Крстопоклона недјеља

"Стрпљиво ношење крста свог је истинско покајање"-Свети Игњатије (Брјанчанинов)

Трећу седмицу Великог поста, Црква је посветила крсту и та недјеља назива се Крстопоклона недјеља. На овај дан сви вјерници се поклањају Крсту Господњем, на којем је Он претрпио страдања. Свештеник, уз благољепно појање, на најсвечанији начин износи крст из олтара и полаже га на мјесто цјеливајуће иконе, те пред њим први чини поклоњење, а затим и сви присутни вјерници. Поштујући Крст Спаситеља, Црква подсјећа да пут ка спасењу и васкрсењу за човјека лежи само кроз крст, односно борбу са сопственим искушењима и страстима, као и кроз тугу која лијечи и прочишћава човјекову душу. Као што је свети Игњатије (Брјанчанинов) написао: "Стрпљиво ношење крста свог је истинско гледање и сазнање свога гријеха. У том сазнању нема никакве самообмане. Човјек који не увиђа да је грешник, и уједно ропће и виче са свог крста, доказује тиме да површним сазнањем гријеха само лаже себе, обмањује себе".

---

​Бесједа преподобног Јустина Ћелијског изговорена у Крстопоклону недјељу (Ман. Ћелије, 1967. год.)

