму и историјском учењу Цркве?

Васкрсење се односи на садашњост, а не на будућност
У свом разговору са Мартом из Витаније, Лазаревом сестром, сам Господ наш открива истинску природу овог васкрсења кад је исправио и проширио Мартино ограничено разумевање. Кад је Господ уверио Марту да ће њен брат васкрснути из мртвих, Марта му је одговорила на овај начин: „Знам да ће васкрснути о васкрсењу у посљедњи дан“ (Јн 11, 24).
Другим речима, Марта подразумева под васкрсењем неки будући догађај, стварност која ће се десити (само) на крају времена. Као што је и својствено побожној Јеврејки, она није могла  да схвати васкрсење као нешто у чему се учествује сад. У њеном уму васкрсење је некакав статичан догађај додељен неком „времену“ у будућности, а не органска стварност која је могућа кроз однос са Богочовеком Исусом. И тако Господ преусмерава њено размишљање, тражећи од ње да промени целу парадигму њеног разумевања, говорећи „Ја  сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће“ (Јн 11,25).
Исус говори Марти, између осталог, да је Васкрсење у Њему стварност у садашњем тренутку за оне који су се присајединили са Њим. Својом смрћу Он ће укинути смрт која је до тада постојала, преображавајући је изнутра, испуњујући смрт животом тако што сам улази у њу као човек и превазилази је као Бог кроз Своје Васкрсење. Кроз Њега, васкрсење ће постати не у функцији времена већ у функцији односа. И тако, Његовом смрћу и васкрсењем, смрт је побеђена сад и увек за све оне који су се присајединили Божјем Васкрслом човечанству.

Последице Васкрсења
Кроз своје оваплоћење, Господ Исус Христос није постао „човек“ већ Човек, што значи да је преузео на себе саму људску природу и присајединио је са Својом Божанском личношћу, Сином Божјим, другом Лицу Свете Тројице. Оно што је Он остварио у Својој људској природи било је остварено за сваког човека, у смислу као што је људска природа једно.
„Али благодатни дар није тако као преступ, јер ако преступом једнога помријеше многи, много се више благодат Божија и дар у благодати једнога човјека Исуса Христа изобилно изли на многе“ ( Рим 5, 15).
Не треба да будемо изненађени да је директна последица Христовог Васкрсења ово: „И гробови се отворише, и устадоше многа тијела светих који су помрли;
и изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима“ (Мт 27, 52-53). Ово васкрсење праведника није само обично „приказивање“ Божје моћи да би ојачао редове својих ученика. Уместо тога, одражава нову Стварност Васкрсења, преображај стања смрти и људске природе кроз Христа.
Јављање „мртвих“ онима у Јерусалиму како је забележено у Матејевом јеванђељу је иста појава, која се толико често догађа у животу православне цркве, али не и искључиво, код оних који су препознати као свеци. Стога, у новије време, чујемо за јављање светог Јована Максимовича из Сан Франциска и Светог Нектарија Егинског "многима" којима је потребно исцељење или помоћ или у, неку другу, сврху у Божјој вољи.
Ипак многи, који тврде да верују у Васкрсење деле слично разумевање васкрсења са Мартом из Витаније, а да то и не знају. Неки верују да „ душа спава“, сматрајући да су људи несвесни после смрти, и да ће устати Другим Христовим доласком. Други сматрају да не постоји никакав однос нити комуникација са мртвима, чак ни са онима који су са „умрлим у Христу“(1 Сол 4, 16). На неки начин као да су ови хришћани направили међу између неба и земље што се не може наћи у Новом завету.

Васкрсење: Сједињење Неба и земље, живих и мртвих
Сасвим супротно томе, Нови завет објављује сједињење „ онога што је на небу и што је на земљи“ (Еф 1,10). Ако такво сједињење не постоји, и ако то није сједињење, које се дешава и које је присутно у Божјој Цркви, онда морамо да се запитамо шта траже ове речи у Цркви у време апостола Павла „ миријадама анђела“ и „ духовима савршених праведника“ (Јев 12, 22-23). После Исусовог распећа завеса у Храму се расцепила на двоје, али не само да би показала укидање Закона. Она се расцепила „одозго ка доле“ да покаже да је одвајање неба од земље укинуто у Христу. Говорећи о богослужењу Цркве, велики хришћански епископ и проповедник Свети Јован Златоусти сагласно апостолу Павлу говори да „ нас ова наша Евхаристија ослобађа од земље и сели на небо“. У Христу, „завеса“ која дели небеско од земаљског је поцепана, излажући небо земљи и земљу небу у и кроз Цркву, Христово Тело.
Мајку Гаврилу, жену која се неоспорно сматра светом женом 20.века, замолили су једном да говори о Протестантској хришћанској групи у Америци. Од свих ствари, она је изабрала да говори о улози Богородице Дјеве у Христовом оваплоћењу и тако и у Цркви. После њеног говора, време је било испуњено питањима и одговорима. Један човек је устао и уз велико негодовање  рекао: „ Како како можете тражити од Марије да се моли Христу за вас? Након свега, она је мртва!“ Мајка Гаврила је одмах доскочила: „ О, али ми верујемо у Васкрсење!“

