Сазнај новости из
хришћанског свијета
Рођен у једном селу у Фригији од благочестивих родитеља. Његов отац Александар био је официр, а мајка Синесија кћерка свештеника. Евтихије је основно образовање и хришћанско васпитање стекао од свог дједе свештеника. Једном, током дјечије игре, написао је: Евтихије патријарх! То је, на неки начин, наговијестило његову будућу службу. Са 12 година је послат у Цариград на школовање. У тридесетој години поста игуманом једног манастира амасијског. А када му бјеше четрдесета, година посла га Амасијски митрополит умјесто себе не Пети васељенски сабор. На сабору он блисташе као сјајна звијезда међу оцима цркве, како својом ученошћу, тако и благочешћем. Када наста препирка, да ли могу јеретици након своје смрти бити предани анатеми, он заступаше мишљење да могу позивајући се на Књигу Царeвима 13, 1-8 и на IV књ. Царства 23, 16. И омиле веома цару Јустинијану и патријарху Мини. Цар га много питаше за савет, а Мина (у то време веома богат) назначи га за свога наследника и умоли цара, да то приведе у дјело. Тако и би. Дванаест година управљаше свети Евтихије црквом мирно. Но тада ђаво диже буру против њега. Та бура дође до самога цара Јустинијана. Прелести се цар, наиме, и паде у монофизитску јерес афтартодокета, која лажно учаше, да је Господ Исус и пре васкрсења имао тело божанско и нетрулежно, без осјећања глади и жеђи и бола. Евтихије одлучно устане против те јереси, због чега га цар одагна у прогонство, у његов првобитни манастир. Ту проживе Евтихије дванаест година и осам мјесеци, и показа се великим чудотворцем, исцјељујући људе од разних болести молитвама и помазивањем јелејем. Јустинијан се покаја и умре, а њега наслиједи Јустин, који поврати Евтихија опет на престо патријарашки, на коме овај светитељ оста до смрти мирно управљајући црквом Божјом. У својој седамдесетој години пресели се у царство Христа Господа, коме је вјерно и храбро служио цијелога свога живота, 582. године. Сахрањен је у цркви Дванаест апостола. У 1246. године његове мошти су из Цариграда пренесене у Венецију. Преподобни Јосиф Химнограф рођен је на Сицилији у побожној хришћанској породици у 9.вијеку.. Његови родитељи, Плотин и Агатија, бјежећи од најезде варвара, преселили су се на Пелопонез. Са 15 година свети Јосиф је отишао у Солун и ушао у манастир. Одликовао се побожношћу, марљивошћу, кротошћу и уживао је љубав све браће манастирске. Након тога, рукоположен је у чин презвитера. Преподобни Григорије Декаполит) посјетио је манастир и примијетио младог монаха. Повео га је са собом у Цариград. То је било за владавине цара Лава Јерменина (813–820) - у вријеме сурових иконоборачких прогона. Свети Григорије и Јосиф неустрашиво су бранили поштовање светих икона. Проповиједали су на градским трговима, посјећивали домове православних, расправљајући против јеретика. Ситуација Цариградске цркве била је изузетно тешка: не само цар, већ и патријарх били су иконоборци. У то вријеме су римски епископи били у јединству са Васељенском црквом, а папа Лав III, који није био под контролом византијског цара, могао је бити од велике помоћи православцима. Православни монаси изабрали су Јосифа за свог посланика папи као најупорнијег и најрјечитијег. Св. Григорије га је благословио да оде у Рим и обавијести о стању цариградске цркве и опасностима које пријете православљу. Током путовања, преп Јосифа ухватили су арапски разбојници, поткупљени од иконобораца и послали га на острво Крит. Ту су га предали иконокластима. Преп. Јосиф је затворен. Храбро подносећи све недаће, подржавао је друге затворенике Његовим молитвама један православни епископ, који је почео да се колеба, био је толико ојачан духом да је храбро прихватио мученичку смрт. Јосиф је провео шест година у затвору. У божићној ноћи 820. године удостојен је виђења Светог Николаја Мирликијског, који га је обавијестио о смрти цара иконоборца-прогонитеља Лава Јерменина и о крају прогона светих икона. Током обнове иконоборачке јереси под царем Теофилом (829–842), преп. Јосиф је по други пут страдао од јеретика. Једанаест година био је у изгнанству у Херсону. 842. године, током владавине свете царице Теодоре, која је обновила православно поштовање светих икона, преп. Јосиф је постављен сасудохранитељем у Софијском храму у Цариграду. Али због смјелог проказивања брата царице Варде у незаконитом суживоту, поново послат је у прогонство и враћен тек након Вардине смрти, 867. године. Патријарх Фотије (857–867, 877–886) вратио га је на старо мјесто и поставио за исповједника цјелокупног цариградског свештенства препоручујући га као: „ човјека Божјег, ангела у тијелу, оца отаца“. Доживјевши дубоку старост, преп. Јосиф се разболио. Непосредно пред Васкрс, на Велики петак, Господ га је у сну обавијестио о приближавању смрти. Преподобни је извршио попис црквене имовине Софијског храма, која му је била на располагању према положају, и послао је патријарху Фотију. Неколико дана се усрдно молио, припремајући се за смрт. У својим молитвама тражио је од Цркве мир, а за своју душу - милост Божију. Причестивши се, преп. Јосиф је благословио све који су били с њим и радосно се упокојио у Господу (+ 883). Преподобни Јосиф је испјевао каноне и стихире многим светитељима, а имао је и дар прозорљивости. У организацији Српско-православних црквених општина Штутгарт и Карлсруе, 13. и 14. априла 2024. године, одржане су промоције књиге „Сакрална архитектура Бањалучке епархије“ на њеном садашњем простору, од Миланског едикта до краја средње вијека. Истовремено, представљена је изложба „Котроманићи, владарски род и средњовјековни манастири Босне“. На промоцији су говорили аутори књиге, др Славољуб Лукић и мр Бојан Вујиновић, као и аутор изложбе мр Дејан Дошлић. Поменуту промоцију и изложбу посјетило је више од 300 гости, који су исказали велико интересовање за ову теметику. „Посебно треба одати захвалност организаторима овог значајног догађаја а то су свештеник при храму Преподобне Мајке Параске у Карлсруеу протојереј-ставрофор Александар Шкорић и свештеници при храму Сабора Срба светитеља у Штутгарту, протојереј-ставрофор Борисав Симић, проројереј Станко Ракић и протонамјесник Миленко Бакмаз“, казао је за „Независне новине“ др Славољуб Лукић, један од аутора књиге „Сакрална архитектура Бањалучке епархије“. Домаћини промоције и изложбе су залагањем и гостољубљем посвједочили да Српска православна црква у дијаспори прати и подржава културни, духовни и интелектуални рад у Републици Српској, те настоји да се тај рад представи у иностранству.Промоцији књиге и изложби присуствовала је Вера Сајић, генерални конзул Босне и Херцеговине у Штутгарту, која је исказала велико задовљство овим културним догађајем и указала да ће даље ова и сличне манифестације бити подржане од Генералног конзулата. Извор: Независне новине / Милан Пилиповић У главном граду Велике Британије, аукцијска кућа Christie’s припрема се за продају најстарије хришћанске богослужбене књиге на папирусу ма коптском језику – Кодекс Кросби-Чејен (Crosby-Schøyen Codex), који је направљен у једном од најранијих хришћанских манастира 250-350. године. Рукопис је признат као једна од најстаријих хришћанских богослужбених књига, а стручњаци предвиђају да ће његова стварна продајна цијена далеко премашити почетну цијену од 2 милиона фунти. 104 странице, или 52 листа, написао је један писар на коптском на папирусу током 40 година. Садржи комплетне текстове двије библијске књиге, укључујући 1. Петрову посланицу и Јонину књигу као и библијске одломке из 2. Макавејске, васкршње проповиједи Мелитона Сардског и неидентификоване васкршње проповиједи. Странице су сачуване иза плексигласа, које се чувају у двије дрвене кутије на закључавање. Christie’s је процијенио своју продајну цијену између 2,6 милиона и 3,8 милиона долара. Поред своје највеће духовне и историјске вриједности, кодекс, такође, означава „прекретницу у еволуцији штампарске технологије“. У разговору за Ројтерс (Reuters), Еугенио Донадони Christie’s виши експерт за средњовјековне и ренесансне рукописе, наглашава историјски значај Кодекса. „То представља управо тај кратки прелазни период када је папирусни свитак исјечен на листове и формиран у грубу гомилу књига, такозвани кодекс“, каже стручњак. „Ускоро листови почињу да се спајају и појављују се књиге какве данас познајемо. Оно што ову прву књигу чини посебно вриједном јесте чињеница да садржи најраније познате текстове двају библијских књига.” Експерт Донадони објашњава одлично очување рукописа сувом климом Египта. „Захваљујући повољним климатским условима, до данас је сачувано неколико књига из 3. и 4. вијека“, каже он. „Сва највећа открића хришћанских рукописа која су се десила у 20. вијеку и на крају 19. вијека догодила су се у Египту. Кодекс Crosby-Schøyen Codex је дио Бодмер папируса, који су откривени 1950-их. Чуван је на Универзитету Мисисипија до 1981. године, када га је набавио др Мартин Шајен, познати норвешки колекционар рукописа. Рукопис је недавно изложен јавности у аукцијској кући Christie’s у Њујорку, гдје су потенцијални купци и познаваоци могли да се упознају са њим, а аукција је заказана за 11. јун. Очекује се да ће присуствовати многи приватни колекционари, музејски стручњаци и научници због невиђене историјске и духовне вриједности овог јединственог предмета. На њиховој wеб страници стоји: „Важност материјала у овој збирци далеко превазилази оквире приватне збирке, па чак и националне јавне збирке. Продаја обухвата 1300 година културне историје и укључује рукописе свјетске баштине као што су Crosby-Schøyen Codex, Holkham Hebrew Bible и Geraardsbergen Bible, али и грчку књижевност, хуманистичка ремек-дјела, књигу у власништву свеца, рани енглески закон, историјски важна шкотска хроника и најранији познати увез књига.” Кодекс је тренутно на располагању у Christie’s Њу Јорк гдје ће остати до 9. априла. Такође ће бити изложен у Паризу овог мјесеца. Преподобни Никита Исповједник (Мидикијски), игуман Мидикијског манастира, рођен је (око 760. године) у Кесарији Витинијској (сјеверозападно од Мале Азије) у побожној породици. Мајка му је умрла 8. дана након његовог рођења, а отац, по имену Филарет, положио је монашке завјете. Дијете је остало на бризи баке која га је одгајала у истинском хришћанском духу. Од својих младалачких година свети Никита је служио у цркви и био послушан отшелнику Стефану. Са његовим благословом, свети Никита је кренуо пут Мидикијског манастира, гдје је свети Никифор био игуман. Након седам година честитог живота у манастиру, познатом по строгости устава, преподобни Никита је рукоположен за презвитера. Преподобни Никифор, знајући свети живот младог монаха, повјерио му је управу над манастиром, пошто је и сам био тешко болестан. Не штедећи труда, преп. Никита је почео да брине о просперитету и напретку манастира. Личним примјером и строгим монашким животом поучавао је братију. Убрзо је слава о високом манастирском животу привукла многе који су тамо тражили спас. Послије неколико година број монаха се повећао на 100. Када је преп. Никифор у дубокој старости отишао Господу, браћа су једногласно изабрала преп. Никиту за игумана. Господ је удостојио Светог Никиту даром да чини чудеса. Његовом молитвом глувонијемом дјетету вратио се дар говора; двије опсједнуте жене су излијечене; и многи други боесни излијечени су од својих болести. Тих година, под царем Лавом Јерменином (813–820), поново се наставља иконоборачка јерес и појачава се прогон светих икона. Православни епископи су протјерани. У Цариграду је 815. године сазван сабор јеретика, на коме су свргнули светог патријарха Никифора (806-815; + 828), а на његово мјесто изабрали су јеретика Теодота. На мјесто прогнаних и затворених православних епископа постављени су и јеретици. Цар је код себе сазвао игумане свих манастира и покушао да их привуче иконоборачкој јереси. Међу онима које су позвали био је и преп. Никита, који се чврсто залагао за православно исповиједање. По његовом примјеру, сви игумани су остали вјерни поштовању светих икона. Због тога су стављени у затвор. Тада су цар и лажни патријарх Теодот одлучили да лукавством ухвате упорне. Речено им је да ће цар свима дати слободу и дозволити поштовање икона под једним условом: ако се причесте од лажног патријарха Теодота. Дуго је преподобни размишљао да ли може да уђе у црквену заједницу са јеретиком, али су га други затвореници молили да причести с њима. Попустивши њиховим молитвама, преп. Никита отишао је у цркву, гдје су биле постављене иконе за превару исповједника, и причестио се. Али када се вратио у свој манастир и видио да се прогон икона наставља, покајао се за своје дјело, вратио се у Цариград и почео неустрашиво да осуђује иконоборачку јерес. Преподобни Никита је поново затворен на острву Св. Гликерија у Пропонтису, мјесту насупрот Никомидији, гдје је био шест година, све до смрти цара Лава Јерменина. Тамо је, трпећи глад и тугу, преп. Никита снагом својих молитви чинио чуда: на његову молитву фригијски цар је отпустио два заробљеника без откупнине; три човјека који су доживјели бродолом, на молитву преп. Никите, таласи су избацили на обалу. Након смрти цара Лава Јерменина, царство је преузео правовјерни цар Михаил Валвос (820–829), који ослободи све православне страдалнике. Никита се повуче у једно усамљено мјесто у близини Цариграда, гдје у молитви и благодарењу Богу на свему проведе своје посљедње дане земнога живота. 