У Недељу Крстопоклону, када молитвено прослављамо празник Благовести, 7. априла 2024. године, торжествено и литургијски прослављена су три јубилеја Преподобног Оца Јустина Ћелијског - 130 година од рођења, 45 од престављења Господу и 10 година од преноса моштију. Светом архијерејском Литургијом у заветном храму Преподобног Оца Јустина у манастиру Ћелије началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење Митрополита берлинског Руске Заграничне Цркве г. Марка, Преосвећене господе Епископа: врањског Пахомија, шумадијског Јована, браничевског Игнатија, рашко-призренског Теодосија, тимочког Илариона, нишког Арсенија, осечко-пољског и барањског Херувима, ваљевског Исихија, шабачког Јеротеја, ремезијанског Стефана и топличког Петра, као и свештенства и свештеномонаштва из више епархија. Светој Литургији молитвено је присуствовало сестринство манастира Ћелије на челу са игуманијом мати Гликеријом, свештенство и монаштво, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, као и многобројни верни народ.
У архипастирској беседи, Патријарх Порфирије је рекао да је данас промисао Божији устројио да на Благовести славимо и Крстопоклону недељу. У средини поста, богомудро, Црква нам поставља крст, Крстопоклону недељу, да буде извор снаге, да буде оријентир, да буде знак и знамење у току поста када пролазимо разне подвиге, чинимо напоре и имамо многа искушења. У току ове недеље чујемо речи Христове громогласно, чудесно оне звуче данас – Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој и пође за мном. И ове речи данас продубљују празник Благовести и оне нам још једанпут потврђују шта је то Пресвета Богородица учинила, потврђују да је узела крст свој и пошла за Христом одрекавши се себе. Узимање крста Христовог и одрицање од себе није нешто што се тиче нашег спољашњег бића, не тиче се географије, то не значи да напустимо географски, топографски своју браћу и сестре, своје родитеље, то не значи да оставимо своју креативност и стваралаштво, да зидамо и градимо, то не значи да оставимо своје свакодневно деловање и делатност. Узети крст свој и поћи за Христом, одрећи се себе Њега ради, Јеванђеља Његовог тиче се нашег унутарњег бића, како кажу богомудри оци подвижници, тиче се нашег етоса. Те речи значе определити се да будемо увек са Христом, да Он постане наша мера, да Он, како каже Апостол Павле – живи у нама.
Славећи Пресвету Богородицу, славећи Крстопоклону недељу налазимо се у манастиру Ћелије. Налазимо се на своме извору. Има више наших постојбина, има више парадоксално као што је то иначе у нашој вери – наших родних места. Једно родно место, једно место нашег порекла јесте Косово и Метохија, то је и манастир Хиландар и много је таквих места у нашем народу и нашој Цркви. Једно од родних места, једно од постојбина, место духовног рађања наше генерације јесу Ћелије свете, јесу, не због своје географије него због своје духовности и духовне снаге, због чињенице да је овде живео онај који је добио на крштењу име по Благовестима, алу и онај који је означен именом философа, философије Христове - Свети Јустин Ћелијски, Свети Јустин нови. У најтежа времена за наш народ он је благовестио и истовремено распет био, не на силу, иако је био прогањан и силом овог света, него изнутра добровољно распео свој ум, своје срце, своју вољу на крсту Христовом, да би у њему заживео Христос, да би кроз њега проговорила благовест о спасењу у Христу. У најтежа тамна и мрачна времена са овог места потекле су благе вести о Христу као спаситељу и напојиле сваки педаљ наше земље и нахраниле многе и многе душе у нашем народу који је тумарао по беспућима. Овде на овом месту сабирали су се и долазили многи и проналазили Христа. Зато, наш народ из овог семена, са овог места проклијао је и данас даје дивне благодатне многе плодове, нагласио је Првојерарх Српске Православне Цркве. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије уручио је Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију орден Светог Јустина Ћелијског, као и икону овог светитеља. После свете Литургије освештани су славски дарови. Извор: ​ТВ Храм

У темеље нове школе и вртића у Доњем Црњелову положена су три камена из Студенице, Хиландара и Пећке патријаршије, са поруком да народ Семберије треба да остане на путу Светосавља, поручио је градоначелник Бијељине Љубиша Петровић. Арсен Арсеновић је бивши ђак мале школе у Доњем Црњелову, данас као родитељ, срећан је што ће његово четворо дјеце школовати се у новом објекту. 
“Црњелово је велико село и заслужује улагања. Ова стара школа је дотрајала, тако да је овај дан велики за све нас, јер ћемо добити нову школу”, каже Арсеновић. За бивше и садашње просвјетне раднике изградња нове сеоске школе је велики догађај који потврђује да село живи и опстаје све док школско звоно окупља најмлађи нараштај. 
“Нисам никада имала проблема са дјецом и родитељима, а радила сам у овом селу више од три деценије. За мене је овај дан веома важан јер ће дјеца имати боље услове за школовање”, прича Марица Крбањевић, учитељица у пензији. “Ово је историјски дан за мјештане Црњелова, јер све док се граде школе биће и дјеце”, каже Драган Максимовић, професор разредне наставе. Да наше школство иде путем Светосавља, потврђују и три камена која су уграђена у темеље новог објекта. 
“Камен из манастира Студенице је стигао у Доње Црњелово, затим камен из Хиландара и трећи камен из Пећке патријаршије”, истиче Љубиша Петровић, градоначелник Бијељине. Већ у септембру 2025 године очекује се да ђаци сједну у школске клупе, а све трошкове изградње и опремања сноси Градска управа. Упоредо са полагањем камена темљца, посађен је и храст који симболизује снагу која је једна од главних особина народа Црњелова. Извор: РТВ БН

