Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

Под предсједавањем Његовог високопреосвештенства митрополита зворничко-тузланског г. Фотија, предсједника Катихетског одбора, данас је у Бијељини одржано редовно засједање Катихетског одбора епархија Српске православне цркве у Републици Српској и Федерацији Босне и Херцеговине. На сједници су детаљно разматране теме које се тичу црквене просвјете, унутрашње мисије Цркве и унапређења православне вјеронауке на крају текуће 2025/2026. школске године. Чланови Одбора су усагласили централне теме, предаваче и термине за одржавање редовног годишњег савјетовања за вјероучитеље, које ће бити уприличено пред почетак предстојеће 2026/2027. школске године.
Посебна пажња посвећена је могућностима даљег унапређења вјерске наставе, са нагласком на модернизацију и побољшање квалитета постојећих уџбеника, као и на будући ангажман Катихетског одбора на пољу издавачке дјелатности. 
Током радног дијела сједнице, секретар Катихетског одбора поднио је исцрпан извјештај са недавно одржаног републичког такмичења из православне вјеронауке. У наставку су епархијски координатори поднијели своје појединачне извјештаје о стању и изазовима вјерске наставе по матичним епархијама. Сједница је протекла у духу братске љубави и међусобног разумијевања, након чега је за све присутне чланове и госте приређена трпеза љубави. 

​У наставку можете прочитати комплетан текст обраћања предсједника Катихетског одбора, Његовог високопреосвештенства митрополита зворничко-тузланског г. Фотија.
 
ЦРКВЕНЕ ШКОЛЕ
 
После силаска Светога Духа на Апостоле, они задобијају дар језика и чудотворства. Апостоли бивају просвећени благодаћу Духа Светога и постају неустрашиви проповедници Јеванђеља Христовог. Прости и једноставни галилејски рибари добијају тај дар од Бога - Духа Светога којим постају умудрени и бивају им јасне многе јеванђелске приче и параболе. Њиховој мудрости, надахњиваној благодаћу Духа Светога, допринели су и чести дијалози и расправе са грчким философима и мудрацима. Али оно што је посебно изненадило и обрадовало народ који је слушао апостолске проповеди јесте да су они и чинили велика чудеса која су потврђивала истинитост њихове проповеди.
 
После проповеди  Светог апостола Петра у Јерусалиму и оснивања прве црквене заједнице - почињу прогони светих Апостола. Свети апостол Петар ће бити утамничен, а свети Јаков, брат Господњи, први старешина Јерусалимског храма, мученички ће пострадати. Али упркос прогонима, Апостоли крећу у мисију и широм света проповедају Христа Распетог и Васкрслог.
 
Познато је да су Црква и Истина Јеванђеља били прогоњени све до објаве Миланског едикта 313. године, којим је цар Константин прогласио слободу вероисповедања. Тада Црква почиње да живи у пуном замаху доносећи изобиље духовних плодова. Једно од њих је било оснивање  духовних школа, најпре Антиохијске школе, око 280. године. Ова школа се у тумачењу Светог Писма држала доследног или буквалног тумачења (типологијска егзегеза). Одмах након ове катихетске школе, основана је и школа у Александрији у којој доминира алегоријско или пренесено тумачење текста Светог Писма (алегоријска егзегеза).
 
Црквена просвета је такође јачала и после одржавања Васељенских сабора - 1. Васељенски сабор у Никеји 325. године (аријанство) до 7-ог Васељенског сабора у Никеји 787. године (иконоборство), када су се свети Оци Цркве показали као велики богослови, апологете и исповедници светог Православља. Све то ће свакако допринети развоју црквене просвете и просвете уопште. Црква је и основана да буде светлост света, јер је она Тело Христово, Дом Бога и Ризница Духа Светога, а никаква мрачна институција, како су на Западу називали Цркву у Средњем веку. То се никако није могло односити на Православну Цркву.
 
Што се тиче нас Срба, црквено школство се код нас почело развијати средином 8-ог века, у време деловања равноапостолне браће Кирила и Методија. Познато је да су они, као учени људи, саставили два писма - ћирилицу и глагољицу, преводили су Апостол и Јеванђеље као и друге књиге, као и поједина дела светих Отаца.
 
Процват црквене просвете код нас ће доћи у време Светог Саве који је са својим оцем Светим Симеоном подигао свети манастир Хиландар на Светој Гори као просветни и духовни центар Србима у векове.
 
Свети Сава је отац Агиологије код Срба, јер је први написао Житије Светог Симеона. Писао је и Типике (Хиландарски, Студенички), Законоправило или Номоканон (Крмчија) чиме је постао утемељивач црквене и школске просвете у Српској Православној Цркви али и поставио темеље државе Србије.
 
Свети Сава је уз манастире и цркве подизао и школе, болнице и сиротишта, јер је желео да покаже да се Црква брине о целокупном човеку и његовом животу на земљи,  а не само да би човек у животу на земљи што боље живео, већ да би за овога живота на земљи задобио Царство Небеско.
 
После проповеди Светих Кирила и Методија и просветитељског дела Светога Саве, манастири у српском народу постају центри просвете. У њима се оснивају преписивачке школе, сликарске радионице и школе црквеног појања. Те школе по манастирима се оснивају по световном обрасцу. Једна таква школа је била и у манастиру Ћелијама, коју је похађао и завршио и Свети владика Николај Велимировић.
 
Треба нагласити да је у Средњем веку Православна Црква успела да сачува своје свето Предање и учење Светог Писма и Светих сабора. У то време Запад нажалост прихвата слободу хуманизма и ренесансе, окреће се лепотама овога света, и човеку уопште. На Истоку пак у то време, велики Отац свете Цркве - Свети Григорије Палама, отац исихазма, православним верницима је својим учењем показао пут који не везује за овај свет, него за Бога, и који води ка обожењу личности, а не слави, моћи и богатству, чему се Запад окренуо. У Православној Цркви  је везаност за свето Предање сачувано до данашњих дана.
 
Наступањем тзв. модерног доба, по читавом свету ничу велике школе и универзитети. Код нас у то доба ничу православне богословије, најпре у манастиру Крки, потом у Сремским Карловцима, Београду, Призрену и Цетињу, а у новије време и у Крагујевцу и Нишу. Православне богословије ће постати чувари темељном образовању наших будућих свештеника и монаха. Такво образовање биће употпуњено оснивањем Православних факултета у Београду и Фочи. На тај начин је завршен систем средњег и високог црквеног образовања у Српској Цркви.
 
Православно богословље и богослужбени живот Цркве су као душа и тело у једном организму. То уосталом и сведоче и наше
црквено-просветне установе.
 
Уместо закључка
 
Шта је данас пресудно важно у нашој црквеној просвети? То је:
 
-  израда или обновљење досадашњег Плана и програма, а који би у потпуности одговарали нашем времену
- учење професора у богословијама и на факултету у духу светих Отаца и Светих сабора, канона и етичких норми који из њих происходе. Добар професор је онај који своје учење потврђује својим животом и односом према настави и ученицима. Љубав је мера свих ствари. Ако немамо љубави, рад у богословијама ће нам бити терет, нећемо имати елана да обављамо свој посао како би требало.
 
Што се тиче Плана и програма, сматрамо да би требало формирати једну трочлану комисију која би радила на осавремењивању и прилагођавању појединих уџбеника знању ученика 4-ог и 9-ог разреда. Сматрамо да би Катихетски одбор требао да почне са издавањем књига са доминантно просветним темама. То би могли бити преводи са других језика, посебно са језика православних народа.
 
Просвета је одувек имала велики значај за живот Цркве. Колико улажемо у њу, толико ће нам се вратити, а враћа нам образоване богослове и студенте, као и наше вернике, од којих ће неки бити пастири овога народа. Зато они богослови који заврше богословију, стекну то темељно знање које она даје. Након ње, много је лакше да се заврши Богословски факултет, после кога ће бити спремни да постану нови делатници на њиви Господњој.
Извор: Епархија зворничко-тузланска

У Недјељу Светих у Палестини просијавших, 1/14. јуна 2026. године, након Божанске Литургије у манастирској Патријаршијској капели Светих Константина и Јелене, Његово Божанствено Патријарх Јерусалима и сев Палестине г.г. Теофил III извршио је чин водоосвећења и благословио почетак радова на обнови куполе капеле Жена Мироносица. Ова историјска капела, која се налази близу цркве Светог Јакова Брата Господњег и испод великог звоника Свете цркве Васкрсења, претрпјела је озбиљна оштећења током земљотреса 1927. године, када је њена купола уништена. Благословом Његовог Блаженства, сада почињу радови на обнови овог историјског мјеста ходочашћа, доприносећи очувању и промоцији драгоцјеног црквеног и историјског насљеђа Свете земље. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: оrthodoxianewsagency.gr

Св. Еразмо је био родом из Антиохије. Од малих ногу марљиво је служио Господу. У зрелим годинама уздигнут је на чин епископа града Формија (Италија). Током прогона хришћана од стране царева Диоклецијана (284-305) и Максимијана (284-305), свети Еразмо је напустио своју епархију те се  повукао и  подвизивао се на гори  Ливанској седам година. Бог га је обдарио великим даром чуда. Као епископ кренуо је да проповиједа јеванђеље. Св. Еразмо је, такође, дошао у град Охрид, који је тада био дио римске провинције Илирик. Цар је довео Еразма пред Зевсовог месинганог идола (дванаест стопа висок а шест широк) и наредио му да принесе жртву и да се поклони идолу. Св. Еразмо је то глатко одбио, па је цар наредио да га жестоко муче, а затим га бацио у затвор. Али појавио се анђео Божји - као некада светом Петру - и извео га из тамнице.
Потом је свети Еразмо отишао у Кампанију да проповиједа, а затим се вратио у град Хермелију и тамо се настанио у пећини, гдје се посветио аскетском контемплативном животу до своје смрти. Умро је почетком четвртог вијека (око 303. године).

Пећина са црквом Светог Еразма и данас постоји недалеко од Охрида.

​Свети Јустин (Поповић) Ћелијски рођен је на празник Благовијести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп-Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје. Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне „слушкиње Божије Анастасије – Васкрснице, моје бесмртне дародавке“. Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава“ у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац… Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.

