Поријеклом из Кападокије. Васпитан од родитеља у дубокој побожности. Од дjетињства се молио да га Бог води путем спасења.У младости је посjетио Свету земљу, гдjе је од светог Симеона Столпника добио пророштво о својој будућој пастирској служби. У тежњи за пустињачким животом, настанио се у Палестини у пустој пећини, у којој су, према предању, преноћила тројица мудраца, који су дошли да се поклоне рођеном Спаситељу свијета. Ту је живио 30 година у великом уздржавању и непрестаној молитви. Они који су жељели да живе под његовим вођством постепено су почели да хрле подвижнику. Када црква више није могла да прими окупљене монахе, светитељ је, након молитве, узевши кадионицу са хладним угљем, прошао кроз пустињу. На једном мјесту угаљ се изненада запалио а тамјан изгорио. Овдје је преподобни основао и први општежитељни манастир, или Лавру. У манастиру је Св. Теодосије основао болнице, одвојене болнице за монахе и мирјане, прихватилишта за старе. У манастиру се окупило до 700 монаха. Богослужења у манастиру вршена су на три језика  -  грчком, грузијском и јерменском. Његовом молитвом много пута се догодило чудо умножавања хљебова неопходних за исхрану просјака окупљених у манастиру. По налогу светог Теодосија, Лавра је, помагала свима у невољи који су јој долазили, док је сам светитељ био узор дјела милосрђа. Када се појавила јерес Јевтихија и Севера,  који нису признавали тајне и свештенство, преподобни Теодосије ревносно је устао у одбрану православног учења, због чега га је јеретички цар Анастасије (491-518.године) прогнао у ропство, али послије смрти цареве вратио се у манастир. Но прије тога,преподобни Теодосије прво је написао писмо цару, а затим је отишао у Јерусалим и у Великој цркви гласно повикао: „Ко не поштује четири Васељенска сабора, да буде анатема“.  Током свог живота добио је дар исцјељења болесних и друга чуда. Упокојио се мирно у 105. години (529.године), предвидјевши своју смрт три дана раније. Сахрањен је у пећини у којој је живио на почетку монашког подвига. Припремио: сајт вјеронаука.нет

Међуконфесионална непрофитна организација Wycliffe Bible Translators, лидер у области превођења Библије већ деценијама, саопштила је да је постигла изузетан напредак у циљу да Библија буде доступна на свим језицима свијета. По њиховој изјави, један од кључних фактора за убрзавање рада је употреба вјештачке интелигенције. Организација је, крајем деведесетих, поставила себи циљ - да изврши преводе на све језике до 2025. године. Од приближно 7 300 језика, Wycliffe Bible Translators превели су 750 цијелих Библија и још 1 700 Нових завјета“.​ Предсједник Wycliffe Џон Чеснут истакао је да савремена достигнућа омогућавају први пут у историји да се озбиљно размишља о испуњењу Великог завјета – доношењу Јеванђеља сваком народу. Он је изразио увјерење да се овај циљ може остварити у наредним годинама.
„Ово је прва генерација која може да погледа и каже: 'Ово би се могло догодити у нашем животу.' И желим да кажем да је то невјероватан дан бити дио онога што Бог чини широм свијета“, рекао је он.

Угледни међународни теолози и професори учествоваће на симпозијуму „Први Никејски васељенски сабор (325. године): Православна вјера – основ црквеног јединства“ у организацији Румунске Патријаршије од 13. до 17. маја 2025. године у Букурешту (Румунија).
Уважени учесници
На листи уважених гостију су:
Његово Високопреосвештенство митрополит писидијски Јов (Геча) (Цариградска патријаршија);
Његова еминенција Ђанфранко Гиланда са Факултета канонског права (Понтификални Грегоријански универзитет);
Његово Високореосвештенство архиепископ лосанђелески и западноамерички Максим (Васиљевић) – (Српска православна црква);
Његово Високопреосвештенство митрополит констанцијски и амохостски Василије (Карајанис) – (Кипарска православна црква);
Остали учесници:
професор Христос Арампатзис (Аристотелов универзитет у Солуну);
професор Пабло Аргарате (Универзитет у Грацу);
професор Богдан Г. Буцур (Православна богословска академија Светог Владимира, Њујорк);
отац Лудовицк Данто, декан Факултета канонског права на Католичком институту у Паризу;
архимандрит Захарија Захару (Манастир Светог Јована Крститеља, Есекс, УК).
Овим уваженим гостима придружиће свештенство, професори, теолози и истраживачи из Румуније.
Програм и теме
Симпозијум, поводом 1.700 година Првог васељенског сабора, биће отворен у Патријаршијској палати 14. маја, а главне сесије биће одржане на Православном богословском факултету у Букурешту.
Догађај ће се имати четири главне теме:
-Никејски символ вјере и његова васељенска рецепција
-Историјски контекст Првог васељенског сабора у Никеји
-Први васељенски сабор и литургијско предање Цркве
-Значај канонских одлука Првог васељенског сабора за црквени живот
Значајна година за Цркву
2025. година представља значајну прекретницу за Румунску православну цркву, са неколико кључних свечаности. Међу истакнутим догађајима је и освећење Народне Саборна цркве од стране цариградског и румунског патријарха 26. октобра. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: басилица.ро

У писму честитке 47. предсједнику Сједињених Америчких Држава, предстојатељ Грузијске православне цркве истакао је значај хришћанских темеља и констатовао висока очекивања свјетске заједнице. Католикос-патријарх све Грузије Илија II упутио је честитку изабраном 47. предсједнику Сједињених Америчких Држава Доналду Трампу. 
„Господине предсједниче, од срца вам честитам на избору за 47. предсједника Сједињених Америчких Држава. Очекивања људи од вас су велика, не само у Америци, већ и широм свијета. Истина је да сте у инаугурационом говору главни акценат ставили на јачање своје земље, али се сви надају да ће успјешно спровођење постављених циљева донијети добре промјене уопште и превазићи низ озбиљних изазова​. Посебно је важна ваша жеља да браните традиционалне вриједности засноване на хришћанској свијести и не штедите напоре да постигнете мир на земљи.
Свака власт је од Господа, али срећан је онај народ и она власт која своју службу везује за Бога. „Благо човјеку који се узда у Господа“ (Пс 39,5).
Бог вас благословио, вашу породицу и вашу администрацију. Бог благословио Америку и свијет.
С дубоким поштовањем, Католикос-патријарх све Грузије, архиепископ мцхетски и тбилиски, митрополит пицундски, сухумски и абхаски“, наводи се у честитки патријарха. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: 1тв

У свијету, Георгије Васиљевич Говоров рођен је 10. јануара 1815. године у селу Чернавскоје, провинција Ориол, од оца Василија Тимотијевича Говорова, свештеника, и мајке Татјане Ивановне која је била из свештеничке породице. У осмој години живота (1823.године) кренуо је у Ливенску духовну школу. 1837. године дипломирао је Орловску Духовну Богословију и уписао Кијевску Духовну Академију.  из Орловске богословије и ступио у Кијевску богословску академију. 1841. године дипломирао је на Академији са научним степеном магистра, и са јеромонашким именом Теофан. Затим је предавао на Санкт Петербуршкој богословској академији. 1847. године, у оквиру руске црквене мисије, послат је у Јерусалим, гдје је посјетио света мјеста, древне монашке обитељи, разговарао са старцима свете Свете Горе, проучавао списе отаца Цркве из древних рукописа. Овдје је на Истоку будући светац темељно проучавао грчки и француски језик, упознао се са јеврејским и арапским језиком. Избијањем Кримског рата, чланови Духовне мисије су опозвани у Русију, а 1855. Св. Теофан у чину архимандрита предаје на Санкт Петербуршкој богословској академији (СПДА), а затим постаје ректор Олонетске богословије. Од 1856. године архимандрит Теофан био је настојатељ амбасадне цркве у Цариграду, од 1857. године - ректор СПДА. 1859. године посвећен је за епископа Тамбовског и Шацког. Да би подигао јавно образовање, епископ Теофан уређује парохијске и недјељне школе, отвара женску епархијску школу. Истовремено му је стало и до подизања образовања самог свештенства. Од јула 1863. године светитељ је боравио на Владимирском трону. 1866. године, на молбу, повучен је у  Успенско-Вышенски скит Тамбовске епархије. Вријеме ккоје би му преостало од богослужења и молитве, свети је посветио је писанњу. Након Васкрса 1872. године почиње да живи као затворник (тј. живи одвојено од свијета, да би се посветио духовним сазрецањима). Тада  пише књижевна и теолошка дјела: тумачење Светог писма, превод дјела древних отаца и учитеља, писао је бројна писма разним лицима која су му се обраћала са питањима о неким недоумицама, тражећи помоћ и смјернице. Приметио је: „Писање је неопходна служба Цркве. Најбоља употреба дара за писање и говор је претварање у опомену грешника “.Светитељ је имао дубок утицај на духовни препород друштва. Његово учење је у много чему сродно учењу старца Пајсија Величковског, посебно у откривању тема о старчеству, паметном понашању и молитви. Његова најзначајнија дјела су „Писма о хришћанском животу“, „Добротољубље“ (превод), „Тумачење апостолских посланица“, „Обрис хришћанског морала“; "Мисли за сваки дан у години". Светитељ се упокојио 6. јануара 1894. године, на дан Крштења Господњег. Сахрањен у Казанској катедрали испоснице Вишењскаја. Канонизован 1988. године као подвижник вјере и побожности, који је својим бројним креацијама дубоко утицао на духовни препород друштва, што чада Цркве могу сматрати практичним водичем у питању хришћанског спасења.  У једном од многих написаних дјела овог светитеља може се прочитати: ʺУмрли настављају и на земљи да живе, у памћењу живих, својим добрим дјелимаʺ. Припремио сајт Вјеронаука.нет

23. (10.) јануара, наша Црква прославља Григорија Ниског - светитеља, оца и учитеља Цркве (између 335. и 340 - послије 394. године), епископа града Нисе, једног од највећих хришћанских богослова. 