Братство Гроба Господњег, предвођено Његовим Блаженством Патријархом Теофилом III, упутило је 2. априла васкршње честитке западним црквама Јерусалима, које су у недјељу славиле Васкрсење Христово. Делегација Јерусалимске Патријаршије упутила се најприје ка Фрањевачком братству код Нове капије (The New Gate), гдје је примио делегацију Патријаршије отац Франческо Патон, чувар Свете земље​. Делегација се потом упутила у Латинску Патријаршију у Јерусалиму, гдје је братство примио Његово Блаженство кардинал Пјербатиста Пицабала, латински патријарх Јерусалима, са епископима и свештеницима у пратњи. Њихова блаженства су размијенила пасхалне поздраве и говоре, истичући важност вере и стрпљења. Јерусалимска црква захвалила је хришћанским заједницама Свете земље на промовисању миротворства, преноси jerusalem-patriarchate.info.
Патријарх Теофило изразио је захвалност што су се цркве и хришћанске заједнице Свете земље ујединиле у настојању да се зауставе сви облици насиља.
„Ми се не колебамо у нашим позивима на хитан и одржив прекид ватре, ослобађање талаца, ефикасну испоруку хуманитарне помоћи, безбједан приступ медицинском особљу и залихама и усвајање нове резолуције која ће утрти пут миру која обећава будућност за све оне који Свету земљу називају својим домом“, рекао је предстојатељ Јерусалимске православне цркве.
Он је изразио наду да ће нас посвећеност новом путу развоја региона "одвести од предрасуда, насиља и рата и промовисати међусобно поштовање, помирење и мир".
Патријарх Теофил је увјерен да то нису испразне жеље, већ неопходне радње које су у складу са Светим писмом, оне ће вратити живот и благостање Светој земљи.

Дана 5. априла 2024. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије примио је у Епархији зворничко-тузланској у Бијељини пријатеље из Русије, представнике Фонда за подршку хришћанској култури и наслеђу (ФПХКН). 
У срдачном разговору дотакнуте су многе теме које се тичу духовних веза братског руског народа и српског народа у Републици Српској. 
Делегацију ФПХКН су чинили Ана Генадјевна Никитенко - замјеник извршног директора Фонда и Сергеј Владимировић Редких, правни консултант по питањим пројеката Фонда.
 
Преосвећени Епископ Фотије је разговарао са гостима и о могућностима етапне помоћи у вези са пројектима који су актуелни у Епархији као што је наставак изградње манастирског комплекса при Манастиру свете Матроне Московске у Ритешићу код Добоја. Извор: Епархија ЗТ

По благослову Патријарха александријског Теодора, 2. априла 2024. године, архијереји епархија Танзаније, који су дио структуре Александријске Патријаршије, обратили су се властима земље са захтјевом за признање Православне Цркве Танзаније.
Митрополит иринопољски Димитрије, епископ арушки и средишње Танзаније Агатоник и Хризостом, епископ Букомбе, те пар истакнутијих локалних клирика, сусрели су се на састанку у Додоми, главноме граду Танзаније. Сврха састанка, одржаног 2. априла 2024, била је да се званично обрате државним властима Танзаније са захтјевом за признавање јурисдикције под именом: „Православна црква Танзаније”.
Пресс служба Митрополије иринопољске извијештава да је „потребно ново признање”.
„Тренутна ситуација у Танзанији је да постоје три епархију, једна митрополија и двије епископије, али се отвара перспектива стварања нових епископија”. Иако свака епархија појединачно има признање као вјерска заједница од државе Танзаније, сва тројица владика, под омофором александријског патријарха, „ујединили су се, тражећи признање како би Православна црква могла бити представљена уједињена са једним гласом и са јединственом присутношћу и дјеловањем на територији Танзаније”.
„„Orthodoxia News Agency” извјештава да је приједлог Устава нове Православне цркве Танзаније у међувремену достављен Александријској патријаршији на благослов. Уједињена Република Танзанија, на истоку Африке, обали Индијског океана, има преко 55 милиона становника. Од укупне популације су 2/3 хришћани, а око 1/3 углавном муслимани, концентрисани на архиепелагу Занзибар. Највише танзанијских хришћана су католици, нешто више од половине, а остали углавном припадају протестантским деноминацијама. Процјењује се да Александријска патријаршија има око 200.000 вјерника и тридесетак храмова у Танзанији.

