Сазнај новости из
хришћанског свијета
Свети Синод РПЦ је, у четвртак 25. јула 2024. године, у Патријаршијској и Синодалној резиденцији у Данилову манастиру у Москви, под предсједавањем Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, одржао своје редовно засиједање на којем је, између осталог, .одлучио да канонизује још једног светитеља међу новомученицима и исповједницима Руске правосласвне цркве. Тако ће се од сада 12/25. августа обиљежавати помен свештеномученика Алексеја Лопатина, који је пострадао од безбожне власти 1918. године, преноси Patriarchia.ru. Свети Алексеј је, такође, био уврштен у Сабор светих Вјатских. Ако се његови остаци открију, они ће се поштовати као свете мошти. *** Протојереј Алексеј Лопатин рођен је 1868. године у Кукарки, Вјатска губернија. Завршио је Вјатску богословију. Од 1890. године до октобра 1916. године о. Алексеј је служио у храму Светог Преображења Господњег у селу Верховино. За свој рад парох је одликован разним црквеним почастима. Октобра 1916. о. Алексеј је постављен за настојатеља Саборног храма Светог Преображења у Слободском и уздигнут у чин протојереја. У недељу, 21. априла 1918. године, о. Алексеј је одржао бесједу парохијанима Саборног храма Светог Преображења, у којој је, проповедајући о житију Свете Марије Египћанке, упоредио савремени живот руског народа са првом половином живота ове светитељке. Рекао је: „Ми смо напустили прописе наших предака; престали смо да испуњавамо своје хришћанске дужности“. Истог дана црвеногардисти ухапсили су о. Алексеја. На захтјев парохијана, парох је првобитно пуштен, али је у поноћ поново ухапшен и пребачен у Вјатски поправни дом. О. Алексеј се храбро понашао током испитивања, негирајући све оптужбе против њега. Пуштен је, заједно са другим ухапшеним пастирима из Вјатке, за празник Пасхе. Међутим, 23. маја 1918. године извршен је претрес његовог стана, након чега је услиједило поновно хапшење. Протојереј Алексеј Лопатин стријељан је 25. августа 1918. године у граду Вјатки. У четвртак, 25. јула 2024. године, на дан празновања Иконе Пресвете Богородице Тројеручице, у Саборном храму манастира Осовица, Свету архијерејску Литургију је служио Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит бањалучки г. Јефрем уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа марчанског г. Саве, викара Митрополита бањалучког, архимандрита Пантелејмона, доктора богословља и професора духовне академије у Варшави, свештеномонаха, свештеника и ђакона наше Епархије. По благослову Митрополита Јефрема, на Светој Литургији у чин ђакона рукоположен је дипломирани теолог Немања Малиновић из Козарске Дубице. Након Свете Литургије, Епископ Сава осветио је славски колач и жито у част Иконе Пресвете Богородице Тројеручице, чија се копија налази у манастиру Осовица. По завршетку обреда учињен је трократни опход око храма. „Ја себе видим као грађанина Хамбурга. Али, када је вера у питању, себе налазим у Српској православној цркви", каже Радослав Тишма који у Хамбургу живи већ 34 године. Дошао је СФР Југославије. „Његова" црква, Српска православна црква (СПЦ) у Њемачкој, недавно је у Хамбургу свечано отворила храм посвећен Светом Архангелу Михаилу уз српског патријарха Порфирија. Црква у Хамбургу примјер је све веће присутности православне вјере у Њемачкој. Тамошња парохија је купила зграду 2001. године.Убрзо након тога почело је реновирање.
„Од тада нам долази све више људи који су овде нашли свој духовни дом", рекао је 59-годишњи Тишма за ДW који је дуго био предсједник црквеног одбора. У Њемачкој се већ годинама смањује број католика и протестаната, док је број православних хришћана у порасту. Српска Православна Црква у Немачкој броји више стотина хиљада вјерника. Тишма истиче да поред породица које су последњих година из Србије дошле у Хамбург, има много верника који су одавно интегрисани у немачко друштво. То су инжењери, лекари, пословни људи... Последњих година, хамбуршка парохија је добила и млађе чланове који су прешли из других цркава. Сам Тишма, који је ваздухопловни инжењер, већ дуго има немачки пасош. Јачање српске православне заједнице у Хамбургу није усамљен случај. У сјенци кризе у којој се налазе католичка и евангелистичка црква у Њемачкој, православне цркве значајно јачају. Католичка црква је 2023.године изгубила више од 591.000 вјерника због иступања из цркве или смрти. Сада броји око 20,3 милиона чланова. За само годину дана евангелистичка црква је изгубила око 560.000 чланова и сада броји 18,5 милиона чланова. То значи да око 47,5 одсто Ниејемаца још увијек припада једној од две „велике цркве". Послије поновног уједињења Њемачке 1991. године то је било више од 70 процената. Црквени представници се муче да нађу објашњење за одлазак вјерника, али ријетко се говори да се број православних хришћана у Њемачкој годинама значајно повећава. За разлику од католика и протестаната, који своје чланство прецизно евидентирају због законске регулативе, за православне цркве постоје само процјене. Један мали број православних хришћана је вијековима живео у Њемачкој. Но, њихов број се значајно повећао од 1960. досељавањем, такозваних „гастарбајтера" из Грчке, Југославије и других земаља. Емануел Сфијаткос Грчки православни викарни епископ Емануел Сфијаткос (47), из парохије у Берлину, који представља ОБКД у контактима са немачком владом, чак говори о најмање „четири милиона православних вјерника у Њемачкој". Важно му је да истакне да они не припадају некој од православних цркава, вец́ „православној цркви" у цјелини. Свештеник Сфијаткос, родом из Дуизбурга, је оличење успона православне цркве „Ја сам представник трецће генерације моје породице у Њемачкој", каже он. Сада често крсти дјецу из породица трецће или четврте генерације. „Православна вјера има невјероватан потенцијал у овој земљи. Не можете да игноришете оволики број вјерника. Не можете о њима ни да причате као о мањини. Ми више нисмо мањинска црква, а заправо више нисмо ни мигрантска црква. Ми смо ту", каже Сфиаткос. У Њемачкој постоји више од 600 православних заједница на различитим језицима. Прије неколико деценија, Грци и Руси су чинили вецћину православних хришцћана у Њемачкој. Данас су, према ОБКД, румунски православни хришц́ани највецћа појединачна група са 900.000 чланова. Руси, Грци, Бугари и Срби имају по више од 400.000, неки скоро 500.000 чланова. Бројке би могле бити и веће: У Сјеверној Рајни-Вестфалији, Српска православна црква поднијела је захтјев за признање као јавноправна установа. То би јој донијело предности приликом прикупљања донација или односа са државним службама. У апликацији Срби говоре о најмање 750.000 чланова широм земље. Хришцћани из Сирије и Ирака А једна од цркава која је значајно порасла од доласка многих избјеглица је Сиријска православна цркве и Антиохијска патријаршија. Према сопственој процјени, у Њемачкој имају око 100.000 чланова. Извор: Дојче веле Наша света црква, 26. јула, прославља Сабор Св. Архангела Гаврила. По црквеном предању, први пут у години, овај празник се празнује на дан послије Благовијести Пресвете Богородице (8 априла; 26 марта по старом календару). а у јулу се празнује други пут. Сматра се да је повод за успостављање празника Сабор Светог Архангела Гаврила било освећење у 17. вијеку у