О невјероватној породици Светог Григорија? Зашто га називају чуваром православља? И на која најважнија богословска питања питања  је дао одговоре и која је од његових мисли изазвала озбиљну полемику.​
Велики земљаци
Григорије Ниски, заједно са старијим братом Василијем Великим и блиским пријатељем Григоријем Богословом (или Григоријем Назијанзином), припадао је плејадии познатих Великих Кападокијаца (Кападокија је регион Мале Азије који је био дио Источног Римског царства, данас припада Турској).
Сви су они били, како бисмо сада рекли, „земљаци“. А.В. Карташев је написао да је „њихова домовина Кападокија и сусједни региони средишта Мале Азије били пребивалиште земљопосједничких породица које су част своје титуле и својих породица сматрале давањем своје дјеце највишем могућем образовању“. Ови Оци Цркве у другој половини IV вијека послије Рођења Христовог, ослањајући се на искуство древне философије, у строго православном духу, развили су догмат о Светој Тројици и одобрили је на Другом васељенском сабору (381. год).
Тада су Римско царство буквално уздрмали спорови са Аријанцима и другим јеретицима, а расправе о Богу, Личностима Св. Тројице и Њиховом односу, о односу двије природе у Христу биле су толико раширене и свеприсутне да су се буквално прелиле на улице и тргове градова. Православни хришћани свих сталежа друштва и држава, свих степена образовања, започели су расправе и спорове око догмата. И сам Григорије Ниски о томе је писао с иронијом и не без изненађења:
"Неки који су се тек јуче и прекјуче отргли од најтежих физичких послова, одједном су постали професори богословије. А други опет, који су изгледа били слуге, које су толико пута извлачиле батине да су морали да побегну од ропског рада, сад пуни неке важности философирају о појму недокучивости. Свугде је много таквих људи: по улицама, пијацама, трговима, на раскрсницама. То су и трговци платном, мењачи новца, продавци намирница. Ти их питаш за новац а они философирају о Рођеном и Нерођеном (Богу Сину и Богу Оцу). Човек хоће да сазна цену хлеба, а они одговарају – Отац је већи од Сина. Желиш да се обавестиш да ли је спремљено купатило, а они ти кажу – Син је постао из небића".

Шта је Григорије сањао?
Григорије Ниски рођен је у Кесарији Кападокијској (данас град Кајсери у Турској) у богатој аристократској породици са дубоком хришћанском традицијом. Од његових девет браће и сестара, четворицу је Црква прославила као свеце: свете Василија Великог и Петра Севастијског, преподобну Макрину Млађу и блажену Теозву. Њихова бака Макрина била је прогоњена за вријеме цара Диоклецијана, мајка Емилија, такође прослављена као светица, била је кћерка мученице. Дјед Григорије је био епископ. Прво стекавши образовање у незнабожачкој школи у Кесарији, Григорије је потом учио код старијег брата Василија, који је студирао у Атини. Иако је Григорије припадао тако јединственој хришћанској породици, у младости је био веома наклоњен древној реторици и философији, а преживио је својеврсно искушење спољашњом науком, чак је одлучио да прво постане секуларни бесједник и учитељ реторике.
Али један сан је имао судбоносну улогу у његовом животу. Када је једног дана, на имању његове мајке, одржана прослава у част преноса моштију четрдесет мученика, Григорије, који је дошао на прославу, „био је прилично одсутан“ и генерално је био веома несрећан што је био отргнут од својих научних задатака. Али када је легао у кревет, тада је у сну видио да жели да уђе у башту, али неки свјетлоносни ратници га нису пропустили и само захваљујући заступништву једног од њих, коначно је успио да уђе. Овај сан је толико утицао на Григорија да је напустио световне науке, окренуо се читању светих књига и постао чтец („анагност“) на богослужењима. Послије смрти своје побожне супруге Теосевије, 365. године н.е, Григорије, који је напустио дужност чтеца и поново се заинтересовао за читање незнабожачке литературе, поново се окреће проучавању Светог Писма. Убрзо напушта свијет и настањује се у манастиру који је основао његов старији брат Василије Велики.

Епископ чувар
У ово вријеме сам Василије Велики води жестоку борбу против аријанске јереси. Када постане архиепископ кесаријски, 372. године обратио се свом брату са молбом да постане епископ града Нисе, пошто су му били потребни одани помагачи. Након много убјеђивања, Григорије се сагласио.
Његово епископство праћено је бројним нападима Аријанаца. 375. године светитељ је неправедно оптужен за проневјеру црквеног новца, лишен епископског трона и ухапшен. Међутим, Григорије побјегне из притвора и сакрије се на сигурно мјесто. Три године касније, након смрти цара Валента, заштитника Аријанаца, у бици код Адријанопоља 378. године, Григорије се вратио у Нису на епископски трон.
Григорије Ниски активно се супротстављао јересима Аријанаца, Евномијанаца и Аполинаријеваца, учествовао је на Сабору 379. у Антиохији против јеретика који нису поштовали дјевственост Богородице и других који су се поклоњали Богоматери као Божанству. Нови цар Теодосије, поријеклом из Шпаније, био је тврди Никејац. Сазива у Цариграду 381. године Други васељенски сабор, којим се потврђује Никејско вјеровање, и у коме активно учествује Григорије Ниски. Након Другог васељенског сабора царским едиктом из 381. године, име Григорије уврштено је на списак епископа-чувара православља. Сви остали епископи који су жељели да задрже своје катедре били су, према овом едикту, у заједници са овим епископима чуварима.
Света Тројица
Богословље Григорија Ниског уживало је ауторитет и у Византији и на средњовјековном Западу. Његова дјела су преведена на латински, јерменски, грузијски, сиријски језик. Његово богословље имало је запажен утицај на полемику око исихаста у Византији у 14. вијеку. У теологији Григорија Ниског јасно се види његово дубоко познавање класичне грчке философије: посебно Платона и Плотина, као и природне философије и физике Аристотела. Поред тога, он се држи алегоријске методе тумачења Оригенових библијских књига. Потоњи теолог је, такође, имао опипљив утицај на Григорија.
У заједништву и теолошкој сарадњи, Василије Велики, Григорије Богослов и Григорије Ниски коначно успостављају формулу односа између Јединствене Божанске Суштине и Три Ипостаси или Личности, коју и даље користимо: Бог је Једна Суштина у три Ипостаси - нераздјељива Тројица.
Контроверзни моменти
У исто вријеме, ставови Григорија Ниског о есхатолошком процесу, тврдњи о коначности паклених мука и апокатастази сматрају се изузетно контроверзним. По Григорију, послије васкрсења и Страшног суда, када нестану зло и порок, сви грешници, па чак и сам сатана биће спашени Божанском ватром. Ови његови ставови увијек су изазивали приговоре у Цркви. Аутор: Јуриј Пушчаев /извор: фома.ру/ превод; вјеронаука.нет

Предстојатељ Албанске православне цркве Његово Блаженство архиепископ Тиране, Драча и све Албаније Анастасије наставља борбу за живот. Како се сазнаје, напори љекара да га одвоје од механичке респираторне подршке нису дали резултате, па су одлучили да пређу на трахеостомију. Напомиње се да је прошло 20 дана од када је архиепископ Анастасије хоспитализован на одјељењу интензивне његе Опште атинске болнице "Евангелизмос".
„Како се сазнало, покушаји лекара да га искључе из механичке подршке за дисање нису дали резултате, па је одлучено да се настави са трахеостомијом. Ово је медицинска процедура коју љекари сматрају неопходном у случајевима продужене интубације како би се смањили ризици повезани са њом“, наводи се у саопштењу.95-годишњи архиепископ примљен у болницу у Албанији 30. децембра са симптомима тешке вирусне инфекције. Међутим, 3. јануара 2025. године његово здравље нагло се погоршало па је пребачен у атинску болницу "Евангелизмос" гдје је у почетку лијечен на одјељењу интензивне његе.
10. јануара, након погоршања желудачног крварења, оперисан је и потом интубиран на  интензивној њези. Љекари који га лијече, предвођени професорком интензивне његе госпођом Анастасијом Котаниду, његово стање су, оцијенили као критично. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: romfea.gr

Грчка православна црква прославила је, 19. јануара 2025. године, 45. годишњицу повратка једне од својих главних светиња – крста на којем је разапет Свети апостол Андреј Првозвани. Његово Високопреосвештенство митрополит Патре г. Хризостом (Склифас) служио је 18. јануара вечерње богослужење у Саборном храму Св. Андреја, а 19. јануара – Јутрење и Литургија у част годишњице овог догађаја, пише OrthoChristian.
По предању, апостол Андреј је посљедњих година живио у Патри, гдје је окупио велику хришћанску заједницу и учинио многа чуда. Око 67. године послије Христа Светитељ је у Патри разапет на крсту у облику слова X.
Почетком XIII вијека у Грчкој створена је Кнежевина Ахаја или Ахајска кнежевина, држава крсташа. У Патри је основана латинска архиепископијска катедра, на чијем је челу био бургундски монах Антилм. Под њим је крст св. Андреја је однесен у Француску, гдје је држан у опатији Св. Виктор у Марсеју.
Као резултат интеракције Православне Цркве, Цариградске патријаршије и Католичке цркве, крст је враћен у Патру 19. јануара 1980. године. Француски кардинал Роже Ечегарај (фр. Roger Marie Élie Etchegaray) донио је светињу у Грчку и предао је митрополиту Патре Никодиму (Валиндрасу). Реликвија је положена у гвоздени кивот у зиду храма у Патри поред друге светиње храма – главе апостола Андреја, која се вијековима чувала у Ватиканској базилици, а у Патру ју је вратио папа Павле VI године. 1964. године. Под митрополитом Хризостомом крст је постављен у позлаћени кивот, украшен сценама из живота апостола. Светиња се чува у сјеверном пролазу Саборног храма Св. Андреја Првозваног у Патри. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: благовест.инфо