„Марш за живот“ завршен је 30. марта 2024. године, „Мјесец живота“, који је ове године обиљежен четрнаести пут у Румунији и десети пут у Молдавији. Манифестације посвећене овоме, у којима је учествовало око 200 хиљада људи, одржане су у 1.500 мјеста обе земље, преноси басилица.ро.
У Букурешту је марш, који су организовали "Студенти за живот" и "Румунија за живот", окупио 3.000 учесника, углавном младих. Наводе да су дошли да „кажу друштву да су му потребна дјеца“, а такође су се фокусирали на потребу да подрже труднице. Овогодишња тема „Градимо заједно за живот” инспирисана је причом Александре Иванове, 25-годишње мајке троје дјеце из Ботошана, која је трагично преминула (у 4. мјесецу трудноће-примједба прев.) без медицинске  његе, сатима молећи за помоћ, иако су знали да је беби стало срце. Након марша, одржан је тематски концерт у одбрану живота који се смјењивао са музичким наступима и говорима. 
Прва је проговорила Моника Лија, мајка троје дјеце, укључујући једно дијете са Дауновим синдромом. 
„Дијете са инвалидитетом није терет, већ радост“, рекла је Моника, „Радост, јер захваљујући њему откривамо незамисливу снагу у својој души; ова дјеца комуницирају, воле свим својим малим срцима и долазе на свијет са мисијом: да спасу нас и оне око нас."  
Организатори манифестације изразили су посебну захвалност Његовом Блаженство Патријарху румунском Данилу, који је овом приликом објавио посебну поруку у којој је Његово Блаженство напоменуо да је рађање дјеце као дар од Бога дар вјечности. 

У суботу, 6. априла 2024. године, у Лакташима, одржан је братски састанак и исповијест свештенства два Архијерејска намјесништва, лакташког и градишког. Свету архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Лакташима, служио је Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког уз присуство Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема. Након Свете Литургије, услиједила је исповијест свештеника а затим и разговор о духовном и материјалном стању сваке парохије у ова два намјесништва. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

​У недељу, 7. априла 2024. године, на празник Благовијести, у манастиру Милошевац, Његово Преосвештенсто Епископ бањалучки г. Јефрем служио је Свету архијерејску Литургију уз саслужење свештеномонаха, свештеника и ђакона. У Приједору у Саборном храму Свете Тројице, Свету Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког уз саслужење свештеника и ђакона наше Епархије.
По завршеној Литургији, Епископи и братство ова два Архијерејска намјесништва, приједорског и поунског, окупили су се у манастиру Милошевац, гдје је одржан братски састанак и исповијест свештенства. ​Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

Дана 05. априла 2024. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије примио је у Епархији зворничко-тузланској у Бијељини г. Драшка Станивуковића, градоначелника Бања Луке, са којим се задржао у срдачном разговору. Преосвећени владика Фотије и градоначелник Станивуковић оцијенили су данас да постоји обострана жеља и воља за наставком успјешне сарадње Града Бања Лука и Епархије зворничко-тузланске. Владика Фотије је г. Станивуковићу поклонио икону бијелог анђела Архангела Гаврила као знак сјећања на данашњи сусрет. Састанку је присуствовао и г. Славиша Марковић, посланик у Народној скупштини Републике Српске. Извор: Епархијазт

Пољска православна црква* ове године слави 100 година од добијања аутокефалности, преноси званични сајт ППЦ. Кулминација годишњице биће торжествено богослужење 13. новембра у Варшави. Планирано је да у њему присуствује предсједник Републике Анџеј Дуда. Прослава се одвија под почасним покровитељством предсједника Пољске. Прослава је почела у мају прошле године освећењем храма Св. Софије - Божанске Премудрости у Варшави, подигнута у знак сјећања на православне становнике Пољске прогнане у Сибир, убијене у Гулагу и радним логорима, жртве Септембарске кампање (инвазија Вермахта на Пољску 1939), Варшавског устанка 1944, Операција Висла (насилно исељавање источнословенског становништва из југоисточних крајева Пољске 1947.), уништавање православних цркава у Холмској области и Подлашју 1938. године. Главне прославе ће се одржати у љето и јесен ове године. 
-19. августа, на празник Преображења Господњег, на Светој Гори Грабарки биће свецрквени празник уз учешће позваних представника власти и постављање сто крстова у знак захвалности Богу. од вјерника Пољске православне цркве.
-13. новембра, на стогодишњицу од потписивања Томоса о аутокефалности, биће служена литургија у Саборном храму Св. Марије Магдалине у Варшави, гдје се очекује присуство предсједника Републике Пољске. Истог дана одржаће се концерт православне црквене музике у Краљевском дворцу у Варшави.
-24. новембра свечаности ће се завршити богослужењем у варшавској цркви Св. Софија.
Такође је планиран низ културних догађаја током цијеле године, међу којима је Међународни концерт православне црквене музике у Хајновки (који ће се одржати у мају). У одабраним епархијама биће одржани и концерти црквене музике, научно-популарни догађаји и тематске изложбе које говоре о историји Пољске Цркве и њеном путу ка независности.
У знак сјећања на стогодишњицу, Варшавска православна митрополија је прошлог новембра издала спомен орден. Пољска пошта намјерава да изда марку посвећену 100. годишњици аутокефалности Пољске православне цркве.

