Портрети десет српских патријараха, рађених техником уље на платну, красиће у наредном периоду свечани салон манастира Осовица код Српца, а за израду умјетнина задужена је академска сликарка Јелена Вушуровић из Цетиња која већ неколико дана ствара у Тренинг центру Природно-математичког факултета Бањалука на Бардачи. Носилац овог несвакидашњег пројекта је Центар за културу и спорт из Српца, а у плану је да сви радови буду завршени у року од двије седмице. Поред ових десет слика, биће израђен и портрет високопреподобног архимандрита осовичког Теофила, игумана манастира Осовица.
Идеја се родила прије двије године када је директор Центра Радован Митраковић посјетио ову светињу са групом учесника ликовно-еколошке колоније "Бардача-Србац". 
- На зидовима свечаног салона у манастиру видјели смо урамљене фотографије српских патријарха које су биле штампане у црно-бијелој боји и тада смо у разговору са игуманом закључили да би било лијепо да их замијенимо портретима. Првобитна идеја је била да на сваком сазиву колоније урадимо по једну слику, али тај процес би потрајао десет година па смо одлучили да одједном урадимо свих десет слика димензија 80 пута 60 центиметара - рекао је Митраковић.
Новчану подршку у реализацији овог умјетничког подухвата пружило је 11 породица, од чега девет из Српца и по једна из Слатине и Бањалуке које ће на овај начин помоћи да се покрију трошкови материјала, боравка и рада црногорске умјетнице.
- Свако од њих ће на овај начин донирати по једну слику манастиру. Имали смо и већи број заинтересованих, али ћемо их оставити за други пројекат кога планирамо идуће године - рекао је Митраковић.
Благослов за своје умјетничко дјеловање Вушуровићева је добила у манастиру Острог од митрополита Амфилохија, који се упокојио прије двије године и од тада је насликала разне световне и духовне поглаваре, а један од посљедњих био је Петар Петровић Његош чија слика је завршила у Аустралији. Радови које је до сада у потпуности завршила су портрети патријарха Варнаве, Гаврила и Димитрија. Неке од њих урадила је релативно брзо, а за неке је требало мало више времена.
- Ово што сада радим је мало већи залогај, јер три од укупно 10 портрета патријарха која ћу морати насликати до сада нису рађена уљем на платну у историји сликарства. Њихови ликови постоје само на фотографијама и морам замишљати њихов карактер како би их вјеродостојно пресликала на платно. То је тежак задатак, али истрајаћу на томе. Поносна сам што сам добила прилику да баш ја будем та која ће оставити неко трајно свједочанство и надам се да ћу визуелно и духовно усрећити све оне који буду долазили у манастир и посматрали портрете - истакла Вушуровићева. 
На Бардачу је стигла из Турске гдје је на једном умјетничком фестивалу у Чанакалеу представљала своју земљу, а потом путује у Загреб и Истанбул гдје ће радити на припреми једног панела, док у јануару планира посјету Петри у Јордану. 
- У сталном сам контакту са Центром за културу и спорт из Српца и већ радимо на припреми наредног сазива бардачке колоније на који планирамо довести реномиране умјетнике из цијелог свијета – истакла је Вушуровићева.
 Духовни мир
Јелена Вушуревић прича да на Бардачи има све што јој треба, штафелај испред себе и духовни мир кога ту како каже увијек пронађе.
- Заиста је лијепо живјети овај период у прошлости и вратити се својим коријенима, јер тако упознајемо ко смо и одакле смо - каже Вушуровићева. Извор: Глас Српске

​Уз благослов митрополита дабробосанског Хризостома, у Челебићима код Фоче у току су припреме за оснивање монашке келије, као метоха манастира Вазнесења Господњег у Вардишту, а која би, како је замишљено, требало да прерасте у први манастир на подручју општине Фоча. Монашка келија биће посвећена Светим праведним богородитељима Јоакиму и Ани, а њени конаци градиће се код челебићке Цркве Успења Пресвете Богородице. Митрополија дабробосанска Српске православне цркве дала је благослов монахињи Минодори Ружић, која је прошле године дошла у Челебиће из Епархије банатске, а родом је из челебићког села Рајковићи, да организује припремне активности и прикупљање средстава за градњу. 
Претходног викенда извршено је исколчавање парцеле, чему је присуствовао и митрополит дабробосански Хризостом, те вјерници који су спремни да, што радом, што новчаним средствима или грађевинским материјалом, помогну градњу будућег женског манастира.
Како је Радио Фочи потврдила монахиња Минодора, у току је израда пројектног рјешења, а како се очекује, градња би, уз Божију и помоћ вјерног народа, ускоро требало да почне, те да се до краја године излију темељи и доведе вода. Доласком монахиње Минодоре у Челебиће, испуњен је један од два услова за оснивање монашке келије, односно манастира, а то је постојање сестринства. Када буде испуњен други услов, а то је изградња конака, односно гостопримнице са келијама, тоалетима и пратећом инфраструктуром, моћи ће се рећи да је монашка келија на живописном платоу кањона Таре заживјела. Очекује се да ће се сестринство овог метоха манастира Вазесења Господњег убрзо и увећати, да би временом монашка келија прерасла у манастир, што ће за читав фочански крај бити од великог значаја, поготово ако се има у виду да на подручју ове општине не постоји ниједан манастир. 

​У Светом владици Иринеју сабрано је мноштво врлина. Исповедао је и проповедао име Христово на све четири стране света, али за време Другог светског рата безброј пута заступао је свој народ на сваком месту, молио да престане са злочинима који су извођени на територији Бачке 1941. и 1942. године. Добили смо нове светитеље. Они су свети у Господу одувек, али Црква наша их је препознала и уврстила у календар да би они нама својом вером, животима, смирењем били пример за углед и били заступници пред Богом. Зато данас сви заједно молитвено да кличемо: Свети мученици шајкашки и Свети владико Иринеју, молите Бога за нас и за читав свет, рекао је Патријарх Порфирије у својој литургијској беседи у Саборном храму у Новом Саду, 02. октобра 2022. године.
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Георгија у Новом Саду, у Шеснаесту недељу по Духовима, 02. октобра 2022. године.

Његовој Светости саслуживали су Високопреосвећени Митрополит аркадијски и Егзарх све Горе ливанске Василије, Високопреосвећени Митрополит будимпештански и мађарски Иларион, Његово Блаженство Архиепископ охридски Јован, Високопреосвећени Митрополит крфски, паксонски и дијапонтијских острва Нектарије, Високопреосвећени Архиепископ михаловско-кошички Георгије, Високопреосвећени Митрополит аустралијско-новозеландски и администратор пресопанско-пелагонијски Петар, Високопреосвећени Митрополит дебарско-кичевски Тимотеј и Високопреосвећени Митрополит повардарски Агатангел.

Његовој Светости саслуживали су и Преосвећена господа Епископи сремски Василије, будимски Лукијан, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игнатије, зворничко-тузлански Фотије, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије, шабачки Јеротеј, брегалнички Марко, стобијски Давид, ремезијански Стефан, хвостански и изабрани западноевропски Јустин, мохачки Дамаскин, марчански Сава, умировљени зворничко-тузлански Василије, умировљени канадски Георгије, умировљени средњеевропски Константин и умировљени милешевски Филарет.

Патријарху Порфирију саслуживали су и Архимандрит Алексеј изабрани епископ хвостански, Архимандрит Нектарије изабрани епископ јегарски, Архимандрит Доситеј изабрани епископ липљански, Архимандрит Иларион изабрани епископ новобрдски, Протосинђел Петар изабрани епископ топлички, Архимандрит Нектарије главни секретар Светог Архијерејског Синода, Архимандрит Данило директор Патријаршијске управне канцеларије, Архимандрит Димитрије игуман манастира Тумане, протојереј-ставрофор Јован Милановић ректор Богословије Свети Арсеније Сремац у Сремским Карловцима, протојереј Зоран Ранковић декан Православног богословског факултета у Београду, многобројно свештенство, монаштво и ђаконство из више епархија Српске Православне Цркве.

У току свете архијерејске Литургије, како налаже богослужбени устав на малом входу извршен је свечани чин канонизације и прочитана одлука Светог Архијерејског Сабора о прибројању лику светих Светог Иринеја, епископа бачког, исповедника вере, и Светих мученика бачких.

Одлуку Светог Архијерејског Сабора прочитао је Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Никодим.

Говорећи о светитељима Божијим у беседи после прочитаног јеванђелског зачала, Патријарх Порфирије је рекао да ми често мислимо да се ту ради о неким надљудима, о својеврсним суперменима, они који имају натприродне моћи по себи, али светитељи Божији јесу обични људи као свако од нас, саздани по слици и прилици Божијој, а то значи људи који су, како нам је саопштила јеванђелска прича, имали своје дарове и таленте, а те дарове и таленте доживели су пре свега као дарове, не као нешто што њима припада, њихову способност, не нешто чему треба људи да се диве, добили су дарове да би их умножили, али опет неослањајући се само на себе, јер све је у Богу, Он је почетак и крај. Добили су дарове да би молитвом, подвигом, смирењем пре свега у смирењу, њихови дарови били простор у којем се појављује благодат Божија.

Истински дар који добијамо од Бога постаје истински плод онда када тај свој дар умножавамо и чинимо с њим све што можемо улажући све своје напоре и снаге, да бисмо прославили Бога. Дакле, најпре благодарећи Богу на дару, улажемо свој труд како би Господ онда и резултат нашег труда учинио да он буде и нама и свим људима и читавом свету на корист, да би био израз љубави према Богу, али и израз љубави према људима. Добили смо дар да бисмо пројавили јединствени и непоновљиви и највећи дар који има сваки човек, а то је љубав, истакао је Његова Светост.

