Митрополит Антоније ( Паканич) говори о показатељима праве оцрковљене особе 

Ако верујете да је оцрковљена особа број одређених радњи и спољашњих манифестација, онда јако грешите.
Спољне манифестације су витрина иза које се може крити празнина. Изглед често вара и не одговара садржају.

Оцрковљена  особа је особа  која је одговорила на Господњи позив: ,,Дођите к мени, уморни и натоварени, и ја ћу вам дати одмор“.
То је онај, који привучен Господњим речима, онај који се покорио Божјој љубави и додирнуо неописиву силу Господњу, и онај који је све напустио и следио Њега, онај се може назвати верником.
Они који су се одазвали Божјем позиву, прилазе Њему како би им Он опростио грехе, променио њихов и испунио их својом милошћу. Они долазе к Њему јер им је потребан. Господ само жели наше спасење.
Господ ће нас утешити, и према томе,  ће нас лишити сваког страха или опасности.

Оцрковљена особа није ни фарисеј ни пуританац, већ жива душа која чини греши, али се искрено покаје. Покајање чини особу чланом цркве. „Онима који су здрави не требају лекари; већ онима који су болесни. Нисам дошао да позивам праведнике, већ грешнике на покајање “, рекао је Спаситељ.

Члан цркве значи бити Христолик, слуга Божији , која добровољно и одлучно носи Христово бреме, односно јеванђељске заповести за које је потребна посвећеност, труд и кроз које особа стиче мир и спокој.
Свака заповест миомирише понизношћу, испуњавајући оне који их испуњавају лепотом и одговарајућим врлинама.
Испуњавање јеванђељских заповести најкраћи је пут до кроткости и смерности. И Божанска милост се спушта на оне који их стичу. То мења човека, његову душу и његов црковљена живот.
Оцрковљена особа значи онај који је пронашао Бога и зато је миран и срећан.

За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

„Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11,29-30). Господ је омогућио да ово звучи тако једноставно и обећавајуће. 

Једну група људи која је ушла у пакао одвели су у предивну трпезарију. Била је лепо уређена најбољим намештајем, сребрним и стакленим предметима. На столу је била сва могућа и најквалитетнија храна. Речено им је да седну за сто. Њихова казна би била да могу јести све што желе и да се никад неће разболети или уморити од  хране.
Једва задржавајући своју радост и изненађење, седели су, ставили фини ланени убрус на крило, узели виљушке и почели да једу. Виљушком би покупила храну, али пре него што би дошла до њихових усана, пала би са виљушке. Ако би покушали да узму храну руком, она би им само клизнула између прстију или нестала. Колико год да су покушавали нико не би могао принети ниједан залогај устима. То је заиста било мучење док су постајали све гладнији, љући и разочаранији. Ово би била њихова судбина за вечност.
Чини се да би решење проблема било очигледно. Требало је само да нахране један другог, али то им никад није пало на памет. У животу им никада није пало на памет да мисле о другима пре себе пре. Пакао има начин да појача најгоре наше људске особине.
Једном сам одржао час на Богословији о злу, страдању и хришћанској вери. Сећам се једне ствари коју нам је професор рекао. Већина нас је заштићена од страдања. Ово је можда техника преживљавања или чак Божји дар, јер ако бисмо искусили све страдање која се догађа у свету у само мало времена, искуство би нас убило или довело до лудила. Зло и страдање могу бити неизоставни део људског живота, али сви ми желимо олакшицу од свега тога. Желимо да се одморимо.
Исус је рекао: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити.Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11,29-30).
Господ је омогућио да ово звучи тако једноставно и тако обећавајуће. Одмор се проналази тако што узме Његово бреме и научи се о Њему. Зашто је тако мало њих спремно да то уради? Изгледамо готово као мазохисти који више воле да страдају него да одморе. Ево начина који нам је понудио Бог, начин да се одмарамо, али радије бисмо преузели на себе овоземаљско бреме и грех. Зашто бисмо пре изабрали тешко бреме од лаког?
Одговор је тај да ми верујемо да је бреме Господње превише тешко. Превише је тражити од нас да се молимо. Претешко је постити. Сувише је тражити од неких да проведу 4 сата у седмици да би дошли на богослужење у цркви. Сувише је тражити од неких  да дођу у недељну школу или на изучавање Библије. Сувише је тражити од неких да се редовно исповедају. Бреме је претешко. Одбијајући бреме Господњи, ми се боримо и страдамо под јармом животних захтева. Ослабљени овоземаљским бременом, мало је одбране против ђавла, света и телесног.
Данас има толико патње у породицама, чак и у православним породица. Многе жене пате јер њихови мужеви одбијају да им служе као што Христос служи Цркви. Уместо да узму Господње бреме служења, мушкарци захтевају да им се служи. Када супруге не успеју да их служе због слабости или разочарања, прибегавају љутњи и мрзовољи, менталном, па чак и физичком злостављању. Мужеви пате јер, док им служе женама најбоље што могу, супруге одбијају да им покажу част и љубав. Мушкарци се осећају омаловаженим оштрим критикама од стране својих жена. Родитељи пате због тога што им деца неће бити послушна, а деца пате и зато што родитељи заборављају да они не треба да „гневе своју децу“.

У данашње време има патњи и у Цркви. Речено нам је да се опраштамо једни другима, али често се жалимо. Позвани смо да носимо бреме једни другима, али превише смо заузети да делимо своје терете него да делимо туђе. Позвани смо да изграђујемо једни друге, али рушимо једни друге. Треба да говоримо истину у љубави, али оговарамо иза леђа. Треба да опомињемо једни друге „псалмима и хвалоспевима и духовним песмама, чинећи појање Господу у свом срцу“, али ми опомињемо друге гадним речима и оштрим критикама или показујемо хладнокрвност према преступнику. Уместо да седимо са гостима, старијима или младима како бисмо делили веру и изградили их, седимо са пријатељима који су нам подобни својом префињеношћу и умовањем. Неки чланови наше цркве су усамљени или болни- знате ли ко су они? Цркви Својој, Господ каже, „узмите мој јарам“. Одбијамо и зато има много патње у Цркви. Као последицу имамо да Црква није место за одмор.
Закхеј је био човек који је носио тежак јарам. Био је порезник и мислио је мало о било чему другом осим на финансијску добит. Али за сав свој новац био је омражен и презиран и одбачен. Како је патио у својој усамљености и изолацији. Ипак, кад је Исус ушао у његову кућу, Закхеј је с радошћу рекао: „Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко". Исус је рекао да је у том тренутку спасење дошло у ту кућу, а Закеј је постао прави Авраамов син. Замислите да одвојите половину свог имања, а затим да четвороструко отплатите сва дуговања. Закхеј је то учинио са радошћу јер је сматрао да је то лако учинити. Христово бреме било лагано и Закхеј је пронашао одмор, одмор који му сав свет није могао купити.

Позивам вас да узмете бреме Господње. Као последицу имаћете одмор, а не патњу. Научите од Њега, а затим то учините на Његов начин. Открићете да ће патње престати. Нисам рекао да ће борба престати, јер живимо у свету који није место за одмор. Не, живот ће бити борба, али ако се борите под Господњим бременом, наћи ћете одмор. Зашто је Христово бреме лакше? Овоземаљски јарам је за појединца, а плуг вучете сами. Јарам Христов је двострук. Господ ће бити у јарму са вама, помажући вам да повучете плуг и разбијете тврдо животно тло. Аутор:протојереј Џон  Мосес
​За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор

Душа детета треба да осећа смрт као почетак живота на небу, одскочну даску ка вечном животу са Христом, а то је рај. Главну улогу у православном духовном развоју детета има породица у којој оно одраста. Појам раја, међутим, од великог је значаја за психологију, чак и у случајевима у којим нема религиозног увођења. Упокојени срећно живе у Рају, то је прелепо место које не можемо да видимо, али са којег нас могу видети и чути. Нарочито у предшколском узрасту, излагање живота после смрти не само да је битно, него је заправо неопходно.
Учење деце о животу после смрти и представљање Раја и пакла мора се обављати са становишта Божје љубави према нама. Према томе,  неопходан је услов да у душама своје деце гајимо љубав према Богу. Рај је неупоредиво срећан живот у Божјој љубави и Његовом присуству, док је пакао одсуство Бога и бол који ми сами себи проузрокујемо одбацујући Његову љубав. Међутим, препорука је,  кад су деца мала, да је боље да одрасли држе добрих примера- Раја, анђела и светаца, него да укључују пакао и демоне. Наравно, добро и зло су ствари које се деца уче од најранијег доба, тако да је важно, ако се било која расправа дотакне злих поступака и људи који их почине, да деца знају да је Христос увек спреман опростити било какав  грех.
Осим тога, добро је ако одрасли не инсистирају на апсолутној богословској исправности у разговорима са децом. Деца често изражавају погрешне богословске идеје о животу у рају, као што су, на пример, да ће наћи своје омиљене играчке, видео игре, сладолед и кућне љубимце. Ако им на то негативно одговоримо, постоји опасност од убијања или барем умањења њихове жеље за Рајем и, самим тим и њихове љубави према Христу. У сваком случају, требало би да будемо опрезни у појашњавању чињенице да је Рај неупоредиво бољи од свега што можемо замислити. Дакле, говорећи богословски, не би требало да уништштавамо представу који други људи имају уколико га не заменимо нечим зрелијим, али који не прелази ниво њиховог разумевања.
Са друге стране, деца понекад кажу да желе умрети јер толико воле Христа и желе бити с Њим. Одговор на то не сме бити да их одвратимо од тога спровођењем морбидног страха од смрти, већ би уместо тога требало да објаснимо да је смрт заиста благослов, али само кад нам Бог „пошаље карту“, односно када смо спремни за то.
Други важан услов за успешну припрему детета за неминовну смрт је поука у молитви, стање које се најбоље учи из искуства, обично следећи пример родитеља. Старешина Софоније (Сакхаров) каже да деца која уче да се моле, морају имати крв родитеља који моле, да живе у атмосфери молитве. На овај начин дете стиче средства комуникације са небеским светом и тако, касније, са особом која ће напустити овај живот. Задушнице, службе за упокојене и свака Божанска литургија добра су прилика да се деци објасни ова комуникација између војујуће Цркве и торжествујуће Цркве.
И да закључимо, припрема деце да разумеју деца разумеју појам смрти може бити и увођењем читања Житија Светих. Ово храни њихове душе вредностима Православне вере, док истовремено, када су деца старија, ови светоотачки животи могу послужити као одскочна даска за дискусију о смислу живота. Нарочито, однос светаца према смрти, са којим се сусрећу храбро и радосно, је најбоље учење о нашем сједињењу с Христом, о поруци васкрсења, вечном животу и, према томе, смислу овог садашњег живота. Такође можемо указати на то да славимо датум упокојења свеца, а не датум њиховог рођења.
аутор: Марија Димитриадоу/ извор:
​За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ

​Православна црква одаје почаст свецима који су свакодневно угађали Богу, врши посебне службе у њихову част и подсећа нас на њих све време. Зашто је тако?

Прво, ради се о томе да када се сећамо светаца, учимо да подражавамо њихове врлине и да одржавамо нашу душу и тело чистим и неокаљаним. Слово уочи Христовог рођења каже: "Зашто се сећамо Светих Отаца?" и даје одговор: „Нека и ми, браћо, чинимо добра дела и спријатељимо се са Богом и синовима Његовог Царства. Такви су били и наши свети преци. Били су људи попут нас, али мрзели су тело, уступили су телесно духовном и обуздали га. Волели су будност, пост и непрекидну молитву. Стога би сви требало да буду ревносни и да чине оно што су они чинили, а не попут лопова, пијаница или зликоваца који ће се мучити са ђаволом".

Друго, Црква нас непрестано подсећа на свеце како бисмо могли да им прибегнемо у невољама и да им укажемо част. Свети Василије Велики каже: „Унесрећени прибегавају светима, срећни долазе к њима; један ће наћи ослобађање од тешких околности, а други да заштити своје благостање. Овде ћете срести побожну жену која се моли за децу, тражећи повратак умрлог мужа и здравље болесних. Нека ваше молбе буду достојне светаца ... Свети хор, света пратња! Несаломиви пук! Заједнички чувари људског рода! Добри сапатници у бризи, помагачи у молитви, најјачи заговорници, светла универзума, цвеће цркава ... Земља вас није скривала, али небо вас је дочекало; врата раја су вам се отворила" (Разговор 19 о Светих четрдесет мученика. Дела Светих Отаца, том VIII). Такво указивање поштовања свецима је дао Заједнички Учитељ, и такву снагу он је приписао њиховим молитвама.

Треће и коначно, Света Црква често се сећа светаца како би они стално чували наше духовно заједништво са њима. Што се чешће сећамо светаца, све смо им ближе; што се више обраћамо њима, то више постајемо уверени да су нам најдражи учитељи, пријатељи и доброчинитељи, и што им се више приближавамо, то више запалимо своју љубав према њима. Давид каже: "Како су ми недокучиве помисли твоје, Господе!" (Псалам 139, 17). Дакле, браћо, није узалуд да нас Света Црква стално подсећа на свете Божје, већ нас подучава њиховој вери, тако да увек можемо да им прибегнемо као поузданим помагачима у тешким ситуацијама нашег живота, тако да увек можемо ценити и и бити захвални за њихова добра дела и никада не прекидати наше духовно заједништво са њима.

Будимо, браћо, пажљиви према намерама Цркве и следимо свете. „Погледајмо њихов начин живота и замислимо њихову веру, њихову љубав, наду, ревност, живот, непоколебљивост у патњи и стрпљење, чак и до проливања крви; да бисмо могли бити крунисани њима у слави" (Тачно  излагање православне вере, књига 4, погл. 15). Амин.
одговор дао: о. Виктор Гурев​
За сајт вјеронаука.нет превела из Каталога добрих дела  САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ
Извор: https://azbyka.ru/otechnik/Viktor_Gurev/prolog-v-pouchenijah-na-kazhdyj-den-goda/137

Вриједни сарадник нашег сајта и преводилац за енглески језик Сања Симић де Граф добила је похвалу на конкурсу ​„Бешеновска повеља“ 2020. год. 

„Не дамо светиње!“
 
Господе Васкрсли, ти победи смрт,
Молимо те сада, помози нам, Спасе,
Црна Гора поста Гетсимански врт
У ноћи молитве Кајафе нас хапсе.
 
Христова хаљина  - светиње су наше
Коју Свети Сава скроји Духом Светим,
Зато их се тако сви демони плаше,
јер не знају шта ће са даром отетим.
 
Зато и смишљају неку подлост нову,
Безакоње преко законских редова.
Па зар да дамо хаљину Христову,
Убељену крвљу наших прадедова!
 
Не дамо светиње, нећемо их дати
По цену хапшења безбожничког пука,
Целом ћемо свету поруку послати -
 Цару не идемо без свадбеног руха!
 
А ви Јуде српске, нећемо вас клети
Што сад на себе примисте срамоту:
сведок ће нам бити Василије Свети -
Покајте се док сте још у животу!
Сања Симић де Граф

  Тема овогодишњег конкурса била је „Не дамо светиње јер оне нису дале нас“, а учествовало је до сада рекордних више од 200 песника из Србије и низа других земаља. Одлука жирија у којем су  били песник Благоје Баковић (председник), победници претходних конкурса Јованка Новковић Перге, Владимир Јовић, Бошко Ломовић и Сунчица Радуловић Торбица, и игуман манастира Бешеново, архимандрит Арсеније Матић, о овогодишњем добитнику „Бешеновске повеље“ била је једногласна...

Чланови жирија били су сагласни да похвале заслужују и Верица Преда ПреВера (Вршац),  Велика Томић (Кристиансанд/ Норвешка), Сања Симић де Граф (Лозница),  Мирјана Кузминац (Богатић), Цвија Ашћерић Митровић (Аделаида/Аустралија), Срђан Пауновић (Београд), Момир Вучинић (Гостиловина), Кристина Павловић Рајић (Земун),  Немања Божић (Београд), Татјана Ђурић (Крушевац) и Даринка Бела Томић  (Београд).

Награде и похвале биће уручене на традиционалном песничком сабору „Бешеновска приношења“ који ће, под столетним липама у порти овог фрушкогорског манастира чија обнова је још увек у току, бити одржан у уторак, 28. јула, поводом летње манастирске славе Светих Кирика и Јулите. Том  приликом, биће промовисана и поетска збирка „Не дамо светиње јер оне нису дале нас“, са свим песмама које су учествовале на овогодишњем конкурсу.

Реч је о  шестој збирци коју је изнедрио поетски конкурс „Бешеновска приношења“ на којем је, од 2015. године када је покренут,  учествовало више од 450 песника из више од 30 земаља. Називи претходних пет збирки били су „Бешеновска приношења“, „Фрушка горо, Богу нек` је слава“, „Земних милина небески крој“, „Невидљив је Померач облака“ и „Осам векова нашег Христаништа“.

Шофар (рог)
 „Јаох утроба, јаох утроба! Боли ме у срцу; срце ми бије; не могу мучати; јер глас трубни чујеш, душо моја, вику убојну“ (Јер 4,19).
Шофар није музички инструмент већ справа за сигнализацију направљена од шупљег рога животиње, а у неким случајевима посебно од  рога овна. Шофар се свира брујањем усана на малом крају животињског рога који је пресечен, пробушен и заглађен. Како се распон шофара просечне величине састоји од само неколико звучних тонова, позиви који су се користили састојали су се од различитих низова дугих и кратких тонова.

​Где се помиње у Библији: 2.Мој 19,16, 19,19, 20,18 (20,15 JPS); 3.Мој 25,9 (2x); Књига Исуса Навина 6,4 (2x), 6,5, 6,6, 6,8 (2x), 6,9 (2x), 6,13 (3x), 6,16, 6,20, 6,20; Књига о судијама 3,27, 6,34, 7,8, 7,16, 7,18, 7,18, 7,19, 7,20 (2x), 7,22; Прва књига Самуилова 13,3, Друга књига Самуилова 2,28, 6,15, 15,10, 18,16, 20,1, 20,22; Прва књига о царевима 1,34, 1,39, 1,41; Друга књига о царевима 9,13.

Кимвали
У ограниченом контексту у  Светом Писму, ова врста кимвала, која је укратко споменута у Другој књизи Самуиловој 6,5 и Псалму 150,5, највероватније је одговарала мањој варијанти древних кимвала које се налазе на кимвалним клапама и чинелама које се свирају прстима а које су повезане са блискоисточним плесом.
То је врста ударачког инструмента који се састоји од две мале плоче причвршћене на избочену ручицу у облику слова у, која када се брзо протресе узрокује да се плоче ударају једна о другу, стварајући брзо осцилирајући ритам који се у хебрејским текстовима назива теруах. Кимвалне клапе се у савременој музици називају чинчиле или кастањете.
​Где се помињу у Библији: Друга књига Самуилова  6,5; Псалам 150,5.

