Крстоклона недјеља.
Прошле недјеље, сам покушала да пребројим са колико приказивања крста сам се сусрела у неком простору храма: крст у рукама светаца, крст који крунише иконостас, крст на свештеничкој одежди, крст у књизи у рукама свеца на фресци, на икони Распећа Полагања Христа у гроб, крст у дуборезу и тако даље.

Још пре Хришћанства крст је био један мистичан символ код многих народа. Само у хришћанству он је добио једно ново значење, символишући Исуса Христа и поставши сигуран знак људског спасења.
Хришћани су избегавали осликавање крста пре цара Константина, нарочито не са Распетим Исусом на крсту, али то не значи да сам символ није тад постојао. Постоје древне незнабожачке карикатуре која представљају ништа друго него пародију на хришћанску слику Распећа.
Једна таква карикатура је цртеж који је откривен у 19.веку на рушевинама Палатинске палате у Риму. Цртеж датира негде око 200. године. На њему је приказан човек са магарећом главом распет на крсту. Још једна особа је одсликана поред њега; он подиже руку, вероватно да се прекрсти. Такође постоји и натпис на лошем грчком језику: „Алексаменос служи свом богу“.

​
Крст је, такође, алегоријски одсликан као сидро или трозубац, као што се види на предметима нађеним током ископавања у Риму и Помпеји, и слово Х, као прво слово речи Χριστός и остатак крста у облику Х (crux decussatа), који је део светог монограма Христа (Хи-Ро).
 
Тертулијан, Ориген и други сведоче о древном обичају клањања крсту почетком 3.века.

Према Понтију, живописцу Св. Кипријана Картагинског, неки хришћани у 3.веку одсликали су крст чак и на својим челима, што им је олакшавало да буду примећени и да буду изложени мучењу током прогона. Постоји једна слика (на једном броду) људског лица са крстом на челу из средине 3.века.
Речи аостола Павла „А ја, Боже сачувај, *да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету.“ (Гал 6, 14), и других апостола, сведоче да је крст и крсно знамење на самом почетку Хришћанске Цркве би не само један од символ, већ је служио као главна суштина Хришћанске вере, изражавајући своју праву суштину.

​Хајде да се не стидимо да сведочимо о Распетом, и да одважно руком насликамо „крсни знак“ на челу и на свему: на хлебу који једемо; на шољама из којих пијемо; хајде да га насликамо кад излазимо; кад идемо у кревет и кад се будимо, кад смо на путу и кад се одмарамо. То је велика заштита дата сиромасима као дар и слабима без потешкоће.
Св.Кирил Јерусалимски, 4.век
​
Непознато је кад се тачно прва „реалистична“ слика распећа појавила: још постоје различита мишљења о овој теми. Најранија сачуване слике распећа потичу из четвртог и петог века, као што је минијатура Рабуловог јеванђеља, написана 586.године, која представља Христа распетог на Крсту обученог у хаљине без рукава; а са његове обе стране налаже се распети разбојници. Композиција укључује и слике  Мајке Божје, Јована Богослова, светих жена, војника, једног који пробада Искупитељево ребро копљем и другог који му даје сунђер (*наквашен оцтом). Сунце и месец су на врху крст; детаљи пејзажа одсликани су у позадини.
 
Постоји доста сличности између прве сачуване слике распећа и оних каснијих, чак и савремених, али такође постоје и значајне разлике. Тако, на раним иконама (палестинске, сиријске и кападокијске) одсликан је Спаситељ али не мртав, већ жив: његове очи су широм отворене, руке широко раширене и његово тело је постављено вертикално. Христос је приказан као човек који још није доживео смрт. Гледајући право испред себе, Он објављује своју победу над паклом и смрћу; штавише, Христос је приказан у стању молитве: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“ (Лк 23, 34).
 
Распет Господ у смртном часу је одсликан на основу правила које постоји у православној иконографији: на Његовој десној страни налази се рана од копља која крвари, Његове очи су затворене, Његове руке благо висе, Његова глава је спуштена, али- за разлику од Западњачке иконографије- православне иконе су лишене екстремног, гломазног натурализма. Спаситељева смрт је приказана на православним иконама не као прости свршен чин (fait accompli), већ у директном складу са својим главним символима- дубок сан, који символише спокој. Такође, смрт је представљена као сан, што наглашава њену привремену природу, и према томе неизбежност Васкрсења.
Иди од мене, ђаволе, или ћу те оборити Крстом пред којим се све тресе. Носићу Крст у својим припадницима; крст на свом путу; Крст у свом срцу; Крст је моја слава.
Св. Григорије Богослов, 4.век
Аутор: Дарија Чечко, Каталог добрих дјела
За вјеронаука.нет превела: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ

Атински архиепископ Јероним затражио је од вјерника да сваку кућу претворе у цркву.

Архиепископ  је, наводећи да су јерархија и држава донијеле исправне одлуке, поново позвао вјернике да се придржавају мјера самозаштите како би се спријечило ширење вируса корона и послао посебну поруку здравственим радницима који се боре у болницама, и истраживачима који су у потрази за лијеком.

„Наша Црква је поред вас. Са Вама, поред Вас. Она воли све вас и моли се за све вас.

Ми, сви вјерни, своје домове можемо претворити у цркве и молити се, уједињујући своје срце, тражећи огромну Божју милост и милост за човјечанство...

Такође, позвао је вјернике да „сваку кућу претворе у малу цркву. Јер волимо Бога чак и кад га не можемо срести у његовом дому. Јер волимо свог ближњег. Бог је свуда. Свугдје га срећемо у молитви.

Дакле, говорим са вама као ваш духовни отац и имајте то на уму. Ускоро ће свако тешкоће проћи. Понашамо се одговорно јер волимо, а не зато што страх куца на наша врата. Радујемо се молитви за Васкрс. Доћи ће! Неће дуго бити и тада ће цјелокупна творевина заблистати у свјетлу васкрсења, радости, наде. Одважите се, браћо моја драга дјецо! Господ је с Вама "

Молитвени кутак
Сличан позив објавила је и канцеларија Светог синода румунске православне цркве:

Будући да вјерници не могу физички учествовати у црквеним службама, од њих се тражи да у својим домовима организују молитвени кутак са иконама, Светим писмом (Библијом), молитвеном лампом или свијећом, молитвеним књигама и духовним читањима, поштујући духовно правило успостављено заједно са њиховим духовним отцем.

​Господе Помилуј је, вероватно, најчешће употрбљавана фраза у православном богослужењу. Кадгод неко уђе у цркву- ујутру или увече, током Великог поста или на Васкрс, на празнике или радним данима- он ће увек чути ову молитвену прозбу Богу. Зашто је ова молитва постала најпопуларнија и кад се појавила у божанској служби? Какво је њено место међу другим молитвама?

Господе помилуј у историји. Антика
Фразе сличне Господе помилуј познате су још из незнабожачке литературе. На пример, постоји натпис са призивањем богиње Немезије: Κυρία Νέμεσι ἐλέησον (Госпо Немесија, смилуј се). Постоји и једна фраза у Дискурсима стојичког филозофа Епиктета (2. половина 1.века- рани 2.век), коју је забележио Аријан (2.век), којом се подсмевају људи који се ослањају на врачаре: „Ослањамо се на врачара, и призивамо га, ако је он бог- Господе, смилуј се“ (Епик. Дис. II 7. 12). Реч κύριος (Господар, Господ) коришћена је у древном незнабожачком свету и у обраћању боговима и у обраћању световним владарима. Хришћани првих векова пролили су своју крв да би се изборили за право да се само Исус Христос може Господом назвати и нико други: „ Јер ти си једини свет, једини Господ Исус Христос, у славу Бога Оца“ (Велика Доксологија)

Древна Јудеја
Реч κύριος је у широкој употреби у текстовима Седамдесеторице као превод јеврејске речи Adonai (Господ) и као замену за Свети Тетраграматон Имена Божјег. Већ у библијским текстовима налазимо много различитих употреба фразе Господе помилуј, нарочито у Псалтиру: "Господе, смилуј ми се“, „Смилуј нам се, Господе" итд (Пс 6,2; 9,13; 31,9 и други). Молбе за Божју милост на свој народ такође су се користиле у древним јеврејским богослужењима, као и током ритуалних оброка и благословених гозби, што је служило као срж и основа за постепено увођење хришћанског богослужења. У Новом Завету, Исусу Христу се често обраћају сличним терминима за исцељење и опраштање :,, Исусе, сине Давидом, помилуј ме“ (ЛК 18,38) обраћање Јерихонског слепца; „Смилуј се на ме, Господе, сине Давидов“ (Мт 15,22), обраћање хананејке. Није изненађујуће да је овај израз  у својој најосновнијој форми (Господе помилуј) био такође укључен у рано хришћанско богослужење.

Хришћански Исток
Молитвени проглас или клич Господе помилуј био је већ добро успостављен у Источњачком хришанском богослужењу крајем 4.века. И док не налазимо нигде код раних Црквених Отаца да се спомиње ова пракса певања или читања Kyrie eleison (*Господе помилуј) у току службе, Свети Јован Златоусти у више наврата сведочи о томе у својим Беседама. Први пут је употреба овог призива нађена у познатом литургијском канонском документу који се зове „Апостолска правила“. Забележено је да на сваку ђаконову прозбу народ одговара „Господе помилуј“. (Види Апостолска правила, том VIII, 6, 9). Захваљујући значајном ауторитету  Апостолских правила, многи елементи богослужења описани у овом документу, нарочито текстови прозби, још су присутни у византијској божанској служби. Ми користимо Господе помилуј у православној литургијској пракси и као одговор на ђаконове прозбе и као независан елемент у дневном циклусу божанске службе. Стално понављање ове молитве креће се од 3 до 12, 30, 40, или чак и више пута,  као што је током литије код свеноћног бдења или у славу Часног Крста на празник Воздвижења Часног Крста.
Kyrie Eleison (*Господе помилуј) такође била позната молитва на Западу
Гај Марије Викторин († 364), говорник и философ, преобраћен у хришћанство, компоновао је химну Христу где постоје бројни Miserere Domine и Miserere Christe (Господе помилиј и Христе, смилуј се). Међутим, Господе помилуј није се појавила на Западу се до почетка 5.века као редовни део богослужења, и кад се појавила то је било под Источњачким утицајем. Сачувано је Етеријино сведочанство, западачка ходочасница која је ишла за Јерусалим, која је рекла својим сународницима о обичајима божанске службе у Јерусалиму: „И кад ђакон објави име свакога, многи дечаци стално одговарају Kyrie eleison (*Господе помилуј) или како бисмо ми рекли, Miserere Domine.” (Егер. Итинер. 24, 5). Постепено, грчко Kyrie eleison  заменило је латинско Miserere Domine, што је омогућено на Другом Ваисонском Сабору († 529), којим је преседао Свети Цезар Арлешки († 542). Његово треће правило регулисало је увођење Kyrie eleison ...следећи пример Рима, италијанских регија, и целог Истока са  великом наклоношћу и благошћу“ (Манси Т. 8. П. 727). Од тада, Kyrie eleison, Christe eleison, Kyrie eleison  постала је саставни део древне римске литургије.

На крају можемо закључити да је образац молитве Господе помилуј утицао на Исусову молитву, кључну појаву за православне аскезу и духовност, која се развијала у египатским манастирима. Многострука и широка употреба молитве Господе помилуј током црквене службе литургијског циклуса доноси редовно јавно богослужење ближе пракси непрестане Исусове молитве и уводи верне у богатство духовног живота Светих Отаца, учећи их да побожно и неуморно призивају Господа.
Аутор:​Јован Ничипорук

За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ  /извор

​У снажном земљотресу који је погодио Загреб оштећена је и Саборна црква Преображења Господњег на Цветном тргу.