824. године, преп. Никита се упокојио у Господу. Његово тијело су бродом у Мидијски манастир превезли епископ Ефески Теофило и солунски архиепископ Јосиф. На путу до манастира, погребну поворку са мноштвом монаха и мирјана дочекао је епископ Плусијадски Павле. Многа исцјељења су се десила на гробу преп. Никите. Мошти му бише положене до гробнице његовог духовног оца Никифора и његовог друга Атанасија. Након тога, чудеса су се догађала на светитељевом гробу. Умро је 3. априла 824. године. Српска православна црква слави га 3. априла по јулијанском, а 16. априла по грегоријанском календару. Фондација Алфред Корделин (једна од најстаријих фондација на финском језику у свету), која подржава пројекте у области науке, уметности и јавног образовања, издвојила је 100 хиљада евра за дигитализацију рукописа Нововалаамског манастира. Збирка православног манастира у Хајнавесију садржи житије светаца, словенске преводе дјела чувеног подвижника Исака Сирина (7. вијек), као и мемоаре и дневнике ходочасника. Руководилац пројекта Virtuaalinen Valamo („Виртуелни Валаам“), доктор теологије са Универзитета у Хелсинкију Паси Хитиаинен, изјавио је да ће „непроцјењиви и јединствени материјали Новог Валаамског манастира бити представљени и доступни у дигиталном формату за истраживаче и све заинтересовани за православну монашку традицију и историју манастира.“ Партнери на пројекту били су Друштво финске књижевности СКС, Национални архив, Универзитет источне Финске и Универзитет у Фрајбургу. Ново-Валаамски Спасо-Преображенски манастир је једини мушки манастир Финске православне цркве. Основали су га 1939–1940. године монаси који су због евакуације током совјетско-финског рата напустили Валаамски манастир у Карелији. Убрзо се братству придружила монашка заједница евакуисаног манастира Коневецки (Лењинградска област). По завршетку Другог свјетског рата, манастир је потпао под јурисдикцију Московске патријаршије. Али 1957. године Руска православна црква вратила је манастир у духовно и административно надлежност финске архиепископије. Корделин фондација је основана 1918. године. Основа културног фонда финског језика, према завјештању, била је имовина познатог финског предузетника и филантропа Алфреда Корделина, којег су 1917. године убили бољшевички морнари. Прве стипендије фондације додијељене су 1920. године. У 2005. години издвојено је 3,2 милиона евра за грантове и награде у области умјетности, књижевности и развоја јавног образовања. Припрема вјеронаука.нет на основу писања Иле На 6. Конференцији наставника EX YU, под називом „Свијет образовања брише границе“, одржаној у Бањој Луци, од 4. до 7. априла 2024. године, проф. српског језика у Медицинској школи и уреднику сајта www.srpskijez.net, мр Сањи Ђурић, додијељена је престижна титула "Најбољи наставник бивше Југославије". Сања Ђурић је један од 28 награђених наставника, и једини наставник из Републике Српске. На конференцији је присуствовало више од 200 наставника из Босне и Херцеговине, Републике Србије, Сјеверне Македоније, Хрватске, Црне Горе и Словеније. У оквиру ове конференције организован је Сајам образовања, секције, обилазак установа образовања и културе, радионице, као и пленарно предавање, које је одржао директор једне школе на тему „Како функционише једна срећна школа“. Тема бањолучке Конференције посвећена је теми срећног учења, те је цијела Агенда осветљавала овај методолошки приступ, како кроз пленарана предавања и Сајам образовања, тако и кроз рад у секцијама у оквиру четири различите подтеме. Најважнији циљ конференције је подстицање регионалног умрежавања најбољих едукатора, наставника, професора, професионалних сарадника и први пут, директора, из чак шест земаља у циљу видљивости њиховог рада и креативности. Њихов иновативни рад је неоспорно покретач формалних образовних реформи за којима вапе све земље у региону. „Асоцијација најбољих наставника“ већ шесту годину оснажује, пружа подршку, афирмише и промовише најбоље наставнике-ентузијасте, који су потребни свим друштвима овог дијела свијета. Такви наставници су најчешће деценијама неправедно скрајнути на маргину друштва. Асоцијација, из године у годину, ради на трајном уклањању „тихе дискриминације“ шире друштвене заједнице према оваквим појединцима. Њихова жеља је да константним умрежавањем оваквих наставника створе услове у нашим образовним системима, да они буду значајно награђени за свој рад, поштовани и уважени у друштву, као некада. Све ово ће имати директан утицај на број и квалитет ученика и студената, који ће се опредјељивати за наставничку професију. 14. априла Православна Црква слави помен преподобне Марије Египћанке (+ 522 год). Преподобна Марија Египћанка је рођена у V вијеку у Египту и била је, како кажу, тешко дијете. У доби од 12 година, дјевојчица је побјегла од куће и отишла у потрази за авантуром у Александрију - највећи град царства послије Рима. Тамо су се све њене авантуре врло брзо свеле на обичан разврат. Провела је седамнаест година у непрекидном разврату. Прељуба за њу није била начин зараде, јер је само у њој дјевојчица пронашла једини и главни смисао свог постојања. Сама је говорила да је била гоњена једино „неутаживом жељом и неукротивом страшћу“ Једног дана ушла је на брод који је превозио ходочаснике у Јерусалим. Али Марија није кренула на ово путовање уопште због поштовања хришћанских светиња. Циљ су јој били млади морнари са којима је провела цијело путовање у уобичајеним забавама. Дошавши у Јерусалим, Марија је наставила свој развратнички живот, као и обично. Али једног дана, током великог празника- Воздвижења животворног крста Господњег- из радозналости је одлучила да оде у јерусалимски храм. И са ужасом је открила да то не може. Неколико пута је покушала да уђе у храм заједно са мноштвом ходочасника. И сваки пут, чим је нога додирнула праг, нека чудна сила би је гурала назад, а сви остали слободно су пролазили унутра. Све ово би се наравно могло рачунати као случајност. Али Марија је овдје видјела сасвим одређено значење. Одједном је схватила да ју је распуштени живот одвојио од Бога, а тјелесни ужици блокирали су Небо у њеној души. Марија се уплашила и почела да плаче. У припрати цркве висила је икона Богородице. Марија се никада раније није молила, али сада се, испред иконе, обратила Богородици и завјетовала се да ће промијенити свој живот. Након ове молитве, поново је покушала да пређе праг храма и сада је могла да уђе унутра са свима. Поклонивши се хришћанским светињама, Марија је отишла до ријеке Јордан. Тамо, на обали, у малој цркви Јована Крститеља, причестила се Тијелом и Крвљу Христовом. А сутрадан је прешла ријеку и отишла у пустињу како се никада не би вратила људима. Али ни тамо, далеко од уобичајених искушења великог града, Марија није пронашла мир за себе. Мушкарци, вино, бујни живот - свега овога, наравно, није било у пустињи. Али гдје можете да побјегнете од свог срца, које се сјећало свих грешних задовољстава претходних година и није жељело да их се одрекне? Суочавање са овом несрећом било је невјероватно тешко. И сваки пут када Марија више није имала снаге да се одупре страсти, спасило ју је сјећање на заклетву пред иконом. Схватила је да Богородица види све њене поступке, па чак и мисли, обратила се Богородици у молитви и затражила помоћ у испуњавању свог обећања. Марија је спавала на голој земљи. Јела је оскудну пустињску вегетацију. Али била је у стању да се потпуно ослободи од блудне страсти тек након седамнаест година тако интензивне борбе. Послије тога је провела још двије деценије у пустињи. Непосредно прије смрти, Марија је први пут у свих ових година срела човјека међу пијеском. Био је то лутајући монах Зосима, којем је испричала причу о свом животу. У то вријеме Марија Египћанка достигла је невјероватне висине светости. Зосима ју је видио како је прешла ријеку по води, а током молитве са уздигла од земље и молила се, стојећи у ваздуху. Упокојила се око 530. године. Св. Марија прославља се још и пете недјеље Часног поста када је Црква истиче вјерним у те посне дане као узор покајања. Предање о Марији Египћанки преносило се од уста до уста све док је га 7. вијеку није записао Софроније Јерусалимски. Света Марија Египћанка је у православљу примјер како човјек може од великог грешника да постане велики праведник. Живот светитељке примјер је дубине човјековог грјехопада и његове благодати испуњене побуне истинским покајањем, вјером, молитвом и, истовремено, Божјом помоћи. Света Марија Египћанка, која је у почетку била жена грешница, уз помоћ Божјег чуда, покајала се, проводећи већи дио свог живота у великим подвижничким дјелима у жељи да искупи своје гријехе. Током Великог поста Православна црква њеним примјером још једном позива све вјернике да преиспитају свој живот и да се истински покају за своје гријехе. Црква прославља успомену на преподобног Јована Лествичника 30.марта/12. априла, као и на 4. недјељу Великог поста. Главни принцип живота преподобног Јована, аутора Лествице - чувеног духовног водича за испуњење монашког живота - била је ... умјереност. У својој понизности, чак је и подвизавао, не намећући себи ништа више од онога што је прописано уставом (типиком). А биографија преподобног је, такође, врло „умјерена“. Можемо само да претпоставимо гдје (Цариград) је и када рођен (обично се узима 525. година), а не знамо ни гдје су његове мошти. Али упркос свом „умјереном“ животу, преподобног Јован је био строго досљедан и чак непомирљив у главној ствари: у следовању степеницама врлине, која воде ка Христу. Према једној верзији, преподобни Јован рођен је у 6. вијеку у Цариграду. По пунолетству, „врло успјешан у спољној мудрости“, Јован је напустио свој дом и замонашио се у једном од манастира на Синајској гори. После смрти старца и његовог учитеља Аве Мартирија, наставио је са својим подвигом у пећини у подножју Синаја. Непрестано се молио, дању обрађивао своју башту, а увече је „писао књиге и ова вежба му је послужила као главни лијек за малодушност“. Једног дана анђео се јавио Јовану и рекао да је један од његових ученика у опасности. Преподобни је одмах почео да се моли. Увече се ученик вратио са посла и рекао да је поподне, када је, уморан од врућине, легао у сјенку литице, чуо да га зове Јован, скочио је - и у то вријеме огроман камен пао је на мјесто гдје се управо налазио ... Јован никоме није одбио савјет, ма ко му се обратио. То је навело неке да га оптуже за гордост и многоглагољивост. Да их не би увео у искушење, Јован је себи наметнуо завјет ћутања и ћутао је годину дана, тако да су чак и завидници, остајући без његовог вођства, тражили од подвижника да проговори и настави их учити својом богоданом мудрошћу. Након 40 година испосништва, Јован је постао игуман манастира Неопалима купина (несагорива) -данас манастир Свете великомученице Катарине. У ово вријеме, на захтјев монаха манастира да им састави „водич, попут чврстог степеништа које подиже оне који желе до Небеских врата“, написао је „Лествицу“.