​Бугарска православна црква – Бугарска Патријаршија неизмјењиво свједочи о Божијој љубави према сваком човјеку и позива све на живот по светом Јеванђељу, у чистоти, врлини и вјерности вољи Божијој. Брига за духовно здравље народа, за будућност дјеце и за очување хришћанских вриједности неодвојиви је дио њеног служења. У вези са тим, Свети Синод не одобрава и противи се одржавању „Софија Прајда 2026“ и изражава своје неслагање са идејама и порукама које се популаришу кроз овај догађај. Православна црква исповиједа да је човјек створен од Бога као мушко и женско и да је породица, заснована на благословеној брачној заједници мушкарца и жене, природна и од Бога дарована средина за живот, љубав, рађање и васпитање дјеце.
Са забринутошћу посматрамо покушаје да се ставови и модели понашања, неспојиви са хришћанским моралним учењем, представе као равноправна алтернатива поретку који је Бог успоставио за људски живот. Посебно је забрињавајуће када се такве поруке усмјеравају ка дјеци и омладини, који још увијек изграђују свој систем вриједности и лични идентитет. Брига за младу генерацију обавезује нас да подсјетимо на ријечи Господа нашег Исуса Христа: „Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан" (Мт 18, 7).
Из тог разлога се са посебном пажњом обраћамо родитељима да бдију над духовним и моралним узрастањем своје дјеце и да их васпитавају у поштовању хришћанских врлина и породичних вриједности. Безразложно је да одрасли остављају младе људе без јасних моралних оријентира у свијету пуном противрјечних порука и искушења. Наша је дужност да им помажемо у изградњи здравог система вриједности, заснованог на истини, одговорности и поштовању људског достојанства.
Са пастирском љубављу обраћамо се како организаторима и учесницима овог догађаја, тако и свим нашим сународницима. Црква никога не одбацује и не престаје да се моли за сваког човјека, али је дужна да јасно свједочи јеванђелску истину и да заштити своја вјерна чеда од духовне заблуде. Истинска слобода не састоји се у потврђивању сваке жеље или тежње, већ у слијеђењу истине која ослобађа човјека и води га ка пуноћи живота у Богу.
Позивамо све државне институције, друштвене организације и цијело наше друштво да допринесу учвршћивању брака и породице, јачању моралних темеља народа и очувању духовних и културних вриједности на којима је изграђена бугарска државност. Ниједан народ не може имати здраву будућност ако слаби поштовање према породици, родитељству и моралним основама које су генерације Бугара чувале и преносиле као своје непроцјењиво насљеђе.
Подсјећамо да 14. јуна Бугарска православна црква обиљежава Недјељу свих бугарских светитеља. Уочи овог свијетлог празника, сјетимо се њиховог подвига, њихове вјерности Христу и духовног насљеђа које су нам завјештали. Недопустиво је да у данима када поштујемо спомен на светитеље који су просијали у бугарској земљи, заборавимо вриједности за које су они живјели, страдали и свједочили. Они нас уче да се истинско достојанство човјека открива у светости, у љубави према Богу и ближњем и у тежњи ка богоуподобљавању. Наши свети преци су нам показали да је борба са страстима, укључујући и тјелесне страсти, у средишту хришћанског живота. Немамо право да грешне страсти и склоности претварамо у норму, узор за подражавање или идеологију. Напротив, треба да тражимо од Бога снагу за борбу против њих, црпећи обилно из благодатне ризнице Цркве у њеним светим Тајнама.
Подражавајмо подвиг свих бугарских светитеља како бисмо остали народ вјеран својим духовним коријенима и спасоносној православној вјери. Нека би, њиховим молитвама, Господ подарио нашем народу мир, духовну трезвеност и јединство, нека учврсти бугарске породице, заштити дјецу и младе људе и води нас путем истине и спасења.
Заједно их прославимо као наше небеске заступнике:
„Прослављајући ваш свети сабор и празнујући вашу свету успомену, светитељи који сте засијали међу Бугарима, усрдно вас молимо: молите Господа за све, а нарочито за ваш народ – да се бугарска земља сачува од сваке невоље и да се народ заувијек утврди у православној вјери, како бисмо, поживјевши мирним животом, заједно са вама задобили вјечно отачаство у блаженом Царству Христа Бога.“ Амин.  Припрема вјеронаука.нет/ Извор: bg-patriarshia.bg

Свети мученик Јустин Философ рођен је око 105. године у Флавијевом Неапољу (раније самаријски град Сихем, данас Наблус). Јустинови родитељи, Грци, били су незнабошци. Од дјетињства, светитељ се одликовао дубоким умом, љубављу према науци и горљивом жељом да спозна Истину. Проучавао различита подручја грчке философије: стоике, перипатетике, питагорејце, платонисте - и увјерио се да ниједно од ових паганских учења не отвара пут ка познавању Истинитог Бога. Једном је, шетајући осамљеним мјестом изван града и размишљајући гдје да тражи пут до сазнања Истине, срео старца који је у дугом разговору открио суштину хришћанског учења Јустину и савјетовао га да тражи решења за сва животна питања у књигама Светог Писма. "Али прије свега, - рекао је старац, - марљиво се моли Богу да ти Он отвори врата Свјетлости. Нико не може да схвати истину уколико му сам Бог не да разумијевање, који то открива свима који Га траже молитвом и љубављу". У 30. години свог живота Јустин је примио свето крштење (између 133. и 137. године). Од тада је свети Јустин своје таленте и огромна философска знања посвећивао проповиједању Јеванђеља међу незнабошцима. Почео је да иде Римским царством, сејући свуда сјеме спасоносне вјере. „Ко може објавити истину, а не објавити је, Бог ће судити“, написао је. Јустин је отворио школу у којој је проповиједао хришћанску философију. Свети Јустин је досљедно бранио истину и спасоносност хришћанског учења, убједљиво оповргавајући и паганске философије (као, на примјер, у спору са философом-циником Крискентом) и јеретичке изопачености хришћанства (нарочито, супротставио се учењу Маркиона Гностичког). Отприлике 155. године нове ере, када је цар Антонин Пије (138-161) отворио прогон против хришћана, свети Јустин му је лично предао Апологију (Одбрану) хришћана и хришћанског учења - Птоломеја и Луција, име трећег је остало непознато. У Апологији је доказао нетачност оптужби против хришћана „у име неправедно омражених и прогоњених хришћана“. „Апо­ло­гија“ је тако благотворно утицало на цара да је окончао прогон. Одлуком цара, свети Јустин је кренуо у Азију, гдје су хришћани били посебно прогоњени, а сам је радосне вијести о царском едикту ширио по околним градовима и земљама. У Ефесу се догодио спор између светог Јустина и рабина Трипуна. Православни философ је на основу старозавјетних пророчких списа доказао истинитост хришћанског учења. Овај спор изнео је свети Јустин у есеју „Разговор са Трифуном-Јудејцем“. Друга „Апологија“ светог Јустина упућена је римском Сенату. Написана је 161. године, недуго након ступања на престо Марка Аурелија (161-180). Враћајући се у Италију, свети Јустин је попут апостола свуда проповиједао Јеванђеље и својом надахнутом ријечју многе обратио у хришћанску вјеру. Када је свети дошао у Рим, завидљивац Крискент, којег је Јустин увијек побјеђивао у расправи, изнио је  римском суду многе лажне оптужбе против њега. Свети Јустин је одведен у притвор, подвргнут мучењу и убијен (+ 166). Мошти светог Јустина Философа почивају у Риму. Аутор: вјеронаука.нет на основу више извора а највише азбука.ру

