 Васкрс, као и раније, све Цркве одређују према Јулијанском календару. Календарски спорови не стишавау се већ много година. И стручњаци, и обични људи дискутуу на тему новог и старог црквеног календара. Ко је заправо у праву у овом спору? 25. децембра католици и још 11 од 15 Православних Цркава (осим Јерусалимске, Руске, Грузијске и Српске) славе Рођење Христово. Календарски спорови бесне од тренутка њиховог настанка и до дан данас. И стручњаци, и обични људи дискутују на тему новог и старог црквеног календара. Наши људи су ватрени и нагли у одбрани својих убјеђења, па зато током расправа неки би се чак прије спалили, само да се не одрекну од оне календарске традиције на коју су навикли. Међутим, у хришћанству нема учења о сакрализацији неког календара, али има читав низ других фактора и на њих треба обратити пажњу. Хајде да разјаснимо. За почетак издвојимо да поменуте једанаест Православних Цркава живе по Новојулијанском календару, док читав западни свет слиједи Грегоријански календар. То су два суштински различита календара, једино ће се њихови датуми потпуно поклапати до 2800. године. Разумем да су нам толико далека времена углавном неприступачна и нико не зна да ли ће наш свет да доживи да их види, али без обзира на то, они имају различите принципе прорачуна. У хришћанству нема учења о сакрализацији неког календара, али има читав низ других фактора и на њих треба обратити пажњу. Јулијански календар је уведен наредбом Јулија Цезара 45. године пре Христа, а разрадили су га александријски астрономи, предвођени Созигеном. Према неким истраживачима, у почетку се традиција прослављања Нове календарске године појавила у Месопотамији, падала је у пролећно доба и била посвећена врховном богу Мардуку. Временом она је прешла код Грка, а затим код Римљана, где је била потврђена одговарајућим Цезаровим наређењем. Према јулијанском календару година се састоји од 365,25 дана. 1. јануар, као почетак године, није био изабран тек тако, баш на тај дан су римски конзули ступали на дужност. Полазна тачка за одбројавање година одређена је 747. Пре Р.Х. - датум оснивања Рима. Прелазак на одбројавање година „од Христовог рођења“ догодио се у 6. вијеку. И десило се то овако. У касном римском периоду године су се бројиле од почетка владавине императора Диоклецијана, тј. од 284 године. На основу ове полазне тачке састављене су и пасхалне табеле. Промене су се догодиле под папом Јованом I, који је монаху Дионисију Малом наложио да састави нове табеле за прославу Васкрса. Тај, користећи александријске пасхалије, није пожелео да одбројава од непоштеног императора, јер је Диоклецијан ипак ушао у историју као прогонитељ хришћана. Додуше, на пример, Копти, до дан данас одређују Васкрс управо по диоклецијановом времену.. Не може се рећи да је ово лоше, јер се оно код њих назива и „ера мученика“ – подсетимо, да је у последње две године своје владавине Диоклецијан подигао „Велико прогонство“. Дакле, Дионисије Мали уводи одбројавање година „од Христовог оваплоћења“, које постепено постаје општеприхваћено. Али вреди рећи да је у својим прорачунима он погрешио и, на основу датума пратећих догађаја, Спаситељ се родио у размаку између 12-4 гг. пре Р.Х., ма колико то звучало необично. Сам бих желео да кажем да ова чињеница не би требала да некога збуни, јер су се хришћани увек фокусирали не на тачном датуму Христовог рођења, већ на његово спасоносно, васељенско значење. Узгред речено, 25. децембар / 7. јануар такође није баш онај дан када се наш Господ појавио на овом свету. Тај датум је одабран као замена за уобичајену паганску прославу бога Јупитера. Између 284. и 322. год састављена је александријска пасхалија, баш на основу јулијанског календара, која је на крају постала општеприхваћена. Нисам узалуд поменуо баш александријске пасхалне табеле, јер су са њима повезани древним спорови око датума прославе Васкрса, који су такође везани за наш проблем. Подсетимо, да су ови спорови настали крајем 2. и трајали готово до 4. века. Малоазијске Цркве, са средиштем у Ефесу, славиле су Васкрс заједно са Јеврејима, тј. 14. нисана, а друге – у прву недељу одмах након 14. нисана. Ова неслагања су довела чак до шизме. Не улазећи у детаље, вреди рећи да је између 284. и 322. год. састављена александријска пасхалија, баш на основу јулијанског календара, која је на крају постала општеприхваћена. Ова традиција била је учвршћена одлукама Првог Васељенског сабора, након којег је св.император Константин Велики написао одсутним епископима следеће: „Овде се такође расправљало о дану Светог Васкрса, па је према општем мишљењу одлучено да је најбоље да се исти слави свима и свуда у један дан ... јер шта може бити благолепше и шта је примереније за нас да би сви, према једном уставу и на познат начин, требали непогрешиво да славе овај свечани дан, у који смо добили наду за васкрсење ... Овоме морамо додати и то, да је у питању од толике важности и за време толико свечаног богослужења врло непристојно показивати неслагање “.  Папа Григорије XIII увео је Грегоријански календар по којем сада живи цео свијет.