13.априла (31. марта) наша Црква прославља Св. Ипатија Гангријског. Велики Божји човјек, свети Ипатије, епископ града Гангра, у Пафлагонији, био је један од триста осамнаест светих отаца који су учествовали на Првом васељенском сабору, сазваном за вријеме владавине Константина Великог у граду Никеји. Овдје је, заједно са осталим светим оцима, испуњен Духом Светим и надахнут ревношћу за православље, проказао Арија у јереси и анатемисао га. Свети Ипатије је примио од Бога дар чудеса; исцељивао је разне болести и изгонио демоне. У једном селу је горку воду која је потекла са планинског извора претворио у слатку; а другдје је на његову молитву из земље потекао извор вреле воде која је зарастала. Једне мрачне ноћи, када је шетао поред ријеке, у води се појавио пламен, показујући му пут како не би скренуо и пао у ријеку. Такође, убио је страшну змију. Током владавине Констанција (владао од 337. до 361. године), који је владао након смрти брата Константина, огромна змија се увукла у царски дворац. Опколила је царску ризницу у којој је било пуно злата и другог блага, зауставила се на улазу у ову собу и никоме није дозволила да уђе у њу. Цар Констанције се згрозио због тога и послао је да кажу Божјем светитељу Ипатију да дође у Цариград, јер је име светог прослављено због чуда која је учинио благодаћу Христовом. Цар је светитеља поздравио са почастима, поклонио се до земље и замолио га да својом молитвом одагна змију из царске ризнице, коју ниједна људска сила није могла одагнати. И многи други духовници покушавали су да је отјерају молитвом, али без успјеха. А светитељ рече цару о томе: „Цару, чак и ако је наша молитва немоћна, твоја вјера неће бити узалудна пред Богом“. Затим је, падајући на земљу, предуго молио. Тада свети Ипатије, узевши жезло, оде у царску палату. Народ и цар, обузети страхом и трепетом, гледали су у даљину и, видећи да змија не излази (а дан се већ приближавао вечери), помислили су да је већ убила свеца, као што се догодило некима. А свети Ипатије, подигавши очи ка небу и призивајући Господа у помоћ, стави жезло у змијска уста ријечима: - У име мог Господа Исуса Христа, прати ме! Змија је, гризући жезло, пратила свеца као везана заробљеница. Затим је изашао из царске ризнице и, водећи змију, обишао читав хиподром и пијачни трг. Народ, угледавши је, ухваћену за крај жезла и вучену светитељем, био је згрожен и задивљен. И било је превише застрашујуће - њена дужина је била око шездесет лаката (лакат - мјера дужине једнака 46,2 цм, прим.прев.). Кад се приближио огњеној пећи, која је горела великим пламеном, светац рече змији: „У име Христа, Кога ја, недостојни, проповиједам, заповедам ти да уђеш у овај огањ! Тада је страшна змија, појурила у ватрену пећ, у којој је изгорела. Тада је цар захвалио Богу и Његовом добротвору, којег је поштовао као свог оца. Наредио је да његов чик буде насликан на дасци и тај лик држаше цар у своме дворцу као оружје против сваке супостатне силе. Враћајући се једном из Цариграда Ипатије би нападпут у једном теснацу од јеретика, Новатијана, и отиснут c друма у неко блато. У том једна жена из те дружине удари га каменом у главу, и тако светитељ сконча свој земаљски живот. Но она жена наједном полуди, и узе онај исти камен и удараше њиме сама себе. Кад је доведу на гроб св. Ипатија и помоле се Богу за њу, исцели се по великом милосрђу духа Ипатијева, и поживе остатак живота у покајању и молитви. Св. Ипатије пострада и пресели се у вечно царство Христа Бога 326. год. У суботу, 13. априла 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког, служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Јована Богослова на Лаушу, уз молитвено присуство Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема и саслужење свештеномонаха, свештеника и ђакона наше Епархије. По завршеној Литургији, Епископи Јефрем и Сава су разговарали са братством овог намјесништва о духовном и материјалном унапређењу самог намјесништва. Након свега је услиједила исповијест свештенства. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке
Епископија захумско-херцеговачка и приморска, кроз свој Фонд вјероучитеља, организовала је стручно усавршавање за вјероучитеље. Овај догађај, приређен у суботу четврту Великог поста, у Епархијском дому у Требињу, реализован је уз подршку удружења Нефеш Хаја из Бањалуке, које промовише међурелигијски дијалог, образовање младих и културу сјећања кроз рехуманизацију жртава, односно разумијевање жртве као створења и иконе Божије. Након окупљања вјероучитеља Епархије захумско-херцеговачке и приморске, заинтересованих за унапријеђење рада у оквиру свог одговорног позива, у присуству епископа Димитрија и појединих свештеника, такође вјероучитељ и оснивач Библијског културног центра из Београда, докторанд Јован Благојевић одржао је предавање и радионицу под насловом Тумачење библијских текстова у настави вјеронауке. Након овог веома надахнутог и подстицајног излагања и инспиративног практичног рада у просторијама епархијске библиотеке, подијељене су и потврде о учешћу у стручном усавршавању, а размијена богатог педагошког искуства и мишљења о непрегледним библијским и уопште богословским темама настављена је и у неформалном дружењу у епархијској трпезарији. Самоиницијативном организацијом, интересовањем и учешћем, уз захвалност свима који су исказали спремност за подршку и пружили помоћ при реализацији овог усавршавања, вјероучитељи наше Епархије, упркос бројним унутарнаставним и ваннаставним изазовима, показали су спремност и проактиван став при суочавању са тим изазовима, а na користи својих ученика. Бранислав Рајковић, ђакон Они чланови грчког парламента који су гласали за легализацију истополног „брака“ прекршили су Божју вољу и увриједили Бога, чиме су сами себе осудили. Ову изјаву, пуну цитата из Светог писма и Светих Отаца, потписали су игумани и игуманије 35 манастира широм Грчке, укључујући и светогорске манастире Ксиропотам, Дохијар, Каракал, Филотеј и Констамонит. Док се јавно не покају, релевантни народни посланици неће бити добродошли у манастире чије су игуманије и игуманије потписале изјаву, а ако својом вољом посјете ове манастире, тамо им неће бити указане почасти. Игуманије и игуманије грчких манастира истакли су да се њихов став неће промијенити све док поменути парламентарци „не донесу јавно и активно покајање (чему се надамо и молимо) и предузму одговарајуће кораке за укидање срамног закона“. Истовремено, аутори саопштења напомињу да је њихова одлука „израз човјекољубља, љубави и људског поштовања, како за њих, тако и за грађане који су их изабрали да заступају њихове интересе. Због тога што су јавно прекршили Закон и вољу Божију и народну, они су јавно прекорени, оптужени и осуђени.” Обраћајући се вјерницима, монаси су их позвали да „остану чврсти и непоколебљиви у очувању апостолског и светоотачког предања наше Цркве“. Подсјетимо, средином фебруара ове године, упркос протестима Грчке православне цркве, као и народним скуповима, у Грчкој су легализовани истополни бракови. Након тога, три митрополије Грчке православне цркве су одмах одлучиле од причешћа све локалне посланике који су гласали за легализацију истополних бракова и усвајање дјеце од таквих парова. Након тога, први пут у посљедњих 161 годину, Предстојатељ Грчке Православне Цркве није позвао предсједника државе на прославу Недјеље Православља. Припремио вјеронаука.нет на основу писања vimaorthodoxias.g Свети Архијерејски Синод Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије на својој редовној сједници која је одржана у четвртак 11. априла 2024. године, поред разматрања више питања и догађаја везаних за црквени живот, Синод је на предлог Синодске комисије за канонизацију светих, одлучио да у диптих светих унесе име три нова светитеља, преноси литургија.мк. Синод је, на приједлог Синодалне комисије за канонизацију, одлучио да у диптихе Светих уврсти праведни Спасе и Спаса Вишенски и новојављену преподобномученицу Стефаниду Скадарску Дечанску и Битољску. Предање каже да су св. Спасе и Спаса су били брат и сестра, сирочад, који су побјегли од Турака и настанили се на неприступачним теренима. Свети Спаса је отишао у пећинску цркву у Вишном, гдје је провела свој подвижнички живот и гдје се упокојила. Дуго послије њене смрти, једне непроспаване ноћи, светитељка се јавила жени по имену Марија, хришћанки из Белице која је била непокретна, тражећи милост за покој њене душе: „Реци Вишанима да скупе моје кости, јер немам мир!” Појавивши се по други пут, Марија је стекла чудну снагу и заједно са својим братом кренули су у мрак да пронађу мошти. И у том тренутку, док је превијала мошти да их однесе у цркву у селу, испунила се радошћу, корак јој је постао лак, а њено болно и укочено држање постало је необично окретно и лако. Света Стефанида Скадарска Дечанска и Битољска (Стевка Ђурђевић 1887-1945), велика подвижница која је рођена у Враки код Скадра. Њена молитвеноисповједна писма пронашао је блаженопочивши Митрополит црногорско-приморски Амфилохије као студент теологије 1963. године у царској лаври манастиру Високи Дечани. Преподобна Стефанидо Скадарска Дечанска и Битољска моли Бога за нас! Тропар, глас 8: Кћери Тишине * главу твоју венац нетљени краси * Христа љубљеног Женика твога. * Њему се од детињства сва предајући * небеску мудрост си задобила * и схвативши трулеж и сујету света, * Њему си се, Стефанидо, свим срцем и крвљу приљубила, појући: * „Па нека се чини што год хоће на овоме свијету * нека се обрће – преврће * мене (с) Христом нико раставити неће.“ Кондак Кондак, глас 8. Богомудра мати преподобномученице Стефанида * језик вечности заволевши, * и трулежна уста своја затворивши, * ти Боголику душу своју испуни сладошћу тајног разговора са Христом, * једином утехом и љубављу твојом, исповедајући: * „Оволико са Христом живим * колико са Њим слатко разговарам.“ Поводом канонизације Свете Стефаниде Скадарске Дечанске и Битољске, чтец, химнограф и теолог Блажо Љ.