Цариграду храма подигнутог у част овог Архангела Божијег. Свети Архангел Гаврило („Сила Божија“) је слуга Божији који је старозавјетном народу Израиља објавио о доласку Спаситеља. Архангела Гаврила изабрао је Господ да би јавио Пресветој Дјеви Марији, а са Њом и свим људима, благу вијест о Оваплоћењу Сина Божијег. Зато, дан након празника Благовијести, прославивши Пречисту Дјеву, Црква благодари Господу и поштује Његовог гласника. По предању Цркве, свети арханђео је, такође, невидљиво боравио са Светом Дјевом Маријом у Јерусалимском храму и потом ју је чувао током цијелог њеног земаљског живота. Јавио се и свештенику Захарији, предсказавши му рођење Претече Господњег - Јована Крститеља. Такође, свети архангел се јавио у сну праведном Јосифу Обручнику, да му открије тајну оваплоћења Сина Божијег од Пресвете Дјеве Марије и да упозори на Иродове планове, заповиједивши му да побјегне у Египат са Богомладенцем и Богородицом. Када се Господ, уочи распећа на крсту, молио у Гетсиманском врту док га није облио крвав зној, Архангел Гаврило Га је кријепио, по Предању. Поред тога, жене мироносице су чуле од арханђела радосну вијест о Васкрсењу Христовом. На празник Сабора Светог Архангела Гаврила, Црква се сјећа његовог вишеструког јављања и његовог ревносног испуњавања воље Божије, вјерујући у његово заступништво за хришћане пред Господом. Ова света и чудотворна икона Пресвете Богородице, звана „Тројеручица“, припадала је најпре светом Јовану Дамаскину. Када безбожни иконоборни цар Лав III Исавријанац (717- 741 г.) оклевета овог светог Јована, који беше ревносни заштитник светих икона, пред дамаским халифом (кнезом) за тобожњу издају државе и владара дамаског, халиф казни светог Јована јавним отсецањем његове десне руке. Увече, када се стишао гнев халифов, Јован измоли од њега своју отсечену руку, и добивши је, дође са њом пред ову икону Пресвете Богомајке. Ставивши руку на њено место уз раме, светитељ припаде са сузама и усрдном молитвом Пречистој Владичици, просећи од Ње исцељење своје руке. Дуго се тако молећи пред Иконом, Јован пред њом и заспа. У сну му се јави Богомајка и исцели му руку као што је и била пре отсецања, једино што је видан био ожиљак на кожи, ради посведочења чуда. Из благодарности за исцељење, свети Дамаскин начини од сребра једну руку (тачније речено шаку) и приложи је свечесној Икони Богородице, која од тога и би названа „Тројеручица“. Иако је затим била откривена невиност светог Дамаскина, он ипак напусти халифов двор и Дамаск и отиде у велику лавру светог Саве Освећеног (која се налази између Јерусалима и Мртвог Мора), где се ускоро и замонаши, имајући свагда са собом и ову чудотворну Икону Пречисте Богоматере. Пречиста Икона „Тројеручице“ остала је у лаври светог Саве Освећеног све до XIII века, када би дата светом Сави првом архиепископу Српском, заједно са чудотворном Иконом „Млекопитатељнице“. Свету „Тројеручицу“ донео је св. Сава Српски у Србију, а затим је она, због немира и бурних времена, чудесно отишла сама из Србије и на једном магарету, без ичије помоћи, стигла у Свету Гору, пред свету обитељ Хиландарску. Монаси хиландарски са радошћу су је дочекали и свечано унели у манастирски саборни храм Светог Ваведења. Касније, када је једном настао спор око избора игумана у Хиландару, света Икона Тројеручица сама је дошла на чудесан начин у игумански престо, и мада су је оци враћали у олтар, то се чудо три пута понављало, док није најзад она ту и остављена и тиме света Тројеручица постала и до данас остала игуманија Хиландарска. Зато у српској лаври Хиландарској ни до данас нема игумана, него само проигумани (тј. заменици). Еклисиарх и сва братија увек узимају благослов за службу и остале манастирске послове од свете Иконе Тројеручице, правећи метаније пред њом, пошто она стално стоји у игуманском престолу (код десне певнице). Митрополит Свете Горе Леонтије, боравећи у Русији 1686 године, саопштио је о овој светој Икони и ово: један живописац из Хиландарске обитељи, желећи да иконопише једну икону Пресвете Богородице, обележио је главне црте иконе на дрвету, па је онда накратко изишао из своје келије. Када се вратио, угледао је на оном нацрту иконе нацртану још једну трећу руку. Помисливши да је то урадио неко од братије, он узе и избриса ту трећу руку. Но преко ноћи та Трећа рука се опет појави, а он је опет избриса. Када се то понови и по трећи пут, он чу јасно глас Пресвете Богоматере, који му говораше: „Не усуђуј се да трећу руку избришеш; то је Моја воља!“ Повинујући се овом гласу, иконописац изради икону Богородице Тројеручице, и од тада се ова чудотворна Икона тако изображава свуда у Православним Црквама, то јест са три руке. Такву једну икону добио је на дар из Свете Горе руски патријарх Никон у 17. веку, а недавно је братија манастира Хиландара послала једну потпуно верну копију Тројеручице у манастир Светог Саве Освећеног у Палестину. Молитвама Пресвете Владичице наше Богородице нека Господ помилује и спасе нас. Амин. („Житија Светих за јул“, Преподобни Јустин Ћелијски) Православна црква 24. јула прославља Свету равноапостолну велику кнегињу Олгу, прву владарку Русије која је примила хришћанство. Блажена Олга Кијевска (рус. Ольга Киевская), позната и као Олга Прекрасна и Света Јелена рођена је око 890. године у селу Вибутска, у близини данашњег града Пскова. Иако су били идолопоклоници, њени родитељи су васпитавали кћерку у честитости и разумности, те се Олга одликовала цјеломудреношћу и мудрошћу. Муж кнегиње Олге био је кијевски кнез Игор. Принцеза Олга је ступила на престо Кијева након што су њеног мужа убили Древљани. Владала је 17 година - од 945. до 962. године као регент свом сину Свјатославу I Кијевском. На почетку своје владавине Олга се прославила као чврста, чак и сурова владарка. Велика кнегиња је крштена 957. године у престоници Византије, Цариграду. Отишла је тамо, повјеривши Кијев свом сину, који је до тада одрастао и могао да управља државом. У Цариграду, како се тада звао Константинопољ, крстили су је лично цар Константин VII Порфирогенит (који је постао кум) и цариградски патријарх Теофилакт. На крштењу је узела име Јелена, по првој хришћанској царици Јелени, мајци Константина Великог. Занимљиво, послије њеног крштења, кнежевски одред и цио народ остали су пагани. Спровела је снажну административну реформу, развила пореску шему, подстакла проповиједање Јеванђеља и подржала прве кијевске хришћане. Света Олга се упокојила 969. године и сахрањена по хришћанском обреду. Године 1007, након изградње цркве зване Десетак (јер је Владимир на њу дао десети део своје имовине) у Кијеву, њено тијело је пренесено у овај храм. Велика кнегиња је 1547. године канонизована за Свету равноапостолну. Иконографија Велике кнегиње Олге традиционална је за све равноапостолне светитеље. Равноапостолна Олга се најчешће приказује на иконама како стоји. У њеној десној руци је крст, симбол Христове проповиједи, а у лијевој руци је симболична слика храма. Друга начин изображавања Свете Олге је са равноапостолним кнезом Владимиром. Секретар филипинско-вијетнамске епархије јеромонах Корнелије (Молев) посјетио је, 16. јула 2024. године, храм у изградњи посвећен Св. апостолу Томи у Кинабалану. Ово је објављено на сајту филипинско-вијетнамске епархије.
