Сазнај новости из
хришћанског свијета
Прво житије светог Бенедикта написао је свети Григорије I Велики. Објављено је у његовој књизи „Дијалози“. До данас је главни извор информација о животу светог Бенедикта. Главним оснивачем монашког живота на Западу сматра се преподобни Бенедикт Нурсијски који је је и аутор "Устава св. Бенедикта" - првог и најважнијег манастирског устава у латинској традицији. Преподобни Бенедикт рођен је око 480. године у Нурсији у Италији. Као младић, од 14.година, послат је у Рим да студира ликовну умјетност, те да се учи и васпитава у школи. У престоници је младић открио да је већина његових вршњака проводила живот у глупој забави, препуштајући се сујети, пороцима и поквареном животу. Празнина њиховог живљења га је огорчила и уплашила па је због тога је, са 16 година, напустио Рим зарекавши се да ће спас потражити у самоћи. Бенедикт се, у почетку, настанио у цркви светог апостола Петра у селу Ефеди. Тамо је срео пустињака Св. Романа, који га је постригао у монаштво и упутио да живи у забаченој пећини у Субијаку- забачено, пусто мјесто четрдесет миља од Рима. Подстакао је дечака да се насели у оближњој пећини, гдје је живео три године у потпуној нејасноћи, усамљености и тишини. У одређеним данима монаси су му спустили векну хљеба на конопцу, али ниједан други контакт са спољним свијетом код Св. Бенедикта није било. Његова сестра близанка Схоластика се, такође, посветила Богу. Случајно су пастири пронашли пустињаков дом. Људи из околних села почели су да му долазе по упутства. Убрзо се сазнало да му је Бог дао велику духовну мудрост и снагу да лијечи болести. Слава преподобног Бенедикта ширила се надалеко; посјетиоци су се окупили у гомилама око његове пећине. Монаси сусједног манастира замолили су га да им постане игуман, али преподобни Бенедикт није пристао. Није одобравао разуздани живот италијанских монаха и предвиђао је да његова строга правила неће бити по вољи браћи. То се догодило када је коначно пристао да прихвати духовно вођство. Када је желио да у манастир уведе строжи живот, монаси су се огорчили и неки од њих су хтјели да га отрују. Али зли план није успио: шоља отровног пића пукла је кад је преподобни Бенедикт руком на њој направио знак крста. Бенедикт је опростио злочинцима, напустио манастир и повукао се у претходну пећину. Али самоћа му је сада постала немогућа. Многи људи су се населили око њега, желећи да се окористе његовим упутствима и духовним вођством. Постепено су се формирали манастири са по дванаест монаха у сваком манастиру. Сви су признали ауторитет Бенедикта, који их је водио великом мудрошћу и великим духовним искуством. Било је завидника на слави пречасног, недостојног свештеника по имену Флоренције. Подстакао је неке од браће на игумана, а преподобни Бенедикт је одлучио да се пресели негдје другдје. Отишао је у најјужнији дио Италије, у Кампанију. Тамо, у забаченим и глувим мјестима, сеоско становништво је и даље обожавало идоле и није знало за хришћанску вјеру. Преподобном Бенедикту се допало подручје Монте Касина, настанио се у њему, а убрзо му се придружило неколико браће. На овој планини је стајао још један идолски храм, окружен гајем, посвећен римском богу Аполону, а људи су и даље приносили жртве идолу. Преподобни Бенедикт посјекао је дрво, почео да учи правој вјери сељаке који су долазили и убрзо је многе идолопоклонике преобратио к Христу. Храм је уништен и на његово мјесто преподобни Бенедикт је саградио цркву у част Светог Јована Крститеља. Убрзо се окупило толико подвижника да је настао велики манастир, који је постао центар и мајка - манастир цијелог западног монаштва. Бенедикт је написао Типик /Устав/ за своју сабраћу, која су по њему почела да се зову - бенедиктинци. Преподобни Бенедикт Нурсијски умро је у Монте Касину код Напуља 543. године, предсказавши своју смрт неколико дана раније. Мошти светог Бенедикта почивале су у манастиру који је он основао, остајући тамо и након његовог уништења крајем 6. вијека. Тек у другој половини 7. вијека пренесене су у манастир Флери у Француској . У понедјељак, 25. марта 2024. године, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког, служио је помен невино пострадалим жртвама терористичког напада у Москви, у Саборном храму Христа Спаситеља у Бањој Луци. Помену је присуствовао Предсједник Републике Српске г. Милорад Додик и Градоначелник града Бањалуке г. Драшко Станивуковић. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке
Светог мученика Агапија (из Газе) и његове другове: Пуплија (из Египта) , Тимолаја (из Понта Евксинског) , Ромила (ипођакон цркве у Диоспољу), два Александра (из Египта) и два Дионисија (из феничанског Триполија) - убио је у Кесарији Палестинској, кнез Урван, за вријеме цара Диоклецијана (284-305) Сви осим Агапија били су врло млади и још нису били крштени - крштење им је било у сопственој крви. Током једног од паганских празника, хришћани који су одбили да принесу жртву идолима били су јавно мучени и погубљени. У то вријеме мученик Тимотеј је осуђен на спаљивање, а мученици Тимотеј, Агапије и Текла и Текла предани су зверима да их растргну. Једног дана је ова седморица младића гледајући како хришћане муче: једне у ватри, друге на вјешалима, треће пред звијерима, и видећи с каквим су стрпљењем хришћани подносили све муке, распламсани ревношћу за Христа, везали сусеби руке и дошли везани пред Урвана и рекоше му: "И ми смо хришћани!" Видећи да су још увијек млади и не желећи да их уништи почео је љубазно да их подстиче да се клањају идолима, а не да уништавају сопствену младост. Али видећи да су његова доброта. ласкања и и пријетње били узалудни, наредио је да их баце у тамницу. Младићима се придружио племенити грађанин Кесарије, Агапије, који је до тада много страдао за Христа, и почео још више да распламсава њихову вјеру и љубав према Господу. И Ахапије је, са својим слугом, Дионисијем Египћанином ухваћен, и бачен у тамницу међу шест светих младића. Тако их било укупно осам. Ови свети мученици дуго су провели у затвору, били су много пута мучени разним мучењима, али се нису одрекли Христа. На крају, сви су били посјечени мачем и сви у истом дану, 303. године. Свети Никифор Исповједник рођен је у Цариграду у другој половини VIII вијека. Његови родитељи, Теодор (високи чиновник на двору царском) и Евдокија, сину су дали право хришћанско васпитање, поткријепљено примјерима из сопственог живота. Отац му је страдао као исповједник православља од цара иконоборца Константина Копронима (740-775). Мајка, која је дијелила сва искушења свог супруга, кренула је за њим у прогонство, а након његове смрти вратила се у Цариград и свој живот завршила као монахиња. Свети Никифор је стекао добро световно образовање, али је највише од свега проучавао Свето писмо и читао духовне књиге. Током владавине Лава IV (775-780) свети Никифор је добио титулу царског савјетника. Док је био на царском двору, наставио је да води строг, врлински живот, чврсто чувајући чистоту православне вјере и ревносно бранћи поштовање светих икона. Након смрти Лава IV, за вријеме владавине Константина VI (780–797) и његове мајке свете Ирине, 787. године у Никеји је сазван VII Васељенски сабор који је осудио иконоборачку јерес. Знајући дубоко Свето Писмо, свети Никифор је у име цара говорио на Сабору у одбрану Православља, пружајући тако велику помоћ светим оцима Сабора. Након Сабора свети Никифор је остао на двору неколико година, али живот пун сујете све је више мучио светитеља. Напустио је службу и настанио се у самоћи, у близини Босфора, провевши живот у научном раду, тишини, посту и молитви. Свети Никифор је саградио цркву, основао манастир и водио строг монашки живот и прије него што је положио монашке завјете. За вријеме цара Никифора I (802–811), послије смрти светог патријарха Тарасија (784–806), на његово мјесто изабран је свети Никифор, примио је монашки постриг и свештенички чин и био је устоличен на патријаршијски престо, на Васкрс, 12. априла 806. године. За вријеме цара Лава V Јерменина (813–820), горљивог присталице иконокластичке јереси, за Цркву је поново почео период превирања и прогона. Цар није могао одмах започети отворени прогон православља, пошто је иконоборство осуђено на VII Васељенском сабору. Свети патријарх је наставио да служи у Великој цркви, храбро подстичући народ да сачува православну вјеру, и водио је досљедну и непрекидну борбу против јереси. Цар је почео да позива епископе и свештенство у изгнанству које је VII Васељенски сабор изопштио из Цркве. Саставивши од њих јеретички сабор, цар је захтијевао да се патријарх појави на расправи о вјери. Патријарх је одбио да разговара о вери са јеретицима, пошто је учење иконобораца већ анатемисао VII Васељенски сабор. Покушавао је на сваки могући начин да уразуми цара и његову пратњу, неустрашиво је објаснио народу учење о поштовања светих икона, написао опомене царици и градоначелнику Евтихиану, достојанственику најближем цару, додајући на крају и пророчка ријеч о скорој смрти јеретика из „карајуће руке Господње“. Тада је јеретички сабор екскомуницирао светог патријарха Никифора и његове претходнике - блажено преминуле патријархе Тарасија и Германа. Свети Никифор је прогнан прво у манастир у Хрисопољ, а затим на острво Проконис у Мраморном мору. Преминуо је у изгнанству 827. године. Као патријарх управљао је Црквом девет година. 13. марта 847. године, нетљене мошти светог патријарха Никифора, свечано су пренесене у Цариград, у Саборну цркву Свете Софије , а затим премjештенe у храм Светих апостола. Светитељева рука чува се у манастиру Хиландару на Светој гори. Свети Никифор је био изванредна црквена личност свог доба која је оставила огромно духовно насљеђе - бројна дјела историјског, догматског и канонског садржаја. У прву недјељу Великог поста - Недјељу Православља, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког, служио је Свету Литургију у капели Вазнесења Господњег у манастиру Милошевац. Епископу Сави су саслуживали свештеномонаси и ђакони Епархије бањалучке. Такође, у недјељу Православља Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем служио је Свету архијерејску Литургију у Придворном храму Свете Тројице у Бањој Луци уз саслужење свештеника и ђакона бањалучке епархије. У Вијећници Банског двора, 28.марта 2024. године, са почетком у 19.00 часова, одржаће се хуманитарни концерт хора Угоститељско-туристичке школе Бањалука под називом "Косовска визија". Свети Григорије (Двојеслов или Сабесједник- на западу познат као Папа Гргур I или Гргур Велики) рођен је у Риму око 540. године. Његови родитељи, отац Гордијан и мајка блажена Силвија, били су високог сенаторског рода; угледни и богати. Његов дјед, папа Феликс, мајка Силвија и тетке Тарсила и Емилијана - такође, су убројани у ред светих од стране Римске цркве. Светитељ је стекао бриљантно световно образовање, достигао високе државне положаје (био сенатор и начелник града Рима), али је душом искрено тежио монаштву. Послије смрти оца, Григорије Двојеслов је све своје богатство потрошио на организацију шест манастира на Сицилији и седми у Риму. Конкретно, у Риму је основао манастир у част светог апостола Андреја Првозваног, у којем је положио монашке завјете, настанивши се у тијесној келији умјесто у својим одајама. Касније је дуго живео у Византији у име папе Пелагија II , гдје је написао „Коментар књиге о Јову“. Након смрти папе Пелагија, свети Григорије је био изабран за римског папу (590. год) Међутим, сматрао је себе недостојним тако високог именовања, те је избјегавајући тако високо звање и поштовање људско, побјегао из града, и скривао се по пустим мјестима. попуштајући на крају само захтјевима свештенства и пастве. У улози поглавара Римске столице, свети Григорије Двојеслов се трудио врло смислено. Тако је на латинском језику саставио обред "Литургије пређеосвећених дарова", која је прије њега био позната само усмено. Обред ове Свете Литургије одобрио је Шести васељенски сабор. Литургија Пређеосвећених Дарова, служи се сриједом и петком током Часнога поста. Свети Григорије се, такође, активно борио против јереси донатиста, а, такође,се усредсредио на мисионарство. Уложио је много напора да Лангобарде преведе у православље. Поред тога, обратио је незнабошце и Готе из Британије, који су били јеретици-аријанци, у праву вјеру. Св. Григорије је био лошег здравља од малих ногу, али то га није спријечило да непрестано ради. Написао је много књига. Написао је дивну биографију свог савременика и учитеља, преподобног Бенедикта Нурсијског. Био је изузетно милостив према несрећницима. Првог дана сваког мјесеца дијелио је помоћ и обилазио болесне и сиромашне, са крајњом понизношћу.