​Беседа на Другу недјељу по Педесетници (Рим 2,10-6 ; Мт 4,18-23)
​Ми можемо на неки начин завидјети Петру, Андреју, Јакову и Јовану због ведрине њиховог позива. Једног дана Исус Христос их је позвао да оставе све и да га следе, Он је то желео од њих. Порука је била јасна и они су учинили онако како им је речено. Наравно, то је био почетак њихове службе као ученика и апостола. Као што нам је познато из даљег читања  Јеванђеља, ови људи нису имали јасно схавтање ко је заиста Христос био до Његовог васкрсења. Они нису имали никакво предзнање које их је могло припремити за овог необичног Месију нити су могли знати каква ће се жртва од њих тражити за то што га слиједе. А једнога дана Господ позва своје прве ученике. Он од њих није захтијевао савршено разумијевање. Он је само од њих тражио да оставе свој тадашњи живот иза себе и да начине прве кораке у томе да Га слиједе.
Наравно да то није била мала ствар. Замислите како би било тешко вама да вам Христос веома јасно стави до знања да жели да се одрекнете свог јединог занимања за које знате, да оставите породицу, да га дословно пратите док Он подучава, проповиједа и исцјељује болесне. Баш тог дана, упркос енормности овога позива и њиховом неразумијевању истог, ови људи су учинили оно што им је речено и постали су „ловцима људи“ за Царство Божије. Они су јасно изабрани за Христове ученике, али сигурно да им није било лако у било ком смислу до краја свог живота.
Благослов је и изазов имати јак и јасан смисао за то шта Бог жели од тебе у животу. Колико је светих људи- од првих хришћана па до данас- умрло мученичком смрћу или трпило злостављање и прогон због своје вјере у Христа? Да би се начинио само један мали корак ка светом животу потребна је борба, истрајност и воља да се издржи напетост у сопственој души и често и у односу са другим људима. Водити исправан живот захтијева љубити Бога свим својим бићем и љубити ближњег као самога себе. Покушајте то озбиљно да учините и наћићете се у многим борбама, нарочито у сопственој души.
Свети апостол Павле био је Јевреј који се обратио у хришћанство који је знао да је Бог позвао Јевреје за посебну улогу у спасавању свијета. Јевреји очигледно да су имали предност у односу на незнабожце због тога што им се Бог јављао преко Мојсија и пророка. Али свети апостол Павле је знао да Бог не показује никакву пристрасност. Слушање Закона без поштовања истог не доноси никакву корист, чак ни Христови ученици не би ништа добили да су игнорисали Христов позив да га слиједе. Оно што је важно је урадити оно што Бог захтијева од нас.
Свети апостол Павле је знао да Бог није напустио незнабошце, јер је Он свима дао савјест, знање у срцу о томе шта је исправно а шта неисправно; то је важан дио онога што значи бити људско биће у Божијем лику и наличју. Па било да је Јевреј или незнабожац, било по Закону Мојсијевом или по налогу савјести, свети апостол Павле да Бог нас све држи одговорним за истину коју смо примили. Онда је питање за свако људско биће да ли смо ми послушни Господу на основу тога што ми знамо о Његовим намјерама према нама.
Он није био у илузији да су Јевреји били савршено послушни Закону или да су незнабошци живјели у потпуности у складу са савјешћу. Свети апостол Павле учио је да смо сви сагрешили и отпали од славе Божије. Нико се не може похвалити привилегованим положајем пред Господом нити може судити другима, јер су и Јеврејима и незнабошцима (наиме, свим људима) потребни наклоност и милост Божија за искупљење сопствених душа. Свима је потребан Спаситељ Који побјеђује гријех и смрт и који нас уводи у вјечни живот Божији.
То је свакако истинито за ученике нашег Господа који нису успјели да буду послушни нити да схвате шта је Христос очекивао од њих. Они су га масовно науштали док је он хапшен и распињан, и то је било све док им се Он није јавио послије свог васкрсења и дао им Духа Светога кад су им се очи заиста отвориле. То се десило по силаску Духа Светога на Педесетницу кад су они одважно и успјешно постали „ловцима људи“ чије су проповиједи и чудотворства привеле мноштво људи у живот по Христу. Као посљедицу своје апостолске службе, они су узели свој крст у страдању, мукама свих врста, и чак мученичкој смрти Господ их није позвао на лагодан живот са посебним привилегијама, већ на један захтјеван живот који је тражио жртву за Царство Божије.
Коначно, Он то исто тражи од свих нас. Наравно, детаљи се разликују. Ми нисмо рибари из Палестине у првом вијеку нити смо стубови Цркве у смислу у ком су они били. Свети апостол Павле сигурно није мислио о нама кад је писао посланицу Римљанима о Јеврејима и незнабожцима. Могуће је ухватити се у неки посебни позив или околност других људи и онда не схватити суштину. Да бисмо били савршено јасни, суштина је да смо сви у потпуности одговорни за то да ли ћемо чути и одговорити на Божији позив у свом животу, без обзира на то колико не разумијемо или колико нам је тешко да будемо послушни.
У многоме ми имамо много мање изговора од Христових првих ученика, јер ми имамо њихов примјер и примјере многих генерација побожних људи који су слиједили Исуса Христа. Као Православни хришћани, ми смо примили пуноћу Божијег откровења кроз живот Цркве снагом Светога Духа. А умјесто да се тапшемо по раменима и једноставно да будемо горди у овом великом благослову, ми морамо понизно прихватити одговорност за оно што нам је дато. Као и стари Јевреји, ми се морамо опоменути тога да није велика ствар бити прималац Божијих захтјева ако заправо не чинимо оно што Он од нас захтијева. Као и незнабошци које помиње свети Апостол Павле, морамо се опоменути да нас савјест не води до исправног постигнућа ако га ми заправо не слиједимо. А наше учешће у Цркви неће нам бити од користи ако ми не постанемо живи свједоци Спаситељеве побједе над гријехом и смрћу у нашем свакодневном животу.
У овом Апостолском посту, ми желимо да постанемо као ови благословени људи који су оставили све иза себе и одговорили на Спаситељев позив, чак иако су често били у оскудици. Њихово разумијевање било је непотпуно и исто тако њихово делање у многим околностима. Али Господ их није напустио нити их одбацио, чак су Њега они напустили. Он је милостив и позива нас све да прихватимо Његову милост кад схватимо да нисмо чинили по Његовој вољи и да смо одбацили Његов позив. Попут апостола, ми још немамо савршену вјеру и послушност; али опет попут њих, ми смо одговорни да одговоримо на позив који добијамо на најбољи могући начин. Учинити то неће никад бити лако нити без жртве; ми ћемо се често саплитати на путу као ученици. Али ако наставимо пут понизним покајањем, сваким кораком ћемо узрасти у јаснијем слушању Христовог позива и у стицању снаге да му будемо потпуније послушни.
Колико год да нам било тешко да то повјерујемо, Исус Христос зове свакога од нас истом хитрином као што је позивао своје прве ученике и апостоле. Ми смо исто тако одговорни за послушност Њему као што су и они били, заиста чак и одговорнији јер ми имамо њихов пример пред собом. Они су морали да чекају три године на Христово Васкрсење  и оснажење Светим Духом, док ми не морамо. Нама више него Јеврејима у Старом завету или античким незнабошцима Бог отвара очи наше душе да сазнамо шта Он захтева од нас. Он нам даје велики позив да га лично поделимо у Његовом вечном и светом животу. То се не доводи у питање. Једино је питање како ћемо ми одговорити Оном Који каже свакоме од нас: „Следи ме“.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /Извор

​Господ је позвао Петра и Андреја и они су одмах, оставивши све, пошли за Њим. Позвао је Он и Јакова и Јована, и они су, такође, оставили све и пошли за Њим (Мт 4,18-24). Због чега су они тако брзо и радо пошли? Због тога што су увидели оно што је боље. Такав је закон у нашој души: сазнавши и окусивши боље, она се одвраћа од лошијег и напушта га. Ту се догађа оно што је касније Господ показао у причама о благу сакривеном у њиви, и о многоценом бисеру. Благо и бисер су вера у Господа и општење са Њим по сили вере. Ми га стичемо још у време крштења. Међутим, због чега ми тако мало ценимо то благо, и зашто га мењамо за ништавности? Због тога што за време васпитања у нас не уносе укус тог блага те оно остаје страно нашем срцу. Срце наше не зна за оно што је боље. Оно зна само за оно што је мање зло или више зло, и на томе заснива свој поглед. То је узрок због кога се неки одазивају и иду кад их Господ зове, док ми, иако звани, бежимо од Њега.