Ђакон Драган Радић рекао је да међу свештеницима Српске православне цркве и члановима њихових породица нема повријеђених.

​Загреб је јутрос погодио снажан земљотрес, за којим је уследио други, нешто слабији. Међу оштећеним објектима је и Загребачка катедрала са које је пао врх торња.

​Извор: РТС

Послије одлуке Васељенске патријаршије да затвори храмове и манастире под својом јурисдикцијом, манастири на Светој Гори Атос су у четвртак, према ексклузивним извјештајима православне новинске агенције, одлучио да затвори монашку заједницу вањским ходочасницима и посјетиоцима.
Одлука је  услиједила након брифинга од стране цивилног гувернера заједнице и чланова грчке владе.
Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Завршена је обнова једне од најславнијих цркава брвнара са Руског Севера, а црква ће бити отворена овог лета први пут после 30 година.

Црква Преображења Господњег на острву Кижи у Републици Карелији у комплексу је Државног музеја историје, архитектуре и етнографије Кижија, такође је призната као локалитет светског културног наслеђа Унеска.

Планирано је да се црква поново отвори 1. јуна 2020, а представници Музеја се надају да ће цркву на њен храмовни празник, 19. августа, осветити Његова Светост патријарх руски Кирил, преноси ТАСС.

Унутрашњи радови су тренутно готови, приметила је Жаринова.

Музеј се такође нада да ће патријарх Кирил и председник Владимир Путин присуствовати освећењу 19. августа.

„Надамо се да ће Патријарх богослужити 19. августа. Преговори су у току, а Патријарх је већ дао претходну сагласност. Црква је била затворена дуже од 30 година и сада је поново отварамо. Припремамо се и веома смо узбуђени,“ објаснила је Жаринова.

Постепена обнова цркве почела је 2009. године, за шта је издвојено 6,5 милиона долара (508 милиона рубаља). Важна фаза у раду била је обнова 16 од 22 дрвене куполе које красе чувену цркву.

Извор

Москва, 18. марта, Интерфакс - У случају даљњег ширења вируса корона, Руска православна црква може почети да користи једнократне пластичне кашичице за причешћивање, рекао је митрополит Иларион, шеф Синодалног одјељења за спољне црквене односе.

"Питање тренутно не стоји, али не можемо искључити да ће се оно постављати у будућности, барем у одређеним регионима. С једне стране, вјерујемо да се инфекција не може пренети кроз Причешће онако како је присутан и сам Бог у светим даровима. С друге стране, материјални предмети, попут кашике за причешће или путира, не могу бити 100% заштићени од инфекције ", рекао је у интервјуу Россијској газети.

Упутство патријаршијске синоде објављено у уторак каже да треба користити уобичајену кашику, али да је након сваке комуникације треба дезинфицирати етанолом.

Митрополит Иларион каже да временска употреба пластичних кашика није нешто у основи ново у црквеној пракси. Такве кашике се користе када свештеник даје причешће болесним људима слабог имунитета након операције, у заразним одјељењима.

Руски синод је наредио појачане санитарне мере у свим епархијама
Москва, 18. марта, Интерфакс - Свети Синод Руске православне цркве одобрио је смјернице које је патријарх Кирил издао раније за свештенство московског града и региона у вези са пријетњом од ширења вируса корона.

Документ препоручује мјере које су без преседана у историји цркве послије 1917. године. Посебно, док коронавирусна пријетња и даље постоји, кашичица након сваког узимања причешћа обрисаће се алкохолним раствором. Такође је препоручило да се љубљење крста и свештеничких руку привремено зауставе.

Смјернице је у, уторак, одобрио Синод, који се састао видео-везом, а односе се на све епископије које су забиљежиле случајеве вируса корона и суочене су са ризиком његовог ширења.

Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Једна од потешкоћа у разумевању иконографске слике, нарочито на древним руским иконама, је посебан начин осликавања простора и предмета на њој. Многе ствари на икони изгледају смешно, неисправно, и неприродно за особу која није упозната са појмом обрнуте перспективе. То је у великој мери због чињенице да смо навикнути на линеарну перспективу, која је постала један од темеља ренесансне уметности, па ми једноставно не разумемо никакав други начин приказивања простора.
​
Принцип конструкције обрнуте перспективе је у супротности са принципом директне (линеарне) перспективе: што је предмет даљи, он је већи. Док код „класичних“ паралелних линија цртањем паралелних линија оне се састају иза предмета, на хоризонту, код обрнуте перспективе оне се састају испред предмета, изнад плана слике, што ствара утисак да је тачка у којој се састају линије унутар гледаоца.
   

Коришћење обрнуте перспективе у иконографији значи преношење тачке присуства са гледаоца на саму икону. На пример, ако се продуже ногаре стола на Рубљејевој икони Пресвете Тројице, оне ће се састати управо тамо где гледалац стоји тако да ће га укључити у простор иконе. То појашњава израз да „ нисмо ми ти који гледамо икону већ икона гледа у нас“.

Обрнута перспектива и њена својства се посебно је приказана на икони Оплакивање Христа.
Предња страна иконе осликава ковчег са телом Христовим упокојеним у њему, умотаним у плаштаницу. Богородица прилепљена лицем уз Синовљево лице. Поред ње, Исусов омиљени ученик, апостол Јован Богослов, нагиње се ка Учитељу. Држећи подбрадак шаком, он,  гледа у лице Исуса Христа у неисказивој жалости.
Тужан призор се одвија усред иконографских брда у обрнутој перспективи: брда се зракасто разилазе „ ка унутра“.
Обрнута перспектива има нарочито јак, запањујући ефекат овде: простор се одвија широко и дубоко, горе и доле са таквом необузданом снагом која се дешава пред особом која гледајући у икону пење се на космичку лествицу. Подигнуте руке Марије Магдалине чине се као да повезују место Светог Гроба са целим универзумом.
 
Обрнута перспектива се највише уочава на предметима са равним ивицама : намештај, архитектура, или књиге. Погледајте на сто на икони апостола Матеја: видећете неколико страница истовремено, што би било немогуће видети ако гледате предмет на „познат“ начин.
 
Други жив пример коришћења обрнуте перспективе на икони је Јеванђеље у рукама Спаситеља или свеца: све странице књиге су видљиве гледаоцу, свака у свом сопственом углу који није повезан са приказивањем других страна. Употреба таквих техника дозвољава иконописцу да развије слику символично одсликаног свеца, да га стави у центар пажње и да привуче око гледаоца на одређене детаље.
Зашто се тај метод толико распрострањен у иконографији?

Многи истраживачи су испитивали употребу обрнуте перспективе у сликању. Постоји чак и ненаучан поглед на то да је употреба обрнуте перспективе повезана са уметничким недостатком цртачких способности. Наравно да то није истина.
Треба приметити да обрнута перспектива није извештачена за неку особу; људи једноставно то не примећују. Људи често виде најближи предмет у обрнутој перспективи. Свако има склоност да гледа и црта у обрнутој перспективи. Дечји цртежи су добар пример овога- деца цртају онако како виде, и код њих је обично присутна обрнута перспектива.

Уопштено, увођење обрнуте перспективе не може се објаснити нити једним јединим разлогом.
Погрешно је мишљење да је то једна ствар која је заступљена само у хришћанској уметности, где уметници сликају савршен свет у контрасту са овим „палим“ светом. Да бисмо побили ову тезу, постоје примери обрнуте перспективе у древној уметности (користили су се у етапним подешавањима) као и у Оријенталној уметности (Индија, Кина, Јапан, Персија).
  
Такође, погрешно је размишљати да се иконе користе само у обрнутој перспективи: то уопште. Уопштено, нико се не сусреће са обрнутом перспективом на икони у свом најчистијем облику. Постоји увек уметничка синтеза разноразних система на иконама: постоји директна перспектива, поглед одозго, панорама, аксонометрија, обрнута перспективна сферична перспектива и тонална перспектива. На одређеним иконама ближи предмети су приказани већим од оних у позадини (иако би сви они могли бити одсликани помоћу обрнуте перспективе). Хајде да се присетимо бар Пресвете Тројице од Рубљова и слика Мамвријског храста, планине и архитектонске структуре у позадини. Са друге стране, погледајте икону Богојављења (Крштења Господњег), нарочито реку Јордан, која је приказана као ушћа две потока. Обале реке заједно стреме ка хоризонту. Слика Јордана директно користи директну линеарну перспективу, што не квари икону, већ је неприметно меша са остатком слике.

Мишљење о. Павла Флоренског по овом питању је значајно. Он је веровао да  да су византијски и стари руски уметници намерно користили обрнуту перспективу, јер им је то дозвољавало да јасније пренесу потпуну и дубоку поруку приче гледаоцу.
Символизам, а не реализам, увек је био принцип код иконописања. Обрнута перспектива на иконама помаже да се одслика једна другачија реалност- она која је ван домета наших очију. Сасвим је уобичајено поредити иконе са погледом са прозора од горњег света на свет доле, а тај утисак се најбоље постиже обрнутом перспективом. Захваљујући обрнутој перспективи, простор на икони постаје широк, као да лебди или се одвија пред неком особом.

За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ

Мт 6, 14-21 Рим 13, 11- 14,4           аутор:О. Вјачеслав Режнјиков

Молитва треба да буде упућена Богу. Давање милостиње и пост су заповести дате од Бога. Према томе, А ти када се молиш, *уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.
Ипак, како постити у тајности, кад се у 69. Апостолском канону наводи: „Ако било ко- био он епископ, јереј, или ђакон или ипођакон, или чтец или појац- не пости четрдесет дана пре Васкрса, или средом и петком, ако се не чува препрека плотских слабости, он се мора разрешити свештенства. А ако је мирјанин, он се мора екскомуницирати“?

Заправо, плотске (*телесне) слабости нису исте свима. Свако бира до које мере ће он или она постити, на основу сопствене савести. Нико осим вас не зна где се завршавају ваше слабости и где почињу ваше страсти. Један епископ је је питао оце свете оце Јована и Варсануфија: „ једем једном дневно током поста, а једем само хлеб и воду. Да ли чиним исправно?“. Они одговорише: „ Преиспитај сам себе; ако ти то не смета у извршавању обавеза и ако те то не преплављује таштином, онда је твој пост исправан“.

Ако постите строже од других, то морате чинити у тајности. Али чак и са најстрожим и најтајнијим постом, чак они који уопште не једу , морају водити рачуна де не осуђује оног који једе, да њихов труд не би био узалудан. Да не говоримо о томе да онај који једе- особа која још нема храбрости да уведе пост у свој живот- не сме презирати оног који једе. Не измишљајте неке „научне“ изговоре и не сматрајте себе изнад закона о употреби хране. Онда ће те бар моћи бар да се надате да ћете некако кренути напред.

Па, ако се окупимо за истим столом, онда би било најбоље да избегавамо приче о томе ко шта једе а ко не једе, и да ли су у хлебу на столу састојци који нису посни.
Пост, као и хришћанска пракса, захтева слободан, креативан приступ, надахнут љубављу према Богу и према ближњима. На пример, правила Васкршњег поста о дозволи употребе вина суботом или недељом. Сад рецимо да имамо особу за столом која не сме попити ни капљицу вина. Па шта да радимо?
Ако не пије, онда је то његов проблем. Зашто ми не бисмо пили због њега? Љубав не функционише на такав начин. Љубав говори устима апостола Павла:  Добро је *не јести меса и не пити вина и не чинити оно на шта се брат твој спотиче или саблажњава или слаби (Рим 14,21).