Иначе, по овом питању од тог времена су сви живели и нису се устручавали више од хиљаду година, све док папа Григорије ХIII 1582. није одлучио да исправи погрешке јулијанског календара. Управо је он увео Грегоријански стил, према којем сада живи цео свет. Према прорачунима понтифика, година се састоји од 365,2425 дана. Зато је до краја 16. века, настала разлика међу календарима од 10, а данас - од 13 дана. Међутим, осим поменутих начина одбројавања година постоји и научно тумачење годишњег циклуса. Као што знамо, година је временски период једнак приближно једној окретању Земље око Сунца. Говорим приближно, јер и овде има неких нијанси. Све зависи од тога шта се узима као полазна тачка. Постоје сидеричне (или звездане), тропске, аномалистичке и драконичне године. Најпопуларније су звездане и тропске, на њима ћемо се задржати. Дакле, сидерична година се опредељује на основу видљивог годишњег обрта Сунца у небеској сфери у односу на непокретне звезде и износи 365,2564 дана. Тропска се обрачунава по временском интервалу између два узастопна проласка Сунца између тачака пролећне равнодневице. Тропска година износи 365,2422 дана. Једноставни прорачуни омогућавају нам да кажемо да је звездана година тачнија, јер су код ње промене у трајању током сто година износе + 0,11к10-6, док је исти показатељ у тропској години – 6,16 према 10-6. Довољно је направити једноставне прорачуне да би се схватило да је Јулијански календар тачнији. Сада, када упоредимо Јулијански и Грегоријански календаре са звезданом годином, видећемо да се разликују од ње за 0,00175% и 0,0038%. Тако се и испоставља да је Јулијански календар тачнији. Када је папа Григорије ХIII увео свој календар на Западу, одмах је реаговао православни Исток. 1583. године у Цариграду је сазван сабор у чијој су одлуци такве речи: „Онај, ко се не придржава обичаја Цркве и упута које су нам дали седам светих Васељенских сабора о светом Васкрсу и месецеслову и добро су наредили нама да следимо, већ жели да следи грегоријанску пасхалију и месецеслов, тај са безбожним астрономима супротставља се свим одредбама св. сабора и жели да их промени и ослаби - нека буде анатемисан, изопћен из Цркве Христове и скупа верних “. Сада, разјаснивши све са Грегоријанским календаром, Православна црква је проживела нешто више од четиристо година, све док астроном Универзитета у Београду Милутин Миланковић 1923. године није разрадио Новојулијански календар као савршенију алтернативу Грегоријанском. Не улазећи у детаље обрачуна, издвојимо да је, како би избегао погрешке, Миланковић изградио свој календар не на 400-годишњем циклусу, већ на сложенијем 900-годишњем циклусу. У њему (за разлику од Грегоријанског, где се као преступне сматрају године, чији се редни бројеви равномерно деле са 4), преступне су такође и године, које када се поделе са 900, у остатку дају 2 или 6 (2000., 2900., 3800. итд.). Као резултат, имамо да у 400 година у Грегоријанском календару има 303 обичне и 97 преступних година, а у новојулијанском календару у 900 година - 682 и 218. Разлика у један дан између ова календара поништиће се за 43500 година и, као што сам већ приметио на почетку, до 2800. године они ће се потпуно поклопити. Цариградска, Грчка, Кипарска, Румунска и Пољска Цркве су прешле на Новојулијански календар 1924., Александријска – 1929., Антиохијска – 1948., Бугарска - 1968. За Грчку, Бугарску и Румунију календарска реформа није прошла без такозваних старих календарских раскола, неки од њих још увек постоје. Међутим, Васкрс, као и раније, све Цркве одређују према Јулијанском календару јер би увођење пасхалије по Грегоријанском стилу довело до бројних аномалија, попут нестанка Петро-Павловског поста. Нормално је да обичан народ не зна разлику између Грегоријанског и Новојулијанског календара. И уствари, данас је она само теоретска, не види се у пракси ни на који начин, те се стога ова два календара заправо мешају и доживљавају као један. Зато, чини ми се, вреди да послушамо речи митрополита Антонија (Вадковског): „Јулијански календар, који се примењује на црквену праксу, у свим случајевима је поуздано сидро које спречава православце да буду потпуно апсорбовани другачијим хришћанским светом, он је као застава под којом се окупљају чеда Православља. Дозвола за неко од православних чеда да се одвоји од нас у црквеној пракси и да иде у складу са другачијим хришћанским светом, упркос привидним предностима и без разлика у догми, може да у будућности донесе непожељне, чак и штетне последице по добробит Васељенске Цркве и послужи као оружје у рукама њених непријатеља, који под изговором тобоже интереса православних народа, већ дуго се окомљавају против васељенског јединства “. |