Док њен одговор можда некима делује превише једноставним, он заиста не би могао бити темељнији, Ако следимо логичан крај Васкрсења Христовог, који је „ првенац оних који су умрли“ (1Кор 15, 20), не бисмо могли раздвојити оне који су „живи“ од оних који су „мртви“ у Христу јер је Његово Васкрсење променило све! Пре бисмо могли допустити себи раздвајање оних који су у Христу од оних који нису. Као што Господ наш сведочи Садукејима који нису веровали у васкрсење: „Бог није Бог мртвих, него живих“ (Мт 22,32). А апостол Павле нас исто тако учи: „Јер зато Христос и умрије и васкрсе и оживи да овлада и мртвима и живима“ (Рим. 14,9).
У причи о Лазару и богаташу (Лк 16, 19-31), „велика провалија“ раздваја богаташа (у паклу) од Лазара (у рају). Међутим, таква провалија није споменута између неба („ Авраамовом наручју“) и земље, само да браћа богаташа не би поверовала чак и кад би видела некога ко им долази из мртвих. На Гори Преображења, Господ наш се преобразио заједно са Илијом, који није умро већ је телом узнесен на небо у пламеним кочијама, као и са Мојсејем који је умро и сахрањен са својим оцима.
Сједињење неба и земље нигде није тако очигледно као у Откровењу Јовановом. На пример, у петој глави дозвољено нам је да провиримо у богослужење које се непрестано врши на небу, где се црква на небу активно моли за цркву на земљи:
„И кад узе књигу, четири жива бића и двадесет и четири старјешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао *гусле, и златне чаше пуне тамјана, † а то су молитве светих“ (Отк 5,8).

Раскол и Истинско Васкрсење
Не тако давно након Великог схизме, многи хришћани на Западу почели су да заборављају природу и значење Васкрсења као последице миоптичког средишта на Распеће. Тома Аквински, уважен као један од највећих светаца и „доктора“ на Западу, написао је да је Васкрсење неопходно само као доказ да је Христос Бог. У оваквом оквиру Васкрсење нема стварно егзистенцијално значење нити органску везу са спасењем људског рода кроз слављење људске природе у Христу. Аквински је такође веровао да кроз Адамов грех, човекова воља је пала, али не и ум (односно разум). Ово даље доприноси томе да је вера у функцији мисли, логике, философије, пре него у функцији преображаја људи кроз њихов додир и сједињење у Васкрслом човечанству у Христу.
Лако је видети како се такав став може припасти простом „веровању“ појму да „ако верујемо у Исуса ми идемо у рај кад умремо“. Такав став има мало тога са оним добрим вестима које се одражавају у Светом писму, јер права хришћанска вера и веровање је више од интелектуалног пристанка одређеним учењима; она је сједињење и заједница са Васкрслим Господом кроз Његово Тело, Цркву.

Не спасавамо се уверењима или убеђењима већ „ милошћу“ (Еф 2,8), која је истински живот, сила и Божја енергија која тече кроз Тело Христово. Ова учења, и наша вера у њих, су неопходна да се усаврши и нахрани ова заједница са Божанском спасоносном милошћу. Рема томе, Господ Исус Христос повезује живот и спасење са Тајинством над Тајинствима, Светим Причешћем. „Ако не једете Тело Сина човечијега и не пијете Крв Његову, немате живот у себи“. Живот који долази кроз Свето Причешће је последица сједињења са Његовим Васкрслим човечанством које је наравно сједињено са Његовом Божанском природом. Само ако исто тако органски удружимо  своје душе и тела у васкрсењу овог живота, сад у овом животу, онда тек можемо рећи да смо „спасени“ (1 Кор 1,18; 2 Кор 2,15).

Ако спасење није истинско учешће у васкрслом животу, односно прослављеном, испуњеном милошћу Човечанства Исуса Христа- онда смо ми остали на људској религији ограниченој на „представама“ појмовног света и људској умовној „вери“ и менталној философији о Богу. А то није Бог Свете Веронике, крвоточиве жене, која је физички дотакла Господњу милост- његову хаљину и добила исцељење кроз божанску силу која изађе од Њега (Лк 8, 43-48). Нити је ово Бог који нас истински може дотаћи, преобразити и спасти Својом божанском милошћу.