​Пут до спасења иде кроз пост. Зашто? Зато што је пост уствари пост…  истински је пост благовест. Ко хоће за мном да иде нек се одрече себе и узме крст свој, и иде за Мном. Ја или Христос? Не ја и Христос. А крст носећи да би угодили Господу Христу, да би могли ићи за Господом Христом. Идемо ли за собом, ми не можемо ићи за Њим. Ко се не одрече себе, не може ићи за мном.
​Ако будеш ишао за својим умом, а не за Христовим, ако будеш ишао за својом вољом а не за Христовом вољом, како се каже у Светом Еванђељу, душа је неочишћена, неосвећена, залутала у прашуму самих заблуда, душегубних и ужасних. Зато што је грех, зло, успело да у нама, поред оне боголике душе коју смо добили од Бога при стварању, створи своју душу. Грех ствара у мени и теби своју душу ако се ми навикавамо на њега; ако га чинимо, он се постепено претвара у нашу душу. Поред оне боголике душе коју ти је Бог дао, ти доводиш туђинца и странца који је овладао тобом. Он живи као самосталан, а оно што је Божје у теби као да је заспало, као да је утрнуло. Ти си то одбацио, то не живи у теби, мртвује. Ствара у нама свој свет, ствара у нама своју философију, читав поглед на свет. Он настоји да заузме место Божије у твојој души, место лика Божијег, то хоће грех да учини. Грех уствари хоће човека да лиши оне боголике духовне лепоте коју има у својој души. Да, он (=ђаво) се труди да помоћу греха и у мени и у теби створи свој лик. Јер грех увек личи на ђавола, увек осликава помало његову мрачну страну у нашој души, када га ми пригрлимо. Тако се у нама кроз грех, кроз навику на грех, образује, формира се нарочито ја, нарочито душа, нарочито себе. Оно себе, од кога тражи Господа да се одрекнемо. Хоће добро, али га не чини. Добро које хоћу не чиним, него зло које нећу оно чиним. Зло смо ми сами створили, а добро је од Бога, вели апостол Павле. Ја хоћу да живим добро, али силе да то чиним немам, али за то не налазим силе, не налазим моћи у себи.
Да ми, ипак, добро које желимо и остварујемо у овоме животу, ево данашње Свето Еванђеље нам открива пут ка томе. То је: отићи од себе, отићи од свога греха, изићи из те душе греховне која се у теби створила, формирала, уобличила. Ми постом, уствари, потискујемо из себе то греховно у души својој. Ми замењујемо, постепено замењујемо себе Христом, док се не дође до оног савршенства до кога је дошао Свети Апостол Павле када вели: Ја више не живим, у мени живи Христос. Ето шта значи одрећи се себе: то значи поништити све своје жеље, све своје човечанско, људско, греховно, и заменити Христом. Заменити Христом! Ко хоће душу своју да сачува без мене, без мене Христа, изгубиће је; а ко је изгуби мене ради и Еванђеља, тај ће се спасти, тај ће је сачувати за Живот Вечни. За Живот Вечни, ако се одречемо сваког греха свог, сваке страсти своје.
Ако одбацимо, и ако знамо, и осећамо, и хоћемо, да Христос буде душа у нашој души, срце у нашем срцу, да нас саме, да наше ја замени Собом – то је једини пут да ја и ти, сваки човек, сачувамо душу своју од пакла, од пропасти, од ђавола, од свакога зла, од вечних мука. Да нађемо у себи ту боголику душу, ту божанску душу, коју нам је Бог дао. Боголика душа где је? У Господу Христу! Христос је постао човек да нам покаже: Ево, овакав треба да је човек. Он Бог, постаје човек, Он Бог показао је у Себи Лик Божји. Према Божјој слици ми смо створени, дужни смо да живимо по њој. Шта је наш ум? Слика ума Христовог, ума Божијег. И наша је дужност да сав наш ум саобразимо Господу Христу, да сав наш ум такорећи охристоличимо, да заједно са апостолом Павлом можемо рећи: Ми ум Христов имамо. И док ми не прилагодимо вољу своју Христовој вољи, Божјој вољи, наша воља увек лута, наша воља увек слаба, наша воља увек посрће и рони у грех. Ако ми гледамо Господа Христа за свој вечни пример, вечни идеал, онда ми прилагођавамо себе Његовој вољи. Онда, нећу да буде моја воља, него Твоја. Оче наш, да буде воља Твоја и на земљи и на Небу.
И ми, кад хоћемо да излечимо своју вољу од свих слабости, од свих болести њених, и од свих смрти њених, творећи заповести Његове, ми уствари исцељујемо себе од свакога греха, изгонимо из себе све што је грехољубиво. Да, док (човек) сав чезне за Богом и док је при правом себи, док се он заиста труди да се одрекне себе, да иде за Господом Христом и носи крст, носи крст Христов, уствари, он добија од Господа Христа силу Божју. Јер је речено: Крст је сила Божја на спасење свима који верују. И мени и теби, свима, сваком човеку. Кад се решиш да примораш себе да носиш крст свој, гле, ти у исто време примаш силу Божју. Ту силу Господ даје да би ти могао победити сваки грех у себи, да би могао победити свако зло, сваку рђаву навику, да би могао свој језик васпитати да не говори ружне речи, своје око васпитати да не гледа што не треба да гледа. Сав живот твој да буде Христов. Ради чега? Ради Господа Христа, да Господа Христа уселиш у себе! Ето, то је наш циљ, то је наш идеал, то је спокојство и мир и вечни рај наше душе, сваке људске душе. Нема мира људској души, осим Христа.
Кроз свете врлине, кроз свете Тајне, кроз свето Причешће, дају се божанске силе кроз заповести. Свака света врлина: молитва – то је отимање себе из смрти, вађење себе из греха, из понора, из пакла, подвиг, крст, распињање себе, крстоношење, али онда даје Господ силе и молитва даје сав живот у овоме свету. Шта је живот Анђела? То је непрекидно творење воље Божје. Живот човека? То је непрекидно творење воље Божје. А то бива, бива када људи хоће. Пример: покајани грешник. Шта је онај цариник? Боже, милостив буди мени грешноме. Шта је он? Он је покајани грешник. А блудни син? Пример охрабрења за свакога од нас, и за највеће грешнике. Да не говоримо о светитељима. Ето, блудни син је пример како се постаје Божји, како човек може себе из пакла да извуче, из царства греха; како човек окован демонима помоћу свих страсти и сласти овога света, може да ишчупа себе из њихових руку, њихових чељусти, и да узлети Небу и Оцу Небескоме, вапијући: Оче, сагреших небу и земљи, прими ме. Тако морамо да приморавамо себе на сваку врлину.
Неће се мени и теби да се молимо Богу. То онај (=ђаво) нама нашаптава, а наше је да приморамо себе. Онда кад нам се неће, баш (тада) да приморамо себе на молитву, да приморамо себе на сваку врлину. Увредио си ближњега свога: а(х), нећу да идем да га молим за опроштај, баш нећу! Уствари, увредио си себе. Шта треба да радиш? Да примораш себе, да наредиш себи: Иди, направи метаније, моли за опроштај. Васкрсни из своје смрти, васкрсни из свога гроба, из гроба гњила. Он најбоље осећа твоју душу онога момента када си ти решио да идеш да га молиш за опроштај. Увредио се, па не осећа, нема то хришћанско расположење да иде да моли за опроштај. Иди ти, приморај га за опроштај. Тај ћеш подвиг пренети на њега.
Наш пут кроз Светитеље и пост је приморавање себе на свако добро, непрекидно приморавање себе на свако добро. Јер неће наша природа оно што је добро, (она) нагиње ка злу, а ти приморај себе да давиш свако зло што је у теби. Господ ће ти дати васкрсну силу да ти заиста чиниш свако добро. Да носимо крст свој, да ми у себи себе охристовимо, и да пазимо да пост није ништа друго него замењивање себе Христом Богом. Кроз сваку врлину човек треба себе да замени Богом, Господом Христом јер је Бог врлина, као што вели Свети (Максим). И та сила Божанска јача је од овога света, сила подарена над сваким злом, над сваким грехом, сваком силом ђавољом. Приморавај себе на свако добро, а Господ Благи даће ти васкрсне силе да ти идеш из веће туге у мању, из мале радости у још већу.
Да идемо сви у Царство небеско, док не стигнемо дотле да по милости Божјој можемо и ми рећи: Господе Христе, ја не живим, ти живиш у мени, кроз свете Тајне и свете врлине. Теби слава и хвала сада и увек и кроза све векове. Амин.

---