Рибари постали ловци људи. Данашње Свето Еванђеље, браћо и сестре, јесте Еванђеље Светих Апостола. Казује нам њихову тајну, шта је то Господ начинио од тих простих рибара галилејских. Чули сте како их Он позива: "Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи" (Мт 4, 18). Ловцима људи, на каквом мору, Господе? Где се то људи налазе? Ми смо обични рибари галилејски, ми ловимо рибе, ево свих мрежа наших, а Ти нас позиваш да будемо ловци људи. Како? На који начин? Где се то, у каквом мору даве људи? У мору смрти. Овај свет, земља сва, то је острво потонуло у море смрти, и ви, ви рибари галилејски пођите за Мном да људе спасавате из тог мора смрти, да им дајете бесмртност и Живот Вечни. Ми, Господе? Да ви, прости рибари галилејски.
И заиста, чуло се и збило се то одмах. Ето, ти прости људи, ти прости Галилејци, како вели Свето Еванђеље, одмах оставише мреже своје, Петар и Андреј, два брата и одоше за Њим. То учинише исто, истога дана, такорећи после неколико тренутака, и два брата, Јован и Јаков, синови Заведеја. И они оставише лађу и оца свога и отидоше за Њим. За ким идете? Гле, тај Исус из Назарета за којим сте ви пошли још није учинио никакво чудо. То је био тек почетак Његовог рада у овоме свету, а ви идете за Њим, остављате занат свој, мреже, земљу, породице своје. За ким идете? Сада не знамо, идемо, али имамо у срцу неко осећање, неку силу да идемо за Њим, да Га послушамо, нека буде оно што Он хоће од нас. То је оно што нас води, предати се сав Господу Христу, Њему на послушање, себе не слушати, себе згазити, све своје оставити и за Њим поћи.
И заиста, три и по године ишли су они за Њим, гледали шта Он ради, испитивали, проверавали: ко је Он, шта је Он, шта то Он даје људима? Они су ишли за Њим, а Он је, како се вели у данашњем Еванђељу, проходио Галилеју и остале крајеве, проповедајући Еванђеље о Царству Небеском и исцељујући сваку болест и сваку немоћ по људима. Сваку немоћ и сваку болест по људима (Мт 4, 23). То је Господ! И када су они сами почели силом Његовом, именом Његовим, кад их је Он послао на проповед, да васкрсавају мртве, да исцељују од свих болести, они су онда почели да се убеђују да је Он заиста необичан човек, не неки велики самоучитељ или пророк, већ нешто веше од тога – Господ, Месија, Спаситељ света!
И кад се сва Јудеја и Галилеја узбунила, и пита се: Ко је то, ко је тај Исус? Ко си ти, што си дошао, зашто мучиш душе наше, шта нам носиш? Он Сам, Господ, пита ученике Своје: "А шта ви мислите ко сам ја"? Тада Петар иступи и рече: "Ти си Христос, Син Бога Живога", (Мт 16, 15-16) тј. Ти си Спаситељ, Месија, Син Бога Живога. Тиме је откривена сва тајна Господа Христа, сва сила Његова, али у исто време је откривена и сила Светих Апостола. Но и то је било све мало: васкрсавати мртве, исцељивати сваку болест и немоћ по људима, то јесте нешто, али није све.
Када је Господ распет, те ноћи побегли су сви ученици од Њега. Сви ти рибари галилејски, који су Именом Његовим васкрсавали мртве, побегли од Њега! Шта сад? Изгубљена је свака нада, они су требали да буду ловци васељене, а гле! Та смрт побеђује Њега, њиховог Учитеља, ено Га на крсту... Издише, умире... али васкрсава и силази међу њих. Они се тада сећају Његовог позива: "Хајде за мном," када су чули и пошли за Господом Христом, и од грешника постали проповедници. Гле, колико је међу светитељима разбојника, бивших разбојника који су се покајали, пошли за Господом Христом кроз веру и љубав и све свете врлине, ишли за Њим и себе изградили као Света божанска небеска бића, небеске људе. Колико је простих људи, колико занатлија, колико земљорадника, колико научењака, колико философа, колико научника чувши позив: "Хајде за мном", пошло за Господом Христом, за крстом, у лађу бесмртности, у Цркву Христову, и искрцали се у Небеске обале, и постали Христови, постали вечни, постали бесмртни.
Свима њима Господ даје – шта? Даје Вечни Живот. Даје Вечни Живот кроз Вечну Истину, кроз Вечну Правду, кроз Вечну Љубав, кроз Вечна Божанска Добра којих је пуно Свето Еванђеље, да бисмо се ми научили чинити та дела, те врлине. Ми? Зашто? Када чујемо тај позив: "Хајде за мном", а често се препустимо својим страстима, својим ситним жељама, својим прљавим гресима, а не знамо за Њега. Не реци: та, за мене многогрешног нема Вечне Истине, нисам ја достојан да ми Господ да Вечну Правду, Вечну Истину, Вечни Живот. Коме ти то говориш? Њему, Господу Човекољупцу, Једином Човекољупцу Господу Христу, Њему Који је велике грешнике миловао, Њему Који је великог грешника Закхеја Апостолом начинио, Њему Који је од разбојника Мојсија начинио Светог Мојсија Мурина, Њему Који је од Магдалене – која је била пуна ђавола и бесова, начинио светитељку равноапостолну, коме ти то говориш да Он за тебе нема љубави и да ти неће дати Вечну Истину, Вечни Живот?
Хајде за мном! Реши се, пођи за Њим. Видећеш, то је, то је пут радости, и жртва коју ти чиниш, пут монашки, духовног миља, умиљења душе. Све тешкоће које ти доживиш у овоме свету ради Господа Христа, то су тешкоће које те искрцавају на ону обалу, које те кроз калварију и Голготу воде у Васкрсење, у победу над смрћу. Не сумњај! Оставио си мало за Господа Христа. Неки грех свој мали или велики грех, страст своју малу или велику страст, оставио си ма шта, оставио си за Господа Христа и пођеш ли за Њим – ти спасаваш себе! Не њега, Он је Спаситељ! Идући за Њим, идеш за самога себе и тиме чиниш себи вечну корист, вечну правду. Ми себи помажемо, себе чинимо победницима, а Он нам због те велике силе Своје даје ту силу, ту Вечну Љубав и Вечну Правду. Само од тебе и мене зависи да живимо по Његовој великој љубави у овоме сету, да живимо по Његовим еванђељским заповестима у овоме свету, а ви знате те заповести чудне, од оне најмање до оне највеће. Све је то Божански узвишено и свето: не само љубити ближњег свог (Лк 10, 27), не само та заповест испуњава душу миљем, него љуби и непријатеље своје, љубите оне који вас куну, молите се Богу за оне који вас гоне (Мт 5, 44). Гле, ти си хришћанин, ти онда иди за Господом Христом, приљежно. Вели Свето Еванђеље: "Љубав не завиди" (1 Кор 13, 4). Завидиш ли, ти тонеш у дно смрти. Завист – велико море смрти око тебе, душа се дави, спасавај себе из тог мора. Љубав се не надима, не горди, не мисли зло, пише у Светом Еванђељу. Неда ти да у твом уму царује нека мисао зла. Или не трпиш, или чиниш још неко зло дело. О каква страхота! Ти, ти онда ниси са Господом Христом, не чујеш Његов глас дивни и божански: Хајде за мном! Он ти даје силе и моћи да ти заиста избациш из себе сваку злу жељу, сваку злу мисао, да никоме зло не мислиш, а камоли зло да кажеш, да не говорим о псовци. Ти, ти си онда Христов, ти идеш за Њим: Хајде за мном! Не реци: ја сам недостојан. Не, од тебе зависи, све од тебе зависи – да се отресеш свога греха, своје страсти, своје смрти, свога ђавола. Он (Христос) те позива: Хајде за мном. Не мораш поћи за Њим. Гле, све је смртно код тебе! Све је смртно код тебе, све, али Он, Он ће те искрцати на обалу бесмртности. Ти само помисли: Господ је сишао у овај свет ради нас, да би се ми могли спасити са обале смрти. Господ ће ради вере твоје и моје, све Божанско да да теби и мени, да себе спасавамо идући за Њим, од сваке смрти да спасавамо себе, од свакога греха, од свакога ђавола, од свакога зла. То можеш и ти, могу и ја. Не реци: слаб сам. Не, Апостол Павле је имао исту прилику, као и ја и ти. Свети Сава отишао је за Господом Христом, свега се одрекао. Сетите се: царевић, краљевић, сав у сјају, престо га чека, све оставио кад је чуо позив Господа Христа: Хајде за мном! Пош'о за Њим, бацио све! После је он живео осамнаест година у Светој Гори, дан и ноћ проводио у молитви и посту, и гле, шта је постало од Растка краљевића, шта?! Свети Сава, највећи Србин, најбесмртнији Србин, највећи човек Српски, највећи учитељ и просветитељ, највећи војсковођа духовни српски, највећи бесмртни Патријарх Српски – ето ко је постао младић Растко, који је у седамнаестој години напустио све и пошао за Господом Христом. Тај пут тражи, пут тај даје ти – шта? Царство Небеско! Какав богаташ постајеш идући за Господом Христом, и ти и ја и сваки хришћанин! Нема греха који ти Он неће опростити ако пођеш за Њим. Јер пошавши за Њим, ти си пошао у борбу против сваког ђавола, у борбу против сваког греха, прво греха у твојој души, прво страсти у твојој души, прво зла у твојој души. Устани на њега, то је главни непријатељ твој, не спољни непријатељ. Ми обично измишљамо непријатеље око себе, те онај ми је крив, те онај ми не да да постим, те онај ми завиди, те не могу због њега да идем Христу. Не, не варај себе, лажеш себе! Главно је зло у теби, у твоме греху, у твоме среброљубљу. Нећеш да се смириш пред Господом Христом. Погледај, не пођеш ли за Њим, ти си стварно дављеник у мору смрти, ти стално умиреш и иструлићеш сав. Пођеш ли за Њим, ти ћеш се искрцати на обалу бесмртности и стећи Живот Вечни.
Све у Цркви Христовој води васкрсењу мртвих. Ево, Свето Причешће које се прима данас, и за време поста, и увек, шта је то? То је васкрсење из свих смрти. Примаш Господа Христа Победитеља смрти – о каква радост! Где си смрти? Где је твоја победа, пакле, ђаволе, где је твоја сила?! Све је ишчезло, свега нестаје. Ти причешћујући се идеш сав у Небеско Царство, само живи достојно Господа Христа, немој да Свето Причешће скрнавиш, враћаш се на старе грехе, на стара зла. Истина, слаби смо људи па се враћамо на старе грехе, али ту је покајање, ту је свемоћни еванђељски васкрситељ, који те може васкрснути свакога дана и сваке ноћи. Пао си у грех, страшан грех и поново пао, стоти си пут пао, устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих и обасјаће те Христос (Еф 5, 14). То је позив Светог Апостола Савла или Павла. Да, Васкрслог Савла у Апостола Павла.
И ти, ти васкрсни себе из мртвих покајањем. Нема греха, нема страсти, нема смрти која тебе хришћанина може победити. Крштен си, причешћујеш се, ту ти је покајање, ту вера, ту милосрђе. Прихвати ма коју од тих светих врлина и она ће те васкрснути из твојих смрти, победити грехе у теби.
Господе! Нека свако уво, нека свако људско уво чује твој позив: "Хајде за мном"! Нека све пође за Тобом, да би се све искрцало на лађу Цркве Твоје, у Небеске Светове Твоје, у Царство Небеско. Амин.

Његово блаженство Патријарх Светог града Јерусалима и све Палестине Теофил III састао се у понедјељак, 8. јуна 2026. године, са грчким премијером Киријакосом Мицотакисом и предсједником Константиносом Тасуласом током званичне посјете Грчкој. Разговори су били фокусирани на положај хришћанских заједница на Блиском истоку, статус светих мјеста у Јерусалиму и сарадњу између грчке државе и Јерусалимске Патријаршије. Централни дио посјете био је састанак у резиденцији премијера, на којем је премијер Киријакос Мицотакис потврдио посвећеност Грчке заштити хришћанског присуства у Светој земљи и очувању историјског статуса кво (status quo) јерусалимских светиња. Према извјештајима грчких медија, премијер је изразио посебну забринутост због изазова са којима се православне хришћанске заједнице суочавају усљед тренутне нестабилности широм Блиског истока. Он је такође истакао значај недавног састанка патријарха Теофила са предсједником САД Доналдом Трампом и изразио интересовање за исходе тих разговора. Патријарх јерусалимски навео је да је Трамп нагласио важност заштите хришћанског присуства на Блиском истоку и одржавања статуса кво у Јерусалиму. Према ријечима Теофила III, предсједник САД је такође пренио поздраве грчком руководству и изразио намјеру да по посјети региону у будућности обиђе и Грчку. 
Кључни исход посјете било је потписивање Меморандума о сарадњи између Јерусалимске Патријаршије и грчких министарстава спољних послова и културе. Споразум предвиђа заједничке напоре на очувању, обнови и дигиталном каталогизовању црквених светиња, рукописа и историјских споменика који се налазе под управом Патријаршије.
Након церемоније потписивања, грчка министарка културе Лина Мендони и патријарх Теофил разговарали су о пројектима обнове неколико историјских локалитета, укључујући подворје (метох) Гроба Господњег у центру Атине и једну византијску цркву у регији Илија која је претрпјела оштећења током земљотреса.
Током одвојеног састанка са предсједником Константиносом Тасуласом, обје стране су потврдиле намјеру да продубе сарадњу. Предсједник је похвалио улогу Јерусалимске Патријаршије у очувању хришћанске баштине Свете земље и пружању подршке локалним заједницама погођеним регионалним сукобима. Са своје стране, Његово блаженство Патријарх Светог града Јерусалима и све Палестине Теофил III  нагласио је да Јерусалимска Патријаршија данас носи не само духовну одговорност, већ и важну хуманитарну и дипломатску мисију. Он је рекао да заштита светих мјеста и одржавање хришћанског присуства у региону остају међу најважнијим приоритетима Цркве у условима непрекидних криза широм Блиског истока.  Посјета је потврдила блиске историјске везе између Грчке и Јерусалимске Патријаршије, као и заједничку забринутост за будућност хришћанских заједница и вјерске баштине у једном од најнестабилнијих региона на свијету. Припрема вјеронаука.нет

Историјски православни Храм Свих Светих, један од најзначајнијих споменика црквене баштине у јужној Албанији, свечано је освештан на празник Свих Светих 7. јуна у граду Химара.
Богослужењем је, на празник Свих Светих началствовао митрополит ђирокастерски Натанаил. Током обреда освештана је и новоизграђена капела унутар црквеног комплекса, посвећена Светим Апостолима и Светом Николају Чудотворцу. Обраћајући се вјерницима, Митрополит Натанаил је истакао важност хришћанског живота утемељеног на вјери, смирењу и љубави. Он је охрабрио вјернике да слиједе примјер светитеља, које је описао као „свјетлост свијету”. Црква Свих Светих заузима посебно мјесто у историји Химаре. Саграђена 1775. године, сматра се једном од најбоље очуваних православних цркава у Албанији. Храм се налази у историјској четврти Стара Химара (Химара-Фшат), у близини древне тврђаве и главног пута који води у град.
У архитектонском смислу, овај споменик културе се истиче као тробродна базилика са равним кровом. Унутрашњост је подијељена са два уздужна аркадна лука која почивају на каменим стубовима. Од посебног значаја био је њен оригинални дрвени иконостас из 18. вијека, који стручњаци сматрају једним од ријетких сачуваних примјера црквеног дубореза у земљи. Према локалном предању, овај храм посјећивао је и у њој проповиједао Свети Козма Етолски, један од најистакнутијих православних мисионара на Балкану током 18. вијека. Црква је претрпјела велику обнову у оквиру пројекта Аутокефалне Православне Цркве Албаније између 1999. и 2000. године, што је помогло да се очува историјски карактер овог споменика.
Упркос свом културном и вјерском значају, црква је у више наврата била на мети лопова. Локални медији су извијестили да су криминалци 2013. године украли девет изрезбарених стубова са иконостаса, за које се вјерује да датирају из 18. вијека. Раније је такође било покушаја уклањања других елемената из унутрашњости храма, док су почетком деведесетих година прошлог вијека са звоника украдена четири историјска звона. 
Недавни чин освештања истакао је како трајни духовни значај Цркве Свих Светих, тако и непрекидне напоре да се богата православна баштина Албаније заштити за будуће генерације. Припрема вјеронаука.нет /Извор: gorthodox.com