Звона
„И начинише звонца од чистога злата, и метнуше звонца међу шипке, по скуту од плашта унаоколо између шипака“ (2Мој  39, 25).
Звона се помињу у књизи Изласка; звона (израђена од злата) била су украси од звона или шкољке пришивене на руб Ароновог свештеничког огртача између украсних шипака. У звону највероватније је клапа или мали каменчић који удара у кућиште звона стварајући звук звецкања који се могао чути када је звоно продрма или процима. Иако се данас сматрају удараљкама и инструменталним звучним ефектом (нпр. звончићи), златна звона јеврејских текстова односе се посебно на једну и једину употребу која нема везе са музиком; да делује као нека врста упозоравајућег сигнала који је коришћен да спречи случајну смрт Арона или његових синова (тј. свештеника) приликом уласка или изласка из Светиње над светињама. 
Где се помиње: 2Мој  28,33, 28,34 (2x), 39,25 (2x), 39,26 (2x).

​Бубањ 
„И Марија пророчица, сестра Аронова, узе бубањ у руку своју; а за њом изидоше све жене *с бубњима и свиралама“ (2 Мој 15,20)
Велики, танки бубањ, углавном повезан са играчицама, који се превасходно користи у секуларним прославама и везује се са плесом. Бубањ с оквиром држао се левом руком и свирао се ударајући главу бубња наизменичним палцем и кажипрстима десне руке у различитим ритмичким обрасцима. 
Где се помиње у Библији: 1 Мој.  31,27; 2Мој. 15,20 (2x); Књига о судијама 11,34; Прва књига Самуилова 10,5, 18,6; Друга књига Самуилова 6,5; Књига пророка Исаије 5,12, 24,8, 30,32; Књига пророка Јеремије 31, 4; Књига пророка Језекиља 28,13 (постављање накита); Књига пророка Наума 2,7 (2:8 JPS); Псалм 68,25 (68,26 JPS), 81,2, 149,3, 150,4; Књига о Јову 21,12; Прва књига дневника 13, 8.

Чињеле
„И рече Давид поглаварима Левитским да поставе између браће своје пјеваче са справама музичким, са псалтирима и гуслама и кимвалима, да пјевају углас весело “(Прва књига дневника 15,16).

Мелодични кимвали које се спомињу у Септуагинти у Псалму 150,5 највероватније се односе на инструменте сличне данашњим чињелама. Искључиво се односе на т да их свирају певачи Левити, ова већа варијанта древних кимвала (које се увек спомињу као пар) могле да произведу дефинисане опсеге попут наших наших модерних чињела. Усмерени на тонове А и Ц, који одговарају називу Јахве и у А минорној тријади, мелодични левитски кимвали су коришћени не само да певачима дају почетак, већ и да славе  Име Јахве.
Где се помињу у Библији: Прва књига Јездрина 3,10; Књига Немијина 12,17; Прва књига Дневника 13,8, 15,16, 15,19, 15,28, 16,5, 16,42, 25,1, 25,6; Друга књига дневника 5,12, 5,13, 29,25.

Ритмичке кости
На основу текста из Друге књиге Самуилове 6,5, „свакојаке справе од дрвета кедрова“ моге се односити на инструменте попут дрвених клапа и ритмичких костију. Ритмичке кости су основни инструмент ритма који се састоје од два благо закривљена комада дрвета, костију или слоноваче која су се држала у једној руци и ритмички ударали заједно. Свирале су се на сличан начина као и кашике, обезбеђујући такође ритмичну позадину плесу.
Где су поменуте у Библији: Друга књига Самуилова 6,5.

Пастирска фрула
„Потом ћеш доћи на *хум Божји, гдје је стража Филистејска, и кад уђеш у град, срешће те гомила пророка силазећи с горе, а пред њима псалтири и бубњи и свирале и гусле; и они ће пророковати“ (Прва књига Самуилова 10,5).
​Вероватно врста дрвеног дувачког инструмента који спада у категорију двоструких дувачких инструмената са назалним, продорним тоном попут модерних обоа и енглеских рогова. Због узбудљивог тона и боје звука овог инструмента и његових карактеристичних режима, пастирска фрула је била популарно народно средство и увелико се користила у прославама. Њена јединствена способност преношења емоција створила је и основни звук на сахранама где је могла да опонаша јадиковање и тугу ожалошћених. Највероватније директан рођак арапског мизмара који се и данас користи у плесу и слављима.
Где се помиње у Библији:Прва књига Самуилова 10,5; Прва књига о царевима 1,40 (2x); Књига пророка Исаије 5,12, 30,29; Jeremiah 48,36 (2x); Књига пророка Малахије 1,12 , Псалам 87,7.

Кимвале 
Из ограниченог контекста у Светом Писму, ова врста кимвала, која је укратко споменута у Другој књизи Самуиловој 6,5 и Псалму 150,5, највероватније је одговарала мањој варијанти древних кимвала које се налазе на клапама кимвала и чињелама за прсте повезаним са блискоисточним плесом .
Где се помињу у Библији:  Друга књига Самуилова 6,5; Псалам 150,5.

Гусле
„Ударајте Господу у гусле, у гусле и с гласом псаламским“ (Псалам 98,5)
Древна врста гудачких инструмената која се користила уз вокалну пратњу или као соло мелодијски инструмент. Са најмање седам или можда осам жица, гусле су се првенствено сматрала жичаним инструментом које су се повезивале са музичким наступима Левита које пружају хармоничну подршку певачима и псалтирима.
Где се помињу у Библији: 1Мој 4,21, 31,27;Прва књига Самуилова 10,5, 16,16, 16,23; Друга књига Самуилова 6,5;Прва књига о царевима 10,12;Књига пророка Исаије 5,12, 16,11, 23,16, 24,8, 30,32;Књига пророка Језекиља 26,13; Псалм 33,2, 43,4, 49,4 (49,5 JPS), 57,8 (57,9 JPS), 71,22, 81,2 (81,3 JPS), 92,3 (92,4 JPS), 98,5 (2x), 108,2 (108,3 JPS), 137,2, 147,7, 149,3, 150,3;Књига о Јову 21,12, 30,31; Књига Немијина 12,27; Прва књига дневника 13,8, 15,16, 15,28, 15,21, 16,5, 25,1, 25,3, 25,6; Друга књига дневника 5,12, 9,11, 20,28, 29,25.

Псалтир
„Боже, *пјесму нову пјеваћу ти, у псалтир од десет жица удараћу теби“ (Псалам 144,9) 
Древни гудачки инструмент од десет жица који се користио уз вокалну пратњу. Скоро три метра висок, псалтир је имала два низа жица (по пет на свакој страни инструмента) које су се могле свирати на исти начин као савремене харфе (прстима) или евентуално луком. Псалтир је пре свега мелодични инструмент и највероватније је удвостручавао или истицао мелодије које су певачи певали.
Где се помиње у Библији:Прва књига Самуилова 10,5; Друга књига Самуилова 6,5; Прва књига о царевима 10,12; Књига пророка Исаије 5,12, 14,11; Књига пророка Амоса 5,23, 6,5; Псалм 33,2, 57,8 (58,9 JPS), 71,22, 81,2 (81,3 JPS), 92,3 (92,4 JPS), 108,2 (108,3 JPS), 144,9, 150:3; Књига Немијина 12,27;Прва књига дневника 13,8, 15,16, 15,20, 15,28, 16,5, 25,1, 25,6; Друга књига дневника 5,12, 9,11, 20,28, 29,25.

​За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф /извор

​Зашто су нам потребни натписи на фрескама и иконама?
 
Текст у црквеној уметности служи као свети пасош слике. Ако постоји натпис, постоји икона. Ако нема натписа, то још није икона, то је само слика. То, наравно, не значи древне иконе са дотрајалим словима. Предање налаже да владика ставља натписе на иконе. Он тиме потврђује да икона одговара Светом предању и да јој је он на неки начин дао име. Знамо колико је важно дати име. Ова пракса је сачувана у обреду посвећења цркве, када је владика потписивао антиминс и исцртавао крстове на четири зида храма.
За нас хришћане, Господ је Реч. Ми смо народ Књиге, Библије. Због тога су нам натписи веома важни. Они су све важнији јер нетачна слика може изобличити суштину. Текст је универзалан. У исто време, најсветија имена су написана хијероглифима као да су заштићена од обичног опажања. Тако се јављају скраћенице На пример, име Спаситеља- IC XC. Често се користе скраћенице за Богородицу и Анђеоске силе, са посебним натписaним символима који се називају титло.
 
У другу руку, натписи у цркви су део њене украсне структуре, својеврсни циркулациони систем зидног сликарства. Исписивање натписа, редова из акатиста и молитава спајају слике у ритмичко и колористичко јединство. Управо овај систем омогућава иконописцима да каналишу кисеоник значења и енергију лепоте у свети простор.
Димитриј Трофимов,  упрвник Креативних радионице
За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Фотија, у црквеној сали при Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Добоју, одржан је радни састанак са директорима средњих школа шире добојске регије.
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Фотија, у црквеној сали при Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Добоју, одржан је радни састанак са директорима средњих школа шире добојске регије.
Састанак је отворио и благословио Епископ Фотије, говорећи присутнима о значају предмета Православна вјеронаука у средњошколском систему у Републици Српској. Присјетио се првих хришћанских, али и словенских учитеља који су поучавали народе Православној вјери.
''Вјеронаука у школама свједочи праве вриједности до којих је данас тешко доћи у мору кича и бижутерије које нам се намећу у друштву'', рекао је Владика Фотије.