22. јануара наша Црква молитвено се сјећа светог Филипа, митрополита московског. Ко је био Филип, митрополит московски и зашто је страдао?
​Рођен 11. фебруара 1507. године. Стојећи једном као младић у цркви чу где свештеник чита из Јеванђеља: „Нико не може два господара служити“, и уплаши се од тих ријечи као да се то искључиво њему говори и просвети се у исто вријеме, па се удаљи у Соловецки манастир где се после дугог и тешког искушеништва замонаши. Поставши временом игуман, просија као сунце, и сва руска земља чу за њега. Зато га цар Иван Грозни доведе на упражњено мјесто митрополита московског 1566. године. Испочетка цар уважаваше светитеља и указиваше му своју благонаклоњеност. Али затим, када звјерства опричника достигоше врхунац, блажени Филип стаде молити цара да обустави звјерства опричника, и изобличавати самога цара због његове свирепости. Цар се страховито разјари на светитеља, пријетећи му мучењем и прогонством. Али он, остајући непоколебљив и чврст као дијамант, не обазираше се на цареве пријетње и не престајаше говорити истину, јавно иступајући против цара и опричника. На жалост, и међу духовним лицима нађоше се издајице, који су се старали само како ће угодити цару. Архиепископ новогородски Пимен, и неки други са њим, и заједно са царским саветницима Маљутом Скуратовим и Василијем Грјазним и њиховим једномишљеницима, измишљајући разне сплетке против светитеља, стараху се да га збаце с престола и наговараху цара да не напушта своју намјepy. Ho цар није желио да једноставно смакне митрополита Филипа са митрополитског престола. Кратко вријеме послије тога, на доставу лажних свједока цар посла у Соловецки манастир суздаљског епископа Пафнутија и кнеза Василија Темкина да испитају какав је био ранији живот митрополита Филипа. Стигавши у Соловецки манастир, изасланици стадоше се старати да раде онако како би угодили цару. Једне од монаха ласкама и митом, друге – обећавањем виших духовних одликовања, треће – пријетњама, придобише да говоре клевете против светитеља. Оне пак чесне старце који говораху истину о преподобном Филипу, тешко избише, наређујући им да говоре мрске ствари о светитељу. Но они, испуњени побожности, сва злостављања примаху с радошћу и једним устима продужише говорити истину о блаженом Филипу, да је житије његово у обитељи било беспрекорно, по Богу. Али царски изасланици не хтједоше о томе ни да слушају, него, урадивши оно што им је било потребно, вратише се у Москву. При томе они поведоше са собом соловецког игумана Паисија, коме обећаше епископски чин, и друге клеветнике који лажно свједочаху против светог Филипа. Одмах би сазван сабор да суди светитељу. Клеветници из Соловецког манастира поднесоше цару своја лажна свједочанства написмено изложена. Цар, видјевши писмена свједочанства против Филипа, која му бијаху по вољи, нареди да се гласно прочитају. Послије тога лажни свједоци стадоше и усмено клеветати светитеља. Светитељ се није правдао, и стао је скидати са себе знаке достојанства, но цар нареди да чека одлуку суда. Сутрадан, осмога новембра 1568 године, када свети митрополит Филип чинодејствоваше у Успењској саборној цркви, цар посла тамо свога бојарина Алексеја Басманова са великим бројем опричника. Ушавши у цркву, Басманов нареди да се гласно пред целим народом прочита судска пресуда о свргнућу митрополита. Затим се опричници као дивље звери бацише на светитеља, свукоше му архијерејско одјејање, па му обукоше просту, одрпану монашку расу, и срамно истераше из цркве, натоварише на сељачке саонице, и одвезоше у Богојављенски манастир, грдећи га и бијући га. Ту свети митрополит, стављен у тешке окове проседе у смрдљивој тамници целу недељу, мучен глађу. Потом би превезен у манастир светог Николаја Чудотворца, такозвани Стари. Незадовољан страдањем светог Филипа, цар подвргну мукама и смрти бојарску децу која беху код њега на служби; од рођака његових Количевих он погуби десеторицу једног за другим. Главу једнога од њих, Ивана Количева, кога је Светитељ нарочито волео, цар посла светитељу у тамницу. Светитељ се поклони пред њом до земље, благослови је, с љубављу целива и даде доносиоцу.
Потом, на цареву жељу, свети Филип би протеран у тверски манастир Отреч, при чему претрпе многа зла од спроводилаца. Прође око година дана, откако се светитељ нахођаше у заточењу, злостављан од чувара на разне начине. У то време цар, путујући у Новгород и приближавајући се к Тверу, опомену се светог Филипа, па посла к њему гореспоменутог Маљуту Скуратова. Овај изненада уђе у келију светитељеву. Међутим светитељ још на три дана пре тога говораше присугнима: „Ево приближује се крај мога подвига“, – и причести се, чесним и животворним Тајнама Христа Бога нашег. Ушавши у келију светог Филипа, Маљута Скуратов са притвореним страхопоштовањем паде пред ноге светитељу и рече: „Свети владико, дај благослов цару да иде у велики Новгород“. Али светитељ одговори Маљути: „Чини што хоћеш, но дар Божји не добијају на превару“. – Тада бездушни зликовац удави праведника јастуком. To би 23 децембра 1569 године. Но ускоро непријатеље светога митрополита постиже казна Божја. Цар, увидевши своју неправичност према светоме мужу и лукавство њихових непријатеља, посла их на заточење по разним манастирима, а неке од њих предаде на смрт. Архиепископ новгородски Пимен би скинут са престола на две недеље после кончине светог Филипа и подвргнут најстрашнијим поругама; после тога би заточен у Веневски манастир, где ускоро и сконча. Царев љубимац Маљута Скуратов убрзо после свог злочина би убијен код града Торжка од заробљених Кримљана, при чему се сам цар једва спасе смрти. Игуман Паисије би заточен на Валаамском острву и тамо умре; монах Зосима и десет других монаха, који су клеветали светог Филипа, беху разаслати по разним манастирима. А таква иста казна Божја постиже и неке друге непријатеље светитељеве.

Јерусалимска патријаршија издала је, 22. јануара 2025. године, саопштење у знак подршке прекиду ватре у појасу Газе, назвавши га важним кораком ка поновном успостављању мира и правде. Јерусалимска патријаршија изразила је наду да ће ова пауза у непријатељствима бити почетак дугорочног и одрживог помирења, а такође је скренула пажњу на потребу да се елиминишу основни узроци сукоба. Саопштење је објављено на званичном веб сајту Јерусалимске патријаршије, а почиње са „Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати“ (Мт 5, 9)
У саопштењу подсјећају на страшне посљедице петнаестомјесечне конфронтације: уништена инфраструктура, страдање цивила и губитак људских живота. Они су истакли важност обнове не само домова, школа и болница, већ и наде, повјерења и правде.
Прекиду ватре, који је ступио на снагу 19. јануара 2025. године, посредовали су САД, Египат и Катар. Према условима споразума, у првој фази примирја, Хамас ће ослободити 33 израелска таоца у замјену за 1.890 палестинских затвореника који се држе у израелским затворима. Израел ће такође започети постепено повлачење трупа из Газе, са изузетком области на граници са Египтом, и дозволиће повећање хуманитарне помоћи.
Јерусалимска патријашија позвала је међународну заједницу да све напоре усмјери на одржавање мира и помоћ жртвама, а такође је изразила захвалност онима који су ризиковали своје животе да би помогли људима у тешким временима и истакла потребу враћања достојанства сваком човјеку.
„Нека прекид ватре не постане само привремена пауза, већ корак ка миру заснованом на правди и милосрђу“, наводи се у саопштењу Јерусалимске патријаршије. Припрема вјеронаука.нет
Цијело саопштење прочитајте овдје

Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор чесног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована, Претече и Крститеља.
А такав сабор вршио се по свима црквама у свету, и сада се врши. Но нарочито се свечано овај празник прославља у храмовима, посвећеним Крститељу, као што су: храм на Јордану, где је он Господа Христа крстио; храм у Севастији, где је он од Ирода посечен био; храм у Антиохији, где је свети еванђелист Лука донео десну руку његову; и у Цариграду, где је та света рука из Антиохије пренесена. Нарочито је овај празник прослављен у Цариграду, када је ова рука била пренесена. A то ce десило уочи светог Богојављења, када се врши освећење воде. И чинило се тада као да је сам свети Крститељ невидљиво дошао на освећење воде. Беше то велика радост и за цара и за сав народ. И са великом свечаношћу прославише сабор Крститеља сутрадан по Богојављењу.
Празнујмо и ми с радошћу духовном сабор светог великог Јована, Претече и Крститеља, молећи га да се моли за нас Господу Христу, да се саберемо и у Цркви небеској, у храму нерукотвореном вечном на небу, и да тамо слушамо глас оних што празнују, и да с њима празнујемо вечно Богојављење, наслађујући ce c њима гледањем лица Божјег, који јасно показује себе светима Својим, и славећи са свима небеским хоровима Оца и Сина и Светога Духа, вавек, амин.
Повест о руци која је крстила Господа
Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине. Када свети еванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети еванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију. И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.
Много времена и много царева прође, и за цара Јулијан законопреступник дође. Он се јавно одрече Христа. Клањаше се идолима, и гоњаше Цркву Божју не мање од ранијих гонитеља.
Он гоњаше и убијаше не само живе људе који су у Христа веровали, него се нечовечно окоми и на мртве. Јер мошти светих што су раније пострадали, из гробова вађаше и огњу предаваше, a храмове Божје и сваковрсне светиње спаљиваше и у пепео претвараше. Па крену и у Антиохију да, с једне стране, принесе погане жртве нечестивом богу свом Аполону што је у Дафни у предграђу, a c друге, да и тамо гони хришћане и спали светиње које нађе. А када хришћани у Антиохији чуше за његов долазак, кришом сакрише свету руку Крститељеву у некој градској кули, која се зваше Гонија, да је гонитељ не би обешчестио и спалио. A када гонитељ стиже у Антиохију, почини много безбожности, безакоња и насиља. Али руку Крститељеву не могаде пронаћи, иако ју је веома ревносно тражио. Зато посла у Палестину у град Севастију, да се цело тело Крститељево које се тамо налазило, сем главе и руке, и гроб његов и храм предаду огњу и униште. Тако и би, као што пишу Никифор и Кедрин. Али блажени Симеон Метафраст пише и то, да је спаљено не тело Крститељево, него неко друго тело које је било стављено место њега. Јер, каже Метафраст, патријарх Јерусалимски, сазнавши раније за наређење гонитељево, узе кришом из гроба Крститељеве мошти, и посла их у Александрију на чување, а место њих стави кости неког мртваца, и оне бише место моштију Крститељевих спаљене заједно са његовим гробом и храмом.
Ускоро затим погибе безакони цар Јулијан. И благочешће опет засија. И рука светога Претече би изнесена из куле, где беше сакривена као свећа под судом. И хришћани је поштоваху. A од ње, као и раније, биваху чудеса. Да испричамо једно од њих:
У околини Антиохије беше једна велика и страшна змија, коју тамошњи незнабожни Јелини обожаваху као једно од својих поганих божанстава. И сваке године јој приношаху по једну жртву. А та жртва биваше овако: чедна девојка, нарочито за то чувана, давана је змији да је поједе, док је сав народ посматрао са гледалишта, које је било направљено недалеко од змијине пећине. И деси се једне године да коцка падне на једног грађанина који беше хришћанин, да своју кћер да на жртву змији. А он са многим сузама мољаше се Христу Богу и његовом светом Крститељу, да кћер његову избаве од тако горке смрти. И што се време тог богомрског празника змијиног све више приближавало отац је све већим плачем и ридањем вапијао к Богу, и призивао у помоћ светог Јована Крститеља. Дође и у храм, где се рука Крститељева чуваше, и замоли свесрдно црквењака, да му отвори, и допусти да се поклони чесној и светој руци. Ово пак чињаше са тајном, смишљеном намером, због чега и многе златнике беше понео са собом. И кад он у светом храму чињаше метанија пред кивотом у коме се чувала света рука, њему тобож случајно поиспадаше златници из недара. А црквењак, како беше златољубив, поче их марљиво скупљати. За то време овај хришћанин, целивајући свету руку Крститељеву, тајно одгризе зубима делић малога прста, сакри га, и пошто се довољно помоли, отиде добивши оно што је желео.
А када стиже онај црни дан, у који је требало невину девојку принети на жртву, слеже се народ у гледалиште. У одређени час стиже и отац, водећи кћер за жртву змији, а срце му беше пуно молитве к Богу и наде у Бога. И гле, изиђе из своје пећине она страшна змија шиштећи и са разјапљеним чељустима. И упути се својој жртви, припремљеној девојци, да је прогута, а отац не отступаше од ћерке своје, и непрестано призиваше у помоћ свевидца и Спаситеља Христа Бога и његовог Крститеља. Када се змија приближи и разјапи уста што је више могла, девојчин отац убаци змији у уста делић светог прста Крститељевог, и змија одмах паде мртва. И спасе се девојка од љуте смрти. А отац са сузама радосницама громко захваљиваше Богу Спаситељу и његовом светом Крститељу. И исприча свему народу дивно и преславно дело Божје. Народ пак који беше на гледалишту, видећи змију мртву и девојку живу где са оцем хвали Бога, најпре се веома зачуди и пренерази пред тако славним чудом, па затим удари у радост и једнодушно прослави јединог истинитог Бога који на висинама живи и на смирене погледа. И то би празник и велико весеље за све Антиохијце, јер врло велики број незнабожаца придружи се хришћанима, поверовавши у Христа Бога. А на оном месту, где се догоди ово славно чудо, подигоше дивну и огромну цркву у име светог Јована Крститеља.
А прича се и ово, да на Крстовдан архијереј подизаше и ту чесну руку Крститељеву, и она се некад пружала, а некад савијала. И тиме показивала да ли ће бити година родна или неродна. Јер када се пружала, све је изобилно рађало: и њиве, и виногради, и градине, и воћњаци. А када се савијала, бивала је неродица, и глад је наступала.
Када по попуштењу Божјем за грехе наше Агарјани нагрнуше, и заузеше и Антиохију. и све њене покрајине, и завладаше њима, тада ова скупоцена ризница, чесна рука светог великог Јована Крститеља, беше као у ропству. А благочестиви хришћански цареви велики труд улагаху, како би ту чесну руку истргли испод агарјанске власти и пренели у свој царствујући град, али не успеше остварити своју жељу. Јер је не могаху ни златом откупити, нити на који други начин отуда добавити. Тек за царовања порфирородног Константина VII и Романа, тај дар, скупоценији од свих земаљских блага, би подарен на овај начин. Ђакону неком у Антиохији, Јову, по Божјем надахнућу дође мисао, да свету руку Крститељеву однесе из агарјанске државе у хришћанску земљу која светли побожношћу. А та света рука лежаше у прекрасном антиохијском храму светог апостола Петра. Јов дакле удеси да буде при тој цркви, и спријатељи се са црквеним ризничарем, да би лакше могао извести свој план. Много пута је покушавао да ризничара придобије за свој план, али он не пристајаше. Тада Јов поступи овако: спреми богату вечеру, позва ризничара, угости га и добро напи. И кад овај тврдо заспа, Јов оде кришом у цркву, отвори кивот, узе руку Крститељеву, и сакри је код себе. А сутрадан устаде од спавања ризничар, и не сазнаде шта је урађено. За то пак време Јов оде из Антиохије са чесном руком, и журно путоваше ка границама хришћанског царства, бојећи се да Антиохија и незнабожачке власти не сазнаду да је света рука однесена, и да не пођу у потеру за њим. И он, чуван Богом и штићен молитвама светог Крститеља, убрзо стиже здрав и без сметње у хришћанско царство. А кад дође у Халкидон обелодани тајну своју: показа вернима бескрајно скупоцено благо што је из Антиохије донео. И одмах известише о томе благочестиве цареве. А кад они тако добру вест неочекивано чуше, испунише се неисказане радости. И сместа своју царску лађу са пресветим Патријархом и неколицином угледних сенатора послаше у Халкидон, да сретну Крститељеву руку и чесно донесу у царски град. А кад се лађа враћаше из Халкидона са светом руком, коју сам Патријарх на рукама својим носаше, изиђоше цареви и сав народ на обалу, као да самог светог Крститеља који невидљиво долази с неба сусрећу. И пошто се како треба свесрдно поклонише чесној руци и с љубављу је целиваше, они је са псалмима и песмама, и са свећама и кадионицама, пренесоше, и положише у цркви која беше у царским дворима. Ово преношење свете руке Крститељеве догоди се уочи самог светог Богојављења пред освећење воде. И отпразнован би тај празник, a за њим сабор Крститељев са великом радошћу, у част чесног пророка светог Јована Крститеља, a y славу самог у Тројици Бога, кога сви славимо и коме се клањамо вавек, амин.
„Спомен праведника слави се уз похвале,
а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо.
Јер, показао си се ваистину и од пророка часнијим
зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао.
Стога, за истину пострадав радујући се,
благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу,
Који узима грехе света и дарује нам велику милост!”.
Извор: СПЦ