***
Почетком двадесетог вијека, након пада Руске империје и обнављања пољске независности, Православна црква на територији младе државе нашла се у тешкој ситуацији. Значајан дио јерархије, свештенства и лаика залагао се за потпуну независност од Московске патријаршије – други су заузели супротан став.
Једна од трагичних посљедица сукоба унутар Пољске цркве било је убиство митрополита варшавског Георгија (Јарошевског) у фебруару 1923. године, присталицe аутокефалности, од стране архимандрита Смарагда (Латишенка). Митрополита Дионисија (Валединског), изабраног за Георгијевог насqедника, потврдио је цариградски патријарх Мелетије IV, пише Православие.ру. Патријарх Мелетије – као и садашњи патријарх Вартоломеј много година касније – тврдио је да пренос јурисдикције над југозападном Русијом на Москву 1686. године није имао канонску снагу.
Цариградски патријарх Григорије VII је 13. новембра 1924. године, три дана прijе смрти, потписао Tомос о аутокефалности Пољске цркве. Из низа разлога, до званичног проглашења аутокефалности дошло је скоро годину дана касније, 17. септембра 1925. године, када је у Митрополитскoj саборнoj црквi Свете равноапостолне. Mаријe Магдалiнe Томос свечано прочитан.
Тада су пољску аутокефалност признале све помjесне Цркве осим Руске, која није одржавала комуникацију са њом све до 1948. године, када је патријарх Алексије I признао независност Пољске православне цркве.

*Пољска православна црква (пољ. Polski Autokefaliczny Kościół Prawosławny) је помјесна и аутокефална црква са достојанством митрополије. Налази се на 13. мјесту у диптиху.

У уторак, 26. марта 2024. године у 12:00 часова Његово Високопреосвештенство митрополит дабробосански г. Хризостом примио је у званичну посјету директора представништва Фондације Конрад Аденауер за Србију и Црну Гору Јакова Девчића са пратњом.

У препуној сали Банског двора. 28. марта 2024. године, ученице Угоститељско трговинско туристичке школе: Анђела Кос, Ана Видовић, Сњежана Јокић, Ирина Граховц, Милица Бореновић, Николина Дрљача, Дајана Макивић и Драгица Марић присутним посјетиоцима уљепшале су вече својим гласом и пјесмом. Школским хором дириговао је професор православне вјеронауке о. Игор Мијатовић. Сва прикупљена средства (2.609,25 КМ) биће упућена као помоћ породици Стојановић из села Босце, са Косова и Метохије,  за обнову њихове, у пожару изгорјеле куће. Нека Господ благослови ове дивне младе људе и њиховог вјероучитеља, о. Игору Мијатовићу, за огромни труд и исказану несебичну љубав према браћи Србима на Косову и Метохији.

Дана, 26. марта 2024. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом примио је проф. др Сашу Чвору, декана Архитектонско-грађевинско-геодетског факултета у Бања Луци и дипл. инж. архитектуре Бориса Баџу из Бања Луке. У пријатном и отвореном сусрету, а након више од 20 година,  разговарало се о модалитетима сарадње Митрополије и Архитектонско-грађевинско-геодетског факултета у Бања Луци. Након пријема заједно су посјетили објекат Православне академије у Источном Новом Сарајеву.                                                                  