​Свети апостол Јерма је један од Седамдесеторице апостола. Био је Римљанин, али по рођењу Грк. Живио је крајем 1. вијека. Помиње га апостол Павле у посланици  Римљанима: "Поздравите Асинкрита, Флегонта, Ерма, Патрова, Ермија, и браћу која су с њима" (Рм 16, 14). На основу помена његовог имена у Посланици Римљанима може се претпоставити да је припадао хришћанској заједници и да је, можда, био један од њених истакнутих чланова, с обзиром на чињеницу да га апостол Павле назива по имену и укључује међу „браћу“. Али да ли је ово исти Јерма, аутор чувеног дјела "Пастир", или неки други? - тешко је рећи. Неки древни извори идентификују Јерму поменутог у посланици са састављачем „Пастира“, али многи истраживачи, не без разлога, сматрају да су то различите личности. Данас је најважнији извор података о животу и личности Јерме његово сопствено дјело. Није јасно ко су били Јермини родитељи. Очигледно је био роб, а затим ослобођеник. Црквено предање сматра Јерму епископом града Филипима. Према другим изворима био је епископ у Филипопољу Пловдив, што се види из спискова Седамдесеторице апостола који се приписују светом Иполиту Римском и Доротеју Тирском. Св. ап. Јерма је завршио свој живот као мученик. Оставио је врло поучну књигу "Пастир" према откривењима анђела Божјег. По свом садржају Пастир се може подијелити три дијела: пет Виђења, дванаест Заповијести и десет Прича. У „Пастиру“ се о аутору дјела каже се да је живио у Риму за вријеме папе Климента, да је у почетку био богат, да се бавио световним пословима. Јермина супруга била је оштра на језику. Синови су били  порочни, нису поштовали родитеље, кршили су Божји закон и пошто није био према њима строг Бог га је казнио губитком богатства ... Збуњен узроцима несреће која га је задесила, Јерма је био просвијетљен због тога у низу виђења које је имао. Ова виђења и упутства су садржај књиге. Према форми излагања „Пастир“ спада у ред апокалиптичних дјела. Књига је имала толико утицаја да је привремено била укључена као саставни дио Библије, али није ушла у коначни канон Светог писма.

Име Његове Светости патријарха московског и све Русије г. Кирила могло би бити додато у шири пакет санкција који је представљен у уторак, потврдила су за Euronews тројица дипломата. Појединачне санкције подразумијевају замрзавање имовине и забрану путовања. Овај потез представља наставак напора европске администрације да санкционише истакнуте личности из руског јавног и вјерског живота, након што је првобитни покушај доживио неуспјех 2022. године. Личне санкције против руског патријарха покушане су трипут раније, али их је претходна мађарска влада, на челу са тадашњим премијером Виктором Орбаном, сваки пут блокирала сматрајући да се хришћански лидери и вјерске слободе не смију користити као оруђе у политичким сукобима. Међутим, политичке промјене на европском тлу донијеле су и другачији курс из Мађарске. Након што је управљање преузела нова влада Петера Мађара (Péter Magyar), из Будимпеште су стигли сигнали да извршна власт више неће користити право вета када је у питању овај конкретан случај. Бриселски званичници су брзо реаговали на ову промјену курса и одмах вратили име руског патријарха на предложени списак санкција. 
Иако службени Брисел држи у тајности коначна имена појединаца под санкцијама све до званичног усвајања, уврштавање патријарха Кирила у приједлог већ је изазвао талас коментара. Поједине аналитичке групе упозоравају да би увођење санкција Предстојатељу РПЦ могло створити опасан преседан у међународном праву и додатно продубити јаз између Запада и Истока. Поред тога, унутар саме ЕУ предстоје тешки преговори. Да би санкције ступиле на снагу, потребна је апсолутна сагласност свих 27 држава чланица. С обзиром на комплексне економске и политичке интересе појединих земаља, постоји могућност да се одређена имена „избришу“ из коначног документа како би се избјегле унутрашње блокаде. 
Временски рок за доношење коначне одлуке је прилично кратак. ЕУ настоји да усагласи све детаље у вези са овим, 21. по реду пакетом санкција до средине јула, првенствено због рокова који се односе на енергетски сектор и контролу цијена руске нафте. Остаје да се види да ли ће европски лидери жртвовати вјерска питања зарад постизања ширег економског заједништва. Припрема вјеронаука.нет

​Преподобни Исакије живио је у 4. вијеку положивши монашке завјете и подвизавајући се у пустињи. Поријеклом је „са истока“ највјероватније из Сирије.  Током владавине цара Валенса (364 - 378), ревносног присталице Аријеве јереси, почео је прогон православних. Прихвативши крштење од аријанског епископа Евдоксија, Валенс му се заклео да ће прогонити Православље свим средствима и одржао је своје обећање. Његова тринаестогодишња владавина била је стални прогон православних. Издао је декрет према којем ће сви, не штедећи било које године, пол или ранг, бити приморани да прихвате аријанизам, а противници да се казне смрћу. Прогон је био посебно жесток у Цариграду, гдје су све православне цркве затваране и рушене а неке претворене у стаје.
Сазнавши за прогон, преподобни Исакије напустио је пустињу и дошао у Цариград да утјеши и ојача православне. Његове ријечи охрабриле су и ојачале прогоњене, јер је Исакије био пун мудрости и благодати. Дубоко је оплакивао судбину православних и молио се Богу да окрене царево срце и усади му милост и правду.  У то вријеме, варварски Готи, који су живјели дуж Дунава, ратовали су против царства. Заузели су Тракију и упутили се ка Цариграду. Када је цар Валенс са војском напуштао престоницу, преподобни Исакије  се, окрећући се цару, гласно узвикнуо: „Царе, отвори цркве православнима, а онда ће ти Господ помоћи!“. Али цар, не обраћајући пажњу на његове ријечи, самопоуздано је наставио својим путем. Три пута је преподобни Исакије  поновио свој захтјев и пророчанство. Бијесни цар је наредио да преподобног Исакија баце у дубоку јаругу обраслу трњем. На дну јаруге налазила се мочвара, из ње се није могло изаћи. Али преподобни Исакије   је уз помоћ Божију остао жив, изашао је, сустигао цара и рекао: „Хтио си да ме уништиш, али свети Анђели су ме извели из понора. Слушај ме, отвори цркве православнима и побиједићеш своје непријатеље. Ако ме не послушаш тада се нећеш вратити жив, већ ћеш изгорјети у огњу“. Цар се зачудио храбрости старца и нареди својој пратњи Сатурнину и Виктору да узму преподобног Исакија  и задрже га у затвору до његовог повратка.
Убрзо се пророчанство светитељево обистинило. Готи су побиједили и почели да гоне грчке војнике. Цар се, заједно са својим аријанским заповједником, склонио у шталу са сламом и нападачи су их спалили. После вијести о царевој смрти, преподобни Исакије   је пуштен и почели су да га славе као Божиег пророка. Када је свети цар Теодосије Велики (379 - 395) изабран на престо, он је, по савјету Сатурнина и Виктора, позвао старца код себе, упознао га са великом чашћу, затражио свете молитве и испунио сва његова упутства. Протјерао Аријанце из Цариграда и вратио цркве православнима. Преподобни Исакије  је желио да се врати у пустињу, али Сатурнин и Виктор су га молили да не напушта град и да га заштити молитвама. На периферији Цариграда саградили су мјесто за живот за светитеља, гдје су му се монаси окупљали. Тако је настао манастир,у којем је игуман и духовник био преподобни Исакије. Такође је хранио лаике, и много помагао сиромашнима и невољницима. Дошавши у дубоку старост, преподобни Исакије  је преподобног Далмата (датум слављења 3. август) учинио игуманом, по чијем jе имену касније та обитељ назваna Далматска.  Преподобни Исакије  је умро 383. године. Мошти светог Исакijа положене су у цркви „Светoг првомученика и архиђакона Стефанa“ у близини далматског манастира.

Братство манастира Ватопед на Светој Гори обезбедиће месечне стипендије од по 500 евра за десет сиромашних студената Богословског факултета како би им се помогло у завршетку студија, саопштио је игуман тог манастира, архимандрит Јефрем. По повратку на Свету Гору игуман Јефрем је послао српском патријарху Порфирију писмо у коме је изразио захвалност на дочеку и гостопримству које је делегација манастира имала током вишедневног боравка у Србији, наводећи да су представници Ватопеда стекли позитиван утисак о верницима и верском животу у земљи, саопштила је Српска православна црква.
"Дозволите нам да искажемо своје духовно укрепљење и радост коју смо задобили током, иако веома кратког, боравка међу Вашим благочестивим и богобојажљивим стадом. Са једне стране, задивили смо се аутентичној и чврстој вери православног српског народа, која тријумфује кроз многа искушења и невоље, а са друге стране и Вашим добрим и веома трудољубивим напорима за духовно плодоносно узрастање повереног Вам од Господа нашег Исуса Христа словесног Винограда", истакао је игуман Јефрем.
Захвалио је патријарху Порфирију на позиву да светиња буде донета у Србију и саопштио да је манастирско братство донело одлуку да ће обезбедити месечне стипендије од по 500 евра за десет сиромашних студената Богословског факултета како би им се помогло у завршетку студија. Предвиђено је и да најбољи студент Богословског факултета сваке године добије посребрену икону Владичице Богородице као награду, док ће најбољим ученицима сваког разреда Богословије Светог Саве бити намењена посребрена икона Пресвете Богородице. У писму је поновио и речи којима је још приликом доласка у Србију благословио српски народ, истичући да присуство Појаса пресвете Богомајке представља до сада незапамћен благослов за православни српски род и нашу земљу.
"Смирено сматрамо, Ваша Светости, да присуство најсветијег Појаса пресвете Богородице у Србији није случајан догађај, већ знак особите богоматеринске заштите и благовољења према Вашој часној личности и Вашем словесном стаду", наводи се у писму игумана Јефрема. Извор: Танјуг

Свештеномученик Терапонт, епископ кипарски, подвизавао се као монах, а потом служио као епископ на острву Кипар. Током прогона цара Диоклецијана (284-305), свети Терапонт је храбро исповиједио име Христово и умро мученичком смрћу.
Испуњавајући своју архијерејску службу, свети Терапонт је просвијетлио свјетлошћу хришћанске вјере и крстио многе незнабожачке Грке. 
Мошти светог мученика биле су прво на Кипру и прославиле су се бројним чудима, а затим су 806. године пренесене у Цариград. Разлог за пренос моштију била је опасност од инвазије Сарацена. Значајно је да је на путу, када је брод са моштима испловио за Цариград, из њих почело да тече миро, а путници на броду чудесно су се спасили током олује молитвама светог Терапонта.
806. године свете мошти су пренесене у новоизграђену цркву у част светог мученика Терапонта, а миро је наставило да од њих извире и чинила су се чуда. Молитвама светог Терапонта изсцијељене су најозбиљније болести,а умирући су се вратили у живот. Након многих мука, свети Терапонт је убијен у Лидији, близу ријеке Ермус, 259. године.