У наставку архипастирске беседе, Патријарх Порфирије је рекао да су светитељи Божији су људи као ми, људи обични, а шта је смирење? Није то тек неко психолошко стање у које нас доводе разне психолошке методе или религијске праксе. Смирење је свест да смо пролазни, немоћни, слаби, смртни људи, али да имамо дарове, да нас Бог воли и да смо створени за вечност. Светитељи су једни од нас они којима је Христос на првом месту. Они којима је Бог на првом месту, то је смирење, јер знају да ће онда све остало бити на свом месту. Бог на првом месту значи поверење у Њега, значи вера у то да иако смо пролазни и немоћни, у љубави Божијој саздани смо за вечност, саздани по слици и прилици Божијој. Онда када је Бог на првом месту, све је на свом месту.

Одрастао сам у Чуругу, у молитвеној атмосфери тог места. И када се знало и када се није знало и када су људи били свесни и када нису обраћали пажњу на атмосферу и амбијент у коме живе, све је било запечаћено и дан данс у Чуругу, као и на сваком месту где су страдали мученици из нашег рода због своје вере од 1941. до 1942. године. Све је у тим местима запечаћено њима и њиховим страдањем, али и њиховом победом, јер је то страдање и тај крст био крст Христов. Никада нећу заборавити приче из Чуруга у којима су ми сатри говорили о томе како су Чуружани после распећа народа који је бацан жив под лед у Тису, како су на коленима долазили у свети храм на свету Литургију, а снег је био изнад појаса. У исто време, они који су изгубили некога, никада нисам чуо ниједну реч мржње у односу на оне који су зло учинили. И сва је таква Шајкашка, истакао је Његова Светост.

Првојерарх Српске Православне Цркве нагласио је да је у Светом владици Иринеју који је у то време живео, сабрано мноштво врлина. Исповедао је и проповедао име Христово на све четири стране света, али за време Другог светског рата безброј пута заступао је свој народ на сваком месту, молио да престане са злочинима који су извођени на територији Бачке 1941. и 1942. године. Добили смо нове светитеље. Они су свети у Господу одувек, али Црква наша их је препознала и уврстила у календар да би они нама својом вером, животима, смирењем били пример за углед и били заступници пред Богом. Зато данас сви заједно молитвено да кличемо: Свети мученици шајкашки и Свети владико Иринеју, молите Бога за нас и за читав свет!

На крају светог евхаристијског сабрања, Епископ Иринеј заблагодарио је Његовој Светости, браћи архијерејима из Српске Православне Цркве и других помесних цркава и верном народу што су узели учешћа у догађају знаменитом за нашу Цркву и наш град. Нека Свети мученици и страдалници буду наши заступници пред Господом. Господ је прославио своје верне сведоке. Владика Иринеј Свети је све дате му од Бога природне и благодатне таленте, дарове Духа Светога умножио, што је добио као десет таланата он је удвостручио. Ништа није остало бесплодно у његовом светом и сваког угледања и подражавања достојном животу. Нека и његове свете молитве и Светих мученика наших и светих светих знаних и незнаних, а има их неизбројиво мноштво током свих ових векова, нека буду са свима нама и дај Боже да се у здрављу, са благословом Божијим овако сабирамо. Господ нека нас молитвама светих својих све помилује и спасе. Поред више хиљада верника, светој Литургији молитвено су присуствовали представници града Новог Сада и културних институција.

После свете Литургије, Патријарх Порфирије уручио је орден Светог Саве другог степена градоначелнику Новог Сада Милошу Вучевићу за његов драгоцени допринос унапређењу односа између Цркве и државе, посебно Епархије бачке и града Новог Сада, нарочито по питању неговања сећања на невино пострадале у погрому у Бачкој од 1941. до 1944. године. ​ИЗВОР: ТВ ХРАМ

 Његово преосвештенство епископ бањалучки г. Јефрем освештао је данас темеље Храма посвећеног Светом Николају Мириклијском Чудотворцу у бањалучком насељу Ада. Епископ Јефрем је, у обраћању, истакао да је већина бањалучких насеља добила своје храмове, те да ће то ускоро бити и у новом насељу Ада, које расте и развија се. Он је навео да је Српска православна црква стигла на све континенте, тамо гдје постоји и само један Србин, и стара се да не буде изгубљен и да над њим не буде извршена асимилација. Епископ Јефрем је истакао да не постоји ниједна цивилизација која се није развијала захваљујући вјери у Бога, благодарећи духовним снагама које су из ње произилазиле. Он је навео да је српски народ сву своју историју везао за цркву и да без ње није могао да постигне ниједан велики историјски успјех.
“Знали смо то и ми, али и наши противници и зато су кроз цијелу историју рушили оно што су православни Срби градили. Али, ми смо увијек били јачи и полетнији, увијек са надом и сазнањем да су градитељи надмоћннији над рушитељима”, навео је епископ Јефрем. Освештању темеља храма у насељу Ада присуствовали су и директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић, српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик, предсједник Републике Српске Жељка Цвијановић, градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић, те други представници јавног и политичког живота Српске и града Бањалука, као и бројни грађани. Епископу Јефрему саслуживали су свештеници и ђакони Епархије бањалучке.

Владимир Легојда, предсједник Синодског одјељења за односе Цркве са друштвом и медијима, привремени вршилац дужности шефа прес службе поглавара Руске православне цркве, саопштио је да је Патријарх Руске православне цркве у карантину због заразе вирусом корона. 
Патријарх Кирил се разболио од covid-19. Ово је саопштила прес служба Московске патријаршије. 
„У наредним данима отказују се сви заказани састанци и путовања Његове Светости Патријарха Кирила због ковид болести и изражених симптома потребно да мирује и буде у изолацији“, саопштио је, 30. септембра 2022. године, Владимир Легојда. 
Прес-секретар је додао да је стање Предстојатеља Руске православне цркве задовољавајуће.

Његово Блаженство Патријарх Даниол обиљежио је, у петак 30. септембра 2022. године,  15 година од устоличења  у трон румуских патријараха као шести првојерарх Румунске Православне Цркве. Наиме, он је устоличен 30. септембра 2007. године у Патријаршијској Саборној цркви у Букурешту.
Поводом овог значајног догађаја у животу Румунске Православне Цркве, Његово Блаженство началствовао је Божанственом Литургијом у Патријаршијској Саборној цркви у Букурешту. Услиједио је Te Deum који је одслужио митрополит Јосиф и који је у име Светог Синода упутио ријеч у којој је представио достигнућа Његовог  Блаженства Патријарха Данила током 15 година од његовог устоличења.
Патријарх Данило рођен је 22. јула 1951. у селу Добрешти у Тамишкој жупанији. Између 1974. и 1976. године полагао је докторске испите на Православном богословском институту у Букурешту под менторством чувеног професора Димитрија Станилоја. Докторско усавршавање наставио је на Протестантском богословском факултету у Страсбуру и на Универзитету у Фрајбургу/Брајзгау у Немачкој. Докторску тезу је одбранио 15. јуна 1979. године на Универзитету у Страсбуру на тему Réflexion et vie chrétiennes aujourd’hui. Essai sur le rapport entre la théologie et la spiritualité. Тему је одбранио под руководством чувених француских професора Жерара Зигвалда и Андре Беноа. Замонашио се 1987. године у манастиру Сихастрија у Њамецкој жупанији. Добио је име Данило од старца Клеопе Илије. За јерођакона је рукоположен 14. августа 1997. године, а за јеромонаха наредног дана. Године 1978. рукопроизведен је у протосинђела и постављен за Патријарховог саветника и директора Комисије за савремено богословље и екуменски дијалог. Исте године постаје доцент на Богословском институту у Букурешту. За викарног Епископа лугојског у Темишварској епархији хиротонисан је 4. марта 1990. године.  За Архиепископа Јашија изабран је 7. јуна 1990. године. За Патријарха румунског изабран је 12. септембра 2007. године. 

​Уочи Крстовдана се у Хиландару традиционално бере грожђе са лозе Светог Симеона, да би на сутрашњи празник после заамвоне молитве на литургији било благосиљано. Игуман на крају службе дели свима од ових плодова. Ово је једини дан у години када могу сви који су у Хиландару да једу од овог чудотворног грожђа. Већ после празничне трпезе, грожђе се односи на сушење како би се до наредне бербе делило само онима којима је потребно због порода.
Лоза Светог Симеона је и најстарија винова лоза на свету која плодове рађа више од осам векова.
Симеоновој лози се приписује чудотворна моћ. Много је сведочења да је бесплодним супружницима, који су чврсто веровали, даровала пород. Најпознатији такав случај збио се у 16. веку када је солунски паша, благодарећи овом грожђу, добио наследника. У знак захвалности, он је 1582. године поклонио Хиландару велико имање ван граница Свете Горе, звано Каково, с којег манастиру и данас пристижу највећи приноси. Чак је и свог сина послао да буде монах у Хиландару, али су га Хиландарци одговорили од тога видевши да му није мило.
Свакоме ко затражи, Хиландарци дају ово грожђе са упутством за употребу. Симеонову лозу Светогорци сматрају једним од своја три највећа чуда и верују да ће наступити крај времена када она буде увенула. Начин наручивања и упуство за употребу - https://goo.gl/7GAKeQ Извор: Фејсбук страница Пријатељи Манастира Хиландара

На Крстовдан, 27.9. у Друштву за подршку особама са инвалидитетом „Импулс“, са благословом координатора верске наставе оца Новице Благојевића, остварена је прва ствараоница из верске наставе у сарадњи са дефектологом Драгицом Ломовић, децом са посебним потребама из специјалног одељења и корисницима центра „Импулс“. У оквиру радионице представио сам им начин прослављања Крсне славе. Учесници у радионици су имали прилику да препознају, осете и доживе лепоту прослављања Крсне Славе. По завршетку презентације сви су узели учешће у окретању и ломљењу Славског колача. У остваривању овог прелепог, надахнутог догађаја помагали су и учествовали: Славица Јанковић, сарадник центра „Импулс“, Драгица Ломовић, дефектолог ОШ „Стеван Чоловић“, деца са посебним потребама, корисници центра „Импулс“, родитељи и пратиоци  деце и Станко Аћимовић, наставник верске наставе. 
Велику подршку нам је пружила директорка Основне школе „Стеван Чоловић“, Мира Бјекић, помоћник директора, Зорица Стојић, и други. Не могу да опишем данашњу радост речима.
Данас сам схватио речи Господа Исуса Христа: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети" (Мт 5, 8).
Види се на сликама!
Вероучитељ Станко Аћимовић