У недјељу, 24. марта, први пут је прекинута дугогодишња традиција, пошто је Атински архиепископ прославио Недјељу православља, не у својој митрополитској катедрали у грчкој престоници, у присуству предсједника и других високих политичара, већ у оближњем манастиру, без икаквог формалног протокола.
Како преноси грчки православни интернет портал Vima Orthodoxias, први пут након 161 године предсједник Грчке није позван на овај велики црквени празник. Оваква одлука донесена је на недавном засиједању Светог Синода Грчке православне цркве. Иако чланови Синода нису директно објавили разлоге за ову одлуку, она је нашироко перципирана као одговор Православне цркве на усвајање закона грчке владе о истополним „браковима“ и усвајању дјеце од стране хомосексуалних парова средином фебруара 2024. године. 
Као резултат тога, само Василис Стигас, оснивач и вођа ултрадесничарске партије „Спартанс”, био је присутан на празничном богослужењу, којем је началствовао Архиепископ атински Јероним, у Манастиру Петраки. 
На данашњи дан Символ вјере традиционално заједно читају архиепископ Атински и предсједник Грчке, али га је ове године сам прочитао Предстојатељ Грчке Цркве. Архиепископ Јероним и други јерарси Грчке цркве, такође, нису први пут дошли на годишњу вечеру, одржану тог дана у предсједничкој палати.
Истовремено, како је пренела агенција Ромфеа у понедјељак, 25. марта, грчка предсједница Сакеларопулу (прва жена у историји земље која је обављала ову функцију) била је у Саборној цркви Благовештења у граду Атини на молитвеном богослужењу на празник Благовијести Пресвете Богородице (Грчка црква се придржава новојулијанског календара) и на годишњицу почетка народноослободилачке револуције 1821. године.
Подсјетимо, упркос тврдоглавом отпору Цркве и друштва, касно увече 15. фебруара, грчки парламент је изгласао легализацију истополних „бракова“ и омогућавање усвајања дјеце истополним паровима. За релевантни закон гласало је 176 од 300 посланика, 76 против, 2 уздржана, а 46 није било присутно. Протестне изјаве у вези са тим стигле су из Светог Синода Грчке Цркве, Епархијског Синода критских архијереја, са Свете Горе Атонске, од многих архијереја и свештенства широм земље. Поред тога, 140 грчких православних удружења окупило се да се супротстави закону. 
Нешто касније, једна за другом, три епархије Грчке цркве екскомуницирале су све локалне посланике који су гласали за легализацију содомије. Прва је то учинила Пирејска митрополија, затим Китерска и Антикитерска митрополија... 

У Финској млади људи између 18 и 30 година прелазе из лутеранизма у Финску православну цркву, преноси Ино Медиа. Свештеници овај тренд приписују очувању традиционалних вриједности и поштовању породице у православљу те развојем „интернет православља“. 
„Оно што је типично је да се то не односи само на православну заједницу у Ванти. Чуо сам за исти феномен у Стокхолму и САД“, каже свештеник православне заједнице Вантаа Микаел Сундквист. Сундквист, такође, вјерује да када онлајн инфлуенсери, као што је психолог Џордан Питерсон, топло говоре о хришћанству, то младе привлачи цркви. 
​„У разговору са младима често чујем да поштују православну цркву, јер она брани традиционалне вриједности. Ово је углавном због непотизма и погледа на сексуалност. Чини се да мушкарци постају конзервативнији, а жене, напротив, либералније. Ово није најрадоснији развој догађаја“, каже Сундквист.
Не можете постати православни преко ноћи
Феномен преласка младих у православље може изгледати прилично необично у Финској, која је временом постајала све секуларнија. Због тога је Микаел Сундквист разочаран радикалним ставовима неких преобраћеника.
„Већ дуго се жалимо да млади не иду у цркву. А када изненада дођу, штета је ако „нису такви“, резонује он.
„Не можете постати православни преко ноћи. Увијек покушавамо да пронађемо кључ за сваког обраћеника на основу њихове животне ситуације“, каже Сундквист.
У Финску православну цркву долазе и жене
Микаел Сундквист додаје да се Финској православној цркви однедавно придружују и младе жене. С друге стране, многи од њих су раније били увучени у езотеризам и „Ново доба (Њу Ејџ)“.
„Постоје случајеви у којима жене напуштају ову ’нову духовност’ и умјесто тога се враћају хришћанству“, каже Сундквист.
Само у посљедњих годину дана, Микаел Сундквист је примијетио да све више људи жели да пређе у православље у Вантаи.
Има и православних хришћана који говоре шведски, само у региону Уусимаа их има око 600–700. Између осталог, православље практикују и руске породице које су се у 19. вијеку доселиле у Велико војводство Финску и изабрале шведски умјесто финског. 
Такође, млади се све више окрећу Новом Валаамском манастиру. Број монаха у њему је сада највећи у посљедњих 50 година, преноси сајт Иле. Сада у манастиру има 18 монаха. Припрема вјеронаука.нет

Канцеларија британског комесара за информације (ICO) покренула је истрагу о Британском музеју, који је осумњичен за прикривање етиопских светиња и информација о њима. Ријеч је о такозваним таботима – плочама које се налазе у олтару цркава Етиопске православне цркве* и које су копије плоча Ковчега завјета. Истрага ICO-а се фокусира на 11 дрвених и камених плоча које су опљачкали британски војници у Етиопији након битке код Макдела 1868. Реликвије су предате Британском музеју, али од тада више никада нису јавно изложене. Саопштено је да чак ни кустоси музеја немају приступ таблицама: оне се чувају у посебној просторији, у коју могу да уђу само службеници Етиопске православне цркве. ОПоред тога, музеј не објављује никакве информације о њима. То што запослени нису могли да додирују или проучавају таботе правдали су чињеницом да су то били свети предмети. Етиопија је 2019. године тражила да их Британија врати. Returning Heritage, невладина организација која води кампању за враћање или надокнаду културних добара заплијењених током колонијалних ратова, саопштила је да је у више наврата слала захтјеве Британском музеју за информације о таботима, али да није добила смислене одговоре. Сада је Returning Heritage уложио жалбу због овога ICO-у, рекавши да Британски музеј одбија да открије информације од јавног значаја.
Према Returning Heritage-у, који је спровео правну ревизију, Британски музеј у већини случајева не може да одлучује о враћању одређених културних добара другим државама – то би захтијевало доношење новог закона. Међутим, постоје изузеци од закона, а према организацији, таботи спадају у њих јер за више од 150 година чувања музеј их никада није излагао или проучавао.