„Отац Корнелије је провјерио квалитет изведених радова, а такође је дао упутства о примјени сложених конструктивних елемената који нису традиционални за Филипине“, наводи се у саопштењу. Изградња храма Св. апостола Томе почела је 2020. године. Пројекат је развио архитектонски одсјек Ханти-Мансијске митрополије посебно за услове Филипина, које карактерише висока сеизмичка активност и влажност. Према пројекту, храм мора да издржи земљотрес јачине 9 степени. Због тога су грађевинари прије почетка радова ојачали тло и поставили темељ на бетонске шипове. Припрема вјеронаука.нет на основу писања gorthodox.com Хор СПД “Јединство” из Бања Луке наступиo је синоћ, 16. јула.2024. у испуњном Храму Св. Благовјештења у Дубровнику са богатим програмом, на коме су се нашле складбе композитора: Ст. Мокрањца, В. Милосављевића, Н. Савића, А. Косолапова, Д. Бортњанског, Ј. Маринковића, А. Архангелског…На концерту духовне музике солисти су били: Ана Марковић – сопран, Анабела Граховац – алт и Алекса Благојевић – бас. Диригент хора je Немања Савић. Све присутне у храму и госте из Бања Луке поздравио је и пожелио им добродошлицу парох дубровачки протојереј-ставрофор Стеван Ковачевић, упутивши ријечи захвалности свима, јер су упркос великим врућинама ипак пронашли воље и снаге да дођу и уприличе овај концерт.Из богате историје хора, који је ушао у своју 131. годину постојања, уз кратка прекидања током несретних ратова, као најновија достигнућа у свом дијеловању хор је недавно у Братислави у Словачкој на такмичењима освојио чак три златне награде. Као плод добре и вишегодишње сарадње Црквене општине дубровачке са СПД “Јединство” дошли су после Братиславе да са дубровачком публиком подијеле радост и плодове свог рада. Извор: Епархија ЗхИП
У недјељу 14. јула 2024. године, у Саборном храму Свете Тројице у Тбилисију (Грузија) одржано је још једно, 69. по реду, саборно крштење, са више од 1.200 дјеце која су постала нова кумчад Његове Светости Католикоса-Патријарха грузијског г. Илије II. Патријарх Илија II руководи Грузијском православном црквом више од 40 година и човјек је од највећег повјерења у цијелом народу. У настојању да побољша лошу постсовјетску демографску ситуацију у Грузији, Црква је почела да одржава саборна крштења у јануару 2008. године, при чему је вољени примат лично постао кум трећем и наредној дјеци супружника који су били вјенчани у Цркви. Његова Светост тренутно има више од 48.000 кумчади, саопштила је служба за односе с јавношћу Грузијске православне цркве. Претходно саборно крштење одржано је прошлог октобра. Тада је крштено више од 1.800 дјеце. Припремио вјеронаука.нет на основу писања овог извора 30 година од упокојења једног од највећих светитеља 20. вијека - Светог Пајсија Светогорца15/7/2024
12. јула 2024. године навршило се 30 година од упокојења једног од највећих светитеља 20. вијека. Свети Пајсије Светогорац* упокојио се у Господу 12. јула 1994. године у 69. години живота, оболевши од рака. Сахрањен је у манастиру Светог Јована Богослова у Суротију код Солуна, који је основао, поред цркве назване по Светом Арсенију Кападокијском, који је крстио будућег светитеља у његовом дјетињству. Данас је свети Пајсије веома вољен, универзално поштован светац, са црквама посвећеним њему широм православног свијета. Канонизован је од стране Цариградске патријаршије 13. јануара 2015. године, мада га је велики број православних у Грчкој, Русији и Србији сматрао светим док још није био званично канонизован. И ове године, као и сваке године, хиљаде ходочасника стигло је у манастир 11-12. јула на свеноћно бденије и Литургију, чекајући неколико сати у реду да се поклоне његовим драгоценим моштима: Многи ходочасници који су дошли из Грчке и иностранства лично су се присјетили великог светитеља, који је имао велики утицај на њихов духовни живот, преноси Vima Orthodoxias. *Старац Пајсије рођен је на празник свете Ане, 25. јула 1924. године у малоазијском селу Фараса, у Кападокији (данашња југоисточна Турска). Његов отац Продромос, био је градоначелник Фарасе и веома побожан човек. Духовни отац Продромосове породице био је чувени свети Арсеније Кападокијски. Старац Пајсије крштен је 7. августа 1924. године од самог светог Арсенија који није испунио жељу његове фамилије да се дечак зове Христо, како се звао његов деда, и дао му име Арсеније. Свети Арсеније је тада пророчки рекао: „Ја схватам да бисте ви желели да неко буде дедин наследник, али зар и ја не бих могао да пожелим монаха који би био мој наследник."Само недељу дана касније на празник Воздвижења Часног Крста, од Турака насилно протеране, грчке избеглице из Фарасе након многих искушења стижу у Пирејску луку у Грчкој.
