 Неки користе јеванђеоску причу о томе како је Христос истјерао трговце из јерусалимског храма да поткријепе тезу да вјерник има право да на силу обрачунава са онима који повређују његова вјерска осјећања. Други вјерују да се у овој епизоди говори о томе да у црквама не би требало да постоје црквене продавнице. Истовремено, често се превиде важни детаљи у вези са ситуацијом описаном у Јеванђељу. Покушајмо да схватимо шта се заправо догодило тада у Јерусалиму. Епизоду са истјеривањем трговаца из храма најдетаљније описује апостол Јован. Овако изгледа његова прича: „И близу бјеше пасха Јеврејска, и изиђе Исус у Јерусалим. И нађе у цркви гдје сједе они што продаваху волове и овце и голубове, и који новце мијењаху. И начинивши бич од узица, изгна све из цркве, и овце и волове; и мјењачима просу новце и столове испремета; И рече онима што продаваху голубове: носите то одавде, и не чините од дома оца мојега дома трговачкога. А ученици се његови опоменуше да у писму стоји: ревност за кућу твоју изједе ме“ (Јн 2, 13-16). У којем храму се све ово догодило? Ова епизода се уопште не односи на врсту структуре какву данас обично замишљамо, слушајући ријеч „храм“ или „црква“. У ствари, Јерусалимски храм је био град у граду - са много зграда и дворишта. Била је то грандиозна грађевина, једно од свјетских чуда, која је постала посебно величанствена након што ју је јудејски цар Ирод Велики обновио и много пута проширио (ова је било мање-више завршено управо у вријеме Рођења Христовог). Реконструисана је не само зграда храма, која је увећана и обложена бијелим каменом, златом и сребром; промијенио се и простор око њега. Око храма су подигнути високи зидови, у којима су се налазиле службене просторије; изнутра су им прикачене галерије у којима се продавао богослужбени прибор.  А напољу, иза јужног зида, налазило се такозвано двориште - огроман камен поплочан трг са фонтанама. Овдје - за разлику од територије изван зидина и, наравно, из саме зграде храма - приступ је био отворен свим долазницима, чак и незнабошцима. Тако се овај дио на крају почео да се назива „двориште незнабожаца“. Био је намијењен углавном продаји жртвених животиња. Које су то жртвене животиње? Приношење жртава је у ствари био главни дио божанске службе у јерусалимском храму. Ако је Јевреј починио гријех или је желио да захвали Богу на некој врсти доброг дјела, тада је, према старозавјетном закону, морао да жртвује јагње, јаре, вола или у екстремним случајевима (ако је особа била сиромашна ) голуба. Животиња или птица давана је свештенику, који их је прегледао како би се увјерио да ли су погодни за жртву, а затим спаљивао на олтару храма - у цјелини или дјелимично. Након извођења ритуала, гријех се сматрао искупљеним а благодарност прихваћена. Напокон, човјек је вриједно радио, растао се са нечим вриједним (а стока је у то време била веома цијењена) како би одржала или обновила однос узајамног повјерења с Богом. Сасвим је очигледно да се догађај о којем говоре јеванђелисти, а посебно Јован, није догодио унутар храмовног здања, а поготову не у Светињи над светињама (у коју се нико није усуђивао да уђе тамо осим свештеника), него вани - у самом „дворишту незнабожаца“. Ово двориште је било дио храмовског комплекса и такође се називало дијелом храма, али само у ширем смислу. Чињеница да су се тамо продавале жртвене животиње била је сасвим у реду. Јасно је да то није оно што је изазвало гњев Исуса Христа. Шта је онда наљутило Христа, ако не сама чињеница трговине у храму? На велике јеврејске празнике, попут Пасхе, хиљаде посјетилаца похрлило би у Јерусалим. Прије свега, то су били Јевреји, који су нормално живјели у дијаспори, далеко од Јерусалима - у Риму, Египту, Грчкој, Кипру итд. Они нису имали прилику да са собом донесу жртвене животиње, па су их куповали на лицу мјеста, у Јерусалиму. Ово је искористила храмовна аристократија, на челу са првосвештеником, да би трговину жртвовањем храмовних животиња претворила у високо профитабилан посао. Овдје треба подсјетити да је до Рођења Христовог Јудеја заправо изгубила државну независност и била једна од удаљених провинција Римског царства. У Јерусалиму се налазио римски гарнизон, Јевреји су били дужни да плаћају порез римском цару (скупљали су га „митари“ - цариници, које су јеврејске патриоте презирале), и, наравно, овде, као и другдје у царства, римски новчићи - динари - били су у оптицају. Био је један проблем са овим динарима: на њему је био приказан лик римског цара Цезара. Овога се добро сјећамо из Јеванђеља: када су једног дана Христа питали да ли требјуа ли ћесару давати харач, или не? Он је рекао;“Покажите ми динар; чији је на њему образ и натпис?“ А они одговарајући рекоше: ћесарев. А он им рече: подајте дакле што је ћесарево ћесару, а што је Божије Богу (Лк 20, 22-25). У Мојсијевом закону постојала је категорична забрана обожавања слика, па су на основу тога првосвештеници забрањивали употребу римских динара у храму. За трговинске операције на територији храма увели су посебну храмовну валуту - свете шекеле *, управо оне којима су Јевреји плаћали храмовни порез.  * Шекел у давним временима био је мјера тежине племенитих метала - сребра и злата, које су Јевреји позајмили од Феничана. Током Христовог земаљског живота, шекел сребра тежак нешто више од 11 грама био је стандардна новчана јединица). Сјетимо се како у Матејевом јеванђељу сакупљачи ове таксе подстичу апостола Петра да испуни своју вјерску дужност и допринесе храмској ризници двије дидрахме * које су поставили - за себе и за Учитеља? „А кад дођоше у Капернаум, приступише к Петру они што купе дидрахме, и рекоше: зар ваш учитељ неће дати дидрахме? Петар рече: хоће. И кад уђе у кућу, претече га Исус говорећи: шта мислиш Симоне? Цареви земаљски од кога узимају порезе и хараче, или од својијех синова или од туђијех? Рече њему Петар: од туђијех. Рече му Исус: дакле не плаћају синови. Али да их не саблазнимо, иди на море, и баци удицу, и коју прву ухватиш рибу, узми је; и кад јој отвориш уста наћи ћеш статир; узми га те им подај за ме и за се“. * Дидрахма - римски сребрни новац у апоену од двије драхме, изједначен са пола шекела и прихваћен је као плаћање храмског пореза за једну особу. * Статир или тетрадрахма - новчић у апоену од четири драхме, изједначен је са једним светим шекелом. - отприлике Дакле, првосвештеници су успоставили правило: све трговинске трансакције на територији храма обављају се искључиво у храмској валути. И организовали су размјену динара (као и другог новца) за ову посебну валуту - у самом „дворишту незнабожаца“. Исти новац од храма - и само они - ушао је у посао и када су свештеници прегледали купљене животиње. А ови мјењачки послови вршени су уз провизију која је износила готово двије трећине размијењеног износа! Овај аранжман је био изузетно користан за храмовску аристократију. У њеним рукама је била подмирена сва добит и од размјене новца и од накнадних финансијских трансакција са златом. О још једној злоупотреби повезаној са функционисањем храмовне валуте писао је, у IV–V вијеку, творац латинског превода Библије, свети Јероним Стридонски, који је дуги низ година путовао по Светој земљи и добро научио обичаје Јевреја. Будући да је многима од оних који су жељели да принесу жртвене дарове био потребан новац, првосвештеник је дозволио мјењачима да позајмљују новац онима којима је потребно , каже свети Јероним. Међутим, истовремено је било потребно заобићи прописе закона који је забрањивао давање новца Јеврејима у под камату (односно узимање камата за коришћење зајма). Као резултат, свештеници су смислили још један начин да зараде на кредитима: увели су у обичај „мале јефтине поклоне, на примјер: суво грожђе и јабуке разних врста…“. Тј. људи који су позајмљивали новац од мјењача давали су им поклоне за ово - неку врсту мита . То је било оно на шта је Господ више пута упозорио свој народ уснама многих пророка. Чак и у Мојсијево вријеме, Израиљцима је било сасвим јасно речено: „Не изврћи правде и не гледај ко је ко; не примај поклона; јер поклон зашљепљује очи мудрима и изврће ријечи праведнима“ (5 Мојс 16, 19). ). И све је ово процвјетало сада, и то не било гдје, већ у непосредној близини храма! То је било оно на шта је Христос био огорчен: кућа Оца његовог, дом молитве, људи претворени у бизнис предузеће! Више није било ријечи о трговини у храму, која би помогла ходочасницима који су долазили издалека да на лицу мјеста купе жртвену животињу - сам храм претворио се у својеврсни „додатак“ сумњивом бизнису. Главна смјерница духовног живота за Јевреје увијек је остала прва од Десет заповијести: Ја сам Господ, Бог твој ...немој имати других богова осим Мене (2 Мојс 20, 2). Спаситељев бијес је изазвала чињеница да су првосвештеници, како каже пророк Језекиљ „пастири који пасу сами себе“ (упореди Јез 34, 8), стварајући потешкоће свима другима који желе да служе Богу. Називајући се свештеницима, испоставило се да су у основи идолопоклоници, попут оних Израиљаца који су некада бацили златно теле и почели да му се клањају. Ово објашњава одлучне Христове поступке које су описивали јеванђелисти.  Фреска „Исјтеривање трговаца из храма“ из манастира Високи Дечани Зашто је Христос подигао бич?
Пошаст уопште није била намијењена људима, објашњава византијски теолог Јевтимије Зигабен, који је живио на прелазу из 11. у 12. вијек. Било је намијењено животињама: Христос је „само уплашио трговце ... а овце и волове је, наравно, ударио и истјерао“. Двадесет седми канон светих апостола недвосмислено каже да Исус никада, ни под којим околностима свог земаљског живота, није подигао руку на човјека: „…јер нас томе није никако Господ научио; напротив, када су га били, није повраћао бијењем, кад су га псовали није повраћао псовком; кад је трпио није пријетио“ (1 Петр 2,23). Ово би било корисно запамтити за свакога ко покушава да види теолошко оправдање за насиље у епизоди истјеривања трговаца из храма. Међутим, не смије се заборавити још једна ствар. Ова јеванђеоска епизода показује да се Господ води у храму као онај који има власт, као прави Учитељ. Штавише, нико му се не усуђује приговорити. Размислите на тренутак: расипати новац и превртати столове мјењача новца у то вријеме је као да данас упадате у банку и тамо правите пустош. Сигурно је поред мјењача било одговарајућег чувара, али сви су се уплашили. Данас је једнако застрашујуће заборавити да само њена Глава, Христос, може располагати у Цркви. Ово је посебно важно запамтити за оне који покушавају да претворе Божји дом у мјесто за задовољење властитих амбиција - личних, политичких, комерцијалних; они који желе да обнове овај дом према свом дизајну. Аутор: Игор Цуканов /фома.ру /припрема и превод: вјеронаука.нет |