Даниловић спјевао је у њену част и пјесму Чтец и химнограф Блажо Љ. Даниловић: Света Стефанида Скадарска СВЕТА СТЕФАНИДА СКАДАРСКАУ град Скадар на рјеци Бојани Ђе су многи никли великани Рода Србског и Србске државе Кога памте и у коме славе Живог Бога и Свеце његове Стасаваће чедо што ће нове Духовности упознати тајне А у крилу Цркве Православне Дивно дјете као дар Господа Бјеше Стевка од Ђуричић рода Ова душа родила се млада Баш у Враку близу Скадра града Још од ране њезине младости Земаљских се одрекла сладости И ка Богу живот управила Не би ли му боље послужила Кад јој седам година бијаше То дијете радошћу сијаше Своју душу безазлену чисту Предала је на чување Христу Пошто сама научи да чита Са духовном храном душу пита У кућици поред дома свога Господа је прослављала Бога Ништа земно привукло је није Са молитвом дивну душу грије А тамо ће Богу се молити Па ће сами Господ дозволити Да упозна дивног свјетилника То је Виктор Скадарски Владика Којему ће душу отворити А он ће јој исповједник бити И на прави пут је упутити Многи тада неће ни слутити Какав бисер међу њима сија Код Светог ће ићи Василија Да се њему моли Светитељу Не би ли кој услишио жељу Да невјеста Христова постане И да живот цијели остане Свјетлост што ће у тами да сјаји Да се млади диве нараштаји У та тешка и ратна времена Жеља јој је била услишена Ратни вихор када је дувао Сами Господ с неба је чувао Те проводи у молитви дане И Христове прима Свете Тајне У рату је многе помагала И храну им бесплатно давала Ал’ зло врјеме дође и невоља Свуд је мука ђе је Богомоља Те су тако из Скадра бијела Породице и Црква цијела Прогоњени од власти новије Ни Владика Виктор оста није Но је мора Скадар оставити У Дечане живот наставити А Стевкина породица тада Морала је склонити се из града Те у Клину дође код Дреновца Стевка свога духовнога оца Предат хтјела забораву није Пише писма с њима душу грије Попут сваког духовнога чеда Владики се стално исповједа Пишући му шта јој је на души Христу служи образа не суши Но му топле молитве приноси Ни са чим се млада не узноси Ту се види каквим духом дише Ту стремљења свога срца пише И тако је служила Господу А на понос и на украс роду Из свега се могло виђет тога Какво има надање на Бога Јеванђељски били су примјери Колико је предала се вјери Живој вјери у Господа Христа И каквим јој сјајем душа блиста Да је била вјере огледало Из тих списа њених се сазнало И тако је живот проводила Да би само Христу угодила И тако је за једну прилику У Дечане видјела Владику Николаја Велимировића Тога орла што духовног пића Давао је и многе напаја Ко Епископ Охридскога краја Он ће њену вјеру препознати И у Битољ к себи је позвати Монахиња поста Стефанида Бога моли срца ране вида Сиротиште ђе Богдај бијаше Стефанида ко драгуљ сијаше И не може човјек исписати Какав живот она ће живјети То је била тајна срца њена А вјера је држаше пламена Ал’ ће и ту поднијети муке Од злокобне зликовачке руке Пребили су ову испосницу И за Христа Бога Мученицу Те ће тако и живот скончати И мало се о том може знати Душа чиста пострада за Христа Те у Царству Небеском заблиста Дивна дјева Васкрслога Христа Којему је себе посветила И чистотом себе осветила А њезино име се разгласи Кад Дечански дадоше монаси Њена писма свом брату у Христу Теологу Радовићу Ристу Те се мога умирити није Све док њено не среди житије Митрополит наш Амфилохије Те је ова Светитељка нова Баш из Враке рода Србинова Заблистала као звијезда Рајска Ко Битољска Врачка и Скадарска Мученица која сјајем блиста Код Господа Цара Славе Христа. 12. април 2024. године у Никшићу Чтец и химнограф Блажо Љ. Даниловић (Аутор је чтец древног храма Светих првоврховних Апостола Петра и Павла у Никшићу, теолог Српске православне цркве, химнограф и српски народни епски пјесник) +++ ДРАМА ЛИЧНОСТИ КАО ЕКСПЕРИМЕНТ! Ја вас молим уставите се за часак пред тужнорадосним животом монахиње Стефаниде, заслужила је више од тога. Уставите се за трен пред потресним страницама написаним изломљеним невјештим рукописом сељачким, опорим као и живот. Уставите се пред драмом људске душе и тугом људског срца. Огледните се у њој. Дубока и предубока и бистра је до бола и узвишена до радости. Ви који читате много па и паметних књига прочитајте ове разговоре који никад нијесу жељели да буду књига. Урезано је свако слово снагом од које камен постаје жив. Јер то је снага опитног живота. То је живот који се одупро смрти. То је живот који је поставио захтјев Бити, али тамо гдје нема смрти. За њега други дио Хамлетовског питања -не бити- не постоји. Мјесто њега стоји јадост живота, која је небитије, и којој се треба одупријети свом снагом бића запретаног у подвигу. На том распону између „јадости“ живота и Бога радоснога и, у коме је једино постојеће Бити а да нема смрти одиграва се ова Драма, која је више него то. У нашем вијеку земља је изњедрила много мудраца о којима се чује од Јамајке до Сјеверног пола, а не зачуди се кад кажем да је Стефанида род ономе мудријем дијелу мудрих људи нашега доба. Ништа зато што се њен глас тихо чује, чак и не чује – па она није ни жељела да се чује. Бјежала је у тајне скриње своје душе и док је жива била. Шта ја имам коме да кажем: бисер нека сам блиста, кад је бисер. Скривене Драме су то само за очи кратковидих нас. За Режисера су оне исто тако јасне колико за нас неухватљиве. Како скривене драме тако и ток времена са загонетком живота! Сваки живот је позив на драму, не на имитацију њену. А једна истинита драма је својим ћутањем и искреношћу гласнија од свих радио станица на свијету. У њој живот уткива своју потврду, она је исто што и истински живот, код ње нема не бити; јер све што једном може не бити, говор му се претвара у привид, игра у тишину без повратка. Смрт му је присутна онолико колико ћутању драме живот, и кроз њега дакле, говор који не хита за временом, већ вријеме прије за њим. Мјере неба нијесу што и мјере времена. Језик истинских, људских драма језик је Неба, његово вријеме је καιρός – вријеме бремено будућношћу. Истина је ван времена, али протиче кроз њега и даје му потврду. Људска личност, драма живота људске јединке је у истини, дакле ван времена, или све времена, протиче кроз вријеме да би добила на своје чело седам печата бремених будућношћу. Режисер и Драма – личност, двије истине које се траже, једна по милости уз позив чудесне фруле, друга због јадости и недовољности, загонетности себе и своје истине, одзива се фрулином позиву да би њеним чудесним акордима угасио трептаје жеђи и заситио глад огњем. Кад смо код тога онда смо код Стефаниде. Кад се дивимо експериментима у епрувети и у космосу, мудростима теорије релативитета – нијесмо ли у заблуди кад притом са ниподаштавањем пролазимо поред експеримената који су у овом чину драма једне личности! Неко нас то вара – шта би друго могло бити – па се више дивимо ономе што мање заслужује и тражимо истине од онога што је има у себи мање. Тражимо себе тамо гдје има само мало од нас. Превиђамо себе а тражимо се! Вратимо се себи, а нека нам у томе помогне монахиња Стефанида. Tреба нам оно Бити гдје нема смрти, гдје је она! Које је она пронашла, откривши Алфу и Омегу живота – Христа. Само на једној оваквој личности вриједност животног разбоја пада до бесмисла или васкрсава до Истине. Ако је Стефанидин подвиг био лаж и привид, психопатија, што је свеједно, онда су сви подвизи људских драма оковани грозном нулом без катанца. Ако је један живот бесмислен, овај би то био, онда другог са смислом гдје наћи? Ако је он истинска драма онда је и потврда тријумфа живота, тријумфа личности до бића, које никад не може не бити. Живјела је испод Проклетија, али као бунтовник против проклетије живота и сваког зла које “скубе по земаљском јаду”. Кад је у питању бити и проклетија под којом је рођена и духовно и физички она је за ово прво. Без резерве и ограничења. Проклетија живота и Благослов Живота. То је још једна потврда истине Хришћанства у времену кад изгледа да је оно остало без свједока. Митрополит Амфилохије (Ристо Радовић), Манастир Дечани 1962. год +++ ВАПАЈ ПОДВИЖНИЦЕ ХРИСТУ Пронашао сам у манастиру Дечанима оригинални рукопис ове подвижнице Христове љубави. То су уствари исповједна писма, њих 92 на броју, писаних на великим табацима, са 328 страница и неколико из свеске исцијепљених листова на којима се налазе посебне молитве. То је била њена писмена исповијест у Дечанима и захваљујући садашњем дечанском игуману Макарију то је све сложено и сачувано. Свако од писама почиње „Во имја Оца и Сина и Светога Духа. Амин“. Ја ћу покушати да извадим значајнија мјеста из ових исповијести, чувајући њен начин писања који је пун простотени оригиналности. Има мјеста која запањују својом љепотом и дубином, топлином и истинитошћу религиозног доживљаја. Језик је простонародни, вјероватно онакав какав се употребљава у њеном мјесту рођења, без украса и некњижевно, али баш стога и истинити одраз ње саме. Сва су писма преокупирана чудесним ликом Христовим, свијешћу о гријеху који посједују у толикој мјери само људи који су у себи дубоко осјетили тајну препорођаја личности кроз подвиг, пост и молитву, сазнањем таштине живота у свијету, снаге зла за које каже „Зло ме скубе по земаљском јаду“ (стр.306). Ове су ријечи бремените истином и силне по снази – биће истина ако кажемо да су на достојној висини оних Његошевих: „О кукавна земљо пропала се, у крв си се мени претворила“. Истинско осјећање за вриједности, које се разгорјело у понорима овог простог срца, развијени критеријум за главна питања живота, снага вјере у Христа – откуда то? – ви се у чудном жару питате кад сте стигли на задњу страницу ових једноставних исповијести „Тужном Христу“, како Га ова подвижница често назива! Снагом топле љубави и мушког замаха одишу оне њене ријечи свијету и Христу: „Па нека се чини штогод хоће на овом свијету! Нека се обрће и прврће, – мене (с) Христом нико раставити неће!“ Она зна, па то и каже, па то и каже да „велики је јад мислити и погледати како иде безредно посао светског живота“. Стога жури да каже христу , изван кога она „нема ништа“ (I,1), Кога она „има у себи, свету Истину“ (I,2), Који је њој „милост и љубав и цио углед њеног живота“ (I,1), – ето томе Христу се она обраћа и каже: „Да ме чуваш од ове безверности и развратности, која на овом јадном свијету постаје“. Па у печали видовите душе завршиће то исто мјесто ријечима бола од сазнања истине: „Све се јади множе – бих рекла као да хоће све да пропадне!