 Тема Великог уторка. Изобличење књижевника и фарисеја (зачала из 22. и 23. главе Јеванђеља по Матеју,која се читају на Јутрењу у Велики уторак) и парабола о десет дјевица, читана на Литургији Пређеосвећених дарова, која се служи на Велики уторак).
Двадесет трећа глава Јеванђеља по Матеју. Читава прилично велика глава, која се састоји од 39 стихова, директан је говор Господа нашег Исуса Христа, у коме он изобличава књижевнике и фарисеје. Зашто? Зашто Спаситељ то ради тако детаљно? Зашто он тако пажљиво испитује њихове гријехе? А зашто је то тако детаљно описано у Светом Јеванђељу? Одговор је очигледан: да не постанемо такви. Ово је опомена нама – свим будућим генерацијама хришћана. Хајде да размотримо ову главу и прођемо својеврсни тест: „Има ли у мени оног фарисејства које Христос тако осуђује?“ Господ је осудио књижевнике и фарисеје што су људима наметнули низ веома тешких правила, која ни сами не испуњавају (в. Мт 23, 4). Спаситељ је говорио и о претјераној естетизацији његовог изгледа (в. Мт 23, 5). Фарисеји су носили велике траке на челу и рукама са ријечима Закона, као и посебну одјећу по којој су их људи разликовали. Вољели су почасна мјеста на гозбама, и предсједавање разним сабрањима и да им се људи обраћају с поштовањем. Зар није тако и код нас? Волимо лијепу одјећу да задивимо, а понекад и шармирамо својим изгледом. Не волимо да не служимо људима, већ да они служе нама. И да нам се обраћају с поштовањем. И много времена трошимо на свој изглед. И трошимо много времена и труда да постигнемо моћ, част и поштовање, претварајући свој пут ка врха у прави рат. Али да ли је то вриједно тога? Колико је свега потребно снаге, живаца, здравља. Једноставно не остаје нам времена за себе, за развој своје душе. Нема више времена за најважније ствари! Допада ми се прича о томе како је монаху старцу Пајсију Свјатогорцу дат апарат за кафу. Окренуо га је у рукама и вратио, говорећи отприлике овако: зашто ми треба, треба да самељем кафу, поставим електричне инсталације, да апарат стално перем и чистим... Али Ава Пајсије је био довољно срећан да пије чај из лимене шоље и прокува воду на отвореној ватри испред своје келије. То му је остављало много више времена за молитву и размишљање. Затим, Господ оптужује књижевнике и фарисеје да су им срца пристрасна према материјалним стварима, посебно према злату. И за њих је злато постало важније од Бога (види Мт. 23, 16–20). То се изражава у томе што их Спаситељ овако изобличава: „ако се човјек куне храмским златом, крив је“. А ако се ко куне храмом, онда није ништа крив. А Господ наш Исус Христос то директно сажима: „Безумни и слијепи! Шта је веће: дар или олтар који дар освећује? Дакле, ко се куне олтаром, куне се њиме и свиме што је на њему; и ко се куне храмом, куне се њиме и Оним који у њему пребива; а ко се куне небом, куне се престолом Божијим и Оним који сједи на њему“ (Мт 23, 19–22). И овде нас Спаситељ упозорава да не будемо превише заљубљени у материјалне ствари: новац, ствари итд. Он као да нам говори да увијек морамо бити будни да нам ствари и њихово стицање не постану важнији од Бога. Јер овај пут је директан пут у пакао, којим су многи ишли и падали у огњени бездан. Сјећам се јединог осмијеха за тридесет година Светог праведног Лазара Четвородневног, епископа Кипра. Након што га је Господ васкрсао, Свети Лазар је живио још тридесетак година и био епископ на острву Кипру. Никад се није смијао. На крају крајева, његова душа је провела четири дана у аду. Насмијао се само једном када је на пијаци видио лопова како краде глинени ћуп. Тада је светац рекао: „Земља краде земљу. земља узима земљу". Нема сврхе у овој земљи, која ће бити уништена и разложена. На исти начин, нема смисла да се претјерано бринемо о свом тијелу, јер је и оно земља и такође ће умријети. Чувајмо своју бесмртну душу, размишљајмо о Страшном суду и о томе шта ћемо рећи Свемогућем када се појавимо пред Њим. Хоће ли и нас назвати својим пријатељем, као што је некада назвао Лазара? Шта је излаз? Нема потребе да се превише бринемо о спољашним стварима. Прије свега, очистимо своју унутрашњу чутуру душе од гадости и нечистоте гријеха, да би, када се Женик јави и позове нас на свадбу у Царство Небеско, имамо уље добрих дјела. А састоје се од суда, милости и вјере (види Мт 23, 23). У суду над самим собом. У милосрђу према другим људима и у активној вјери у Свету Тројицу Оца и Сина и Светога Духа. Вјера је највеће благо. И тада ће Божански огањ благодати сићи у утробу твоје светиљке и упалити је, и бићемо просветљени као огњени серафим. И видјећемо пут до неба. протојереј Андреј Чиженко /превео и прилагодио вјеронаука.нет |