Тринаест година је свети Григорије Двојеслов управљао римском катедром, одликујући се снажном љубављу према сиромашнима, због чега је био удостојен да види самог Христа. 604. године свети је отишао Господу. Његове мошти се сада налазе у порти базилике Светог апостола Петра у Ватикану. Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је поруку Његовој Светости Патријарху српском Порфирију поводом 25 година од почетка агресије Сјеверноатлантске алијансе (НАТО) на Савезну Републику Југославију. Ваша Светости, љубљени брате и саслужитељу у Престолу Божијем! ... Ове године, Недјеља православљ поклапа се са незаборавним жалосним датумом – 25. годишњици од почетка агресије Сјеверноатлантске алијансе на Савезну Републику Југославију. „Трагични догађаји који су се збили пре четврт века нису само једна од жалосних страница у савременој политичкој историји Европе, повезана с тежњом земаља западног свијета да разоре велику словенску државу заоштравањем и подршком националистичком сепаратизму, него и још једна илустративна епизода исконске борбе против православне вјере и њених носилаца, коју води кнез овога свијета (Јн 12,31). Очигледно, главни циљ агресора је био да отргну Србији њену аутономну област Косово и Метохију – земљу која је колијевка српског православља. Чврстина и храброст коју је братски српски народ показао у овом неравноправном обрачуну још једном је потврдио истинитост ријечи светог благовјерног кнеза Александра Невског: „Бог није у сили, него у истини“. У тим страшним данима имао сам прилику да будем у Београду и својим очима видим не само разорне насртаје на град, већ и манифестације неуништиве воље његових становника – несломљене, непоражене, пуне снаге и достојанства. Пробудивши историјско памћење народа, трагедија је потом подстакла многе савременике да се врате светоотачкој вјери, да осјете припадност Косовском завјету, да осјете личну одговорност за судбину своје вољене отаџбине, да одреде духовни пут своје дјеце и будућих генерација.Како у драматичном времену које се сада памти, тако и у наредним годинама, Руска православна црква је увијек дизала свој глас, осуђујући оно што се догодило као "тајну безакоња, која већ дјејствује" (2 Сол 2,7), покушавајући да скрене пажњу свјетске заједнице на злочин почињен уз прећутну подршку западних земаља – уништавање вјековних светиња Српске православне цркве, које је кулминирало озлоглашеним бруталним погромом 2004. године. Узносим молитве за покој дјеце Светосавске цркве која су страдала у бомбардовању, као и за све оне који су пали од руку екстремиста. Вечна им памјат. Сјећајући се са топлином нашег недавног општења у Москви, увијек остајем са братском љубављу у Господу, +КИРИЛ ПАТРИЈАРХ МОСКВСКИ И СВЕ РУСИЈЕ Припремио вјеронаука.нет на основу писања званичног сајта РПЦ Његовој Светости Патријарху московском и све Русије Господину КИРИЛУ Москва Ваша Светости, Ноћас је васцела Српска Православна Црква, свештенство, монаштво и сав верни народ уједињен са Вама и нашом руском браћом и сестрама у болу и молитви Спаситељу за невино пострадале у ужасном терористичком нападу у Москви. Молимо се Господу да рањенима и повређенима подари исцељење, а унесрећеним породицама снагу да као светињу чувају спомен на пострадале. Господ нека ову недужно пострадалу децу прими у рајско насеље. Вечан спомен! АЕМ и Патријарх српски +Порфирије Недјељу православља, обиљежавамо сваке године током прве недјеље Великог поста. Њено празновање, с благословом патријарха Методија I Цариградског и уз подршку царице Теодоре, установљено је у IX вијеку (тачније 11. марта 843. године) у Цариграду, у част побједе над иконоборачком јереси (иконокластичка јерес). Поштовање икона, засновано на Светом писму и одобрено по обичају првих хришћана, остало је нетакнуто све до 8. вијека, али иконокластичка јерес која се појавила у Грчкој проширила се у многим земљама и неколико деценија потресала Византијско царство. Православни, који су поштовали свете иконе, били су подвргнути најжешћим прогонима јеретика, иконе, а мошти светих су спаљиване. 843. године, у прву недјељу Великог поста, царица Теодора је окупила архијереје Цркве и заштитнике поштовања икона, свргла са власти иконоборачког патријарха Јована Граматика и обновила одлуке VII Васељенског сабора (787.године- када је након смрти другог иконобораца Лава IV. Његова удовица, царица Ирина, предузела је иницијативу за сазивање православног сабора, који је ушао у историју као Седми васељенски сабор. 367 епископа православне цркве окупило се у Никеји како би осудили иконоборство, а такође и учврстили поштовање икона) којим је утврђено поштовање светих икона. Христољубива царица Теодора објавила је: „Ко не поштује лик Господа нашега, Пресвете Његове Мајке и свих светих, нека буде проклет!" ТЕОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРИЦА Попуни празна поља -ОНЛАЈН КВИЗ Такође, препоручујемо да прочитате причу о Светом Теодору Тирону кроз илустрације ЧУДО СВЕТОГ ТЕОДОРА ТИРОНА Прва субота Часног поста посвећена је сјећању на чудо Светог Теодора Тирона, које се догодило у у Цариграду – његово објављивање архиепископу Евдоксију, и зове се Теодорова субота. У спомен на то чудо у правосланим домовима тог дана се кува и једе пшеница. Светог великомученика Теодора Тирона наша Црква слави 2. марта (17. фебруара), а Теодорову суботу увијек прве суботе Васкршњег поста. О чуду Светог Теодора Тирона После цара Констанција, сина Константина Великог, зацари се Јулијан Одступник. Он од Христа пређе идолослужењу, и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно нeгo и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А уз то бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити хришћанима. Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама. Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара и изложи на свим пијацама намирнице оскврнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију посла свога страдалца, Светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави, а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава. Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће радити сиротиња која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор, Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив. Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је његова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани, пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен Светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада, правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ Светог великомученика Теодора. Свети великомученик Теодор Тирон Незнабожни цареви Максимијан и Максимин слаше пo целом царству своја наређења, да се сви хришћани, који окусе од идолских жртава, ослободе казне, а који се успротиве, да буду изведени на суд. У то време Свети Теодор Тирон, који је са многим својим исписницама ратовао на Истоку, би преведен у пук Мармаритски, којим је командовао командант Вринка. Пук се овај тада налазио у понтијском граду Амасији]. У овом пуку стадоше нехришћани приморавати Светог Теодора да принесе жртву идолима. А прави војник Христов Теодор, веран Богу, испунивши се Духа Светог, рече усред пука: Ја сам хришћанин, и мени је наређено да не приносим жртве прељубрчиним боговима, јер имам Исуса Христа, истинитог Бoгa и цара на небесима. Командант Вринка рече: Послушај ме, Теодоре, узми све своје оружје, и као ратник приступи и принеси жртву боговима. Свети Теодор одговори: Ја сам ратник цара мог Христа, и не могу да ратујем за другога. На то командант Вринка рече: И ови сви тамо хришћани су, и ратују за римске цареве. Светитељ одговори: Сваки зна за кога ратује. Ја ратујем за мога Господара и Цара небеског Бога, и за једнородног Сина његовог. Присутни капетан Посидоније упита: И сина ли има бог твој, Теодоре? Свети Теодор одговори: Заиста има сина, Реч истине, којим све створи. Командант га упита: Можемо ли га познати? Свети Теодор одговори: Желео бих да вам Бог да такво разумевање, да Га познате. Упита га Посидоније: Ако Њега познамо, онда можемо ми оставити цареве наше и приступити Њему? Одговори Свети Теодор: Ништа вам сметати неће да оставите таму и кратковремене цареве земаљске, па да приступите Богу живом, Цару и Господару вечном, и да ратујете за Њега као и ја. Тада командант Вринка рече капетану: Оставимо Теодора неколико дана да о свему размисли, и изабере оно што је корисно по њега. Добивши неколико дана за размишљање, Свети Теодор се непрестано мољаше и слављаше Господа. А незнабошци дисаху јарошћу на неке друге хришћане, које беху ухватили, и вођаху их у тамницу. Свети Теодор пак, идући за њима, викаше поучавајући их путу спасења и трпљења, да се не одрекну Христа Цара. Пошто ове затворише у тамницу, Свети Теодор улучи прилику те запали идолиште мајке богова. Но неки га видеше и оптужише. Градоначелник Кронид се уплаши због тога, ухвати Теодора и изведе га пред намесника Публија, говорећи: Господару мој, овај проклети човек, новоизабрани регрут, на несрећу је дошао у наш град, јер спали храм мајке богова наших, и осрамоти богове. Ја га ухватих и ево доведох твоме величанству, да по божанском наређењу царском господара васељене искуси заслужену казну за дрско дело своје. Намесник зовну команданта Вринку, и упита га: Јеси ли ти дао овоме власт да спали храм мајке богова наших? Он одговори: Ја сам га често саветовао. И дао сам му време да размисли, и принесе жртву боговима. А ако је то учинио, он је доиста унизио богове, и презрео царска наређења. Ти си судија, чини што цареви наредише. Тада намесник седе на судијску столицу. Изведоше преда њега блаженог Теодора, и он га упита: Требало је да принесеш богињи жртву и кад, а ти си јој донео огањ, зашто? Свети Теодор одговори: Нe поричем да сам то учинио. Запалих дрва, да би се камен опалио. Јер је ваша богиња и сила њена таква, да је огањ захвата и опаљује. Разљутивши се на то, судија нареди да га бију, говорећи овако: Моје кротке речи начинише те дрским. Немој ми одговарати са много речи, јер те најстрашније муке очекују, ако се не покориш царским наредбама. Одговори му Свети Теодор: Нe бојим се ни тебе, ни твојих мучења, макар била и најљућа. Чини дакле што желиш. Јер очекивање будућих блага, која су у Бога мог, саветује ми да будем храбар због наде на та блага и због венца сплетеног ми од Бога. Рече му судија: Принеси боговима жртву, Теодоре, па ћеш се ослободити мука које те чекају, јер ћеш страшном и горком смрћу умрети. Одговори Свети Теодор: Муке које ми ти задајеш, нису за мене муке. Јер је поред мене Господ мој и Цар Исус Христос, који ме избавља од твојих мучења. Но ти Га не видиш, пошто су ти очи ума слепе. На ове речи судија просто побесне од гнева и, рикнувши као лав, нареди да га вргну у тамницу, па врата закључају и запечате, и тако оставе да тамо умре од глади. Вргнут у тамницу, блажени Теодор би храњен Духом Светим. И прве ноћи јави му се Господ, и рече: Нe бој се, Теодоре, јер сам ја с тобом. Нe узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, самном на небесима. – Рекавши то, Господ отиде од њега. А Свети Теодор стаде певати и веселити се; придружи му се велико мноштво Светих анђела. Када стражари тамнички чуше дивно певање, потрчаше к вратима тамничким, видеше да су закључана и да су печати читави. Тада погледаше кроз прозорче, и видеше многе људе у белим хаљинама где заједно са Светим Теодором певају. Уплашени, они известише намесника Публија. Овај одмах устаде и хитно дође тамници. И виде да су врата закључана и печати читави. А кад чу где унутра певају неки са Светим Теодором, он нареди да наоружани војници опколе тамницу. Мислио је да се унутра са Светим Теодором налазе неки хришћани. Но кад уђе унутра, он никог не нађе осим слугу Христовог Теодора, окованог у вериге и кладе. И спопаде страх и трепет намесника и оне што беху с њим. И изишавши из тамнице, опет закључаше врата и отидоше. Судија нареди да се Светом Теодору сваки дан даје по парченце хлеба и мало воде. Но велики верни мученик Христов, – као што је написано: Праведник ће од вере живети (Авак 2, 4; Рим 1, 17), – никако није хтео