У пратњи ватопедских монаха и уз највише почасти, Часни Појас Пресвете Богородице у касним ноћним часовима свечано је стигао у манастир Ватопед на Светој Гори, након историјског и благословеног боравка у Београду од Спасовдана 2026. године. Повратак ове велике хришћанске светиње на њено стално боравиште обиљежен је свечаним бродским сиренама грчке обалске страже приликом приласка пристаништу ман. Ватопеда. Бројни вјерни народ из Србије имао је прилику да се поклони овој светињи, која се вијековима чува у ватопедској ризници и која је позната по бројним чудама и исцјељењима.
Манастирско братство, предвођено игуманом Јефремом, дочекало је Часни Појас уз молитвени трепет и благодарење Мајци Божјој за све благослове којима је овај свештени догађај у Србији уродио. 

Свети апостол Карп  старогрчки Καρπος, апостол из реда седамдесеторице апостола. Карп је живио у граду Александрија Троадска, на обали Мраморног мора, недалеко од древне Троје. Био је ученик и сапутник светог апостола Павла. У 2. посланици Тимотеју апостол спомиње Карпа, у чијој је кући у Троади оставио кабаницу и књиге: "Кад дођеш донеси ми кабаницу што сам оставио у Троади код Карпа, и књиге, а особито кожне" (2 Тим 4, 13). Познавајући Карпа као честитог човјека и узвишене чистоте ума, апостол Павле га је поставио за епископа Верије Тракијске. Апостол Карп је отишао да проповиједа Јеванђеље на острву Крит. Тамо га је посјетио свети Дионисије Ареопагит који о њему свједочи да је био човјек необично чистог ума, кротости и незлобивости; да му се у визији јавио сам Господ Исус с ангелима Својим, и да никад није почињао свету литургију док претходно није имао небеско виђење. Свети апостол Карп је умро у Верији (према другим изворима, прихватио је мученичку смрт за вријеме прогона од стране цара Нерона).

​
Свети апостол Алфеј
Свети апостол Алфеј био је отац апостола Јакова Алфејева (Мт 10, 3; Мк 3, 18; Лк 6, 15; ДАП 1,13) и Левија Алфејева (Мк 2, 14). Левије је био цариник којег је Господ позвао ријечима: „Хајде за мном“ (Мк 2, 14). Остављајући све иза себе, Левије је слиједио Христа и све вријеме био Његов стални пратилац. Апостол Левије се такође звао Матеј и управо је он написао прво Јеванђеље. Свети апостол Алфеј рођен је у галилејском граду Капернауму, али гдје је проповиједао јеванђеље није познато. Према предању, двоје друге Алфејеве дјеце, Аверкије и Јелена, такође су постали хришћани и пострадали су мученички (Јелена је каменована, а свети Аверкије је био везан наг умро мученички од убода пчела).

Треће обретеење (проналазак) главе Претече и Крститеља Господњег Јована, које се догодило око 850. године, Српска Православна Црква слави 7. јуна. Након усјековања главе Јована Крститеља, његови ученици су узели његово тијело и сахранили га у самарјанском граду Севастији, а часну главу Иродијада је бацила на депонију. Међутим, жена царског управитеља Хузе тајно је узела свету главу, ставила је у посуду и сахранила на Маслинској гори, на једном од Иродових имања. Прво обретење главе догодило се у IV вијеку, када је ова земља већ припадала благочестивом велможи Инокентију, који је одлучио да на њој подигне цркву. Касније, након низа догађаја, глава Јована Крститеља сахрањена је у пећини близу града Емесе. Године 452. догодио се њен Други проналазак (обретење) када ју је пронашао архимандрит локалног манастира Маркел. Треће обретење главе догодило се око 850. године. Током напада Сарацена, светиња је пренесена из Емесе у Комане (око 810-820), гдје је током година иконоборства било закопана у земљу. Пошто је јерес иконоборства побијеђена, патријарху Игњатију (847-857) је, у сну, показано мјесто гдје се налазила часна глава. Патријарх је о томе обавијестио цара, који је послао посланство у Комане, усљед чега је дошло до Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља. Након тога, светиња је пренесена у Цариград, гдје је постављена у придворну цркву.

На први поглед питање изгледа једноставно. Отворимо православни мјесецослов (црквени календар) и тамо видимо конкретне бројеве. У Руској Православној Цркви до данас је прослављено око пет хиљада светитеља — оних чија су имена унесена у црквени календар и у чију част се служе богослужења. Али то је само на први поглед. У стварности је питање много сложеније него што се чини. 
Православна Црква није само Руска црква. Постоје многе друге Помјесне православне цркве: Антиохијска, Грузијска, Српска, Румунска, Бугарска и друге. Свака од њих има своју историју, своје националне светитеље, од којих се многи још увијек поштују само у оквиру једне Цркве.
А ту су и светитељи из времена неподијељене Цркве — прије раскола 1054. године. То су, на примјер, свети Мартин Турски, свети Бенедикт Нурсијски, свети Бонифатије, просвјетитељ Њемачке, Свети Ансгар, архиепископ хамбуршки (865). Они су живјели у западном дијелу хришћанског свијета, али припадају заједничкој ризници хришћанства и поштују се у православљу. И коначно, сваке године Црква наставља да прославља нове свете. Само у XX и XXI вијеку, у Руској Цркви је канонизовано више од хиљаду нових мученика и исповједника који су страдали током година прогона. Процес канонизације се наставља: ​​истраживања, свједочанства и житија откривају нам нове свједоке вјере. Поред тога, Црква стално рађа нове свеце. У свакој генерацији постоје они који се одазивају Христовом позиву: "Хајде за мном!" (Јн 1, 43). Дакле, могуће је дати тачан број свих светих, али само за одређени тренутак. Ова цифра ће се стално мијењати.
Коме и зашто је потребна канонизација светитеља?
На први поглед, може се учинити да је канонизација нека врста награде човјеку за праведан живот. Али то није тако. Бог зна своје угоднике и без наше потврде. Њихову судбину у вјечности, у Царству Небеском, не одређује Црквени сабор, већ сам Господ. Светитељ није онај кога су „именовали“, већ неко у коме је живио и дјеловао Свети Дух.
Канонизација је прије свега позив свакоме од нас на живо општење са таквим човјеком. Јер светитељ није само примјер из прошлости. Њему се можемо обратити молитвом у свако вријеме, осјећајући да између нас не постоји зид времена. Зато канонизација није потребна светитељима, него нама, људима. Она на неки начин чини видљивим оно што је у вјечности већ откривено.
Постоји још један важан смисао канонизације. Прослављајући светитеље, Црква нам у њиховом лику показује конкретан примјер: ево личности која је живјела свој живот са Богом, њен пут може постати пут наде и за вас. Када читамо житија светитеља, ми не проучавамо само биографију и не дивимо се само њиховим подвизима. Ми у њиховом искуству тражимо оно што може бити блиско и нама.
Неко проналази нешто блиско и драго у молитвеном подвигу преподобних — на примјер у животу преподобног Сергија Радоњешког или Серафима Саровског. Неко препознаје себе у неустрашивој вјери новомученика XX вијека. Неко налази утјеху у житију Марије Египћанке, у њеном паду и великом покајању.
Тако светитељи постају наши пријатељи, учитељи и молитвеници. Њихова житија свједоче да је могуће живјети усред зла овога свијета и сачувати чистоту. Могуће је пасти и поново устати. Могуће је сачувати вјеру кроз страдања и мученичку смрт.
Јер светитељи су били исти људи као и ми. На крају крајева, свети су били исти људи као и ми. Патили су, били су уморни, борили су се са сумњама, са поносом, са страховима. Али у свим околностима свог живота, тражили су Бога и пронашли Га. Дакле, свети нису само споменици прошлости. Сваки од њих је пут који води ка Богу и позив да заједно ходамо тим путем. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: фома.ру/ Аутор: Свештеник Јевгениј Мурзин

​Православна црква одаје почаст свецима који су свакодневно угађали Богу, врши посебне службе у њихову част и подсећа нас на њих све време. Зашто је тако? Прво, ради се о томе да када се сећамо светаца, учимо да подражавамо њихове врлине и да одржавамо нашу душу и тело чистим и неокаљаним. Слово уочи Христовог рођења каже: "Зашто се сећамо Светих Отаца?" и даје одговор: „Нека и ми, браћо, чинимо добра дела и спријатељимо се са Богом и синовима Његовог Царства. Такви су били и наши свети преци. Били су људи попут нас, али мрзели су тело, уступили су телесно духовном и обуздали га. Волели су будност, пост и непрекидну молитву. Стога би сви требало да буду ревносни и да чине оно што су они чинили, а не попут лопова, пијаница или зликоваца који ће се мучити са ђаволом".
Друго, Црква нас непрестано подсећа на свеце како бисмо могли да им прибегнемо у невољама и да им укажемо част. Свети Василије Велики каже: „Унесрећени прибегавају светима, срећни долазе к њима; један ће наћи ослобађање од тешких околности, а други да заштити своје благостање. Овде ћете срести побожну жену која се моли за децу, тражећи повратак умрлог мужа и здравље болесних. Нека ваше молбе буду достојне светаца ... Свети хор, света пратња! Несаломиви пук! Заједнички чувари људског рода! Добри сапатници у бризи, помагачи у молитви, најјачи заговорници, светла универзума, цвеће цркава ... Земља вас није скривала, али небо вас је дочекало; врата раја су вам се отворила" (Разговор 19 о Светих четрдесет мученика. Дела Светих Отаца, том VIII). Такво указивање поштовања свецима је дао Заједнички Учитељ, и такву снагу он је приписао њиховим молитвама. Треће и коначно, Света Црква често се сећа светаца како би они стално чували наше духовно заједништво са њима. Што се чешће сећамо светаца, све смо им ближе; што се више обраћамо њима, то више постајемо уверени да су нам најдражи учитељи, пријатељи и доброчинитељи, и што им се више приближавамо, то више запалимо своју љубав према њима. Давид каже: "Како су ми недокучиве помисли твоје, Господе!" (Псалам 139, 17). Дакле, браћо, није узалуд да нас Света Црква стално подсећа на свете Божје, већ нас подучава њиховој вери, тако да увек можемо да им прибегнемо као поузданим помагачима у тешким ситуацијама нашег живота, тако да увек можемо ценити и и бити захвални за њихова добра дела и никада не прекидати наше духовно заједништво са њима. 
Будимо, браћо, пажљиви према намерама Цркве и следимо свете. „Погледајмо њихов начин живота и замислимо њихову веру, њихову љубав, наду, ревност, живот, непоколебљивост у патњи и стрпљење, чак и до проливања крви; да бисмо могли бити крунисани њима у слави" (Тачно  излагање православне вере, књига 4, погл. 15). Амин.
одговор дао: о. Виктор Гурев​ /За сајт вјеронаука.нет превела из Каталога добрих дела  САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ
Извор: https://azbyka.ru/otechnik/Viktor_Gurev/prolog-v-pouchenijah-na-kazhdyj-den-goda/137