Свети Јован Крститељ једна је од најзначајнијих личност у јеванђеоској историји послије Господа Исуса Христа. Његову животну историју знамо буквално од тренутка зачећа до мучеништва. Сам Спаситељ о њему говори као о најистакнутијој личности која је икада живјела на земљи: "Међу рођенима од жена није се појавио већи од Јована Крститеља; а најмањи у Царству небескоме већи је од њега"  (Мт 11, 11). О животу и дјелу Јована не говоре само јеванђелисти. Податке о њему даје нам ауторитативни јеврејски историчар Јосиф Флавије, који пише о Претечи у свом дјелу „Јудејске старине“. Без претјеривања може се рећи да је, прије изласка Господа Исуса Христа на проповијед, Јован био најпознатија и најпоштованија личност Израиља. Његов сурови аскетски начин живота (живио је у пустињи, одјећа му је била груба кошуља од камиље длаке, а храна су му били скакавци и дивљи мед), ватрене изобличитиљне ријечи, чији је главни садржај био позив на покајање, моћ убјеђивање – једном рјечју, сав његов изглед и понашање подсјећали су на приче древних пророка, којих у то вријеме није било триста година у Израиљу. Долазили су му људи најразличитијег друштвеног статуса - фарисеји поштовани у друштву, порезници презрени од свих, војници који су злоупотријебили службени положај. Народ је тражио његов савјет, обраћао му се као моралном и вјерском ауторитету. Јован је, са своје стране, бринуо само о истини Божијој и објављивао је, без обзира на лица и титуле оних којима је била упућена његова проповијед. Фарисеје и садукеје – представнике вјерске и политичке елите древног Израиља – назвао је змијама ("Породи аспидини" Мт 3, 7) и запријетио им гњевом Божјим, и јавно оптужио цара Ирода Антипу да је прекршио заповијест Мојсијеву о прељуби: Ирод је присвојио себи Иродијаду жену свог брата Филипа и почео да живи са њом. Због ове оптужбе, цар је затворио Јована и потом наредио његово погубљење.
Управо у вези са затварањем и погубљењем Јована Крститеља, Јосиф Флавије га помиње у контексту приче о поразу трупа Ирода Антипе од набатејског цара Арете. Овај је од своје кћерке, која је била званично удата за Ирода, сазнао да њен муж жели да је отјера да би оженио Иродијаду. Увријеђен од зета, супротставио му се и побиједио га. Позивајући се на јавно мњење, Флавије Јосиф наводи гледиште да је пораз Иродов Божја казна за погубљење Јована Крститеља. О самом Претечи он пише сљедеће:
“Неки Јевреји мисле да је уништење Иродове војске дошло од Бога, и то праведно, као казна за оно што је урадио Јовану, којег су звали Крститељ: јер га Ирод погуби, њега који беше добар човек, и подстицао код Јевреја врлине, како једни према другима, тако и према Богу, и да дођу на крштење; јер је за њега прање водом било прихватљиво, не да би се одстранили греси, него да би се прочистило тело; под претпоставком да је душа пре тога била прочишћена праведношћу”  (Књига XVIII (18),  глава 5).
Ово свједочанство античког историчара у потпуности је у складу са описима службе Јована Крститеља у Јеванђељу. Ријеч „крштење“, која описује обред воденог прања које је чинио Св. Јован Крститељ, а потом и једна од главних светих тајни хришћанске цркве, само је у словенским језицима етимолошки повезана са ријечима Христос и крст. У другим језицима назив овог обреда потиче од ријечи погружење, омивање. У том смислу се ријеч крштење – βαπτισμα, односно умивање у знак покајања – користи у грчком тексту Новог завјета. У црквенословенском и руском преводу Јеванђеља грчко βαπτισμα јавља се као крштење: Јован се јавио, крштавајући у пустињи и проповиједајући крштење покајања за опроштење гријехова  (Мк 1,4; уп. Мт 3,1; Лк 3,3). Попут Јосифа, јеванђелисти указују на покајање као важну компоненту воденог прања, а такође дају примјере етичких принципа љубави, милосрђа и правде које је Јован проповиједао: "Родите, дакле, плодове достојне покајања, и не почињите говорити у себи: Имамо оца Авраама; јер вам кажем да Бог може и од камења овог подигнути децу Аврааму" (Лк  3, 8), а људима који су га питали како да се понашају рекао је: "Који има двије хаљине нека даде ономе који нема; и који има хране нека чини исто тако"  (Лк 3, 11).
Врхунац службе Јована Крститеља као "женикова пријатеља" (Јн 3, 29) – онога чији је задатак био да припреми људе за појаву Спаситеља у свијету, било је Крштење Господње. Све већа слава о Исусу Христу, који је након погружења у јорданске воде изашао да проповиједа Јеванђеље, почео да чини чудеса, исцјељивао и окупљао око себе многе људе, изазвала је љубомору ученика Јована Крститеља. Одговарајући на њихово збуњено питање о Исусу, Јован је понизно посвједочио себе као Претечу, исповиједио Христа као Сина Божијег и изјавио: "Он треба да расте, а ја да се умањујем" (Јн 3,30). Ово омаловажавање у позадини развоја земаљске службе Спаситеља чинило је садржај посљедњих мјесеци живота Јована Крститеља. Сусрећемо га само једном након што је Христос изашао да проповиједа – када је Јован, чамећи у затвору, послао своје ученике Спаситељу како би се коначно увјерио да је Исус заиста исти Месија, чији је он био Претеча. То није била манифестација неповјерења, већ само људска жеља онога ко није могао својим очима да посматра службу Спаситеља, да се увјери да је Исус Син Божији. Са овим радосним увјерењем, Јован Крститељ  окончао је свој живот.
Ко је био Јован Крститељ и каква је била његова улога у спасењу човјечанства? Шта је Исус рекао о Јовану? 
Јован је припремио терен за новозавјетно јеванђеље. Његова мисија Претече Господњег, односно онога који ходи пред Господом, била је позвана да пробуди народ из духовног сна и створи услове за проповијед Господа Исуса Христа, који је дошао да спасе људкси род од гријеха и смрти. Да би прихватили ово спасење, људи су морали да се промијене, односно да се покају – уосталом, покајање у дословном читању није ништа друго до промјена. Зато је позив "Покајте се, јер се приближило Царство небеско"  (Мт 3, 2) био главни садржај проповиједи Св. Јована Крститеља. Другим ријечима, рекао је: близу је Царство Небеско, али да бисте ушли тамо, потребно је да се промијените. Овај позив новозавјетног пророка остаје актуелан и данас. Упућен је сваком од нас. Ако га чујемо, тада ће се на нама испунити пророчке ријечи Христове, изречене својевремено апостолима: "Заиста вам кажем: има неки међу овима што стоје овдје који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили" (Мк 9 , 1). Извор: фома.ру/ превод: вјеронаука.нет

Из Јеванђеља сазнајемо да је још прије рођења хришћанске Цркве и успостављања у њој Свете тајне Крштења, Јован Крститељ крстио народ који му је долазио на воде Јордана.
Прво, хајде да разјаснимо терминологију. Ријеч крштење у црквенословенском преводу Јеванђеља преноси грчку ријеч (грч. Βαπτιζω“, што дословно значи „погружење“. Тако је концепт којим грчки језик описује процес погружења човјека у воду, било ријеку или крстионицу, у словенском преводу добио додатно значење и дубину, упућујући читаоце на лик Крста на којем је распет Спаситељ је искупио гријехе човјечанства.
Сада о томе шта је било Јованово крштење. У старом Израиљу су се широко практиковали различита купања, који су се обављали као знак очишћења човјека од ритуалне нечистоће. На примјер, након додиривања нечег нечистог, разних излучевина из тијела, порођаја, током неких празника, пред учествовање у богослужењу, приношења жртве и сл. Ова прања могу бити потпуна или дјелимична, када се лице, руке, стопала, одјећа или предмети. Умивање је било симбол унутрашње чистоте и спремности да се служи Богу.
У својој служби, чија је сврха била да припреми људе за појаву Месије, Јован Крститељ користио је обичај ритуалног прања који је познат људима. Међутим, постојала је једна битна разлика. Чињеница је да је пракса потпуног потапања у ријечну воду била намијењена само прозелитима - представницима паганских народа који су се окренули вјери у Једног Бога. Пуно погружење изражавало је спремност да се напусте претходне заблуде и промијени живот. Када је Јован позвао Јевреје да обаве обред предвиђен за пагане, он је тиме јасно ставио до знања да није припадност одређеној културно-историјској заједници оно што спасава човјека, већ жеља да се очисти од гријеха и обрати Богу. Зато јеванђелист Марко крштење Јованово назива крштење покајања (Мк 1, 4). На крају крајева, покајање је промјена, потпуна промјена мишљења, покајање за учињене гријехе и чврста одлука да се почне другачије да живи.
Међутим, Јованово крштење није имало силу благодати и било је само спољашњи израз унутрашњег покајања. Она крштенима није давала дарове Духа Светога, није праштала гријехе у пуном смислу, већ је само припремала људе за истинско спасење, које је Христос касније донио, била је привременог карактера и служила је као нека врста прелаза из Старог завјета ка Новом. О томе је говорио и сам Јован Крститељ: Ја вас крстих водом, а Он (Исус – прим. аутора) ће вас крстити Духом Светим крстиће вас Духом Светим (Мк 1, 8).
Разлику између Јовановог крштења и тајне Крштења у хришћанској цркви добро приказује прича описана у Дјелима светих апостола гдје се помињу одређени ученици који су крштени Јовановим крштењем, који нису знали за Духа Светога све док их апостол Павле није крстио хришћанским крштењем.
„Догоди се пак, кад бјеше Аполос у Коринту, да Павле пролажаше горње земље, и дође у Ефес, и нашавши неке ученике, рече им: Јесте ли примили Духа Светога када сте повјеровали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети. А он им рече: У шта се, дакле, крстите? А они рекоше: У крштење Јованово. А Павле рече: Јован је крстио крштењем покајања, говорећи народу да вјерују у Онога који долази за њим, то јест у Христа Исуса. А кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса. И кад Павле положи руке на њих, сиђе Дух Свети на њих, и говораху језике и прорицаху“ (Дап 19,1-6) .
То јест, главна разлика између крштења Јовановог и хришћанског крштења је у томе што се у овом другом, човјеку даје дар Светог Духа, који почиње да дјелује у његовом животу. Обавља се, по упутству Самог Христа, у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт 28, 19). У њему човјек не само фигуративно и символично „спира“ своје претходне гријехе, већ добија стварно опроштење гријехова, рађа се водом и Духом (Јн 3, 5) и улази у нову духовну реалност Царства Небеског. Погружење у воду истовремено постаје погружење у Духа Светога – то је Јован имао на уму у горњим ријечима када је прорицао шта ће тачно бити крштење Христово. Ако је Јованово крштење имало спољашњи, припремни, покајнички карактер, онда је хришћанско крштење прави израз спасења човјечанства од силе гријеха, које је Господ Исус Христос остварио кроз своју жртву на крсту, смрт и васкрсење.
Аутор: Свештеник Евгениј Мурзин/ Извор: foma.ru/ Припрема вјеронаука.нет

Монах Митрофан Хиландарац упокојио се на Крстовдан, 18. јануара 2025. године (5. јануара по јулијанском календару) у Светој царској српској лаври Хиландару. У Господу уснули монах Митрофан Хиландарац сахрањен је у Светој царској српској лаври Хиландару, у недjељу 19.1.2018, на празник Богојављења.Тијело о. Митрофана је, у складу са светогорском традицијом, током ноћи било положено у посебну носиљку и постављено у припрату хиландарског католикона. Током читаве ноћи братија се смјењивала читајући Псалтир.
На дан упокојења, Крстовдан, припремљен је гроб на манастирском гробљу. Правило је да се откопава најстарији гроб монаха, његови земни остаци преносе се у манастирску костурницу а новопрестављени монах се сахрањује у њега. Након Литургије на Богојављење, служено је опело о. Митрофану у припрати храма. Тијело је у литији пренесено до манастирског гробља и положено у гроб.

