 Непрестано руководећи православне хришћане током Четрдесетнице ка освећујућим подвизима поста и покајања, Црква у богослужењу пете седмице теши и храбри оне који посте чињеницом да су прошли већ половину поста, и побуђује да ми „који смо преполовили свештени пут поста треба радосно да хитамо ка будућем васкрсењу“. Умножавајући при крају посног попришта побуде ка неослабљеном богоугодном животу, Црква и у петој недељи наставља да нас подсећа како смо ми, који падосмо у грех, слични онима које заробише, те нам заповеда уздање у Господњу милост. „Завапи Христу Богу који је распет за тебе, каже Црква, и који је добровољно примио ране: побрини се за мене, Господе, и спаси ме“. Свештене химне које Црква и данас поји на богослужењу пете седмице примљене су у VII и VIII веку од Софронија Јерусалимског, Андрије Критског и Студита – Јосифа и Теодора.
„Да људи не би били лењиви према духовним подвизима“, Црква током три дана пете седмице: четвртак, суботу и у васкрсни дан, пружа вернима нарочите подстицаје ка подвизима благочашћа. У четвртак на јутарњем богослужењу Црква поји цео Велики канон св. Андрије Критског и житије св. и преп. Марије Египћанке. Из тих разлога се читање канона св. Андрије Критског у четвртак пете седмице Великог поста негде још назива и стајање Марији Египћанки. Ђакон Ненад Илић: Пета недеља Великог поста Пета недеља Великог поста назива се и Глувна. У дневном рачунању времена на селу , „глуво доба“ – кад се све напољу смири и утиша, трајало је отприлике од десет увече до првих петлова. Крај дана, период пре новог почетка. Тако је и ово глуво доба поста, а већ следеће недеље настаће жамор Врбице и Цветне недеље. Васкрсење Лазарево као најава великог страдања после кога долази радост Васкрса – Први петлови. У поодмаклом посту опет се подсећамо на смисао поста као подвига. Зато је ова недеља посвећена великој подвижници и покајници Светој Марији Египћанки. Кад прочитамо житије наслутимо величину ове светитељке која је у младости живела развратно да би у Јерусалиму доживела потпуно обраћење кад јој је непозната сила затворила улаз у храм. Живот поосле тога је провела тражећи чистоћу и близину Божију у Јорданској пустињи. Провиђењем Божијим није се упокојила док је у пустињи није пронашао старац свештеник Зосима и причестио је. Лако је тако далеке догађаје претворити у причицу. Само за тренутак маштом пробајмо да се нађемо у кожи усамљене жене која године и године проводи сама у пустињи у времену опаснијем од овог данас… На иконама се инсистира на испошћености тела некадашње развратнице. Не зато што се телесност презире, већ што тело које већ за живота личи на свете мошти, указује на веће достојанство материје. Тело светитеља постаје подручје трајног додира овог и оног света. Отуда и исцелитељска моћ многих моштију. * На недељној Литургији читају се два Јеванђеља. О Покајаној грешници (које се везује за велику покајницу и подвижницу Свету Марију Египћанку – њој је недеља посвећена) и Јеванђеље у коме Христос предсказује ученицима своја страдања. Пошто су чули о Христовом страдању и васкрсењу, дечије отворено Јаков и Јован прилазе учитељу са жељом да им допусти да седе одмах до њега лево и десно у слави Његовој. Остали се ученици такође дечије искрено, у љубомори, наљуте на њих. „А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.“ (Мк 10,42-45). У ситуацији коју је Христос разрешио божанским саветом-заповешћу управо се крије проблем који је Свети Николај Српски уочио као можда највећи проблем његових вољених Срба. „Умна помраченост код српских народних старешина у старије време и српске такозване интелигенције у новије време долазила је од безобзирног гажења једне велике заповести Христове. Та заповест гласи: ‘Али међу вама да не буде тако (као међу незнабошцима), него који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи, и који хоће да буде међу вама први нека вам буде слуга’. Другом приликом опет заповедио је својима, да се не отимају о прва места, као фарисеји, него нека седају на последње место. Јер, вели, ‘сваки који се издиже, биће понижен, а који се понизује биће подигнут’ (Лк14, 11). Од свих заповести Господњих, Срби су најрадије и најчешће газили ову заповест. Борба за првенство међутим доносила им је градобитне поразе и ударце. И после осамсто година искуства и учења Срби ни до данас нису научили ту једино спасавајућу за њих заповест Христову. Зато и стоје, сваке деценије или две, пред градобитном страхом.“ * На недељној Литургији читају се Јеванђеља која нас подсећају на потребу покајања и појачаног подвига и друго које говори о долазећим Христовим страдањима и о томе да ко жели да буде први треба свима да служи. То о потреби увођења такмичења у служењу другима, а не у томе ко ће да зграби више власти, још увек је највећи задатак за нас Србе. Свети Николај Српски осим што нам је оставио задатак да се позабавимо том највећом маном нас као групе, заједнице, оставио нам је и једну лепу заједничку покајну молитву, која нам може помоћи. СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ, ПОКАЈНА МОЛИТВА Кајемо се прво за себе и у свему што згрешисмо и Божију прекршисмо и образ окаљасмо, било лагањем или крадењем, било злобом и пакошћу, било развратом или отимањем, или варањем или коцкањем, било псовањем или хуљењем светиње или клеветањем и оговарањем ближњих својих, било маловерством и саблажњавањем својих ближњих; кајемо се за безбројне грехове своје знане и незнане, вољне и безвољне, било словом или делом, помишљу, било јавне или тајне. Потом се кајемо за све грехе оних духовника и свештеника који у чему год згрешише пред господом Богом и Светим Савом, било да малаксаше у вери или страху божијем; или ослабише у љубави братској. Кајемо се за грехе оних наших народних првака и вођа, који без страха Божијег и љубави према народу злоупотребише своју власт на народну и привремену несрећу а на вечну пропаст себе и свога порода. Кајемо се и за све неправде свих неправедних судија, кајемо се за пороке порочних, за страсти острашћених, за убиства убица, за насиље насилних, за свађе и деобу међу браћом, за све суровости јачега над слабијим, и за све немилости имућних наспрам сиромашних, и за све баналности и вулгарности које се могу чути широм свете земље наше! Кајемо се и за све оне који све славе а свеце псују, крсту се клањају а крст псују, црквом се хвале а у цркву не иду, српство величају а Србе цепају, државом се поносе а државу штете. Скрушено се кајемо, опрости нам, Господе! Слава ти, Боже наш, слава ти Творче и Спаситељу наш на век века. Амин. СТАРЕЧНИК Ава Пимен и брат која спава на молитви Неки старци дођоше ави Пимену и упиташе га: – Ако видимо да братија спава током заједничке молитве, да ли да их будимо? Ава Пимен одговори: – Ако видим брата како спава, ја му положим главу на своја кољена и пусатим да се одмори. Онда један од стараца рече: – Како ћеш се оправдати пред Богом? Ава Пимен одговори: – Кажем Богу: Ти си рекао „извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега“. Извор |