 Током владавине цара Константина Великог (337), када је хришћанска вјера превладала над незнабоштвом, у многим градовима су изграђене цркве, а незнабожачки храмови уништавани. Многи хришћански епископи тада су од цара добили право да уништавају идолопоклоничке храмове, међу којима је био и епископ Аретуски Марко - човјек побожан, свет и реван у ширењу истинске вјере.У царству су убрзо избили страшни немири: војници су убили многе цареве рођаке и жељели су да убију његове нећаке Гала и Јулијана. Спасио их је епископ Аретусе (Аретусија или Аретуса-град у Сирији) скривајући их у цркви. Послије Константинове смрти било је много немира друге врсте; његов насљедник Констанције штитио је аријанце, а прогонио православне. Након Констанција, на престо је ступио Јулијан, којег је епископ Марко спасио од смрти (свети Марко бјеше један од оних што сакрише богомрског цара Јулијана, када су га још као дијете гонили и хтјели да га убију). Од малих ногу Јулијан је мрзио хришћанску вјеру, за коју се претварао да је исповиједа под Констанцијем. Када је постао цар, одмах је изјавио да подржава паганизам. Користио је сва средства да понизи, угњетава и вријеђа хришћане. Јулијан је издао декрет да идолске храмове које су уништили хришћани треба обновити на штету оних који су их уништили. Градске власти Аретусе затражиле су од њега средства за обнову храмова које је срушио за вријеме Констанција. Владика је одговорио да нема новца, али чак и да има, не би дао ништа за незнабожачки храм. Знало се да је заиста сиромашан, а градске власти су му, смањујући захтјеве, коначно наложиле да плати биједну суму, пријетећи му казном у случају непослушности. Тада су против хришћана започели страшни прогони од стране незнабожаца, које је цар подстакао. У многим градовима паганско становништво убијало је хришћане и тешко их мучило. Остарели епископ се није плашио опасности и поновио је своје одбијање. Потом су га предали разбесњелом народу. Тукли су светог старца, вукли га улицама, гађали камењем, мучили га до смрти, али нису могли савладати његову чврстину. Једва жив, старац се ипак није предавао. На крају га је гувернер града спасио из руку мучитеља. Према историчару блаженом Теодориту, многи грађани Аретусе, чудећи се чврстини светог старца, преобратили су се у хришћанску вјеру.
|