*Етиопска оријентално-православна црква је по броју вјерника највећа оријентално-православна црква, са око 36 милиона припадника у Етиопији и расејању. Значајан предмет у свакој етиопској цркви јесте табот на олтару, што је репродукција Ковчега завјета. 

Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је Свету архијерејску литургију у Горњем Острогу, у суботу друге недјеље Часног поста 30. марта, на празник Преподобног Алексија Човјека Божијег, са преосвећеном господом епископима: милешевским Атанасијем, будимљанско-никшићким Методијем и захумско-херцеговачким и приморским Димитријем. Саслуживали су му острошки игуман архимандрит Сергије, протојереј Јордан Марков и протођакони Иван Савић из Епархије милешевске и Огњен Боричић из Митрополије црногорско-приморске. 
Молитвеном сабрању претходило је пресвлачење чудотворних моштију Светог Василија Острошког у нове свештене одежде након више од 20 година, које су заједно обавили Митрополит Јоаникије и сабрани епископи, са братијом острошке светиње.
Богоугодним појањем у цркви Ваведења Пресвете Богородице, одговарала су острошка братија уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Послије читања Светог јеванђеља сабранима је бесједио Владика милешевски Атанасије, који је заблагодарио Митрополиту Јоаникију за данашњи сабор поред моштију Светог Василија Острошког Чудотворца. На овом светом мјесту многи су се Богу обраћали, ето ја ћу се похвалити да је овдје долазила и моја мајка Радојка давно, и баба, и многи други Јањани предвођени нашим часне успомене свештеником Мирославом Стриком. Али, драга браћо и сестре, драги Митрополите и драги епископи, драги оци који овдје непрестано служите Господу у Острогу, благовјерни народе, ипак ријеч је овдје највише о Богу нашем и највише Њему благодаримо. Благодаримо Богу нашем за много шта, али највише за двије ствари.
Благодаримо му прије свега за то, што Он постоји, што Он јесте, како и исповједамо непрестано, и ријечима на Божанској литургији, Он постоји као Отац Свети, Дух Свети, Он увијек јесте. Али ми му благодаримо највише због тога што Он јесте такав какав јесте, што је такав, па га не можемо помијешати ни са каквим другим боговима, увијек знамо да Он јесте и ко је Он. И Он себе посвједочава, то је други разлог за што му благодаримо. Он себе посвједочава и показује, увјерава нас да Он јесте и то увијек онакав, и да јесте свима временима, јесте и сада баш онакав, и за то му благодаримо – бесједио је Владика Атанасије.
Владика је истакао да данас има много људи који би хтјели да буду богови, који себе проглашавају за богове и који тако и дјелују као да они управљају васељеном, као да је цијели космос њихов и који све раде да то тако буде, али безуспјешно.
– Господ себе посвједочава у свим временима, ево посвједочи Он себе и у 17. вијеку и у свим другим временима. Он даје своје предводитеље у којима показује себе какав јесте, љубавни, пун љубави, пун моћи, пун мудрости, пун свјетлости. Он у сваком времену изговара преко својих угодника оне ријечи исте ”хоћу, очисти се”, ”хоћу, усправи се” и пружа своју руку и усправља и свјетли тако да га је лако видјети и не можемо га побркати, помијешати, замијенити са другим, који сами себе проглашавају за богове – рекао је Владика Атанасије.
Потом се окренуо према моштима Светог Василија и замолио да њему и сабраним епсикопима он буде путеводитељ на путу спасења.
– Ето, промислом Божјијим догодило се, да те у овом времену ми недостојни представљамо. Неки боље, неки слабије, али смјело говорим, да си и дужан да нам помогнеш, јер исповједамо убједљиво, а ти провјери, да вјерујемо у истога Бога за кога си ти живео, Бога Оца, Сина и Духа Светога, имамо исте намјере, да Богу угодимо и молимо се Богу да преко нас, оваквих какви јесмо, Он чини своје дјело спасења. Посебно, ето, потребно нам је то у овом тешком времену. И кажем у својој смјелости, немој се гнијевити на нас, што не идемо у корак, можда, са тобом, али смо добро предвођени твојим наследницима – поручио је Владика Атанасије милешевски.