Монах Митрофан Хиландарац (световно Лука Концулић) рођен је 31.1.1957. године у мјесту Горње Бабице (БиХ), од оца Милана и мајке Маре. Искушеник је постао 8.3.2002. у Хиландару, а замонашен је након две године, 12.5.2004. Велику схиму примио је 22.3.2015. Дужност члана Свештеног сабора стараца манастира Хиландара обављао је од 19.9.2017, а за другог епитропа хиландарског именован је 13.1.2018. године. Током монашког живота био је на послушању у манастирској књижари, где се сусретао са многим поклоницима који су га увек памтили по осмеху и добром расположењу. Његова братија, Светогорци и поклоници који су имали прилику да присуствују богослужењима у Хиландару, памтиће га и по смиреном читању Акатиста са необичном преданошћу и топлином. Господе, упокој душу слуге свога, монаха Митрофана! Извор:hilandar.org

На празник Крштења Господњег сјећамо се јеванђеоског догађаја када је Христос дошао на обалу ријеке Јордан и крстио га пророк Јован Крститељ (Мт 3, 13-17; Мк 1, 9-11; Лк 3, 21-22). У оригиналном грчком тексту Јеванђеља, крштење је означено речју βαπτισμα, што буквално значи „урањање у воду“. Јован је међу Јеврејима проповиједао крштење покајања за опроштење гријехова (Мк 1, 4): долазећи на пусту обалу Јордана Јовану Претечи, људи су исповиједали своја безакоња и симболично их спирали са себе у ријечној води. Када је безгрешни Христос дошао код Јована и такође изразио жељу да се крсти, он се зачудио: „А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени?“ (Мт 3,14 ). Али чуо је у одговору: „Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду. Тада га остави“ (Мт 3,15). Христос као Човjек морао je да испуни све уредбе јеврејског закона да би га побijедио и дао свој нови закон благодати. Јован није имао избора осим да крсти Христа. Одмах након овога сиђе на њега Дух Свети у тјелесном облику као голуб, и чу се глас са неба говорећи: „Ти си Син мој љубљени, ти си по мојој вољи“ (Лк 3, 22 ).  Бог Отац је био тај који је посвједочио да Исус није само Син Човјечији, већ и Син Божији. Тако су се на Крштењу Господа Исуса Христа први пут на видљив начин открила сва Лица Свете Тројице, па је празник добио друго име - Богојављење.

Историја празника
Прослављање Богојављења почело је још за живота апостола. Тада су то била дуготрајна торжества посвећена јављању Бога у свијет – и Његовом Рођењу и Крштењу. У 4. вијеку ови празници су раздвојени.
Значење празника
Није било потребе да Христос спира гријехе са Себе, јер их Он није ни имао. Али Он је дошао на свијет да би преузео на Себе одговорност за туђу прљавштину, за гријехе свих људи који су живјели у свијету прије Њега, за вријеме Његовог земаљског живота и послије Њега, и да их искупи страдањем на крст. Ушавши у воде Јордана, Спаситељ је учинио први корак на овом путу — символички преузео је на Себе људске гријхе, објашњава свети Јован Златоусти. Силаском воде Јордана, Христос је поново осветио водену природу, а кроз њу и сву створену природу. Некада је грехопад Адама и Еве промијенио цио свијет: не само човјек, већ и природа, са којом је тијесно повезан, носила је печат гријеха и смрти — посљедице отпадања од Бога. Али Христос, погрузивши се у Јордан, обнови воде, а са њима и сав створени свијет, ослободивши их од прљавштине и трулежи. Није случајно што се главна хришћанска тајна – Крштење врши „водом и Духом“: благословена вода прима благодат Духа Светога, а понирући у њу, вјерник се обнавља и духовно рађа на исти начин – као хришћанин. У томе је разлика између између Тајне Крштења,  установљене од Христа (види Јн 3, 5) и Јовановог крштења, које је човјека довело до покајања, али није подразумијевало његов духовни препород. Освећење воде је најсветлија одлика празника. Вода освећена дан раније, на Навечерје (иначе названо Богојављење) и на сам дан Богојављења, Црква назива агијазма, односно велика светиња. Чува се мјесецима, па чак и годинама, има способност да лијечи људе од болести и духовно ојача – управо зато што молитвом Цркве стиче својства обновљене васељене, ослобођене последица људског гријеха. Наравно, чудесна својства воде за крштење се манифестују само под условом вјере човјека.
​препоручујемо да прочиташ
1. ТУМАЧЕЊЕ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ИКОНЕ
2. ИКОНА КРШТЕЊА ГОСПОДЊЕГ: ДЕТАЉИ НЕПОЗНАТИ МНОГИМА
3.ИКОНА КРШТЕЊА ГОСПОДЊЕГ: КОГА И ЗАШТО МОЖЕМО ВИДЈЕТИ ОКО СПАСИТЕЉЕВИХ НОГУ У ЈОРДАНУ? 
​4. БОГОЈАВЉЕНСКИ ОНЛАЈН КВИЗ

​​Богојављенска икона 
Богојављенска укрштеница 
Богојављенска слагалица 
Богојављенски криптограм ​
​Богојављење-попуни празна поља 
​Богојављенска осмосмјерка 
​Св. Јован Крститељ-пузла

​Празник Богојављења је други највећи празник (после Васкрса) у хришћанском календару. Богојављење је још важније од Божића. У ствари, Богојављење је испуњење Божића. Христовим рођењем почиње Његово откровење као Богочовека. Међутим, ово откровење почиње полако, тихо (заправо је тихо почело девет месеци раније на Благовести).
Приликом Христовог рођења, само неколико пастира зна шта се дешава – и анђео је то морао да им открије: „Идите у тај и тај град“, рекао је анђео пастирима, „и потражите повијену бебу која лежи у јаслама.” Док је Исус још био дете, нашла су их три мудраца са истока; али нико други није. А онда је Света породица напустила град и живела у Египту много година. Манифестација или долазак (буквално, „Богојављење“) Сина Божијег као Сина Човечијег није постало у потпуности откривено све до тридесет година касније на крштењу Христа од стране Његовог рођака Јована у реци Јордан.
На свом крштењу, Христос се не само у потпуности поистовећује са нашим палим човечанством, већ чак преузима и наше покајање. Апостол Павле каже: Јер Њега, који није знао гријеха, учини гријехом нас ради (2 Кор 5, 21). Иако Христос није имао греха за који би се покајао, Он је примио крштење покајања у име свих људских бића. Толико се Христос поистоветио са човечанством, целим човечанством, да је преузео последице греха – и сам је потпуно ослобођен греха – за добро свих мушкараца и жена. У Христу се све испуњава у име сваког човека: „свака се правда“ испунила, каже Јовану пре крштења (Мт 3,15).
На свом крштењу, Христос се не само поистовећује са нашим човечанством, већ открива и своје божанство. И више од тога, први пут у свему Светом писму, у читавој историји, Света Тројица се јасно открива: Глас Очев говори о љубљеном и угодном Сину док Дух силази у виду голуба. Никада раније мистерија Једног Бога у Три Лица није била тако јасно откривена. Овде, на Христовом крштењу, тајна која је почела да се открива при Његовом рођењу, отворено је откривена васељени и пред народом који је дошао да их Јован крсти: Син Божији је Син Човечији.
На свом крштењу, Христос се не само потпуно поистовећује са нашим човечанством, већ почиње и преображај целог створеног света. Уместо да вода Јордана спере Његов грех – јер Он није имао греха – блиставост Христовог божанства и моћ Његовог безгрешног човечанства започели су преокрет древне клетве. Демонске силе које су се сакриле у води (које се у Старом завету односе на смрт) и које су манипулисале природним светом да тероришу изгубљено човечанство, ове демонске силе су сломљене када је Христос ушао у воду крштења. Више не би дубина, понор или шеол држали власт над човечанством: крштен у води, Христос би ходао по води, Христос би из воде извукао Петра који тоне: чак ни водене дубине више не би могле да контролишу човечанство, то је човечанство у Христу. На Христовом крштењу клетва предака почиње да се преокреће.
А после свог крштења, пошто се као човек испунио Духом Светим, Христос почиње да показује пут до победе над искушењем, грехом, болешћу, верским лицемерјем, политичким угњетавањем, демонским угњетавањем и на крају чак и самом смрћу. Христос као човек – не престајући да буде Бог, али остављајући по страни своје прерогативе као Бог – Христос као човек побеђује све људске непријатеље. Христос као човек показује пут целом човечанству у Царство Божије, у Рај, у Васкрсење и у Живот Вечни.
Због тога је Богојављење толико важно. Сећајући се, прослављајући крштење Христово, ми на најдубљи начин призивамо у сећање откривење Богочовека, умивање греха покајањем, обрнуто од древне клетве, и побеђивање греха и свих његове последице, чак и смрт. Свет је био просветљен на Христовом крштењу, и када га се молитвено сетимо, онда мало потпуније доживљавамо то просветљење.
Извор: https://pemptousia.com/2023/01/why-is-theophany-important/ за митрополија.цом превела Љиљана Поповић

