12 ХристоВИХ ПРИЧА o Царству НебескоМ

Царство небеско. Шта је то и гдје  је оно?  Господ спомиње педесет и пет пута  Царство Небеско и тридесет два пута - Царство Божије. Простом народу на гори говорио је без прича, али тамо гдје су били и лукави фарисеји, обраћа им се у причама, како би они који не разумију могли да Га питају и науче. Када су га ученици питали зашто народу говори у поређењима, Исус је одговорио: „Вама је дано да знате тајне царства Божјег, а онима напољу све у причама бива“ (Мк 4, 11). Јер они „гледајући не виде и слушајући не чују нити разумију“ (Мт 13, 11-13). Зато је Исус у разговору са обичним народом користио приче (параболе) као метод подучавања. Представљамо дванаест јеванђеоских  прича О Царству небеском :

Прича  о сијачу и сјемену (Мт 13,3-8)​
„Гле, изиђе сејач да сеје. И кад сејаше, једна зрна падоше крај пута, и дођоше птице и позобаше их; А друга падоше на каменита места, где не беше много земље, и одмах изникоше; јер не беше у дубину земље. И кад обасја сунце, повенуше, и будући да немаху жила, посахнуше. А друга падоше у трње, и нарасте трње, и подави их. А друга падоше на земљу добру, и доношаху род, једно по сто, а једно по шездесет, а једно по тридесет. Ко има уши да чује нека чује“ .
Тумачење:/свети Теофилакт Охридски/
„Сејач“ је Христос. „Добро семе“ су добри људи или добре мисли. „Кукољ“ су јереси или рђаве мисли, а онај који га је посејао је ђаво. „Људи који су поспали“ јесу они који су у својој лењости и немару дали места јеретицима или рђавим мислима. „Слуге“ су анђели који негодују зато што су се појавиле јереси или рђаве мисли у души човековој и желе да искорене и посеку из овога живота јеретике и оне који мисле о злу. Али, Бог не дозвољава да се јеретици истребљују насиљем, како заједно с њима не би страдали и били истребљени праведници. Такође, не жели ни да посече човека због његових рђавих мисли и грехова, како се не би заједно с њима упропас-тила и „пшеница“ (то јест оно што је добро у њима).
Себе назива „сејачем“, а Своју реч „семеном“. Изишао је, дакле, не из једног места, јер је био свуда присутан, већ је дошао к нама у људском телу. Зато и каже: „изиђе“, јер је изашао из наручја Очевог. Изишао к нама, зато што ми нисмо мргли да дођемо к Њему. А зашто је изишао? Да очисти земљу од трња? Или, можда, да нас казни? Не, него да сеје. Христос каже „Своје семе“, јер су и пророци сејали, али Он није сејао њихово семе, већ Божје. Будући Бог, Он је сејао Своје властито семе. Њему није била дата мудрост благодаћу Божјом, далеко било, већ је сам био Премудрост Божја.Они „покрај пута“ су лењи и немарни, који уопште не примају реч (Божју). Њихов ум је као утабан пут, тврд и нимало обрађен. Од таквих људи реч Божју грабе „птице небеске“, то јест, духови поднебесја, демони. Они „на каменитим местима“, јесу људи који су чули и примили реч, али због своје слабости нису издржали искушења и невоље, већ су оставили своје спасење. „Сунце које је засијало“ јесу искушења, јер она попут сунца показују људе онаквима какви јесу и као сунце обасјавају оно што је сакривено.
-Свети Василије Кинешма у Разговорима о Марковом јеванђељу пише: Објашњењу Јеванђеља такође се може додати да је Сејач сам Господ, семе је Реч Божија, поље је цело човечанство, цео свет, који у својим дубинама сагледава чудесно семе јеванђелске речи. Попут семена, јеванђелска реч носи у себи почетак живота, истински, духовни живот ... 