Учешће на овом веома конструктивном састанку узели су и господин Предраг Дамјановић, директор Републичког педагошког завода Републике Српске; господин Славољуб Лукић, савјетник за Православну вјеронауку при Републичком педагошком заводу; те чланови Канцеларије за вјерску наставу Епархије зворничко-тузланске.

Циљ састанка био је размјена искустава директора школа са присутнима по питању извођења наставе вјеронауке у средњим школама, однос вјероучитеља према раду, те број ученика који похађају часове вјеронауке. На опште задовољство свих присутних, чули су се само позитивни коментари о раду вјероучитеља, извођењу наставе и учествовању у ваннаставним активностима у школама.
 
Трећа година од увођења вјеронауке у средње школе доноси и нове изазове пред вјероучитеље  а сви су сагласни да ће се вјероучитељи који предају у средњим школама са успјехом сусрести са њима. Број ученика који се изјашњавају да похађају часове вјеронауке сваке године се повећава, што говори о озбиљном приступу у раду вјероучитеља. Закључак са данашњег састанка је да оваквих или сличних сусрета треба бити више, како би се још више унаприједио рад на добро наше заједнице.
 
КАНЦЕЛАРИЈА ЗА ВЈЕРСКУ НАСТАВУ ЕПАРХИЈЕ ЗВОРНИЧКО ТУЗЛАНСКЕ.

Разумевање Бога у данашње време је у истој мери као и разумевање данашње исхрана - ми желимо онолико од Њега колико желимо - било када и било где. Не постоји ритам у тој нашој жељи, само успон и пад страсти.

Шта је Петровски пост?
Православна година има ритам, баш као и плима која долази и одлази - само овај ритам је таласање између времена поста и времена (или неколико дана) гозбе. Свака недеља, уз неколико изузетака, обележена је постом средом и петком, а свако слављење Божанске литургије праћено је припремом да се не једе ништа после поноћи док не примимо Свету тајну.
То је ритам. Наш савремени свет изгубио је доста од свог природног ритма. Сунце излази и залази, али томе се не придаје много важности у свету који покрећу и осветљују други извори. У Америци је готово све увек у сезони, иако хемикалије које се користе да се одрже копије овог дивног кукуруза вероватно полако трују наша тела.
Свето Писмо говори о ритму у свету- „сунце да управља даном.. и месец и звезде да управљају ноћу...“
Црквени ритам не жели да нас учини робовима календара нити сматра одређену храну грешном. Оно нас просто само позива на хуманији начин живота. Није баш најхуманије јести све што желите, кад год желите. Чак су и Адам и Ева у врту у почетку знали шта значи уздржати се од плода одређеног дрвета.

Православни не гладују кад посте - једноставно се уздржавамо од одређене намирнице и углавном једемо мање. Истовремено смо научили да се више молимо, чешће учествујемо у службама и постајемо великодушнији према другима (давањем милостиње).
Али то је ритам - пост је праћен гозбама. Петровски пост другог понедељка после Духова а завршава се на празник  Светих апостола Петра и Павла 29. јуна / 12. јула. Већина хришћана не зна да - да источни хришћани крећу са периодом поста док свет почиње да размишља о периоду годишњег одмора.
​
Разумевање Бога у данашње време је у истој мери као и разумевање данашње исхране - ми желимо онолико од Њега колико желимо - било када и било где. Не постоји ритам у тој нашој жељи, само успон и пад страсти. У православном посту нема легализма. Мислим да Бог не кажњава оне који не успевају да посте. Верујем да ти људи једноставно постају све мање хумани. Нећемо прихватити ограничења и границе нашег постојања и тако ће се у нама пробудити жеље да будемо недогледни и непослушни. То нас чини зверима.
​За оне који су започели пост - нека вам Бог да милост! За оне који ништа не знају о посту - нека вам Бог подари милост и заштиту од света који би вас прождерао. Нека би нам Бог подарио сву Своју усрдну милост и помогао нам да се сетимо дела Његових благословљених апостола!
Протојереј Стефан Фримен
За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор:Glory to God for All Things.

У Цркви се не може наћи ниједан верник који не зна да свет у којем живимо неће вечно трајати, који никада није прочитао Откривење Светог Јована Богослова и да нема појма о догађајима који ће претходити крају људске историје на земљи и Другом и славном доласку Господа Исуса Христа. Међутим, постоји део црквене заједнице који се не само сећа да ће се апокалипса на крају догодити, већ је забринуто и очекује.

Без сумње, позвани смо да обратимо пажњу не само на оно што се дешава у нашим срцима, већ и на оно што се дешава у стварности око нас. Према Спаситељевим речима, треба распознавати знакове времена (Мт 16, 3). И. Као што је свети Игнатије (Брјанчанинов) написао, потребно је распознати и осетити дух времена како не бисмо подлегли његовом антихришћанском дејству и да се што више ослободимо његовог антихришћанског утицаја.

Али желим да вас подсетим на још једну важну ствар: будите присебни и трезвено мислећи људи, имајући на уму опомену апостола Павла: „Али вас молимо, браћо, у погледу *доласка Господа нашега Исуса Христа и нашега сабрања у Њему. Не дајте се лако поколебати умом, нити уплашити, ни духом, ни ријечју, ни *посланицом – тобоже нашом – као да је већ настао Дан Христов“ (2 Сол 2,1-2).

Многи од нас се још добро сећају „буре“ која је давно „беснила“: а то није било „прављење од миша слона“, већ широко распрострањено мишљење у Русији. Радило се о идентификацијским бројевима пореских обвезника као "печату антихриста". Многи су копља ломила око овог питања. Колико се нових "мученика" и "исповедника" појавило, борећи се против наше државне и црквене јерархије! И колико је глупости откривено! Концепт „печата у најави“ [тј. прелиминарни печат са бројем апокалиптичне звери. – Транс.], сам говори доста тога. Временом су се страсти смириле, само термин „ИН-итовци“ - „борци против пореских идентификационих бројева“ (група људи која наизглед припада Цркви, али не у потпуности) - остаје.

А сада се развила нова „бура“ око идеје о уградњи чипова у људе, озрачивању, вакцинисању становништва кроз које ће људи бити „чиповани“, као што неки спекулишу, и „електронском концентрационом логору“, у којем смо сви ми осуђени на уништење. Ова ситуација, премда испровоцирана тренутном епидемијом вируса короне, дуго је развијана.
Да будем искрен: сигуран сам да је могућност уградње чипова у људе реална, тако да је универзално чиповање људи питање времена и техничких појединости. Веома сам скептичан према глобалној вакцинацији, њеној примерености и безбедности, тим више јер је, према многим стручњацима, свако вакцинисање против вируса који непрестано мутира привид, фантазију или, тачније, заблуда. "Електронски концентрациони логор" звучи опасно, али на више начина је скоро изграђен.
Али није ствар у томе. Суштина је да не желим да живим у ужасу успркос свему томе; само желим да живим хришћанским животом, не плашећи се ничега и не умирући пре смрти.
Као и многи други свештеници, и ја морам свакодневно одговарати на многа питања попут: „Шта бисмо требали учинити ако се то ускоро догоди?“ Ја на то одговарам људима, али пре свега одговарам себи. „То се већ догађа!“.

Прво и најважније, потребно је да схватимо да се све то још не дешава. Истина, постоје изузетно повољне околности да се то догоди, али нико не зна да ли ће се то десити тренутно или не. Дакле, тренутно не вреди звати упомоћ, иначе ћемо нам се сви само насмејати, а онда нам нико неће веровати. Осврнимо се на историју: ово је сјајна прилика да упоредимо догађаје из прошлости са оним што сада доживљавамо. И видећемо да су се у свету много пута догађале свари због којих су људи веровали да су апокалиптичне (утапајући их у стање „Апокалипса сада“). Природне катастрофе, епидемије (укључујући оне далеко опасније од КОВИД-19), пад старог света и рађање новог, крвави ратови и, најзад, најстрашнији од њих - Други светски рат који је пореметио животе на десетине милиона људи. Чинило се да је Судњи дан пред нама ... Али не, крај ове земље још није дошао и није замењен новом земљом.

Несумњиво, савремено доба се суштински разликује од недавне прошлости, а нарочито од далеке прошлости. Технологија је направила невероватно напредовала. Информациона технологија и биотехнологија преобликују економску и политичку стварност пред нашим очима. Људи се још брже мењају, али ипак остају људи. То доноси нове могућности будућем антихристу и његовом тиму истомишљеника и објашњава механизме помоћу којих ће постићи резултате о којима читамо у Откривењима, служећи као илустрација тој књизи.
Али још увек не можемо рећи да ће антихрист доћи сутра или чак касније. Можемо само рећи да смо се данас приближили тој тачки - можда је сада већ врло близу. И поставља се питање: Шта имамо од тога?
Зашто би наше признање ове стварности требало да доведе збрку која води у панику? Зашто ова идеја да би све сместа требало да престанемо да радимо или да у потпуности усмеримо своју енергију против Бил Гејца и 5Г кула широм свијета? Одакле долази овај страх који парализује нашу вољу, претвара је у агресију, а затим у бесплодну тупост?
Слава Богу, ово није стање већине људи у Цркви. Али проблем је у томе што је узбуњивање заразно, његови представници су активни и бучни и нарушавају и свој душевни мир и душевни мир других око себе. Гледајући са стране, стиче се снажан утисак  у свету да су сви Хришћани такви. А ми Хришћани заиста се постепено заражавамо овим вирусом страха и очајања; у неком тренутку сазнајемо да нас буквално изједа изнутра.

