 Народи у Јеванђељу: Галилејци, Самарјани, Гадаринци - шта ми знамо о њима? На свијету живи много различитих народа. Постоје Руси, Кинези, Нијемци, Французи, Италијани, Јермени ... Једноставно је схватити како се они међусобно разликују: свака нација на свијету има земљу коју сматра својом отаџбином. За Русе је Русија, за Грузијце Грузија, за Јапанце Јапан… Свако има своју посебну културу, свој језик, обичаје. Чини се да је све јасно. Али при читању Јеванђеља у тексту се ту и тамо нађу имена неких чудних народа - Самарјана, Галилејаца, Гадаринаца ... Ко су сви ти људи? Гдје су живјели и шта су радили? Зашто се тако зову? Али у Јеванђељу нема ништа случајно. А ако се тамо спомињу ови народи, онда је неопходно бавити се свим тим питањима и сазнати о коме се ради.  Самарјани Свако ко је бар мало ппознат са јеванђељем макар из друге руке, познаје израз „милостивии Самарјанин“. Ово је лик из приче Господа Исуса Христа којег су како су разбојници опљачкали, ранили и несрећног путника оставили поред пута. Путем су ишли побожни људи - прво свештеник, а затим служитељ јерусалимског храма. И обојица су прошли, остављајући сиромаха да умре. Само се Самарјанин, који је ишао својим послом, зауставио и завио несрећнику ране. Затим га је пажљиво ставио на магарца и одвео у хотел. Тамо је великодушно платиао гостионичару да се брине о повриђеном док се потпуно не опорави. Господ Исус Христос је овај поступак Самарјанина дао као примјер побожним Јеврејима, показујући да људи треба да се сажале на оне који су у невољи и да помажу једни другима, без обзира ко припада којем народу. Ко су били Самарјани? Тада су се тако називали становници града Самарије и околине. Овај град је имао древну историју, али међу Јеврејима његово име није изазивало поштовање и било је налик проклетству. Чињеница је да су Самарјани поштовали не само истинитог Бога, већ и идоле - идоле од дрвета и метала. Односно, били су незнабошци, са којима је јеврејски закон забрањивао комуникацију. Некада давно јеврејски народ био је подијељен на два неједнака дијела. Од дванаест племена, само су два остала вјерна Богу, којег су наставили да поштују у јерусалимском храму. Остала племена основала су своје засебно царство, и почела су да се клањају идолима - златним теладима. Главни град овог царства био је град Самарија. Два племена која су остала одана Богу почела су да се називају Јудејима, а своје царство - Јудејско. Племена која су се клањала идолима назвали су своје ново царство-Израиљско. Била је то велика и моћна држава. Његови цареви су били бајно богати. Направили су себи замак, сав обложен слоновачом. И морам да кажем да слонова нема на тим мјестима. Њихове кљове морале су се превозити за изградњу из далеких афричких земаља, па је зато слоновача у то доба била врло скупа. Али због славе и раскоши, цареви Самарије нису оскудијевали. Када су научници у прошлом вијеку почели да ископавају мјесто древне Самарије, открили су да је земља била буквално засута комадима урезаних плоча од слоноваче. На великим комадима сачувани су фрагменти изврсних шара и слика. То су били дијелови украса чувене палате.  Бог је послао израиљским царевима богатство и благостање, али они су и даље наставили да се клањају идолима. Истина, не може се рећи да су израиљски цареви потпуно заборавили свог Бога. Они су и Њега поштовали, имали су свештенике који су служили правом Богу. А истовремено су цареви градили храмове за паганска божанства, гдје су људи заслијепљени лажном вјером жртвовали своју малу дјецу идолима. Такво огорчење није могло да траје у недоглед. Бог се наљутио на израиљске краљеве и узео им све што су посједовали. Њихове земље заузеле су асирске трупе. Ратници су становнике отјерали у ропство, а на њихово мјесто довели су паганске досељенике из других земаља. Становници Гадаринске земље -Гадаринци Земљом Гадаринском у Израиљу звала се околина Гадаре - града смештеног на супротној обали Галилеје од Генисаретског језера. Био је то