3. недеља по Духовима:„Иштите најпре царство Божје, и правду Његову, и ово ће вам се све додати“14/7/2024
У трећу недјељу по Духовима, на Св. литургији чита се мали одломак из Јеванђеља по Матеју, неколико стихова чувене Христове „Бесједе на гори“. У „Бесједи на гори“ изнесена је суштина хришћанског учења. Ту су сабране главне Христове ријечи о моралној слици хришћанина, то су његове нове заповијести које човјечанству дају етичке норме и вриједносне смјернице, нове циљеве овоземаљског живота, пут ка спасењу.
Христов језик је препун слика, алегорија. Његове ријечи не могу се схватити дословно, нити сувише апстрактно, нагађање је, такође, немогуће. Мора се запамтити да је Господ говорио обичном народу тако да је смисао реченог био јасан. У говору је користио оне фразе које су тадашњим Јеврејима биле разумљиве. Како то рече наш владика Николај Велимировић: „…Својим данашњим јеванђељем Господ Исус открива просте и јасне истине, који многи од нас, тако рећи, сваки дан газе ногама и невиде их; тако просте и јасне истине, да их може човек са једном једином свећом – са богоданим чистим разумом – видети и признати“. Ако поново пажљиво прочитамо редове Јеванђеља видјећемо да се предложени одломак Бесједе на гори може подијелити на три конвенционална дијела. Први нам говори о свјетиљки тијела - оку. Под оком, према Теофану Затворнику, треба разумјети ум, а под тијелом сво устројство душе. У књизи „Мисли за сваки дан у години“ он даје сљедеће објашњење за овај одломак: „Ако око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити. Ако ли око твоје буде кварно, све ће тијело тамно бити (Мт, 6,22-23). Оком се овдје назива ум, а тијелом сво устројство душе. Када је ум прост, у души је светло, а када је ум лукав, у души је тамно. Шта је прост а шта лукав ум? Прост ум је онај који све што је написано у Светом Писму прима, и који је чврсто убеђен да је све онако како је написано. Лукави ум, међутим, јесте онај који са лукавством приступа речи Божијој, држећи се препредених запиткивања и испитивања. Он не може да једноставно верује, већ реч Божију подвргава свом умовању. Oн јој не приступа као ученик, него као судија и критичар, да би испитао шта она каже и да би се, потом, или подсмехнуо, или са висине рекао: „Да, то није лоше“. Код таквог ума не постоји сталност. Јер, речи Божијој очигледно не верује, а у својим умовањима нема постојаности: данас овако, сутра онако. Због тога код њега и постоје само колебања, недоумице, питања без одговора. Код њега ни једна ствар није на свом месту и он иде уз напор, све пипајући око себе. Прости ум, пак, све јасно види. Свака ствар код њега има своје одређено значење, речју Божијом одређено. Због тога је код њега свака ствар на своме месту. Он тачно зна како се према чему односити. Он иде, значи, по отвореном и светлом путу, са пуном увереношћу да се њиме иде ка правом циљу“. „Оно што око значи тијелу, то значи и ум души“, објашњава свети Јован Златоусти. Ако вам је око лоше, ако је око болесно или нечисто, онда слабо види и тада ће вам цијело тијело бити мрачно. О овоме нам Теофилакт Охридски каже: “… ако оптеретиш свој ум бригом о пролазним стварима угасићеш светиљку и помрачити своју душу. Као што здраво око просветљује тијело, а кварно и болесно га помрачује, тако и бриге (овога свијета) осљепљују ум. А када се ум помрачи, помрачује се и цијела душа, а с њом још више и тијело. А владика Николај у својој Омилији на Трећу недјељу по Духовдану каже:„Очи су прозор телу, кроз који тело зна за светлост, прима светлост, и распознаје све у светлости. Ако је тај прозор залепљен, каква грозна тамница постаје тело! Очи су вођ телу; докле тај вођ зорко ходи напред, тело се правилно креће и не тумара ван пута: ноге иду како треба, руке раде како треба, и сваки орган тела врши своју улогу како треба. Но ако вођ западне у таму, у какву ли тек таму запада вођени! Ако се очи угасе и престану светлити телу, какву безумну гомилу таме тек представља тело! Тада се за тело затварају сви путеви: ноге или не иду никако или иду куда не треба; руке или не раде никако или раде како не треба; и сваки орган тела врши своју улогу како не треба. Нога тапка, и тапкањем труди се да замени потамнели вид; рука пипа, и пипањем труди се да замени потамнели вид; ухо пажљивије слуша, и труди се да пажљивијим слушањем замени вид. Но све узалуд, вођени не могу заменити свога вођу. Настаје једна збрка и пометња. Без очију тело човечје уистини постаје права правцата тамница“. Желећи