Сазнај новости из
хришћанског свијета
Свети пророк Софонија један је од 12 малих пророк. Написао је Књигу пророка Софоније, девету међу књигама „Малих пророка“. Име Софонија (јевр. צְפַנְיָה“) значи онај који је заштићен, кога Јахве штити, Јахве је скрио. Нису сачувани никакви подаци о личности, животу и дјелатности пророка Софоније. За њега знамо само да је био син Хусије (што значи Етиопљанин), унук Годолије, праунук Аморије и прапраунук Језекијин (Соф 1, 1), по предању, из племена Симеоновог, од горе Саварата (Палестина). Добро познавање Јерусалима указује на то да је био из Јерусалима. Као што видимо, родослов пророка је дат четири генерације уназад, до Језекије, што се не налази ни у једној другој пророчкој књизи. То сугерише да је био човјек племенитог, чак и царског поријекла. Један број истраживача сматра Софонију пра-праунуком јеврејског цара Језекије, по чему би онда могао битидалеки рођак цара Јосије, за вријеме чије владавине (640-609. прије Христа) је Софонија проповиједао. Познато је да је током дуге 55-годишње владавине сина јудејског цара Језекије, цара Манасије, асирски културни, политички и вјерски утицај продро у Јудеју, а јеврејска религија је претрпела пад. Тада је Асирија достигла највећу моћ, чак су и египатски фараони били само њени вазали, а још више Феникија и Јудеја, које су биле још ниже у културном и другим аспектима. То су биле једноставне асирске провинције. Манасија се на све могуће начине препустио идолопоклонству (чиме је одступио од вјере у једног Бога), био је занесен културом Асирије и Вавилона. Манасија је преокренуо вјерске реформе свог оца Језекије и увео паганске елементе у храмску службу (4 Цар 21, 2-7 ). Под њим су свуда подизани олтари Валу, цвјетало је обожавање сунца, мјесеца и звијезда, цвјетали су гатање и чарање. Чак је и у јерусалимском храму Манасија поставио идол Астарте. Жртвовао је дјецу у част Молоха у долини Хином (Гехена) на висинама Тофета (4 Цар 21, 6 , Јер 32, 35 ). Неколико ријечи о суштини ових паганских култова, да би се лакше разумјело зашто Бог, кроз уста пророка Софоније (и не само њега), накнадно изриче страшне реченице. Вал - "господар" - феничански бог, у почетку је био персонификација природе у цјелини, затим је подијељен на мушко божанство - активно начело - (заправо Ваал), и на женско божанство - пасивно начело - Астарту. Пошто се сунце одувијек сматрало обнављајућом силом. Култ Вала и Астарте спојио се са обожењем сунца. Али сунце може бити и добро и лоше. Отуда је божанство почело да се обожава у различитим облицима: корисним за човјека и наношењем штете и уништења. Али чешће се принцип природе, користан за човјека, поштовао под именима Вала и Ашере, непријатељски - Молоха и Астарте. Култ Ваала и Ашере био је праћен весељем, достижући необузданост; у храмовима Ашере појавио се посебан женски сталеж, који је развратно служио божанству. Култ Молоха - оличење штетног дејства сунчеве топлоте, љутог божанства - захтијевао је тешке жртве за умирење - људске, а не робове, не заробљене, већ вољену дјецу. Култ Астарте је богиња смрти и уништења. Сви ови култови били су уобичајени међу Јеврејима. Такође „Манасија се клањао цијелој војсци небеској и служио јој“. Небеска војска је асирско-вавилонски култ обожавања небеских тијела, предвођених сунцем и мјесецом, испод у хијерархији су биле планете, а затим и знаци зодијака. Феничани су поштовали сунце као свјетску божанску моћ, а друга светила као мале богове. Воља врховног божанства (сунца) може се, како су вјеровали, прочитати по локацији и кретању светила. Тако је настала халдејска астрологија. Обожавање небеских тијела није захтијевало постојање храмова, вршило се директно на крововима кућа и састојало се само у богослужењу, пушењу и либацији, крвне жртве нису приношене. Манасија је изопачио праву религију, ставивши Јахвеа међу „војску небеску“, „и врачаше и гаташе, и уреди оне што се договарају с духовима и врачаре...“. Иако је, по Закону, некромантија била кажњавана међу Јеврејима. А народ Божији је заборавио да је Јахве једини прави Бог, па је већ постало норма да се заклиње, на примјер, именом Јахвеовим и одмах затим именом Молоха; и након што оде од Вала, одмах затим упућује молитве Јахвеу. Људи су, наравно, на крају изгубили интересовање за вјеру отаца или потпуно губили сваку вјеру, говорећи „Господ не чини ни добро ни зло“. Упркос чињеници да се Манасија покајао у вавилонском ропству, а Бог га је, услишавши цареву молитву, вратио у царство, Библија га памти на почетку као највећег идолопоклоника икада. Библија, такође, Манасију сматра отпадником, а његова владавина се тумачи као примјер греха идолопоклонства, који је, према Јеремији, био је један од разлога за уништење Храма... Манасијин син Амон је кренуо стопама свог оца, али је владао само 2 године и убијен је као резултат завјере коју су организовали његови рођаци. Владавина Манасије и Амона била је најмрачнија ера у историји Јуде. Након убиства Амона, на престо је ступио његов осмогодишњи син Јосија. У ствари, испоставило се да су владари група дворјана која није жељела да настави досадашњу политику. Јосијину владавину обиљежили су духовни и вјерски препород и вјерске реформе које су имале за циљ искорјењивање многобоштва и идолопоклонства међу народом Божијим – наслијеђем оца Јосије Амона и његовог дједе Манасије.Јосија је повратио некадашњу славу Соломоновог храма, који је потпуно пропао, уништио паганске олтаре, побио свештенике идола и наредио свима да се стриктно придржавају Мојсијевог закона. Али, упркос таквој ревности цара за обнављање праве вјере, покушај да се народ обрати Једном Богу је пропао, пошто је томе претходило 70 година сасвим другачијег живота. Јевреји су, из страха од цареве моћи, престали да отворено служе идолима, али су у својим срцима крили приврженост њима. Истраживачи вјерују да је у периоду Јосијиних реформи пророк Јеремија проповиједао у Јудеји, а Софонија у предреформском периоду Јосијине владавине. Бог је изабрао Софонију за свог пророка и заповиједио му да објави Јеврејима страшну казну која их чека за њихово зло и служење лажним боговима. Испуњавајући заповијест Господњу, Софонија је прошао по градовима и селима Јудиним, свуда позивајући народ на поправљање и покајање. Његова проповијед није била опсежна, али је по снази и дубини подсјећала на ватрене говоре великих пророка Исаије и Јеремије. „Овако каже Господ, – тако је Софонија започео своје пророчанство, – Све ћу узети са земље, Узећу људе и стоку, узећу птице небеске и рибе морске и саблазни с безбожницима, и истријебићу људе са земље, говори Господ. Јер ћу махнути руком својом на Јуду и на све становнике Јерусалимске, и истријебићу из мјеста овога остатак Валов и име свештеника идолских с другим свештеницима, И оне који се клањају на крововима војсци небеској и који се клањају и куну се Господом и који се куну Мелхомом. И оне који се одвраћају од Господа и који не траже Господа нити питају за њ" ( Соф 1, 2-4 ; Соф 1, 14-18 ). Проглашавајући такву казну Јеврејима, Софонија је истовремено предвидио скору пропаст многобожачких народа – Филистејаца, Моаваца, Амонаца, Етиопљана, Асираца "за поноситост њихову; јер ружише народ Господа над војскама и подизаше се на њ" (Соф Гл. 2). Ова пророчанства су се испунила за вријеме владавине Навуходоносора, цара Вавилона, који је заједно са Јеврејима побиједио, Маовите, Амонце и Филистејце. Асирија је нестала под Навуходоносоровим оцем, Набопаласаром. Окренувши се потом свом родном Јерусалиму, пророк Софонија са тугом види, да се он није уразумио примјерима кажњавања злих паганских народа и остаје тврдоглав у својој заблуди. Због тога ће, каже пророк, бити уништен зли град (Јерусалим), а са њим ће пропасти и земља јудејска. Казна, заиста, није оклијевала да сустигне зле. Још за вријеме владавине цара Јосије, тада моћни непријатељи Египћани извршили су инвазију. Њихов владар, фараон Нехо, побиједио је Јевреје у бици код Мегидона (Палестина). Побожни цар Јосија је пао у овој бици. Од овог несрећног дана почело је кажњавање Јевреја и испуњавање пророчких пријетњи. Убрзо након Јосијине смрти, Јевреји су били поробљени од стране Египћана и наметнут им је велики данак, а затим су Вавилонци почели да нападају Јудеју. Године 607. прије Христа вавилонски цар Навуходоносор заузео је Јерусалим, разорио га и одвео јудејски народ у ропство, гдје је остао 70 година. Тако су се испунила пророчанства о казни Јевреја за њихово неваљалство. Пророк Софонија је сазнао за дан своје смрти из откровења "одозго", умро је у нади у опште васкрсење и, према предању, био је сахрањен у свом дому. Књига пророка Софоније Свети пророк Софонија је иза себе оставио књигу својих пророчанстава која се састоји од 3 главе. Доминантна тема књиге је „дан Господњи“, чије приближавање пророк види као посљедицу гријеха Јуде. Тај „дан Господњи“ је „близу“ биће „горак“ биће то „дан ужаса и пустошења“ „дан ужаса“, „Дан, када ће бити трубљење и поклич“. Том дану неће се моћи одупријети ни утврђени градови…од тог великог дана једноставно се неће моћи побјећи“. Остатак ће бити спашен („скромни и понизни“) кроз очишћење судом. Није јасно да ли је судњи дан замишљен као историјски или есхатолошки. У сваком случају, ту концепцију су првобитно развили Амос и Исаија, а Софонијино обнављање теме можда је утицало на његовог млађег савременика Јеремију. По свом садржају, књига пророка Софоније се може подијелити на три дијела, уопштено, што се поклапа са подјелом књиге на три главе. Прва глава описује Божју пресуду која чека Јуду због идолопоклонства и зла њених становника. Пророк приказује свијет свог дана најмрачнијим бојама. Гњев, насиље, безбожност, бруталност народа довели су их на ивицу пропасти. Створено је стање које је некада претходило Потопу. Пређена је граница гдје престаје дуготрпљење Божије. Људи ће пожњети оно што су посијали. Узалуд мисле да је Господ немоћан. Морални поредак свијета је нарушен, а то повлачи за собом глобалну одмазду сличну Потопу. У књизи практично нема подстицаја на покајање, јер Јевреји више нису у стању да их прихвате , Божји народ је коначно зрео „да буде спаљен огњем Јахвеовог гњева“ (Соф 1, 17-18 ). Друга глава предвиђа уништење других, паганских народа ( Соф 2, 4-15 ); Главна идеја друге главе је да је судбина свих у рукама Господа, Он ће казнити преступнике свог народа. Трећа глава – након поновног приказивања казне Јуде и других народа ( Соф 3,1-8 ), даје величанствен приказ надолазећег новог облика живота – спасења Јевреја и незнабожаца. |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
November 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације БиХ, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|