“ Но најбоље да пустимо њу саму нека нам прича своју тајну, која се сва може сложити у онај вапај из 66. писма: „Молитву Ти Христе, дижем и дајем безумно…“ (306. стр.). Не заборавите – то је проста жена, што зна, научила је самоуко, у својој осами! Уз помоћ огња Христовог који се у њој разгорио и благодати која ју је тајновито оросила! Како каже стари чика Стано Башановић, који је њу познавао за живота, родом такође из Врака код Скадра: „Сами Господ Бог јој је то дао!“ Није то било давно – у овим крајевима је окончала свој живот и подвиг и Блажена Стојна, још једна Богом просвећена и Христовом љубављу заробљена душа. Христос сије гдје је и почео да сије: на простим и чистим срцима, и жање жетву тамо гдје се мисли да је нема и у времена која по безумним изгледају бесплодна. Митрополит Амфилохије Радовић Током владавине цара Константина Великог (337), када је хришћанска вјера превладала над незнабоштвом, у многим градовима су изграђене цркве, а незнабожачки храмови уништавани. Многи хришћански епископи тада су од цара добили право да уништавају идолопоклоничке храмове, међу којима је био и епископ Аретуски Марко - човјек побожан, свет и реван у ширењу истинске вјере.У царству су убрзо избили страшни немири: војници су убили многе цареве рођаке и жељели су да убију његове нећаке Гала и Јулијана. Спасио их је епископ Аретусе (Аретусија или Аретуса-град у Сирији) скривајући их у цркви. Послије Константинове смрти било је много немира друге врсте; његов насљедник Констанције штитио је аријанце, а прогонио православне. Након Констанција, на престо је ступио Јулијан, којег је епископ Марко спасио од смрти (свети Марко бјеше један од оних што сакрише богомрског цара Јулијана, када су га још као дијете гонили и хтјели да га убију). Од малих ногу Јулијан је мрзио хришћанску вјеру, за коју се претварао да је исповиједа под Констанцијем. Када је постао цар, одмах је изјавио да подржава паганизам. Користио је сва средства да понизи, угњетава и вријеђа хришћане. Јулијан је издао декрет да идолске храмове које су уништили хришћани треба обновити на штету оних који су их уништили. Градске власти Аретусе затражиле су од њега средства за обнову храмова које је срушио за вријеме Констанција. Владика је одговорио да нема новца, али чак и да има, не би дао ништа за незнабожачки храм. Знало се да је заиста сиромашан, а градске власти су му, смањујући захтјеве, коначно наложиле да плати биједну суму, пријетећи му казном у случају непослушности. Тада су против хришћана започели страшни прогони од стране незнабожаца, које је цар подстакао. У многим градовима паганско становништво убијало је хришћане и тешко их мучило. Остарели епископ се није плашио опасности и поновио је своје одбијање. Потом су га предали разбесњелом народу. Тукли су светог старца, вукли га улицама, гађали камењем, мучили га до смрти, али нису могли савладати његову чврстину. Једва жив, старац се ипак није предавао. На крају га је гувернер града спасио из руку мучитеља. Према историчару блаженом Теодориту, многи грађани Аретусе, чудећи се чврстини светог старца, преобратили су се у хришћанску вјеру. Резултати епархијских такмичењa и списак учесника Републичког такмичења из Православне вјеронауке10/4/2024
УЧЕСНИЦИ РЕПУБЛИЧКОГ ТАКМИЧЕЊА ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ ШКОЛСКА 2023/24Школа домаћим Републичког такмичења је ЈУ Основна школа „Кнез Иво од Семберије“ Бијељина РЕЗУЛТАТИ ЕПАРХИЈСКОГ ТАКМИЧЕЊА ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕЕпархија: БањалучкаОпштина: Козарска Дубица Школа домаћин: ЈУ Основна школа „Свети Сава“ Козарска Дубица Епархија: Бихаћко-петровачкаОпштина: Дринић - Петровац Школа домаћин: ЈУ Основна школа „Дринић“ Дринић Митрополија: ДабробосанскаОпштина: Власеница Школа домаћин: ЈУ Основна школа „Вук Караџић“ Власеница Епархија: Зворничко-тузланскаГрад: Бијељина Школа домаћин: ЈУ Основна школа „Кнез Иво од Семберије“ Бијељина Епархија: Захумско-херцеговачка и приморскаОпштина: Берковићи
Школа домаћин: ЈУ Основна школа „Његош“ Берковићи Долина се налази око 70 километара од центра града Кајзерија (некадашњи назив Кесарија Кападокијска) Долина Ердемли, у подножју планине Ерџијес, дуга је око 10 километара. Значајан је по стрмим литицама, бујној вегетацији и историјским црквама. У насељеној зони дуж долине Едемли налази се једанаест цркава цркава у долини изграђених између 10. и 13. вијека и оне представљају важне примјере византијске умјетности, преноси AnatolianArcheology. Међу најистакнутијим грађевинама су Дворска манастирска црква, црква Светог Јевстатија, црква и капела Светог Николе, црква Светог Михаила, црква Дванаест апостола, црква Четрдесет мученика, Једнобродна Црква, Palace Monastery Church и Црква Медведа. Долина Ердемли је кроз историју била важан вјерски центар за хришћане. Цркве и манастири у долини некада су били центар живог монашког живота између 10. и 13. вијека. Зидови су украшени сценама из Библије, неким флоралним и геометријским мотивима, као и појединачним ликовима светаца - епископа и апостола. Цркве су грађене примјеном најнапредније технологије тог периода. Гувернер округа Јешилхисар Ахмет Али Алтинташ рекао је да се „долина Ердемли налази усред широких равница у којима је пољопривреда била интензивна током византијског периода и претходних година”. Објашњавајући да су веома богати људи овде живјели од 10. вијека, Алтинтас је рекао: „То можемо разумјети из технологије и израде коришћене на објектима у овом региону. Изградили су их мајстори за које се зна да су дошли из Цариграда, користећи најважније технологије тог периода“. Алтинтас је напоменуо да постоји много докумената који указују на то да је живот у долини Ердемли углавном био одређен пољопривредним активностима у региону и пласманом насталих производа. Епархијско такмичење, 6. април 2024. године ЕПАРХИЈА БАЊАЛУЧКАУ ЈУ ОШ "Свети Сава" у Козарској Дубици, 6. априла 2024. године одржано је Епархијско такмичење за подручје епархије бањалучке. Такмичили су се ученици 7. разреда, а тема овогодишњег такмичења из Православне вјеронауке била је: „Историја богоизабраног народа од доба Патријараха до цара Соломона”. Највише бодова (95) и прво мјесто освојио је Милош Јурић из ЈУ ОШ "Свети Сава" Котор Варош (вјероучитељ о. Миленко Нарић). Друго мјесто (93 бода) подијелили су Арсеније Врачар из ЈУ ОШ "Алекса Шантић" Бања Лука (вјероучитељ Давид Дринић) и Маја Кичић из ЈУ ОШ "Милош Дујић" Челинац (вјероучите о. Слободан Брљић). Трће мјесто (91 бод) освојио је Вук Чолић из ЈУ ОШ "Десанка Максимовић" Трн (вјероучитељ о. Александар Павичар). Четврто мјесто (90 бодова) заузео је Лука Бошњак из ЈУ ОШ "Доситеј Обрадовић Бања Лука (вјероучитељ Драган Спасојевић)... Фотографије доставили вјероучитељи Драган Спасојевић и Ненад Пећо -сродна вијест ОПШТИНСКО ТАКМИЧЕЊЕ ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ ЕПАРХИЈСКО ТАКМИЧЕЊЕ У БИЈЕЉИНИ-ЕПАРХИЈА ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКАУ суботу, дана 6. априла 2024. године у ЈУ ОШ „Кнез Иво од Семберије“ у Бијељини, одржано је епархијско такмичење из предмета Православне вјеронауке за ученике VII. разреда. На самом такмичењу учешће је узело 24 ученика и 22 вјероучитеља. Након свечаног отварања и поздравне ријечи од стране директора школе, чланова Катихетског одбора и РПЗ-а, у једној јако угодној и пријатељској атмосфери одржано је и само такмичење за ђаке. Тест који је био прилично захтјеван са градивом и темама из Старог завјета, ученици су радили у кабинету вјеронауке и учионици школе укупно један ипо сат. Најбољи резултат су остварили сљедећи ученици: 1. мјесто и побједа са 98. бодова припала је ученици Анђели Михајловић ОШ „Кнез Иво од Семберије“ Бијељина (вјероучитељ Данијел Васић), 2. мјесто су са по 95. бодова подјелили ученица Нађа Секулић ОШ „Кнез Иво од Семберије“ Бијељина (вјероучитељ Данијел Васић) и ученик Никола Спасојевић ОШ „Доситеј Обрадовић“ Суво Поље (вјероучитељ Миладин Кршић), 3. мјесто са 94. бода освојила је ученица Анастасија Танацковић ОШ „Ћирило и Методије“ Главичице (вјероучитељица Зорана Вуковић). Осим наведених побједника, право учешћа на републичком такмичењу стекли су и ученици: 4. мјесто са 94. бода освојио је ученик Лазар Томић ОШ „Лијешће“ из Лијешћа (вјероучитељ Јован Томић) и 5. мјесто са по 90. бодова подјелили су ученик Василије Васић ОШ „Свети Сава“ Лопаре (вјероучитељ Љубиша Јекић) и ученица Милица Горановић ОШ „Сутјеска“ Модрича (вјероучитељ Никола Горановић). Побједницима, а и свим осталим учесницима такмичења, свечано су подјељене пригодне награде и дипломе, а након затварања програма званичног такмичења, организован је свечани ручак за све учеснике и њихове пратиоце у црквеној сали храма Светога Пантелејмона у Бијељини. Ђаци су такође, обишли порту и унутрашњост цркве и саслушали свештенство о историјату и организацији храма, као и будућих пројеката и плана да у октобру мјесецу ове године читав комплекс и сама црква требају бити и свечано освећени од стране Његове Светости Патријарха Порфирија. Вјероучитељ, Данијел Васић ОДРЖАНО ЕПАРХИЈСКО ТАКМИЧЕЊЕ ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ ЗА КАНОНСКО ПОДРУЧЈЕ ЕПАРХИЈЕ БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКЕ У ДРИНИЋУБлагословом Његовог преосвештенства епископа бихаћко-петровачког господина Сергија, а у организацији Републичког педагошког завода у суботу 6. априла 2024. године у просторијама Основне школе “Дринић” у Дринићу одржано је епархијско такмичење из Православне вјеронауке за канонско подручје Епархије бихаћко-петровачке. Ученици седмих разреда са подручја наше епархије имали су могућност да покажу своје знање на тему овогодишњег такмичења из вјеронауке. Тема такмичења за школску 2023/2024. годину је: „Историја богоизабраног народа од доба Патријараха до цара Соломона”. Епархијско такмичење је услиједило