да јасније покаже да двије бриге не могу коегзистирати у човјековом срцу: брига да се угоди Богу и брига за богатство, Спаситељ даје још један примјер: „Нико не може два господара служити. Јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону“. У почетку Спаситељ говори једноставно о два господара, не именујући их по имену, како би се слушаоци сложили да Он говори истину. Затим именује оне на које је мислио под господарима: „Не можете служити Богу и мамону, већ морате изабрати једно од двоје: или Бога или мамона. Владика Николај каже:“ Могу ли два точка од кола возити напред а два назад? Може ли човек једним оком гледати на исток а другим на запад? ("Као што једно око не може смотрити на небо а друго не земљу, тако и ум не може сјединити бригу о божанском и о светском". Авва Исаија.). Или једном ногом корачати на десно а другом на лево? Не може. Тако се исто не може ићи у сусрет Богу и остајати у загрљају света. Не може човек служити Богу и греху, него или ће Бога мрзети а грех волети, или обратно: Бога волети а грех мрзети“. А Св. Теофан Затворник: „Подељена мисао и подељено срце чине да човек није подесан ни за шта: двоједушан човек непостојан је у свим путевима својим (Јак 1,8). Он или ништа не чини, или ради, па онда поправља, тј. једном руком гради а другом руши. Извор истински богоугодног живота је тврда решеност да се у свему угађа Богу. Та решеност усмерава све човекове помисли, жеље и осећања на једно и, обједињујући његову унутрашњост, чини да је спреман за дела. Она уноси јединство у свеукупност његове делатности, дајући јој јединствен карактер. Таква дела су успешна и плодотворна због тога што су пуна истинског живота. А од чега се јављају млитавост, спорост и бесплодност? Од унутрашње беживотности, а она, опет, долази од унутрашње раздвојености. Ако један јединствени циљ није постављен за закон живота, сва дела се врше немарно. Једна су усмерена на једну страну, а друга на другу и животно здање не може да се изгради. Изабери циљ и посвети му свој живот. Прави и главни циљ указан је богоподобном природом човека: живо богоопштење. У односу на тај главни циљ усмеравај и појединачне циљеве: „житејске“, грађанске, пословне, службене, научне, управне. Када би се сви у друштву тога држали, у заједницу би се уселио један општи склад, и све би један дух испунио“. Мамон је ријеч арамејског поријекла која означава богатство и похлепу. Ријеч је о персонификацији среброљубља. Сиријци су Мамона називали богом или идолом богатства, а Јевреји су ову ријеч схватали једноставно као богатство. „Мамон је свака неистина“, тумачи блажени Теофилакт, „али неистина је ђаво. Поставили смо себи господара ђавола када вршимо његову вољу, баш као што свој стомак чинимо богом; зато не можемо да радимо за Бога ако радимо за мамона “. „Човјек ће“, каже блажени Августин, „или мрзети Бога и волети ђавола, или ће бити ревносан за ђавола и запостављати Бога. Тако је и са грешним људима, иако никада не признају да воле Сатану, али мрзе Бога “. „Ако сте роб свакодневних брига“, каже свети Филарет, „онда не можете истовремено бити и Божји роб“. „Бог“, учи свети Златоуст, „једном заувијек рекао да служење Богу и мамону не могу бити уједињени. Јер мамон заповиједа да крадемо туђе, а Бог заповиједа да дајемо своје; Бог заповиједа да водимо чедан живот, а мамон да живимо расипно; Мамон заповиједа да се пије и насити, а Бог, напротив, да обуздавамо стомак; Бог заповиједа да презире права световна добра, а мамон - да се држимо за њих; како онда кажете да служење Богу и мамони могу да се комбинују заједно? " Не, не само да вам штети зависност од богатства, већ чак и прекомјерна брига за најнужније ствари:“ Зато вам кажем: „Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим у шта ћете се одјенути“. А било је таквих изабраника Божјих који су буквално испунили ове Христове ријечи; нису размишљали данас о томе шта ће сутра јести, гдје ће положити главу; јели су оно што им је Бог послао, настанили су се тамо гдје су морали, и Бог је очигледно над њима манифестовао свој чудесни Промисао: многима је слао храну чак и преко Анђела. Такав је био преподобни Александар Цариградски, оснивач манастира будних (акимита, неусипајучих). Такав је био преподобни Висарион, чији је сав живот био као живот птице небеске јер је читав живот је лутао пјесковитом пустињом, немајући ни ћелију ни непотребну одјећу. Таква је била преподобна Марија Египћанка, која дуги низ година није видјела лице човјека ... |