Икона Пресвете Богородице „Умекшање злих срца" (назива се и „Симеоново пророштво“) прославља се у Недјељу Свих Светих (поред утврђеног датума 26.8. по новом, односно 13. августа по старом календару). Вјерници пред овом иконом траже заступништво у тешким животним ситуацијама, посебно током сукоба и менталних болести. Назив „Умекшање злих срца“ значи превазилажење непријатељства кроз љубав и милосрђе. На овој икони, Богородица је приказана са рукама склопљеним у молитви на грудима и погнутом главом - баш као на иконама Благовијести, када од Арханђела добија вијест о свом предстојећем безгрешном зачећу и рођењу Спаситеља. Међутим, на овој икони око Богородице нису приказани анђели, већ мачеви или стријеле усмјерене ка срцу, којих има седам - ​​по три стријеле са десне и лијеве стране, а седма у средини доле. Ови мачеви/стријеле представљају ријечи праведног Симеона Богопримца, које је он изговорио Богородици, када су га, 40-ог дана након рођења Богомладенца Христа, праведни Јосиф и Пресвета Дјева Марија довели у храм да би извршили обреде над Њим по Мојсијевом закону. Симеон је узео Младенца Христа у наручје и објавио присутнима да је Он очекивани Месија, а окрећући се Његовој Пречистој Мајци предсказао је: „А и теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многих срца" (Лк 2, 35). „Оружје“ овдје значи патњу, а симболични број седам на икони у Светом писму значи „пуноћу“ нечега, у овом случају - пуноћу све туге, „туге и срчаног бола“ које је Пресвета Дјева поднијела у свом земаљском животу.
Још једна икона Богородице, Седмострељна икона, блиска је икони Умекшање злих срца. Разликује се само по распореду мачева/стријела: Седмострељна икона има три са једне стране и четири са друге. У стара времена, ове иконе су се доживљавале као различите, али у наше вријеме се сматрају се варијантама једне исте чудотворне иконе Пресвете Богородице. Икона Дјеве Марије Умекшавање злих срца/Седам Стрела постала је посебно позната 1830. године, када је колера харала у Волођи. Становници су се у страху ослонили на помоћ Царице Небеске, носећи Њену икону у литији около града, – послије чега је болест почела да нестаје, да би епидемија у потпуности престала. 
Тропар, глас 5
Умекшај наша зла срце, Богородице, нападе оних који нас мрзе одагнај и сваку тескобу душе наше разреши. На Твоју свету икону гледамо, страдањима се Твојим и милошћу Твојом према нама ражалошћујемо и ране Твоје целивамо а од стрела, наших које Те рањавају, страхујемо. Не дозволи нам, Мати милосрдна, да од тврдоће срца свога и тврдоће срца ближњих наших страдамо, јер Ти ваистину јеси злих срца умекшавање.
МОЛИТВА Пресветој Богородици у част њене иконе УМЕКШАЊЕ ЗЛИХ СРЦА
О, Многостадлана Мајко Божија, Узвишенија од свих кћери земаљских по чистоти Својој и по страдањима која си на земљи поднела, прими многоболне уздахе наше и сачувај нас под кровом милости Своје. Јер, другог уточишта и топлог заступништва осим Тебе не знамо и имајући смелости пред Оним Који је од Тебе рођен помози нам и спаси нас молитвама Својим, да бисмо без спотицања стигли до Царства Небеског, где ћемо са светим певати у Тројици Јединоме Богу сада и увек и у векове векова. Амин.
Кондак 1.
Теби, изабраној Дјеви Марији, узвишенијој од свих кћери земаљских, Мајци Сина Божијег, Кога за спасење света предаде, са умилењем кличемо: погледај на многожалосно живљење наше, опомени се туга и болести које си и сама претрпела, јер си, као и ми, на земљи рођена, и саучествуј са нама по милосрђу своме, да бисмо ти клицали: Радуј се, многожалостива Мајко Божија, јер тугу нашу у радост претвараш! … Припрема вјеронаука.нет/ Извор: фома.ру

Недјеља свих светих (грч: Αγίων Πάντων), прва недјеља послије Свете Педесетнице (Духова), посвећена свим Светима (иза Педесетнице, почињући од 1. недјеље, тј. недеље свих светих означавају се недјеље са седмицама бројем 1-32). Недјеља свих светих је хришћански празник, када поштујемо успомену на све свеце без изузетка, знане и незнане.​ У служби овога дана и синаксару набрајају се по рангу сви свети: праоци, патријарси, пророци, апостоли, мученици, свештеноначалници, свештеномученици, преподобномученици, преподобни, праведни и цео лик светих жена. Успомену свих светих слави се иза недјеље Силаска Св. Духа зато што су се апостоли, након Силаска Св. Духа, снабдевени силом Св. Духа, разишли по цијелом свијету да проповиједају јеванђеље из чије су проповиједи као изданци и светитељи Цркве Христове, који се за нас моле. Од понедјељка након Недеље свих светих почиње Петровски или Апостолски пост, који служи као припрема за велики празник у част светих и првоврховних апостола Петра и Павла 29. јуна/12. јула.
Прво чврсто свједочанство о празнику Свих Светих односи се на одломак из омилије светог Јефрема Сиријског, који говори о празнику „у знак сјећања на мученике читаве васељене“ 13. маја 373. године у Нисибису (данас Нусајбин, Турска) и Едеси (данашња Урфа, Турска), а из једног слова цара Лава VI Мудрог (886-912), види се да се успомена на све свете празновала послије Недјеље Свете Педесетнице. Знамо, да се још у вријеме Светог Јована Златоустог, славила се успомена свих светих мученика у недјељу послије Духова. Празник Свих светих коначно је успостављен током 6. вијека, као што се помиње 535. године. У 9. вијеку западна црква је усвојила празник Свих светих, а коначно га је установио папа Гргур IV (827- 844). 
Прочитај "БЕСЕДА У НЕДЕЉУ СВИХ СВЕТИХ" Епископа Атанасија (Јевтића)

После молебног канона Пресветој Богородици, који је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио 6. јуна 2026. године пред Часним Појасом Пресвете Богородице у храму Светог Саве на Врачару, једна од највећих хришћанских светиња је најсвечаније испраћена у царску лавру манастир Ватопед на Светој Гори. Бројни верни народ је узео молитвено учешће у овој историјској духовној свечаности и свим срцем заблагодарио Мајци Божјој и Њеном Сину, Господу и Спасу нашем Исусу Христу, на великом благослову којим су закрилили српску престоницу и српски род православни. Уз државну химну коју је извео Полицијски оркестар, уз највише црквене и државне почасти, кроз шпалир који су сачињавали припадници Гарде Војске Србије, Жандармерије, питомци Војне академије, ученици Богословије Светог Саве и млади у народним ношњама, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, отачаствени архијереји, свештенство, монаштво и хиљаде благочестивих душа најсвечаније и најдостојанственије су испратили Часни Појас Пресвете Богородице, високопреподобног игумана ватопедског Јефрема и његово свето братство. 
Док се бруј звона заветног храма српског народа разливао њеним улицама, престоница је одисала благодарношћу ватопедским монасима на свим бесцен даровима којима су нас великодушно даровали: на безобалној љубави коју су посведочили према српском народу и нашој Цркви, на јединству и заједништву којим су нас загрлили, на пожртвовању и храбрости којима су нас својим примером поучили, на осмеху, лепоти и радости који су поново засијали на нашим лицима, на утехи, миру и спокоју којима сада одишу наша срца. 
Са великом радошћу објављен је и податак да је од 20. маја у 20 часова до данас у 14 часова кроз храм Светог Саве на Врачару, поклонивши се Појасу Пресвете Богородице, прошло 916.825 верника. 
Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на испраћају Часног Појаса Пресвете Богородице 
Драга децо наше Свете Православне Српске Цркве, децо Светог Саве и децо Светог кнеза Лазара, децо Светосавског и Косовског завета, децо Новог завета, завета Христовог! Испуњена је наша душа радошћу и срца наша дишу дахом и духом љубави. Јер имали смо ових дана благослов, благослов који нисмо очекивали и благослов који се не може исказати обичним људским језиком и речима. Тај благослов јесте љубав Божја у односу на нас и љубав нас слабих и немоћних, као уздарје Богу, наша љубав у односу на Њега, али и љубав која се простире у односу на читаву творевину Божју и љубав за коју и сада знамо да постоји међу нама. 
Зато нека та љубав, љубав Божја и љубав нас једних према другима, остане дар, залог и задатак да не само да је чувамо, него да њом живимо у пуноћи, да она буде критеријум и мера и да, једном речју, Мајка Божја буде наш најузвишенији и најбољи могући пример за углед, јер је Она и наша заштитница. Нека Њене речи „Нека буде по речи твојој” и Њене речи „Чините како вам каже Господ Христос”, Син Њен и Бог наш, буду и наш правац и смерница, јер то је наш завет.
 
Данас немамо речи којима можемо да искажемо благодарност и вечни смо дужници љубави Божјој, Пресветој Богородици, али и доброти и љубави у односу на Бога, на наш народ, на нашу Цркву, па немојте замерити што ћу бити личан, и на нашу смерност. Дужници смо љубави игумана  Јефрема и свете светогорске обитељи ватопедске која се многоструко и на много начина показивала у наша времена, али још више у прошлости, од Светог Саве па наовамо. Ми нисмо ништа друго него, једном речју, деца – духовна деца манастира Ватопеда. Ватопед је место где је Бог засадио корен из кога је изникло велико стабло, разгранало се и донело огромне духовне плодове који се зову српски народ и Српска Православна Црква. И у тој речи ко хоће да види и хоће да чује, све му је дато да разуме и да спозна.
 