Да Бог наш постоји у царству представа и „учења“ ми не бисмо имали потребу за „искањем, тражењем и куцањем“ (Мт 7,7) као правим средствима добијања милости васкрслог живота у нашу сопствену човечност. Не би постојао никакав обавезујући разлог нити потреба за молитвом, постом или чак љубављу према ближњима (свиме оним што је утврдио Господ), јер све је то прописано само да би нас отворило да „примимо Духа Светога“, као што Серафим Саровски јасно говори. Коначно, не би било потребе ни за Црквом нити Њеним Тајнама. Без ове милости органске заједнице у Цркви, „хришћанство“ би  постало прост скуп моралних начела „чини и немој чинити“ у овом свету, нешто сасвим ван нас и стварности али помоћу чега бисмо видели себе или друге као „добре“ или „лоше“ људе.

Али Христос није умро и васкрсао да би нам одржао моралну лекцију, већ да би дао (или поврати) прави живот Својој људској творевини. Он је васкрсао да би дао нови живот онима који ће „милошћу кроз веру“  бити сједињени Његовом васкрслом човечанству, који ће имати стварну заједницу са Њим и на тај начин постати судови Његове бођанске милости. Ако је заиста Христос васкрсао, „вера“ се никад не може свести на пристанак одређеним религиозним појмовима или на просто „умовање“ о Богу.
Васкрсење значи да је Живот буквално прогутао моћ греха и смрти  и да тај исти живот може и мора бити удружен и прилагођен животима оних који верују. Исус Христос се оваплотио да поврати и поправи  нашу људску природу; Он је умро да би пригушио и победио саму смрт, и васкрсао је да би прославио наше човечанство и уздигао га Богу са десне стране.

Хришћанство је више од опраштања грехова или брисања мрља кривице. То је прилагођавање живота самоме Богу у нашим животима кроз Исуса Христа и Светог Духа. Васкрсење није само приказ или доказ Исусовог Божанства „Видите, рекох вам да ће тако бити!“. То је поновно стварање и обожење људске природе у Исусовој личности, Богочовеку, и могућност за Његову творевину да учествују у тој истој преображеној и освећеној људској природи милошћу Божјом. И тако, апостол Петар потврђује да се „Пошто нам је његова божанска сила даровала све што је потребно за живот и побожност, познањем Онога *који нас позва славом и врлином, Кроз које су нама дарована драгоцјена и превелика обећања да кроз њих постанете причасници божанске природе, избјегнувши похотну трулеж у свијету“ (2 Пет 1,4).
Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова!
За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор

Вековима су људи који не иду у цркву збуњени поштовањем Пресвете Богородице. Многи од њих оптужују Православне хришћане за некакво идолопоклонство. Неке вероисповести, као што су Евангелисти, одбујају да укажу поштовање Преблагословеној Богородици. Шта мора Црква одговорити Њеним противницима? Зашто она призива Пресвету Богородицу тако често у молитвама?

Ево како је Свети Игњатије Брјанчанинов (1807–1867), који је био један од најпознатијих богослова и светаца 19. века, говорио о многим овим питањима.
Он је чак написао веома детаљан трактат о Црквеном поштовању Богородице Дјеве због тога што је Папа Пио IX објавио нову доктрину о безгрешном зачећу Богомати. Други разлог писања овог трактата био је захтев његових савременика да да коначно оповргнуће протестантских и световних аргумената против таквог поштовања.

Зашто Хришћани толико поштују Превету Богородицу?
То је због тога што је Дјева Марија родила самога Бога. Она је била једина особа на овом свету у којој је Створитељ света боравио. Други праведници и праведнице примили су Божанско надахнуће захваљујући Светом Духу, наравно, а Богородица је била једина особа која је примила Реч Божју (Логоса) тако да би се Он могао оваплотити.
Свети Игњатије Брјанчанинов  пише: ,, Овакав начин примања Бога очигледно да је јединствен у историји, изузетна, неупоредива појава, недостижна светим људима и светим анђелима, својствена само Богомати. Богочовек заменио је Адама и постао зачетник одабраног народа; тако је и Богомати заменила Еву и постала њихова мајка. Богочовек је Цар Небески, свих људи и анђела; тако је и Богомати Царица Небеска, Царица свих људи и анђела“.