По подацима једне од најважнијих румунских онлајн књижара "Либрис" православни Румуни су 2024. године читали више него у 2023. години. На листи омиљених румунских аутора налази се и монах Пимен (Влад) са Свете Горе. Статистички подаци које је објавио "Либрис" показују да је књижара продала више од 20% више књига у 2024. него у 2023. години Најактивнији окрузи у погледу куповине књига су Букурешт, Брашов и Клуж. Брашов је округ који је забиљежио највећи пораст куповине књига, са 35% више наручених свезака у 2024. у односу на 2023. годину Сличан пораст забиљежен је и у Јашију (+33%). Такође, Румуни у дијаспори, прошле године, наручили су 10% више књига.
Дјечије књиге доминирају на листи по категоријама, а слиједе белетристика и хуманистичке науке. Што се тиче аутора, Ф.М. Достојевски доминирао је на листи најпродаванијих аутора захваљујући вирализацији приповијетке „Беле ноћи “ на Тик-Току која је привукла пажњу генерације З кроз теме љубави, усамљености и људске повезаности. На листи најпродаванијих аутора слиједе Ерик-Емануел Шмит и Џеронимо Стилтон. 
Међу најчитанијим румунским ауторима, на четвртом мјесту налази се отац Пимен (Влад) са Свете Горе Атонске. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: басилица.ро

У понедјељак 13. јануара 2015. године, навршило се 10. година од канонизације једног од  најцјењенијих стараца Грчке православне цркве 20. вијека и једног од најпоштованијих светитеља Православне цркве у новије вријеме, са храмовима њему посвећеним широм православног свијета. 
Свети Синод Цариградске Патријаршије је 13. јануара 2015. године донио одлуку о канонизацији Старца Пајсија Светогорца.  
12. јула 2024. године навршило се 30 година од његовог упокојења. Свети Пајсије Светогорац* упокојио се у Господу у 69. години живота, оболивши од рака Сахрањен је у манастиру Светог Јована Богослова у Суротију, код Солуна, који је основао, поред цркве назване по Светом Арсенију Кападокијском, који је у дјетињству крстио будућег светитеља. Сваке године хиљаде ходочасника испуне манастир уочи његовог празника, долазећи да се поклоне његовим моштима. Припрема вјеронаука.нет на основу извора orthochristian.com и вјеронаука.нет

*Старац Пајсије рођен је на празник свете Ане, 25. јула 1924. године у малоазијском селу Фараса, у Кападокији (данашња југоисточна Турска). Његов отац Продромос, био је градоначелник Фарасе и веома побожан човек. Духовни отац Продромосове породице био је чувени свети Арсеније Кападокијски. Старац Пајсије крштен је 7. августа 1924. године од самог светог Арсенија који није испунио жељу његове фамилије да се дечак зове Христо, како се звао његов деда, и дао му име Арсеније. Свети Арсеније је тада пророчки рекао: „Ја схватам да бисте ви желели да неко буде дедин наследник, али зар и ја не бих могао да пожелим монаха који би био мој наследник."Само недељу дана касније на празник Воздвижења Часног Крста, од Турака насилно протеране, грчке избеглице из Фарасе након многих искушења стижу у Пирејску луку у Грчкој.
После одслужене војске 1949. године, Арсеније одлази на Свету Гору, али само на кратко. Поново се на Свету Гору враћа следеће 1950. године. Замонашио се у манастиру Есфигмену 1954. под именом Аверкије. Исте године по благослову напушта Есфигмен и прелази у манастир Филотеј где постаје ученик оца Симеона, врлинског човека. Име Пајсије добија 1956. када је пострижен у малу схиму. Године 1962. је из духовних разлога отишао на Синај у келију светог Галактиона, да би се две године касније вратио на Свету Гору у ивиронски Скит светих Архангела.
Године 1966. озбиљно се разболео и до краја живота имао проблеме са здрављем.
Крајем 1967. одлази у Катунакију где се настањује у Ипатијевој келији која припада манастиру Велика Лавра.
Следеће 1968. године старац Пајсије одлази у манастир Ставроникита где постаје ученик знаменитог руског подвижника оца Тихона који је живео у келији Часног Крста. После блаженог уснућа старца Тихона настањује се у његовој келији где живи до 1979. године када прелази у манастир Кутлумуш, тј. испосницу овог манастира по имену Панагуда.
Године 1988. старац Пајсије тешко оболева од рака. Последње дане проводи ван Свете Горе у женском манастиру светог Јована Богослова у Суротију. Овом сестринству старац је већ годинама био духовни саветник. У уторак 12. јула 1994. године старац је смирено предао своју душу Богу, којег је дубоко волео и коме је служио од малена. Подвигом освећено тело блаженопочившег старца почива у манастиру светог Јована Богослова у Суротијy, поред Солуна.

Зашто је Спаситељ приказан на даскама на неким иконама крштења?
​Христос у Јордану стоји на крстообразној подлози: овај детаљ се не налази у свим верзијама крштења. Овакво изображење је типично, на примјер, за српске иконе и фреске.Да бисмо разумјели у чему је ствар овдје, треба да се присјетимо иконе „Силазак у Ад“, која се у православној традицији јавља образом Васкрсења Христовог. Спаситељ који се спушта у подземни свијет, изводећи душе из пакла, гази поломљена врата. Иконописци су овај препознатљиви симбол увели у приказ крштења.​ Обратимо пажњу на још једну особину: изломљене контуре ријеке Јордан, у води у коју се Христос погружава, подсјећају на погребну пећину или на бездан пакла. Само Спаситељ може да сатре пакао и уништи га - то је оно на шта се фокусирају сломљена врата под ногама. То јест, икона Крштења не описује толико историјски догађај колико указује на његов духовни смисао. На крају крајева, Сам Спаситељ је, разговарајући са апостолима, своје будуће муке назвао крштењем: „Можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим?“ Како свети оци тумаче, „крштење“ овдје значи очишћење Васељене, на што нас подсјећа богата иконографија образа. Аутор: Дмитриј Трофимов, шеф креативних радионица „Царград/ Извор: фома.ру  / превео и прилагодио: сајт вјеронаука.нет 

Занимљиви, непознати за многе, детаљи.

​Четири канонска јеванђеља описују да је Господа Христа у водама Јордана крстио Св. Јован Крститељ. На основу јеванђеоског казивања настала је иконографија великог Господњег празника. Занимљиво је да је ријека Јордан на иконама Богојављења испуњена рибом, змијама, змајевима и митским фигурама. Све ово се више пута налази међу умјетничким иконама Крштења, слиједећи византијски канон, али се не преклапа са јеванђеоским текстовима. Објашњења необичних ликова који насељавају свету ријеку налазе се у древном предању, Књизи Постања и Псалтиру.  ​
„Ерминија“ (стари водич за иконописање) даје сљедећа упутства у вези са изображењем Богојављења: „Христос стоји неодјевен усред Јордана. На обалама ове ријеке, с десне стране Христа, Претеча гледа у небо, подижући лијеву руку горе, а држећи десну изнад Христове главе. Изнад њих се види небо, а одакле силази Дух Свети; у ваздуху је написано: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи“. На лијевој страни, анђели стоје с поштовањем, раширених руку скривених испод одјеће. На извјесној удаљености од Јована, усред Јордана, у води лежи старац, окренут лицем уназад, и са страхом гледа у Христа, док он сам точи воду из бокала. [Мисли да се на стихове из Псалама Давидових (Пс 113, 3-5). Јордан је често приказиван попут римског ријечног бога, у лику старца са посудом из које тече вода.
​У стиховима од 3. до-5. псалма 113. такође, помињу море, персонификацију која често иде уз образ Јордана: “Море видје и побјеже; Јордан се обрати натраг. Горе скакаше као овнови, брдашца као јагањци. Што ти би, море, те побјеже и теби, Јордане, те се обрати натраг?" Овдје се акцентује то како су Јевреји чудесно прешли Црвено море. Ријечи о овом догађају чују се у канонима празника Богојављења.

​Ријечи Псалтира не само да се односе на старозавјетне догађаје, већ стварају прелаз у Нови завјет, проричући о Крштењу Господњем. У минијатурама које илуструју псалме, двије симболичне личности могле би бити једна поред друге у приказу Богојављења: море и ријека Јордан. 
​Потешкоће „превођења“ византијске иконографије приликом писања богојављенских образа у Русији сасвим су разумљиве. Потешкоће са именима и ликовима персонификација ријеке и мора на таквим иконама објашњаване су чињеницом да је аутор, на примјер, помешао персонификације, не знајући њихову историју. Слично се могло догодити и икони из Солвичегодског мајстора Михаила (крај 16. вијека). Овде је ријека Јордан женска фигура, а море је приказано као човјек (илустрација 1, 2). На грчком је ријеч море женског рода, а ријека је средњег (у уобичајеном случају) и мушког (ако говоримо о веома великој ријеци). Грчко-руски рјечник Новог завјета указује на мушки род ријечи „ријека“. Ово је изворни род разматраних персонификација мора и ријеке [5; 1; 7].