Данас (недеља, беле покладе примједба преводиоца) смо чули о стварима без којих ниједан подвиг неће бити могућ, и без којих чак ни молитва неће бити услишена. Јер ако опростите људима сагрешења њихова, ваш Небески Отац ће опростити и ваша: али ако не опростите људима сагрешења њихова, неће ни вама Отац опростити сагрешења ваша. Управо пред почетак Васкршњег поста, спроводимо обичај опраштања у нашим црквама. То је веома узвишено и благотворно. Ми идемо у цркву да замолимо свакога да нам опрости, људе које знамо и оне које уопште не знамо, оне који нису ништа лоше урадили нама и оне којима ми нисмо ништа лоше урадили. У међувремену, свако има бар једну особу којој је заиста озбиљно повредио. Ипак, ми те особе не молимо да нам опросте! Одмах ће се, све узвишене, прелепе и дирљиве ствари претворити у један пуки призор. Ми ћемо почети Васкршњи пост у лажима.

На крају, Господ каже: Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. Људска похвала, изненађење или поштовање такође је благо сакупљено на земљи које може бити изгубљено брзо. Довољно је да се само спотакнете на нешто мало и сва ваша велика слава ће пасти. Људи, иако су изненађени нечијом боголикошћу и изгледа да је поштују, још више воле кад Божји човек падне јер им то даје олакшање од моралних обавеза да раде на њима и да подражавају таквог човека.

Превела за вјеронаука.нет САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ  из „Каталога добрих дела“
Извор : https://azbyka.ru/otechnik/Vyacheslav_Reznikov/propovedi-na-kazhdyj-den/43_5

Кадгод се суочимо са било каквом општом пропашћу, као што је суша, или поплава, или град, који уништавају наша поља по допуштењу Божјем; или пожарима, клизиштима или било којом другом недаћом; ми обично узмемо свете иконе, крстове, и црквене барјаке и ходамо кроз села, фарме, или баште, и преклињемо Бога за милост. Да ли знате, браћо, одакле потиче пракса ових литија у време невоље и ко је то пренео на нас? Ако не знате, ја ћу вам рећи!   протојереј Виктор Гурев

Пракса организованих верских литија дошла нам је из Грчке, одакле смо примили Православну хришћанску веру. То се може доказати чињеницом да су се верске литије у време општих недаћа одржавале још од далеке прошлости. Тако је у Цариграду био земљотрес кад је преминуо цар Теодосије Млађи, који је почео у недељу и трајао повремено три месеца. У то време, градски зидови су пали, многе куће су биле уништене а многи национални споменици уништени. Цар је, заједно са људима, организовао крсну литију за време ове катастрофе и стално је узвикивао са сузама: „Избави нас, Господе, од твог праведног гнева против нашег греха, ради нашег покајања. Ти си померио земљу и уништио је због наших безакоња да бисмо те славили, јединог доброг и човекољубивог Бога“.

Георгије Кедрин, црквени историчар, помиње још једну верску литију у Цариграду у време пропасти. Он пише: „ Кад је била суша и није шест месеци уопште падала киша, онда су царева браћа одржавала литију у којој је Јован носио свету плаштаницу са нерукотвореним ликом Христа, један племић носио је Христову посланицу у Авгар, а други је носио свете Христове хаљине, док је патријарх и његова пратња ишла од Парламента до Цркве Пресвете Богородице у Бланшернеу, са циљем да се одржи друга литија. (Нове таблице, део IV, стр. 543). Овако су се у далекој прошлости одржавале крсне литије, које су недвосмислено послужиле као пример, или узор, и за наше литије.

Сад знате, браћо, где смо имали почетак наших литија и где се јавила ова пракса. Једина ствар која ми преостаје да урадим је да вам дам једну поуку на крају свог говора. Шта да вам кажем? Прво, запамтите да се верске литије одржавају да би се осветили и људи и све оно што је људима потребно, односно куће, друмови, воде, ваздух и сама земља, јер је изгажена и оскрнављена стопама грешника. То је због тога да би становници градова и села, целе државе могли да учествују у Божанској милости, и да одбаце све што је погубно и штетно (Таблица 545). Друго, не заборавите да смо, у време општих недаћа, у обавези да се молимо посебном усрдношћу за милост и доброту доброг и љубљенога Бога да одврати од нас сав Свој гнев који иде ка нама, и да нас избави од Своје исправне и праведне освете, и да нам се смилује на Своје недостојне слуге. Амин.

Превела за вјеронаука.нет  из Каталога добрих дела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ
Извор: https://azbyka.ru/otechnik/Viktor_Gurev/prolog-v-pouchenijah-na-kazhdyj-den-goda/186

У ЈУ ОШ "Свети Сава" у Бањој Луци, 29. фебруара 2020. године, одржано је Општинско такмичење из Православне вјеронауке. Такмичили су се ученици 6. разреда, а тема такмичења била је „Диван је Бог у светима својим". Тест се састојао од 31 задатка, носио је максималних 100 бодова, а ученици су имали 90 минута на располагању да ријеше тест. Најбоље знање показала је Тамара Миљевић из ЈУ ОШ "Јован Дучић", са освојена 94 бода, Душан Томашевић из ЈУ ОШ "Вук Стефановић Караџић" са 90 бодова и Марија Гатарић из ЈУ ОШ "Свети Сава", која је освојила 87 бодова. Четврто мјесто, са 84 бода, заузео је Петар Дележан, док је пето мјесто заузела Јована Кременовић, са 81 бодом.

У ЈУ ОШ "Меша Селимовић" у Јањи одржано је Општинско такмичење за Општину Бијељина. Најбољи резултат постигла је Душица Станојевић, 93 бода, Исидора Врућан, 84 бода и Александар Милановић, 82 бода.

У Општини Источна Илиџа такмичили су се ученици из три школе. Најбоље знање показала је Анастасија Шеховац, из ЈУ ОШ „Алекса Шантић“ Војковићи /вјероучитељица Драгана Ковач/ са освојена 93 бода, затим Емилија Пајдаковић, ЈУ ОШ „Јован Дучић“ Касиндо, /вјероучитељ Небојша Коларић/ са освојена 84 бода, док је треће мјесто заузео Иван Црновчић, ЈУ ОШ „Алекса Шантић“ Војковићи /вјероучитељица Драгана Ковач/ 83 бода.
​
Списак ученика који су се пласирали на Епархијско такмичење: БАЊАЛУЧКА ЕПАРХИЈА, ЕПАРХИЈА ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКА, ЕПАРХИЈА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКА, ​МИТРОПОЛИЈА ДАБРОБОСАНСКА, ЕПАРХИЈА ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКА И ПРИМОРСКА​

​Животиње су створене пре људи: водена (гмизавци) и ваздушна (птице) створења створена су пети дан, док су копнена створења створена шести дан, а људи су одмах после тога створени. Животиње су живеле у миру са човеком и једна са другом, није се знало за грабљивице. Човек је створен као круна Божјег стварања, господар свега што живи, чему је и морао дат имена на основу права које му је дао Творац (Пост 2, 19). Био је то свет, укључујући и животињски свет, који није знао за пропадање. Сва твар била је испуњена радошћу, како се изразио Свети Максим Исповедник.

Све се променило после Пада. Бог је рекао Адаму, који је прекршио завет: „земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека“ (Пост 3,17). Према томе, човек је поднео одговорност за недаће у целокупном космосу, за сва створења, за скрнављење опстанка као заједнице са Богом. „Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“ (Рим 8, 22). Христовом откупљујућом жртвом отворила се могућност за човека да уђе у Царство Небеско, али да ли су то и животиње наследиле?

На ово питање немамо одговарајући одговор у православној теологији. Иако пророк Исаија прориче будуће блаженство са животињским светом: „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дијете које сиса играће се над рупом аспидином, и дијете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске“ (Ис 11, 6-8) често ће се чути супротни гласови у тим расправама да ли животиње наслеђују Царство Небеско. Древна Црква није имала јединствено мишљење Светих отаца по овом питању  (а и данас га, заправо, нема). Не постоји систематично и кохерентно учење Цркве о животињама. Васељенски сабори нису се бавили учењима која се тичу животиња. Постоји само неколико правила Шестог Васељенског сабора који се односи на овај канонски закон (забрана једења са животињама и забрана довођења животиња у цркву). Што се тиче самог појма о животињи и судбини која је се тиче, постоји само један број личних мишљења неких Црквених отаца.

Питање да ли животиње наслеђују Царство Небеско је питање супротстављања животиња и наспрам људи. Постоје разни аргументи који се могу овде изнети: животиња није створена по „лицу и обличју“, њена улога је само улога човековог средства: она служи човеку док у Царству Небеском неће бити потребе за њиховим служењем.

Додатно, животињски свет је довољан сам за себе, док је човек једино биће којем је потребан неко други, односно, Бог, да би досегао у потпуности своје могућности. Животиња не може да схвати Откровење јер оно укључује „активност, које подразумева одговарајуће менталне и вољне способности“ (Сејмон Френк). „Животиња не зна за духовну жеђ. Кад је мирна, испуњена и задовољна, она је срећна. То није оно што чини човека“ ( о. Александар Мен). У међувремену, о. Александар Мен се надао да су душе животиња бесмртне и да ће отићи у рај, због тога што оне не знају ни за какву издају нити неке друге људске пороке. Свети Лука Кримски (Војно-Јасенецки) је веровао да „ је животињски дух такође везан за тело као наш, па према томе има разлога да се очекује да ће  и њихова тела бити у новој природи, у новом свету после краја овог садашњег света“.

​Вреди напоменути да се некад животиња не понаша увек онако како јој прописује „природни„ програм“ и да се може понашати неприродно, показујући јединствене особине сличне људским врлинама. Она може бити одана до смрти; може осетити сажаљење и саосећање, кривицу или стид.

Постоје бројна сведочења неочекиване благонаклоности и помоћи чак и од чак и од најсвирепијих животиња према свецима у православним житијима и у сачуваним легендама и народним причама. Вране су доносиле хлеб и месо пророку Илији. Постоји и занимљива легенда коју је препричао Касијан, монах из 5. века, о Светом апостолу Јовану Богослову, који је припитомио јаребицу и често проводио своје слободно време играјући се са том птицом.  Древни Патерник говори нам о животињама које су одбијале да нападну хришћане у циркусу, чак иако су незнабожачки Римљани сматрали да ће растргнути хришћане. На пример, лав са Атласа мазио се и лизао  стопе ђаконисе Татјане (3.век) у једној арени у Риму. Њени стражари и прогонитељи помислили су да је лав питом и одважно су кренули ка предатору али је звер одмах једног од њих растргла.
 
Свети Мамант живео је на планини код Кесарије Кападокијске у 3. веку. Његову колибу посећивали су његови „пријатељи“- како их је сам светац волео да зове- јелени, козе, хијене, лавови (и то сви истовремено). Свети Антоније Велики (3-4. век) срео је хијену која му је показала пут за египатску пустињу. Вране су га храниле, а лавови су му служили. Нешто скорије датума, 14. век, Свети Сергије Радоњешки, који се посветио аскетизму у једној малој келији у шуми, успео је да се спријатељи са вуком и породицом дивљих вепрова. Он је чак хранио медведа хлебом, а често му давао и своју последњу векну. У биографији Светог Германа Аљаског можемо да прочитамо: ,,Близу његове келије живеле су ласице. Оне су познате по својој плашљивости а оне су трчале ка Светом Герману и јеле из његових руку. Такође он је виђен како храни и медведа“.

