 14. априла Православна Црква слави помен преподобне Марије Египћанке (+ 522 год). Преподобна Марија Египћанка је рођена у V вијеку у Египту и била је, како кажу, тешко дијете. У доби од 12 година, дјевојчица је побјегла од куће и отишла у потрази за авантуром у Александрију - највећи град царства послије Рима. Тамо су се све њене авантуре врло брзо свеле на обичан разврат. Провела је седамнаест година у непрекидном разврату. Прељуба за њу није била начин зараде, јер је само у њој дјевојчица пронашла једини и главни смисао свог постојања. Сама је говорила да је била гоњена једино „неутаживом жељом и неукротивом страшћу“ Једног дана ушла је на брод који је превозио ходочаснике у Јерусалим. Али Марија није кренула на ово путовање уопште због поштовања хришћанских светиња. Циљ су јој били млади морнари са којима је провела цијело путовање у уобичајеним забавама. Дошавши у Јерусалим, Марија је наставила свој развратнички живот, као и обично. Али једног дана, током великог празника- Воздвижења животворног крста Господњег- из радозналости је одлучила да оде у јерусалимски храм. И са ужасом је открила да то не може. Неколико пута је покушала да уђе у храм заједно са мноштвом ходочасника. И сваки пут, чим је нога додирнула праг, нека чудна сила би је гурала назад, а сви остали слободно су пролазили унутра. Све ово би се наравно могло рачунати као случајност. Али Марија је овдје видјела сасвим одређено значење. Одједном је схватила да ју је распуштени живот одвојио од Бога, а тјелесни ужици блокирали су Небо у њеној души. Марија се уплашила и почела да плаче. У припрати цркве висила је икона Богородице. Марија се никада раније није молила, али сада се, испред иконе, обратила Богородици и завјетовала се да ће промијенити свој живот. Након ове молитве, поново је покушала да пређе праг храма и сада је могла да уђе унутра са свима. Поклонивши се хришћанским светињама, Марија је отишла до ријеке Јордан. Тамо, на обали, у малој цркви Јована Крститеља, причестила се Тијелом и Крвљу Христовом. А сутрадан је прешла ријеку и отишла у пустињу како се никада не би вратила људима. Али ни тамо, далеко од уобичајених искушења великог града, Марија није пронашла мир за себе. Мушкарци, вино, бујни живот - свега овога, наравно, није било у пустињи. Али гдје можете да побјегнете од свог срца, које се сјећало свих грешних задовољстава претходних година и није жељело да их се одрекне? Суочавање са овом несрећом било је невјероватно тешко. И сваки пут када Марија више није имала снаге да се одупре страсти, спасило ју је сјећање на заклетву пред иконом. Схватила је да Богородица види све њене поступке, па чак и мисли, обратила се Богородици у молитви и затражила помоћ у испуњавању свог обећања. Марија је спавала на голој земљи. Јела је оскудну пустињску вегетацију. Али била је у стању да се потпуно ослободи од блудне страсти тек након седамнаест година тако интензивне борбе.  Манастир Јована Крститеља - вјероватно одавде Св. Зосима је изашао у сусрет Марији Египћанки Послије тога је провела још двије деценије у пустињи. Непосредно прије смрти, Марија је први пут у свих ових година срела човјека међу пијеском. Био је то лутајући монах Зосима, којем је испричала причу о свом животу. У то вријеме Марија Египћанка достигла је невјероватне висине светости. Зосима ју је видио како је прешла ријеку по води, а током молитве са уздигла од земље и молила се, стојећи у ваздуху. Упокојила се око 530. године. Св. Марија прославља се још и пете недјеље Часног поста када је Црква истиче вјерним у те посне дане као узор покајања. Предање о Марији Египћанки преносило се од уста до уста све док је га 7. вијеку није записао Софроније Јерусалимски.
Света Марија Египћанка је у православљу примјер како човјек може од великог грешника да постане велики праведник. Живот светитељке примјер је дубине човјековог грјехопада и његове благодати испуњене побуне истинским покајањем, вјером, молитвом и, истовремено, Божјом помоћи. Света Марија Египћанка, која је у почетку била жена грешница, уз помоћ Божјег чуда, покајала се, проводећи већи дио свог живота у великим подвижничким дјелима у жељи да искупи своје гријехе. Током Великог поста Православна црква њеним примјером још једном позива све вјернике да преиспитају свој живот и да се истински покају за своје гријехе. |