Сабрани који посте Васкршњи пост причестили су се Светим Христовим тајнама.​Потом се поред моштију Светог Василија обратио Митрополит Јоаникије.
Знао је наш благочестиви народ, поучен Светим Савом, Светим Арсенијем, чије мошти почивају недалеко овдје од Острога у манастиру Ждребанику, а посебно у овим крајима поучен Светим Василијем Острошким и Светим Петром Цетињским, да пут спасења је уски пут. Није то онај широки пут који је заправо пут пропасти, којим се иде и трчи и јури за себичним, а надасве пролазним стварима, себичним интересима, него је то пут спасења, пут Христов. И ми као хришћани идемо тим путем и видимо смисао живота. Већ овдје у овоме свијету Бог нас удостојава, само ако ми то желимо и ако се трудимо и ако тражимо, ”ко куца отвориће му се”, већ овдје доживљавамо, по мјери наше вјере, благо и свјетлост и радост и блаженство Царства небеског, Христовога, вјечног Царства. Јер ми као хришћани сабирајући се у свете храмове Божије, на Свете службе Божје, причешћујући се Светим тајнама Христовим, сједињујемо се са Христом, извором живота, извором вјечне радости, извором вјечне љубави – бесједио је Митрополит Јоаникије.
Господ нам ништа не намеће већ слободно одлучујемо да будемо његови саговорници, његови синови и кћери, чему нас учи Свети Василије Острошки, који је цијели живот провео у знаку Христовог крста и васкресења Његовог, рекао је Митрополит црногорско-приморски.
– Свети Василије је био, нема никакве сумње, велики испосник и молитвеник, али је и свега себе приносио на жртву своме народу, својој Цркви, за њу се је жртвовао, и због те његове љубави Господ га је удостоио великих чудеса, да чини многа чудеса још у вријеме свог земаљског живота, а посебно после његове блажене кончине, па се његово житије које је на земљи започето наставља на небесима и дописује се после његовог упокојења. Многим великим и чудесним дјелима, Бог ће само знати колико је он овдје народних суза и уздаха примио, и молитви, и колико је народа услишио, колико је болесника исцијелио, колико је невјерника, атеиста у вјеру обратио и колико их је после тога обдарио, и пазио, и миловао. То само Бог зна, али понешто и братија манастира Острога записују, а и народ прича, а ми гледамо, када говоримо о чудима Светог Василија, да свједочимо само она чуда која су се заиста догодила, која су очигледна, али много је више оних невидљивих чуда – казао је Митрополит Јоаникије.
Владика је рекао да се са епископима Атанасијем, Методијем и Димитријем сабрао да након 20 и више године у нове свештене одежде обуку Светог Василија, како је то увијек рађено, у малом кругу братије и свештеника.
– Није се то никад радило иако нема никаквих проблема и да народ види, али нема потребе за тим да будемо толико радознали, да баш у све завиримо, све снимимо, све сликамо, све камерама забиљежимо. Заиста, у том смислу, нема потребе никакве. Томе нас учи Свети Василије Острошки, који се повлачио од свијета у острошку пећину, гдје се заједно са монасима острошке светиње која је и раније овдје поживјела, Богу молио подалеко од свијета, подалеко од вреве овога свијета и живота, подалеко од турскога зулума, да се овдје Духом Светим кроз молитве и пост, обогати, а онда је ишао и своме народу и тјешио га и храбрио га. Био стуб свете вјере православне и народ је имао око кога да се сабере, тако је и вјеру своју сачувао у најтежим временима, а Бог нас је миловао преко Светог Василија – истакао је Митрополит Јоаникије.
Митрополит Јоаникије је заблагодарио мати Ангелини и сестрама из манастира Дуљево, које су се израдиле нове свештене одежде за Светог Василија Острошког. Извор: Манастир Острог