Српска православна црква добила је вечерас од римокатоличке цркве храм у Бечу, жупску цркву Ам Шепфверк посвећену Светом Фрањи Асишком. Заједничком молитвом римокатоличких и православних верника започела је свечана церемонија примопредаје цркве.Храм је лично предао бечки надбискуп кардинал Кристоф Шенборн владики аустријско-швајцарском Андреју. Свечаности су присуствовали митрополит дабробосански Хризостом, владика браничевски Игнатије, дизелдорфски и целе Немачке Григорије, брегалнички Марко.
Одлуку о предаји цркве донео је једногласно католички жупски савет и савет за управљање имовином у сагласности са руководством Бечке надбискупије. У време када је основана парохија 1982. године, у насељу Ам Шепфверк у 12. бечком округу је живело око 5.000 католика.
Парохија је пројектована као саставни део новог стамбеног комплекса, али је у последњих неколико деценија број католика пао на нешто мање од 1.000. Истовремено се повећао удео становника православне вероисповести, па је пренос жупске цркве која је грађена од 1979. до 1981. године на Српску православну цркву прихватљив и истовремено гарантује очување храма у виду хришћанске богомоље, закључено је одлуком о предаји храма. Цркву у Мајдлингу је Надбискупија продала Епархији за 200.000 евра, а поред храма добијен је плац од две и по хиљаде квадратних метара, са више од 1.000 квадрата на два нивоа, а ту спадају и три стана у суседној стамбеној згради. Црква се налази у стамбеној четврти у 12. бечком округу, у оквиру којег је стамбени комплекс са више од 70 улаза. У том стамбеном комплексу живи велики број наших грађана, међу њима и Саша Божиновић, који истиче да нова црква много значи Србима.
„Ова црква много значи Србима у овом делу града. До сада смо морали путовати у друге делове града да би ишли у цркву, сада смо је добили управо ту где смо сконцентрисани“, објаснио је он. Епископ Андреј казао је да су верници СПЦ одушевљени новим храмом и оценио да захваљујући "добром васпитању наших предака" у Бечу расте број православних верника. „У Бечу се уочава солидно веровање код нашег народа и није случајност што су наше цркве препуне, па није ни чудо што смо молили сестринску католичку цркву да нам уступи још један храм“, рекао је владика Андреј. Надбискуп бечки кардинал Сшенборн рекао је да му је жеља да цркве остану цркве.
„Срећни смо што ће ова црква остати божји храм. Имамо истог Бога, истог Исуса, и у најважнијим питањима вере смо јединствени. Имамо историју која нас дели, али она је прошлост. Данас имамо одличан однос једни према другима“, објаснио је он.
Кардинал Шенборн је истакао да се он залаже да се цркве не продају у друге сврхе, већ да остану цркве. „Већ смо једном предали цркву СПЦ, цркву Нојлехернфелд. То није било лако, јер су се неки верници противнили, али смо то спровели. Сада тамо имамо пуну цркву у којој се људи моле. Зар то није прелепо“, казао је он. Ово није први пут да бечка надбискупија предаје једну од својих цркава због смањења броја сопствених верника Српској православној цркви. Тако је црква Нојлерхенфелд поклоњена Српској православној цркви у мају 2014. године и од тада је храм Рођења пресвете Богородице, у који долази велики број верника. Извор: Танјуг

У Италији на парламентарним изборима води десничарска партија Браћа Италије (Fratelli d'Italia) са слоганом „Бог, земља и породица“ Ђорђе Мелони. У Италији је 25. септембра 2022. изабран нови парламент. Пребројавање гласова се наставља, према прелиминарним подацима, партија Браћа Италије Ђорђе Мелони добила је већину, више од 26 одсто гласова. Предизборна кампања лидера странке Ђорђе Мелони одржана је под слоганом „Ја сам жена, ја сам мајка, ја сам Италијанка, ја сам хришћанка и то ми нико неће одузети”.
Ђорђа Мелони је, још у марту 2019. године, на Свјетском конгресу породица у Верони оштро се заложила за очување конзервативних породичних вриједности. 
„Зашто је породица за њих непријатељ? Зашто их она плаши? На сва ова питања постоји једноставан одговор. Јер то је оно што нас чини нашом суштином. Јер ово је наш идентитет. Јер све што чини нашу суштину сада је непријатељем проглашено од оних који желе да нам га одузму и једноставно претворе у идеалне робове потрошача. Зато су погодили наш национални, вјерски, родни, породични идентитет“, рекла је Мелони. Касније, у новембру 2019, године Мелони је говорила на митингу у Риму са тезама о заштити вјере, земље и породице.
„Ја сам жена, ја сам мајка, ја сам Италијанка, ја сам хришћанка и то нико не може да ми одузме“, рекла је она у свом говору. Мелонини текстови су постављени на техно музику и постављени на Јутјуб. Као резултат тога, видео са Ђорђом Мелони добио је више од 12 милиона прегледа, постао хит и својеврсни видео у знак подршке њој као будућој премијерки Италије. Политички аналитичари партију Ђорђе Мелони приписују ултрадесном крилу политичких снага. Њене присталице се надају да ће Италију видјети традиционалном, патриотском и католичком. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања овог извора

Амерички римејк филма „Чаробњак из Оза“ из 1939. године, снимљеног по истоименој књизи Френка Баума из 1900. године, добиће ЛГБТ ликове. Редитељ Кенија Берис "поправља" дјечији филм о дјевојчици Дороти Гејл коју је торнадо однио у фантастичну земљу. Након почетног одушевљења чаробном земљом, Дороти ипак схвата да јој недостаје дом. Једини ко јој може помоћи да се врати кући је чаробњак из Оза.
САД се спремају за римејк филма "Чаробњак из Оза" (The Wizard of Oz) који ће добити ЛГБТ ликове, рекао је  редитељ Кенија Берис за магазин "Variety".
Према његовим ријечима, ово ће бити "свјеж поглед" на чувену причу о дјевојчици, коју је торнадо однио у фантастичну земљу Оз.
„Оригинал је био алегорија и одраз онога што је свијет био у то вријеме – са стварима попут Велике депресије“, објашњава Берис. „Сада ћемо окренути огледало тамо гдје смо сада и узети различите ликове из ЛГБТК заједнице, из различитих културних и социо-економских заједница, и испричати причу која одражава свијет.” Након цртаног филма "Пепа прасе" (који је у скорије вријеме укључио ЛГБТ ликове) ЛГБТ пропаганда полако наставља да се инфилтрира у остале цртане филмове.

Православна Црква 27. септембра празнује помен упокојења изузетног подвижника Божијег и учитеља Цркве – светог  Јована Златоустог, архиепископа цариградског (+ 407).  Свети Јован Златоусти се упокојио 14 (27) септембра 407. године, па на данашњи дан, 27. септембра, по новом календару, када би требао да се слави његов помен, међутим, због празника Воздвижења Животворног Крста, прослављање помена светитеља традиционално се одгађа за 13. (26. новембар). Један од тројице јерараха  (уз  Василија Великог  и  Григорија Богослова ) рођен је око 347. године у Антиохији, у породици војсковође. Његов отац,  Секунд, умро је убрзо након рођења његовог сина, а његова мајка,  Антуса, оставила је удовицу са 20 година, никада се није поново удала, посветивши свој живот образовању Јована у хришћанској вјери. Током година одрастања, будући светитељ добио је одлично образовање, и световно и вјерско. Када му је умрла мајка, замонашио се, што је назвао „правом философијом“. Већ тих година свети Јован је написао своја прва дјела, међу којима су „Шест књига о свештенству“ и „Против непријатеља монашког живота“. 
Године 386. Свети Јован је рукоположен за презвитера од епископа Антиохијског Флавијана. Ово служење је укључивало и држање проповиједи, које су убрзо показале његов блистави таленат. Он је 12 година неуморно проповиједао у храму двапут недјељно, а понекад и свакодневно са великим мноштвом људи. У исто вријеме, Свети Јован је био заузет писањем вјерских дјела и тумачењем Светог писма.
Године 397. позван је из родне Антиохије да буде постављен на Цариградску столицу у вези са смрћу претходног архипастира, архиепископа  Нектарија, насљедника Светог Григорија Богослова. У престоници Византије свети Јован је мање проповиједао, пошто је почео да се бави архипастирским бригама, а пре свега се заузео за духовно усавршавање свештеника и организовање богослужења. Поред тога, светитељ се бавио дјелима милосрђа – о свом трошку одржавао је неколико болница и два хотела за ходочаснике. Сам архипастир се задовољио оскудном храном и одбијао је позиве на вечере. Говорећи против распусности престоничког морала, Свети Јован је дошао у сукоб са царицом Евдоксијом. Оклеветан, подвргнут је неправедном црквеном суду, свргнут, па чак и осуђен на смрт, коју је, међутим, цар замијенио изгнанством. Вјерници су хтели да заштите свог архипастира, али да би избјегао немире, добровољно се потчинио свим одлукама. Када је светитељ био протјеран из града, у њему се догодио земљотрес. Уплашена, Евдоксија је тражила повратак архипастира Јована и чак му је послала писмо, молећи га да се врати. Међутим, у марту 404. поново је протјеран из града. Убрзо након тога, Света Софија и Сенат су изгорели у пожару.
Посљедње године свог живота Свети Јован је провео у изгнанству, док је водио обимну преписку, тјешећи страдалнике, поучавајући и подржавајући своје присталице. Дана 14. септембра 407. године у Коману, свети Јован, већ веома болестан и исцрпљен, заспао је у Господу приликом свог преласка из Јерменије у Абхазију. Његове мошти пренео је цариградски Патријарх Прокло 438. године у Цариград, у храм Светих Апостола. Због својих бројних писаних дјела, као и изванредних бесједа, Свети Јован је добио надимак Златоусти. 
Његова најпознатија дјела су:

• Против непријатеља монашког живота
• Упоређење цара и монаха
• Теодору палом, у две књиге
• Ко себи не чини неправду, нико му не може нашкодити
• Ο свештенству у шест књига
• Ο девичанству
• Ο сујети и како родитељи да васпитавају децу
• Егзегетске омилије на Свето Писмо
• Против аномијаца, у 12 беседа
• Катихезе
• Ο статуама
• Ο Евтропију
• Божанствена Литургија (он је дао коначну верзију централних молитава у Канону Евхаристије)
• 245 писама (У Мињовој PG његова дела заузимају томове XLVII-LXIV).