након одржаних школских и општинских такмичења, послије којих је формирана ранг листа такмичара, који су се пласирали на епархијско такмичење. Ученици су имали на располагању 90 минута, да ријеше тест сачињен од питања и задатака комбинованог типа. Комисија је након прегледања, бодовања и дешифровања, утврдила ранг листу такмичара. Прво мјесто је освојила Стефана Тепић, ученик ЈУ ОШ "Иван Горан Ковачић" Мркоњић Град (вјероучиитељица Биљана Еремија), 95 бодова. Друго мјесто освојио је Мирослав Калабић ученик ОШ "Петар Кочић" Ситница (вјероучиитељ Предраг Вујић), 91 бод. Треће мјесто је освојила је Ирина Митрић, ученик ОШ "Ахмет Хромаџић" Босански Петровац (вјероучиитељ протопрезвитер - ставрофор Бојан Митрић), 83 бода. Четврто мјесто освојила је Ана Кузман ученица ОШ „Раде Маријанац“ Стројице (вјероучиитељ протопрезвитер-ставрофор Радослав Станковић), 71 бод. Пето мјесто освојила је Маријана Вуковић, ученица ОШ ,,Дрвар” Дрвар (вјероучиитељ протопрезвитер Милош Црепуља) 68 бодова. Шесто мјесто је освојила ученица Маја Ковачевић ученица ОШ "Дринић" Дринић (вјероучиитељ протопрезвитер Никола Аркула), 63 бода. На републичко такмичење пласирали су се Стефана Тепић и Мирослав Калабић. Свим ученицима су уручене дипломе, похвале и пригодни поклони за постигнуте резултате на такмичењу. Посебно признање Републичког педагошког завода за остваривање такмичарских циљева и постигнути успјех на епархијском такмичењу уручено је вјероучиитељици Биљани Еремија која је била ментор ученици која је освојила прво мјесто на епархијском такмичењу и пласирала се на републичко такмичење из Православне вјеронауке. Такође, признање Републичког педагошког завода добио је и вјероучиитељ Предраг Вујић који је био ментор ученику који је освојио друго мјесто и пласирао се на републичко такмичење из Православне вјеронауке. Особље Основне школе „Дринић“, на челу са директорком школе, госпођом Биљаном Зорић, за све вјероучитеље и ученике припремили су богато послужење у просторијама школе, а након тога и трпезу љубави у оближњем ресторану. Директорици и љубазном радном особљу школе те начелнику општине и протонамјеснику Николи Аркули, најсрдачније захваљујемо на добро организованом пријему за ученике и наставнике. Свим учесницима такмичењима честитамо на успјеху и труду који су показали на овом такмичењу, а Стефани и Мирославу желимо много успјеха и среће на републичком такмичењу гдје ће представљати своје школе, општине али и Епархију бихаћко-петровачку. Вјероучитељ Предраг Вујић ЗАХУМСКО - ХЕРЦЕГОВАЧКА И ПРИМОРСКА ЕПАРХИЈА - Eпархијско такмичење из Православне вјеронаукеДанас, 6.04.2024. године у просторијама ЈУ ОШ ,,Његош“ на Берковићима, одржано је епархијско такмичење из Православне вјеронауке за седми разред Епархије захумско-херцеговачке и приморске Постигнути резулати: 1. мјесто Урош Радић, ЈУ ОШ ,,Свети Сава“ Љубиње, 2. мјесто Милица Зечевић, ЈУ ОШ ,,Свети Василије Острошки и Тврдошки“ Требиње, 3. мјесто Николај Шуловић, ЈУ ОШ ,, Свети Сава“ . И ове године је велика захвалност припала Основној школи ,,Његош“ на Берковићима која је на челу са директором Љубишом Шетком организовала такмичење ученика.Такође, ученици и наставници су изразили захвалност на урученим поклонима од стране Катихетског одбора и Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Вјероучитељ Богдан Сантрач МИТРОПОЛИЈА ДАБРОБОСАНСКА - ЕПАРХИЈСКО ТАКМИЧЕЊЕ ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕУ организацији Републичког педагошког завода Републике Српске и Катихетског одбора Српске православне цркве у Републици Српској и ФБиХ, у суботу, 6. априла 2024.године, одржано је eпархијско такмичење из Православне вјеронауке за подручје митрополије Дабробосанске. Школа домаћин била је ЈУ ОШ "Вук Караџић" у Власеници. Такмичење је одржано у кабинету Православне вјеронауке, који је у овој школској 2023/24. години, опремљен средствима Катихетског одбора Српске Православне цркве у Републици Српској и Федерацији БиХ. На самом почетку такмичења све присутне је поздравила Марија Тодоровић, педагог школе, напомињући да је такмичење веома важно за рад и развој ове установе и да је посебна част бити домаћин такмичења. На такмичењу је учествовало укупно 13 ученика седмог разреда основних школа који су показали висок ниво знања. Прво мјесто заузела је ученица Софија Кокот из ЈУ ОШ "Алекса Шантић" из Војковића са освојених максималних 100 бодова, коју је за такмичење припремала и водила њена вјероучитељица Драгана Ковач. Друго мјесто заузела је ученица Наталија Ђукић, такође из ЈУ ОШ "Алекса Шантић" из Војковића са освојених 98 бодова. Треће мјесто заузео је ученик Михајло Петровић из ЈУ ОШ " Вук Караџић" из Братунца са освојених 91 бодова, којег је за такмичење припремала вјероучитељица Данијела Млађеновић. Ученицима и њиховим вјероучитељима искрене честитке упутио је протојереј-ставрофор Младен Дробњак координатор за Православну вјеронауку митрополије Дабробосанске, који им је уручио награде Катихетског одбора пожеливши им притом успјех на Републичком такмичењу. Посебну захвалност школа домаћин упућује Катихетском одбору Српске Православне Цркве у Републици Српској, Федерацији БиХ и Предсједнику Катихетског одбора Његовом Високопреосвештенству Господину Хризостому на донацији за опремање кабинета Православне вјеронауке. Средства донације су утрошена за набавку смарт телевизора, зидне тапете са мотивима православне иконографије, као и за набавку Светих писама Новог завјета, чиме ће се унаприједити реализација наставе Православне вјеронауке у нашој школи. М.Д. Света мученица Матрона Солунска страдала је у 3. или 4. вијеку. Била је сироче и као робиња служила је жену једног Јеврејина Павтилу, супруге једног од солунских заповједника. Павтила је натјерала своју ропкињу на отпадништво и прелазак у јудаизам, али света Матрона, која је од малих ногу познавала вјеру Христову, још чвршће је вјеровала у Христа и кришом од зле господарице одлазила је у цркву. Кротка Матрона вјерно је служила својој господарици, не приговарајући њеном хули, и потајно се молила Христу Богу. Једном је Павтила, сазнавши да је блажена Матрона у цркви, љутито питала: „Зашто ти не идеш у нашу синагогу, већ у хришћанску цркву?“ Света Матрона је смјело одговорила: „Јер је Бог присутан у хришћанској цркви и отишао је из јеврејске синагоге“. Павтила се разбјеснила и без милости претукла свету Матрону, а затим је, вежући је, закључала у мрачни ормар. Ујутро је Павтила открила да је свету Матрону ослободила веза незнана Моћ. У бијесу, Павтила је мученицу претукла готово до смрти, а затим је још чвршће везала и затворила у исти ормар, затворивши врата тако да нико није могао да помогне мученици. Четири дана света мученица била је без хране и воде, а када је Павтила отворила врата, поново је угледала свету Матрону ослобођену и стојећу у молитви. По наређењу Павтиле, тијело свете мученице бачено је са градског зида. Хришћани су подигли дуготрпељиво тијело свете мученице Матроне и са почастима сахранили. Послије тога је Александар, епископ солунски, саградио цркву у име свете мученице Матроне, у којој су се налазиле њене свете мошти, прослављене због чуда. Мучитељку Павтилу убрзо је стигаоо Божји суд. На мјесту гдје је тијело свете Матроне бачено са високог зида, она се сама спотакнула, пала и разбила, добивши заслужену казну. Православна црква 8. априла прославља Сабор архангела Гаврила. По црквеном календару овај празник се празнује први пут у години сутрадан по празнику Благовијести Пресвете Богородице, а други пут у 26. јула (13. јула по старом календару). Сматра се да је повод за установљење празника Сабора Архангела Гаврила било освећење, у XVII вијеку, у Цариграду храма подигнутог у част овог арханђела Божијег. Свети Архангел Гаврило („Сила Божија“) је слуга Божији који је старозавјетном народу Израиља објавио о будућем рођењу Спаситеља. Архангела Гаврила изабрао је Господ да би Дјеви Марији, а са Њом и свим људима, саопштио благу вијест о Оваплоћењу Сина Божијег. Дакле, сутрадан послије Благовести, прославивши Пречисту Дјеву, Црква благодари Господу и поштује Његовог гласника. По предању Цркве, свети архангел је такође невидљиво боравио са Светом Дјевом Маријом у Јерусалимском храму и потом ју је чувао током целог њеног земаљског живота. Јавио се и свештенику Захарији, најављујући рођење Претече Господњег - Јована Крститеља. Такође, свети архангел се јавио у сну праведном Јосифу Обручнику да му открије тајну оваплоћења Сина Божијег од Пресвете Дјеве Марије и да га упозори на планове цара Ирода, заповиједивши му да бјежи у Египат. са Богомладенцем и Богородицом. Када се Господ, прије свог страдања, молио у Гетсиманском врту, а капље зноја са Њега падале као крв, према Предању, послат је и Архангел Гаврило да Га укријепи. Поред тога, жене мироносице су чуле од арханђела радосну вијест о Васкрсењу Христовом. На празник Сабора Светог Архангела Гаврила, Црква се сјећа његовог вишеструког јављања и његовог ревносног испуњавања воље Божије, вјерујући у његово заступништво за хришћане пред Господом. У Недељу Крстопоклону, када молитвено прослављамо празник Благовести, 7. априла 2024. године, торжествено и литургијски прослављена су три јубилеја Преподобног Оца Јустина Ћелијског - 130 година од рођења, 45 од престављења Господу и 10 година од преноса моштију. Светом архијерејском Литургијом у заветном храму Преподобног Оца Јустина у манастиру Ћелије началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење Митрополита берлинског Руске Заграничне Цркве г. Марка, Преосвећене господе Епископа: врањског Пахомија, шумадијског Јована, браничевског Игнатија, рашко-призренског Теодосија, тимочког Илариона, нишког Арсенија, осечко-пољског и барањског Херувима, ваљевског Исихија, шабачког Јеротеја, ремезијанског Стефана и топличког Петра, као и свештенства и свештеномонаштва из више епархија. Светој Литургији молитвено је присуствовало сестринство манастира Ћелије на челу са игуманијом мати Гликеријом, свештенство и монаштво, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, као и многобројни верни народ.