„Господе Исусе Христе, Ти си истински чокот, а Твој Отац је виноградар, и назвао си апостоле своје лозом“
Ова молитва се чита кад се сади виноград. Лоза, грожђе и вино су најчешћи примери који се користе у јеванђељским причама. У Јеванђељу, то символизује живот, радост и Христа. Речи „вино“ и „лоза“ поменуте су у Библији више од 250 пута. Са вином се увек поступало у хришћанству као са благословеном твари. То се може објаснити чињеницом да се хришћанство ширило регијама где је претходно напредовало Грчко-римско царство. Људи су сматрали да вино није само један од бројних производа са фарме, већ је оно такође било повезано са поштовањем Дионисија, бога вина.

У Старом завету, вино такође игра веома важну улогу. Често су виногради поређени са Израиљом. Ноје је засадио виноград после великог потопа. Током изласка, Бог је обећао Јеврејима да ће благословити њихов хлеб, вино и воду, тј. све што је неопходно за живот. У то време, клима и земљиште Палестине било је погодно за винограде и виноградарство. 
 

​Цар Давид хвали виноградарство: „И вино весели срце човјеку, и лице се свијетли од уља, и хљеб срце човјеку кријепи“ (Пс 104,15) или „А мени си дао у срце радост већу него што је они имају кад им роди пшеница и вино“ (Пс 4,7). Давид је сматрао да је вино један од најважнијих елемената у исхрани неке особе. Вино омекшава људско срце, које је центар свих осећања.

Још од древних времена, религијски обичаји и вино хармонично живе у хришћанству. Христос почиње са Својим чудотворствима претварајући воду у вино на свадби у Кани Галилејској. Јеванђелисти су  нам дали конкретне податке о вину, кад су писали ово чудо. Они кажу да је то пиће радости и среће. 

Вино добија тајанствено значење на Тајној вечери, кад Христос даје чашу својим ученицима и каже: ,, Ова је чаша Нови Завјет у мојој крви; ово чините, кад год пијете, у мој спомен“ (1Кор 11, 25). Тако, вино и хлеб постају Божански дарови у Евхаристији.
Благословено виноградарство није могло остати у Светогорским манастирима. Нама је слатко црвено вино које се традиционално користи у грчким православним црквама у светој тајни светог причешћа. Ова врста вина обично се прави од црног грожђа осушеног на сунцу. 
 
 Припремање вина за Свето причешће није једини разлог зашто се монаси баве виноградарством. Вино је важан додатак исхрани монаха, који дневно уносе мало калорија због тога што не уносе животињске протеине него се њихова исхрана углавном заснива на биљној храни. Манастири примају на конак многе ходочаснике којима се такође даје вино два пута у току дана током оброка изузев посних дана.

Штавише, доста радника који помажу манастирима у одржавању домаћинства живи на Светој Гори. Манастири заузврат треба да им обезбеде вино и ракију. Гостима се обично нуди ракија кад дођу на конак у неки Светогорски манастир. Ова традиционална светогорска посластица сервира се са кафом и ратлуком. Оци кажу да чашица ракије штити од знојења док шећер из ратлука отклања умор. Пре ће бити да је ствар у томе што на Светој гори није било аутомобила па су монаси и ходочасници морали дуго да пешаче.
Још више, монаси су знали лековита својства вина. Манастирски списи садрже бројне рецепте различитих лекова, који се заснивају на вину. Између осталог, према рецепту који је нађен у спису који датира из 17. века, грожђе се користило за прављење мастила. 
 
На самом почетку 10. века, задужбинари манастира су знали доста тога о добрим својствима грожђа и садили винограде због сопствених производа виноградарства. Вино није било само Божански дар за монашку заједницу већ и нека врста размене која је помагала манастирима да себе снабдеју са оним шта им је неопходно и да покрију друге трошкове. 
​ 
Архимандрит Емилијан, монах манастира Светог Петра каже: „ Молитва загрева срце монаха“. Може се рећи да вино загрева тело монаха. Оно постаје његово олакшање и одмор од свакодневног физичког и умног рада.
Превела: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ
Извор: https://dishupravoslaviem.ru/vino-v-xristianstve/#more-8201

СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ, 14. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Богословија "Свети Арсеније Сремац" у Сремским Карловцима добитник је овогодишњег Сретењског ордена првог реда - признања од огромног националног значаја, које ће бити уручено сутра у Београду, поводом Дана државности Србије.
 
Вршилац дужности ректора Карловачке богословије протојереј Јован Милановић рекао је да је ово признање потврда вриједности и пожртвованости Богословије у времену у којем постоји.

"Сретењски орден показује да не посустајемо у нашој мисији у времену у којем живимо, него се трудимо да будемо носиоци истих вредности као и наши преци", рекао је Милановић у телефонској изјави за Срну.

Милановић је истакао да је признање дар од Бога и својеврсна потврда великог труда и рада његових претходника, професора и ђака, као и помоћног особља.

"То је Орден свима њима", поручио је Милановић.

Он је изразио посебно задовољство што Орден стиже у вријеме када Богословија слави 225 година постојања.

"Не смемо, и, никад нећемо заборавити заслуге мојих претходника - ректора Јована Петковића, Душана Петровића, Марка Шпановића, као и блаженопчившег Младомира Тодоровића", нагласио је Милановић.

Према његовим ријечима, захвалност за признање припада и Српској православној цркви /СПЦ/, која се на најбољи начин стара о црквено-просвјетним институцијама.

"Надам се да ћемо доживети да видимо да црквене школе, пре свега богословије у Србији, поново заживе и да се наше активности још боље препознају - и у друштву и у Цркви. То је на неки начин признање, не само нашој школи, него и свим другим богословијама које су се трудиле и труде да васпитавају будуће свештенике", рекао је Милановић.

Карловачка богословија је добијањем Сретењског ордена стала раме уз раме са осталим носиоцима тог признања из реда институција од огромног националног значаја као што су Српска академија наука и уметности /САНУ/ и Матица српска.

Прву српску православну богословију основао је митрополит карловачки Стефан Стратимировић 1794. године, а настава у Богословском училишту почела је 1. фебруара те године.

Још једна у низу активности које наша Епархија организује у сарадњи са World Vision организацијом

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског господина Фотија, а у организацији Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске и World Vision-a, 8. и 9. фебруара у Бањи Врућици одржан је семинар на тему „Светост породице“.

​Ово је још једна у низу активности које наша Епархија организује у сарадњи са World Vision организацијом.

Учешће на семинару узело је 11 вјероучитеља и 3 координатора за вјерску наставу наше Епархије.

У веома добро осмишљеним радионицама које је организација World Vision сада већ давне 2016. године, припремила са професорима Богословских факултета СПЦ који се баве катихетиком, методиком и психологијом, учествовали су сви присутни на семинару.
Радионицама су обухваћене следеће теме:
 
1.            Моје наде и виђења за моју породицу;
2.            Искуство из дјетињства кога се највише сјећам;
3.            Породица у Новом завјету;
4.            Сјеме добра и плодови добра;
5.            Једном за цијели живот;
6.            Радост и патња;
7.            Дефинишући тренуци;
8.            Мудри градитељи;
9.            Љубав, поштовање и подвиг;
 
Све теме су врло исцрпно обрађене кроз радионице а већину су водили сами вјероучитељи.

Ово је био први семинар од два планирана, а исти ће бити реализован са другом групом вјероучитеља у наредном периоду.
​
извор: епархијазт.цом

Четврто канонско јеванђеље говори да је Јован Крститељ крстио Исуса Христа у водама Јорданским. На основу јеванђељске приче, створена је и иконографија овог великог празника. Занимљиво је да је река Јордан на богојављенским иконама испуњена рибама, змијама, аждајама и митским ликовима. Све ово се може наћи на више уметничких слика Богојављења које су сликане по византијском канону, али оне не одјекују јеванђељским текстовима. Објашњење за необичне ликове који живе у светој реци налазе се у древним текстовима Постање и Псалми.
 
Ерминија (антички приручник за иконописање) даје следећа упутства везана за осликавање Богојављења: „ Христос стоји усред Јордана, без одеће. На обали ове реке, са десне стране Христа, Претеча гледа у небо, дижући леву руку горе, и држећи десну руку на глави Христовој. Небо је видљиво над њима и Свети Дух силази одатле; написано је на зраку сунца: Ово је Син Мој љубљени, који је мени по вољи. На левој страни, анђели ревносно стоје, ширећи своје руке сакривене испод својих одора. Негде мало даље од Јована, у води лежи један  старац, окренут лицем и гледа са страхом у Христа, док он сам точи воду из велике посуде. (То символише Јордан како се враћа назад (Пс 114, 3-5). Јордан је често осликан као римски речни бог, старац са посудом из које тече вода.

​Стихови 3-5. Псалма, такође, помињу море, персонификација која се често упоређује са сликом Јордана: „Море видје и побјеже; † Јордан се обрати натраг. Горе скакаше као овнови, брдашца као јагањци. Што ти би, море, те побјеже и теби, Јордане, те се обрати натраг?“ Тиме се наглашава како су Јевреји чудесно прешли Црвено море. Речи о овом догађају се чују у канонима празника Богојављења. Речи Псалма не само да се односе на старозаветне догађаје, али, такође, се ствара прелаз на Нови завет, проричући Крштење Господње. У минијатурама које илуструју псалми, у осликавању Богојављења могу се наћи две символичне особе у близини: море и река Јордан.

​Потешкоће „превођења“ византијске иконографије на руским иконама Крштења су прилично разумљиве. Потешкоће око имена и ликова персонификација реке и мора на таквим иконама објашњене су чињеницом да је аутор, на пример, измешао персонификације, не знајући историју. То се десило са иконом из Солвичегодскa чији је аутор Михаило (крај 15. века). Овде је река Јордан женски лик а море је осликано као мушкарац. На грчком, реч „море“ је женског рода, а „река“ је средњег рода (у општем смислу) или мушког (ако говоримо о веома великој реци). Грчко-руски новозаветни речник указује на мушки род речи „река“. То је оригиналан род персонификација мора и реке под разматрањем.

​
Млад човек је трећи символ воденог елемента. Разлог појављивања младог човека у доњем делу иконе Крштења се различито тумачи. У једну руку, он је виђен као још једна персонификација мора, уместо женског лика који је смештен до персонификације Јордана. Истовремено постоји и једна убедљивија верзија. Његов лик се може протумачити као персонификација Јордана или један од његових потока. Према античком обичају, река у којој  се Исус Христос крстио изливена је потоцима Јора и Дана; ово се налази у једној минијатурној књизи. Ако је младић осликан у дубини воде до старца који је наслоњен на огроман суд, онда је овај пар ликова персонификација две реке које су се спојиле у Јордан. Слична персонификација је приказана на икони крајем 15. века из Кирило-Беложерског манастира (овде један млад човек седи на једно пару риба, вероватно делфина).
 
„ Рибе пливају око Христа“ закључак је у упутству Ерминије која се односи на осликавање Крштења Господњег. Риба је најстарији символ Христа а такође и верника. Реч „ риба“ на латинском звучи као ‘pisciculli’ , а крстионица се назива речју ‘piscina’, што би значило рибњак или језерце. Поред осликавања риба на водама Јордана које одговарају оваквом тумачењу, ми се сусрећемо са једним необичним случајем на грчкој икони из 18. века , где неке зубате рибе, као гомила грабљивица, окружују Спаситеља. Једно од ових чудесних створења личи на змију. 

​Змија и аждаја се такође појављују на икони Богојављењa. Важно је напоменути да се реч ‘draco’ може истовремено превести са латинског и као „аждаја“ и као „змија“. За хришћане, аждаја символично осликава ђавола. Змија, која је такође символ мудрости, негативно се тумачи на византијској икони. Слика аждаја и змија (оборених) помиње се у тексту Постање (Пост 3,15), и у Псалму 74, 13-14 ( „Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама. Ти си размрскао главу крокодилу, дао га онима који живе у пустињи да га једу)“.