примати од њих ни хлеба ни воде, говорећи им: Мене храни Господ мој и Цар Исус Христос. Сутрадан нареди судија да Светог Теодора изведу преда њега на суд. Када му претстаде, он му рече: Послушај ме без мучења и казне, те принеси боговима жртву. И ја ћу одмах писати за тебе господарима васељене, и бићеш велики жрец богова, и добићеш велика одликовања, и заједно са нама седећеш на овоме престолу. А Свети Теодор, погледавши у небо и прекрстивши се рече мучитељу: Нећу се одрећи имена Христа мог све док је душа моја у мени, па макар ми тело огњем спалио, и разноврсним ме мукама мучио, мачевима секао, зверовима бацао. Мучитељ, пошто се посаветова са командантом, нареди да светитеља обесе о дрво и да му тело стружу гвозденим гребенима. И толико стругоше мученика, да му месо попада са костију. А блажени Теодор појаше, говорећи: Благосиљаћу Господа у свако доба, хвала је његова свагда у устима мојим (Пс 33, 1). Удиви се мучитељ толиком трпљењу и јунаштву блаженог Теодора, па му рече: Зар се не стидиш, о најбеднији међу људима, што се уздаш у човека, званог Христос, који би убијен насилном смрћу, и што због њега тако неразумно трпиш толике муке и казне? А Свети Христов мученик одговори: Нека ова срамота буде мени и свима који призивају име Господа мог Исуса Христа. А кад народ повика да се учини крај с Теодором, намесник упита Теодора преко бирова: Хоћеш ли боговима принети жртву, или да те још више мучим? А Свети мученик Теодор, одговарајући смело рече мучитељу: Безбожниче, и сваке гадости и обмане испуњени, сине ђавољи, зар се не бојиш Бога који ти је дао толику власт и моћ? Јер Њиме цареви царују и владаоци држе земљу (Прич 8, 15.16). Примораваш ме да оставим Бога живог, а да се поклоним камену бездушном. Судија дуго размишљаше, па опет упита Светог Теодора: Шта желиш, да будеш с нама или са твојим Христом? Свегатељ му одговори с великом радошћу: Са Христом мојим бејах и јесам, и бићу. А ти чини што ти је драго. Бидећи да мучења ништа не могу против Теодоровог трпљења, намесник изрече овакву смртну пресуду: Нapeђујем да се у огњу спали Теодор, зато што се није покорио власти славних царева и великих богова, и што верује у Исуса Христа, распетог у време Пилата Понтијског, као што Јевреји казују. Чим судија изрече овакву пресуду, одмах се приступи њеном извршењу. Cлуге ce одмах растрчаше и из оближњих кућа дрва довукоше на одређено место. Тада направише ломачу, и на њу поставише блаженог Теодора. И када светитељ прекрсти своје чело, и цело своје тело, огањ велики потпалише около њега. И сиђе Дух Свети, и расхлади мученика. И тако Свети Теодор, хвалећи и славећи Бога, мирно предаде дух свој Господу. И видесмо, пише очевидац, где се његова чесна и света душа као муња вину у небеса. А побожна и врлинска жена нека Евсевија измоли тело Светог славног мученика Теодора, помаза га мирисима, обави у чисту плаштаницу и положи у гроб у дому свом у граду Евхаиту, који је под митрополијом амасијском. И сваке године празноваше његов чесни и свети спомен. Пострада свети мученик Христов Теодор седамнаестог фебруара 306. године, у време цара Максимијана мучитеља, док у нама царује Господ наш Исус Христос, коме слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин. Свети Теодор Тирон (Тирон – тј. ратник-регрут) је хришћански светитељ, великомученик, чијег се помена Црква сјећа у суботу прве седмице Великог поста (2024. године – 23. марта). Дан раније, у петак, након Литургије Пређеосвећених дарова, чита се канон великомученику Теодору. Свети Теодор је страдао за Христа у Малој Азији почетком IV вијека (306.године) за вријеме владавине незнабожачког цара Максимијана (пуно име Гај Галерије Валерије Максимијан- лат. Gaius Galerius Valerius Maximianus). Али многи људи знају за великог мученика захваљујући чуду које се догодило након његове смрти...прочитај до краја Свети Синод Румунске православне Цркве позвао је вjернике да „чувају благо вјере наслијеђено од предака, јер је православље жива веза са Христом“. Свети синод Румунске православне цркве је у свом саопштењу поводом Недјеље православља подсјетио да је „православни дом или црква без иконе као пустиња“. У Синодској посланици каже да су „иконе прозори у вјечност, кроз које се наша душа уздиже и духовно расте“, а храм или кућа без икона је „као пустиња, пусто мјесто без Бога“. Помињући побједу православне вјере над јереси иконобораца, Свети Синод је подсјетио да је „борба била велика и тешка, али сваки пут су устајали архијереји и оци просвећени Духом Светим, који су се на Светим Васељенским Саборима борили против против погрешних учења и потврђивали праву вјеру“. „Чувајмо благо вјере које смо наслиједили од предака, јер је Православље жива веза човјека и Христа, која нас води у живот вечни“, истиче се у Синодском саопштењу. Припремио вјеронаука.нет на основу писања овог извора Патријарх јерусалимски Теофил је, 21. марта 2024. године, изјавио да је јединство Православних помјесних цркава апсолутна неопходност. Патријарх јерусалимски Теофил је током сусрета са амбасадором Румуније у Израелу Радуом Јонаидом говорио о тешкој ситуацији у Светој земљи , посебно у Гази, због рата који траје већ неколико мјесеци. Саговорници су разговарали и о односима Јерусалимске и Румунске патријаршије. Патријарх јерусалимски је током овог сусрета истакао потребу апсолутног јединства Православних цркава и доприноса Јерусалимске Цркве циљу јединства. Његово Блаженство је подсјетио на Конференцију Предстојатеља помјесних цркава у Аману у фебруару 2020. године, истичући улогу Јерусалимске Патријаршије у овом догађају. Припрема вјеронаука.нет У петак 22. марта 2024. године, православна црква прославља успомену на четрдесет мученика Севастијских који су мучени у Севастијском језеру 313. године. Свети Константин Велики издао је едикт у граду Милану, којим су хришћани добили слободу вјероисповести и добили су једнака права као и многобошци. Али његов сувладар Лициније био је непоколебљиви незнабожац и у свом дијелу царства одлучио је да искоријени хришћанство које се тамо знатно проширило. Ликиније се припремао за рат против Константина и, плашећи се издаје, одлучио је да очисти своју војску од хришћана. У то време, у јерменском граду Севастији, један од војсковођа био је Агрикола, ватрени присталица паганизма. Под његовом командом био је одред од четрдесет Кападокијаца (Кападокија-данас град у у Турској), храбрих ратника који су из многих битака изашли као побједници. Сви су били хришћани. Када су војници одбили да принесу жртву незнабожачким боговима, Агрикола их је затворио. Војници су се препустили усрдној молитви и једне ноћи зачули су глас: „Ко издржи до краја, спасиће се“. Сљедећег јутра војници су поново доведени Агриколи. Овај пут се многобожац послужио ласкањем. Почео је да хвали њихову храброст, младост и снагу и поново их позвао да се одрекну Христа и тако стекну част и наклоност самог цара. Када је поново добио одречан одговор, Агрикола је наредио да војници буду оковани ланцима. Међутим, најстарији од њих, Кирион, рекао је: „Цар вам није дао право да нам стаљате ланце“. Агриколи је било неугодно и наредио је да војнике одведу у затвор без окова. Недјељу дана касније, царев изасланик Лисије стигао је да суди војницима. Позвао их је к себи. Када су војници дошли на суд, Лисија је рекао Агриколи: „Можда би ови људи желели да добију веће почасти?“ Затим, обраћајући им се, рекао је: "Изаберите своју судбину: ако се клањате боговима, добићете високе чинове и богате дарове. Ако устрајете у својим заблудама, бићете лишени војног чина и предати на мучење. " „Узми не само наш војни чин, већ и наш живот“, одговорио је Кандид, „јер је за нас драгоценије и часније од свега име Христа, Бога нашега“. Потом су их одвели у тамницу. Провели су цијелу ноћ у молитви и пјевању псалама. Доведени пред Лисија сутрадан, они су одговорили на све његове подстицаје и пријетње: „Чини са нама шта хоћеш! Ми смо хришћани и нећемо се клањати идолима!“ То се догодило у марту. Вријеме је било хладно и дувао је јак ветар. Лисије је наредио да се мученици ноћу смјесте у језеро које се налазило у близини града. Чували су их војници и затворски чувар. Истовремено, мучитељ је наредио - недалеко од њих, поред језера, да загрију купку, како би они који су смрзнути од хладноће могли да се преваре и склоне у купатило. Лисије се надао да хришћански војници неће поднијети ово ново мучење, јер је ноћу било врло хладно и цијело језеро је било залеђено. Један од њих заиста није издржао; изашао је из језера и потрчао у топлу купку, али је мртав пао на његов праг. А остали су трпљење трпјели чврсто, не престајући да се моле и пјевају псалме. Усред ноћи изненада их обасја дивна свјетлост. Затворски чувар Аглај видио је свјетлост која је обасјала свете мученике. Такође, видио је како се свијетли вијенци спуштају над главама сваког од њих. Одједном је у његову душу продрла свијест о истини. Скинуо је одјећу и повикао: "И ја сам хришћанин!" - ушао у језеро и стао крај мученика. „Господе Боже", рекао је, „Вјерујем у Тебе! Прихвати ме у броју слугу Твојих и почасти ме да трпим за Твоје свето име!" Тако се број 40 светих исповједника Христових поново попунио. Следећег дана, када је Лисија сазнао да су војници још увијек живи, предао их је на нова мучења и на крају казнио смрћу: чекићима су сломили кољена. У страшним мукама, хришћански војници предали су душу Богу. Затворски чувар је подијелио њихову судбину. Мајка једног од мученика била је присутна током њихових патњи и све вријеме се молила Богу да се њен син не обесхрабри, већ да чврсто прихвати смрт за Исуса Христа. Мученици су радосно одлазили у смрт пјевајући. Лисије је наредио да се тијела светих мученика спале како их хришћани не би могли достојно сахранити. Одвезли су њихова тијела ван града и спалили их на ломачи. То се догодило око 320 године. Три дана касније, 40 светих мученика јавило се епископу Севастијском Петру и рекло му да сакупи њихове кости. Он је заједно са хришћанима из града ноћу отишао до ријеке и у чудесном сјају који је освјетљавао мјесто гдје су лежале моши светих мученика сакупио их и изнио из ријеке.Подвиг севастијских војника-мученика убрзо након њихове смрти постао је предмет поштовања међу хришћанима. Св. Јефрем Сирин каже да када је посјетио св. Василија Великог у Кесарији, њих двојица су дуго разговарали о подвигу и чврстој вјери светих мученика. 436. године царица Пулхерија, унука цара Теодосија Великог и сестра цара Теодосија Млађег, положила је њихове мошти скупоцјени ковчег. Имена свих мученика: Кирион, Кандид, Домн, Исихије, Ираклије, Смарагд, Евноик, Валент, Вивијан, Клаудије, Приск, Теодул, Евтихије, Јован, Ксантије, Илијан, Сисиније, Агије, Аеције, Флавије, Акакије, Екдит, Лисимах, Александар, Илија, Горгоније, Теофил, Дометијан, Гај, Леонтије, Атанасије, Кирил, Сакердон, Николај, Валерије, Филоктимон, Северијан, Худион, Мелитон, Аглај. На овај дан се прослављају Младенци, јер су страдалници били младићи, па је тај дан повезан са прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се венчали од претходних Младенаца до тада. Овај дан је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. Јер и на венчањима (овенчањима) у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају венци, који имају троструку символику: венци царски-сваки је човек цар у свом микрокосмосу, својој кући; венци мученички, јер у браку треба подносити жртве; и венци бесмртне славе у Царству Христовом. Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада. Младенци увек падају уз Часни пост, па свако славље треба да је томе саображено. Поводом 85. годишњице оснивања Православног богословског факултета Светог Тихона у Јужном Канону, Пенсилванија, Преосвећени Епископ источноамерички г. Иринеј је предао честицу моштију Светог владике Николаја том знаменитом црквеном училишту у коме је велики светитељ живео, предавао и уснуо у Господу. Епископ источноамерички г. Иринеј је свечано предао свете мошти Митрополиту америчком и канадском г. Тихону, који затим светињу уручио протопрезвитеру др Јовану Паркеру, декану Богословског факултета Светог Тихона, и исказао благодарност Епископу ваљевском Исихију на драгоценом дару. Извор: Епархија источноамеричка У уторак 2. априла 2024. године у 11 часова у просторијама Савеза општина и градова Републике Српске биће отворен први научни скуп о историји Бијељине – „Бијељина у 20. веку”.
Научни скуп организују: Град Бијељина, Епархија зворничко-тузланска Српске Православне Цркве, Правни факултет Универзитета у Источном Сарајеву, Музеј Семберије и Савез општина и градова Републике Српске. У раду научног скупа учествоваће стручњаци са универзитета у Источном Сарајеву, Бањалуци и Београду, који ће представити резултате својих истраживања о разним темама из историје Бијељине у 20. вијеку, попут њеног правног и политичког положаја, финансирања и функционисања локалне самоуправе, дјеловања и страдања Српске Православне Цркве и српског народа, организације и ратовања Источнобосанског корпуса Војске Републике Српске… Реферати који добију позитивне рецензије биће објављени у зборнику радова са научног скупа, који ће бити штампан на српском и енглеском језику. С обзиром на очигледну потребу да историја Бијељине и Семберије, како у 20. веку, тако и у ранијим периодима, буде ваљано истражена и описана, у плану је организовање низа научних скупова, који ће бити одржавани једном годишње. Крајњи резултат планираних активности требало би да буде неколико зборника у којима ће бити представљена историје Бијељине и Семберије, што би могло да прерасте у научни пројекат израде пригодне енциклопедије о овом дијелу Републике Српске. Научни скуп својим поздравним словиима отвориће председник СО Бијељина (1990–1992) г. Цвијетин Симић, градоначелник Бијељине г. Љубишс Петровић, председник Скупштине града г. Александар Ђурђевић. У раду скупа учествоваће: проф. др Горан Марковић, проф. др Горан Латиновић, проф. др Димитрије Ћеранић, проф. др Сања Савић, проф. др Свјетлана Ивановић, доц. др Ђорђе Мариловић, мр Љубана Сладић, ма Славиша Тубин и проф. др Милош Ковић. Извор: Епархија зворничко-тузланска Св. преподобни Теофилакт Никомидијски Изповједник је живио у Цариграду у VIII вијеку током иконоборачке јереси. Послије смрти иконоборачког цара Лава IV Хазара (775-780), на престо је ступио цар Константин VI (780-797). Дошло је и до промјене патријарха: свети патријарх Павле, неспособан да управља својим стадом због раширеног иконоборства, добровољно је напустио патр. трон(784). На његово мјесто изабран је свети Тарасије - у то вријеме први царски савјетник. На инсистирање новог патријарха сазван је VII Васељенски сабор (787) који је осудио иконоборачку јерес. За православље су дошла релативно мирна времена. Манастири су поново почели да се пуне. Свети Теофилакт, предани ученик Светог Тарасија, са благословом Патријарха, заједно са Светим Михаилом повукао се у манастир на обали Црног мора. Ревносни подвижници примили су од Бога дар чуда својим богољубивим трудом и усредоточеним преданим дјелима. Њиховим молитвама, током јаке суше, када су се жетеоци на пољу исцрпели од жеђи, празна посуда је почела да излучује толико воде да је било довољно за цио дан. Послије неколико година проведених у манастиру, обојицу је у епископски чин посветио патријарх Тарасије - свети Михаил је постављен за епископа Синадског, а свети Теофилакт за епископа Никомидијског. Водећи Никомидијску цркву, свети Теофилакт се неуморно бринуо о повјереном му стаду. Градио је храмове, болнице... издашно дијелио милостињу, бринуо о сирочади, удовицама и болесницима, сам се бринуо о губавцима, не презирући да опере њихове ране. Када је иконоборац Лав V Јерменин (813–820) заузео царски престо, страховита јерес се распламсала новом снагом. На иконоборачког цара није утицао насљедник светог патријарха Тарасија, свети Никифор (806–815), који је, заједно са епископима, узалуд покушавао да га наговори да не руши црквени мир. Свети Теофилакт, који је био присутан у преговорима између цара и патријарха, осуђујући јеретике, предвидио је скорашњу смрт Лаву Јерменину. Због смјелог пророчанства, светац је послат у изгнанство у тврђаву Стровил (у Малој Азији). Овде је чамио тридесет година до своје смрти, око 845.године. После обновее поштовања икона 847. године, под царицом Свете Теодоре (842–855; † 867) и њеним сином Михаилом, свете мошти епископа Теофилакта пренесене су у Никомидију. За онога ко слабо познаје Свето писмо, тешко је да разумије због чега се кајемо читајући Велики канон покајања Светог Андреја Критског. Помињу се људи и догађаји из Свете историје, за које неко, можда, чује први пут у животу. Ко су сви ти људи, шта им се догодило и како је то повезано са нашим животом? О коме слушамо током читања Канона у четрвтак прве недјеље Великог поста. Пјесма 2. Ирмос: Видите, видите да сам ја Бог, Који је пуштао ману као кишу, и воду из камена извео некада у пустињи народу моме, једином десницом и снагом Својом. Убих човека за рану своју и младића за масницу, ридајући Ламех вапијаше; а ти не дрхтиш, о душо моја, укаљавши тело и ум оскрнавивши. Ти си мудровала, о душо, да сазидаш кулу, и утврђење створиш похотама твојим, када Створитељ не би помео намере твоје, и срушио на земљу лукавство твоје. О, како се угледах на Ламеха, пређашњег убицу; душу као човека, ум као младића, а тело као брата свога убивши, као Каин убица, сластољубивим жудњама. Пусти Господ некада од Господа огањ као кишу, и спали Содомљане који Га гневљаху безакоњима. А ти си, о душо, упалила огањ паклени у коме ћеш љуто горети. Обраних се, озледих се, гле стреле непријатеља које ранише моју душу и тело; гле ране, чиреви гнојави, ватруштине које објављују ране самовољних страсти мојих. Преподобној: Потапана у понору зала, Маријо, ти си пружила руке своје к милосрдноме Богу, а Он и теби, као некад Петру, човекољубиво пружи руку помоћи, тражећи на сваки начин твоје обраћење. Ламех - шести потомак Адамов у Каиновом роду, потомак једне од Каинових сестара. Био је син Матусала. Птви је увео многоженство и био је познат по томе што је узео двије жене за себе, а такође, је починио убиство након свог претка - првог човјекоубице (Пост 4, 17-24). Каин је син Адама и Еве. Када су Каин и његов брат Авељ принијели жртву Богу, Господ није прихватио Каинову жртву, јер није принесена из чистог срца. Али Каин се није покајао, већ је почео да завиди свом брату, чија је жртва била угодна Богу и од Њега прихваћена. Обманом је Каин измамио Авељаа на поље и убио га, поставши први убица на земљи (види 1 Мојс). Каинов род, протјеран од остатка потомака Адама и Еве, касније је потопљен у катастрофи која се у Светом писму описује као велики потоп. Содомљани - становници Содоме, једног од градова у регији Мртвог мора који је уништени од Господа због грешног живота (спаљен небеским огњем). У Библији, Бог открива Авраму да ће Содома и Гомора бити уништени због њихових тешких гријехова (18,20). Аврам се залаже за животе свих праведних људи који тамо живе, посебно за животе његовог синовца Лота и његове породице. Бог је сагласан да поштеди градове ако у њима се пронађе 10 праведника (18, 23–32). Два анђела се шаљу Лоту у Содому, али их сусреће опака руља коју анђеоски гости затим ослијепе (19, 1-11). Налазећи међу становницима само Лота и његову породицу као праведнике, анђели упозоравају Лота да брзо напусти град и да се не осврће. Док бјеже од уништења, Лотова жена се осврће на град и претвара се у стуб соли (19, 12–29). Петар -Христов апостол. Звао се (прије апостолства) Симон. Родом Јеврејин, син Јонин, из племена Симеонова, брат светог апостола Андреје Првозваног, из малог и незнатног галилејског градића Витсаиде у Палестини. Ожењен кћерком Аристовула, брата светог апостола Варнаве. Имао једног сина и једну кћерку. Симон-Петзар је био човјек неписмен, али простодушан и богобојажљив, држао је заповести Господње и ходио пред Господом без мане у свима дјелима својим. Као рибара на Тиверијадском језеру, њега и брата Андреја Првозваног, Христос је позвао да Га слиједе и постану његови ученици. Након што се трипут одрекао Христа (Мт 26, 69-75; Мк 14, 66-72; Лк 22, 55-62; Јн 18, 15-18, 18, 25-27), остатак живота оплакивао је свој поступак. ПЈЕСМА 3. Ирмос:Утврди, Господе, на камену заповести Твојих, поколебано срце моје, јер си једини Свет и Господ. Угледала си се, душо, на старозаветну Египћанку Агару, поставши драговољно робињом, и родивши новога Исмаила – дрскост твоју. Упознала си, душо моја, Јаковљеву лествицу, која се показала од земље до неба; зашто ниси имала сигуран темељ – побожност? Угледај се на Свештеника Божјег и Цара јединственог,6 који је праслика Христа и Његовог живота у свету међу људима. Обрати се, зајецај, душо бедна, пре него што се заврши светковина живота; пре него што Господ закључа врата дворца. Не постани, душо, слани камени стуб, окренувши се натраг; нек те уплаши пример Содомски; горе на Сигору спасавај се. Владико, не одбаци мољење оних који Ти певају; но смилуј се, Човекољупче, и подај опроштај онима који га са вером просе. Агара- египатска робиња Саре, супруге старозавјетног патријарха Аврама. Сара је дуго била неплодна и тражила је начин да испуни Божје обећање Авраму да ће он бити отац многих народа, поготово јер су постајали све старији, па је понудила Авраму Агару као другу жену "послије десет година откако се настани Аврам у земљи Хананској. И он отиде к Агари, и она затрудње; а кад видје да је трудна, понесе се од госпође своје." Тадашњи закон предвиђао је да ако у роду не постоји насљедник, старјешина породице може узети робињу своје жене. Дијете рођено од ње, након што је положено у крило патријархове жене, сматрано је законским насљедником. Ако су супружници ипак имали своју дјецу, син робиње је ипак насљеђивао дио патријархове имовине. Овим законом се служио Аврам, чија је жена Сара била нероткиња. Син Исмаило рођен је од Агаре. Због непоштовања Аврама и Саре и вријеђања сина њихове старости, Исака, Исмаил је, заједно са Агаром, протјеран у пустињу, гдје је постао предак арапских племена (Пост 16 и 21,1-21). Јаков - старозавјетни патријарх, унук праведног Аврама и Исаков син. Од свог страијег брата близанца Исава купио је првородство за тањир сочива и очински благослов који Исав није цијенио. Али, мислећи да је осим благослова Исав изгубио и материјална добра, планирао је да се освети Јакову. Бјежећи, Јаков се зауставио ноћу у пољу. Тамо је у сну видио небеске љестве, уз које су се анђели уздизали и спуштали: " И усни, а то љестве стајаху на земљи а врхом тицаху у небо, и гле, анђели Божји по њима се пењаху и слажаху;И гле, на врху стајаше Господ и рече: ја сам Господ Бог Аврама оца твојега и Бог Исаков; ту земљу на којој спаваш теби ћу дати и сјемену твојему; И сјемена ће твојега бити као праха на земљи, те ћеш се раширити на запад и на исток и на сјевер и на југ, и сви народи на земљи благословиће се у теби и у сјемену твојем..."(Пост 28, 10-22). Јаков је имао 12 синова ( и једну кћерку) од којих је настало дванаест израиљских племена. Свештеника Божјег и Цара јединственог -мисли се на Мелхиседека („цара правде), цара и свештеника Свевишњег Бога из града Салима („град мира“, претпоставља се древно име Јерусалима) око двадесетог вијека прије нове ере, који се помиње у књизи Постања (1 Мојс 14, 14-20). Када се праведни Аврам враћао након што је побиједио једног од локалних вођа, Ходологомора и цареве што бијаху с њим, цар и свештеник Мелхиседек су поздравили Аврама и благословили га нудећи хљеб и вино: "А Мелхиседек цар Салимски изнесе хљеб и вино; а он бијаше свештеник Бога вишњега." За разлику од других старозавјетних праведника, књига Постања не даје родослов Мелхиседеков, нити каже када је рођен. У псалму 110. псалмопјевац Давид назива Христа свештеником по реду Мелхиседековом: „Господ се заклео, и неће се покајати: ти си свештеник довијека по реду Мелхиседекову“ (Пс109, 4). Ово поређење објашњава апостол Павле у својој посланици Јеврејима: "Јер овај Мелхиседек беше цар салимски, свештеник Бога Највишег, који срете Авраама кад се враћаше с боја царева, и благослови га; Коме и Авраам даде десетак од свега. Прво дакле значи цар правде, потом и цар салимски, то јест цар мира: Без оца, без матере, без рода, не имајући ни почетка данима, ни свршетка животу, а испоређен са сином Божијим, и остаје свештеник довека“ (Јевр 7, 1-3). Сигор („мали“) - град-држава који је био дио коалиције пет градова заједно са Содомом, Гомором, Адмом и Севоимом. Господ га је поштедио, Лот се у њему склонио након уништења Содоме и Гоморе. Међутим, касније су Лот и његове кћерке напустили Сигор и настанили се у пећини у оближњим планинама. ПЈЕСМА 4. Ирмос: Чу пророк о доласку Твоме, Господе, и уплаши се, јер ћеш се од Дјеве родити и људима јавити се, те говораше: Чух глас Твој, и уплаших се, слава моћи Твојој Господе. Време живота мога је кратко, и испуњено невољама и неваљалством; но прими ме у покајању и опамети ме, да не постанем својина ни храна врагу; Спасе, Ти ме сам помилуј. Човек царског достојанства, венцем и порфиром одевен, веома имућан и праведан, изобилујући богатством и стадима - изненада осиромашивши, би лишен богатства и славе и царства. Иако он беше праведан и честитији од свију, не избеже замке и мреже лажљиваца; ти пак, бедна душо, будући грехољубива, шта ћеш чинити, ако се деси да нешто слично постигне тебе? Сад сам човек високопарних речи, а суров срцем, немаран и сујетан; Правосудни,- немој ме осудити са фарисејем, него ми дај смирење цариника, једини Милосрдни, и придружи ме к њему.Знам, Милосрдни, да сагреших нагрдивши сасуд тела мога, но прими ме у покајању и опамети ме, да не постанем својина ни храна врагу; Спасе, Ти ме сам помилуј. Сам себи постадох идол, страстима душу своју штетећи, Милосрдни; но прими ме у покајању и опамети ме, да не постанем својина ни храна врагу; Спасе, Ти ме сам помилуј. Не послушах гласа Твога, преступих Писмо Твоје, Законодавче; но прими ме у покајању и опамети ме, да не постанем својина ни храна врагу; Спасе, Ти ме сам помилуј. Говори се о Јову, старозавјетном патријарху, који је усљед ђаволских поступака изгубио дјецу, имање и претрпио неизљечиву болест - губу. Праведни Јов је показао чврсту вјеру у Бога у искушењима. Господ је вратио Јову здравље и дао му још дјеце. Прича о праведном Јову, којег Црква назива дуготрпљивим, описана је у истоименој књизи Старог завјета. ПЈЕСМА 5. Ирмос: Човекољупче, молим Ти се, просвети онога који Ти ујутро рани, и упути и мене на заповести Твоје, и научи ме, Спасе, да творим вољу Твоју. Угледај се, душо, на покајану грешницу, приђи и припадни к ногама Исусовим, да те подигне и да ходиш право путевима Господњим. Иако си дубоки кладенац, Владико, источи ми воду из пречистих Твојих жила, да као Самарјанка, пијући од ње више не жедним, јер Ти изливаш воде живота. Владико, Господе, сузе моје да ми буду Силоам, да умијем и ја зенице срца, и да Те видим духом, Светлости Превечна. Жена Самарјанка је становница Самарије на сјеверу Израиља, од које је Христос тражио воду, супротно јеврејском обичају, да не комуницира са Самарјаанима који су исповиједали другу вјеру. Овим је изненадио жену и подстакао је да разговара с Њим. Господ је Самарјанки открио њене тајне гријехе и тиме ју натјерао да се покаје за њих. Захваљујући проповиједи Самарјанке, многи људи у Самарији су повјеровали у Христа (Јн 4, 1-42). Према предању, Самарјанки је било име Фотина. Након Вазнесења Спаситељевог, Фотина је наставила да проповиједа о Њему међу незнабошцима. Заједно са синовима и сестрама, мученички је страдала у Риму за вријеме суровог цара Нерона, 66. године. Сјећање на свету мученицу Фотину Самарјанку Црква прославља 2. априла и у пету недјељу по Васкрсу. Бесједа Исуса Христа са Самарјанком Bраћаjући се из Јудеје у Галилеју, Исус Христос са ученицима Својим пролазио је кроз земљу самарјанску, мимо града, званог Сихар (по древном називу Сихем). Испред града, са јужне стране, био је студенац (извор), који је по предању, ископао праотац Јаков. Исус Христос, уморивши се од пута, сео је да одахне на студенцу. Време је било подневно, и ученици Његови пошли су у град, да би тамо купили храну. У то време прилази к студенцу из града жена Самарјанка по воду. Исус Христос јој говори: "дај Ми да пијем". Те речи Спаситељеве су веома зачудиле Самарјанку. Она је рекла: "како то Ти, Јудеј, тражиш да пијеш од мене, Самарјанке? Јер, Јудеји се са Самарјанима не друже". Господ јој рече: "ако би ти знала дар Божији (тј. велику милост Божију, коју је послао Теби Бог у том сусрету), и Ко говори теби: дај Ми да пијем; ти би сама тражила од Њега, и Он би ти дао воду живу". Спаситељ је назвао живом водом Своје Божанствено учење. Јер, како вода спасава жедног човека од смрти, тако и Његово Божанствено учење спасава човека од вечне смрти и води ка вечном блаженом животу. А Самарјанка је мислила, да Он говори о обичној води која извире, и која се у њих звала "живом" водом. Жена је са дивљењем упитала Њега: "Господине! Ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива? Зар си ти већи од оца нашег Јакова, који нам даде овај студенац, и сам је из њега пио, и деца његова, и стока његова?" Исус Христос јој одговори: "сваки, који пије од ове воде, опет ће ожеднети; а који пије од воде, коју ћу му Ја дати, тај неће ожеднети довека. Јер вода, коју ћу му Ја дати, постаће у њему извор воде која тече у живот вечни". Али Самарјанка није схватила те речи Спаситељеве, и рекла је: "Господине! дај ми ту воду, да не жедним и не долазим овамо да захватам". Исус Христос, желећи да Самарјанка схвати о чему Он са њом говори, испочетка јој рече да иде да позове к Њему свог мужа - Он рече: "иди, зови мужа својега, и дођи овамо". Жена рече: "Немам мужа". Тада јој Исус Христос рече: "добро каза: немам мужа. Јер си пет мужева имала, и тај, кога сада имаш, није ти муж; то си право казала". Самарјанка, поражена свезнањем Спаситељевим, који јој откри сав њен греховни живот, схватила је сада, да не говори са обичним човеком. Она се сместа обратила Њему за разрешење давног спора међу Самарјанима и Јудејима: чија вера је правилнија и чија служба је угоднија Богу. "Господе! видим да си Ти пророк", рекла је она, "оци наши клањаху су Богу на гори овој (при том је показала на гору Гаризин, где су се виделе развалине разрушеног самарјанског храма); а ви кажете, да је у Јерусалиму место где се треба клањати (Богу)!". Силоам је резервоар у Јерусалиму који је преживио до данас. Према Јеванђељу по Јовану, Господ, излијечивши човјека слијепог од рођења, шаље га да опере очи у бањи Силоамској (Јн 9). Шеста васкршња недјеља посвећена је сјећању на овај догађај, који представља духовно исцјељење човјека од урођеног заслијепљења гријехом. ПЈЕСМА 6. Ирмос: Завапих свим срцем својим к милосрдном Богу, и чу ме из ада преисподњега, и изведе из трулежи живот мој. Ја сам, Спасе, царска драхма коју си некада изгубио; но упаливши светилник - Претечу Твога, Речи Божја, потражи и нађи лик Твој. Устани и победи телесне страсти, као Исус Амалика, и као Гаваоњане, лажљиве помисли увек побеђујући. Преподобној: Да би угасила пламен страсти, увек си проливала сузе, Маријо, душом распламсалом; њихову благодат дај и мени слузи твоме. Стекла си небеско бестрашће, Мати, узвишеним живљењем на земљи; моли се за оне који те славе, да се молитвама твојим избавимо од страсти. Исус Навин - вођа Израиљаца на путу ка Обећаној земљи током Изласка из Египта. Он је био један од дванаест ухода Израиља које је послао Мојсије да истражују Ханан (Бр 13, 1-16). Послије смрти пророка Мојсија, предводио је свети рат Израиљаца против злих паганских племена која су насељавала Палестину. Једини он и Халев ушли су у Обећану земљу са неколико стотина хиљада Јевреја, који су са Мојсијем изашли из Мисира. Амаличани, Амалик - народ који је од давнина заузимао земље између Синајског полуострва и југозападне Палестине, до граница Египта и Арабије. Амаличани су напали Израиљце током њиховог изласка из Египта. Између њих је дошло до битке у којој је молитва пророка Мојсија помогла Израиљцима да побиједе. Када би Мојсије подигао руке у облику крста, Јевреји би побјеђивали, а када су његове руке (а са њима и молитва) ослабиле, побјеђивали су Амаличани. Мојсијево крстообразно држање руку увис праобраз је побједничког Крста Господњег (2 Мојс 17, 8-16). Посљедње помињање Амаличана у Старом завјету налази се у 2 Цар 8. глава, гдје се каже да је земљу и злато Амаличана освојио цар Давид. Гаваонци - становници палестинског паганског града Гаваона, који су требали бити истријебљени како је то Господ заповиједио Израиљцима под вођством Исуса Навина због њихових безакоња. Сазнавши за ову застрашујућу заповијест, лукави Гаваонции дошли су у израиљски логор под маском сиромашних луталица из далеких земаља и приморали Израиљце да се закуну у Бога да их неће додирнути: "отидоше и начинише се посланици, и узеше старе торбе на своје магарце и старе мјехове винске, подеране и искрпљене, и обућу стару и искрпљену на ноге своје, и хаљине старе на се; и сав хљеб што понесоше на пут бјеше сух и пљеснив. И отидоше к Исусу у око у Галгалу, и рекоше њему и људима Израиљцима: дођосмо из даљне земље; хајде ухватите вјеру с нама". Када су Јевреји дошли "у градове њихове трећи дан" сазнали да су ти људи уствари становници Гаваона, више им нису могли наудити јер су се заклели: "И не побише их синови Израиљеви, јер им се кнезови од збора заклеше Господом Богом Израиљевијем". Израиљци су оставили Гаваонце живе, присиљавајући их да носе воду и цијепају дрва: "нека остану у животу, па нека сијеку дрва и носе воду свему збору, како им кнезови казаше". ПЈЕСМА 7. Ирмос: Сагрешисмо, безаконовасмо, неправедно поступасмо пред Тобом; нити сачувасмо, нити извршисмо што си нам заповедио, но не напусти нас сасвим, Боже отаца. Изчилеше дани моји као сан онога који се пробуди; зато као Језекија плачем на постељи мојој, да ми се продуже године живота. Но који ће Исаија стати преда те, душо, ако не Бог свих? Припадам Ти и приносим Ти речи моје као сузе: сагреших као што сагреши блудница, и безаконовах као нико други на земљи. Но смилуј се, Господару, на створење Твоје и призови ме. Погубих лик Твој и покварих заповест Твоју, Спасе; сва се лепота помрачи и страстима угаси се свећа. Но смиловавши се дај ми радост, као што пева Давид. Обрати се, покај се, откри тајна дела, говори Богу који све зна: Ти знаш моје тајне, једини Спасе; но сам ме помилуј, као што пева Давид, по милости Својој. Језекија — јудејски цар (752-698.године). Син цара Ахаза. Праведни цар јудејског народа у Старом завјету. Владао је двадесет девет година. Био је ватрени противник идолопоклонства. Молитвом цара Језекије, Божји анђео је побиједио асирске војнике који су дошли да опсједају Јерусалим. (2 Цар 18, 13-37-19). Господ је послао свог пророка Исаију неизлечиво болесној Језекији да упозори цара на приближавање краја. Али цар Језекија, не желећи да умре, молио се тако усрдно и сузно да је Господ продужио његов земаљски живот за још 15 година. У потврду да цар неће умријети, већ да ће се опоравити, пророк Исаија му је показао знак - сјенка сунца на степеницама царске палате помјерила се десет корака уназад:"и врати Господ сјен по кољенцима по којима бијаше отишао на сунчанику Ахазову натраг за десет кољенаца". (2 Цар 20, 1-11). Поглавар православне цркве у Моравској архиепископ Симеон преминуо је у 98. години, саопштила је у сриједу Епархија оломоучко-брнонске Православне цркве у Чешкој и Словачкој.. "Молимо читаво свештенство и вјерни народ да се помоле за његову бесмртну душу", пише на сајту епархије, а преноси чешки сајт Новинки. Епископ Исаија је вијест о архиепископовој смрти подијелио на Фејсбуку и изразио "велику тугу и поштовање". Посљедњих година, због старости и слабог здравља, Симеон је живио повучено и његову улогу је практично обављао викарни епископ Изајаш. Архиепископ Симеон (чије је световно име Радивоје Јаковљевић и по оцу је српског поријекла) био је у свештеничкој служби више од 60 година, а архијереј постао 2006. године.Архиепископ Симеон рођен је 1926. године у Прагу као Радивој Јаковљевић. Отац му је био Србин, а мајка Чехиња. Био је ожењен од 1958. године до 1996. године, када је остао удовац. Замонашио се 1998. године, и узео је име Симеон у част Светог Симеона Мироточивог. Исте године је хиротонисан за епископа и викара Прашке епархије. Студирао је богословију у Прагу, Београду и Санкт Петербургу. Предавао је на богословским факултетима, а посветио се библијским студијама. -прочитај чланак о Православној цркви у Моравској (прилог за црквену историју) објављен у часопису "Каленић" Епархија рашко-призренска Српске Православне Цркве потврдила је да је овлашћени представник манастира Високи Дечани данас у Централном катастру тзв. Косова у Приштини добио уредан катастарски извод са свом имовином манастира Дечани, укључујући и 24 хектара која су призната манастиру одлуком тзв. Уставног суда 2016. године.„На основу катастарског извода можемо да потврдимо да је одлука Уставног суда из 2016. године извршена и да је и у Катастру манастир признат као власник имовине која је раније била спорна“, наведено је на сајту Епархије рашко-призренске. „Овим можемо да закључимо да је дугогодишњи правни процес који се водио око 24 хектара земље манастира Високи Дечани коначно решен“, закључује се у објави. За особу која слабо познаје Свето писмо, тешко је разумјети због чега се кајемо читајући Велики канон покајања Светог Андреја Критског. Помињу се људи и догађаји из Свете историје, за које неко, можда, чује први пут у животу. Ко су сви ти људи, шта им се догодило и како је то повезано са нашим животом? О коме слушамо током читања Канона у сриједу прве недјеље Великог поста. ПЈЕСМА 2. Оклизнух се, као Давид, у блуд, и оскрнавих себе, но оми и мене, Спасе, сузама мојим. Немам ни суза, ни покајања, ни умилења; Сам ми све то, Спасе, Ти даруј као Бог. Погубих своју првобитну лепоту и красоту, и сада лежим наг и стидим се. Господе, Господе, не затвори тада преда мном врата Твоја; но отвори их мени који Ти се кајем. Чуј уздахе душе моје, и прими сузе очију мојих, Господе, и спаси ме. Човекољупче, Који хоћеш да се сви спасу, Ти ме позови, и као добар прими ме кајућег се. Богородичан:Пресвета Богородице, спаси нас! Пречиста Богородице Дјево, једина свеопевана, моли усрдно да се спасемо. Давид је био израиљски цар, аутор Псалтира, родоначелник Спаситеља свијета. Овај канон канон нас подсјећа на Давидов грехопад са Витсавејом, супругом његовог ратника Урије (2 Цар 11-12). За више детаља погледајте објашњење за 7. канон канона, прочитан у понедјељак прве недјеље Великог поста. Слушај, душо моја, Господа који виче: Видите, видите да сам ја Бог, и удаљи се од пређашњег греха, и бој (Га) се као неумитнога Судије и Бога.На кога си се угледала, многогрешна душо? Само на првог Каина, и Ламеха оног, каменујући тело злочинствима, и убијајући ум безумним жељама. (Пост. 4, 1-26). Превазишавши све пре Закона, о душо, на Сита се ниси угледала, нити си подражавала Еноса, ни Еноха вазнесењем, ни Ноја; но показала си се лишена живота праведника. Душо моја, ти си сама отворила уставе гњева Бога својега, и потопила си као земљу сво тело, и дела, и живљење, и остала си изван спасоносног ковчега (Пост 7, 1-24). Каин је син Адама и Еве. Када су Каин и његов брат Авељ принијели жртву Богу, Господ није прихватио Каинову жртву, јер није принесена из чистог срца. Али Каин се није покајао, већ је почео да завиди свом брату, чија је жртва била угодна Богу и од Њега прихваћена. Обманом је Каин измамио Авељаа на поље и убио га, поставши први убица на земљи (види 1 Мојс). Каинов род, протјеран од остатка потомака Адама и Еве, касније је потопљен у катастрофи која се у Светом писму описује као велики потоп. Ламех - шести потомак Адамов у Каиновом роду, потомак једне од Каинових сестара. Био је син Матусала. Птви је увео многоженство и био је познат по томе што је узео двије жене за себе, а такође, је починио убиство након свог претка - првог човјекоубице. (Пост 4, 17-24). Сит - трећи син Адама и Еве, родоначелник цијелог човјечанства. Рођен 130. године од стварања свијета (Пос 5,3). Према напомени у књизи Постања (4,26): „И Ситу се роди син, којему надједе име Енос. Тада се поче призивати име Господње“, Сит се сматра оснивачем заједничке (саборне) молитве и јавног богослужења. Помиње се и у родослову Господа Исуса Христа (Лк 3,38). Енос - син Ситов и унук Адамов; један од патријарха прије Великог потопа (Пост 4, 26; 5, 6-11). У Књизи постања он се помиње на више мјеста: „Ситу се роди син, кому он надјене име Енос. Тада се поче призивати име Господње." „Кад је Ситу било сто и пет година, роди му се Енос." „Кад је Еносу било деведесет година, роди му се Каинан. По рођењу Каинанову Енос је живео осам стотина и петнаест година те му се родило још синова и кћери. Енос поживе у свему девет стотина и пет година. Потом умрије.". Јеванђелист Лука га спомиње у родослову Господа Исуса Христа. Енох - шести потомак Адама-син Јаредов. Имао сина Матусала (Пост 5,18-24). У родослову човјечанства у књизи Постања, каже се о једином човјеку који је „ишао пред Богом“. Као награду за његову побожност и вјеру, Бог га је „узео“ са земље, избавивши га од смрти проузроковане гријеховима предака: "И живећи Енох једнако по вољи Божјој, нестаде га, јер га узе Бог" (Пост 5, 24; Јевр 11, 5). Поред Еноха, и пророк Илија је узнесен на Небо у Старом завјету. Према Предању, Енох и Илија су два пророка о чијем се доласку пред Други долазак Господњи говори у Откривењу Јована Богослова (Отк 11, 3-12). Ноје - старозавјетни патријарх, припадао је 9. генерацији људи послије Адама. У његово вријеме, Господ је одлучио да пошаље Потоп на земљу како би истријебио цијело грешно човјечанство. Од свих људи показао се праведним само Ноје и његова породица и они су били спашени од поплаве. Бог је рекао Ноју и његовим синовима да саграде лађу (барку,арку), у коју ће ући цијела Нојева породица, као и од свих животиња мушкоми женско тј.по један пар (Пост 6-9). ПЈЕСМА 3. Ирмос:Утврди, Господе, на камену заповести Твојих, поколебано срце моје, јер си једини Свет и Господ. Ниси наследила Симов благослов, душо бедна, нити си имала ширину наследства као Јафет, на земљи опраштања. (Пост. 9, 26-27) Изађи из земље Харана - из греха, душо моја, иди у земљу у којој тече вечножива нетрулежност, коју Авраам наследи. (Пост. 12, 1-7) Слушала си о Аврааму, душо моја, који некада остави земљу отачку, и постаде дошљак; угледај се на његову ревност. (Пост. 12, 1-7) Код храста Мавриског угостивши Патријарх Анђеле, наследи у старости дар обећања. (Пост. 18, 1) Исака, бедна душо моја, разумевши као нову жртву, тајно принесену Господу, угледај се на његову ревност (Пост. 22, 2). Слушала си за Исмаила прогнаног као дете робињино; буди на опрезу, душо моја, пази да и ти слично не пострадаш, предајући се сладострашћу (Пост. 21, 10-11). Сим - најстарији Нојев син, родоначелник семитских народа - Арапа, Јевреја, Арамејаца и других. Након потопа, Ноје благосиља своје синове, проричући о Јафету да ће Господ раширити своје потомке по цијелој земљи, а о Симу - да ће Господ пребивати у својим шаторима: "Благословен да је Господ Бог Симов, и Ханан да му буде слуга! Бог да рашири Јафета да живи у шаторима Симовијем, а Ханан да им буде слуга! (Пост 9, 24-27). Jафет — најмлађи Нојев син. Јафет се оженио прије Потопа. Имао је седам синова. Харан - древни град сјеверне Месопотамије. Неко вријеме је био град у којем је живио праведни Аврам са својом породицом. Уз Харан се веже прича о Адаму и Еви, који су се, према предању, након што их је Бог прогнао из Раја, настанили у Харану. Аврам (Авраам) - старозавјетни патријарх, којег наша Црква прославља у рангу праведника. Припадао је 20. генерацији људи послије Адама (20. вијек п.н.е..). Отац му се звао Тара, а супруга Сара. Били су из Ура Халдејског. Одатле су се преселили у Харан а потом у Ханан. Према предању, Арапи, Јевреји, Мидијанци и неки други семитски народи потичу од Авама. Аврам се прославио изузетно велико вјером у Господа Бога и Његов Промисао. Захваљујући Авраамовој вјери, његова бездјетна породица, у дубокој старости, добила је од Бога обећање о рођењу дуго очекиваног сина Исака. Од Авраама преко његовог сина Исака ( који је рођен од остарјелих родитеља), намножио се, по Божјем обећању, Изабрани народ Божји. Животна прича праведног Авраама описана је у књизи Постања (Пост 11, 27 - 25, 10). Њему се првом од људи јавила, Света Тројица у виду три Ангела, три госта код Мавријског дуба. Историја појаве три анђела Аврааму код храста Мамријског чинила је основу иконографије иконе Тројице. Исак - старозавјетни патријарх, син Аврама, свети праотац. Од Исака потичу Јевреји и Едомци. Према књизи Постања, он је био дуго очекивани син остарјелих родитеља. Господ је искушавајући Аврамову вјеру, заповиједио Авраму да жртвује свог сина. Жртва је требала бити добровољна за оба патријарха. У то се вријеме међу незнабошцима жртвовање дјеце сматрало уобичајеним. Стога се Аврам није изненадио кад је чуо такву заповијест од Бога. Али Господ је, напротив, желио да покаже да не жели такве жртве. Када је Аврам подигао оштрицу над Исаком, анђео који се појавио са неба зауставио је његову руку и показао на јагње које је стајало у близини као жртву коју треба принијети Богу. Господ се открио као Бог милости и љубави према својим праведницима након што је Исак доказао своју оданост Богу спремношћу да умре за Њега, а Аврам спремношћу да жртвује свог дуго очекиваног сина (Пост 22, 1-19). Исмаил -први Аврамов син, рођен је од Мисирке, робиње Агаре. Одликовао се смјелим и бунтовним карактером: "Одрасте, и живљаше у пустињи, и поста стријелац. А живљаше у пустињи Фарану. И мати га ожени из земље Мисирске." Бог му је обећао да ће од њега произаћи народ: "Али ћу и од сина робињина учинити народ, јер је твоје сјеме". Постао је предак арапских племена (Пост 16 и 21, 1-21). ПЈЕСМА 5. Ирмос: Човекољупче, молим Ти се, просвети онога који Ти ујутро рани, и упути и мене на заповести Твоје, и научи ме, Спасе, да творим вољу Твоју. Постадох жестоке нарави као горки фараон, Владико; Јаније и Јамврије - душом и телом, и потопљена ума; но Ти ми помози. Бедни ја, с блатом се помешах умом; опери ме, Владико, бујицом суза мојих, молим Те, убеливши одећу тела мога као снег. Ако испитам дела моја, Спасе, угледаћу себе да сам превазишао гресима свакога човека, јер у знању умујући сагреших, а не незнањем. Поштеди, Господе, поштеди створење Твоје, сагреших - опрости ми, јер си једини чист природом, и други нико осим Тебе није без нечистоте. Ти, будући Богом, мене ради примио си моје обличје; показао си чудеса, исцеливши губаве, и укрепивши раслабљене; уставио си течење крвоточиве (жене), Спаситељу, додиром хаљине. Јаније и Јамврије - су имена египатских врачева који су се опирали Божјим чудима откривеним кроз пророка Мојсија, али нису могли учинити таква чуда уз помоћ својих богова: "А Фараон дозва мудраце и врачаре; те и врачари Мисирски учинише тако својим врачањем" (2 Мојс 7, 11; 2 Тим 3, 8). У овој пјесми преподобни Андреј користи слике из првих глава књиге Изласка. Сурови фараон је тај који је угњетавао Јевреје у Египту, због чега су под Мојсијевим вођством из Египта ишли преко Синајске пустиње у Палестину. Упркос Мојсијевим чудима, фараон тврдоглаво није желио да пусти Јевреје и учинио је то тек након десетог чуда. Јаније и Јамврије су два фараонова врача који су се супротставили Мојсију и покушали да докажу да чине чуда иста као и он (Изл 7-9). Апостол Павле, такође, спомиње ове врачеве: упоређивао је с њима лажне учитеље, непријатеље истине свог времена (2 Тим 3, 6-8). Ако хришћанин устраје у било ком гријеху, он је попут тврдоглавог фараона и његових злих врачарских слуга.У књигама Старог завјета њихова имена се не наводе, а такође, се не помиње ни број. Више података о њима сачувала је древна јеврејска традиција, која се огледа у 2. посланици апостола Павла Тимотеју 3, 8. ПЈЕСМА 6. Ирмос: Завапих свим срцем својим к милосрдном Богу, и чу ме из ада преисподњега, и изведе из трулежи живот мој. Устани и победи телесне страсти, као Исус Амалика; и као Гаваоњане, лажљиве помисли увек побеђујући. Бог заповеда, душо, прођи текућу природу времена као некада Ковчег, и постани наследница оне обећане земље. Као што си спасао Петра који је завапио, спаси и мене, Спаситељу, стигавши до мене; избави ме од звери, пруживши руку своју, и изведи из дубине греха. Знам Те као тихо пристаниште, Владико, Владико Христе; но похитавши избави ме из безданих дубина греха и очајања. Исус Навин - вођа Израиљаца на путу ка Обећаној земљи током Изласка из Египта. Он је био један од дванаест ухода Израиља које је послао Мојсије да истражују Ханан (Бр 13, 1-16). Послије смрти пророка Мојсија, предводио је свети рат Израиљаца против злих паганских племена која су насељавала Палестину. Једини он и Халев ушли су у Обећану земљу са неколико стотина хиљада Јевреја, који су са Мојсијем изашли из Мисира. Амаличани, Амалик - народ који је од давнина заузимао земље између Синајског полуострва и југозападне Палестине, до граница Египта и Арабије. Амаличани су напали Израиљце током њиховог изласка из Египта. Између њих је дошло до битке у којој је молитва пророка Мојсија помогла Израиљцима да побиједе. Када би Мојсије подигао руке у облику крста, Јевреји би побјеђивали, а када су његове руке (а са њима и молитва) ослабиле, побјеђивали су Амаличани. Мојсијево крстообразно држање руку увис праобраз је побједничког Крста Господњег (2 Мојс 17, 8-16). Посљедње помињање Амаличана у Старом завјету налази се у 2 Цар 8. глава, гдје се каже да је земљу и злато Амаличана освојио цар Давид. Гаваонци - становници палестинског паганског града Гаваона, који су требали бити истријебљени како је то Господ заповиједио Израиљцима под вођством Исуса Навина због њихових безакоња. Сазнавши за ову застрашујућу заповијест, лукави Гаваонции дошли су у израиљски логор под маском сиромашних луталица из далеких земаља и приморали Израиљце да се закуну у Бога да их неће додирнути: "отидоше и начинише се посланици, и узеше старе торбе на своје магарце и старе мјехове винске, подеране и искрпљене, и обућу стару и искрпљену на ноге своје, и хаљине старе на се; и сав хљеб што понесоше на пут бјеше сух и пљеснив. И отидоше к Исусу у око у Галгалу, и рекоше њему и људима Израиљцима: дођосмо из даљне земље; хајде ухватите вјеру с нама". Када су Јевреји дошли "у градове њихове трећи дан" сазнали да су ти људи уствари становници Гаваона, више им нису могли наудити јер су се заклели: "И не побише их синови Израиљеви, јер им се кнезови од збора заклеше Господом Богом Израиљевијем". Израиљци су оставили Гаваонце живе, присиљавајући их да носе воду и цијепају дрва: "нека остану у животу, па нека сијеку дрва и носе воду свему збору, како им кнезови казаше". ПЈЕСМА 7. Ирмос: Сагрешисмо, безаконовасмо, неправедно поступасмо пред Тобом; нити сачувасмо, нити извршисмо што си нам заповедио, но не напусти нас сасвим, Боже отаца. Душо, нагомилала си драговољно Манасијине злочине, поставивши страсти као гадости, и увећала гњев Божји против себе; но угледајући се усрдно и на његово покајање, стекни умилење. Авај мени, душо моја, угледала си се на Ахавове грозоте, поставши пребивалиште телесних нечистота, и срамни сасуд страсти; но из дубине своје уздахни, и кажи Богу грехе своје. Затвори се над тобом небо, душо моја, и глад за Богом постиже те, кад се, као некад Ахав, не покори речима Илије Тесвићанина; но угледај се на Сарептску удовицу и нахрани душу пророка. Илија некада спали два посланства Језавељина од по педесет људи, када срамне пророке погуби на изобличење Ахавово; но бежи од угледања на њих двоје, душо, и снажи се. Манасија - јудејски цар (687-642. п. н. е.). Владао је 45 година. Син побожног цара Језекије. Одликовао се посебном опакошћу, био је идолопоклоник и склонио је читав јеврејски народ на идолопоклонство (2 Цар 21, 1-18). „Своје синове је провео кроз огањ“, тј. спалио их је живе као жртву Молоху, а такође је поставио идол Астартин у храм Божји. Поред тога, Манасија је пролио пуно невине крви. Резултат гријеха који је Манасија посијао међу Јеврејима било је вавилонско ропство народа. На крају своје сурове владавине, заробили су га Асирци који су заузели Јерусалим, одвевши га у ланцима у Вавилон. Током дугих година заточеништва, цар Манасија се покајао за своја злодјела. Након што су му Асирци дозволили да се врати у Јерусалим, гдје је окончао дане не враћајући се својим бившим неправдама. Плод Манасијиног покајања била је молитва. „И чињаше што је зло пред Господом по гаднијем дјелима народа, које Господ одагна испред синова Израиљевијех; Јер опет начини висине, које бјеше потро Језекија отац његов, и подиже олтаре Валу, и начини луг као што бјеше начинио Ахав цар Израиљев, и клањаше се свој војсци небеској и служаше јој. И начини олтаре у дому Господњем, за који бјеше рекао Господ: у Јерусалиму ћу намјестити име своје; Начини олтаре свој војсци небеској у два тријема дома Господњега. И сина својега проведе кроз огањ, и врачаше и гаташе, и уреди оне што се договарају с духовима и врачаре; и чињаше врло много што је зло пред Господом, гњевећи га. И постави резан лик шумски који начини у дому, за који бјеше рекао Господ Давиду и Соломуну сину његову“ (2Цар 21, 2-7). Молитва цара Манасије у часослову:„Ти си, Господе, по мноштву доброте Твоје, обећао покајање и опроштење онима који Ти сагрешише, и мноштвом милосрђа Твога одредио си покајање грешницима за спасење. Ти, дакле, Господе Боже Сила, ниси одредио покајање праведнима, Авраму и Исаку и Јакову, који ти не сагрешише, него си одредио покајање мени грешноме, јер сагреших више од песка морскога. Умножише се безакоња моја, Господе, умножише се безакоња моја, и нисам достојан погледати и видети висину небеску због мноштва неправди мојих, будући свезан многим оковима железним, да не могу уздићи главу своју, и нема ми олакшања. Јер изазвах срџбу Твоју, и зло пред Тобом учиних, не чинивши вољу Твоју, и не сачувавши заповести Твоје. И сада, преклањам колена срца свога, тражећи од Тебе благости: Сагреших, Господе, сагреших, и знам моја безакоња. Но иштем молећи се: Опрости ми, Господе, опрости ми, и немој ме погубити са безакоњима мојим, нити ћеш довека у гневу задржати зла моја, нити ме осудити у дубине земље. Јер си Ти, Боже, Бог оних који се кају, и на мени ћеш пројавити сву доброту Твоју, јер ћеш ме као недостојнога спасити, по многој милости Твојој, и хвалићу Те свагда у све дане живота мога. Јер Теби певају све Силе Небеске, и Твоја је слава у векове векова. Амин". Ахаав (Ахав) — цар Израиљског царства (873-852 прије Христа). Оженио је Језавељу, кћерком незнабожачког сидонског цара, увео је у Израиљ култ Вала и Астарте. Ахав је својим безбожништвом развратио готово сав народ. Подигао је прогон против Божјих пророка. Један од ријетких преживјелих пророка био је Илија. Казна за Ахавово безакоње и идолопоклонство народа била је суша и опсада израиљских градова од стране Сиријаца. Желећи да Ахава преобрати у покајање, Господ је Ахаву чудесно додијелио побједу над сиријском војском од више хиљада. Али, приписујући побједу себи и постајући горд, Ахав је ступио у отворени рат са Сиријом, у којем је, без Божје помоћи, поражен и насумично је убијен стрелицом једног од сиријских војника (1 Цар 16, 28 -22: 40). Илија Тесвићанин („мој Бог је Јахве“) - велики пророк у Сјеверном царству, у 9. вијеку. Био је из града Тесве у израиљском царству. Живио је у пустињи за Јорданом, и ходио је у хаљинама од камиље длаке, опасан кожним појасом. Проповиједао је у Израиљу током доба жестоког прогона злог цара Ахава и његове супруге Језавеље. Као казна за идолопоклонство, у Израиљу започела је суша која се завршила тек након молитве пророка Илије.На брду Кармилу Илија је водио расправу с Валовим свештеницима да би се одлучило чија је вјера у Бога истинита (Илија се молио Богу израиљском, и он је пустио огањ с неба и запалио приложене жртве - 1 Цар 18). Бог је Илију узнио на небо у ватреним колима (1 Цар 16, 28 - 2. Цар 2,15). Сарептска удовица - становница Сарепте, града на југу модерног Либана. Удовица која је склонила пророка Илију и у данима глади дијелила му је- жена злог цара Ахава, ћерка сидонског краља. Са Сидона је донела култ Баала и Астарте и свештенике ових идола. Заједно са краљем Ахавом, Језабела је била сурови прогонитељ пророка. После погубљења многих божијих пророка од стране Ахава, Илија је пред свим људима доказао да су Валови, а не Божји пророци били лажни. Илија је молитвом спустио ватру с Неба на жртву, док пагански свештеници Језавеље то нису могли учинити. Тада су људи запленили 850 паганских свештеника, које је погубио пророк Илија. (1. Краљевима 18: 17-40). После Ахабове смрти, педесет Језавелиних војника дошло је да ухвати пророка Илију због прогона новог краља - њеног сина Ахазије - за идолопоклонство. Пророк Илија је својом молитвом спустио на њих ватру с Неба и спалио их. То није уплашило краља Охазију и он је поново послао педесет војника, који су чекали исту судбину (2. Краљевима 1). Ахазија и Језабела, попут Ахава, суочили су се са прераном смрћу као казна за своје безакоње. Ахазија је испао кроз прозор и умро две године након приступања, завереници су његову мајку Језавелу избацили кроз прозор и оставили њено тело на улици да га пси растргну. Језавеља - жена злог цара Ахава, кћерка сидонског цара. Са Сидона је донијела култ Ваала и Астарте и жречеве ових идола. Заједно са царем Ахавом, Језавеља је била сурови прогонитељ пророка. Послије погубљења многих божијих пророка од стране Ахава, Илија је пред свим људима доказао да су Валови, а не Божји пророци били лажни. Илија је молитвом спустио ватру с Неба на жртву, док пагански свештеници Језавеље то нису могли учинити. Ахазија и Језавеља, попут Ахава, суочили су се са прераном смрћу као казном за своје безакоње. Ахазија је умро двије године након зацарења, док су завјереници његову мајку Језавељу избацили кроз прозор и оставили њено тијело на улици да га пси растргну. ПЈЕСМА 8. Ирмос:Онога Кога славе војске небеске, и пред Ким дрхте Херувими и Серафими, све што дише и сва твар, појте, благосиљајте и преузносите у све векове. Правосудни Спасе, помилуј и избави ме од огња и претње, које ћу на Суду оправдано претрпети; опрости ми пре смрти врлинама и покајањем. Као разбојник вапијем Ти: помози ми! Као Петар, плачем горко; Као цариник вичем: опрости ми, Спасе! Као блудница плачем; прими моје ридање као некада Хананејкино. Исцели, Спасе, гнојавост ништавне душе моје, једини Лекару; стави ми завој, и јелеј и вино - дело покајања, умилење са сузама. Угледајући се на Хананејку и ја вапијем: помилуј ме, Сине Давидов! Дотичем се краја одеће, као крвоточива жена; плачем као Марта и Марија над Лазарем. Петар -Христов апостол. Звао се (прије апостолства) Симон. Родом Јеврејин, син Јонин, из племена Симеонова, брат светог апостола Андреје Првозваног, из малог и незнатног галилејског градића Витсаиде у Палестини. Ожењен кћерком Аристовула, брата светог апостола Варнаве. Имао једног сина и једну кћерку. Симон-Петзар је био човјек неписмен, али простодушан и богобојажљив, држао је заповести Господње и ходио пред Господом без мане у свима дјелима својим. Као рибара на Тиверијадском језеру, њега и брата Андреја Првозваног, Христос је позвао да Га слиједе и постану његови ученици. Након што се трипут одрекао Христа (Мт 26, 69-75; Мк 14, 66-72; Лк 22, 55-62; Јн 18, 15-18, 18, 25-27), остатак живота оплакивао је свој поступак. Хананејка- Сирофеничанка која се, упркос томе што је била незнабошкиња, молила да Христос излијечи њену кћерку (истјера демона из кћери њезине) (Мк 7, 24-30). Син Давидов - тако су Јевреји називали Христа, јер је био потомак цара Давида, што су пророци предсказивали у Старом завјету. Јеванђелист Матеј у 1. глави износи родослов /генеалогију/ показујући да је Исус, по људској линији, био директан потомак Давида, кроз Јосифа, Исусовог законитог оца. Марта и Марија - Лазареве сестре из Витаније, у чијој је кући Христос боравио. У Јеванђељу по Луки (Лк 10, 38-42) Господ прекоријева Марту због чињенице да јој је стало до многих ствари, али не и до главне ствари - поуке у Ријечи Божјој. Лазар - Христов пријатељ, над којим је учињено једно од најславнијих чуда Господа Исуса Христа. Господ је васкрсао Лазара, који је умро од изненадне болести, четвртог дана након његове смрти, када су га Марта и Марија горко оплакивале и положиле у гроб, одакле је већ продирао смрад трулежног тијела. Васкрсење Лазара, којем су свједочили многи људи, ојачало је вјеру обичних Израиљаца у Исуса као Месију, а након Христовог распећа утврдио је апостоле у нади у Његово васкрсење. Овај догађај је био разлог што су сљедећег дана хиљаде људи поздравиле Спаситеља палминим гранчицама током Његовог уласка у Јерусалим, а књижевници и фарисеји, видјећи колико људи вјерује у Њега, одлучили су да ухвате Христа (Јн 11, 1 -12, 11). Сјећање на праведног Лазара прославља се у суботу пред празник Господњег уласка у Јерусалим („Лазарева субота“). Послије његовог васкрсења, праведни Лазар је живио још тридесет година и био је епископ на острву Криту. ПЈЕСМА 9. Ирмос: Од бесеменог зачећа рођење неизрециво, од Матере безмужне нетрулежни пород, јер Божје рођење обнавља природе. Зато Те сви нараштаји, као Богоневестну Матер, православно величамо. Христос Логос исцељујући болести проповедаше Јеванђеље сиромашнима; хроме лечаше, са цариницима јеђаше, са грешницима разговараше. Јаировој кћери, која беше умрла, поврати душу додиром руке. Цариник се спасе, и блудница постаде целомудрена, а фарисеј, хвалећи се, би осуђен; јер цариник вапијаше: очисти ме! а блудница - помилуј ме! Фарисеј пак, хваљаше се, говорећи: Боже благодарим Ти! и остале безумне речи. Закхеј беше цариник, па ипак се спасе, а фарисеј Симон саблажњаваше се; блудница пак примаше разрешење грехова од Онога Који има силу отпуштати грехе; њу, душо, труди се да подражаваш. О бедна душо моја, ниси се угледала на блудницу, која узевши алавастар мира, са сузама умиваше, а косом отираше ноге Спаситељу, Који цепаше списак њених старих сагрешења. Дознала си, душо моја, за градове којима Христос проповеда Јеванђеље, како бише проклети. Побој се казне, да не будеш као они, јер их Господ, упоредивши са Содомљанима, чак до пакла осуди. Душо моја, немој се очајањем показати гора чувши за веру Хананејке, чија се кћер речју Божјом исцели; него и ти, као она, завапи из дубине срца Христу: Сине Давидов, спаси и мене. Јаир - старјешина синагоге у Капернауму, чију је кћерку васкрсао Спаситељ (Мк 5, 22-43) Закхеј - цариник у граду Јерихону, кроз који је Спаситељ пролазио. Закхеј је толико чезнуо да види Христа да је прешао преко своје гордости и попео се на дрво да би Га могао видјети иза мноштва људи који су окружили Спаситеља. Али Господ се окренуо Закхеју и, дозивајући га именом, рекао је да ће боравитиу његовој кући. Себични Закхеј се покајао и дао половину свог имања сиромашнима (Лк 19, 1-10). Симон - фарисеј који је позвао Христа да вечера с њим и осудио Га због тога што је дозволио да Га додирне грешница - покајана жена која је Исусу "...донесе мирис у суду од алавастра. И ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и цјеливаше ноге његове, и мазаше мирисом". Као одговор, Господ је укорио фарисеја,јер супротно источњачком гостопримству, није помазао Спаситељеву главу уљем и није му опрао ноге, и рекао: „Опраштају јој се гријеси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има“ (Лк 7, 36-50).
Литургија пређеосвећених дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као „Литургија Четрдесетнице”.
У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, вријеме поста и у суштини то није права Литургија него уобичајено вечерње коме се придодају одређене молитве и прозбе узете из литургија преко којих се припремамо за Свето причешће. Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених дарова”. Према томе, она се разликује од литургија Св. Јована Златоуста и Св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење Светих дарова. У току „Литургије Велике четрдесетнице” приносимо „пређеосвећене”, тј. Свете дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови Свети дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо. У току Великог поста, пуна Литургија служи се само суботом и недјељом док се Литургија пређеосвећених дарова служи сриједом и петком првих шест седмицâ Велике четрдесетнице; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику сриједу. Вашој пажњи препоручујемо филм о Литургији пређеосвећених дарова у коме ову централну великопосну службу објашњава блаженопочивши Митрополит црногорско – приморски Амфилохије. Филм је снимљен са благословом блаженог спомена Патријарха српског г. Павла у продукцији Одбора за вјерску наставу Архиепископије београдско – карловачке. Извор: Радио Светигора Свети синод Буграске православне цркве једногласно је изабрао 54-годишњег митрополита врачанског Григорија за мјестобјуститеља трона БПЦ и предсједника Светог синода. Митрополит Григориј биће одговоран за избор новог патријарха, који би требало да буде организован и одржан у наредна 4 мјесеца. Мјестобјуститељ трона БПЦ и предсједник Светог синода обављаће и дужност митрополита софијског, рекао је портпарол Светог синода епископ старозагорски Кипријан. За патријарха може бити изабрано 9 од 13 митрополита. У складу са Статутом Бугарске православне цркве – они треба да имају навршених 50 година и да су митрополити најмање 5 година. Новог поглавара БПЦ изабраће Патријаршијски изборни црквени сабор. Седам дана прије засиједања Патријаршијског изборног црквеног сабора, Свети синод мора да изабере три кандидата. Они ће бити представљени Патријаршијском изборном црквеном сабору, који ће једног од њих изабрати за новог патријарха. Да подсјетимо, највиша функција БПЦ упражњена је након смрти патријарха бугарског и митрополита софијског Неофита 13. марта 2024. године. Сахрањен је у цркви Свете Недјеље у Софији. |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
April 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|