Зашто се Богородица поштује више од свих светих?
Висок углед Богородице није само због тога што је Она постала матер Богочовека већ такође због чињенице да је Она била једина особа која је остала у непосредном контакту са Богом толико дуго, као што Свети Игњатије пише: „Приснодјева је изнад свих светих и због тога што је Она постала Богомати и захваљујући чињеници да је Она била најистрајнији и најпажљивији ученик науке коју је Богочовек проповедао. Прва ова одлика је подупрта другом, и тако је углед Богомати постао најузвишенији. На то указује и Свето Јеванђеље које се односи на Богомати ,, А Марија чуваше све ријечи ове и слагаше их у срцу својему“ ( Лк 2,19)

Шта је највећи допринос Богородице?
Главни допринос Преблагословене Дјеве је да се она спремила да у себи носи Спаситеља. То је био Њени лични и вољни чин самопожртвовања. Њена чедност, дубока љубав, потпуно самоодрицање и апсолутна приврженост Богу ставила ју је изнад свих праведника и праведница Старог завета.
Свети Игњатије пише: ,, Оно чему су највеће Божје слуге стремиле да постигну, Богомати је заправо постигла, захваљујући Богом јој послатој Божанској милости. Како ју је она извршавала? Најпре, Њено срце и утроба испунили су се Светим Духом. Њена утроба постала је Храм Оваплоћеног Господа: духовна радост која се излива од присуства Господњег потпуно ју је обузела, према њеним сопственим речима. По правилу, света радост обузима оне људе који су имали среће да осете силу Светог Духа, па је природно да је Богородица била испуњена божанском радошћу.
Чим се Богочовек родио, Она је Њему била најближа особа. Он је био у Њеном крилу и у Њеним рукама где је провео цело Своје рано детињство; Он је био нераздвојан од Ње не само у својој раној младости већ и у младости и као одрастао човек- све до почетка његове јавне службе, која је трајала три и по године. Не постоји ниједна друга особа која је могла чути реч Божју толико дуго и толико изблиза. Не постоји ниједна особа која је могла пратити речи и дела Богочовека тако дубоком и сталном пажњом и чувати их тако пажљиво и с љубављу“.

Зашто се Дјева Марија зове Богомати? Како било ко може родити Вечног Бога?
Исус Христос рођен од Дјеве Марије истовремено је и савршени Бог и савршени човек. На основу учења званично објављеног на 4. Васељенском сабору, Његове две природе- људска и божанска- испољавају се у њему несливено, непроменљиво, нераздељиво и нераздвојно.
Свети Игњатије пише: ,, Богодјева, зачевши и родивши Бога и човека у једној истој особи, постала је Богомајком у правом смислу ове речи јер је Њен изданак Бог, док је истовремено Он и човек. Свети Јован Дамаскин кличе: ,, Родивши Бога који се кроз Њу оваплотио, зар Она заиста није Богомати?“ Дјева која постаје Богомати природно постаје Госпођа, Царица и Владарка свих разумних бића, како на земљи тако и на небу; али истовремено Она остаје Божанска творевина и Њеног Сина и Бога слушкиња. Родивши Жртву принету за грехе целог човечанства, Она је родила Жртву за сопствене грехе такође, јер је Она део људске расе такође. Њен Син је Бог, Творац, Господ, Искупитељ и Спаситељ. 

Зашто Православна Црква одбија да верује у безгрешно зачеће Богородице Дјеве?
Папа Пио IX Римски издао је едикт 8.децембра 1854., које је објавило доктрину о безгрешном зачећу Богородице Дјеве као званично учење Римокатоличке Цркве. Према тој доктрини, Богомати је рођена без првобитног греха, односно, Она је била апсолутно ослобођена од сваког греха. Православна Црква одбија ову доктрину и верује да је контрадиторна сотирологији ( доктрини спасења) која је установљена у доба Васељенских сабора. Заправо, сама Богородица изјављује да је Исус Христос Њен Спаситељ у Јеванђељу по Луки.
Овако Свети Игњатије пише: ,, Милостива Приснодјева тврди да је Бог који ју је довео на овај свет Њен Спаситељ. Паписти јој приписују безгрешност и на основу ове тврдње показују неверје у Божју свемоћ. Насупрот томе, Православна Црква велича Божју свемоћ и врховну силу која је створила жену зачету и рођену у греху неупоредиво већу од Херувима и неупоредиво славнију од Серафима који никада нису спознали грех и који су остали постојани у светости. Велича душа моја Господа и радује се дух мој Богу Спаситељу (Лк 1, 43), каже Преблагословена Дјева у свом одговору Јелисавети ка је касније, надахнуту Светим Духом, гласно објавила да је Приснодјева Богомати“.