Штавише, желим подсетити и друге и себе да треба данас да живимо, без обзира како замишљамо своје сутра - грозно, сурово и неподношљиво или обећавајуће и дивно. Ово „сутра“ још није дошло, али постоји данас са свим његовим потребама и делањем, са потребом да се доносе одлуке, да се делује, да се бори са тешкоћама, да се храбро подносе туге и захваљују Богу - и за све то и за радости. којих има у изобиљу. И следеће Христове речи увек су биле и увек ће остати битне:
„Доста је сваком дану зла свога“ (Мт 6,34)
Не ишчекујте Антихриста, не припремајте се за његов долазак. Уместо тога, ишчекујте Господа и научите да живите с Њим већ у овом тренутку. Тај страх, бол и збрка указују на то колико смо сада удаљени од Господа и колико мало личимо на његове ученике! У супротном, не би било таквог страха ...
И ако се истински бавимо тренутним догађајима, „знаковима времена“ који нам прете и збуњују нас, то би значило уклањање свега што нас спречава да будемо с Христом и будемо свом путу ка Њему; требало би да  му отворимо своје срце и пустимо га у његове дубине. И тада ће нас Он сам научити шта да радимо и показаће нам како да прођемо кроз многа тешка искушења без икакве штете по нашу душу.
То је у нашој моћи. То је нешто што зависи од нас. Што се тиче осталог - остало је привид и фантазија, попут "чудотворне-вакцине". То је та иста заблуда.
​За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор

Нова апликација за паметне телефоне отвара свијету познате грчке манастире

Потенцијални туристи који чезну за посјетама Грчкој а не могу због затворености граница и немогућности кретања и даље могу уживати у величанственом погледу на манастире Метеора и чак прошетати поред монаха на Атосу користећи нову апликацију под називом „ВР Пилгрим“.

Користећи само свој паметни телефон, туристи могу уживати у погледима од 360 степени на два најспектакуларнија светилишта у Грчкој, манастире Метеора и двадесет манастира на Атосу.

Коментаришући апликацију VR pilgrim (ВР ходочасник), Старац Кирил, архимандрит ћелије Светог Николе на Атосу, која је била укључена у процес снимања филма, рекао је: „Прије двије године, када смо дали благослов  за стварање виртуелне библиотеке о благу Атоса, нико није могао да замисли колико ће ово постати релевантно.

„У данашњој ситуацији "ВР ходочасник" је једина прилика да света мјеста видите својим очима“, додаје архимандрит. У случају горе Атос, који само мушкарце ходочаснике прихвата као посјетиоце, ово је заиста ријетка шанса да жене погледају запањујуће монашке грађевине изграђене на планинским пучинама полуострва.
Апликација "ВР Пилгрим" доступна је за преузимање на Гугл Плеју-у и Ап Стору.

Грчко министарство иностраних послова објавило је саопштење у вези са читањем Кур'ана у Аја Софији, на годишњицу пада Цариграда 29. маја 2020. године.
​
Објава гласи:
Данашње читање одломака из Кур'ана унутар Аја Софије, глобалног споменика заштићеног од УНЕСКО-а као мјеста свјетске баштине који дјелује као музеј од 1935. године, није само неприхватљив покушај да се промијени његова улога као споменика, већ је и супротност религиозном осјећању хришћана широм свијета.

Ова акција је увреда за међународну заједницу и поново разоткрива Турску која има обавезу поштовања Конвенције о заштити свјетске културне и природне баштине и УНЕСКО-а, чији је члан.

Још једном позивамо Турску да поштује своје међународне обавезе и престане да за домаће потребе ставља пред своју веома привилеговану улогу чувара важног споменика као што је Аја Софија, која припада читавом човјечанству.
Превод: вјеронаука.нет / Извор

​Сусрет са Богом је увек личан, тајинствен и недокучив. Монахиње нашег манастира деле своје приче о томе када и под којим околностима су чуле Господа и одазвале се Његовом позиву.
     
Мати Тамара (Игњатович)
Крштена сам у осамнаестој години. Моја сестра се удавала и морала сам да се крстим. За мене је то био само обред - нешто што сам морала да урадим. Никада ми нико раније није рекао за Цркву и Бога.
Нисам планирала да идем у цркви после свог крштења, али сам одлучила да задржим свој крст. Међутим, захваљујући овом кораку, чак и ако не потпуно свесно, дошло је до пробоја у мом унутрашњем животу. Јасно се сећам како сам након неког времена почела да размишљам: Шта је живот уопште? Шта је смисао живота? Осетила сам неку неравнотежу, неко рачвање. С једне стране, спријатељиш се с неким, разговараш, излазиш, раскинеш  - можеш имати све радости у животу. С друге стране, сва та спољашња таштина не може вас у потпуности задовољити - душа жели нешто друго. Али нисам знала шта тачно. Повезао сам то са својим младеначким борбама, осећањима, заљубљивањима.
Онда су људи почели да ми причају о Цркви, Богу и Христу. У почетку су ми се сви ови разговори парали уши. Али у одређеном тренутку унутрашња напетост је достигла врхунац. Постало је неподношљиво, па сам отишла у цркву. То је било 1996. године на Успење Пресвете Богородице. Као и многи људи када први пут иду у цркву, и ја сам постајала физички слаба и морала сам да излазим из цркве сваких пет минута. Али тврдоглавост је победила: "Не, остаћу до краја." Излазила сам, улазила; излазила, улазила...
Следећи пут кад сам отишла у цркву, опет је то било из тврдоглавости. Понекад то помаже. Питала сам се да ли могу успети, јер и други стоје. Не сећам се више како сам се осећала, али очигледно је дошао некакав мир, јер сам сваке недеље почела да идем у цркву. Тада ми је неко дао књигу у којој сам читала о исповедању и причешћивању. Тада сам некако завршила исповедајући се оца. Андреју Лемешоноку. Рекао ми је да разговарамо што је чешће могуће. Слушала сам га.
Постоји израз: „Срести се са Живим Бога.“ Нисам сигурна да сам га срела у том тренутку. Била је то само нека врста надахнућа, уздизање.
Две године касније дошло је до разумевања ко је живи Бог. То се десило у једном дому за старе особе. Тада сам већ била у сестринству. Ишли смо на разговор и чекали исповест. Али о.Андреј изашао и рекао да ће нас управо покрити својим епитрахиљем и прочитати молитву разрешења. У мислима ми је пролетела једна мисао: „Како је то могао учинити - прекривајући нас својом епитрахиљем? Припремила сам се да му кажем своје грехе ... ”И када ме је Баћушка прекрио епитрахиљем и прочитао молитву, одједном сам осетила да Христос стоји поред мене. Не знам ни како то опишем. Схватила сам да Господ опрашта не због мог наводног „покајања“, већ једноставно тако...

Прошло је двадесет година, али још увек се сећам тог осећаја. Тада сам срела живог Бога. Немогуће је то заборавити Живим од овог сусрета; Сећам га се. Нисам доживела ништа слично, чак ни када осећам прави стид због својих греха у исповести, када осећам своју грешност. И живим у нади да ће се овај сусрет поновити једног дана.
Човек жели утеху и подршку, а ми то тражимо код људи, речима. Али истинска утеха могућа је само када Бог стоји поред вас.   

​Мати Антонина (Семенова):
Када сам имала шеснаест година, моји родитељи су изненада инсистирали да се крстим, иако они сами нису били религиозни и нити ишли у цркву. Одупирала сам се, али отац ме је уверио након што ми је обећао да ће ми направити прелеп сребрни крст. Тако сам, због накита, који је мој отац увек веома лепо израђивао, и пристала. Имала сам потпуно неозбиљан, чак дрзак однос према свом Крштењу.
Онда сам отишла у средњу школу. Завршила сам техничку школу и уписала се на један институт.
Имала сам две блиске пријатељице који су, како се испоставило, већ почеле да иду у цркву, али о томе нисам ништа знала. Бринуле су за мене и молиле се за мене. Негодовала сам због тога скоро четири године. Веровала сам тим људима, али недовољно да бих ишла у цркву. Имала сам другачију животну философију, праћену типичним умовањем: Шта је уопште смисао Бога? У животу свакако можете учинити нешто добро, а све ове формалности су бескорисне. Али на крају је њихова вера победила и некако су успеле да ме одведу у цркву.
Тада се нешто догодило кад ми је Бог открио велику лепоту у другој особи. Никад нисам то видела у људима. Тада сам схватила да ми је вероватно Бог открио Своју лепоту, али то сам, наравно, то бркала са људском лепотом. Дуго сам се морала борити против тога. Дуго сам упућивала питање Богу о томе шта ме је мучило - чак и негодовала: „Ти сте ми то Сам открио; Нисам то тражила. Шта да радим сада? Не разумем. " Нисам разумео дуго, мучног времена.
А онда сам, на дан Рождества Његовог, чула одговор. То је вероватно био мој први свесни сусрет са Богом. И прихватила сам Његов одговор. Било је врло болно. Али у тој боли била је Божја љубав. Био је то први светли сусрет неиздрживог унутрашњег бола и Божје љубави истовремено.
После тога, све - људи и природа и време - променило се. Осетила сам да Бог постоји и да ме воли. Свет је био преображен. Почела сам да примећујем лепоту у свему. Бог ми је открио велику лепоту у Својој љубави према човеку.   