Међу највећим хиландарским светињама у олтару католикона, испод Часне трпезе похрањени су дијелови Часног крста на којем је распет Исус Христос. Сложени су облику крста (30x17cm), опточени златом, полудрагим камењем и бисерима и смештени у сребрни ковчежић новије израде
Манастирско предање и писани извори говоре да је хиландарски Часни крст никејски цар Јован III Ватец поклонио првом српском архиепископу Сави, који је затим реликвију даровао српском манастиру на Атону у другој половини 1229. године. О томе сведочи стара дрвена ставротека из XIII века у којој је Часни крст донет из Мале Азије или је у њу био смештен убрзо по приспећу у манастир.
До средине XVIII века хиландарски Часни крст био је у једном комаду након чега је братство одлучило да од њега направи два мања крста (на светлописима). 
Извор: фејсбук страница Пријатељи манастира Хиландара/ Светлописао монах Милутин Хиландарац

Воздвижење Часног и Животворног Крста Господњег-Крстовдан- празник је који Православна Црква прославља 27. (14) септембра. На данашњи дан сјећамо се два догађаја: 1) како је 326. године у Јерусалиму чудесно пронађен Крст на којем је разапет Исус Христос и 2)  и његов повратак из Персије у Јерусалим. Опис догађаја Воздвижења Крста Господњег (IV вијек), налазимо код неких хришћанских историчара, на примјер, Јевсевија и Теодорита. Цар Константин Велики је 326. године одлучио да по сваку цијену пронађе изгубљену светињу, Крст Господњи. Заједно са својом мајком, царицом Јеленом, отишао је у поход на Свету земљу.
Одлучено је да се ископавања изврше у близини Голготе, пошто су Јевреји имали обичај да инструменте за погубљење закопају у близини мјеста извршења. И, заиста, у земљи су пронађена три крста, ексери и даска који су приковани преко главе распетог Спаситеља. Како предање каже, један болесник је дотакавши се једног од крстова оздравио. Тако су цар Константин и царица Јелена сазнали који је од крстова прави. Поклонили су се светињи, а онда је патријарх јерусалимски Макарије почео да је показује народу. Да би то учинио, стао је на подиј и подигао („воздвигао“) крст. Људи су се поклањали крсту и говорили: „Господе, помилуј!“.
У 7. вијеку, са сјећањем на проналажење Крста Господњег, повезано је још једно сјећање – о повратку Дрвета Животворног Крста Господњег из персијског ропства. Године 614. персијски цар Хозрој освојио је Јерусалим и опљачкао га. Поред осталог блага, однио је у Персију и Животворни Крст Господњи. Вратити га је било могуће тек 14 година касније. Тек 628. године цар Ираклије је побиједио Персијанце, помирио се са њима и вратио Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Како се даље развијала судбина светиње, историчари не знају са сигурношћу. Неко каже да је Крст био у Јерусалиму до 1245. године. Већ у 4. вијеку свети Кирило Јерусалимски је писао да су се честице Часног Крста прошириле по хришћанском свијету. Да се ​​честице Крста Господњег налазе не само у црквама и манастирима, већ и у домовима неких хришћана, свједочили су свети Григорије Ниски и Јован Златоусти. Сада дио Крста Господњег почива у кивоту у олтару грчке цркве Васкрсења у Јерусалиму.
Историја празника Воздвижења Часног Крста
Како предање каже, Крст Господњи пронађен је пред празник Васкрса, Светог Васкрсења Христовог. Зато се најприје Крстовдвижење славило на други дан Васкрса. 335. године у Јерусалиму је освећена црква Васкрсења Христовог. То се догодило 13. септембра. У част овога, празник Воздвижења помјерен је за 14. септембар (по старом календару; по новом – 27. септембар). Епископи који су дошли на освећење из цијелог Римског царства испричали су цијелом хришћанском свијету о новом празнику.

Његова светост патријарх српски Порфирије дао је данас крв у оквиру акције коју је Црква организовала у више храмова Архиепископије београдско-карловачке, с циљем обезбјеђивања залиха крви за потребе здравствених установа.
Акција је организована на иницијативу Црвеног крста Србије и Института за трансфузију крви Србије, а патријарх је истакао да није први пут да Црква подржава овакве благословене акције.
- Овом акцијом добровољног давања крви помажемо онима којима је она потребна како бисмо их подржали у њиховој борби за живот. Овакви подухвати у Цркви формирају људе љубави, па самим тим и солидарности, а солидарност према потребитима јесте један од темељних цивилизацијских вриједности хуманог друштва - написао је патријарх на Инстаграму.
Његова светост је позвао све људе који су у могућности да учествују у оваквим акцијама и на тај начин помогну својим ближњима.
- Нека Господ подари исцјељење душе и тијела нашој болесној браћи и сестрама којима је крв потребна, а љекарима и медицинском особљу које их лијечи благодат Духа Светога да их руководи у њиховом труду - поручио је патријарх Порфирије.

Шта је Хришћанство? Земљани судови /15. недеља по Духовима / 2 Кор 4,6-15   Мт 22, 35-46
У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Шта је хришћанство, браћо и сестре? Оно се може дефинисати на много начина. Јеванђеље говори много пута о томе, дајући разна објашњења шта је то. Данас имамо још један начин на који је оно дефинисано, за оне који слушају пажљиво. 
Апостол Павле каже:,, Јер Бог *који рече да из таме засија свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа“.
То је прилично добар опис Јеванђеља управо овде. Господ Исус Христос омогућава нам да видимо славу Божју.
Он је живео као човек, омогућујући нашем телу да задобије познање Бога. Он који засија пре свих твари сад донесе светлост у наша срца. Али да би заиста имали ову светлост која се излива из наших срца, ми морамо схватити како да живимо, јер мисија Господа на земљи није само да нам омогући већ и да нас научи како. Да бисте решили некакав задатак, ви морате знати нешто о томе, али такође ви морате имати способност да га решите. Без способности и знања, ви не можете бити успешни. Господ нам је дао обе ове ствари.
Сад, апостол Павле наставља: ,, А ово благо имамо у *земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога, а не од нас“.​
Зар вам ово увек не представља неку загонетку- ваш живот, колико је Црква савршена, чиста, чиста Христова невеста, а опет некако ви, грешници, сте заједно у тој чистој невести? Како Господ озводи чудо за вас све време, али сигурно недељом кад учествујете у Светим тајнама- а ипак се не осећате у потпуности промењеним, не осећате се у потпуности топло од ватре која је у вама?
Зар то није загонетка? Требало би да буде за једног Хришћанина, али ми треба да схватимо део тог одговора: земљани судови.
Ако ми немамо борбу да постанемо праведни, онда бисмо ми постали горди, онда не бисмо ценили светост.
Највећи и најдаровитији твор који је икад постојао и који ће икад постојати постао је највећи ђаво. Господ жели да нас држи подаље од овог грозног стања, тако да смо ми земљани судови. Ми пуно грешимо. Ми доста тога заборављамо. Ми имамо пуно слабости. Желимо пуно тога да урадимо што не можемо. Полако, постајемо јачи и способни смо да учинимо више- али кад Господ одреди време, да ми не бисмо на било какав начин приписали заслугу себи.
Ми имамо Божје светло у себи. Ово светло није од нас; оно није дошло од нас! Оно је увек постојало; Оно је постојало пре свих створених ствари, и сад Господ борави у нама! Каква је то дивна привилегија бити Хришћанин! Али Хришћанин који осећа ову привилегију треба да у сваком моменту схвати да ниједна привилегија није од њега. Па кад згрешите, понизите се, сетите се да сте још слаби, а да сте без Бога голи.
,, Свачим смо угњетавани“, каже апостол Павле ,, али не потиштени; збуњивани, али не очајни; Прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени; Свагда носећи на тијелу умирање Господа Исуса, да се и живот Исусов на тијелу нашему покаже“.
Ове речи плаше многе људе да постану прави Хришћани. Апостол Павле не говори само о својој апостолској служби; то је наша служба. Наша служба је да живимо као што је Исус Христос живео, да осећамо као што је Он осећао, да реагујемо на ствари као што је Он реаговао на њих. Гле, Он је стално умирао; Његова целокупна сврха да живи била је да би умро! Целокупан разлог због ког је Он дошао у овај свет, од момента кад је Он рођен, Његова сврха био је Јерусалим и да буде распет. 
И ми ћемо умрети, али немојмо бити морбидни у томе. То умирање не треба да нам донесе ништа друго до радости! То је умирање ствари које су свакако бескорисне, умирање нашег себичлука, умирање наших сагрешења, страсти, ствари које замрачују светлост. Хришћанин би требало радо да умре.
Зачас се нека особа осети слободнијом неко кад то долази од ње саме, умирући као да је то одрицање сопствених потреба у корист потреба других. Видимо примере овога у свакој култури, у сваком друштву, било хришћанин или не, где се ова врста алтруизма, давања себе другима, велича и сматра врхунцом људског напора. Господ је, такође,  највећи врхунац људског напора; највећи од највећег, јер је Он показао како се умире свакодневно, како умирати из минута у минут.
Он није имао ниједан грех да би умро и ниједну страст да би умро. Његова смрт је испуњена због нас, да нама омогући да умремо. Исто тако, Он није имао потребу да се крсти, али Он се крстио да би у нама пробудио жељу и потребу да будемо крштени.
Ми треба да живимо као хришћани. Живети као хришћанин значи бити као Христос, што значи ући у Његов ум, што значи умрети, што значи реаговати као што Он реагује.
Кад читате ве речи, да ли осећате да их исуњавате?
Да ли сте у невољи, а не очајавате?
Да ли у сееби носите умирање Господа Исуса?
Да ли се одричете себе и дајете другима?
Да ли покушавате да одбаците себичлук, похлепу, мисшљење само о себи?
Да ли прво мислите на друге?
Ако чините ове ствари, онда нисте далеко од Царства небеског. Чак и ако покушавате да то чинити (а не чините баш најбоље), али признајете да су ове ствари неопходне као што је и храна, или дисање неопходно, онда такође нисте далеко од Царства Небеског. Умирање сопствене воље је неопходност. Воља Господа Нашега је савршена. Ми не можемо видети ту вољу, ми је не можемо схватити ни разумети, без убијања неке наше воље.
Тако да морамо умрети да бисмо били прави хришћанни. То је једно место где се срећа јавља. Једина права срећа је кад осећамо, схватамо, доживљавамо нестворену Светлост у себи. Каква је то чудесна ствар! Ми, који смо земљани судови, држимо у себи нешто тако драгоцено! Ми морамо живети тако. Ми морамо живети тако да верујемо у то. Ми морамо штитити овај драгоцен товар који нам је Господ ставио у срце, свиме што кажемо и учинимо. Хришћанство је прелепо. Ми морамо осетити ову лепоту, ми морамо чувати ову лепоту. Он Који је створио небеса- Он који је био пре небеса- живи у нама, земљаним судовима какви смо ми, грешници какви смо ми, а опет нам помаже да будемо бољи. Мислим да не постоје боље вести.
Ја сигурно не желим да живим вечно, не на овој земљи, зато што земља пролази, а ова земља има пуно тога што је на њој погрешно. Господ нам даје могућност да имамо Њега заувек, само ако живимо онако како нам је Он показао да живимо. 
Већ сам вам то рекао. Верујем да је разлог због чега Црква воли свеце толико и зашто им се молимо и зашто стављамо њихове иконе на зид и зашто су они део нашег свакодневног живота јер оне одражавају Христа. А све што одражава Христа треба да нас фасцинира. Ми никад не треба да се уморимо гледајући те ствари. А њихов одраз Христа показује нам да је заиста могуће да будемо оно што нам је Он рекао да будемо.
Треба рећи једну ствар и веровати својим умом у њу, о да, Господ је дошао и Он је ради нас постао човек и омогућио нам живот вечни, омогућио нам да будемо свети. Једна је ствар рећи, а друга ствар је видети све свете који су то постигли, што значи да и ми то можемо. Ми постижемо то покушавајући да уђемо у Христов ум. Његов ум уопште није затворен за нас; он је веома отворен. Он жели од нас да знамо све.
Једини начин да нешто разумете је да то чините.
Живите као Хришћани. Кад имате невоље у животу, очитајте молитву Господњу. Не очајавајте. Кад имате неку тешкоћу, замолите Господа да вам помогне, То не значи да нећете имати тешкоће, не значи да нећете бити тужни. Не значи да некада нећете бити збуњени, као што апостол Павле каже. Не значи да се нећете осећати уморним, и усамљеним, и веома тужним. Све је то за људе, то се чак дешавало и у животу Господа нашега Исуса Христа. А како је Он живео? Како је Он реаговао кад се осећао уморним, усамљеним, или тужним? Живећи праведно сваког тренутка. Никада не губећи битку. Увек свакодневно умирући.
Па, браћо и сестре, ми треба да умремо. Хајде да се не плашимо смрти. Хајде да се не плашимо да одбацимо оно што је већ свакако гнојна рана. Хајде да одбацимо ове ствари, наше зло, сопствене жеље, сопствене жеље лагодности, бригу о наредном дану, и дану после тога, и дану после тога. Хајде само да живимо онако као је Исус Христос живео. Он ће нам омогућити да то остваримо. И ако умремо, онда ћемо знати какав ће крај бити. Апостол Павле каже: ,, Знајући да ће Онај који васкрсе Господа Исуса, и нас васкрснути кроз Исуса, и преда се поставити с вама“ Господ ће нас подићи. Ако не живимо онако како нас је Он учио да живимо овде на земљи, онда, у последње дане, нећемо познати Њега и нећемо схватити Њега. Спасење није нека судска ствар, бити у Цркви не гарантује нам одлазак у Рај а не у пакао.
Бити са Христом- истински бити са Њим, схватити га- је живети као што је Он живео на земљи, и као што је Он показао кроз свете своје како се живи. Онда ћемо га схватити. Онда ће бити овај чудесан, да га тако назовемо, сусрет умова. Наш мали, слаб, сићушан ум, као кап воде у океану Божјег познања. Нека вас Бог благослови и помогне вам у свему. Амин. Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор

У Рекавицама код Бањалуке обиљежено је 100 година Храма Успења Пресвете Богородице.
Храм и звоник су обновљени, а свечаности су присуствовали бројни вјерници. ​Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем поручио је окупљеним вјерницима да без цркве нисмо способни да се боримо са животним проблемима, преноси РТРС.

Како се приближава зима, молитвени домови и храмови у Шведској биће затворени или ће им се искључити гријање. Шведска је почела да затвара цркве због наглог поскупљења електричне енергије - до зиме ће храмови и молитвени домови или бити потпуно затворени или ће бити искључено гријање. Ово је изјавио Маркус Далберг, шеф одјељења за културно наслијеђе Лутеранске цркве Шведске. Само у августу цијена струје у земљи скочила је за 29 одсто. Далберг прецизира да се о таквим мјерама разговара у многим дијеловима земље, али посебно на југу, гдје су цијене енергената највише.
„Многи храмови се налазе у руралним градовима. У скупштинама са много зграда и ниском основом за чланарину, одговорност бриге о црквеним зградама постаје велики терет“, признао је он. Због тога, како се приближава оштра скандинавска зима, богомоље широм Шведске ће се затворити или искључити гријање. Инжењер Андреас Монсон сугерисао је да би до 150 од 540 цркава могло бити потпуно или дјелимично затворено ове зиме.
„Нема сумње да је гријање највећи трошак. Многе куће имају веома лошу топлотну изолацију. Епархија Лунд је много уложила у побољшање ефикасности зграда, али и даље говоримо о великим зградама које апсорбују топлоту“, рекао је он. Само у жупи Гетинге-Оскарстрем на југу округа Халанд три од седам храмова затвара или спушта гријање на 11 степени зими, преноси Шведски радио. Они који остану отворени снизиће температуру на 18 степени како би помогли парохији да састави крај с крајем. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања овог извора

Катакомбе Комодиле (Catacombe di Commodilla) из четвртог вијека од Рођења Христовог у римском округу Гарбатела биће поново отворене за јавност убрзо након што је Папска комисија за свету археологију Ватикана обновила њене фреске. Катакомбе, назване по римској матрони која је поклонила локацију, налазе се испод парка Parco di Villa Giovannipoli на мјесту које је некада било пут Via Ostiensis (важан пут у старом Риму), дуж Via delle Sette Chiese.
Подземни комплекс, некада каменолом пуцолане (пјесковити вулкански пепео-примједба прев.), заузима три нивоа. На овом мјесту налази се крипта са гробовима мученика Феликса и Адаукта, двојице браће свештеника за које се вјерује да су убијени током прогона хришћана за вријеме цара Диоклецијана око 303. године.
У подземној цркви налазе се фреске на којима је приказан Господ Исус Христос како предаје кључеве Светом Петру, као и прикази светих Павла, Феликса и Стефана. Ту је и занимљив графит натпис који датира из прве половине 9. вијека – Non dicere ille secrita a bboce – хибрид латинског и народног италијанског, што се преводи као „не изговарај тајне наглас“. Такође можете видјети и друге ходочасничке графите из различитих периода. Локација катакомбе откривена је у осамнаестом вијеку, а савремена истраживања почела су око 1900. године.
Сахрана је замијенила кремацију као примарни метод сахране за Римљане свих вјерских увјерења од другог века нове ере. Сачуван је древни обичај сахрањивања људских остатака ван светог периметра Рима, померијума. Римска традиција је дуж путева који су зрачили из града издвајала мјеста за гробнице и гробља на отвореном, а резултат овог обичаја је и настанак катакомби. Катакомбе Комодиле су једна од око 60 катакомби у околини Рима. Неке од њих су хришћанске, док су друге јеврејски или паганске и садрже посмртне остатке људи различитих вјера чак и у истој породичној гробници. Катакомбе Комодиле су необичне по томе што имају дубоке квадратне јаме са око 20 ниша које се налазе једна изнад друге у зидовима. То је оно што их издваја од других римских катакомби и вјероватно је резултат њихове велике потражње и ограничене доступности. У саопштењу Комисије није наведен тачан датум отварања катакомби за јавност, нити је било јасно да ли ће локалитет бити редовно доступан јавности или само повремено. Тренутно је отворено пет катакомби дневно. Друге су понекад отворене за јавност, док остале, укључујући Комодила, захтијевају посебну дозволу, која је теоретски могућа, али ју је тешко добити. Припремио сајт вјеронаука.нет

​Св. Јоаким бјеше син Варпафира, из кољена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди пресвету Богородицу Марију. 50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро. Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан“. Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме. Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету“. И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.

Јеванђеље по Луки је најдуже од четири јеванђеља, а овај апостол није ни уврштен у круг дванаесторице најближих Христових ученика! Како је знао за догађаје које описује? А шта је са оним догађајима које само Лука помиње, попут покајања разбојника распетог поред Спаситеља? Да ли се овим расказима може у потпуности вјеровати?
Заиста, јеванђелист Лука се не помиње међу бројем дванаест апостола које је Господ Исус Христос изабрао у вријеме Своје земаљске службе „да буду с њим. и да их шаље да проповиједају. И да имају власт исцјељивати болести и изгонити демоне“ (Мк 3, 14–15). Према предању, Свети Лука је био из Сиријске Антиохије (данашња Антакија у јужној Турској). Односно, из града на обалама ријеке Оронта, која се улива у Средоземно море, гдје су потом апостоли Павле и Варнава „цијелу годину састајали са Црквом, и учише многи народ; и најприје у Антиохији ученици бише названи Хришћани“  (ДАП 11, 26). Тамо, у Антиохији, Лука је упознао Павла и убрзо постао његов стални пратилац. Он у својим посланицама више пута помиње Луку као о вјерног сапутника, а Лука је описао Павлова лутања у књизи Дјела апостолска, од којих је око половине написано у првом лицу, користећи замјеница „ми“.
По занимању, Лука је био љекар. У прилог томе, проучаваоци књига које је написао – Јеванђеље и Дјела апостолска – дају низ убједљивих примјера. Тако, говорећи о исцјељењу опседнутог човјека у синагоги (Лк 4,35), Лука користи прецизан медицински израз „конвулзије“; приповиједајући како се неки човјек обратио Христу са молбом да погледа његовог сина, којег је мучио зли дух (Лк 9, 38), јеванђелист користи карактеристичан глагол, који означава посјету љекара болеснику. А говорећи о болести Симонове таште, коју други јеванђелисти једноставно називају „грозница“, Лука прецизира да је то, према тадашњој терминологији, „велика грозница“ (πυρετω μεγαλω) (Лк 4, 38).
По поријеклу, Лука је био Грк, или, у сваком случају, родом из средине у којој се говори грчки. Апостол Павле, помињући Луку у једној од својих посланица међу својим „сарадницима“, јасно га издваја из групе јеврејских сапутника (уп. Кол 4,14). Лука је савршено говорио грчки – много боље од других јеванђелиста. Марко, Матеј и Јован били су принуђени да пишу на грчком – једноставнозато што су хтјели да пренесу Радосну вијест о Христу најширем могућем кругу људи, а језик међународне комуникације у то вријеме био је управо грчки. Лука је, очигледно, писао на свом језику. Тиме се, иначе, може објаснити и релативно велики обим његовог Јеванђеља: није му било тешко да се изрази на грчком, писао је лако и слободно.
​
Али како је апостол Лука сазнао детаље о Христовом земаљском животу? А какав је то апостол, ако није ни срео Спаситеља?
Да ли је срео Христа или не, још увијек је немогуће недвосмислено рећи. Историчар древне хришћанске цркве Епифаније Кипарски (који је живио у другој половини 4. вијека) сматрао је да је Лука видио Господа и да је чак био један од седамдесеторице апостола које је Христос изабрао у „другом реду“, и да је био послат да проповиједа по палестинским градовима и селима (уп. Лк 10,1). Иако је чешћа, заиста, друга тачка гледишта – да је Лука био лично упознат са многим из најужег круга апостола, али не и са самим Христом током Његовог земаљског живота. Аутор трећег јеванђеља не за џабе признаје да своју приповијест гради на начин на „који нам предадоше они који су од почетка били очевици и слуге Ријечи (Логоса)“ (Лк 1, 2). Мало је вјероватно да би ова резерва била потребна да је и сам Лука такав очевидац.
Ево, у ствари, одговора на питање како је Лука сазнао за догађаје из земаљског живота Исуса Христа: из прича оних који су својим очима видјели Спаситеља. Шта су били ти људи? Прије свега, наравно, најближи Спаситељеви ученици, које јеванђелист Лука назива слугама Ријечи. Апостоли су служили Христу у смислу да су извршавали Његове заповијести — ишли су да проповиједају, исцјељивали болесне и опсједнуте демонима, дијелили храну онима који су ишли за Господом и слушали Његове ријечи.
Осим тога, из самог садржаја Јеванђеља по Луки јасно се види да је он добио низ података од Пресвете Богородице, која је, како је познато из црквеног предања, много година након Вазнесења живјела у Јерусалиму међу апостолима Њеног Сина и била на бризи Христовог омиљеног ученика, апостола Јована. Ни од кога другог (осим обручника Пресвете Богородице Јосифа, али је до тада готово сигурно био мртав) Лука није могао сазнати за јављање архангела Гаврила Пречистој Дјеви, који јој је донио благу вијест о предстојећем Рођењу Спаситеља (Лк 1 26–38); нити о њеном сусрету са мајком Јована Крститеља, праведном Јелисаветом (Лк 1, 39-56); нити о околностима Рођења Христовог (Лк 2, 6–19); нити о значајном сусрету Марије и Јосифа, који су донијели Богомладенца у храм јерусалимски, са праведним старцем Симеоном (Лк 2, 22-39); нити о томе како се дванаестогодишњи дјечак Исус једном изгубио у Јерусалиму, а затим га пронађоше у храму како сједи међу учитељима, слуша их и поставља им питања  (Лк 2, 41-51) ... Лука је неколико пута посјетио Јерусалим. (барем када је путовао са апостолом Павлом) и, вјероватно, имао прилике да тамо види Богородицу.
Сам апостол Лука каже да је био вођен циљем темељног проучавања свега од почетка, да по реду  опише  догађаје земаљског живота Господа Исуса Христа (Лк 1,3). Није хтио да групише приче о Христу у посебне теме, као што је то учињено у Јеванђељу по Матеју  (вјерује се да је, на пример, Бесједу на гори саставио од многих Христових учења изговараних у различито вријеме), и да не бележи расута сјећања на Христа, као што је то чинио јеванђелист Марко (који је, према општеприхваћеном мишљењу, своје јеванђеље у великој мјери изградио на причама апостола Петра). Лука се понашао као историчар – трудио се да све догађаје хронолошки правилно поређа. У том смислу је карактеристична историјска тачност којом он указује на полазиште догађаја које описује: „А у петнаестој години владавине ћесара Тиверија, кад управљаше Понтије Пилат Јудејом, и Ирод четверовласник Галилејом, а Филип, брат његов четверовласник Итурејом и земљом Трахонитидом, и Лисаније четверовласник Авилином за вријеме првосвештеника Ане и Кајафе, дође ријеч од Бога Јовану сину Захаријину у пустињи“  (Лк 3, 1-2).
И, као сваки историчар, Лука се трудио да пажљиво испита све о чему је писао, питајући очевице јеванђеоских догађаја. Међу њима су могли бити не само апостоли и Богородица, већ и, на примјер, Јосиф Ариматејски и Никодим, који су били чланови Синедриона. Они су могли да испричају Луки како се одиграло ноћно суђење Христу пред првосвештеницима Аном и Кајафом. Могли су бити присутни и приликом испитивања Спаситеља код Понтија Пилата (Лк 23, 1–7, 13–25), и у јерусалимској палати управитеља Галилеје Ирода, када се он надаше „да ће видјети од њега неки знак. И постављаше му многа питања; али му он ништа не одговори“ (Лк 23, 8,9).
Може ли се Лука назвати апостолом? Дефинитивно да, чак и ако узмемо у обзир да није срео Спаситеља током свог земаљског живота. Уосталом, Павла, без сумње, називамо апостолом (па чак и једним од првоврховних), који је у почетку био генерално идеолошки противник хришћанства и није познавао Христа у вријеме када је ходао земљом!
„Апостол“ (на грчком αποστολος) значи „онај који је послан; посланик, изасланик“. То је онај којег је Христос послао у свијет да носи Радосну вијест да се Бог помирио са људима пославши свог Јединородног Сина да искупи наше гријехе и отвори нам улаз у Царство Небеско и живот вјечни. Као човјек који је написао Јеванђеље и Дјела апостолска, Лука је ту мисију свакако испунио.

У Јеванђељу по Луки налази се прича о сусрету Луке и Клеопе  са васкрслим Христом. Није ли то доказ да је аутор трећег Јеванђеља видео Спаситеља?
На крају Јеванђеља по Луки заиста стоји расказ о томе како су, првог дана недјеље послије Страдања Господа Исуса Христа на Крсту, два ученика отишла у село звано Емаус, шездесет стадија од Јерусалима. ... „И када су разговарали и расправљали међу собом, и сам Исус се приближио и иђаше са њима. Али очи њихове бјеху задржане да га не познају. А он им рече: Какав је то разговор који водите међу собом идући, и што сте невесели? А један, по имену Клеопа, одговарајући рече му: Зар си ти једини странац у Јерусалиму, и зар ниси сазнао шта се у њему збило ових дана? И рече им: (та? А они му рекоше: О Исусу Назарећанину, који бјеше човјек пророк, силан на дјелу и у ријечи пред Богом и свим народом; Како га предадоше првосвештеници и кнезови наши да буде осуђен на смрт, и разапеше га? А ми се надасмо да је он тај који ће избавити Израиља. Али поврх свега тога, ово је данас трећи дан откако се ово догоди. А запрепастише нас и неке жене између нас које су биле рано на гробу, па не нашавши тијело његово, дођоше говорећи да су видјеле и појаву анђела који говораху да је он жив. И неки од наших отидоше на гроб, и нађоше тако као што и жене казаше, али њега не видјеше. А он им рече: О безумни и спорога срца за вјеровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу своју? И почевши од Мојсеја и од свију Пророка разјасни им што је у свим Писмима о њему писано. И приближише се селу у које иђаху, и он се чињаше да хоће даље да иде. А они га устављаху говорећи: Остани с нама, јер је дан нагнуо и близу је вече. И уђе да остане с њима. И док он сјеђаше с њима за трпезом, узевши хљеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих. И рекоше они један другоме: Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма? И уставши онога часа, вратише се у Јерусалим, и нађоше окупљену Једанаесторицу и оне који бијаху с њима“ (Лк 24,13-33).
Али ова прича нам даје име само једног од ученика – Клеопе. Да је други био сам Лука, хипотетичким тоном говоре неки тумачи (нпр. блаженопочивши Теофилакт Бугарски). Али изнесене су и многе друге идеје – да би то могао бити апостол Натанаило (верзија Епифанија Кипарског), Петар или Симон Зилот (верзије Оригена и Кирила Александријског), или можда неки потпуно непознати ученик (верзија Амвросија Миланског). Све ово, како је написао Александар Павлович Лопухин (1852–1904), познати руски библиста и професор на Петроградској богословској академији, „није ништа друго до спекулација“. Поновимо још једном: да је апостол Лука био свједок догађаја из земаљског живота Исуса Христа, он би свакако убацио неки помен о томе (као што је то учинио у Дјелима апостолским), а не би упућивао на друге очевице и слуге Ријечи.

Ко је Теофил за кога је Лука написао своје јеванђеље?
И код овог Теофила је много нејасноће. И Лука му се обраћа у јеванђељу: „Намислих и ја, испитавши тачно све од почетка, по реду писати теби, племенити Теофиле да познаш темељ оних ријечи којима си научен“ (Лк 1, 3), - и у Дјелима апостолским: „Прву ти књигу написах, о Теофиле, о свему што поче Исус и творити и учити до дана када се вазнесе, пошто Духом Светим даде заповјести апостолима које изабра“ (ДАП 1, 1-2). Из овога су неки тумачи закључили да је Теофил био нека висока личност, можда чиновник, којег је Лука желио да упозна са поријеклом хришћанске вјере.
Свети Јован Златоусти (око 347 - 407) вјеровао је да је Теофил био римски намјесник који је владао у неком подручју Римског царства. „Док је био на дужности“, он је, по Златоусту, „прихватао проповијед (јеванђеоску); као што је једном проконзул кипарски слушао Павлову проповијед за вријеме свога проконзулства, тако је и Теофил, будући намјесник, био обраћен (у Христа) проповијеђу Лукином. Али у преводу са грчког (на којем је, да подсјетимо, настало Јеванђеље), име Теофил, такође, има специфично значење - „богољубац“, „онај који воли Бога“. Зато се сугерише да се Лука уопште није обраћао конкретном Теофилу, већ било ком богољубљу који је желио да сазна чврсте темеље учења у које је био поучен. Као што је написао британски светац Беда Преподобни (672/673–735), „свако ко воли Бога може да верује да је ово написано о њему, и да овде нађе спасење своје душе“.
Зашто је Јеванђеље по Луки треће? Да ли је заиста написано послије Марковог?
Традиционално светоотачко гледиште изразио је у 5. вијеку блажени Августин, епископ Ипонски: прво је написано Јеванђеље по Матеју, на њега су се ослањали Марко и Лука, а Јован је допунио оно што претходни јеванђелисти нису рекли. Постоје и јаки аргументи у корист Марковог примата: посебно чињеница да је његов текст написан много једноставнијим језиком и стилски мање „углађен” од друга два синоптичка јеванђеља (а посебно оних фрагмената у којима она проширују, довршавају расказ Марков).
Али Лука никако није био први од јеванђелиста. Он сам почиње свој наратив увиђањем да су „многи покушали изложити казивање о догађајима који су се догодили међу нама“  (Лк 1 , 1), па он свакако не тврди да је био први. Али за комплетност приче о догађајима земаљског живота Господа Исуса Христа – можда. Чак је и црквени историчар Јевсевије Кесаријски, који је живео у 4. вијеку, израчунао да у Јеванђељу по Луки јединствени, нигдје другде поновљени материјал заузима око ¼ целокупног садржаја – то је много више него у Матеју (1/6) и још више код Марка (мање 1/10). Тек у трећем Јеванђељу налазимо, на примјер, детаљан опис догађаја који су претходили зачећу Јована Крститеља и Рођењу Спаситеља; јединствен (потпуно другачији од Матејевог!) извештај о самом Рођењу; бескрајно дубоке параболе о милосрдном Самарјанину, о блудном сину, о митару и фарисеју, о богаташу и Лазару; приче о васкрсењу сина наинске удовице, о исцјељењу десеторице губавих; о томе како је Пилат послао Исуса цару Ироду. Само овдје је најважнија епизода са покајањем једног од разбојника разапетог на Голготи поред Спаситеља, и иста прича о сусрету ученика на путу за Емаус са васкрслим Спаситељем. Најзад, од свих јеванђелиста, само Лука описује Вазнесење Христово – најприје укратко у Јеванђељу, а затим, детаљније, у Дјелима апостолским.
Једном рјечју, Црква је овом јеванђелисту дужна за многе вриједне податке из јеванђеоске историје.
Лука, као и Матеј, наводи претке Исуса Христа. Али имена на овим листама су потпуно другачија! Како то?
Смисао оба јеванђеоска родослова уопште није да осликавају родословно стабло Господа Исуса. Ово би било и немогуће. На крају крајева, и Матеј и Лука јасно истичу фундаментално важну идеју: Христос се не роди од човјека, него од Бога – Духа Светога. Бог је изабрао Дјеву Марију као драгоцјени сасуд способан да смјести и роди Сина Човечијег, али Исус је зачет на натприродан начин. То значи да није постојао људски родослов у правом смислу те ријечи. Није случајно што Лука наводи да је Исус и бјеше;“као што се мишљаше, син Јосифа, сина Илијева, сина Мататова, сина Левијева, сина Мелхијева, сина Јенејева, сина Јосифова…“ (Лк 3, 23-24, 38;).
Шта су онда двојица јеванђелиста мислила када су описали дугу лозу предака Спаситеља?
Матејев циљ, који је писао првенствено за своје јеврејске сународнике, био је да покаже да је Исус истински Христос, или, по јеврејски- Месија, тј. Помазаник Божији. Да је Он Онај Кога стотинама година најављују велики пророци Израиља: Давид, Исаија, Јеремија, Михеј, Захарија, Данило... Велики Цар, у којег се израиљски народ надао као свог спаситеља и избавитеља од невоља и завојевача, и Који се заправо показао Спаситељ и Искупитељ читавог људског рода. Из пророштава се знало да ће Месија бити далеки Јудин потомак, један од дванаест синова старозавјетног патријарха Јакова, и да ће се родити у дому Давидовом (Зах 13,1 , итд.), тј. из лозе цара Давид.
И Христос се заиста родио у дому Давидовом  — прво, у породици праведног Јосифа, који је потицао од цара Давида (што слиједи из родослова Јеванђеља по Матеју), а друго, у Витлејему, самом граду из којег се Давид појавио у свијету и био помазан за цара (1 Сам 16). У исто вријеме, Матеј рачуна родослов Исуса од Аврама, претка цијелог јеврејског народа. Аврааму је Господ заповиједио да се обреже сво мушко потомство у знак посвећења Богу; Авраму је обећао потомство бројно као пијеска на земљи (уп. Пост 13, 16).
Лука, с друге стране, прати родословни списак Христа до Адама, првог човјека створеног од Бога. Тиме као да показује да је Исус Христос постао нови Адам, Који је, за разлику од првог, испунио Божији план о човјеку – проживио свој живот у строгом складу са заповијестима и постигао обожење. Лука употпуњује „родослов“ Христа о самом Богу – и тиме, такорећи, оцртава пут којим је сваки човјек позван да иде послије Спаситеља. Матеј, напротив, иде у правцу од древних патријарха ка непосредним земаљским „претходницима“ Господа Исуса, желећи тиме да нагласи: Исус је прави Човјек од крви и меса, а не нека врста бестјелесног духа, само наизглед човјек (како су јеретици-докети касније тврдили).
Можда је збуњујуће то што Матеј и Лука дају различита имена чак и једном од најближих „рођака“ Господа Исуса, оца праведног Јосифа. Први га зове Јаков (Мт 1,16), а други Илија (Лк 3,23). Овдје су могућа разна објашњења. Средњовјековни тумач јеванђеља Теофилакт Бугарски (1055-1107) позивао се на предање да је Илија био Јосифов отац, а Јаков његов стриц, који је после Илијеве смрти узео Јосифову мајку за жену.
А руски библиста Александар Павлович Лопухин је сматрао да ако је Јаков отац Јосифа, онда је Илија отац Дјеве Марије (И она је, као и Јосиф, потицала од потомака цара Давида - у то вријеме жена и муж требало је да припадају истом "кољену". Тј., у ствари, Лука даје генеалошки списак Богородице - представнице људске расе, за коју се испоставило да је најближа Господу.
Покајање разбојника, ког је Спаситељ обећао да ће га одвести у рај: изгледа да је тако важан догађај - и само Лука говори о томе! Може ли се онда веровати овој причи?
У ствари, и други јеванђелисти извештавају да су два разбојника била разапета са обе стране Спаситеља и да су Му се у почетку ругали. Али да се један од разбојника касније понио „разборито“ и, подносећи неподношљиве муке на крсту, покајао се када је видио поред себе страдања Праведника Распетог – то, заправо, помиње само Лука. Ево како он о томе говори:
„А један од објешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси себе и нас! А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају“ (Лк 23, 39-43).
А сада размислимо: ко би могао бити свједок овог дијалога? Очигледно, само онај који је стајао врло близу и све је могао чути. А под Крстом са распетим Господом, како пише јеванђелист Јован, било је само неколико људи: он сам, Богородица, Њена сестра Марија Клеопова и Марија Магдалина (Јн 19, 25). И још, римски центурион и војници који су чували Крст, који су видјели све што се догодило  и били свједоци саме смрти Христове (Мт 27,54, Мк 15,39;  Лк 23,47).
Јеванђеље по Марку је написано углавном на основу ријечи апостола Петра – али Петар није био свједок распећа на Голготи! На Крсту није био ни писац првог Јеванђеља, апостол Матеј – он је, као и остали ученици (сви осим Јована), побјегао и сакрио се негдје послије хапшења Учитеља Свога... Па зар је чудо што је тамо ништа о покајању разбојника у њиховим Јеванђељима није речено? А апостол Јован је своје Јеванђеље написао већ, како се вјерује, око 100. године по Христу, и тежио само да попуни оне празнине које су остале послије његових претходника. Он једва да и помиње разбојнике – само каже: „Ондје га разапеше, и са њим другу двојицу, с једне и са друге стране, а Исуса у средини“ (Јн 19,18). Зашто тако шкрто? Једноставно зато што је Лука већ детаљно писао о овоме!
Дакле, Петар и Матеј су за догађаје на Голготи знали само из ријечи очевидаца, без детаља. Јован о њима није детаљно писао из другог разлога. Па како је Лука сазнао за све потанко? О томе смо већ рекли: он је себи у почетку поставио циљ да пажљиво проучи све догађаје јеванђеоске историје, прецизно тражи детаље – и интервјуише свакога ко је нешто знао. Већ смо видјели да је детаљно разговарао са Богородицом (због чега су епизоде ​​из дјетињства Спаситеља уврштене у Јеванђеље по Луки). Он је несумњиво комуницирао са апостолом Јованом, коем је Христос упутио ријечи да се брине о Његовој Мајци. Мање је вјероватно, али нимало искључено, да је чак успио да пронађе оног капетана који је, видјевши шта се дешава [на Крсту], прославио Бога и рекао: „Заиста овај човјек бјеше праведник“ (Лк 23, 47).
Пошто није био лични свједок јеванђеоских догађаја, Лука је уложио много напора да од очевидаца дозна о њима до свих детаља. И то чини његов расказ апсолутно увјерљивим. Укључујући и причу о покајању разбојника.

Православни хришћани 21. септембра прослављају празник Рођења Пресвете Богородице Богородице. Ово је један од дванаест најпоштованијих празника у православној цркви. Рођење Богородице је први празник у црквеној новој години, која почиње 14. септембра по новом календару (1. септембра по старом календару).
Догађаји којих се Црква молитвено сјећа, на данашњи дан, нису описани на страницама Библије. Међутим, заједничко Предање Цркве, које се такође сматра дијелом Божанског Откривења, говори о рођењу Мајке Господа Исуса Христа. Ако говоримо о писаним изворима, онда се прича о рођењу Пречисте Богородице налази у Протојеванђељу по Јакову, које датира из 2. вијека. 
Пресвета Богородица је рођена у Назарету, од побожних родитеља Јоакима и Ане. Јоаким је био из царске породице, Ана - из првосвештеничке. Дуго нису имали дјеце. Њихова безазленост изазвала је осуду међу онима око њих, јер су Јевреји сматрали дјецу благословом Божјим и надали су се, бар преко својих потомака, да ће ући у будуће Месијино Царство. Једном је праведни Јоаким ушао у јерусалимски храм да принесе жртву, али му првосвештеник то није допустио, истичући бездјетност као знак његове недостојности. Тугујући, , где је служила до своје пунолетности.. Током молитве обома се јавио анђео и рекао им: „Господ је услишио вашу молитву, затруднећете и родићете, а они ће говорити о вашем потомству по цијелом свијету“.
Сазнавши добре вијести, пар је пожурио у сусрет. Овај сусрет на вратима Јерусалима забиљежен је као засебна радња у иконографији. Убрзо је Ана зачела и родила дјевојчицу. Праведни родитељи су се завјетовали да ће дијете посветити Богу, а неколико година касније дали су Марију да служи у јерусалимском храму,  гдје је служила до своје пунољетности. Хришћани су почели да славе празник Рођења Богородице тек у 5. вијеку. Прве помене о њему читамо код цариградског патријарха Прокла (439-446) и у требнику (богослужбена књига) папе Геласија (492-426). О празнику пишу и свети Јован Златоусти, Епифан и блажени Августин. А у Палестини постоји предање да је света равноапостолна царица Јелена саградила храм у Јерусалиму у част Рођења Пресвете Богородице. У VI вијеку преподобни Роман Слаткопјевац написао је кондак за Рођење Богородице, али његов текст није сачуван до данас. Најстарије празнично појање  је тропар «Рождество Твоје, Богородице Дјево». Највјероватније је састављен од V до VII вијека. Осим тога, у савремену службу празника улазе, на примјер, химне светог Андреја Критског (VII вијек), преподобног Јована Дамаскина VIII вијек), цариградског патријарха Германа (VIII вијек). Препоручујемо: Онлајн квиз о Малој госпојини

Председник Србије Александар Вучић изјавио је да не мисли да треба укидати веронауку и оценио да они који ниподаштавају црву не разумеју њену улогу у садашњем тренутку. Додао је и да ће се увек залагати да црква има свој глас.
"Немамо право и не мислим да треба да укидамо веронауку", рекао је Вучић, 19. септембра 2022. године, из Њујорка на питање како види захтјев Хелсиншког одбора да се укине веронаука у државним школама, и њихову тврдњу да је СПЦ нетолеранта и ексремно искључива и да не може и нема право да васпитава децу.
Председник је додао да исто тако треба погледати како изледају часови грађанског васпитања где постоји прича да су једино нормални канали "Шолакови" канали.
Председник је нагласио да сматра да СПЦ има историјску улогу и да захваљући њој данас народ живи и опстаје тамо где цкрва постоји.
"Тамо где нема српске државе српски народ опстаје само захваљујући СПЦ", рекао је председник и нагласио да се та чињеница види од Крке и Крупе, Дечана до Богоридице Љевишке на КиМ, свуда у Црној Гори, на сваком месту и свуда и у БиХ, РС па и у Чипуљићима, селу његовог оца.
Председник је навео да не мисли да црква нема право да изнесе став о нечему и додао да ће се напротив увек залагати да има право на став. 
"Да нема цкрве не бисмо опстали и они који ниподаштавају улогу СПЦ не разумеју њену улогу у садашњошти, њену историјску улогу, значај као националне институције", рекао је председник. Он је рекао да не мисим да је проблем у веронауци, већ у нечем другом, да су друштвене мреже део нашег црквеног естаблишмента одвели у десно, а да је монах Антоније, који се помиње, човек који је рашчињен, непријатељ и противник цркве. Извор: Политика.рс

Са благословом јерарха Албанске православне цркве митрополита елбасанског Антонија, чланови омладинског одјељења епархије посејтили су манастир Високи Дечани. Сврха поклоничког путовања била је да се православна албанска омладина упозна са највећим историјским светињама на Балкану, наводи orthodoxianewsagency.gr. 22. септембра 2022. године. Госте из Албаније поздравио је архимандрит Сава, настојатељ манастира Високи Дечани, који је након сусрета и обиласка манастира поменуо љубав у Христу која сједињује Цркву и промовише јединство хришћана.
„Живот хришћанина треба да буде испуњен молитвом и стрпљењем како бисмо превазишли своју себичност, као и послушност и служење другима. Морамо постићи циљ нашег живота, а то је сједињење са самим Богом“, рекао је он. Како је нагласио архимандрит Сава, заједница међу вјерницима се јача учешћем у тајни Свете Евхаристије, која нас чини дијелом једног Тијела Христовог. Потом су ходочасници отишли ​​у манастир Пећка патријаршија, древну резиденцију српских епископа и патријарха, а посјетили су и храмове града Призрена. 

Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Фотије служио је вечерње богослужење поводом 140 година од изградње Храма Рођења Пресвете Богородице у Обудовцу, највећег храма у Епархији зворничко-тузланској.
Владика Фотије рекао је након молитве да је ово велики јубилеј, те изразио задовољство што је црква препуна вјерника, међу којима има и много дјеце.
- Можете мислити како је било тешко подићи храм прије 140 година, када није било кранова ни дизалица, али је љубав народа побјеђивала. Уградили су себе да се ми имамо гдје окупљати. Ту је много труда, рада, зноја свештеника уложено заједно са народом који су га градили. Овај свети храм је преживео многе ратове, стамен, постојан. То је симбол постојаности нашега учења самога Христа Господа, његових апостола и његовог светог Јеванђеља - истакао је владика Фотије.

Епископ зворничко-тузлански је навео да је од свештеника сазнао да одавде људи слабије одлазе јер има економије.
- Економија је темељ, људи који воде државу треба да се побрину да Република Српска напредује и црква ће ту дати свој допринос изградњом нових објеката, храмова - рекао је владика Фотије.
Обудовачки свештеник Драган Тодоровић рекао је да Храм Рођења Пресвете Богородице опстаје и улази у трећи вијек.
- Он није остао стамен зато што је грађен од цигле, блокова и од чврстог материјала, него због јаке вјере људи. Они су то учинили из надљудских напора да овај храм утемеље, да направе здање које ће бити ванвременско, ван њиховог времена и живота њихових потомака - навео је свештеник Тодоровић, додајући да је црква у основи тробродна базилика, са припратом, наосом и тродијелним олтарским простором, кога сачињавају три апсиде на источној страни објекта. Према његовим ријечима, иконостас је рађен у периоду од 1937. до 1940. године, а представљене 22 иконе су рад академског сликара Романа Петровића. Свештеник је навео да се у цркви чува и 26 икона непознатог аутора, насталих прије 29. октобра 1858. године.Начелник општине Ђорђе Милићевић, који је генерални покровитељ обиљежавања јубилеја рекао је да овдје види духовно јединство српског народа.
- Велики јубилеј не само за општину Шамац, него и цијелу Посавину. Надам се да ће српски народ овдје славити још много јубилеја јединствен и свој на своме - рекао је Милићевић.
Становник Обудовца Илија Симић каже да је за њега Обудовац центар културе за овај дио Посавине.
- О значају цркве све је речено, а највеће од свега је што нас ова црква окупља, одржава и што смо ту вијековима захваљујући вјери, добрим људима и прегаоцима који су довозили камење да направе ову цркву која ако богда треба да траје још 1.000 година - рекао је Симић. У Обудовцу је одржана и свечана академија поводом овог јубилеја, на којој је Милица Дошковић говорила о историјату храма, а учестовала је и група Ива. ​| Аутор: СРНА