Кроз овај псалам, догађаји Пада и Крштења су повезани. „Главе змија“ (У црквенословенском латинска реч ‘draco’ се преводи као „змија“)  приказане су на македонској богојављењској икони коју је насликао Давид  Селенички.

Тако, символични ликови који окружују Спаситеља на икони Крштења, имају старозаветне и хришћанске корене и у исто време семантичко јединство у слављењу празника јављања Бога свету. Лепота и пророчка проницљивост Старог завета сјединила се са добрим вестима новозаветне приче.


​
За  вјеронаука.нет превела из „ Каталога добрих дела“ САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ
Извор: https://pravlife.org/ru/content/ikona-kreshcheniya-gospodnya-kogo-i-pochemu-mozhno-uvidet-u-nog-spasitelya-v-iordane

Крштење Господње, као што знамо, описано је у три синоптичка јеванђеља - по Матеју, Марку и Луки. Међутим у самом тексту Јеванђеља по Јовану нема ништа о самом Крштењу. Ово је и упркос чињеници да је сам апостол био неко време ученик Јована Крститеља и према томе он би био једини директни сведок тог догађаја. Шта је разлог да апостол о томе не говори?

Хајде да због почетника упоредимо један одломак Јеванђеља по Марку са одломком Јеванђеља по Јовану.
„И догоди се у оне дане да дође Исус из Назарета Галилејскога, и крсти га Јован у Јордану. И одмах излазећи из воде видје небеса гдје се отварају и Дух као голуб силази на њега.  И глас дође с неба: Ти си Син мој љубљени који је по мојој вољи “(Мк 1, 9-11).

„ А сутрадан видје Јован Исуса гдје долази к њему, и рече: Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета! Ово је Онај за кога ја рекох: За мном долази човјек који преда мном би, јер прије мене бјеше. И ја га не знадох, али да се јави Израиљу, зато дођох ја да крштавам водом. И посвједочи Јован говорећи: Видио сам Духа гдје силази као голуб са неба и остаде на њему. И ја га не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим. И ја сам видио и засвједочио да је он Син Божији “(Јн 1, 29-34).

Овде видимо да Јован Богослов, за разлику од апостола Марка (као и Матеја и Луке), само преноси говор последњег пророка Старог завета - његово сведочанство о Христу као „Јагњету Божјем“- док изоставља саму причу о Спаситељевом Крштењу. Да је само четврто јеванђеље сачувано, ми никада не бисмо знали ништа о овом догађају.

Па зашто онда, заправо, једини директан сведок Христовог потапања у Јордан не каже ништа о томе у свом Јеванђељу?
Чињеница је да је само Јеванђеље по Јовану, како истичу Црквени Оци и савремени библицисти, посебно у односу на друга јеванђеља и по стилу и по структури. То не значи да им је контрадикторно - напротив, текст Јована Богослова их допуњава на један посебан начин.

Познато је да је Јован написао Јеванђеље касније од осталих. Јевсевије Кесаријски, антички историчар Цркве, приметио је следеће: ,, Кад су се прва три јеванђеља раширила свугде и дошла до њега (тј. апостола Јована) осећао је дужност да сведочи њихову веродостојност али је приметио да им је недостајао извештај о првим делима Христовим које је он изводи на почетку своје службе, што они заиста нису то поменули... Наводно, они су почели да се распитују код Јована да им да извештај у свом Јеванђељу о времену о којим претходни јеванђелисти ништа не говоре, и о делима које је учинио Спаситељ у то време, наиме, пре утамничења Јована Крститеља“. То се оправдава чињеницом да су из четвртог јеванђеља изостављени многи догађаји које су већ апостоли описали, као што је Крштење Господње.

Ипак је апостолов задатак засигурно био шири и значајнији. Користећи се изузетно једноставним и скромним језиком - стручњаци су нашли да је број јединствених речи у овом тексту много мањи него у осталим јеванђељима - он је успео да створи задивљујуће дубок богословски исказ о Христу. Као што је о. Сергеј (Булгаков), богослов и философ, написао, његово јеванђеље је истински и крајње „богословско јеванђеље“.
За апостола је било важно да допуни лик Богочовека коју су остали јеванђелисти развили; он је био јако усредсређен на речи свог Учитеља, тако да сваки пажљив читалац овог текста може да искуси оно што чиме је Петар био погођен Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога (Јн 6,68).

Штавише, у овом Јеванђељу, апостол даје богословско оповргнуће неких јереси и лажних учења која су већ изникла из хришћанске земље. На пример, он ставља „знак узвика“ у библијској позиву божанске и људске природе у Христу, добро обраћајући пажњу на речи свог Учитеља о Својој божанствености. Да би се супротставио заговорницима савремене заблуде, који су тврдили да прави Месија није Исус већ сам Јован Крститељ, као бивши ученик овог пророка, он наводи у свом јеванђељу речи самог пророка о Христу: Ово је Онај за кога ја рекох: За мном долази човјек који преда мном би, јер прије мене бјеше (Јн 1,30). Касније апостол поново наводи речи Крститеља, наглашавајући његову позицију у односу према Христу: Он треба да расте, а ја да се умањујем (Јн 3,30).

Истовремено, Јован Богослов, више него други јеванђелисти, наглашава значај Јована Крститеља у Крштењу Господњем. Последњи старозаветни пророк није био само онај који је потапао Богочовека у Јордан, већ и једина особа која је тајанствено осетила и видела Христа у великом мноштву људи. Тог дана, пише Свети Николај Жички, био је дан Јована Крститеља, човека чију је светост, према учењу Цркве, једино превазишла величанствена и праведна Пресвета Богородица.

„Он (тј. Христос) иде полако ка Јордану у гомили. Он не хвата погледе људи, и нико не обраћа пажњу на Њега. Његова појава није тако упечатљива као Јованова, Његова одећа није тако неугледна, а Његов живот није тако ригорозан и строг... Међутим, постоји само један човек међу окупљенима на Јордану који га препознаје и истински га препознаје. То је сам Јован Крститељ. Очи строгог пустињака засијаше од радости, а његове усне заћуташе у том тренутку; Јован заборави на све остале људе који су стајали у води и поред воде. Он упери прст у Исуса и узвикну на милостив начин: „ Гле, Јагње Божје“ (Јн 1,29).
Тако је Јован Богослов писао; док је изостављао неке суштинске догађаје јеванђеоске приче, он се често дотицао слике коју су његови претходници насликали, лаганим и прецизним потезима, дајући јој једну нову дубину.

„Четврто јеванђеље је јасно приповедано од стране једне особе  „сопственим речима“ и „сопственим ушима“, као пише о. Сергеј (Булгаков) „ личним додиром, који ипак не баца сенку на дубоку и суштинску истину божански надахнуте проповеди. Овде (као и у синоптичким извештајима о Беседи на Гори, причама и изрекама) ми немамо толико дословно наведено шта је Христос рекао, већ пре уметничко део и богословље и дубоко знање и изворно дело“.
за сајт вјеронаука.нет превела из "Каталога добрих дела" САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / Извор

​Да ли је апостол Павле написао посланицу Јеврејима?

Читач у цркви обично најављује: „Читање посланице Светог апостола Павла Јеврејима“ прије него што прочита ову посланицу на Светој Литургији. Да ли је апостол Павле написао ову посланицу? Зашто све више и више библијских учењака мисли да је аутор неко други? Какав је традиционални однос цркве према овој посланици?

Разлози сумње
Тврдњу да је апостол Павле био аутор Посланице Јеврејима не доводи у питање само већина данашњих библијских учењака, без обзира на њихову деноминацију (нпр. Протестант Доналд Гутрије, православац Андреј Десницки и католик Харолд В. Етриџ), већ и неки рани црквени писци (Тертулијан, римски презвитер Гај), свети оци (свети Иполит Римски, блажени Јероним) и цијела локална римска црква, стога не треба мислити да ове сумње немају преседан у Цркви. Сама Црква у цјелости дуго није укључивала ову посланицу у Нови завјет. Разлози за то су врло убједљиви, а ми не можемо затворити очи звучним научним аргументима и једноставно их одбацити. Доносимо неколико најзначајнијих аргумената који доводе у питање ауторство апостола Павла.

Стил и језик 
У цијелој посланици аутор никада не помиње своје име, супротно устаљеној навици апостола Павла да потписује сва своја писма и указује како своје коауторе, тако и адресе. Језик и стил Посланице упадљиво се разликују од језика и стила Павлових других посланица. Нећемо видјети нестабилност мисли апостола нити недовршене реченице толико типичне за апостолски стил. Умјесто тога, сусрећемо се са глатким, синтактички савршеним грчким језиком, најбољим од свих новозавјетних књига. Ова посланица је упоредива са најбољим примјерима атичке прозе. Његов аутор је био јасно упознат са реторичким техникама, док Павле себе назива неквалификованим у говору (уп. 2 Кор 11, 6), имплицирајући можда неспособност да јасно изрази своје мисли, као што је апостол Петар написао (2 Пет 3, 16). Све Павлове посланице су писма одређеним заједницама и појединцима, која рјешавају одређена питања и проблеме, док је посланица Јеврејима теолошки трактат без јасног аутора и примаоца. Поред чињенице да стил и језик посланице Јеврејима очигледно није Павлов однос, постоје и бројне друге карактеристике које га издвајају од других посланица.

Теологија и друге карактеристике
Христологија посланице у цјелини развија се у потпуно другачијем смјеру од осталих Павлових списа. Умјесто прочишћавања Христове жртве и укидања закона, посланица говори о Христовом свештенству, Храму и његовим обредима, што уопште није типично за Павла. Запањујуће је да се израз „у Христу“, који је Павле тако фаворизирао, не налази у овој посланици. У својим другим посланицама Павле цитира Свето писмо из сјећања или користи јеврејски текст, док су у овој посланици старозавјетни цитати извучени из Септуагинте, а аутор користи фразу „Бог говори“ умјесто уобичајених уводних ријечи „Писмо говори “,„ то је написано “и тако даље. Реч "Еванђеље", која је уобичајена у другим посланицама, никада се не користи у посланици Јеврејима. Аутор говори о себи као ученику апостола (Јев 2,  3), док је Павле увијек инсистирао на својој независности од осталих апостола и на томе да га је позвао сам Христос (Гал 1,1). Ове и многе друге разлике у овој посланици, узете заједно, изазивају сумњу у Павлово ауторство.

Какав је однос Цркве према овој посланици?
Признање Истока. На овај или онај начин, апостол Павле одувијек се сматрао аутором ове посланице на Истоку, иако су источни хришћани били свјесни значајних стилских и језичких одступања. Климент Александријски претпоставио је да је документ првобитно написао Павле на јеврејском, а да га је јеванђелист Лука, Павлов помоћник, превео на одлични грчки језик. Ово објашњава неке сличности између посланице и књиге Дјела Апостолска. У стара времена се сугерисало да је посланицу написао свети Климент Римски. Ориген је био опрезнији говорећи да су мисли ове посланице заиста припадале апостолу, али да га је написао један од Павлових ученика, имајући у виду ријечи свог учитеља. Ориген закључује: „Ако било која црква прихвати ову посланицу као Павлову, то је похвално. Нису узалуд стари људи сматрали да је ову посланицу написао Павле. Сам Бог зна ко је био прави аутор  (Јевсевије Кесаријски  „Историја цркве“ VI. 25, 11-14). Сви свети Оци Истока сматрају да је ова посланица богонадахнута и слажу се да она заиста припада Павлу. Разлика у стилу и језику може се објаснити чињеницом да је Павле диктирао своје друге посланице писцу, па су морале бити на обичном језику, са честим понављањима и грешкама својственим усменом комуницирању. Дакле, шта би могло спријечити Павла да пажљиво размисли и напише трактат, а не једноставно писмо, које би такође могло бити написано много пута, и отуда разлике?