У архипастирској беседи, Патријарх Порфирије је рекао да је данас промисао Божији устројио да на Благовести славимо и Крстопоклону недељу. У средини поста, богомудро, Црква нам поставља крст, Крстопоклону недељу, да буде извор снаге, да буде оријентир, да буде знак и знамење у току поста када пролазимо разне подвиге, чинимо напоре и имамо многа искушења. У току ове недеље чујемо речи Христове громогласно, чудесно оне звуче данас – Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој и пође за мном. И ове речи данас продубљују празник Благовести и оне нам још једанпут потврђују шта је то Пресвета Богородица учинила, потврђују да је узела крст свој и пошла за Христом одрекавши се себе. Узимање крста Христовог и одрицање од себе није нешто што се тиче нашег спољашњег бића, не тиче се географије, то не значи да напустимо географски, топографски своју браћу и сестре, своје родитеље, то не значи да оставимо своју креативност и стваралаштво, да зидамо и градимо, то не значи да оставимо своје свакодневно деловање и делатност. Узети крст свој и поћи за Христом, одрећи се себе Њега ради, Јеванђеља Његовог тиче се нашег унутарњег бића, како кажу богомудри оци подвижници, тиче се нашег етоса. Те речи значе определити се да будемо увек са Христом, да Он постане наша мера, да Он, како каже Апостол Павле – живи у нама. Славећи Пресвету Богородицу, славећи Крстопоклону недељу налазимо се у манастиру Ћелије. Налазимо се на своме извору. Има више наших постојбина, има више парадоксално као што је то иначе у нашој вери – наших родних места. Једно родно место, једно место нашег порекла јесте Косово и Метохија, то је и манастир Хиландар и много је таквих места у нашем народу и нашој Цркви. Једно од родних места, једно од постојбина, место духовног рађања наше генерације јесу Ћелије свете, јесу, не због своје географије него због своје духовности и духовне снаге, због чињенице да је овде живео онај који је добио на крштењу име по Благовестима, алу и онај који је означен именом философа, философије Христове - Свети Јустин Ћелијски, Свети Јустин нови. У најтежа времена за наш народ он је благовестио и истовремено распет био, не на силу, иако је био прогањан и силом овог света, него изнутра добровољно распео свој ум, своје срце, своју вољу на крсту Христовом, да би у њему заживео Христос, да би кроз њега проговорила благовест о спасењу у Христу. У најтежа тамна и мрачна времена са овог места потекле су благе вести о Христу као спаситељу и напојиле сваки педаљ наше земље и нахраниле многе и многе душе у нашем народу који је тумарао по беспућима. Овде на овом месту сабирали су се и долазили многи и проналазили Христа. Зато, наш народ из овог семена, са овог места проклијао је и данас даје дивне благодатне многе плодове, нагласио је Првојерарх Српске Православне Цркве. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије уручио је Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију орден Светог Јустина Ћелијског, као и икону овог светитеља. После свете Литургије освештани су славски дарови. Извор: ТВ Храм На празник Благовијести десио се догађај који је из коријена промијенио историју читавог човјечанства. Дошло је вријеме за испуњење Божијег обећања о рођењу Спаситеља. Међутим, да би се Месија родио, обична јеврејска дјевојка Марија морала је да одигра своју улогу у Божанском плану.
По завјету који су Богу дали Маријини родитељи – праведни Јоаким и Ана – она је била посвећена Господу Богу и од своје треће године године живјела је у Јерусалимском храму. Када је дошло вријеме изласка из храма, Богородица је, одлуком свештеника, обручена за праведног Јосифа, по занимању дрводјељу (столара). Пречиста Дјева је живјела у његовој кући у Назарету, водила је побожан живот: радила је кућне послове, прела лан и вуну, читала свете књиге, молила се Богу, а Јосиф је радио као столар. Као и сви људи из изабраног народа, Дјева Марија је добро знала да се приближава вријеме доласка обећаног Месије. И наравно, сјетила се ријечи Исаијиног пророштва: „Зато ће вам сам Господ дати знак; ето дјевојка ће затрудњети и родиће сина, и надјенуће му име Емануило“ (Ис 7,14 ). Пошто је била скромна, Дјева Марија, вјероватно, није ни слутила да је ускоро чека необичан и важан догађај. Важан не само за Њу, већ и за цијело човјечанство. Једног од обичних дана, када је Марија читала Свето Писмо и молила се Богу, јавио јој се Божији гласник – свети архангел Гаврило, који је рекао: „Радуј се благодатна! Господ је с тобом; Благословена си ти међу женама“ (Лк 1, 28 ). А она видјевши га поплаши се од ријечи његове и помисли: какав би ово био поздрав? И рече јој анђео: „Не бој се, Марија ! Јер си нашла милост у Бога. И ево затрудњећеш, и родићеш сина, и надјени му име Исус. Он ће бити велики, и назваће се син највишега, и даће му Господ Бог пријесто Давидов оца његова; И цароваће у дому Јаковљеву вавијек, и царству његовом неће бити краја“ (Лк 1 , 30-33). Марија је била побожна и непорочна дјевојка, а Јосиф (супротно популарном веровању) није био Њен муж. Он је био њен заштитник и требао је да се брине о њој. У древном Израиљу, понекад се примјењивала форма обручења жене са мушкарцем да би се сачувала невиност и испунио завјет дат Богу. Марија и Јосиф су били у таквој вези. Зато је, чувши обећање арханђела Гаврила, упитала: „Како ће то бити кад ја не знам за мужа?“ (Лк 1, 34 ). На то је гласник Божији одговорио најтајанственијим пророчанством у историји односа Бога и човјека – обећао је непорочно зачеће Спаситеља: „Дух свети доћи ће на тебе, и сила највишега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се син Божији“ (Лк 1, 35). У знак потврде чињенице да је Господ у стању да испуни своју ријеч, Гаврило је рекао Марији о њеној сродници, праведној Јелисавети : „И ево Јелисавета твоја тетка, и она затрудње сином у старости својој, и ово је шести мјесец њојзи, коју зову нероткињом. Јер у Бога све је могуће што рече“ (Лк 1,36-37). Прихватајући све што јој је рекао свети архангел, Пречиста Дјева одговори са покорношћу, смиреношћу и послушношћу: „Ево слушкиње Господње; нека ми буде по ријечи твојој. И анђео отиде од ње“ (Лк 1,38 ). Послије пристанка Маријиног, арханђео Гаврил је „отишао од Ње“. Како учи Црква, у тренутку када је Марија дала свој пристанак на рођење Месије од Ње, тајанственог, људском уму недокучивог, догодило се Пречисто зачеће. Када је праведни Јосиф сазнао да Пречиста Дјева чека дијете, ријешио је да је отпусти. Чињеница је да ју је он бринуо и штитио како би могла да настави своје служење Богу. Очекивано дијете, према Јосифовим ријечима, сведочило је да није испунило своју дужност. Да дјевојка не би била каменована због наводног безбожног понашања (уосталом, нико није знао ко је отац дјетета), Јосиф је намјеравао да је тајно отпусти. Међутим, у сну му се јави анђео Божији који рече: „Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога. Па ће родити сина, и надјени му име Исус: јер ће он спасти народ свој од гријеха њихових“ (Мт 1,20-21). Након тога Јосиф више није размишљао о томе да отпусти Дјеву Марију. Напротив, постао је још приљежнији, са још већим страхопоштовањем, почео је да се брине о Пречистој, јер се сјетио и пророчанства о рођењу Месије од Дјеве. Од тог тренутка Богородица је живјела у Јосифовој кући до саме његове праведне смрти. У недјељу 7. априла 2024. године, православна црква прославља Богородичин празник - Благовијести Пресвете Богородице. На овај дан, сјећамо се како се арханђео Гаврил јавио Дјеви Марији са благом вијешћу да ће од Ње у непорочном зачећу бити рођен обећани Спаситељ Господ Исус Христос. На овај Благовијести десио се догађај који је корјенито промијенио историју читавог човјечанства. Приближило се вријеме за испуњење завјета Божијег о рођењу Спаситеља. Међутим, да би се Месија могао родити, једноставна јеврејска дјевојка Марија морала је да игра улогу у божанском плану. Према завјету који су дали Маријини родитељи - праведни Јоаким и Ана - била је посвећена Господу Богу и од треће до петнаесте године живјела је у јерусалимском храму. Када је дошло вријеме да напусти храм, Дјева Марија је одлуком свештеника била заручена за праведнег Јосифа, столара по занимању. Пресвета Дјева живјела је у његовој кући у Назарету, водила је побожан живот: бавила се домаћинством, прела лан и вуну, читала свете књиге, молила се Богу, а Јосиф је радио столарију. Као и сви људи из народа изабраних, и Дјева Марија је добро знала да се ближи вријеме доласка обећаног Месије. И наравно, сјећала се ријечи Исаијиног пророчанства: „Зато ће вам сам Господ дати знак; ето дјевојка ће затрудњети и родиће сина, и надјенуће му име Емануило“ (Ис 7,14) . Пошто је била понизна, Дјева Марија вјероватно није ни слутила да је ускоро очекује необичан и важан догађај. Важан не само за њу, већ и за цијело човјечанство. О самом догађају Благовијести пише свети јеванђелист Лука овако: А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет,Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова; и дјевојци бјеше име Марија. И ушавши к њој анђео рече: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом. благословена си ти међу женама! А она видјевши га, уплаши се од ријечи његове и мишљаше: какав би ово био поздрав?И рече јој анђео: Не бој се. Марија, јер си нашла благодат у Бога!И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус.Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог пријесто Давида оца његова;И цароваће над домом Јаковљевим вавијек, и царству његову неће бити краја.А Марија рече анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа?И одговарајући анђео рече јој: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији. И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој, коју зову нероткињом.Јер у Бога је све могуће што каже. А Марија рече: Ево слушкиње Господње - нека ми буде по ријечи твојој! И анђео отиде од ње. Благовијести се славе тачно 9 мјесеци прије Христовог рођења. Најранија свједочанства о прослављању празника Благовијести су из VII вијека, но то не значи да празник није и раније прослављан. Једно од свједочанстава празновања Благовијести као посебног празника налазимо у 52. канону Трулског сабора (692. год), који наглашава да се у овај празнични дан, када падне за вријеме Свете четрдесетнице, не служи Литургија Пређеосвећених дарова, већ због спасоносног значаја и величине празника служи се потпуна Литургија Светог Јована Златоустог која почиње вечерњим.
