 Прослављајући апостоле Петра и Павла истог дана, изгледа да Црква жели да нас подсјети на различитост људских карактера и путева који воде ка Богу. Оба апостола називају се проврховним, али њихово првенство није нимало исто. Петар је током свог земаљског живота био један од најближих Христових ученика, а Павле уопште није имао никакве везе са јеванђеоским догађајима. Проповиједање је започео много касније, а чак није био ни „званично прихваћен“ као један од дванаесторице апостола. Па ипак, можемо најопштије упоредити ове две судбине. Петар је био ожењен, а Павле је одлучио да увијек остане самац како породични послови не би ометали његов главни позив. Петар је био једноставан галилејски рибар. Павле је, пак, припадао елити. Као Фарисеј, он није требао само зарони у тумачење Мојсијевог закона – већ је требало да примијени овај закон у пракси, и жестоко се бори са хришћанима, које је сматрао јеретицима, лично путујући у Дамаск да би казнио невјернике. Петар је, такође, ватрен, али на другачији начин. Управо је он, без оклијевања, изговорио много прије Васкрсења Христовог: „Ти си Христос, Син Бога живога“. У животу сваког од ове двојице апостола догодила се прекретница. Павлу се васкрсли Христос јавио на путу за Дамаск и од тог тренутка његов живот био је посвећен проповиједању Онога Којег је претходно прогонио. А за Петра је, напротив, такав тренутак био одрицање, које је оплакивао читав свој живот. Дакле, шта спаја животни пут двојице овако различитих људи? Љубав према Христу, од Којег их ни прогон, ни затвор, ни сама смрт нису могли одвојити. Свети апостол Петар - старији брат апостола Андреја Првозваног - прије своје апостолске дјелатности био је рибар, имао је жену и двоје дјеце и звао се Симон. Био је прост, сиромашан и богобојазан, како о њему каже свети Јован Златоусти. „Ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Кифа, што значи Петар“- тако је рекао Господ када је Андреј к њему довео свог брата Петра (Јн 1, 42). И премда је Петра одмах обузела пламена љубав према Господу, Спаситељ га није одмах позвао на апостолску службу, већ када су у њему ојачали вјера и одлучност. Убрзо је и сам Господ посјетио Петрову кућу и додиром руке излијечио његову ташту од грознице (Мк 1, 29-31). Од своја три изабрана ученика, Господ је удостојио Светог Петра да буде свједок његове Божанске славе на Тавору (Мт 17, 1-9; Лк 9, 28-36), Његове Божанске моћи током васкрсења Јаирове кћерке (Лк 8 , 41-56), Његово божанско молитвено бденије у Гетсиманском врту (Мт 26, 37-41). Апостол Петар је био толико горљиво предан Господу Исусу Христу у својој служби да му је Господ чешће од других допустио да открије своје људске слабости, назиђујући овог и друге ученике који су заборављали ријечи: „Без мене не можете чинити ништа“ (Јн 15, 5). На примјер, свети Петар је био једини од ученика који је, препознавши Господа Исуса Христа како хода по мору, кренуо да га сретне на води, али изненада посумњавши у Божанску помоћ свог Учитеља, почео је да се дави, али је спасен од Господа, који му је замјерио недостатак вјере (Мт 14, 28-31). Свети апостол Петар био је једини од ученика који је на Господње питање, за кога Га сматрају, одмах одговорио: „Ти си Христос, Син Бога Живог“ (Мт 16,16). Апостол Петар је био једини који је бранио Господа од оних који су дошли да ухвате Учитеља и одведу Га на страдање и смрт. Такође, био је једини ученик који је, кад је био у искушењу, трипут се одрекао Христа. Међутим, Господ је, прихвативши сузно покајање свог ученика, удостојио да буде први од апостола који ће сагледати самог Воскрслог (Лк 24, 34).Господ Исус Христос вратио му је апостолско достојанство, повјеривши му да пасе његове словесне овце. Након Силаска Светог Духа на апостоле, љубав апостола Петра према Господу толико се подигла да се није устручавала да се испољи у својој горљивој исповијести, у учињеним чудима у име Христово, у радости својој да поднесе сваку тугу, прогонство и неимаштину, у спремности да прихвати смрт на крсту за Учитеља. Прогоњен од Синедриона, апостол Петар је неустрашиво, са великом смјелошћу проповиједао Васкрслог Христа у лице онима који су га разапели и забрањивали Му да проповиједа о Њему (Дјела апостолска 4, 13-20; 5, 27-32). Снага ријечи апостола Петра била је толико снажна да је његова кратка бесједа хиљаде људи обратила Христу (Дјела 2, 41; 4, 4). Његово исповиједање вјере Христове пратили су чудесни знаци. Према његовој ријечи, осуђени за злочин предали су дух (Дјела 5, 5-10), а мртви су поново устали (Дјела 9, 40), хроми су почели да ходају (Дјела 3, 1-8), раслабљени су били излијечени (Дјела 9, 32 —34), болесници су добијали благодатну помоћ чак и од додиривања његове сјенке (Дјела 5, 15). У својим апостолским путовањима (историчари цркве их броје шест), која је свети Петар извршио из Јерусалима , проповиједао је јеванђеље у Самарији и Јудеји, Галилеји и Кесарији, Сирији и Антиохији, Феникији и Кападокији, Галатији и Понту, Витинији и Троји, Вавилону и Риму, Британији и Грчкој. У Кесарији Палестинској свети Петар први од Христових ученика отворио је врата вјере незнабошцима, крстивши римског капетана Корнилија (капетан чете која се зваше Италијанска) и његову родбину (Дјела апостолска 10). Познате су двије посланице апостола Петра које припадају 63. и 67. години. Апостол подстиче новообраћене хришћане да не подлегну клеветама, пријетњама и прогонима, подстиче их да не одступају од чистоте хришћанског живота како би удовољили незнабошцима; осуђује лажне пророке и лажне учитеље који укидају све моралне принципе с обзиром на лажно схваћену хришћанску слободу и негирају Божанску суштину Спаситеља. У Риму је сам Господ објавио апостолу Петра о његовој блиској смрти (2 Петр 1, 14). По наредби цара Нерона, који је жудео да се освети апостолу за смрт свог пријатеља Симона врача и за обраћење вољених жена Христу, свети апостол Петар је 67. године, вјероватно 29. јуна, био разапет. Прије свог мучеништва, сматрајући се недостојним да прихвати исто погубљење као и његов вољени Учитељ, апостол Петар је замолио мучитеље да га разапну наопачке. Свети апостол Павле поријеклом је из венијаминовог племена, а прије апостолске службе звао се Савле. Рођен је у киликијском граду Тарсу, од племенитих родитеља и имао је права римског грађанства. Савле је васпитан са одговарајућом строгошћу у отачком закону и припадао је секти фарисеја. Да би наставио школовање, родитељи су га послали у Јерусалим код чувеног учитеља Гамалила, који је био члан Синедриона. Упркос вјерској толеранцији свог учитеља, који је касније примио свето крштење, Савле је био побожни Јеврејин који је у себи подстицао мржњу према хришћанима. Одобравао је каменовање Светог архиђакона Стефана чији је био рођак према неким свједочењима као његов рођак, а чак је чувао одјећу оних који су каменовали светог мученика: „ А свједоци метнуше хаљине своје код ногу младића по имену Савла“ (Дјела апостолска 8, 3). Тјерао је људе да хуле на Господа Исуса Христа: „често их мучећи приморавах да хуле“ (ДАП 26, 11), па чак и тражио од Синедриона дозволу да прогоне хришћане ма гдје се појавили и доводио их везане у Јерусалим (ДАП 9, 1-2). Једном, било је то 34. године, на путу за Дамаск, када како сам Савле каже „иђах да доведем оне што бијаху онамо свезане у Јерусалим да се муче“. Божанска свјетлост, која је надмашила сунчеву свјетлост, изненада је заслијепила на Савла. Сви војници који су га пратили пали су на земљу али али не чуше гласа који је Савлу рекао: „Савле! Савле! Зашто ме гониш? Тешко ти је против бодила праћати се“. Савле је упитао: "Ко си ти, Господе?" Глас је одговорио: „Ја сам Исус Назарећанин, којег ти гониш“. Устани и иди у Дамаск, и тамо ће ти се казати за све шта ти је одређено да чиниш. „И кад обневидјех од силне свјетлости оне, вођаху ме за руку они који бијаху са мном, и дођох у Дамаск“. У Дамаску је провео три дана у посту и молитви, не једући и не пијући ништа. У овом граду је живио један од 70 -рице Христових ученика, свети апостол Ананија. Господ му је у виђењу открио све што се догодило Савлу и заповиједио му је да оде до њега како би положио руке на њега и вратио му вид (ДАП 9, 10-12). Апостол Ананије је испунио заповијест и одмах, као да је крљушт спала са Савлових очију, и он је прогледао и одмах је примио од Ананије свето крштење. (Крштење Савлово догодило се 37. године послије Христа). Примивши свето крштење, Савле је назван Павлом и постао је, по ријечима светог Јована Златоустог, јагње од вука, грожђе од трња, жито од пљеве, пријатељ од непријатеља, богослов ог богохулника. Свети апостол Павле почео је усрдно проповиједати по синагогама у Дамаску да је Христос заиста Син Божији. Јевреји, који су га познавали као прогонитеља хришћана, сада су распламсали бијесом и мржњом према њему и одлучили су да га убију. Међутим, хришћани су спасили Павла: помажући му да се склони од потраге, спустили су га у корпи с прозора куће низ градски зид. У виђењу, којем је апостол Ананија удостојен, Господ каже да је апостол Павле „суд избрани да изнесе име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве одабраним сасудом“ (Дјела апостолска 9, 15). Добивши упутства од Господа о евангелизацији, апостол Павле почео је да проповеда веру Христову међу Јеврејима и, посебно међу незнабошцима, лутајући од земље до земље и шаљући своја писма (број 14), која је написао на начин и који, према светом Јовану Златоустом, затварају Васељенску цркву попут зида изграђеног од непопустљивог. Просвећујући народе Христовим учењем, апостол Павле је кренуо на дуга путовања. Поред свог поновљеног боравка у Палестини, ишао је да проповиједа о Христу у Феникији, Сирији, Кападокији, Галатији, Ликаонији, Памфилији, Карији, Ликији, Фригији, Мизији, Лидији, Македонији, у Италији, на острвима Кипар , Самотракија, Самос, Патмос, Родос, Мелит, Сицилија и друге земље. Моћ његовог проповиједања била је толико велика да Јевреји нису могли ништа супротставити сили Павловог учења: “А Савле се већма сиљаше и забуњиваше Јевреје који живе у Дамаску, доказујући да је ово Христос“ (Дјела апостолска 9, 22). Чак су га незнабошци молили да им проповиједа ријеч Божију: “А кад излажаху из зборнице Јеврејске, мољаху незнабошци да им се ове ријечи у другу суботу говоре“ (Дјела апостолска 13, 42-44). Снага ријечи апостола Павла праћена је чудима: његова ријеч лијечила је болеснике (Дјела 14, 10; 16, 18), ударала врачара Елима сљепилом „да будеш слијеп да не видиш сунца за неко вријеме“ (Дјела 13, 11), васкрсавала мртве (Дела 20, 9-12 ); чак су и ствари светог апостола биле чудесне - од њиховог додиривања постигнута су чудесна исцјељења, а зли духови су напустили запосједнуте: “Тако да су и чалме и убрушчиће знојаве од тијела његова носили на болеснике, и они се исцјељиваху од болести, и духови зли излажаху из њих“ (Дјела апостолска 19, 12). За добра дјела и ватрену проповијед, Господ је удостојио свог вјерног ученика да буде узнесен на треће небо. Према сопственом признању светог апостола Павла „ би однесен у рај, и чу неисказане ријечи којијх човјеку није слободно говорити“ (2 Кор 12, 2-4). У свом непрестаном труду апостол Павле је подносио небројене невоље. У једној од посланица признаје да је више пута био у тамницама и много пута умирао. „Од Јевреја примио сам пет пута четрдесет мање један ударац; Трипут сам био шибан, једном су камење бацали на ме, три пута се лађа са мном разбијала, ноћ и дан провео сам у дубини морској. Много пута сам путовао, био сам у страху на водама, у страху од хајдука, у страху од родбине, у страху од незнабожаца, у страху у градовима, у страху у пустињи, у страху на мору, у страху међу лажном браћом“ (2 Кор 11, 24-27). Свети апостол Павле подносио је све своје потребе и туге са великом понизношћу и сузама захвалности (Дјела 20, 19), јер је у свако доба био спреман да умре за име Господа Исуса (Дјела 21, 13). Упркос непрестаном прогону који је апостол Павле трпио, такође је осјећао велико поштовање према себи од својих савременика. Пагани, видјевши његова чуда, пружише му велику част: “И поштоваху нас великијем частима; и кад пођосмо, спремише нам што је од потребе“ (Дјела 28, 10); становници Листре због чудесног изљечења хромих препознали су га као бога (ДАП 14, 11-18); име Павлово користили су Јевреји за уроке (Дјела апостолска 19, 13). Вјерници са највећом ревношћу чували су апостола Павла (Дјела апостолска 9, 25, 30; 19, 30; 21, 12); Опраштајући се од њега, хришћани су се са сузама молили за њега и, љубећи га, пратили (ДАП 20, 37-38); неки коринтски хришћани називали су се Павловим (1 Кор 1, 12). Према неким предањима, апостол Павле је помогао апостолу Петру да побиједи Симона врача и преобрати двије вољене жене цара Нерона у хришћанство, због чега је осуђен на смрт. Други извори указују да је разлог погубљења апостола Павла била чињеница да је прешао у хришћанство, главни царски пехарник. Према неким извјештајима, дан смрти апостола Павла поклапа се са смрћу апостола Петра, по другима се то догодило тачно годину дана након распећа апостола Петра. Као римски грађанин, апостол Павл је посјечен мачем. Поштовање светих апостола Петра и Павла почело је одмах након њиховог погубљења. Мјесто њиховог сахрањивања било је свето за ране хришћане. У IV вијеку, свети равноапостолни Константин Велики (+337) подигао је цркве у част светих најистакнутијих апостола у Риму и Цариграду. Њихово заједничко празновање - 29. јуна - било је толико широко распрострањено да је познати црквени писац 4. вијека, свети Амвросије, епископ Медиолански (+397), написао: „... њихово празновање не може се сакрити ни у једном дијелу свијета". Свети Јован Златоусти у својој бесједи на празник апостола Петра и Павла каже: „Шта је веће од Петра! Шта је равно Павлу у дјелу и ријечи! Они су надмашили сву земаљску и небеску природу. Везани тијелом, постали су супериорнији од анђела ... Петар је вођа апостола, Павле је учитељ васељене. Петар је узда злих Јевреја, Павле је призивалац незнабожаца; и видите врховну мудрост Господњу, који је изабрао Петра од рибара, Павла од произвођача коже. Петар - почетак православља, велики свештенослужитељ Цркве, неопходан савјетник хришћана, ризница дарова небеских, изабрани апостол Господњи; Павле је велики проповједник истине, слава васељене, уздиже се у висине, духовна лира, орган Господњи, будно кормило Христове Цркве“. Прослављајући на овај дан успомену на Првоврховне апостоле, православна црква прославља духовну чврстину светог Петра и ум светог Павла, пјевајући у њима слику обраћења оних који гријеше и реформишу: у апостола Петра - слику онога који се одрекао Господа и покајао се, у апостолу Павлу - слика онога који се одупирао бесједи Господњој, а затим повјеровао. |