град који нису основали локални становници, већ поданици славног освајача Александра Великог. Овдје је живјело много Грка, а Гадара је, такође, изграђена по узору на старогрчке градове. Послије тога, Гадара је постала један од културних центара Римског царства у локалним земљама које су окупирали Римљани. Сада је на његовом мјесту насеље звано Умм Каис (Umm Qais) . Остаци градских врата и колонада позоришта и даље јасно говоре о богатству и величини некадашње Гадаре. Рушевине сусједног града Гергеса су још веће и љепше од оних из Гадара. Преживјели дијелови три храма, два величанствена мермерна амфитеатра и многи антички стубови јединствени су споменици ере римске владавине на Блиском истоку. Сада се рушевине Гадара и Гергеса налазе на територији државе Јордан. Људи широм свијета још увијек памте имена ових давно уништених градова,али то уопште није због изврсне архитектуре, већ због чињеница је да је управо у близини Гадаре, Господ Исус Христос учинио једно од својих најупечатљивијих чуда - истјерао је мноштво злих демона из опсједнутог човјека.  Земљом Гадаринском у Израиљу звала се околина Гадаре - града смештеног на супротној обали Галилеје од Генисаретског језера. Био је то град који нису основали локални становници, већ поданици славног освајача Александра Великог. Овдје је живјело много Грка, а Гадара је, такође, изграђена по узору на старогрчке градове. Послије тога, Гадара је постала један од културних центара Римског царства у локалним земљама које су окупирали Римљани. Сада је на његовом мјесту насеље звано Умм Каис (Umm Qais) . Остаци градских врата и колонада позоришта и даље јасно говоре о богатству и величини некадашње Гадаре. Рушевине сусједног града Гергеса су још веће и љепше од оних из Гадара. Преживјели дијелови три храма, два величанствена мермерна амфитеатра и многи антички стубови јединствени су споменици ере римске владавине на Блиском истоку. Сада се рушевине Гадара и Гергеса налазе на територији државе Јордан. Људи широм свијета још увијек памте имена ових давно уништених градова,али то уопште није због изврсне архитектуре, већ због чињеница је да је управо у близини Гадаре, Господ Исус Христос учинио једно од својих најупечатљивијих чуда - истјерао је мноштво злих демона из опсједнутог човјека. Пећине за сахрањивање налазиле су се на високој стрмој обали језера Генисарет између Гадаре и Гергесе. Локално становништво је у камену урезало дубоке пролазе који воде у планину од меког камена - кречњака. У тим пролазима налазиле су се бочне нише у којима су Гадаринци сахрањивали своје мртве. Ту је живио несрећни човјек опсједнут злим духовима - демонима. Све вријеме је викао страшним гласом, јурио около, ударао о камење. А када су покушали да га вежу како се не би повриједио, бјесомучни је кидао чак и гвоздене ланце. Али када је овај човјек угледао Исуса Христа, одмах је притрчао и поклонио му се. Зли духови који су били у њему уплашили су се Исуса и схватили су да ће их Он сада исјерати из човјека којег су толико дуго мучили. У близини је пасло велико крдо свиња. И демони га мољаху га да им не заповиједи да иду у бездан већ да им дозволи да уђу у свиње. Исус им је дозволио. Али зли духови се с разлогом називају злима. Чим су пронашли нови дом, одмах су уништили цијело крдо, присиљавајући свиње да се баце у воду са литице. И излијечени човјек је остао с Исусом и није показивао више знакове своје некадашње лудости:“ А он уђе у лађу и врати се. А човјек из кога изиђоше демони мољаше га да би с њим био; али га Исус отпусти говорећи: Врати се дому своме, и казуј шта ти учини Бог. И отиде проповиједајући по свему граду шта му учини Ису“ (Лк 8, 26-39). Чини се да се догодио сјајан догађај - особа која је патила дуги низ година нагло се опоравила. Сви његови саплеменици треба да се радују, веселе и захвале Исусу за ово чудесно изљечење њиховог рођака. Али умјесто тога, становници Гадаре понашали су се тако чудно да се њих сада цио свијет сјећа управо због овог чина. Видјевши да су им свиње угинуле, Гадаринци су тражили од Исуса да напусти њихову земљу. У очигледном Божјем чуду, утопљене свиње су им биле важније од спашене особе. Исус им није противријечио. Отишао је и више се није вратио у земљу Гадаринску. Само је човјек излијечен од њега тада говорио својим сународницима о невјероватном Галилејском учитељу који је могао да изгони демоне, али и њега самог су људи протјерали због утопљеног крда свиња.  