У суботу, 30. марта 2024. године, у Прњавору, одржан је братски састанак и исповијест свештенства два Архијерејска намјесништва, прњаворског и србачког. У храму Светог Саве Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког уз присуство Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема. Након исповијести свештеника, услиједио је братски састанак. Уводну ријеч одржао је Епископ Јефрем а у наставку је Епископ Сава говорио о Богослужењу у животу свештеника. Састанак је обављен и са сваким свештеником појединачно, о стању парохија и духовном напретку вјерног народа. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

Једно од најчешћих питања које постављају и које се поставља православним хришћанима је „Зашто православци славе Васкрс другачијег дана од осталих хришћана?“ Ова разлика има дугу историју повезану са самим хришћанством, сложеном природом календара и употребом астрономских података.
Готово од самог почетка постојања хришћанске цркве, питање у вези са датумом смрти и васкрсењем Господа нашега варирало је. Иако Нови завет ове догађаје везује за јеврејску Пасху, детаљи овог односа нису јасни. С једне стране, јеванђеља по Матеју, Марку и Луки поистовећују Господњу последњу вечеру са својим ученицима као пасхални оброк. Ово би смрт Господа нашега поставило дан после Пасхе. У другу руку, Јеванђеље по Јовану поставља смрт нашег Господа баш у часу кад су пасхални јагањци били жртвована на сам дан Пасхе. Ова варијација у тумачењу Светог писма довела је до две различите праксе.
Једни држе до тога да је Васкрс на дан Пасхе, без обзира на дан у недељи,  то је фиксни датум. Други држе да је Васкрс у недељу после Пасхе. До четвртог века, потоња пракса је преовладала у целој Цркви уопште; али, ипак, разлике и даље постоје.
Као одговор на ово текуће питање, Први васељенски сабор, сазван у Никеји 325, бавио се овом темом. Утврђено је да Васкрс треба славити у недељу која следи после првог пуног месеца после пролећне равнодневнице - тачног почетка пролећа. Ако случајно падне пун месец у недељу, Васкрс се утврђује следеће недеље. Дан који је узет за непроменљив датум пролећне равнодневице је 21. март. Зато је одређивање датума Васкрса регулисано поступком који зависи од пролећне равнодневице и месечеве фазе. Још један фактор који има видно место у одређивању датума Васкрса је датум јеврејске Пасхе. Првобитно се Пасха славила првог пуног месеца након пролећне равнодневнице.
Хришћани су, дакле, славили Пасху по истој рачуници, тј. прве недеље после првог пуног месеца после пролећне равнодневнице. Корелација између датума Васкрса и датума Пасхе је јасна. Смрт и васкрсење Господа нашега поклопили су се са Пасхом, обезбеђујући тако сигурну референтну тачку у времену. Ово уверење је, међутим, трајало само кратко време. Догађаји у јеврејској историји који су допринели расејању Јевреја имали су за последицу одступање од начина на који се Пасха рачунала у време Господње смрти и васкрсења. То је проузроковало да је Пасха у неколико година претходила пролећној равнодневници.
Заправо је та аномалија довела до осуде која се огледа у 1. антиохијском канону (око 330. год.) и 7. канону Светих апостола (крај 4. века) оних који Васкрс славе „са Јеврејима“. Сврха ове осуде била је спречити хришћане да узму у обзир Пасху при одређивању датума Васкрса.
Већина хришћана је на крају престала да узима у обзир јеврејску Пасху код одређивања Васкрса. Њихова сврха је, наравно, била да сачувају првобитну праксу слављења Васкрса након пролећне равнодневнице. Зато је Никејски сабор настојао да принципе за одређивање датума Васкрса повеже са нормама за израчунавање Пасхе током живота Господа нашега. Упркос интервенцији Никејског сабора, одређене разлике у техничким питањима регулисања датума Васкрса остале су и после тога. То је повремено резултовало локалним варијацијама све док у шестом веку није универзални прихваћен сигурнији начин израчунавања заснован на астрономским подацима.
Ово је била алтернатива израчунавању Васкрса на основу Пасхе и састојала се у стварању такозваних „пасхалних циклуса“. Сваки пасхални циклус одговарао је одређеном броју година. У зависности од броја година у циклусу, пун месец се би се јавио истог дана у години као и почетак циклуса, уз неке изузетке. Што је циклус био тачнији, изузеци су били ређи. На Истоку је на крају усвојен деветнаестогодишњи циклус, док је на Западу осамдесетчетворогодишњи. Употреба два различита пасхална циклуса неминовно је уступила место разликама између Источне и Западне цркве у погледу утврђивања Васкрса. Следећи разлог за ове разлике било је усвајање од стране Западне цркве Грегоријанског календара 1582. године којим је замењен Јулијански календар. Ово се догодило да би се усагласила разлика, која је затим уочена између приступа пасхалног циклуса израчунавању Васкрса и доступних астрономских података.
Православна црква наставља да заснива своје прорачуне за датум Васкрса на Јулијанском календару, који је био у употреби у време Првог васељенског сабора. Као такав, он не узима у обзир тринаестодневну разлику између Јулијанског и Грегоријанског календара.
Практично говорећи, то значи да се Васкрс не може славити пре 3. априла, односно 21. марта, датума пролећне равнодневице, у време Првог васељенског сабора. Другим речима, постоји разлика од тринаест дана између прихваћеног датума за пролећну равнодневницу некада и сада.
Сходно томе, комбинација ових разлика објашњава различитог датума Васкрса кога се држи православна црква и друге хришћанске цркве. Ако ишта друго, овај преглед сложености око питања датума Васкрса наглашава свеобухватну потребу да га се поново преиспита стрпљиво и отворено.
Ова је тема већ дуго предмет екуменског дијалога. То је био дух који је доминирао на саветовању о том питању одржаном у Алепу у Сирији 1997. године. Један од закључака био је да су основни разлог за разлике у датуму Васкрса биле разлике у коришћеним календарима и месечевим таблицама (пасхални циклуси), него било какво богословско неслагање између Источних и Западних хришћана. С обзиром на чињеницу да се данас и јулијански и грегоријански начини рачунања разилазе од астрономских података, свим хришћанима одговара да се врате нормама које је одредио Никејски сабор, користећи предности најсавременијих астрономских података за пролећну равнодневицу и месечева фаза.
Др Луис Ј. Пацавос, професор Канонског права на Богословији Часног Крста /За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф /извор