Млади човјек -  је трећа фигура-симбол водене стихије. Разлог за појаву лика младића у доњем пољу иконе Крштења тумачи се двосмислено. С једне стране, доживљаван је као још једно оличење мора, умјесто као женска фигура смјештена поред оличења Јордана. У исто вријеме постоји и убједљивија верзија. Његова слика се може протумачити као оличење Јордана или једног од његових токова. Према древном предању, ријеку у којој је крштен Исус Христ формирали су потоци Иор и Дан, што се огледа у минијатури књиге. Ако је младић приказан у дубини воде поред старца наслоњеног на посуду, онда је овај пар фигура оличење двају ријека које су се стопиле у Јордан. Слична персонификација приказана је на икони с краја 15. вијека из Кирило-Белозерског манастира (овдје младић сједи на пару риба, могуће делфинима) (илустрација 3, 4).     
​„Рибе пливају поред Христа“ - овако закључују Ерминијева упутства у погледу изображења Крштења Господњег. Риба је најстарији симбол Христа, који је, такође, означавао вјерујуће у Христа. Ријеч „риба“ на латинском pisciculli, а крстионица се звала piscina, тј. кавез или рибњак за рибу. Уз изображење рибе у јорданским водама, одговарајући овом тумачењу, срећемо необичан случај на грчкој икони из XVIII вијека, када су зубасте рибе попут јата предатора окружиле Спаситеља. Једно од ових невјероватних створења приближило се змији (илустрација 5, 6).

Змија и змај појављују се и на икони Богојављења. Значајно је да се са латинског ријеч draco може истовремено превести као „змај“ и „змија“. За хришћане змај је симболична ознака Злога (Лукавог). Змија, која је такође симбол мудрости, негативно се тумачи у „Крштењу“. Приказ змајева и змија (згажених) сеже до текста из Постања (Пост 3, 15), као и до Псалма 73, 13-14 : „Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама. Ти си размрскао главу крокодилу, дао га онима који живе у пустињи да га једу“ (илустрација 7).​
Посредством овог псалма повезани су догађаји грехопада и крштења . „Главе змија“ приказане су на македонској икони Богојављења, коју је нацртао Давид из Селенице (илустрација 8, 9).   
Разматрана симболична изобрачења које окружују лик Спаситеља на икони Крштења откривале су њихове античке, старозавјетне и хришћанске коријене и истовремено семантичко јединство у прослављању празника јављања Бога свијету. Љепота и пророчки продор старозавјетних текстова уједињени су са добрим вијестима новозавјетне приповијести. 

За празник Богојављење изабрали смо неколико икона и фресака Крштења Господњег које показују сву разноликост схватања празника у древној хришћанској умјетности. Извори: ​«Православная Жизнь» и правмир.ру/Превод: вјеронаука.нет

„Црнојевића штампарија, која је почела у посљедњој деценији 15. вијека, започела је једну епоху српског штампарства, која је била изузетно значајна и у културном и у духовном погледу. И у том смислу Октоих, као прва књига, први се помиње и некако му припада предност у сваком погледу, мада и друге књиге које су штампане у Црнојевића штампарији не заостају по својој суштинској вриједности за Октоихом првогласником. Одмах након њега, штампан је и Октоих петогласних“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије у емисији ТВ Храм, која је посвећена Октоиху првогласнику – првој српској штампаној књизи, аутора Саве Самарџића.
Прва српска штампарија на Цетињу 4. јануара 1494. године штампала је прву књигу на српском језику на ћирилици – Октоих првогласник, Ђурђа Црнојевића и штампара Макарија, једну од највише коришћених богослужних књига у Српској православној цркви.
Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије у разговору са Савом Самарџићем, нагласио је значај културе која нас, како је оцијенио, укорењује:
„Не само да нас враћа старим коријенима, него нас просто увијек укорењује, даје нам једну сигурност, једну извјесност, једну отворену перспективу за нашу будућност. Онај народ који ствара културу, он ће и да опстане и у смислу идентитета, али у смислу заједнице, у смислу Цркве, државе. Дакле, све ће очувати онај народ који се бави културом и духовношћу. Не живи човјек само о хљебу, него о свакој Ријечи која излази из уста Божијих — тога су били изузетно свјесни наши преци, нарочито у доба Немањића и послије Немањића. Ту традицију духовности очували су понајвише наши манастири, наши архијереји, свештеници, игумани, монаштво, али понекад и истакнути, значајни људи из нашег народа, као што је био Иван Црнојевић, као што је био Божидар Вуковић, као што су многи други били у нашем народу.“
Др Милена Мартиновић, археограф и конзерватор, истакла је да је првенствено значај самог Октоиха, односно Штампарије, то да је то била прва штампарија на словенском југу послије Гутенбергове штампарије и штампарије код Словена Швајполта Фиола, пољског штампара, који је штампао на ћирилици, чији се и један примјерак налази у збирци штампаних књига Цетињског манастира – Часловац, штампан 1491. године.
„Ђурађ Црнојевић, син Ивана Црнојевића, са својим рукодјелником Макаријем, сматрао је да би један такав подухват штампарија, да кажемо, у та љута и прискрбна времена, добродошао Цркви ради веће продукције богослужбених књига. Односно, циљ је био да се цркве напуне књигама и да тај процес много брже иде од дотадашњих, па и каснијих скрипторија у којима су се преписивале књиге богослужбене намјене.“
Више о историјским околностима у којима је настала прва државна штампарија на Цетињу на словенском југу и о томе како су Срби на Цетињу одштампали прву ћириличну књигу на свијету у 15. вијеку, у емисији ТВ Храм: 
Извор: mitropolija.com

У суботу, 11. јануара 2025. године, када наша Црква обиљежава помен 14.000 витлејемских младих мученика које је побио Ирод, у московском храму „Свети Сергије Радоњешки“ у Рогожској Слободи православни вјерници, представници добротворних и друштвених организација запалили су 3.000 свијећа у знак сјећања на дјецу убијену абортусом. Специјално за овај догађај направљен је велики подни свјећњак у облику крста. 
„Вјерници су запалили свијеће током покајне молитве Господу Богу, Пресветој Богородици и светим мученицима – 14.000 малишана, које је Ирод убио у Витлејему, Христа ради. Неки су плакали, осјећајући тежину трагичне грешке коју су некада учинили“, рекао је старјешина храма „Свети Сергије Радоњешки“ протојереј Александар Михејев. 
По подацима Ростата (Федерални државни статистички сервис) у Русији је 2023. године извршено 467.586 абортуса, а 2022. године – 503.809. Друштвени активисти и владини званичници указују да су стварне бројке знатно веће.
„Прошле године је први замјеник предсједника Комитета Државне думе за породицу, жене и дјецу Татјана Бутскаја рекла да би број абортуса у Русији могао бити двоструко већи од званичне статистике, што значи око 800-900 хиљада абортуса годишње. Ако се узму у обзир и абортуси изазвани употребом интраутериних уложака и хормонске контрацепције, реалан број је много већи. Претпостављамо да се у Русији годишње абортусом убије најмање милион дјеце, што значи око 3.000 дјеце сваког дана. Зато смо данас запалили управо толико свијећа“, рекла је координаторка добротворне организације „Спаси живот“ («Спаси жизнь») Марија Студеникина. 
Посљедњих година Руска православна црква и невладине организације отвориле су 86 прихватилишта за труднице и мајке са дјецом, као и 267 центара за хуманитарну помоћ, који помажу женама да одрже трудноћу и ријеше своје материјалне проблеме. Осим тога, Црква покреће законске приједлоге који имају за циљ заштиту дјеце прије рођења. Међу тим иницијативама је и приједлог да се абортуси без медицинског разлога изузму из система обавезног здравственог осигурања и забрани обављања абортуса у приватним клиникама. 
Прошле године, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил позвао је да се вјештачки прекид трудноће искључи са списка услуга које нуде приватне клинике у Русији. 
„Абортус се још увијек не сматра само такозваном бесплатном медицинском услугом, већ и средством за обогаћивање приватних клиника. По мишљењу појединих стручњака, комерцијална медицина често не поштује битна ограничења против абортуса која је држава увела посљедњих година уз пуну подршку друштва и Цркве. Вријеме је да се абортуси законски изузму са списка услуга које доносе профит онима који се богате од страдања жена“, рекао је Патријарх, говорећи у Државној думи на пленарној сједници XI Божићних парламентарних сусрета. 
Координатор организације "Русская Община" (РО) Јевгениј Чесноков рекао је да та организација, у сарадњи са Руском православном црквом, планира да спроведе и друге активности на подизању свијести јавности и власти о проблему чедоморства. 
„Дјецу убијају сваки дан, крвави ланац не престаје. Овом безумљу се морамо супротставити на сваки могући начин, укључујући и подршку законодавним иницијативама Његове Светости Патријарха и православних представника власти. "Русская Община" (РО)​ ће ове године учинити све да подржи нацрт закона о заштити здравља дјеце прије њиховог рођења, који је иницирао посланик Државне думе Николај Николајев, а подржало више од 100 посланика“, рекао је Чесноков. 
Социјална служба Централног викаријата града Москве саопштила је да је 11. јануар само почетак, а током године биће реализовани бројни пројекти који имају за циљ превенцију абортуса.
Припрема вјеронаука.нет( Извор: https://pravoslavie.ru/166383.html