Овај народ се врло често помиње у Јеванђељу. Разлог за ово је врло јак: готово сви апостоли били су Галилејци. И сам Господ Исус Христос је, такође, много пута називан Галилејац. Сви су живјели у области која се звала Галилеја.
Ово је био најсјевернији дио Израиља. Име је добио по ријечима «глиль-ха гоим», што у преводу значи „мјесто гдје су расејани различити народи“. Заиста, међу становницима Галилеје нису били само Јевреји, већ и Либанци, и Сиријци, и Грци, и Феничани. Након освајачког похода Александра Великог, ова земља је много пута прелазила под различите владаре, који су је насељавали једним народом, па другим. Али ова разноликост култура користила је само локалним Јеврејима. Становници Галилеје били су врло друштвени, брзо су усвајали било какво добро искуство од својих сусједа-странаца. Они су се клањали правом Богу, одбацивали незнабожачке идоле, али су остајали отворени за све ново и занимљиво. Захваљујући комуникацији са сусједним народима, Галилејци су стекли толеранцију према страним културама и помирљив карактер, због чега су у Јудеји на њих гледали с презиром. Заиста, Галилејци су се веома разликовали од остатка Јевреја. Говорили су чак и са јаким нагласком, по којем би их се одмах могло препознати у било којој маси. Због овог посебног дијалекта, у јудејским синагогама нису смјели ни да читају јавне молитве наглас. У очима поносних и љубоморних становника Јерусалима словили су за неуке и глупе. Али то су биле неправедне оптужбе. Галилејци су вриједно радили, бринули о својим старцима и удовицама. А кад је дошло вријеме да са оружјем у рукама бране своју родну земљу од непријатеља, у Израиљу није било храбријих и непомирљивијих војника од становника Галилеје. Простодушни и искрени, Галилејци су истовремено били врло расположени и ватрени људи, увијек спремни да се боре за истину. У вријеме када су Римљани окупирали Изриљску земљу, свако мало избијали су нереди и побуне у Галилеји, а појавили су се и одреди тајних бораца против освајача. Градови који се тако често помињу у Јеванђељу - Капернаум, Хоразин, Кана, Назарет - налазе се у Галилеји. Овдје је, у близини Генисаретског језера, Господ Исус Христос проповиједао највише. *** Галилејци, Самарјани, Гадаринци ... Све ове народе уједињује презир с којим су се односили правовјерни Јудеји који су живјели у Јерусалиму. Прекорени су због комуникације са незнабошцима, али управо је њима Исус Христос прије свега ишао на проповедање Јеванђеља. Он је учинио својим помоћницима не учене јерусалимске рабине, већ просте галилејске рибаре. Не устручава се да разговара пред свима са незнабожачком Самарјанком код извора. Он лијечи бјесомучног Гадаринца,и није посрамљен чињеницом да овај народ крши Мојсијев закон и узгаја свиње на продају за римске житеље Гадаре и Гергеса. Народи које су Јевреји одбацили и понизили су му драги и блиски као и становници Јерусалима. Али судбина ових народа била је сасвим другачија. Из горљивих Галилејаца потичу први проповједници нове вјере у Спаситеља - апостоли и жене мироносице. Презрени Самарјани постали су први незнабожачки народ који је имао хришћанску цркву. Становници земље Гадаринске су се „прославили“ чињеницом да због свиња нису дозволили Спаситељу да уђе у њихову земљу. Бог подједнако воли све људе и сваки народ на Земљи су Његова дјеца. Али тамо гдје људи сами одбацују ту љубав, чак ни свемогући Бог не може ништа учинити. аутор: Александар Ткаченко / Цртежи Галине Воронецкаје /Превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет |