 Преподобни Никита Исповједник (Мидикијски), игуман Мидикијског манастира, рођен је (око 760. године) у Кесарији Витинијској (сјеверозападно од Мале Азије) у побожној породици. Мајка му је умрла 8. дана након његовог рођења, а отац, по имену Филарет, положио је монашке завјете. Дијете је остало на бризи баке која га је одгајала у истинском хришћанском духу. Од својих младалачких година свети Никита је служио у цркви и био послушан отшелнику Стефану. Са његовим благословом, свети Никита је кренуо пут Мидикијског манастира, гдје је свети Никифор био игуман.
Након седам година честитог живота у манастиру, познатом по строгости устава, преподобни Никита је рукоположен за презвитера. Преподобни Никифор, знајући свети живот младог монаха, повјерио му је управу над манастиром, пошто је и сам био тешко болестан. Не штедећи труда, преп. Никита је почео да брине о просперитету и напретку манастира. Личним примјером и строгим монашким животом поучавао је братију. Убрзо је слава о високом манастирском животу привукла многе који су тамо тражили спас. Послије неколико година број монаха се повећао на 100. Када је преп. Никифор у дубокој старости отишао Господу, браћа су једногласно изабрала преп. Никиту за игумана. Господ је удостојио Светог Никиту даром да чини чудеса. Његовом молитвом глувонијемом дјетету вратио се дар говора; двије опсједнуте жене су излијечене; и многи други боесни излијечени су од својих болести. Тих година, под царем Лавом Јерменином (813–820), поново се наставља иконоборачка јерес и појачава се прогон светих икона. Православни епископи су протјерани. У Цариграду је 815. године сазван сабор јеретика, на коме су свргнули светог патријарха Никифора (806-815; + 828), а на његово мјесто изабрали су јеретика Теодота. На мјесто прогнаних и затворених православних епископа постављени су и јеретици. Цар је код себе сазвао игумане свих манастира и покушао да их привуче иконоборачкој јереси. Међу онима које су позвали био је и преп. Никита, који се чврсто залагао за православно исповиједање. По његовом примјеру, сви игумани су остали вјерни поштовању светих икона. Због тога су стављени у затвор. Тада су цар и лажни патријарх Теодот одлучили да лукавством ухвате упорне. Речено им је да ће цар свима дати слободу и дозволити поштовање икона под једним условом: ако се причесте од лажног патријарха Теодота. Дуго је преподобни размишљао да ли може да уђе у црквену заједницу са јеретиком, али су га други затвореници молили да причести с њима. Попустивши њиховим молитвама, преп. Никита отишао је у цркву, гдје су биле постављене иконе за превару исповједника, и причестио се. Али када се вратио у свој манастир и видио да се прогон икона наставља, покајао се за своје дјело, вратио се у Цариград и почео неустрашиво да осуђује иконоборачку јерес. Преподобни Никита је поново затворен на острву Св. Гликерија у Пропонтису, мјесту насупрот Никомидији, гдје је био шест година, све до смрти цара Лава Јерменина. Тамо је, трпећи глад и тугу, преп. Никита снагом својих молитви чинио чуда: на његову молитву фригијски цар је отпустио два заробљеника без откупнине; три човјека који су доживјели бродолом, на молитву преп. Никите, таласи су избацили на обалу. Након смрти цара Лава Јерменина, царство је преузео правовјерни цар Михаил Валвос (820–829), који ослободи све православне страдалнике. Никита се повуче у једно усамљено мјесто у близини Цариграда, гдје у молитви и благодарењу Богу на свему проведе своје посљедње дане земнога живота. 824. године, преп. Никита се упокојио у Господу. Његово тијело су бродом у Мидијски манастир превезли епископ Ефески Теофило и солунски архиепископ Јосиф. На путу до манастира, погребну поворку са мноштвом монаха и мирјана дочекао је епископ Плусијадски Павле. Многа исцјељења су се десила на гробу преп. Никите. Мошти му бише положене до гробнице његовог духовног оца Никифора и његовог друга Атанасија. Након тога, чудеса су се догађала на светитељевом гробу. Умро је 3. априла 824. године. Српска православна црква слави га 3. априла по јулијанском, а 16. априла по грегоријанском календару. |