Зашто се Хришћани обраћају Богородици као Мајци?
У Свом Страдању, Господ је објавио Јовану Богослову, који је стајао поред Његовог Крста, усиновљење Исусовој Мајци и према томе свим члановима Цркве такође као Њеним чедима. Читамо у Јеванђељу: ,, А Исус видјевши матер и ученика кога љубљаше гдје стоји поред ње, рече матери својој: Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ево ти мајке! И од онога часа узе је ученик к себи.“ (Јн 19, 26-27).
,, Кад је Господ већ искупио људе“, пише Свети Игњатије, ,, и кад је био близу тога да запечати чин искупљења својом драговољном смрћу на Крсту, Богомати је заједно са Његовим вољеним учеником, апостолом Јованом, стајала у близини. Господ се одједном обраћа Богородици која учествује у Његовој искупљеничкој муци. Он јој додељује одређена права која се тичу човечанства; права која Она прима од Богочовека која је заслужила њеним ставом и односом према Богочовеку. Он је објављује мајком вољеног ученика, и кроз њега- Мајком целе обновљене људске расе, према мишљењу и тумачењима Светих отаца“.

Зашто се Црква тако често моли Богородици?
Хришћани верују да је Богомати васкрснула и да ју је Бог узео у Своје Царство Небеско по Њеној смрти. Она је постала наш главни посредник и молитвеник за целу Цркву. То је због тога што никада нису нађене свете мошти Богородице иако се делови њене одеће и појас сматрају светим.
Свети Игњатије пише: ,, Богомати је васкрсла из мртвих трећег дана по Њеном блаженом Успењу. Она  сад живи у Царству Небеском и духовно и физички. Не само да Она живи у Царству Небеском него Она чак влада Царством Небеским. Тиме што је Мајка Цара Небеског, Она носи титулу Царице Небеске, Царице светих анђела и светих људи. Она је добила посебне моћи и посебну храброст да се пред Богом залаже за људску расу. Света Црква моли све највеће слуге Божје, све анђеле и арханђеле да се ' моле Богу за нас '  али моле Богомајку да ' нас спасе '“. 
 аутор: Тихон Сисојев
За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / Преведено из „Каталога добрих дела“ ​

„Из уста дјеце и одојчади начинио си Себи хвалу“ (Мт 21,16)

Лазарева субота, Врбица, празник је који  дјеца увијек дочекују са много радости.
Седмица пред Лазареву суботу  у Продуженом боравку требињске школе "Вук Караџић" увијек је била испуњена посебном радошћу , пуна креативности и спремања за празнике који долазе.
Вријеме и ситуација у којој смо се нашли физички нас је дистанцирала, али не смијемо дозволити да будемо и социјално дистанцирани нити да нам контакти буду искључиво повезани са наставом и учењем.
 Ученици и актив наставника Продуженог боравка су то показали и на дјелу.
Као и сви спријечени да учествују  у традиционалној  литији на Лазареву суботу, одлучили су да вријеме проведено у кругу породице искористе и направе сами своје вјенчиће од врбових гранчица . Осим вјенчића , писали су и поруке за своје другаре, учитељице, а понеко је направио и послао вјенчић као изненађење које чека другара у дворишту. На овај начин симболично су представили поздрав Христу , који је улазио у Јерусалим.
Отац Јустин Поповић је често говорио да ће нас дјеца и цвијеће оправдати пред Богом.
Зато , радујмо се сви духовном радошћу, али оном искреном, нејчистијом, као што се радују ова дјеца, узвикујући "Слава на висини Богу".                                                                                                                                                             Вјероучитељица, Жанела Пажин

​Бугарска Православна Црква о одржавању Васкршњих служби на отвореном

Бугарска Православна Црква одржаће службе на Цвети и Васкрс на отвореном, јављено је после састанка потпредседника владе Томислава Дончева, шефа оперативног штаба генерал-мајора Вентсислава Мутафчијског и управног одбора цркве 30. марта.

Бугарска Православна Црква, којој је већина грађана те земље привржено, оштро је критикована на друштвеним мрежама због тога што су њени богослужбени домови били отворени упркос кризи ковид-19, иако су неке црквене вође позвале људе да  се моле дома уместо да учествују у богослужењу у цркви, и што се недељна служба у Храму Светог Александра Невског емитује се на телевизији и Фејсбуку.
​
Такође је Црква изложена критикама због настављања Источне православне хришћанске праксе целивања икона у црквама и коришћења једне кашичице за причешће у току службе.
Премијер Бојко Борисов рекао је да, упркос препоруци оперативног штаба протеклог викенда која налаже затварање цркава, он неће подржати такву препоруку. На претходним састанцима, Мутафчијски је рекао да је затварање цркава питање о коме ће сама црква одлучити.
Састанак са Светим Синодом одржан је више од недељу дана након што је оперативни штаб рекао да га је тражио. 
После састанка, Мутафчијски је рекао да ће се током службе користити различите кашичице , а иконе ће бити дезинфиковане.
Министарство унутрашњих послова биће задужено за одржавање реда изван цркава. Људима ће бити допуштено да уђу у цркве како да упале свеће, али морају се поштовати хигијенске и здравствене мере предострожности. Свештеници ће бити задужени да спрече гужву.
Службе ће се преносити путем телевизије и на друштвеним мрежама.
Очекује се да ће Свети Синод да саопштење везано за разговор са Дончевим и Мутафчијским, као и сопственом састанку о даљњим  мерама везаним за Васкрс.
Државни оперативни штаб против Ковид-19 рекао је на јутарњем састанку одржаном 30. марта да је укупан број људи који су били позитивни на тесту на вирус био 354, укључујући осам умрлих и 15 који су се опоравили.

Бугарски парламент изгласао је 13. марта за ванредно стање на месец дана. Мере за спречавање ширења Ковид-19 укључују затварање тржних центара - осим продавница хране, апотека, банака, осигуравајућих друштава и платних уреда у њима, затварања биоскопа, позоришта, ресторана, барова и кафића, забрану посете у јавним парковима и баштама, као и ограничења путовања између градова.
Бугарски главни муфтија, духовни вођа муслиманске мањине у земљи, отказао је у петак молитвене службе и позвао муслимане да се моле код куће. Римокатоличке и Протестантске преносе своје службе. Руководство бугарске јеврејске заједнице затворило је Синагогу у Софији за посетиоце и обуставило молитвене службе.
​За сајр вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ  / извор

Крстоклона недјеља.
Прошле недјеље, сам покушала да пребројим са колико приказивања крста сам се сусрела у неком простору храма: крст у рукама светаца, крст који крунише иконостас, крст на свештеничкој одежди, крст у књизи у рукама свеца на фресци, на икони Распећа Полагања Христа у гроб, крст у дуборезу и тако даље.

Још пре Хришћанства крст је био један мистичан символ код многих народа. Само у хришћанству он је добио једно ново значење, символишући Исуса Христа и поставши сигуран знак људског спасења.
Хришћани су избегавали осликавање крста пре цара Константина, нарочито не са Распетим Исусом на крсту, али то не значи да сам символ није тад постојао. Постоје древне незнабожачке карикатуре која представљају ништа друго него пародију на хришћанску слику Распећа.
Једна таква карикатура је цртеж који је откривен у 19.веку на рушевинама Палатинске палате у Риму. Цртеж датира негде око 200. године. На њему је приказан човек са магарећом главом распет на крсту. Још једна особа је одсликана поред њега; он подиже руку, вероватно да се прекрсти. Такође постоји и натпис на лошем грчком језику: „Алексаменос служи свом богу“.

​
Крст је, такође, алегоријски одсликан као сидро или трозубац, као што се види на предметима нађеним током ископавања у Риму и Помпеји, и слово Х, као прво слово речи Χριστός и остатак крста у облику Х (crux decussatа), који је део светог монограма Христа (Хи-Ро).
 
Тертулијан, Ориген и други сведоче о древном обичају клањања крсту почетком 3.века.

Према Понтију, живописцу Св. Кипријана Картагинског, неки хришћани у 3.веку одсликали су крст чак и на својим челима, што им је олакшавало да буду примећени и да буду изложени мучењу током прогона. Постоји једна слика (на једном броду) људског лица са крстом на челу из средине 3.века.
Речи аостола Павла „А ја, Боже сачувај, *да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету.“ (Гал 6, 14), и других апостола, сведоче да је крст и крсно знамење на самом почетку Хришћанске Цркве би не само један од символ, већ је служио као главна суштина Хришћанске вере, изражавајући своју праву суштину.

​Хајде да се не стидимо да сведочимо о Распетом, и да одважно руком насликамо „крсни знак“ на челу и на свему: на хлебу који једемо; на шољама из којих пијемо; хајде да га насликамо кад излазимо; кад идемо у кревет и кад се будимо, кад смо на путу и кад се одмарамо. То је велика заштита дата сиромасима као дар и слабима без потешкоће.
Св.Кирил Јерусалимски, 4.век
​
Непознато је кад се тачно прва „реалистична“ слика распећа појавила: још постоје различита мишљења о овој теми. Најранија сачуване слике распећа потичу из четвртог и петог века, као што је минијатура Рабуловог јеванђеља, написана 586.године, која представља Христа распетог на Крсту обученог у хаљине без рукава; а са његове обе стране налаже се распети разбојници. Композиција укључује и слике  Мајке Божје, Јована Богослова, светих жена, војника, једног који пробада Искупитељево ребро копљем и другог који му даје сунђер (*наквашен оцтом). Сунце и месец су на врху крст; детаљи пејзажа одсликани су у позадини.
 
Постоји доста сличности између прве сачуване слике распећа и оних каснијих, чак и савремених, али такође постоје и значајне разлике. Тако, на раним иконама (палестинске, сиријске и кападокијске) одсликан је Спаситељ али не мртав, већ жив: његове очи су широм отворене, руке широко раширене и његово тело је постављено вертикално. Христос је приказан као човек који још није доживео смрт. Гледајући право испред себе, Он објављује своју победу над паклом и смрћу; штавише, Христос је приказан у стању молитве: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“ (Лк 23, 34).
 
Распет Господ у смртном часу је одсликан на основу правила које постоји у православној иконографији: на Његовој десној страни налази се рана од копља која крвари, Његове очи су затворене, Његове руке благо висе, Његова глава је спуштена, али- за разлику од Западњачке иконографије- православне иконе су лишене екстремног, гломазног натурализма. Спаситељева смрт је приказана на православним иконама не као прости свршен чин (fait accompli), већ у директном складу са својим главним символима- дубок сан, који символише спокој. Такође, смрт је представљена као сан, што наглашава њену привремену природу, и према томе неизбежност Васкрсења.
Иди од мене, ђаволе, или ћу те оборити Крстом пред којим се све тресе. Носићу Крст у својим припадницима; крст на свом путу; Крст у свом срцу; Крст је моја слава.
Св. Григорије Богослов, 4.век
Аутор: Дарија Чечко, Каталог добрих дјела
За вјеронаука.нет превела: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ

Атински архиепископ Јероним затражио је од вјерника да сваку кућу претворе у цркву.

Архиепископ  је, наводећи да су јерархија и држава донијеле исправне одлуке, поново позвао вјернике да се придржавају мјера самозаштите како би се спријечило ширење вируса корона и послао посебну поруку здравственим радницима који се боре у болницама, и истраживачима који су у потрази за лијеком.

„Наша Црква је поред вас. Са Вама, поред Вас. Она воли све вас и моли се за све вас.

Ми, сви вјерни, своје домове можемо претворити у цркве и молити се, уједињујући своје срце, тражећи огромну Божју милост и милост за човјечанство...

Такође, позвао је вјернике да „сваку кућу претворе у малу цркву. Јер волимо Бога чак и кад га не можемо срести у његовом дому. Јер волимо свог ближњег. Бог је свуда. Свугдје га срећемо у молитви.

Дакле, говорим са вама као ваш духовни отац и имајте то на уму. Ускоро ће свако тешкоће проћи. Понашамо се одговорно јер волимо, а не зато што страх куца на наша врата. Радујемо се молитви за Васкрс. Доћи ће! Неће дуго бити и тада ће цјелокупна творевина заблистати у свјетлу васкрсења, радости, наде. Одважите се, браћо моја драга дјецо! Господ је с Вама "

Молитвени кутак
Сличан позив објавила је и канцеларија Светог синода румунске православне цркве:

Будући да вјерници не могу физички учествовати у црквеним службама, од њих се тражи да у својим домовима организују молитвени кутак са иконама, Светим писмом (Библијом), молитвеном лампом или свијећом, молитвеним књигама и духовним читањима, поштујући духовно правило успостављено заједно са њиховим духовним отцем.

​Господе Помилуј је, вероватно, најчешће употрбљавана фраза у православном богослужењу. Кадгод неко уђе у цркву- ујутру или увече, током Великог поста или на Васкрс, на празнике или радним данима- он ће увек чути ову молитвену прозбу Богу. Зашто је ова молитва постала најпопуларнија и кад се појавила у божанској служби? Какво је њено место међу другим молитвама?

Господе помилуј у историји. Антика
Фразе сличне Господе помилуј познате су још из незнабожачке литературе. На пример, постоји натпис са призивањем богиње Немезије: Κυρία Νέμεσι ἐλέησον (Госпо Немесија, смилуј се). Постоји и једна фраза у Дискурсима стојичког филозофа Епиктета (2. половина 1.века- рани 2.век), коју је забележио Аријан (2.век), којом се подсмевају људи који се ослањају на врачаре: „Ослањамо се на врачара, и призивамо га, ако је он бог- Господе, смилуј се“ (Епик. Дис. II 7. 12). Реч κύριος (Господар, Господ) коришћена је у древном незнабожачком свету и у обраћању боговима и у обраћању световним владарима. Хришћани првих векова пролили су своју крв да би се изборили за право да се само Исус Христос може Господом назвати и нико други: „ Јер ти си једини свет, једини Господ Исус Христос, у славу Бога Оца“ (Велика Доксологија)

Древна Јудеја
Реч κύριος је у широкој употреби у текстовима Седамдесеторице као превод јеврејске речи Adonai (Господ) и као замену за Свети Тетраграматон Имена Божјег. Већ у библијским текстовима налазимо много различитих употреба фразе Господе помилуј, нарочито у Псалтиру: "Господе, смилуј ми се“, „Смилуј нам се, Господе" итд (Пс 6,2; 9,13; 31,9 и други). Молбе за Божју милост на свој народ такође су се користиле у древним јеврејским богослужењима, као и током ритуалних оброка и благословених гозби, што је служило као срж и основа за постепено увођење хришћанског богослужења. У Новом Завету, Исусу Христу се често обраћају сличним терминима за исцељење и опраштање :,, Исусе, сине Давидом, помилуј ме“ (ЛК 18,38) обраћање Јерихонског слепца; „Смилуј се на ме, Господе, сине Давидов“ (Мт 15,22), обраћање хананејке. Није изненађујуће да је овај израз  у својој најосновнијој форми (Господе помилуј) био такође укључен у рано хришћанско богослужење.

Хришћански Исток
Молитвени проглас или клич Господе помилуј био је већ добро успостављен у Источњачком хришанском богослужењу крајем 4.века. И док не налазимо нигде код раних Црквених Отаца да се спомиње ова пракса певања или читања Kyrie eleison (*Господе помилуј) у току службе, Свети Јован Златоусти у више наврата сведочи о томе у својим Беседама. Први пут је употреба овог призива нађена у познатом литургијском канонском документу који се зове „Апостолска правила“. Забележено је да на сваку ђаконову прозбу народ одговара „Господе помилуј“. (Види Апостолска правила, том VIII, 6, 9). Захваљујући значајном ауторитету  Апостолских правила, многи елементи богослужења описани у овом документу, нарочито текстови прозби, још су присутни у византијској божанској служби. Ми користимо Господе помилуј у православној литургијској пракси и као одговор на ђаконове прозбе и као независан елемент у дневном циклусу божанске службе. Стално понављање ове молитве креће се од 3 до 12, 30, 40, или чак и више пута,  као што је током литије код свеноћног бдења или у славу Часног Крста на празник Воздвижења Часног Крста.
Kyrie Eleison (*Господе помилуј) такође била позната молитва на Западу
Гај Марије Викторин († 364), говорник и философ, преобраћен у хришћанство, компоновао је химну Христу где постоје бројни Miserere Domine и Miserere Christe (Господе помилиј и Христе, смилуј се). Међутим, Господе помилуј није се појавила на Западу се до почетка 5.века као редовни део богослужења, и кад се појавила то је било под Источњачким утицајем. Сачувано је Етеријино сведочанство, западачка ходочасница која је ишла за Јерусалим, која је рекла својим сународницима о обичајима божанске службе у Јерусалиму: „И кад ђакон објави име свакога, многи дечаци стално одговарају Kyrie eleison (*Господе помилуј) или како бисмо ми рекли, Miserere Domine.” (Егер. Итинер. 24, 5). Постепено, грчко Kyrie eleison  заменило је латинско Miserere Domine, што је омогућено на Другом Ваисонском Сабору († 529), којим је преседао Свети Цезар Арлешки († 542). Његово треће правило регулисало је увођење Kyrie eleison ...следећи пример Рима, италијанских регија, и целог Истока са  великом наклоношћу и благошћу“ (Манси Т. 8. П. 727). Од тада, Kyrie eleison, Christe eleison, Kyrie eleison  постала је саставни део древне римске литургије.

На крају можемо закључити да је образац молитве Господе помилуј утицао на Исусову молитву, кључну појаву за православне аскезу и духовност, која се развијала у египатским манастирима. Многострука и широка употреба молитве Господе помилуј током црквене службе литургијског циклуса доноси редовно јавно богослужење ближе пракси непрестане Исусове молитве и уводи верне у богатство духовног живота Светих Отаца, учећи их да побожно и неуморно призивају Господа.
Аутор:​Јован Ничипорук

За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ  /извор

​У снажном земљотресу који је погодио Загреб оштећена је и Саборна црква Преображења Господњег на Цветном тргу.

Ђакон Драган Радић рекао је да међу свештеницима Српске православне цркве и члановима њихових породица нема повријеђених.

​Загреб је јутрос погодио снажан земљотрес, за којим је уследио други, нешто слабији. Међу оштећеним објектима је и Загребачка катедрала са које је пао врх торња.

​Извор: РТС

Послије одлуке Васељенске патријаршије да затвори храмове и манастире под својом јурисдикцијом, манастири на Светој Гори Атос су у четвртак, према ексклузивним извјештајима православне новинске агенције, одлучио да затвори монашку заједницу вањским ходочасницима и посјетиоцима.
Одлука је  услиједила након брифинга од стране цивилног гувернера заједнице и чланова грчке владе.
Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