Запад који сумња
 Дуго је Запад сумњао у ауторство посланице Јеврејима, о чему свједочи блажени Јероним. Тертулијан је посланицу приписао апостолу Варнави, а многи савремени библијски учењаци подржавају његово гледиште. Варнава је добро знао грчки језик и био је левит, па му је предмет култа, свеприсутног у овој посланици, био посебно важан. На њега је несумњиво утицала и теологија апостола Павла. Међутим, немогуће је било доказати или оповргнути ауторство апостола Варнаве због недостатка података. Чињеница да се посланица Јеврејима налази на самом крају листе апостолских посланица такође указује на сумњу у њену каноничност, јер би у супротном била постављена одмах након посланице Римљанима, судећи по њеној дужини. Међутим, ауторитет Источних Цркава по том питању био је прилично значајан и за блаженог Августина и блаженог Јеронима, па је постепено, иако не одмах, посланица Јеврејима сматрана канонском и на Западу.

Закључак
 Прије свега, треба напоменути да питање ауторства Посланице, иако важно, не може бити и није камен спотицања да би се могло сматрати канонским и божанским надахнућем. Црква га је прихватила својом саборном свијешћу и уврстила је у корпус новозавјетних књига. Посланица дише истим Духом као и друге књиге Библије. Дух Свети надахнуо је не само Павла, већ и друге чланове цркве, да поставе на папир истину о откривењу Христа, које је Црква сачувала. Сва научна проучавања питања која се односе на Библију легитимна су питања црквеног ума, и имају за циљ да продубе нашу вјеру и дају нам нова сазнања. Ако библијска истраживања докажу да је Посланицу Јеврејима написао један од Павлових ученика, то ни на који начин неће наштетити православљу, јер истина не може противити нашој вјери. Ако се, међутим, покаже да је Павле аутор ове књиге, онда, како је рекао Ориген, сва хвали нашу Цркву, што је задржава у својој традицији.
Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ  / извор

„Неко се може одједном попети на тридесети степеник вежбајући се у смирењу и љубави. Јер љубав и смирење превазилазе било коју врлину“
                                                Митрополит Антоније Пламадеала​
​
Нађена углавном у старијим црквама и манастирима, „Небеска лествица“ је иконографска слика књиге Светог Јована Лествичника „Лествица Божанственог усхођења“. Књига и икона су такође познати као „Лествица“, на словенском „мердевине“.

Свети Јован Лествичник живео је између 579 и 649. године у манастирској заједници Света Катарина на Синају; многе борбе је он имао у овом манастиру, он се такође зове и Јован Синајски.
Свети Јован је приступио Синајској заједници кад је имао 16 година након што је стекао многа научна знања тог времена. Скоро деветнаест година, светац је имао као свети исповедник блажене мученике Синајске. После упокојења свог старешине, Свети Јован се повлачи у пустињу, у ћелију која се зове Тола, неколико километара од Синајског манастира. У овом усамљеном месту, Свети Јован ће наставити своју аскетску борбу наредних четрдесет година. На захтев Синајске манастирске заједнице, Свети Јован постаје калуђер и духовни учитељ тог манастира. Касније, на захтев блаженог Јована Раитског, свети Јован ће написати „Лествицу Божанственог усхођења", књигу која је подељена на 30 поглавља или степеника неопходних за спасење. Ово дело преведено је на многе језике и постало је важан део "Добротољубља".
 
Лествица Божанственог усхођења у иконографији
Према писању Дионисија из Фурне, забележено у његовој књизи „Ерминија Византијског сликања“, икона која се често назива „Лествица Небеска“ блиско је везана за дело Светог Јована Лествичника. Треба запазити да се спасоносне лествице не односе само на монахе, већ такође на све хришћане у свету, било да су у браку или не (погледај Коментаре на Лествицу Светог Теофана Затворника, Упутство за лаике).

Манастирска заједница осликана је у доњем делу иконе, и на левој и на десној страни. Монаси различитих старосних доби представљени су како стоје на капији манастира гледајући ка лествици. Лествица Божанственог усхођења има тридесет степеника по броју глава (етапа) које су написане у књизи Светог Јована Лествичника. У неким иконографским приказима, Лествица има 33 степеника према броју година Христовог живота на земљи.

Лествица је постављена нагнуто где је доњи крај постављен на земљи а горњи крај дотиче Небо. Монаси су представљени на целој дужини лествице, пењући се ка Небу. Ови монаси су представа духовног живота: неки само размишљају, други кроче на прву лествицу, неки се пењу полако, други се подижу брзо, неки падају са лествице (са свих нивоа) док други достижу крај лествице где их чека Христос.
 
На врху лествице су осликани анђели, који помажу монасима на њиховом путу ка спасењу; док су неки монаси само вођени анђелима, друге анђели носе на рукама. На дну лествице, видимо неке више или мање језиве ликове који представљају демоне, који жуде да свуку душу са лествице. Неки монаси гледају несметано ка Христу, док други једва да се одрже на свакој лествици. Неколико анђела скида демоне дугим копљима.

На последњем делу лествице, наш Спаситељ је осликан у јарком медаљонском светлу. Монах који је на последњој лествици осликан је као стар и мудар, одевен у смирење и гледа у Христа. Заузврат, Спаситељ наш хвата га рукама док му на главу ставља победоносни венац.

На дну иконе, застрашујућа аждаја широм отворених уста представља пакао. Међу оштрим зубима аждаје налази се пали монах, док има и других који су близу пада.
​
У неким иконографским приказима, сам Свети Јован Лествичник осликан је како даје путоказ монасима ка спасењу, док у својим рукама држи свитак папира на коме стоји: „Брате, бори се свом снагом да би ти били опроштени многи твоји бедни греси. Великим трудом и добрим делима пењи се овим лествицама, побуђујући ум на исцрпљујућа бденија“.

​Лествица Божанственог усхођења у иконографији
Према писању Дионисија Фурношког, које је забележено у његовој књизи „Ерминија Византијског сликања“, икона која се често назива „Лествица Небеска“ блиско је везана за дело Светог Јована Лествичника. Треба запазити да се спасоносне лествице не односе само на монахе, већ такође на све хришћане у свету, било да су у браку или не (погледај Коментаре на Лествицу Светог Теофана Затворника, Упутство за лаике).

Манастирска заједница осликана је у доњем делу иконе, и на левој и на десној страни. Монаси различитих старосних доби представљени су како стоје на капији манастира гледајући ка лествици. Лествица Божанственог усхођења има тридесет степеника по броју глава (етапа) које су написане у књизи Светог Јована Лествичника. У неким иконографским приказима, Лествица има 33 степеника према броју година Христовог живота на земљи.

Лествица је постављена нагнуто где је доњи крај постављен на земљи а горњи крај дотиче Небо. Монаси су представљени на целој дужини лествице, пењући се ка Небу. Ови монаси су представа духовног живота: неки само размишљају, други кроче на прву лествицу, неки се пењу полако, други се подижу брзо, неки падају са лествице (са свих нивоа) док други достижу крај лествице где их чека Христос.
 
На врху лествице су осликани анђели, који помажу монасима на њиховом путу ка спасењу; док су неки монаси само вођени анђелима, друге анђели носе на рукама. На дну лествице, видимо неке више или мање језиве ликове који представљају демоне, који жуде да свуку душу са лествице. Неки монаси гледају несметано ка Христу, док други једва да се одрже на свакој лествици. Неколико анђела скида демоне дугим копљима.

На последњем делу лествице, наш Спаситељ је осликан у јарком медаљонском светлу. Монах који је на последњој лествици осликан је као стар и мудар, одевен у смирење и гледа у Христа. Заузврат, Спаситељ наш хвата га рукама док му на главу ставља победоносни венац.

На дну иконе, застрашујућа аждаја широм отворених уста представља пакао. Међу оштрим зубима аждаје налази се пао монах, док има и других који су близу пада.
У неким иконографским приказима, сам Свети Јован Лествичник осликан је како даје путоказ монасима ка спасењу, док у својим рукама држи свитак папира на коме стоји: „Брате, бори се свом снагом да би ти били опроштени многи твоји бедни греси. Великим трудом и добрим делима пењи се овим лествицама, побуђујући ум на исцрпљујућа бденија“.

Недеља пре Рождества Христовог (Божића) посвећена је Светим оцима и прецима Исуса Христа. Међу старозаветним свецима којих се сећамо ових дана, Авраам  је можда најбољи пример, као заједнички патријарх и јудаизма (као отац зачетник савеза између човека и Бога) и хришћанства (као прототип свих верујућих). Ова патријархална слика Авраама има утицај на његово представљање у иконографији, а то је резултовало да се на  на многим сликама - и на истоку и на западу- прикаже „Авраамово наручје (или њедра)“.

 Авраамово наручје представља  место утехе упокојених, које налазимо у јудејској, па према томе и у хришћанској литератури. У већини религија, чак иако је то симболично,  Рај је приказан као место радосне гозбе са другим праведницима. Међу Јудејима тамо негде око Христовог времена, било је нормално јести наслоњен левим лактом на софи, док је десна рука била слободна да се њоме једе. Како су се софе често делиле, једна особа би се по природи ствари наслонила „на њедра“ особи са леве стране.То се сматрало одавањем почасти наслонити се на њедра господара гозбе (Јн 13,23). Према томе, бити у Авраамовом наручју (на Авраамовим њедрима) - оцу свих верујућих - значи бити на нарочито повлашћеном  месту на „гозби“ после овог живота. Најпознатија референца Авраамовог наручја је онда кад Исус говори „Причу о богаташу и Лазару“, у којој просјак завршава у Авраамовом наручју док богаташ завршава у паклу (Лк 16, 19-31).

 Према томе, већина иконографије везане за Авраамово наручје на Истоку је приказано у контексту раја. Они приказују то место у које се иде после овог живота прилично дословно, са безброј душа у лику деце (Мат 18,3) која су приљубљена уз Авраамова њедра, делимично прекривајући његову хаљину. Он такође може да носи неку плочу којом су подупрете те душе.  Како је то слика раја, Авраам је приказан као део једне веће слике - најчешће као мали део композиције Судњега дана. Авраамово наручје, такође, налазимо у доњем делу иконе Свих Светих. Овде такође, премда је приказан рај, приказују се бујна стабла у позадини (на овом Руском примеру из 18.века, стабла су локална „Божићна дрвца“ која мештани препознају).

Много чешће, Авраам се приказује са још два патријарха: сином Исаком и унуком Јаковом (названим Израиљ у старозаветној причи). Они су приказани са једне и са друге стране Авраамове, сви седе на начин како доликује особи у чију је част гозба; понекад се они такође приказују како „доје“ мале душе својим грудима. Јаков има на својим грудима 12 малих душа, указујући на 12 синова- и племена- Израиљевих. Укључивање Исака и Јакова у ову рајску слику није никаква тајна: Исус такође укључује ова три патријарха у Своју рајску слику: „А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небескоме“ (Мт 8,11). „Сјешће“ опет наговештава рај као место части (односно наслањања на њедра патријарха) на великој гозби.