После одслужене војске 1949. године, Арсеније одлази на Свету Гору, али само на кратко. Поново се на Свету Гору враћа следеће 1950. године. Замонашио се у манастиру Есфигмену 1954. под именом Аверкије. Исте године по благослову напушта Есфигмен и прелази у манастир Филотеј где постаје ученик оца Симеона, врлинског човека. Име Пајсије добија 1956. када је пострижен у малу схиму. Године 1962. је из духовних разлога отишао на Синај у келију светог Галактиона, да би се две године касније вратио на Свету Гору у ивиронски Скит светих Архангела. Године 1966. озбиљно се разболео и до краја живота имао проблеме са здрављем. Крајем 1967. одлази у Катунакију где се настањује у Ипатијевој келији која припада манастиру Велика Лавра. Следеће 1968. године старац Пајсије одлази у манастир Ставроникита где постаје ученик знаменитог руског подвижника оца Тихона који је живео у келији Часног Крста. После блаженог уснућа старца Тихона настањује се у његовој келији где живи до 1979. године када прелази у манастир Кутлумуш, тј. испосницу овог манастира по имену Панагуда. Године 1988. старац Пајсије тешко оболева од рака. Последње дане проводи ван Свете Горе у женском манастиру светог Јована Богослова у Суротију. Овом сестринству старац је већ годинама био духовни саветник. У уторак 12. јула 1994. године старац је смирено предао своју душу Богу, којег је дубоко волео и коме је служио од малена. Подвигом освећено тело блаженопочившег старца почива у манастиру светог Јована Богослова у Суротијy, поред Солуна. Свети синод Румунске православне цркве званично је одобрио канонизацију више десетина мученика, исповједника и подвижника 20. вијека на засиједању одржаном 11. до 12. јула 20244. године. Румунска православна црква се од 2021. године припрема за канонизацију низа великих стараца и теолога који су страдали у комунизму, чија су имена постепено објављивана у посљедњих неколико година. Литургијско прослављање њихових канонизација биће обележено сљедеће године, поводом обиљежавања 140. годишњице румунске православне аутокефалности и 100. годишњице од успостављања Румунске патријаршије. 16 нових светаца су: (према новинској агенцији Басилица): Архимандрит Софијан Богију, игуман манастира Светог Антима у Букурешту, са титулом преподобни исповједник Софијан манастира Светог Антимоса, помен 16. септембра; о. Димитрије Станилоје, професор богословије у Сибиуу и Букурешту, са титулом Свети исповједник свештеник Димитрије Станилоје, помен 4. октобра; о. Константин Сарбу, са титулом sвештеномученик Константин Сарбу, помен 23. октобра; протосинђел Арсеније Бока, са титулом преподобни исповједник Арсеније Прислопски, помен 28. новембра; о. Илије Лакатушу, са титулом исповједник свештеник Илије Лакатушу, помен 22. јула; јеросхимонах Пајсије Олару, исповједник манастира Сихастрије, са титулом преподобни Пајсије Сихастријски, помен 2. децембра; архимандрит Клеопа (Илије), игуман манастира Сихастрије, са титулом преподобни Клеопа Сихастријски, помен 2. децембра; архимандрит Дометие Манолацхе, са титулом преподобни Дометие Милостиви из Рамеша, помен 6. јула; архимандрит Серафим Попеску, игуман манастира Самбата де Сус, са титулом преподобни Серафим Многострадални Самбата де Сус, помен 20. децембра; о. Ливиу Галацтион Мунтеану, професор теологије у Клуж-Напоки, са титулом свештеномученик Ливиу Галацтион из Клужа, помен 8. марта; архимандрит Герасим Иску, игуман манастира Тисмана, са титулом преподобномученик Герасим Тисмански, помен 26. децембра; архимандрит Висарион Тоја, игуман манастира Лаиници, са титулом преподобномученик Висарион Лаинички, помен 10. новембра; протосинђел Калистрат Бобу, исповедник у манастиру Темишењу и Васиову, са титулом преподобни калистрат Темишански и Васиова, помен 10. маја; о. Иларион Фелеа, професор богословије у Араду, са титулом свештеномученик Иларион Фелеа, помен 18. септембра; протосинђела Ираклија Флокеја, егзарха манастира архиепископије кишињевске, са титулом преподобни Ираклије Бесарабијски, помен 3. августа; протојереј Александар Балтага, са титулом свештеномученика Александра Бесарабијског, помен 8. августа Припремио вјеронаука.нет на основу писања басилица.ро Свету тајну крштења, 11. јула 2024. године, обавио је епископ толијарски и јужномадагаскарски г. Продром (Александријска Патријаршија) На фејсбук страници епархије саопштено је сљедеће: "Благодаћу Божијом, нашој Православној Цркви приступило је 140 душа свих узраста. Наша срца су испуњена радошћу док видимо ове душе како се поново рађају и корачају путем спасења.У овом светом тренутку, волонтери са Кипра дошли су нам, са љубављу и преданошћу, под руководством оца Василија, старјешине Свете цркве Аја Напа. Њихово присуство је било благослов, обогаћујући наш рад Господњом љубављу и благословом. Наставимо сви заједно, са вјером и преданошћу, да идемо путем духовног раста и божанске благодати, у Светој епархији толијарској и јужномадагаскарској, са Христом као нашим водичем и љубављу према ближњему". Кандидат за предсједника САД Доналд Трамп огласио се поново након покушаја атентата на њега у Пенсилванији.рекавши да је преживио покушај убиства захваљујући Божијој интервенцији. "Хвала свима на вашим мислима и молитвама, јер је само Бог спријечио да се незамисливо догоди. Нећемо бити у страху, већ ћемо умјесто тога остати устрајни у нашој вјери и пркосни пред злом. Наша љубав иде према жртвама и њиховим породицама", написао је Трамп на мрежи "Truth Social". Он је позвао да на молитву за оздрављење рањених и да "у срцу чувамо сјећање на тако стравично убијеног суграђанина". У Пенсилванији, на предизборном састанку Доналда Трампа са својим присталицама у граду Батлеру, дошло је до пуцњаве. Трамп је погођен у уво, али му живот није у опасности. Трампов портпарол рекао је да се осјећа добро и да је на прегледу у локалној медицинској установи. Како преноси CNN, позивајући се на агенције за спровођење закона, убица је елиминисан. У пуцњави је једна особа погинула, а два демонстранта су тешко повријеђена. Трамп је изразио саучешће њиховим породицама. Америчка Федерална истражна служба навела је да је инцидент био покушај убиства Доналда Трампа. Према FBI, осумњичени за напад је 20-годишњи Томас Метју Крукс. Православна црква 15. јула прославља празник Полагања чесне ризе Пресвете Богородице у Влахерни. Према предању, ризу Пресвете Богородице пронашли су блиски сарадници византијског цара Лава Македонског, браћа Галвије и Кандид, у близини Назарета, у кући једне побожне Јеврејке. Одатле су браћа пренијела кивот са великом хришћанском светињом у Цариград, гдје су га са поштовањем примили свети патријарх цариградски Генадије (†471) и цар Лав. У предграђу Цариграда, Влахерни, близу мора, подигнут је храм у част Богородице, гдје је 2. јула 458. године свечано пренесена риза и постављена у нови кивот. Затим су њен свети омофор и дио њеног појаса стављени у ковчег са Богородичином ризом. Касније су се по молитвама Богородице збивала бројна чудеса у Влахернском храму пред Њеном ризом. Прије свега спас Цариграда од страних освајача. Тако је, на примјер, Богородица спасла град током опсаде Авара 626. године, Персијанаца 677. године, Арапа 717. године, а такође и 860. године од руске флоте кнеза Асколда и Бугара 926. године. Наиме, 18. јуна 860. године, руска флота принца Асколда, са преко 200 бродова, налазила се у приобаљу Црног мора код Босфора, полако упловљавајући у Златни рог, угрозивши Цариград. Руски бродови су били толико близу да су видјеле зидине града, истовремено искрцавајући пјешачку војску на обалу. Цар Михајло III (840-867) прекида своје походе против Арапа, и враћа се у Цариград. Цијелу ноћ проводи на молитви ничице на каменом поду Влахернског храма, док је Патријарх Фотије позивао народ на плач и покајање, усрдно молећи Мајку Божију да помогне и спасе град од најезде незнабожачких Руса. Опасност се повећавала сваког часа, а град је био беспомоћан. У таквим околностима, донесена је одлука да се спасавају Црквене светиње, поготово риза Пресвете Богородице, која се налазила ту, у Влахернском храму. Послије свеноћног бденија, ризу Пресвете Богородице носе у литију око градских зидина, њен крај умачу у воду Босфора, и враћају у центар града где се налази црква Свете Софије. Мајка Божија је услишила њихове молитве, заштитила град угасивши гњев руских ратника. Склопљен је мир, и принц Асколд је прекинуо опсаду града. 25. јуна је руска војска почела са повлачењем, понијевши са собом договорену суму новца, као надокнаду. Недјељу дана послије, 2. јула, на исти онај дан када је прије 402. године, по први пут положена у цркву Влахерна, чудотворна риза Мајке Божије је враћена на своје мјесто у ризницу Влахернске цркве. Због тога је Патријарх Фотије, установио празник Полагање ризе Пресвете Богородице, и одредио да се празнује 2. јула. Влахернски храм цркву почели су да посјећују многи ходочасници који су долазили да се поклоне ризи Пресвете Богородице. Године 1434. храм је страдао у пожару (до 19. вијека није обнављана). Међутим, риза је спашена. Светиња је била у Византији неко вријеме до 1453. године. Када су земљу заузели Турци, хришћани су успјели да изнесу вриједну светињу. Сада се њене честице налазе на различитим мјестима свијета. То су, на примјер, Латеранска базилика у Риму, црква Влахерна у грузијском граду Зугдидија (гдје су смештене друге светиње спасене од пожара у Влахерни, укључујући Богородичин појас). Такође, дио ризе налази се, заједно са другим светињама, у „Дионисијевом ковчегу“ – реликвијару направљеном по наруџбини суздалског кнеза Дмитрија Константиновича (1322-1383). Суздалски архиепископ Дионисије донио је дио ризе из Цариграда у Русију далеке 1381. године. Светиња се вијековима чувала у Благовештенској саборној цркви, а сада се налази у Оружарници Московског Кремља. Године 2008. честица ризе пренесенаа је у Саборни храм Христа Спаситеља. У суботу, 13. јула 2024. године, на празник Сабора светих дванаест апостола - Павловдан, Његово Преосвештенство епископ марчански г. Сава, викар митрополита бањалучког, служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светих дванаест апостола у Међеђи, уз саслужење свештеника и ђакона бањалучке митрополије. По завршетку Литургије епископ Сава освештао је генерално обновљени парохијски дом. Извор: Инстаграм налог митрополије бањалучке
Његово Високопреосвештенство Митрополит зворничко-тузлански г. Фотије је извршио освећење капеле Светог Апостола Павла на гробљу у мјесту Трњак које се налази у федералној општини Оџак. Градња ове капеле почела је у новембру 2017. године на иницијативу мјештана који су заједно са свештеником формирали грађевински одбор и отпочели радове. Звоно за капелу је донирао господин Мирко Савић родом из овог села. Оно што је похвално јесте да су донације за градњу ове капеле пристизале и од народа других вјера и нација. Ова капела је Спомен капела за све наше пострадале војнике и војсковође у протеклим ратовима, јер је наша дужност и обавеза да их се стално сјећамо и никада да их не заборавимо. Посебно се овде сваке године 7. Децембра служи помен за 601 пострадалог војника у Другом свјетском рату и неколико жртава из последњег Одбрамбено-отаџбинског рата. Митрополит Фотије је данас извршио освећење ове спомен капеле, уједно освештао и фреске у храму, а затим са члановима грађевинског одбора, који су кумови данашње славе, сломио славски колач. Освећењу су присуствовали и господин Ђорђе Милићевић, начелник општине Шамац и господин Саво Минић, министар пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Српске. Након молитвеног дијела митрополит Фотије је поздравио вјерни народ, честитао им славу, захвалио им се на уложеном труду у току изградње капеле. Извор: митрополија ЗТ У Паризу је 51 нобеловац упутио апел вјерским вођама да промовишу примирје у појасу Газе и Украјини током Олимпијских игара. Писмо је упућено: цариградском патријарху Вартоломеју, папи Фрањи, XIV далај-лами Тензину Гјатсо, зараћеним странама, Уједињеним нацијама,Европском парламенту, Парламентарној скупштини Савјета Европе. Изванредни научници и мислиоци су се изјаснили против убијања и нуклеарне пријетње. Добитници Нобелове награде позивају политичаре да траже прекид ватре, а вјерске вође да директно разговарају са народом. Аутори писма су указали на конкретне кораке ка примирју: први корак је прекид ватре, размјена заробљеника и повратак талаца, започињање мировних преговора, а ако политичари не могу да нађу мирно рјешење данас, нека га препусте будућим генерацијама. „Број погинулих и рањених у срцу Европе ће до краја ове године премашити милион људи. Ово је први пут од Другог свјетског рата... Током овог рата, свјетски буџети за одбрану су толико порасли да су упоредиви са ресурсима довољним да успоре глобалне климатске промјене. Убијајући једни друге, људи истовремено убијају планету“, наводи се у писму. Лауреати су позвали да се рјешавање сукоба пренесе на будуће генерације ако се садашњи политичари не могу сложити. „Дајте нашој дјеци прилику да нас надживе. Хајде да се не убијамо, већ да сачувамо планету“, истакли су потписници писма. Тренутно је у току најмање 55 таквих сукоба, а политичари не успијевају да окончају бројне оружане сукобе који и даље муче планету. Ко су данас жртве рата? Већина њих су људи између 30 и 40 година, што значи отприлике 40 година изгубљеног животног века за сваког од њих. Дакле, сваких 100.000 убијених људи једнако је 4 милиона непроживљених година — открића која нису направљена, деца нису рођена, сирочад пате. Ми нисмо представници држава, али ако напори држава да успоставе мир нису довољни, морамо предузети акцију. Молимо вас да то учините! Тражимо вашу помоћ за позивање на прекид ватре и акције усмерене на то. Прекините ватру! Прекините губитак људских живота! Спријечите нуклеарну катастрофу! Ево потписа оних који су спасили планету од смртоносних болести, открили нове физичке феномене, уредили људски геном, открили ХИВ и Хеликобактер…Ови људи разумију боље од било кога како функционише Универзум. Да би га спасили, захтијевају прекид ратова. Emmanuelle Charpentier (Chemistry, 2020) Elias James Corey (Chemistry, 1990) Alan Heeger (Chemistry, 2000) Roald Hoffmann (Chemistry, 1981) Martin Karplus (Chemistry, 2013) Brian K. Kobilka (Chemistry, 2012) Yuan T. Lee (Chemistry, 1986) Morten Meldal (Chemistry, 2022) Jean-Pierre Sauvage (Chemistry, 2016) Richard R. Schrock (Chemistry, 2005) Hideki Shirakawa (Chemistry, 2000) Sir James Fraser Stoddart (Chemistry, 2016) Paul R. Milgrom (Economics, 2020) Christopher A. Pissarides (Economics, 2010) Svetlana Alexievich (Literature, 2015) Elfriede Jelinek (Literature, 2004) Werner Arber (Medicine, 1978) Francoise Barre-Sinoussi (Medicine, 2008) Louis J. Ignarro (Medicine, 1998) Barry J. Marshall (Medicine, 2005) Edvard Moser (Medicine, 2014) May-Britt Moser (Medicine, 2014) Erwin Neher (Medicine, 1991) Sir Peter J. Ratcliffe (Medicine, 2019) Charles M. Rice (Medicine, 2020) Sir Richard J. Roberts (Medicine, 1993) Gregg L. Semenza (Medicine, 2019) Hamilton O. Smith (Medicine, 1978) Jack W. Szostak (Medicine, 2009) Carlos Filipe Ximenes Belo (Peace, 1996) Mairead Corrigan-Maguire (Peace, 1976) Beatrice Fihn (Peace, 2017) Tawakkol Karman (Peace, 2011) Denis Mukwege (Peace, 2018) Dmitry Muratov (Peace, 2021) Maria Ressa (Peace, 2021) Oscar Arias Sanchez (Peace, 1987) Jody Williams (Peace, 1997) Pierre Agostini (Physics, 2023) Barry Clark Barish (Physics, 2017) Steven Chu (Physics, 1997) Andre Geim (Physics, 2010) Brian D. Josephson (Physics, 1973) Takaaki Kajita (Physics, 2015) Klaus von Klitzing (Physics, 1985) Ferenc Krausz (Physics, 2023) Michel Mayor (Physics, 2019) Roger Penrose (Physics, 2020) William D. Phillips (Physics, 1997) Torsten N. Wiesel (Medicine, 1981) Finn E. Kydland (Economics, 2004) Његово Блаженство Архиепископ атински и све Грчке Јероним II присуствовао је, у сриједу 10. јула 2024. године, у Великој сали Националног и Каподистријанског универзитета у Атини, обиљежавању 50. годишњице од турске инвазије на Кипар*.
Догађају је присуствовала предсједница Републике Грчке Катерина Сакеларопулу и предсједник Републике Кипар, Никос Христодулидис, који је одржао говор. Били су присутни и бивши премијери, представник Владе, министри, неколико митрополита, народни посланици и академици. Архиепископу су саслуживали архимандрит Варнава Теохарис и протођакон Димитрије Фокианос. *Инвазија Турске на Кипар, покренута 20. 7. 1974. ГОДИНЕ био је турски војни одговор на државни удар на Кипру 1974. у ком је збачен кипарски предсЈедник архиепископ Макариос III, а на власт постављен Никос Сампсон. Државни удар на Кипру наредила је војна хунта у Грчкој, а извршила га Кипарска национална гарда. Турска је употребила тај државни удар као разлог за инвазију и окупацију великог дела острва. У јулу 1974. турске снаге су напале и заузеле 3% острва, пре прекида ватре. У међувремену је војна хунта у Грчкој оборена и замењена демократском владом. У августу 1974. Турска је наставила напредовати освајајући приближно 40% острва. Линија раздвајања након примирја августа 1974. постала је тампон зона Уједињених нација на Кипру и обично се назива Зеленом линијом. Глас о светој браћи, која су све бесплатно исцјељивала, без обзира ко им се обратио, раширио се међу људима. Учитељ Козме и Дамјана, који их је некада учио вјештини лијечења, завидио им је на слави. Позвао их је у планину да сакупљају љековито биље, убио их и бацио њихова тијела у ријеку. Било је то 284. године. Црква слави свете мученике и бесребренике браћу Козму и Дамјана 14. јула. Молимо им се за изљечење од разних болести. Многи данашњи љекари поштују браћу исјелитеље као своје заштитнике. Цртежи Наталије Кондратове /Извор: фома.ру/ превод: вјеронаука.нет 3. недеља по Духовима:„Иштите најпре царство Божје, и правду Његову, и ово ће вам се све додати“14/7/2024
У трећу недјељу по Духовима, на Св. литургији чита се мали одломак из Јеванђеља по Матеју, неколико стихова чувене Христове „Бесједе на гори“. У „Бесједи на гори“ изнесена је суштина хришћанског учења. Ту су сабране главне Христове ријечи о моралној слици хришћанина, то су његове нове заповијести које човјечанству дају етичке норме и вриједносне смјернице, нове циљеве овоземаљског живота, пут ка спасењу.
Христов језик је препун слика, алегорија. Његове ријечи не могу се схватити дословно, нити сувише апстрактно, нагађање је, такође, немогуће. Мора се запамтити да је Господ говорио обичном народу тако да је смисао реченог био јасан. У говору је користио оне фразе које су тадашњим Јеврејима биле разумљиве. Како то рече наш владика Николај Велимировић: „…Својим данашњим јеванђељем Господ Исус открива просте и јасне истине, који многи од нас, тако рећи, сваки дан газе ногама и невиде их; тако просте и јасне истине, да их може човек са једном једином свећом – са богоданим чистим разумом – видети и признати“. Ако поново пажљиво прочитамо редове Јеванђеља видјећемо да се предложени одломак Бесједе на гори може подијелити на три конвенционална дијела. Први нам говори о свјетиљки тијела - оку. Под оком, према Теофану Затворнику, треба разумјети ум, а под тијелом сво устројство душе. У књизи „Мисли за сваки дан у години“ он даје сљедеће објашњење за овај одломак: „Ако око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити. Ако ли око твоје буде кварно, све ће тијело тамно бити (Мт, 6,22-23). Оком се овдје назива ум, а тијелом сво устројство душе. Када је ум прост, у души је светло, а када је ум лукав, у души је тамно. Шта је прост а шта лукав ум? Прост ум је онај који све што је написано у Светом Писму прима, и који је чврсто убеђен да је све онако како је написано. Лукави ум, међутим, јесте онај који са лукавством приступа речи Божијој, држећи се препредених запиткивања и испитивања. Он не може да једноставно верује, већ реч Божију подвргава свом умовању. Oн јој не приступа као ученик, него као судија и критичар, да би испитао шта она каже и да би се, потом, или подсмехнуо, или са висине рекао: „Да, то није лоше“. Код таквог ума не постоји сталност. Јер, речи Божијој очигледно не верује, а у својим умовањима нема постојаности: данас овако, сутра онако. Због тога код њега и постоје само колебања, недоумице, питања без одговора. Код њега ни једна ствар није на свом месту и он иде уз напор, све пипајући око себе. Прости ум, пак, све јасно види. Свака ствар код њега има своје одређено значење, речју Божијом одређено. Због тога је код њега свака ствар на своме месту. Он тачно зна како се према чему односити. Он иде, значи, по отвореном и светлом путу, са пуном увереношћу да се њиме иде ка правом циљу“. „Оно што око значи тијелу, то значи и ум души“, објашњава свети Јован Златоусти. Ако вам је око лоше, ако је око болесно или нечисто, онда слабо види и тада ће вам цијело тијело бити мрачно. О овоме нам Теофилакт Охридски каже: “… ако оптеретиш свој ум бригом о пролазним стварима угасићеш светиљку и помрачити своју душу. Као што здраво око просветљује тијело, а кварно и болесно га помрачује, тако и бриге (овога свијета) осљепљују ум. А када се ум помрачи, помрачује се и цијела душа, а с њом још више и тијело. А владика Николај у својој Омилији на Трећу недјељу по Духовдану каже:„Очи су прозор телу, кроз који тело зна за светлост, прима светлост, и распознаје све у светлости. Ако је тај прозор залепљен, каква грозна тамница постаје тело! Очи су вођ телу; докле тај вођ зорко ходи напред, тело се правилно креће и не тумара ван пута: ноге иду како треба, руке раде како треба, и сваки орган тела врши своју улогу како треба. Но ако вођ западне у таму, у какву ли тек таму запада вођени! Ако се очи угасе и престану светлити телу, какву безумну гомилу таме тек представља тело! Тада се за тело затварају сви путеви: ноге или не иду никако или иду куда не треба; руке или не раде никако или раде како не треба; и сваки орган тела врши своју улогу како не треба. Нога тапка, и тапкањем труди се да замени потамнели вид; рука пипа, и пипањем труди се да замени потамнели вид; ухо пажљивије слуша, и труди се да пажљивијим слушањем замени вид. Но све узалуд, вођени не могу заменити свога вођу. Настаје једна збрка и пометња. Без очију тело човечје уистини постаје права правцата тамница“. Желећи да јасније покаже да двије бриге не могу коегзистирати у човјековом срцу: брига да се угоди Богу и брига за богатство, Спаситељ даје још један примјер: „Нико не може два господара служити. Јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону“. У почетку Спаситељ говори једноставно о два господара, не именујући их по имену, како би се слушаоци сложили да Он говори истину. Затим именује оне на које је мислио под господарима: „Не можете служити Богу и мамону, већ морате изабрати једно од двоје: или Бога или мамона. Владика Николај каже:“ Могу ли два точка од кола возити напред а два назад? Може ли човек једним оком гледати на исток а другим на запад? ("Као што једно око не може смотрити на небо а друго не земљу, тако и ум не може сјединити бригу о божанском и о светском". Авва Исаија.). Или једном ногом корачати на десно а другом на лево? Не може. Тако се исто не може ићи у сусрет Богу и остајати у загрљају света. Не може човек служити Богу и греху, него или ће Бога мрзети а грех волети, или обратно: Бога волети а грех мрзети“. А Св. Теофан Затворник: „Подељена мисао и подељено срце чине да човек није подесан ни за шта: двоједушан човек непостојан је у свим путевима својим (Јак 1,8). Он или ништа не чини, или ради, па онда поправља, тј. једном руком