---

Прича о невидљиво растућем сјемену (Мк 4, 26-29)
„И говораше им: Тако је Царство Божије као човјек кад баци сјеме у земљу; И спава и устаје ноћу и дању; и сјеме ниче и расте, да он и не зна. Јер земља сама од себе донесе најприје траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу. А кад сазри род, одмах пошаље срп: јер наста жетва".
Објашњење: Свети Теофилакт Охридски , расправљајући о параболи, даје сликама у њој сљедећа значења:
Царство Божије-  Божји поглед на нас.
Човек-  Бог; који је постао човек ради нас.
Сјеме бачено у земљу - Јеванђелска проповијед.
Човјеков сан - Божја дуготрпљивост
„Устаје ноћу и дању“ - иако Бог спава, Он устаје: Устаје ноћу, када нас помоћу искушења буди за знање о Њему; Устаје поподне када нас испуњава животом радостима и утјехама.
трава- духовно дјетињство човјека, почетак добра.
Пуно зрно- плод савршенства.
Срп- Ријеч Божија.
Жетва- вријеме смрти.

Руски епископ Буенос Ајреса и Јужне Америке Александр (Милеант ) каже: "Као што биљка која излази из семена пролази кроз различите фазе раста и развоја, тако се и особа која је прихватила Христово учење и крстила, уз помоћ благодати Божје, постепено изнутра трансформише и расте. На почетку свог духовног пута, особа је пуна добрих импулса, који се чине плодним, али који се у ствари испостављају као незрели, попут младих изданака растућих биљака. Господ не поробљава човекову вољу Својом свемогућом снагом, већ му даје времена да се обогати овом силом испуњеном благодаћу како би стекао снагу у врлини. Само духовно зрела особа може да донесе Богу савршен плод добрих дела. Када Бог види човека духовно одређеног, сазрелог, онда га одводи к себи из овог живота, који се у параболи назива „жетва“. Следећи упутства ове параболе о невидљиво растућем семену, морамо научити да се стрпљиво и снисходљиво односимо према слабостима људи око нас, јер смо сви у процесу духовног раста. Неки достигну духовну зрелост раније, други касније".

---

Прича о пшеници и кукољу (Мт 13, 24-30)
„Царство је небеско као човјек који посеја добро семе у пољу свом, а кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посеја кукољ по пшеници, па отиде. А кад ниче усев и род донесе, онда се показа кукољ. Тада дођоше слуге домаћинове и рекоше му: Господару! Ниси ли ти добро семе сејао на својој њиви? Откуда дакле кукољ? А он рече им: Непријатељ то учини. А слуге рекоше му: Хоћеш ли дакле да идемо да га почупамо? А он рече: Не; да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у време жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ, и свежите га у снопље да га сажежем; а пшеницу свезите у житницу моју“.
Јеванђелист Матеј бележи да је прво тумачење ове приче дао сам Исус. Он је по завршетку беседе оставио народ и повукао се у кућу, где је ученицима разјаснио причу:
Сејач доброг семена је Син човечији; њива је свет; добро семе - то су синови царства; а кукољ су синови зла, а непријатељ који га посеја јесте ђаво; жетва је крај света, а жетеоци су анђели. Као што се кукољ скупља и ватром спаљује, тако ће бити и на свршетку света. Послаће Син човечији своје анђеле, и покупиће из свога царства све саблазни и оне који чине безакоње, и бациће их у пећ огњену; онде ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће праведници сијати као сунце у царству Оца свога. Ко има уши нека слуша (Мт 13, 36-43).
​

---

Прича о зрну горушичином (Мт 13, 31-32)
„Царство је небеско као зрно горушичино које узме човек и посеје на њиви својој, Које је истина најмање од свију семена, али кад узрасте, веће је од свега поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе, и седају на његовим гранама“.
Тумачење:
Царство небеско у нама узраста попут зрна горушичиног, најмањег од свих сјемена, али које може да достигне висину од 2,5-3 м, има разгранату стабљику и зато изгледа као дрво које је заиста атрактивно за птице са својим хранљивим уљаним сјеменакама. „Зрно горушично“ означава и проповед и апостоле, јер иако их је на изглед било мало, обухватили су целу васељену, тако да „птице небеске“, људи одуховљеног ума који се уздиже ка висинама, долазе и налазе покој међу њима. Буди и ти, дакле, као зрно горушично, мали по изгледу, јер није добро хвалити се врлинама, али загрејан, ревностан, оштар и строг (у подвигу). Тако ћеш својим савршенством бити већи од „свега поврћа“, то јест од људи слабих и несавршених. 
-Упоређујући Царство небеско са горушичиним зрном, Господ је желио да апостолима каже да, иако су мали и понижени,  њихова проповијед, је попут сјемена засађеног у тлу, односно у души човјека и способна да донесе богате саднице и Цркву Христову, испрва малу и непримјетну за свијет, толико раширену на земљи да ће се многи народи, попут птица небеских у гранама горушице, сакрити под њеном сјенком.

---

Прича радницима у винограду (Мт 20,1-16) 
"Јер је Царство небеско слично човјеку домаћину који ујутру рано изиђе да најми посленике у виноград свој. И погодивши се с посленицима по динар на дан, посла их у виноград свој.И изишавши око трећега часа, видје друге гдје стоје на тргу беспослени и онима рече: идите и ви у мој виноград, и што буде право даћу вам. И они одоше. А када опет изиђе око шестога и деветога часа, учини исто тако. И око једанаестога часа изишавши нађе друге где стоје и рече: што стојите овде цео дан беспослени? Рекоше му: нико нас није најмио. Рече им: идите и ви у виноград. А када наста вече, рече господар винограда своме управитељу: позови раднике и исплати их почевши од последњих до првих. И када дођоше најмљени око једанаестога часа, примише по динар. А када дођоше први, помислише да ће више примити, али и они примише по динар. Примивши пак гунђаху против домаћина говорећи: ови последњи одрадише један сат, па си их изједначио са нама који поднесмо тежину дана и жегу. А он одговори једном од њих и рече: пријатељу не чиним ти неправду; зар се ниси погодио са мном по динар? Узми своје па иди; а ја хоћу овом последњем да дам као и теби. Или зар нисам слободан да чиним што хоћу са својим? Или је око твоје зло што сам ја добар?
Тако ће посљедњи бити први и први посљедњи".
Објашњење:
Упркос чињеници да се на почетку параболе каже да се под виноградом подразумијева царство небеско, теолози су имали различита мишљења по овом питању. Ориген је под виноградом подразумијевао цркву, а Јован Златоусти  - „понашање и заповијести Божије“. Аверкије (Таушев) пише да се у облику једнаке плате свим радницима показује да „ награда не зависи од људских заслуга, већ искључиво од милости Божије “ .
„Сати“ - трећи, шести, девети, једанаести - могу значити или различите епохе у историји Цркве, када су одређени народи први пут позвани да учествују у изградњи Царства Божијег, или различите тренутке у индивидуалном животу човјека (рана младост, пунољетство, старост), када срце први пут чује и прихвата позив Божје Ријечи.
„Вече“ је крај радног дана, односно симболично - крај земаљске историје Цркве или крај личног живота човјека, његов час смрти.

---

Ребрант, Прича о скривеном благу (око 1630)

​Прича о скривеном благу у пољу (Мт 13,44) 
"Још је царство небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно".​

Тумачење: 
„Поље“ је свет, а „благо“ проповед и познање Христа. Оно је сакривено у свету, као што каже Павле: „Говоримо премудрост Божју у тајни сакривену“. Онај који тражи познање Бога, наћи ће га. А када га нађе, све оно што поседује, било да су то јелинска учења, зли обичаји или богатства, одмах одбацује и купује „поље“, то јест свет, јер ономе који поседује познање Христа припада цели свет. Немајући ништа, он поседује све. 

---

Парабола о онима који су позвани на свадбену гозбу -свадба царевог сина (Мт 22,  2-14) 
"Царство небеско је као човјек цар који начини свадбу сину своме. И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтједоше доћи. Опет посла друге слуге говорећи: Кажите званицама: Ево сам објед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово: дођите на свадбу. А они не маривши отидоше, овај у поље своје, а онај у трговину своју; А остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише. И кад то чу цар онај, разгњеви се и пославши војску своју погуби крвнике оне и град њихов запали".

Тумачење: /Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски/
И ова прича као и она о виноградарима говори о непослушности Јевреја. Међутим, док се тамо говори о Христовој смрти, овде је реч о свадбеној радости која представља Васкрсење. Ипак, овде су се Јевреји показали као већи преступници него у претходној причи, јер су виноградари побили оне који су од њих тражили плодове, док људи у овој причи убијају оне који их позивају на свадбу. Бог се овде упоређује са „човеком царем“, јер се Он не показује у Својој божанској природи, већ онако како Му приличи да се покаже пред људима. Када ми као људи умиремо, будући подложни људским манама, Бог нам се јавља као човек, а када живимо „као богови“, тада и „Бог стаје у сабору богова“. Када живимо као звери и Он за нас постаје оштар као пантер, медвед или лав. Бог, дакле, начини свадбу своме Сину како би Га сјединио са сваком благообразном душом, јер је „женик“ Христос, а „невеста“ Црква и душа човекова. Слуге које су прве послане јесу Мојсеј и остали са њим које Јевреји нису послушали, већ су гневили Бога четрдесет година у пустињи, не хотећи да прихвате реч Божју и духовну благодат. Затим су послане друге слуге, Пророци, али неке од њих Јевреји су побили, као пророка Исаију,док су друге намучили, као Јеремију, баченог у јаму пуну смрадног глиба. Они који су били умеренији само су одбили позив; један је отишао у „поље своје“, што ће рећи, определио се за живот у телесним пожудама и сластима, јер „поље своје“ означава тело; други је отишао у „трговину своју“, то јест путем среброљубивог живота, пошто су трговци најпохлепнији за зарадом. Прича, дакле, показује да они који одбијају да оду на духовну свадбу и одбацују сједињење са Христом и духовно наслађење, то чине најчешће због телесног уживања или због страсти среброљубља. У овој причи каже се да је припремљен „обед“, а на другом месту (код Луке) спомиње се „вечера“. То није речено без разлога. „Вечером“ се назива зато што се свадбена свечаност у последњим временима показала у савршеном облику, дакле предвече, на крају времена, док Матеј спомиње „обед“ желећи да покаже да је ова тајна и у претходним временима откривана, мапа само пелимично. Јунци и храњеници су Стари и Нови Завет. „Јунци“, представљају Стари Завет који је налагао приношење животињских жртава, док Нови представљају „храњеници“, то јест, пшеницом угојена телад, јер сада приносимо хлебове као истинске „храњенике“ на жртвеник, пошто се хлебови праве од пшенице. Бог нас, дакле, позива да једемо храну и Старог и Новог Завета. Када видиш да неко јасно тумачи божанске речи, знај да он храни оне који Га слушају „пшеничним јестивима“, то јест, простије душом мудри учитељ храни духовним хлебом. Сигурно се питаш, како им каже да позову „позване“, јер ако су позвани, зашто их опет зове? Знај, дакле, да је сваки од нас по природи позван на добро, јер нас позива реч унутрашњег учитеља душе (разума). Али, Бог шаље напоље учитеље да позову и оне који су природно позвани речју Божјом. Цар је напослетку послао римску војску и уништио непослушне Јевреје, те спалио њихов град Јерусалим, како пише истинољубиви Јосиф.

---

Прича о квасцу (Мт 13,33) 
"Царство небеско је слично квасцу, који жена узе и помијеша у три сата брашна, док све не ускисну"

Тумачење /Свети Теофилакт Охридски/
​„Квасцем“ назива апостоле, као што их је пре тога назвао „зрном горушичним“. „Као што квасац, незнатан по количини (брзо) закваси сво брашно, тако ћете и ви преобразити цео свет, иако вас је мало.“ „Копања“ (сатон), била је мера код Јевреја, као што и ми (Грци), примера ради, имамо „хиникс“ и „декалитру“. Неки сматрају да је „квасац“ проповед, а „три копање“ три душевне силе: умна, страсна и вољна.[8] „Жена“ је душа која је у све три своје душевне силе сакрила проповед, учење апостола, и онда све то њиме замесила, заквасила и осветила, јер сви ми треба да будемо заквашени и преображени божанским делима. Зато и каже: ,док све не ускисне“.

---

Парабола о мрежи (Мт 13, 47-50) 
"Још је царство небеско као мрежа која се баци у море и заграби од сваке руке рибе; Која кад се напуни, извукоше је на крај, и седавши, избраше добре у судове, а лоше бацише напоље. Тако ће бити на послетку века: изићи ће анђели и одлучиће зле од праведних. И бациће их у пећ огњену: онде ће бити плач и шкргут зуба." Рече им Исус: „Разуместе ли ово?" Рекоше му: „Да, Господе."
А он им рече: „Зато је сваки књижевник који се научио царству небеском као домаћин који износи из клети своје ново и старо".
Тумачење:
Јован Златоусти пише о овој параболи: А где се ово разликује од приче о кукољу? Јер тамо су такође једни спасени, а други пропали; али тамо, због избора злих учења, и они пре тога опет, због не обраћања пажње на његове речи, али ови због неваљалства живота. 
- Ова прича значи исто, што и прича о пшеници и кукољу: на дан Страшнога суда свакоме ће се судити по заслузи. (Историја Новог завјета -Р. Доброта) .

---

ПРИЧА О ДЕСЕТ ДЈЕВОЈАКА-прича о мудрим и лудим девицама-(Мт 25,1-13) 
​"Тада ће бити Царство небеско као десет дјевојака које узеше свјетиљке своје и изиђоше у сретање женику. А пет њих бијаху мудре и пет луде. Јер луде, узевши свјетиљке своје, не узеше са собом уља. А мудре узеше уље у посудама са свјетиљкама својим. А будући да женик одоцни, задријемаше све, и поспаше. А у поноћи стаде вика: Ево женик долази, излазите му у сретање. Тада устадоше све дјевојке оне и украсише свјетиљке своје. А луде рекоше мудрима: Дајте нам од уља вашега, јер се наше свјетиљке гасе. А мудре одговорише говорећи: Да не би недостало и нама и вама, боље идите продавцима и купите себи. А кад оне отидоше да купе, дође женик, и спремне уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата. А послије дођоше и оне друге дјевојке говорећи: Господару, Господару! Отвори нам. А он одговарајући рече им: Заиста вам кажем, не познајем вас. Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи".

---

Прича о бисеру (Мт 13,45-46) 
"Још је Царство небеско као човјек трговац који тражи добра бисера. Па кад нађе једно многоцјено зрно бисера, отиде и продаде све што имаше и купи га".
 Тумачење: /Св. Теофилакт Охридски/
Овај живот је као море. „Трговци“ су они који њиме плове у потрази за знањем. Многи мисле да су бисери мисли разних философа. Ипак, само је један „многоцени“, јер постоји само једна истина, а то је Христос. Прича се да бисер настаје у шкољци чији су крајеви отворени. Када муња уђе у шкољку, она се опет затвори и тако се од светлости муње и капљице росе зачне бисер. Отуда му такав сјај. Тако се и Христос зачео у утроби Дјеве, од небеске муње, Светога Духа. И као што човек који има бисерје често пребира рукама своје благо, знајући какво велико богатство поседује, док други то не знају, тако је исто проповед Христова скривена међу неприметним и неугледним људима. Потребно је да продамо све што имамо, да бисмо стекли тај бисер.

---

Прича о немилосрдном дужнику -ПРИЧА О НЕМИЛОСТИВОМ СЛУГИ- (Мт 18, 23-35) 
"Зато је царство небеско као човек цар који намисли да се прорачуна са својим слугама. И кад се поче рачунати, доведоше му једног дужника од десет хиљада таланата. И будући да немаше чим платити, заповеди господар његов да га продаду, и жену његову и децу, и све што има; и да му се плати. Но слуга тај паде и клањаше му се говорећи: Господару! Причекај ме, и све ћу ти платити. А господару се сажали за тим слугом, пусти га и дуг опрости му. А кад изиђе слуга тај, нађе једног од својих другара који му је дужан сто гроша, и ухвативши га дављаше га говорећи: Дај ми шта си дужан. Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: Причекај ме, и све ћу ти платити. А он не хте, него га одведе и баци у тамницу док не плати дуга. Видевши пак другари његови тај догађај жао им би врло, и отишавши казаше господару свом сав догађај. Тада га дозва господар његов, и рече му: Зли слуго! Сав дуг овај опростих теби, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свог другара, као и ја на те што се смиловах? И разгневи се господар његов, и предаде га мучитељима док не плати сав дуг свој. Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату свом од срца својих" (Мт.18,23-35).
Тумачење:
Циљ ове приче јесте да нас научи да опраштамо својој браћи с којима заједно служимо (Богу) и која су сагријешила према нама, посебно ако они дођу и падну пред нама тражећи опроштај. Св. Игнатије Брјанчанинов пише да је сваки наш гријех важан, будући да тиме вријеђамо Бога - Личност је бескрајно велика. Сваки наш гријех је попут талента поменутог у параболи. Десет хиљада талената су наши гријеси против десет Божјих заповијести, наши дугови незахвалности за све небројене Божје милости према нама. Живимо у гријеху и сваким даном повећавамо свој дуг према Богу.

---