​Мати Руфина (Филипович):
Када сам имала двадесет пет или двадесет шест година, кренула сам у обилазак Златног прстена у Русији. Било је то туристичко путовање, али преноћили смо у манастиру у Хотково, а на Васкрс смо отишли на службу у манастиру Пресвете Тројици-у Лаври Светог Сергеја, само из радозналости. Ништа нисам разумела, па чак сам мислила да је то смешно. Али купила сам малу пластифицирану икону Казанске Мајке Божје у Хоткову. А она је само тамо лежао, сакривена у кутији, као сувенир.
У тридесетој години, мој срећан, безбрижан, живахан и радостан живот, који сам заиста волела, почео је да се помало бива досадним. Породични живот изгледао је досадно. Шта је требало да учиним? Био је то ћорсокак.
Можете ставити било коју маску или хаљину и правити се да је све тако безбрижно и да је све предивно, али кад дођете кући постајете сами и видите шта је заправо у вама. А то је ћорсокак. Нема излаза. Почела сам да размишљам о смислу људског живота и дошла сам до закључка да нема смисла. Живот је престао да буде слободан.
Много сам размишљала о томе. Тада ми је непријатељ тутнуо новине „Космичка правда“, колико се сећам, где је дугачак чланак говорио о томе како је неки политички затвореник у концентрационом логору рекао да, када му је било потпуно неподношљиво, размишљао је о самоубиству. Уосталом, ви сте господар свог живота и можете све сами зауставити и постати слободни. То мис сее као излаз.
Тада сам се одједном сетио се пластифициране иконе Пресвете Богородице из Хоткова. Само сам је погледала и помислила да животу нема смисла.
И дан данас сам сигурна да ме је Пресвета  Богородица спасила.

Уочи празника Цвети, моја блиска пријатељица позвала ме у цркву. Неочекивано од мене, пристала сам и отказала све своје планове. Из неког разлога нисмо ишли све до храма, али смо раније изашли и зауставили се у цркви светих апостола Петра и Павла. Моја пријатељица се одједном упита: ,,Јесте ли икада били на исповести?"
Неколико сам се пута трудила да напустим цркву, али била је гужва. Заиста, могла сам отићи, и ко зна - можда би то био мој крај ... Али Господ све види. Послао је оца Вјачеслава, који је аналогију ставио практично испред мене. Пошла сам горе и, како ме је пријатељица научила, наводила сам своје грехе учињене „делом, речју и мишљу“. Покрио ме епитрахиљем и почео да ми говори: „Знате да имате мушко име? То је овај светац ... ,,Помислила сам:" О чему он блебеће? " „Знате, дођите, погледајте ме. Причаћемо.“ Отишла сам из цркве и схватио да се у мени нешто догодило.
Седмицу или две касније, одједном сам осетила да ме привлачи исповест.
Имала сам Јеванђеље код куће. Баптисти су их тада носили од врата до врата. Без обзира колико пута сам покушала да га прочитам, нисам могао да га схватим: овај  је овог родио, а овај је овог родио ... Онда сам га отворио, и било ми је крљушт спала са мојих очију. Како нисам могла да разумем? Како можете видети трун у оку свог брата ако не видите брвно у свом? Или другима да чините онако како бисте ви волели да чине вама - шта овде није јасно? Нећете веровати, али читала сам Јеванђеље три пута дневно. За мене није постојала боља књига.
Бог је веома брижљив. Прво сам отишла код оца Вјачеслава, и дао ми је неке књиге. Онда код оца Василија, и он ми  се чинио тако духовним ... Онога кога заправо нисам волела био је наш отац Андреј Лемешонок. Али Господ је то средио тако да сам  једном завршила на исповести код њега, и то је било то ... Почела сам да идем на његове разговоре, а онда и на  Акатист. Одједном је Баћушка почео да прича о сестринству, али нисам хтела да се придружим сестринству. Зашто бих ишла да гледам болесне, да се одричем себе и бринем о некоме? А ко ће се бринути за мене? Тада сам чула Божји глас у себи: "Ја ћу се бринути за тебе." Тако сам срела Господа.
​За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор

У суботу, 16. маја У Петропавловом манастиру одржан је састанак радне групе задужене за израду приједлога нових уџбеника вјеронауке за први и трећи разред средњих школа. Рок за израду уџбеника био је кратак, од почетка марта 2020. до 31. маја 2020. Рад на изради уџбеника прихватили су о. Младен Чалија за први разред и о. Данило Боро за трећи разред, уз договор да професори вјеронауке у средњим школама као и чланови Катихетског одбора са својим сугестијама помогну у изради уџбеника.

Уз заједнички труд и готово свакодневну сарадњу са  сестринством Петропавловог манастира приједлози уџбеника завршени су у предвиђеном року и до 31. маја биће предани на увид Катихетском Одбору. 

Извор: сајт епархије Захумско-херцеговачке и Приморске

Сви смо ми бар једном чули или изговорили израз „као лице са иконе“. О каквим се то лицима говори? Правилне црте и издужен облик лица; очи надахнуте, као да нису од овога света; мали нос; велико чело. То нас може изненадити- да ли су сви свеци личили једни на друге? Односно, да ли су заиста сви они имали такав „иконописани изглед“, упркос чињеници да су рођени у различитим породицама, различитим државама, да су припадали различитима расама?

Наравно да не. Свеци се по питању физичког изгледа у потпуности разликују, а њихова светост ни на који начин није повезана са одређеним типом изгледа. Чињеница је да лик свеца на икони није портрет, а сама икона није најверодостојнија фиксација физичке стварности. Иконописац види много даље од индивидуалних црта лица. Иако је сасвим могуће препознати црте стварног прототипа-неког свеца који је живео у прошлости-на икони, ми на икони не гледамо портрет овог човека, него, да се тако изразимо ПОРТРЕТ ЊЕГОВЕ ДУШЕ. Одсјај Светога Духа у његовим очима, искуство општења са Богом, љубав и самилост за друге људе, љубав према Христу.
Наравно да одређену улогу у свему томе има и стил иконописачке школе на основу кога је одређени светац иконописан. Избор боја и целокупног колорита иконе, начин на који се ствара икона, композиционе карактеристике - све има неку улогу. На иконама осликаним према једном предању, лице Спаситељево је тамно, узвишено и некако строго; у неком другом предању - блажих црта, пастелних сенки и неким прожимајућим светлом. Али, упркос разликама у стиловима, на свакој тој икони је управо Христос, онај једини који нас је искупио од наших грехова Својом смрћу на Крсту и Васкрсењем. У томе се састоји чудесност иконописања - оно није сликање портрета, већ уметност која се усуђује да портретише вечност, божанство.
​АУТОР: Анатолиј Влежко, руководилац радионице за иконописање ,,Палек“

Васкршњи пост нас подсећа на литургијску употребу библијских песама, односно, старозаветне и новозаветне химне, које су свеци појали у тренуцима својих највећих молебана пред Богом. Пре него што је постојала православна химна, главни делови Божанске службе били су псалми, Свето писмо и библијске песме, који су чинили суштину сваке службе. У Библији постоји много таквих химни, али се у уобичајеној Божанској служби традиционално користи девет химни, којима су додељене одређене химне канона Јутрења. Треба напоменути три новозаветне химне, које се истичу: химна Светог Симеона Богопримца (Сада отпушташ слугу свог) на Вечерњем, химна Мајке Божје (Велича душа моја Господа) на Јутрењу сваки дан, и химну Захаријеву (Благословен је Бог)у свим данима осим суботе и недеље у току Васкршњег поста.
​
Систем појања таквих песама постепено се почео развијати током историје. Осма песма (о младићима у пећи) и девета дводелна песма (Мајке Божје и Захарије) певале су се на јутрењу сваког дана, док су се песме од 1 до 7 смењивале у зависности од дана. Овај распоред појања три химне био је основа многих служби и чак су по њима име добиле две божанске књиге – Великопосни триод или Пентикостар, познат као Цветни триод (грчка реч триодион значи три химне). Истраживање древне светогорске праксе, које је вршио угледни литургичар пречасни Роберт Тафт створило је претпоставку да библијске химне одређују идеолошки садржај недељног циклуса служби, које налазимо у Октоиху, а што раније учењаци нису узимали у обзир. Одговор на питање зашто Октоих посвећује понедељак слављењу анђела, а уторак прослави Претече, може се дати на основу светогорског система расподеле библијских песама. Хајде да погледамо у  овај стари обичај и да покажемо како се одређена песма односи на одређени дан.

Недеља
Прва Мојсијева пјесма (Изл 15,1-19) коју је отпевао приликом преласка Црвеног мора у време Изласка из Египта, која се традиционално сматра прототипом Господње Пасхе, увек је заузимала истакнуто место у Васкршњој служби вечерње службе на Велику суботу и певана је заједно са осмом песмом тројице младића међу осталим паримејима. На основу древног светогорског обичаја ове песме су припале недељи, за разлику од савременог обичаја, где се песма изводи у понедељак.