Дакле, упућујем огромну благодарност и вечну захвалност, до земље поклон и метанија, у име читавог нашег народа и читаве наше цркве оцу архимандриту Јефрему и свештеном братству ватопедском за љубав, за подршку, за веру, за молитву, за то што постоје и што се труде да буду људи Божји у најбољем смислу те речи. Ми не можемо узвратити, али остаје да се и ми молимо једни за друге и за братство манастира Ватопеда.
 
Ја бих молио оца игумана, архимандрита Јефрема, да нам се овом приликом обрати. Он одлази са Часним Појасом Мајке Божје, али остаје благодаћу Божјом и он и Појас и благослов Пресвете Богородице. Остаје радост, остаје љубав, остаје мир и остаје спознаја да смо једни другима потребни, да једни друге треба да чувамо и да смо једно у Господу ма колико свако имао одређене посебности.
 
Беседа Високопреподобног архимандрита Јефрема, игумана ватопедског, на испраћају Часног Појаса Пресвете Богородице 
 
Пошто је ваш Свети Владика одлучио да затражи од нашег манастира Ватопеда да донесемо овамо Часни Појас Пресвете Богородице – то је била Богом надахнута одлука. Зато нисмо могли да будемо равнодушни. Одлазимо носећи Часни Појас, идемо у Свету Гору, али одлазимо с тим да вас не заборављамо. Јер ово све што сте изрекли, тиме сте задобили наша срца. Србија је земља православља. То је показао и доказао ваш народ тако што је за ово време, за ове дане, милион људи пришло да се поклони Часном Појасу Пресвете Богомајке.
 
Зато присуство Пресвете Богомајке овде међу вама није случајан догађај. То је доказ да је Бог примио трудове и напоре свих вас. То је потврда од саме Пресвете Богородице да ће подржавати вашу земљу. Ваша земља може да буде по земаљским мерилима поражена много пута, али долази, међутим, Пресвета Богородица и уверава нас да Србија иако је изложена многим непријатељима и опасностима, постоји и постојаће зато што се ослања на темеље православног светог Предања.
 
Немојмо заборавити да је и Свети кнез Лазар, који је пре шест векова поклонио нашем манастиру Часни Појас Пресвете Богородице, био у овом свету владар. Имате Светог Саву као завет и завештање, имате његовог оца, такође владара, Светог Симеона Мироточивог, а мајка му је постала монахиња са именом Анастасија. Све ове чињенице су доказ да је духовни живот увелико изнад царстава овог света и свега овоземаљског.
 
Будите уверени у себи да као што је Свети кнез Лазар посветио Београд Пресветој Богородици, тако и Пресвета Богородица заузврат долази сада и овековечује свој часни покров и своју заштиту над овим градом и народом. Зато колико год до вас стоји, колико год можете, останите увек у вези са Господом Христом, а то је могуће само у Цркви и кроз Цркву. Као што је говорио Свети старац Пајсије Светогорац: „Нашу земљу неће спасити ни америчке ни европске базе, али оно што ће спасити нашу земљу и сваку земљу јесу духовне базе – то су наши манастири, то су наше парохије. Ту је утеха духовна за наш народ”. Зато вас све молим и преклињем, са сузама у очима, са молитвом у срцу, држите се вере православне. 
И на крају да се захвалим. Благодаримо Његовој Светости Патријарху, високопреосвећеним и преосвећеним архијерејима. Хвала вашим сарадницима, оцима и благословеној омладини која је чувала ред ових дана. Захваљујемо такође господину министру полиције што је бринуо о безбедности и реду. Такође благодаримо господину министру Ненаду Поповићу за његов допринос. И свима вама хвала, браћо и сестре! Иако одлазимо, ви сте приморали наша срца да се приљубе уз вас! Живела православна Србија!
***
Његова Светост Патријарх г. Порфирије је затим испратио Часни Појас Пресвете Богородице, игумана Јефрема и његово свето братство до београдског аеродорма Никола Тесла. Кроз шпалир припадника Гарде Војске Србије посторејног на аеродромској писти светињу и драге госте са Свете Горе испратили су и: потпредседник Владе и министар унутрашњих послова г. Ивица Дачић, потпредседник Владе и министар привреде гђа Андријана Месаровић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања гђа Милица Ђурђевић Стаменковски, министар задужен за област међународне економске сарадње и област друштвеног положаја Цркве у земљи и иностранству др Ненад Поповић, директор Полиције г. Драган Васиљевић. Извор

Свети преподобни исповједник Гаврило Грузијски (Ургебадзе) уврштен је у календар Румунске православне цркве. Ову одлуку одобрио је Свети синод на радном засједању одржаном у сриједу у Патријаршијском двору. Истовремено су одобрени и богослужбени текстови (служба) посвећени поштовању овог светитеља, који ће се, почев од сљедеће године, прослављати сваке године 2. новембра.
Овај приједлог је упућен након учешћа делегације Румунске патријаршије на сахрани патријарха грузијског Илије II. Том приликом, представници Румунске православне цркве посјетили су и манастир Самтавро, мјесто гдје је Свети Гаврило провео посљедње године свог живота. Овај догађај представља чин узајамности према Грузијској православној цркви, која је раније у свој календар уврстила неколико румунских светитеља.
Године 2022. румунски манастир Палтин – Петру Вода добио је на дар дио моштију Светог Гаврила Грузијског, који је даривао отац Матеј Тулкан, румунски парох из Монтекатини Термеа у Италији.

Свети преподобни исповједник Гаврило Грузијски рођен је 26. августа 1929. године у Тбилисију, главном граду Грузије, а на крштењу је добио име Годердзи. Још од дјењинства показивао је снажну тежњу ка духовном животу, саградивши у породичној башти малу цркву украшену иконама које је спасавао од уништења током безбожничког режима.
Након одслужења војног рока у совјетској војсци, примио је монашки постриг добивши име Гаврило. Његова исповједничка храброст постала је позната широм Грузије 1965. године, када је током јавне манифестације у организацији комунистичких власти запалио огромни Лењинов портрет. Због овог чина је ухапшен, изведен пред суд и затворен на седам мјесеци у психијатријску болницу. Након пуштања на слободу, наставио је своје служење, стрпљиво подносећи страдања и прогоне кроз које је пролазио због своје вјере. У посљедњим годинама живота боравио је у манастиру Самтавро, гдје је око себе окупио бројно монаштво и постао познат по дару прозорљивости и својим духовним савјетима. Упокојио се у Господу 2. новембра 1995. године и сахрањен је у порти манастира. Грузијска православна црква га је канонизовала 2012. године, а двије године касније његове мошти су обретене и положене на поклоњење вјерницима у цркви Преображења Господњег у оквиру манастира Самтавро. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: басилица.ро

Канонизације Блажене Ксеније Петроградске, из 1988. године, Православна црква се сјећа 6. јуна. Наиме, у јуну 1988. године, на Помјесном Сабору Руске Православне Цркве блажена Ксенија Петроградска је канонизована. Ова светитељка је у руском народу поштована и много прије канонизације. Света Ксенија (световно Ксенија Григоријевна Петрова) рођена је између 1719. и 1730. године у Санкт Петербургу. Претпоставља се да је била из племићке породице. Ксенијин муж, Андреј Фјодорович Петров, био је појац дворског хора. Ништа није познато о детињству и младости Блажене Ксеније.Када је Ксенија имала 26 година, њен муж је изненада умро. Озбиљне промјене су се десиле у души младе жене, као резултат тога, она је потпуно промијенила свој дотадашњи миран и спокојан живот.Ксенија је сву своју имовину поделила сиромашнима, а кућу је дала својој доброј пријатељици Параскеви Антоновој . Да би постигла срећу у Богу, Ксенија је изабрала безумље  Христа  ради  –  посебан духовни подвиг.Обукла је одјећу свог покојног мужа  -  прслук, кафтан, панталоне и качкет  -  и тако одјевена кренула у погребну поворку. Родбина и њени пријатељи бејаху помислили да јој је смрт Андреја Фјодоровича помрачила разум. Сви су се били веома сажалили на њу. А Ксенија их је, као она која је изгубила разум, тешила говорећи: „Андреј Фјодорович није умро, већ се оваплотио у мене, Ксенију, која је давно умрла“ Тако је започело њено лутање улицама Петрограда. Блажена Ксенија у свом новом животу стекла је главне хришћанске врлине - смирење и кротост. Никада није узвраћала злом за зло. Мештани су поштовали Ксенију као праведну пред Богом. 
Светитељка је већ за живота чинила чудеса и својим молитвама помагала људима. ​Блажена Ксенија је живјела скоро четрдесет и пет година у јуродивом подвигу. Блажена Ксенија је умрла најраније 1794. а најкасније 1806. године. Сахрањена је на Смоленском гробљу у Санкт Петербургу. Поштовање Свете Ксеније Петроградске почело је још за вријеме њеног земаљског живота. Православна црква Блажену Ксенију Петроградску прославља 24. јануара по јулијанском, односно 6. фебруара по Грегоријанском календару.

Преподобни Михаило Исповједник био је родом из Фригије, Рођен је у породици ревносних хришћана и од малих ногу се посветио монашком животу, Његова светост патријарх Тарасије послао га је у манастир смјештен на обали Црног мора. Патријарх Тарасије хиротонисао је светог Михаила за епископа града Синада (Синадска митрополија Цариградске патријаршије). Због свог светог живота и мудрости свети Михаио стекао је дубоку љубав вјерујућег народа и посебну пажњу царева Нићифора I Геника и Михаила Рангабе.
 У то вријеме царевао је цар, иконоборац Лав Јерменин (813-820). Патријарх је послао преподобног Михаила, заједно са светом браћом Теодором  и Теофаном, да наговоре цара да престане да прогони православце. Цар је мучио Светог Михаила и послао га у изгнанство.
Враћајући се из изгнанства, преподобни је поново страдао због поштовања светих икона. Пратитељи Светог Михаила, свети Теодор и Теофан, били су мучени: усијани жигови стављани су на њихова лица натписима који их осуђују. Добили су надимак „Уписани“.
Новоосуђени свети Михаило са својим учеником Јовом прогнан је у манастир Павеиада. Послије Теофилове смрти, царица Теодора (842-855) обновила је поштовање икона и позвала Светог Михаила да преузме патријаршијски трон умјесто свргнутог иконоборца Јована Граматике. Током владавине Лава Јерменина, свети Михаило је, као ревносни изобличитељ иконоборства и „поборник побожности“, прогнан у затвор у Евдокијади, гдје је  умро 821. године. Учествовао је на Седмом Васељенском сабору 787.године.  Глава Светог Михаила чува се у лаври Светог Атанасија на Атосу, дио моштију је у Иверском манастиру (манастир Иверон) .