Трећу седмицу Великог поста, Црква је посветила крсту и та недјеља назива се Крстопоклона недјеља. На данашњи дан сви вјерници се поклањају Крсту Господњем, на којем је Он претрпио страдања. Свештеник, уз благољепно појање, на најсвечанији начин износи крст из олтара и полаже га на мјесто цјеливајуће иконе, те пред њим први чини поклоњење, а затим и сви присутни вјерници. Поштујући Крст Спаситеља, Црква подсјећа да пут ка спасењу и васкрсењу за човјека лежи само кроз крст, односно борбу са сопственим искушењима и страстима, као и кроз тугу која лијечи и прочишћава човјекову душу . Као што је свети Игњатије (Брјанчанинов) написао: "Стрпљиво ношење крста свог је истинско гледање и сазнање свога гријеха. У том сазнању нема никакве самообмане. Човјек који не увиђа да је грешник, и уједно ропће и виче са свог крста, доказује тиме да површним сазнањем гријеха само лаже себе, обмањује себе". Бесједа преподобног Јустина Ћелијског изговорена у Крстопоклону недјељу (Ман. Ћелије, 1967. год.)Пут до спасења иде кроз пост. Зашто? Зато што је пост уствари пост… истински је пост благовест. Ко хоће за мном да иде нек се одрече себе и узме крст свој, и иде за Мном. Ја или Христос? Не ја и Христос. А крст носећи да би угодили Господу Христу, да би могли ићи за Господом Христом. Идемо ли за собом, ми не можемо ићи за Њим. Ко се не одрече себе, не може ићи за мном. Ако будеш ишао за својим умом, а не за Христовим, ако будеш ишао за својом вољом а не за Христовом вољом, како се каже у Светом Еванђељу, душа је неочишћена, неосвећена, залутала у прашуму самих заблуда, душегубних и ужасних. Зато што је грех, зло, успело да у нама, поред оне боголике душе коју смо добили од Бога при стварању, створи своју душу. Грех ствара у мени и теби своју душу ако се ми навикавамо на њега; ако га чинимо, он се постепено претвара у нашу душу. Поред оне боголике душе коју ти је Бог дао, ти доводиш туђинца и странца који је овладао тобом. Он живи као самосталан, а оно што је Божје у теби као да је заспало, као да је утрнуло. Ти си то одбацио, то не живи у теби, мртвује. Ствара у нама свој свет, ствара у нама своју философију, читав поглед на свет. Он настоји да заузме место Божије у твојој души, место лика Божијег, то хоће грех да учини. Грех уствари хоће човека да лиши оне боголике духовне лепоте коју има у својој души. Да, он (=ђаво) се труди да помоћу греха и у мени и у теби створи свој лик. Јер грех увек личи на ђавола, увек осликава помало његову мрачну страну у нашој души, када га ми пригрлимо. Тако се у нама кроз грех, кроз навику на грех, образује, формира се нарочито ја, нарочито душа, нарочито себе. Оно себе, од кога тражи Господа да се одрекнемо. Хоће добро, али га не чини. Добро које хоћу не чиним, него зло које нећу оно чиним. Зло смо ми сами створили, а добро је од Бога, вели апостол Павле. Ја хоћу да живим добро, али силе да то чиним немам, али за то не налазим силе, не налазим моћи у себи. Да ми, ипак, добро које желимо и остварујемо у овоме животу, ево данашње Свето Еванђеље нам открива пут ка томе. То је: отићи од себе, отићи од свога греха, изићи из те душе греховне која се у теби створила, формирала, уобличила. Ми постом, уствари, потискујемо из себе то греховно у души својој. Ми замењујемо, постепено замењујемо себе Христом, док се не дође до оног савршенства до кога је дошао Свети Апостол Павле када вели: Ја више не живим, у мени живи Христос. Ето шта значи одрећи се себе: то значи поништити све своје жеље, све своје човечанско, људско, греховно, и заменити Христом. Заменити Христом! Ко хоће душу своју да сачува без мене, без мене Христа, изгубиће је; а ко је изгуби мене ради и Еванђеља, тај ће се спасти, тај ће је сачувати за Живот Вечни. За Живот Вечни, ако се одречемо сваког греха свог, сваке страсти своје. Ако одбацимо, и ако знамо, и осећамо, и хоћемо, да Христос буде душа у нашој души, срце у нашем срцу, да нас саме, да наше ја замени Собом – то је једини пут да ја и ти, сваки човек, сачувамо душу своју од пакла, од пропасти, од ђавола, од свакога зла, од вечних мука. Да нађемо у себи ту боголику душу, ту божанску душу, коју нам је Бог дао. Боголика душа где је? У Господу Христу! Христос је постао човек да нам покаже: Ево, овакав треба да је човек. Он Бог, постаје човек, Он Бог показао је у Себи Лик Божји. Према Божјој слици ми смо створени, дужни смо да живимо по њој. Шта је наш ум? Слика ума Христовог, ума Божијег. И наша је дужност да сав наш ум саобразимо Господу Христу, да сав наш ум такорећи охристоличимо, да заједно са апостолом Павлом можемо рећи: Ми ум Христов имамо. И док ми не прилагодимо вољу своју Христовој вољи, Божјој вољи, наша воља увек лута, наша воља увек слаба, наша воља увек посрће и рони у грех. Ако ми гледамо Господа Христа за свој вечни пример, вечни идеал, онда ми прилагођавамо себе Његовој вољи. Онда, нећу да буде моја воља, него Твоја. Оче наш, да буде воља Твоја и на земљи и на Небу. И ми, кад хоћемо да излечимо своју вољу од свих слабости, од свих болести њених, и од свих смрти њених, творећи заповести Његове, ми уствари исцељујемо себе од свакога греха, изгонимо из себе све што је грехољубиво. Да, док (човек) сав чезне за Богом и док је при правом себи, док се он заиста труди да се одрекне себе, да иде за Господом Христом и носи крст, носи крст Христов, уствари, он добија од Господа Христа силу Божју. Јер је речено: Крст је сила Божја на спасење свима који верују. И мени и теби, свима, сваком човеку. Кад се решиш да примораш себе да носиш крст свој, гле, ти у исто време примаш силу Божју. Ту силу Господ даје да би ти могао победити сваки грех у себи, да би могао победити свако зло, сваку рђаву навику, да би могао свој језик васпитати да не говори ружне речи, своје око васпитати да не гледа што не треба да гледа. Сав живот твој да буде Христов. Ради чега? Ради Господа Христа, да Господа Христа уселиш у себе! Ето, то је наш циљ, то је наш идеал, то је спокојство и мир и вечни рај наше душе, сваке људске душе. Нема мира људској души, осим Христа. Кроз свете врлине, кроз свете Тајне, кроз свето Причешће, дају се божанске силе кроз заповести. Свака света врлина: молитва – то је отимање себе из смрти, вађење себе из греха, из понора, из пакла, подвиг, крст, распињање себе, крстоношење, али онда даје Господ силе и молитва даје сав живот у овоме свету. Шта је живот Анђела? То је непрекидно творење воље Божје. Живот човека? То је непрекидно творење воље Божје. А то бива, бива када људи хоће. Пример: покајани грешник. Шта је онај цариник? Боже, милостив буди мени грешноме. Шта је он? Он је покајани грешник. А блудни син? Пример охрабрења за свакога од нас, и за највеће грешнике. Да не говоримо о светитељима. Ето, блудни син је пример како се постаје Божји, како човек може себе из пакла да извуче, из царства греха; како човек окован демонима помоћу свих страсти и сласти овога света, може да ишчупа себе из њихових руку, њихових чељусти, и да узлети Небу и Оцу Небескоме, вапијући: Оче, сагреших небу и земљи, прими ме. Тако морамо да приморавамо себе на сваку врлину. Неће се мени и теби да се молимо Богу. То онај (=ђаво) нама нашаптава, а наше је да приморамо себе. Онда кад нам се неће, баш (тада) да приморамо себе на молитву, да приморамо себе на сваку врлину. Увредио си ближњега свога: а(х), нећу да идем да га молим за опроштај, баш нећу! Уствари, увредио си себе. Шта треба да радиш? Да примораш себе, да наредиш себи: Иди, направи метаније, моли за опроштај. Васкрсни из своје смрти, васкрсни из свога гроба, из гроба гњила. Он најбоље осећа твоју душу онога момента када си ти решио да идеш да га молиш за опроштај. Увредио се, па не осећа, нема то хришћанско расположење да иде да моли за опроштај. Иди ти, приморај га за опроштај. Тај ћеш подвиг пренети на њега. Наш пут кроз Светитеље и пост је приморавање себе на свако добро, непрекидно приморавање себе на свако добро. Јер неће наша природа оно што је добро, (она) нагиње ка злу, а ти приморај себе да давиш свако зло што је у теби. Господ ће ти дати васкрсну силу да ти заиста чиниш свако добро. Да носимо крст свој, да ми у себи себе охристовимо, и да пазимо да пост није ништа друго него замењивање себе Христом Богом. Кроз сваку врлину човек треба себе да замени Богом, Господом Христом јер је Бог врлина, као што вели Свети (Максим). И та сила Божанска јача је од овога света, сила подарена над сваким злом, над сваким грехом, сваком силом ђавољом. Приморавај себе на свако добро, а Господ Благи даће ти васкрсне силе да ти идеш из веће туге у мању, из мале радости у још већу. Да идемо сви у Царство небеско, док не стигнемо дотле да по милости Божјој можемо и ми рећи: Господе Христе, ја не живим, ти живиш у мени, кроз свете Тајне и свете врлине. Теби слава и хвала сада и увек и кроза све векове. Амин. У темеље нове школе и вртића у Доњем Црњелову положена су три камена из Студенице, Хиландара и Пећке патријаршије, са поруком да народ Семберије треба да остане на путу Светосавља, поручио је градоначелник Бијељине Љубиша Петровић. Арсен Арсеновић је бивши ђак мале школе у Доњем Црњелову, данас као родитељ, срећан је што ће његово четворо дјеце школовати се у новом објекту. “Црњелово је велико село и заслужује улагања. Ова стара школа је дотрајала, тако да је овај дан велики за све нас, јер ћемо добити нову школу”, каже Арсеновић. За бивше и садашње просвјетне раднике изградња нове сеоске школе је велики догађај који потврђује да село живи и опстаје све док школско звоно окупља најмлађи нараштај. “Нисам никада имала проблема са дјецом и родитељима, а радила сам у овом селу више од три деценије. За мене је овај дан веома важан јер ће дјеца имати боље услове за школовање”, прича Марица Крбањевић, учитељица у пензији. “Ово је историјски дан за мјештане Црњелова, јер све док се граде школе биће и дјеце”, каже Драган Максимовић, професор разредне наставе. Да наше школство иде путем Светосавља, потврђују и три камена која су уграђена у темеље новог објекта. “Камен из манастира Студенице је стигао у Доње Црњелово, затим камен из Хиландара и трећи камен из Пећке патријаршије”, истиче Љубиша Петровић, градоначелник Бијељине. Већ у септембру 2025 године очекује се да ђаци сједну у школске клупе, а све трошкове изградње и опремања сноси Градска управа. Упоредо са полагањем камена темљца, посађен је и храст који симболизује снагу која је једна од главних особина народа Црњелова. Извор: РТВ БН |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
May 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|