гради а другом руши. Извор истински богоугодног живота је тврда решеност да се у свему угађа Богу. Та решеност усмерава све човекове помисли, жеље и осећања на једно и, обједињујући његову унутрашњост, чини да је спреман за дела. Она уноси јединство у свеукупност његове делатности, дајући јој јединствен карактер. Таква дела су успешна и плодотворна због тога што су пуна истинског живота. А од чега се јављају млитавост, спорост и бесплодност? Од унутрашње беживотности, а она, опет, долази од унутрашње раздвојености. Ако један јединствени циљ није постављен за закон живота, сва дела се врше немарно. Једна су усмерена на једну страну, а друга на другу и животно здање не може да се изгради. Изабери циљ и посвети му свој живот. Прави и главни циљ указан је богоподобном природом човека: живо богоопштење. У односу на тај главни циљ усмеравај и појединачне циљеве: „житејске“, грађанске, пословне, службене, научне, управне. Када би се сви у друштву тога држали, у заједницу би се уселио један општи склад, и све би један дух испунио“. Мамон је ријеч арамејског поријекла која означава богатство и похлепу. Ријеч је о персонификацији среброљубља. Сиријци су Мамона називали богом или идолом богатства, а Јевреји су ову ријеч схватали једноставно као богатство. „Мамон је свака неистина“, тумачи блажени Теофилакт, „али неистина је ђаво. Поставили смо себи господара ђавола када вршимо његову вољу, баш као што свој стомак чинимо богом; зато не можемо да радимо за Бога ако радимо за мамона “. „Човјек ће“, каже блажени Августин, „или мрзети Бога и волети ђавола, или ће бити ревносан за ђавола и запостављати Бога. Тако је и са грешним људима, иако никада не признају да воле Сатану, али мрзе Бога “. „Ако сте роб свакодневних брига“, каже свети Филарет, „онда не можете истовремено бити и Божји роб“. „Бог“, учи свети Златоуст, „једном заувијек рекао да служење Богу и мамону не могу бити уједињени. Јер мамон заповиједа да крадемо туђе, а Бог заповиједа да дајемо своје; Бог заповиједа да водимо чедан живот, а мамон да живимо расипно; Мамон заповиједа да се пије и насити, а Бог, напротив, да обуздавамо стомак; Бог заповиједа да презире права световна добра, а мамон - да се држимо за њих; како онда кажете да служење Богу и мамони могу да се комбинују заједно? " Не, не само да вам штети зависност од богатства, већ чак и прекомјерна брига за најнужније ствари:“ Зато вам кажем: „Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим у шта ћете се одјенути“. А било је таквих изабраника Божјих који су буквално испунили ове Христове ријечи; нису размишљали данас о томе шта ће сутра јести, гдје ће положити главу; јели су оно што им је Бог послао, настанили су се тамо гдје су морали, и Бог је очигледно над њима манифестовао свој чудесни Промисао: многима је слао храну чак и преко Анђела. Такав је био преподобни Александар Цариградски, оснивач манастира будних (акимита, неусипајучих). Такав је био преподобни Висарион, чији је сав живот био као живот птице небеске јер је читав живот је лутао пјесковитом пустињом, немајући ни ћелију ни непотребну одјећу. Таква је била преподобна Марија Египћанка, која дуги низ година није видјела лице човјека ... У Сиску служена Св. литургија поводом новоканонизоване свете дјеце мученика јастребарских и сисачких13/7/2024
Поводом новоканонизоване Свете дјеце мученика јастребарских и сисачких служена је света архијерејска литургија у Храму Свете Петке у Сиску. Литургију је служио Његово преосвештенство еписком буеносајерски и јужно-централно амерички Кирило. Епископ Кирило је и администратор Митрополије загребачко-љубљанске. Литургији су присуствовали: Јелена Милић амбасадорка Србије у Хрватској, Милорад Пуповац СДСС, Милорад Арлов предсјеник Одбора за помоћ КиМ из Српске. Присутна и била Невенка Кончар, рођена у селу Милошеву у Градишци 1937. године, преживјели логораш у дјечијем логору у Сиску и Јастребарском. Тропар, глас 1. Православља изданци и у телу анђели и нови страдалници, показали сте се, о, младенци, у Јастребарском и Сиску храбро пострадавши, украсили сте Цркву која вам вапије: Слава Христу који вас прослави, слава Њему који вас овенча, слава Њему који нам кроз вас кротост дарује. Извор:РТРС У Храму Светих апостола Петра и Павла у Притоци код Бихаћа прослављена је храмовна слава и обављено прво крштење након 15 година, а друго послије рата. Парох бихаћки Славиша Милиновић рекао је да је слава храма у Притоци обиљежена молитвено, у присуству четрдесет вјерника. - Након литургије обављено је и крштење, друго у периоду послије рата и прво, ево, након 15 година. Посебно је јер се крстио човјек који је родом испод Козаре - рекао је свештеник Милиновић. Он је подсјетио и на историју овог храма који датира из 1897. године. - Из Храма светих апостола Петра и Павла у Притоци Срби су одведени на Гаравице, гдје су мученички пострадали, а Храм је 1941. године спаљен, порушен и уништен. Он данас свједочи о мученичком животу Срба из Бихаћа и чека обнову - истакао је о. Славиша Милиновић. Кум храмовне славе био је Жарко Ковачевић из села Велики Радић из Босанске Крупе. Извор: СРНА Двадесет година се чекало на благословене дане када ће се најприје довршити, а затим и освештати храм Светих апостола Петра и Павла на Бајковцу на Немањићкој гори Озрен. Велико освећење храма је извршио Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије уз саслужење архимандрита Гаврила, игумана озренског; протојереја-ставрофора Николе Пекића, пароха лончарско-вучиловачког; протојереја-ставрофора Зорана Трипића, пароха лозничког; протојереја-ставрофора Милоша Тришића, архијерејског намесника тузланског; и протођакона Немање Спасојевића и Лазара Илића. митрополита Фотија је дочекао протојереј-ставрофор Радослав Милановић, заједно са браћом свештеницима и мноштвом верног народа озренског краја, који је упутио топле речи добродошлице свом архипастиру и замолио га да се у молитвама које буде узносио помоли се за сав српски род и Републику Српску. Ни висока летња температура није спречила вернике да молитвено присуствују и учествују у троносању светог храма, јер су две деценије чекали да добију свој храм и сада су залагањем свог свештеника Радослава и заједничким трудом и улагањима за двје године завршили храм и спремили га за освећење. Светој архијерејској Литургији молитвено су присуствовали г. Озрен Петковић, начелник општине Петрово; г. Борис Јеринић, градоначелник Добоја; као и г. Недељко Чубриловић, министар саобраћаја и веза Републике Српске. После чина великог освећења храма и свете архијерејске Литургије уприличено је послужење за све присутне и велико народно весеље. Кум освећења храма био је г. Слађан Јовић, директор Железница Републике Српске, а овогодишњи кум славе је г. Драган Драгић, обојица су родом из Бајковца. Истакнути трудбеници и приложници у току изградње светог храма су добили и архијерејске грамате у знак захвалности за њихов допринос. Извор: Епархија зворничко-тузланска Предсједник Одјељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије посјетио Рим и Ватикан13/7/2024
По благослову Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, Његово Високопреосвештенство митрополит волоколамски Антоније, предсједник Одјељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије, посјетио је Рим и Ватикан 11-12. јула 2024. године. 11. јула, у Дому Свете Марте у Ватикану, јерарха је примио папа Фрања.Током састанка размотрена су питања међуцрквених односа и заједничких напора у хуманитарној сфери.