Понедељак
Друга Мојсијева песма (Понз 32,1-43) догодила се поводом понављања и учвршћивања Закона, који је Бог дао Мојсију на Синајској гори. Она је подсетник на важност послушности закону, који доноси мир и божанску милост, која се одузима кад се греши. Најбољи пример послушности су гошћења анђела. Ово је вероватно разлог зашто су они на данашњи дан изабрани да се славе, јер је закон ,,установљен је преко анђела, руком посредника". (Гал 3,19).

Уторак
Трећу песму (1. Сам. 2, 1-10) отпевала је пророчица Ана, која је некада била неплодна, али Божјом милошћу родила је пророка Самуила. Њена песма у много чему одјекује с Песмом Мајке Божје и донекле јој претходи (Развесели се срце моје у Господу; подиже се рог мој у Господу; отворише се уста моја на непријатеље моје, јер сам радосна ради спасења твојега... Лук јунацима сломи се, и изнемогли опасаше се снагом.... Сиромаха подиже из праха...). Овде је потпуна аналогија са Праведном Јелисаветом и Јованом Крститељем, који су се целим својим бићем радовали приласку трудне Дјеве Марије. Управо је та песма очигледно утицала на то да се уторком поштује сећање на Крститеља.

Среда
Четврта химна пророка Авакума (Авак 3,1-19), отпевана непосредно пре разарања Првог храма, садржи пророчанство о доласку Месије, што симболично значи Његово рођење од Марије. Среда је дан Дјеве Марије; читају се прокимени, алелуја и стихови за Свето причешћа посвећени Богородици. Пророк Авакум, такође, хвали „силну љубав“ Господњу, који је веран у Својим обећањима чак и кад је у питању људска неверица, нарочито издаја апостола Јуде, на коју се подсећамо у среду.

Четвртак
Пета химна (Ис 26, 9-19), коју је отпевао пророк Исаија, који је предвидео Месијин долазак и васкрсење мртвих, такође, указује на службу апостола. ,,Душом својом жудим тебе ноћу, и духом својим што је у мени тражим те јутром; јер кад су судови твоји на земљи, уче се правди који живе у васељени“. Овај израз подсећа на апостоле, који су у четвртком узносили химне као оне који су „обасјали светлошћу спознаје Бога свим народима“ и излили „росу биљу“ (Ис 26,19), односно воду крштења.

Петак
Шеста песма је Јонина у трбуху велике рибе (Јона 2,3-10). Исус је, говорећи о својој смрти, упоредио себе с Јоном, који је провео три дана у морским дубинама. Због тога је песма пророка Јоне најприкладнија за извођење у петак, када се Господин спустио у ад после распећа. Ушао је у „срце земље“ да изведе Адама.

Субота
Песма 7 (Дан 3, 26-56). Први део песме тројице младића из пећи има покајничку црту  и изражава њихову спремност да прихвате Божју вољу и попију чашу страдања до дна. Ова песма је погодна за појање у суботу, традиционално се сматра даном сећања на све свете, који су много пострадали, али нису оставили Бога.

 Извукли смо неке аналогије између тема химни недељног циклуса божанских служби описаних у Октоиху и садржаја библијских химни распоређених у складу са древним светогорским редом. У историјском смислу, неколико типика са различитом расподелом химни постојало је у Цркви раме уз раме, а временом је превладала палестинска традиција 11. века. Међутим, ово је обогатило литургијски живот православних, јер је као резултат међусобног утицаја различитих традиција дошло до чувене византијске литургичке синтезе, која је уродила новим плодовима светости. Аутор:Јован Ничипорук
​
За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор

Жене и они које не могу да путују имају могућност да преко интернета посјете Свету Гору Атос. Веб локација је учинила доступним виртуелне панораме 20 манастира Свете Горе. Панораме више скитова и ћелија и три пећине биће доступне ускоро.
Виртуелне обиласке можете наћи на веб локацији Mountathos360.com, гдје панораме од 360 степени прате кратка историја и фотографије мјеста.

Мотивација аутора била је „да прикажу атонско монаштво и православну монашку духовност, за славу Божју“, како пише на веб сајту. Њихов пројекат резултат је трогодишњег рада.

Циљ овог напора је стварање глобалног историјског документарца са виртуелним приступом свима, укључујући и жене које немају приступ Светој Гори, особе са инвалидитетом и оне које немају финансијску способност да путују.

Веб страница је на три језика: грчком, енглеском и руском и садржи линкове до православних црквених организација које обављају социјалне послове и евангелизацијске мисије - за посјетиоце који их желе подржати.
Превод: вјеронаука.нет / извор

ЗАШТО СУ ЖЕНЕ МИРОНОСИЦЕ БИЛЕ ПРВЕ КОЈЕ СУ ДОБИЛЕ ВЕСТ О ХРИСТОВОМ ВАСКРСЕЊУ? Архиепископ Павел Великанов говори о данашњем јеванђељу
​
​„Дође Јосиф, из Ариматеје, угледан савјетник, који и сам чекаше Царство Божије, и усуди се те уђе Пилату и заиска тијело Исусово. А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана, запита га: Је ли давно умро? И дознавши од капетана, даде тијело Јосифу. И он купивши платно и скинувши га, обави платном, и положи га у гроб који бјеше исјечен у камену, и навали камен на врата гроба.А Марија Магдалина и Марија Јосијина гледаху гдје га полагаху. И *пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купише мирисе да дођу да га помажу. И врло рано у први дан недјеље дођоше на гроб око изласка сунца. И говораху међу собом: Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? И погледавши видјеше да камен бјеше одваљен; а бјеше врло велики. И ушавши у гроб, видјеше младића обучена у бијелу хаљину гдје сједи с десне стране; и уплашише се.  А он им рече: Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овдје; ево мјеста гдје га положише. Него идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видјети, *као што вам рече. И изишавши побјегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху“ (Мк 15, 43-47 и Мк 16,1-8).
 
Данашње јеванђеље посвећено је женама мироносицама; простодушним женама, које су на дан после погреба Христа Спаситеља пожуриле рано ујутру на Његов да помажу беживотно тело свог Учитеља миомирисним уљем. Гледано у целини, у Јеванђељу се веома мало обраћа пажња на жене. То је делимично због чињенице да се за жене сматрало да заузимају подређену друштвену позицију. Међутим, овде видимо чудесну женску природу као такву огољену. На једном месту једва да јеванђелист то успут спомиње, како следећи Христа и Његове ученике, постоје жене које су им служаху (Мк 15,41). Речи „служаху им“ за нас представљају искрено пожртвовано служење жена које чине праву суштину женске природе. Оно што је вредно пажње је да се у Божјим очима жене најприје сматрају достојним примања анђеоског сведочанства о васкрсењу свог вољеног Учитеља. Чини се да нису ученици имали право да буду први који би се сазнали такав узвишени догађај, већ простодушне жене. Испоставља се да су оне, које су све време биле негде у позадини, достојне да чују преблагословену анђеоску вест.

Зашто се женама мироносицама првима указала час да чују такву вест? Ствар је у томе што сама женска природа претпоставља да су љубав и жртва њен главни квалитет и њена основна вредност. Свака жена је по својој природи мајка, без обзира да ли је удата или не. А мајка је неко ко може и треба да од срца прихвати свакога која је поред ње, без обзира на његов пол или старост, без обзира да ли је то особа са врлинама или гресима. А та женска љубав која је лишена промишљености и збуњености побеђује потиштеност и очајање које је обузело ученике и натерало жене да делују без размишљања.
За разлику од ученика који су, након Христове смрти на крсту, отишли кући очајни, потиштени и збуњени како ће живети даље, жене једноставно делују. Узимају уље. И чим сунце излази, они журе ка гробнице Спаситеља и - чудо! Они виде да је гробница празна; Анђео их среће и објављује им радосну вест о Христовом васкрсењу.
Овог дана бих посебно замолио наше жене да се не стиде себе. Да их замолим да се не стиде својих слабости, која их понекад могу учинити јачим од најјачих људи. Да их замолим да се не стиде своје осећајности, своје ирационалности, које их понекад могу показати мудријом од најмудријих размишљања. Да их замолим да се не стиде живети живот простодушним, отвореним срцем које воли. Управо баш са таквим срцем које је најдрагоценији дар који човек може да понуди Богу.
За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

БАЊАЛУКА, 1. МАЈА /СРНА/ - Епархија бањалучка уплатила је 72.000 КМ у Фонд солидарности Републике Српске, изјавио је Срни протођакон Радојица Жагран, секретар Његовог преосвештенства владике бањалучког Јефрема.
Такође, Српска православна црква Епархије бањалучке, са Његовим преосвештенством епископом бањалучким Јефремом на челу, донирала је данас Универзитетском клиничком центру /УКЦ/ Републике Српске 12.500 специјалних професионалних заштитних маски у вриједности 100.000 КМ као допринос у борби против вируса корона.
Генерални директор УКЦ-а Републике Српске Владо Ђајић рекао је новинарима да је послије подршке и донације руководства Републике Српске, бројних појединаца и колектива данас уручена веома вриједна донација СПЦ, а ријеч је о професионалним специјалним заштитним маскама које је тренутно готово немогуће пронаћи на тржишту.
Он је додао да је маска најбитнији дио заштитне опреме, с обзиром да вирус корона улази кроз дисајне органе. Ђајић је захвалио за донацију, истичући да СПЦ показује да је уз народ онда када је најтеже.
Секретар епископа Јефрема протођакон Радојица Жагран рекао је да је ова донација на иницијативу владике и да је договорена са руководством УКЦ-а.
- Они су затражили специјалне маске које су им потребне, Епархија бањалучка је платила донацију и овом приликом то овдје и уручујемо - рекао је он.
Жагран је изразио наду да ће маске бити од користи у борби против ове пошасти која је све задесила и да ће се што скорије сви вратити нормалном животу.
Протођакон је истакао да и Црква позива људе на одговорност и препоручује им да се придржавају превентивних мјера Владе Републике Српске и Министарства здравља и социјалне заштите у борби против вируса корона.

​Виртуелна изложба 8.и 9. разреда Основне школе "Вук Караџић", Требиње
Изложба под називом "Осам вијекова моје Цркве, осам година моје вјеронауке" је њихов мали дар поводом јубилеја наше Цркве. 

Тома је знао Христове заповести, и он је знао где да нађе снагу да их испуни. 

„А Тома, *звани Близанац, један од Дванаесторице, не бјеше са њима када дође Исус. А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у *ребра његова, нећу вјеровати“ (Јн 20, 24-25).

Шта значи ово што је рекао „Нећу вјеровати“? Да ли је могуће да он није могао да верује осталој једанаесторици апостола, својој браћи? Да ли је могуће да би га они могли слагати? Сав јеванђељски Христов живот, сва Његова чуда, Голгота, смрт на Крсту, све су то они заједно искусили. Као и сад ову радост коју су сви доживели они желе да је поделе са њим. Не, то није била лаж.

А Онај, Кога су они видели, да ли је Он заиста Христос? Да ли је то могло бити неко сновиђење или неки други Христос? Да ли је то била нека грешка? А Тома се плашио да не изгуби оно што има. А шта је он имао? Ово је имао: у тим годинама заједништва са Христом, он је упио Његово учење, целокупан Његов живот; и сад он више није могао да живи на другачији начин. Било је мучно за њега да више није у личној заједници са Христом; али до тад он је схватао да ће Христос доћи на земљу да би нас научио главним Божјим заповестима: љубави према Богу и ближњима, које ће Он сам извршити да би нам дао снагу да их ми извршимо.

У Рају је први човек испунио Божју заповест. Снагу да испуни ову Божју заповест он налазио једући са Дрвета Живота. А онда је уследио пад. Рај је изгубљен, Дрво Живота је изгубљено, и заједно са тим, изгубљена је и снага за побожни живот. А Христос је дошао да би нам дао Нови завет Дрвета Живота- Своје Тело и Крв. „Чините то мени у спомен“, рекао је он на Тајној вечери (Лк 22,19).

Тома је знао Христове заповести и знао је где да нађе снагу да их испуни. Он је живео тако. Иако је живео без човечанског присуства Христа, он је живео у Христу. Он се плашио да не погреши. Шта ако се јавио неки други Христос ученицима, не Онај у Коме је он живео и наставља да живи? То значи: „Нећу вјеровати“. А у осми дан од Васкрсења, Господ се опет јавља Својим ученицима, сад кад је и Тома присутан и дозвољава му да додирне Његове ране. И сад је одјекнуо Томин победнички усклик, који чак и сад дотиче наша срца: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн 20,28).

А ово су Христове речи које се односе на вас и на мене, које отварају нову еру вере која ће остати до краја света: „Зато што си ме видио, повјеровао си; *блажени који не видјеше а вјероваше“ и додаје апостол Јован Богослов: „да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и *да вјерујући имате живот у име Његово“.

За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Радост празновања Васкрса, празника побједе Живота над смрћу, која је ове године помућена пандемијом корона вируса, није спријечила ученике који похађају наставу Православне вјеронауке у Пољопривредној и медицинској школи у Брчком да на себи својствен начин и у школовању “на даљину” обиљеже најрадоснији хришћански празник. На иницијативу вјероучитеља ученици су направили својеврсну онлајн изложбу васкршњих јаја на фејсбуку. 
Као јаја са највише лајкова издвојила су се јаја која су нашарали следећи ученици:
1. мјесто - Теодора Обреновић, одјељење IV 6 - 598 лајкова,
2. мјесто - Славка Крстић, одјељење II 2 - 443 лајка и
3. мјесто - Ана Драгић, одјељење II 8 - 313 лајкова.
Специјалну награду на овом избору добила је наша ученица Стојна Кикић (I 10), посебан украс и анђео наше школе. Утјешне награде добили су сви ученици чија су јаја добила преко 100 лајкова, а то су: Анастасија Родић (IV 5), Милица Трнинић (II 5), Tамара Брковић (I 6) и Јована Перић (I 9). Награде од вјероучитеља за посебан труд добили су сљедећи ученици: сестре Драгана и Гордана Благојевић, Давор Дакић за најјаче јаје, јер је победио све укућане и комшилук према сопственом сведочењу, Ђукица Божић, Страхиња Лојпур и Млађана Боројевић. 
Награде за овај избор обезбедило је свештенство храма Успења Пресвете Богородице у Српској Вароши, са старјешином храма - протојерејем ставрофором Небојшом Драшкићем, и вјероучитељ Бошко Максимовић. Ово је диван примјер како најмлађи међу нама могу дати велики и значајан допринос прослави Васкрса у нашим школама. 
Вјероучитељ Бошко Максимовић.

​На нови начин учења и наставу на даљину се полако навикавамо, а да би га дјеци учинили занимљивијим и креативним, актив наставника Продуженог боравка Основне школе "Вук Караџић" из Требиња дошао је на идеју да за дјецу снимају видео и тонске записе у виду поучних прича, креативних идеја и слично.
Водећи се тиме да је за ученике веома значајно, корисно и потребно научити повезивати градиво, јер повезујући градиво више предмета уз разумијевање и примјену много се лакше учи и памти.
Неки од примјера праксе:корелација наставне јединице из ликовне културе "Позориште сјенки" и наставне јединице "Мојсије" вјероучитељица је представила у кратком видео запису

​
Неке од креативних радова и повратних информација можете погледати на фотографијама.

„Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим 8, 35-38).
​
Ученици ОШ „Вук Караџић“ у Лозници су показали да, и поред ове ситуација у којој се налазимо где смо због пандемије корона вируса принуђени да се прилагођавамо сасвим новом начину учења на који су се они изненађујуће добро навикли и где заслужују све похвале колико одговорно одрађују своје обавезе, да нас све ово није спречило да са великом радошћу у срцу приступимо обележавању највећег хришћанског празника Васкрса. 
Оно што чини овај Васкрс посебним је доказ да сабрање не мора да буде у социјализацији већ у духу у Господу нашем Исусу Христу а пројектна настава је ојачала сарадњу на релацији родитељ-ученик-наставник. 
У пројектној настави „Васкрс“ учествовали су сви ученици нижих разреда и осмог. Одличне примере добре праксе можете видети на следећим линковима

https://osvukloznica.wordpress.com/2020/04/18/uskrsnjiradovi4-2/
https://osvukloznica.wordpress.com/2020/04/16/tematskidan-uskrsiozajaca/

Ученици су у сарадњи са родитељима а у договору са наставницом енглеског језика Сањом Симић де Граф сами осмишљавали наставу на тему Васкрс. Циљ је универзалан-развијање љубави према Господу и православној вери и љубав према сопственој традицији кроз различите моделе учења и усвајања вокабулара енглеског језика кроз ову тематику.
Своју инвентивност ученици су показали на различите начине- цртали су, осмишљавали укрштенице и осмосмерке заједно са својим родитељима, правили занимљиве друштвене игре са питањима везаним за Васкрс, осмишљавали лавиринт како доћи до васкршњих јаја, правили занимљиве ППТ презентације, слали линкове са едукативним видео записима... Толико идеја,а кроз сваку идеју коју су послали осетила се искрена дечја радост и љубав према овом празнику. И то све на енглеском језику! У овом пројекту учествовали су ученици, нижих разреда и осмог разреда са својим родитељима.

Треба посебно истаћи родитеље који су у овом наставном процесу били изузетно важан фактор. Како се не задивити оцу ученице четвртог разреда који ради као медицински радник у Немачкој а кад је слободан преко видео везе ради са дететом домаћи задатак? Или мајци детета другог разреда која не престаје да одушевљава својим сугестијaма? Или свим тим родитељима који поред својих обавеза налазе времена и стрпљења за рад са децом. Али, опет, треба још нешто истаћи и као наук свима нама. Пре ове недаће која нас је задесила, ми, одрасли, били смо заборавили да смо ми активни партнери у дететовом учењу. Били смо жртве свакодневне рутине у којој су најчешће испаштала деца- морамо признати да нисмо били довољно ту уз њих. Сад, кад смо принуђени да седимо поред свог детета, сад увиђамо да смо све могли урадити боље, лакше и успешније да смо сви сарађивали. Можда није баш било коректно свести своју обавезу на то одвести и довести дете из школе, послати га у собу да уради домаћи задатак а после тога пред рачунар да се слободно игра по цео дан а да бисмо ми „несметано“ могли да обављамо своје послове. Деца су сигурно научила сад колико им је битно друштво јер док су били социјализовани били су истовремено и превише отуђени једни од других јер су им најбитније ствари у животу биле телефон и рачунар. Сад увиђају колико им недостаје контакт са другарима из школе. А ми, просветни радници, у целом овом осмишљавању наставе схватили смо шта је то индивидуални приступ и потреба сваког детета. Надам се да то нећемо заборавити кад све ово, ако Бог да, прође.

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Срећан и Богом благословен Васкрс свим ученицима и родитељима и да нам Господ да да се што пре вратимо у школске клупе!
Сања Симић де Граф