Како је Исусов земаљски пут трасиран Јаковом, Исаком и Авраамом, ова тројица се често помињу у химнама Цркве:

„Поклонимо се највећим Светим оцима: Аврааму, Исаку и Јакову јер се из њихове лозе кроз  Пречисту Дјева Христос јави као Свемогући Бог“  
и 
„... јер Авраам, Исак и Јаковсу зачетници пророка...“

и 
„Сионе, граде Бога нашег, дигни глас свој и прослави успомену на Свете оце Авраама, Исака и Јакова...“

 Црквене химне чак нам представљају слику сва три патријарха у рају, са свим праведницима (и Богородицом):
 
"Богородице, размишљајући о твом величанственом Зачећу, Авраам пријатељ Божји, заједно са Исаком и Јаковом са хором изабраних светих радује се".

 Јасно је да су слике младих душа које су приљубљене на њедра Авраамова символичне, као што је и слика гозбе у рају са тројицом патријарха. Међутим, популарност ове слике је управо у њеној „овоземаљскости“. Ову слику је користио Исус у Својим учењима, након свега: Бог нам овде у телу каже „телесне“ приче да би нас довео до Царства небеског. Није изненађујуће да се веома јасно осликавање Авраамовог наручја (6. век) може наћи у Сиријском манастиру у Египту. Као што смо поменули у једном посту везаном за икону Богородице Млекопитатељице, овај манастир су основали монаси који су бежали од Јулијеве јереси која је порицала пропадљивост (односно човечност) Христовог тела пре Његовог васкрсења. Као што се на фрескама приказује Мати Божја како доји Исуса, ми такође можемо наћи веома интимне слике праведних на Авраамовим грудима:

Овде душе праведника у дечјем обличју не само да се гозбе са Авраамом, Исаком и Јаковом; он нису само наслоњене на њедра патријарха; они их руком хране!
„Боже живих и упокојених, бесмртни Царе и васкрсли Христе, Боже наш истинити, посредовањем ... светих и славних праотаца наших Авраама, Исака и Јакова... упокоји душе слугу Својих који су отишли од нас, у место правде; упокоји их у наручју Авраама, Исака и Јакова; и уброј их у свете и смилуј се на њих, као добри Бог који љуби човека “ (са отпуста Службе упокојеним).

Обичај осликавања звезда и сазвежђа у хришћанској уметности потиче још из древних времена. Ми видимо њихов црвени блесак на тајанственим белим луковима римских катакомби; сусрећемо се са златним сјајем на мозаицима из 5. и 6. века у Равени; видимо чудне гримасе небеских тела на пеергаментима са византијским рукописима, у такозваним „космографијама“ који описују уређење универзума. (Космографија је наука која мапира опште карактеристике космоса или универзума, описујући и небо и Земљу). Видимо зодијачке знакове у европским хришћанским базиликама из 12. и 13. века. У цркви Светог пророка Илије у Јарославлу из 17. века видимо небеску куглу са символима сазвежђа на фрескама галеријског трезора, а центар универзума је ушће Которосла у Волгу. (Река Которосл је десна притока Волге у Јарославлској области Русије).

Небеска тела су била сведоци, чак су и имала улогу у главним догађајима хришћанске историје. Сетимо се звезде Христовог рођења која се јавила пред мудрацима (Мт 2,9). Према томе, њихове слике су складно интегрисане у одговарајуће сцене. Два диска црвене и сиве боје скоро су увек  присутна код сцене распећа на обе стране крста. Ово су знаци сунца и месеца. Обе ове светлости су присутне у сцени Судњег дана, горе на врху, где анђели савијају небеса попут свитка (Отк 6, 12-14).

Православни хришћанин верује да је Бог тај, а не звезде, који управља нашим животом. Према томе, слике небеских тела и чак и зодијачких знакова само нам служе као овај подсетник: небеска тела, која је Бог створио четврти дан (Пост 1, 14-18), служе да славе Господа заједно са осталом творевином (Пс 149, 1-4 (да учествују у универзалној божанској служби и да се повинују вољи свога Творца.

Пројектна настава – „ У сусрет Божићу“ ОШ „Стеван Чоловић“ у Ариљу

Од школске 2018 – 2019. год. у први разред је уведена је пројектна настава. Смисао предмета био је да се ученици тимски удруже у истраживању задате наставне теме. У оквиру истраживања укључени су родитељи, који помажу деци да успешно ураде своје задатке, фотографишу, праве видео записе, консултују се експерти за дату област и интернет. Након завршетка пројекта (истраживања) врши се његова презентација и  оцењивање пројекта. Све урађено улази у школску архиву и на школски сајт. Овакав вид наставе се показао добрим видом праксе, јер се ученици припремају за будуће послове, који ће захтевати тимски рад.
Почевши од децембра 2019. год. учитељица Милена Баловић (2/1) је предложила да се осмисли пројекат на тему Божића. Ја сам, као вероучитељ, осмислио нацрт пројекта (истраживања), и назвао га „У сусрет Божићу“.
У реализацији пројекта су били укључени ученици 2/1, наставници ликовног, информатике и музичког. Идеја пројекта је подржана и од директора Школе Божидара Стојића. 

Пројекат је обухватио низ активности: 
- прављење честитки за Материце и Оце, и слање преко поште мајкама и очевима,
- израда украса за бадњак од природних материјала; постављање бадњака у хол школе,
- прављење чеснице са децом, фотографисање и снимање,
- хуманитарна помоћ за сиромашне,
-представљање пројекта.

25.12. 2019. год. одељење 2/1 ОШ "Стеван Чоловић" у Ариљу, са учитељицом Миленом Баловић, вероучитељем Станком Аћимовићем, и уз велику подршку родитеља, организовало је хуманитарну помоћ сиромашнима у нашем граду, коју сваке године сакупља свештенство цркве Свети Ахилије. Ученици су се радо одазвали, и заједно са родитељима и наставницима донели неопходне ствари за угрожене, немоћне и сиромашне.
Свако је принео свој дар: играчке, нову одећу, рубље, лепе честитке. Ученици су се осећали као код куће, а Црква и јесте наш Дом. Протонамесник, отац Дарко је, по благослову намесника ариљско -пожешког, оца Драгана, надахнуто  посаветовао ученике причом о Милостивом Самарјанину - дајући другима себе узиђујемо у вечност, кроз неговање хуманости, доброте, саосећања, љубави према ближњем. 
​
Осећај боравка у Цркви је био неописив. Деца су спонтано стала у неколико редова, сложно, радосно отпевали песме "Божић, Божић благи дан" и "Ој бадњаче бадњаче". Сви смо осетили устрепталост пред Светињом и захвалност за прилику, која нам је дата да заблагодаримо Богу за све што нам је подарио.
После Божићног распуста пристигле су слике из домова наших ученика, снимци сече бадњака и Бадње вечери у кућама бака и дека.
Представљање пројекта је било заказано за 17.1. у 12 часова, у холу Школе. Постављена је и Божићна изложба, вертеп. Било је много колега и родитеља. 
Тог дана смо доживели Божић, устрепталост, радост, осећање трајности. Осмеси деце и њихови погледи су били довољни. У њиховим очима огледала се чистота детиње душе, додир небеског и вечног. Схватио сам да је, по речима песника, свако дете чудо љубави, тајна, благослов Божији, који Бог дарује када се роди дете.
Рођење Богомладенца Господа Исуса Христа је Нови савез, дар људима да се остваре, усаврше у бескрај радости и врлина.
У онај час приступише ученици Исусу говорећи: Ко је, дакле, највећи у Царству небескоме? И дозва Исус дете и постави га међу њих и рече: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. Који се, дакле, понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском“ (Мт 18, 1–4)  

Представљање пројекта:

Поздравни говор (вероучитељ)
Објашњење Божића (текст из Светосавског звонцета)
Објашњење: Детинци, Материце, Оци – Светосавско звонце
                       Троје деце објашњава значење празника
Бадње вече:(на сцени слама, бадњак, трпеза, бадњак кукуруз, слаткиши - деца су у радосном ишчекивању -)                       Деца у улози домаћина, домаћице и њихове деце говоре део текста: „Наш Божић:

Хор: Ој бадњаче, бадњаче – сарадња са професором хора
Божић:
 Шта се ради на Божић( други део текста „Наш Божић“)
- Чесница, трпеза, породица на окупу, честитају Божић(породични загрљај), говоре гласно: 
               Христос се роди!
       Хор: Заиста се роди! (трипут)
Сви певају: Божић, Божић , Благи дан
Изложба и видео записи.
Родитељи дарују деци симболичне поклоне.
Извори: „Светосавско звонце“
Уџбеник из музичког и верске наставе
Интернет
Усмена предања (приче бака и дека)
                                                                        Вероучитељ Станко Аћимовић

​У организацији митрополије Дабро-босанске,17. јануара 2020. године, са почетком у 10:00 часова, одржан јенодневни семинар за вјероучитеље православне вјеронауке у основним школа Републике Српске и Ф. БиХ  у митрополији Дабро-босанског. Семинар је одржан у сали ЦО-не Миљевићи.

У рад семинара били су укључени Високреосвећени митрополит дабробосански Госсподин Хризостом, митрополијски координатор вјеронауке протонамјесник Младен Дробњак, чланови КО-ра иу митрополије Дабробосанске јереј Дражен Делић и Господин Срђан Гуја те професори Богословског факултета ''Свети Василије Острошки'' у Фочи и то:
1) проф. др. Владислав Топаловић, протојереј-ставрофор, декан Богословског факултета, који је  одржао упечатљиво предавање на тему ''Понављање је мајка знања'';
2) др. доц. Ненад Тупеша, протојереј-ставрофор, који је са панелистима  Госпођом Ковач Драганом, јерејем Николом Поповићем и Господином Раданом Мимићем водио прву панел-дискусију на тему ''Црквено-литургијски живот и вјеронаука'';
3) проф. др. Владимир Ступар, протојереј-ставрофор, који је са панелистима  Госпођом Александром Срдановић, јерејем Дејаном Ђуричићем и Господином Стефаном Савићем водио панел-дискусију на тему ''Педагошко-васпитни значај Свете Лирутгије''
4) проф.др. Дарко Ђого, протојереј-ставрофор, који је са панелистима Госпођом Данијелом Млађеновић, пртојерејм-ставрофором Љубишом Вујичић и Господином Срђаном Кулашинцом  водио пане-дискусију  на тему ''Вјероучитељ, школа и ученик''.


Као позвани гости у раду Семинара учествовали су и чланови КО-ра и то: протојереј-ставрофор Чедомир Арамбашић, замјеник предсједника КО, протојереј-ставрофор Крстан Дубравац, др. Славољуб  Лукић  и јереј Синиша Шаренац.
За разлику од ранијих стручних савјетовања и семинара, ово је први семинар организован на принципу панел дискусија у којима су уводничари и панелисти, а потом и сви остали ученици семинара учествовали у дискусијама, а што се показало јако позитивно.


извор: сајт митрополије дабробосанске и вјеронаука.нет / Љетописац РаНиКо

Шта је Света водица?
Света водица иста је, по свом саставу, као и обична водица. Прича о томе да се молекули воде мењају после освећења није научно доказана и нема никакве везе са учењем Цркве.
Према учењу Цркве, Света водица се разликује од обичне воде због молитве, која је изнесена над њом и која је освећена благословом.
Опште је познато да Бог чује наше молитве. Штавише, Он нас је одредио да будемо активни у животу Цркве  и да приступимо духовном животу на креативан начин. Размислите о речима Светог Јеванђеља: „Заиста вам кажем: *Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разријешите на земљи биће разријешено на небу. Опет вам заиста кажем: Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима“ (Мт 18,  18-20).
​
 У овим речима налази се све. У њима се наводи да ће наш земаљски црквени живот бити благословен на Небесима, као и да Бог чује молитву само два хришћанина, сакупљена  у Његово име и одговара на њу ако она није у супротности са Његовом вољом.
 