Митрополит Антоније служио је 12. јула Божанствену Литургију у храму Свете великомученице Катарине у Риму. Истог дана, предсједавајући Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије имао је низ радних састанака у Римској курији. Посебно је обавијестио саговорнике о текућем прогону канонске православне цркве у Украјини. Поред тога, митрополит волоколамски Антоније детаљно је објаснио однос Руске православне цркве према документу „Fiducia supplicans“ и упознао са одговором Синодалне библијско-богословске комисије на њега. У суботу се навршило 250 година од када се мошти Светог Димитрија Новог налазе у Букурешту.
У Букурешту су, 12. јула одржане свечаности у част 250. годишњици од преноса моштију Светог Димитрија Новог. У петак увече, предвођени патријархом румунским Данилом, румунским и бугарским јерарсима, свештенослужитељима, десетине хиљада вјерника учествовало је у литији у центром румунског главног града Букурешта. Празновање је почело свеноћним бденијем у Патријаршијској саборној цркви. Потом је патријарх Данило освештао кивот у којем се чувају мошти светитеља. За годишњицу, кивот је поправљен и углачан. Након освећења, кивот са моштима је свечано изнесен из саборног храма и отпочела је литија у којој је учествовало више десетина хиљада вјерника. Како преноси басилица.ро, литија се одвијала упркос врућини од четрдесет степени. „Вјера је топлија од спољашње температуре“, рекао је овом приликом архијереј Румунске цркве епископ праховски Тимотеј. Епископ се обратио вјерницима пастирском ријечју и заблагодарио им на учешћу у молитвеном опходу. „Вјера је топлија од спољашње температуре“, рекао је овом приликом јерарх Румунске Цркве епископ праховски Тимотеј. На крају литије, патријарх румунски Данило честитао је вјерницима празник и подсјетио окупљене на духовни подвиг Светог Димитрија и околности под којима су његове мошти донесене у Букурешт прије 250 година. „Два и по вијека мошти Светог Димитрија Новог биле су штит, извор радости и мира, утјеха и благослов за становнике града Букурешта и за све вјернике који су га тражили у својим молитве, чудеса светитеља, произашла из милосрдне љубави према страдалним људима“, рекао је патријарх Данило. Да подсјетимо, традиција литије са моштима светог Димитрија потиче из 19. вијека. Како су мошти Светог Димитрија стигле у Букурешт? Историјски контекст у којем су поштоване мошти стигле у главни град Румуније био је током руско-турског рата (1768-1774). Борбе су се водиле на румунском тлу и јужно од Дунава. Када је руски генерал Иван Петрович Салтиков? стигао са својом војском у село Басараб, наредио је да се свете мошти Светог Димитрија однесу у Русију како би спријечио Турке да их оскрнаве. Док је литија са моштима пролазила кроз Букурешт, богати трговац румунског поријекла по имену Хаци Димитрије, заједно са митрополитом влашким Григоријем II, молили су руског генерала да преда поштоване мошти румунском народу и митрополији земље као утјеху за многе материјалне штете и страдања које су Румуни претрпјели током рата, тим прије што је Свети Димитрије био влашког поријекла. Генерал је био убијеђен и испунио њихову жељу. 13. јула 1774. године мошти Светог Димитрија положене су са великим почастима у Митрополитској катедрали у Букурешту. Духовни заштитник Букурешта Свети Димитрије Нови, био је монах XII вијека, а проглашен је за „Заштитника Букурешта“ 1792. године, за вријеме митрополита Филарета II (1792-1793). Од тада је поштован као заштитник града. Међутим, поштовање светитеља касније је генерализовао патријарх Јустинијан Марина, у вријеме атеистичког комунистичког режима. Свети синод Румунске православне цркве одлучио је 28. фебруара 1950. године да уопшти култ Светог Димитрија Новог. 27. октобра 1955. године Румунска православна црква га је канонизовала. Као духовног заштитника Букурешта, Светог Димитрија Црква памти по чудима која су се чинила у тешким периодима за становнике града: епидемији куге 1813-1815, године. епидемији колере 1831. године, великом пожару 1847. године и пандемији корона вируса 2020. године. Свети синод Румунске православне цркве одлучио је да празник Преноса моштију Светог Димитрија Новог у Букурешт унесе у црквени календар Румунске православне цркве на свом засиједању 5. јула 2022. године. Празник Преноса моштију Светог Димитрија Новог у Букурешт одржава се сваке године 13. јула. Недавно се на новчаницама појавио лик Светог Димитрија Новог, који ће ускоро бити постављен и на грбу Букурешта (садашњи грб, усвојен 1994. године, приказује Св. Димитрија Мироточивог Солунског). Патријарх румунски Данило покренуо је ову иницијативу прошле године. Прво литургијско славље Обиљежавајући 250 година од доласка моштију Светог Димитрија, Румунска патријаршија је организовала неколико јубиларних догађаја почевши од првих мјесеци године. У марту и априлу организовано је историјско поклоничко путовање током којег су часне мошти Светог Димитрија посјетиле 123 парохије и манастира Архиепископије букурештанске. Од 10. до 14. јула одржан је обиман литургијски програм. *Гроф Иван Петрович Салтиков је био руски фелдмаршал, генерал-губернатор Москве од 1797. до 1804. године |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
July 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|