 Обичај освећења воде јавио се у раном хришћанству, а био је непознат у време Христа. Али овај обичај се и јавио због наше љубави према Богу. Не само да он није против Христовог учења, већ је и у складу са Светим Јеванђељем. Сетите се дела Јеванђеља где Исус исцељује слепог: „пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме“ (Јн 9,6). Ми овде видимо Христа како користи земаљску супстанцу  да би извео чудо и да би открио своју моћ. Није блато излечило слепог, већ Божја милост. Међутим, Божја милост  се открила кроз материјални предмет.

У Делима апостолским читамо: „Тако да су убрусе знојаве од тијела његова или појасеве носили на болеснике и они се исцјељиваху од болести, и зли духови излажаху из њих“  (Дап 19,12). Сасвим је логично да се то не дешава кроз апостолску одећу већ кроз Божју милост,  која дејствује кроз материјални предмет путем праве вере.
Исто можемо рећи и за Свету водицу. Ми се молимо над њом, призивамо Божју силу, освећујемо воду и урањамо Крст Божји у њу. Да ли можемо да се заиста надамо да Бог не само да чује молитву двоје или троје људи, већ и молитву  стотине хиљада и милиона људи?  Да, можемо. Господ нас чује. Он освећује воду својом милошћу. Ми узимамо ову воду и верујемо да смо примили Божју милост кроз обичну материјалну супстанцу са олтара Господњег, са  Неба.
 
 
Како можемо објаснити другима да Света водица није лек за све болести
Света водица може помоћи да се излече болести. Као што се помазивање, заједно са молитвом, практиковало у Апостолска времена, помазивање и пијење Свете водице нам може помоћи  да се опоравимо од разних болести. Уверио сам се у то много пута, у сопственом животу.
Међутим, треба запамтити следеће кључне ствари:
1. Употребу Свете водице треба комбиновати са побожним хришћанским животом. У најмању руку, чудно би било надати се Божјој помоћи, а водити грешан живот и занемаривати  Божју вољу о нама самима. Како се, онда, усуђујемо да тражимо милост?
2. Кад тражимо од Бога да нам помогне, морамо му веровати. Ми морамо да верујемо да Он зна боље од нас шта треба да нам да. Такође, не треба да будемо незадовољни ако Бог не испуни оно што тражимо, нити треба да сумњамо у Божју милост и мудрост.

Држим флашу Свете водице у кући више од десет година, и изгледа да је још добра. Међутим, бојим се да је пијем. Шта треба да урадим? Другим речима, шта урадити са преосталом Светом водицом? Верујем да је не могу једноставно просути у судоперу... 
 Ми можемо просути водицу на неко чисто место: цвећњак, језерце  или на земљу. 
 
У древној Русији застава и оружје ратника се кропило Светом водицом. Зашто? Оружје доноси муку...
Једино војно достигнуће, које Црква одобрава, заштита је невиних и миротвораца од агресора. Од најранијих времена, Црква је  давала свој благослов за одбрану граница  отаџбине, да се сачувају грађани од непријатеља и да се успостави закон и ред против криминалаца. Кад се благосиљају војници, ми кропимо њихово оружје Светом водицом, да би они могли да буду од користи у успостављању мира и реда.
​
Да ли је истина да Богојављењска водица има „већу Божју милост“ него вода освећена за време молебана?
То је мит.
Заиста, ритуали освећења воде се разликују. На Богојављење, спроводи се чин Велике агиазме (грчки израз за Велико освећење воде). Освећење воде, у току молебана, редован је чин освећења. Али, у оба случаја, свештеник чита сличне молитве и моли се за освећење воде. 
 Због тога нећете никада чути од свештеника да каже да нешто има „мању или већу Божју милост“. Али, неки људи, који заиста не знају ништа о чину освећења воде, могли би помислити да ми некад можемо тражити „већу Божју милост“, него што је обично примамо.
 Чин Велике агиазме није исти као чин освећења воде у  смислу њене свечаности.
 
 
 Колико ми је познато, кад је Богојављенска водица при крају, може се додати неколико капи у обичну воду. Као резултат тога, сва вода ће бити освећена. Да ли је то истина?
Чињеница да се Света водица разликује од обичне водице не због своје структуре, моћи или других карактеристика, посебна је, јер су јој претходиле молитве, благослови, обред освећења. 
Према томе, она се може додати само кад нам је, баш, неопходна Света водица, кад нам она није доступна  и кад имамо бар мало те водице од раније. Наш циљ би требало да буде да редовно доносимо нову, освећену Свету водицу, из цркве, кући (као што је случај за Богојављење).

 Чуо сам  да, на Богојављење, све воде бивају освећене, чак и вода у славини. Да ли је то заиста тако?
 Да, такво је старо побожно веровање. Верници, који су били заточени у совјетским затворским камповима, говорили су о томе како су користили воду из река и језера као свету, 19. јануара,  и заиста, сва та вода је имала све карактеристике Свете водице (на пример, никад се није кварила).
Верујем да је то ствар приступа. У основи, вода није освећена на целом свету. Ако се вода освећује у једној реци, онда ће вода, у тој реци, бити света. Ако се освећује у бунару- онда ће тај бунар садржати Свету водицу. Међутим, било би чудно објаснити освећење воде, које се дешава у целом свету помоћу дифузије.

Зашто Света водица испарава или се чак квари? 
 
То се дешава због она два разлога, горе поменута. Молекуларна структура воде се не мења. Понекад, Божјом милошћу као чудо (додаћу што је прилично распрострањено) вода остаје свежа много година. Али често, освећена вода може да се поквари као и било која друга вода.

 Да ли је истина да река Јордан мења свој ток и одвраћа плиму на Богојављење?
 Не, то се није десило још од времена Исуса Навина. О томе можете прочитати у Књизи Исуса Навина:
 
 
„ А Господ рече Исусу: Данас те почињем *узвишавати пред свијем Израиљем да познаду да ћу и с тобом бити † као што сам био с Мојсијем. Зато ти заповједи свештеницима који носе ковчег завјетни и реци: Кад дођете на крај воде Јордана, станите у Јордану. И рече Исус синовима Израиљевим: Приступите овамо и чујте ријечи Господа Бога својега. Потом рече Исус: По овом ћете познати да је Бог живи посред вас и да ће доиста одагнати испред вас Хананеје и Хетеје и Јевеје и Ферезеје и Гергесеје и Амореје и Јевусеје: Ево, ковчег завјета Господа свој земљи поћи ће пред вама преко Јордана.
Зато сада изберите дванаест људи из племена Израиљева, по једнога човјека из свакога племена. И чим свештеници, носећи ковчег завјета Господа свој земљи, стану ногама својим у води Јорданској, вода ће се у Јордану раступити, те ће вода која тече озго стати у гомилу. И кад се подиже народ из шатора својих да пријеђе преко Јордана, и свештеници понесоше ковчег завјетни пред народом, И кад они што ношаху ковчег, дођоше до Јордана, и свештеници носећи ковчег оквасише ноге своје на крају воде (јер је Јордан пун преко обала својих за цијело вријеме жетве), Устави се вода што тецијаше озго, и стаде у једну гомилу врло надалеко, од града Адама, који је крај Заретана; а што тецијаше доље у море крај поља, море Слано, отече сасвијем; и народ прелажаше према Јерихону. А свештеници који ношаху ковчег завјета Господњега, стајаху на суху усред Јордана тврдо, и сав Израиљ иђаше по суху, докле сав народ не пријеђе преко Јордана“ (ИНав 3, 7-17).

 Да ли може лаик, под одређеним околностима, кад свештеник није у близини, далеко од цивилизације, а кад му је баш потребна Света водица да је сам освешта и да ли би се таква водица сматрала светом? 
 
 То не може и неће бити.
Та особа може да се моли Богу у тешкој ситуацији и Бог ће чути његове молитве, али нити лаик нити ђакон могу да освете воду (само свету тајну крштења може да изведе било који хришћанин). 

За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Једно од најистакнутијих литургијских прославања крштења Господњег  несумњиво је Велико освећење воде. Прво освештање воде је увече пред Богојављење, а друго је на Литургији, на празник Богојављење. Занимљиво је да се у Типику Православне цркве не помиње друго освећење воде; Типик само говори само о једном освећењу. Одакле нам долази пракса Великог освећења двапут?

Нема другог освећења у Типику
Проблем двоструког освећења воде је, у великом делу, непомињање у литургијским књигама Православне цркве. Сам овај обичај је прилично стар, споменут је већ у 6. веку. У Палестини, поред освећења воде у цркви увече, имали су и освећење воде, реке Јордан, ујутру на овај празник. Стари обичај двоструког освећења се, такође, потврђује у свом присуству, у божанским службама, Марионитских Сиријаца, који освећују воду, у цркви, увече, а воду, на рекама и потоцима, ујутру. Ипак, сви постојећи типици великог Студитског манастира прописују само једно освећење. Свети Никон Црногорски (†1097) сматрао је обичај двоструког освећења воде погрешним (Тактикон, Омилије 1 и 38), иако је он био широко распрострањен у његово време.

Ширење обичаја
Одакле је обичај двоструког освећења дошао, иако су га зилоти из Типика сматрали погрешним? Овај обичај, вероватно, датира од обичаја двоструког освећења различитих делова цркве Аја Софија, као што је документовано у рукописима Великог типика ( 9-11. век ). Међутим, вероватније је да је то због утицаја древног јерусалимског обичаја освећења воде ујутру, на празник, због близине реке Јордан и због јеванђељског догађаја, који се повезује са њим. Није случајност да је обичај двоструког освећења постао свеприсутан у 13. и 14. веку, кад су целокупне божанске службе преузете из Јерусалимског типика. Упркос распрострањености ове праксе, Типикон Светог Саве Освећеног, забрањује неке списе, али ништа не говори о другом освећењу воде.

Спорови у Руској цркви
Недостатак разумљивих литургичких упутстава довео је до расправа око ове теме у Руској цркви. Тако је Свети Максим Велики (†1556) одлучио да напише апологију двоструког освећења воде, бранивши праксу Светогорских манастира. Међутим, издавачи старог Типикона из 1610.године имали су другачији поглед на то, тврдећи да Студитски и Јерусалимски типикон налажу да вода треба да се освећује само једном. Патријарх Никон (†1681) покушао је да реши тај проблем радикално, једноставно забрањујући двостуко освећење воде 1655.године, наводећи да се Господ Исус Христос крстио само једном. Никонова одлука није наишла на подршку верујућег народа и била је,чак, јадан од разлога, поред неких његових других реформи, да га оптуже пред Великим Московским синодом 1666-1667.године, који је поново успоставио већ установљену праксу другог освећења по јутрењу. Патријарх Јоаким је 1682.године дао дозволу да се врши друго освећење после празничне литургије, што се и данас може видети.

Руска пракса и симболика двоструког освећења
У старим временима, прво освећење било је у цркви, а друго на текућим водама. Литија до воде и освећење крстионице била је веома свечана и сматрана је једним од главних догађаја литургијске године (А.В. Петровски, Освећење воде // Православна Теолошка Енциклопедија, 1902, том 3, стр.663). У великим градовима литију до Јордана обично води сам епископ, уз учешће целог свештенства из тог града и околних села. После великог освећења, свештеник иде до својих парохијана да их причести.

Освећење на Богојављењску ноћ је символично повезано са крштењем оглашених, и због тога се у многим парохијама изводи у припрати, где су се оглашени, у древна времена, крштавали. Међутим,  Црква не спроводи друго освећење само због освећења верних већ и у сећање на крштење Господа Исуса Христа, па се због тога оно изводи на потоцима, рекама, чак и морима.

За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор