О чему је пророк Авакум разговарао с Богом?

15. децембра Црква прославља св. пророка Авакума- једног од дванаесторице малих пророка, сина Асафатовог. Исти онај Авакум, о коме се пјева у пасхалном канону: „На божанској стражи богорјечити Авакум, нек стане с нама ...“.
Постепено се приближавамо празнику Рођења Христовог-Божићу, а у православном календару све чешће можемо видјети имена старозавјетних пророка, чије пророштва, на овај или онај начин, говоре о доласку Спаситеља у свијет.
Дакле, 15. децембра слави се сјећање на пророка Авакума. Чак и ако нисмо прочитали његову малу књигу, његово име би  требало сигурно да нам буде познато, бар из ирмоса 4. канона Пасхалног канона: „На божанској стражи богорјечити Авакум, нек стане с нама, и покажите свјетлосносног анђела, који јасно говори: Данас би спасење свијету, јер Васкрсе Христос као свесилан“. Генерално, ријечи из треће, а дијелом и из друге књиге пророка Авакума често се користе при састављањеу других ирмоса из 4. пјесме. Информације које знамо о самом пророку изузетно су ограничене, али неке чињенице се ипак могу извући из анализе текста књиге пророка Авакума. Дакле, пророк Авакум је поријеклом био из Симеоног племена или Левијевог (према другом извору);  био је јасно повезан са храмским богослужењем, и  проповиједао je у Јудејском царству. Према пророку, због гријеха Јевреја Бог обећава да ће послати Халдејце као инструмент Његове казне. На основу ове чињенице, истраживачи вјерују да је Авакум живио под злим царем Јоакимом, који је преузео власт послије побожног Јосије. Сам Јосија је погинуо у бици са фараоном Нехом II (од 610. до 595. године п. н. е. ) у бици на чувеном брду Мегидону (отуда и грчко име Армагедон, које апостол Јован користи у Апокалипси (Отк 16, 16). То се догодило 609. године. 
Прва и почетак друге главе књиге Авакума представљају дијалог између пророка и Бога, гдје се он жали на пороке свог народа, затим се открива тема узрока зла и патње. Прва пророкова питања задржала су своју важност и данас, јер се он жали да су праведници опако потлачени. Штавише, они такође добро живе, за разлику од оних који остају вјерни Богу: „Зашто пушташ да видим безакоње, и да гледам муку и грабеж и насиље пред собом, и како подижу свађу и распру? Зато се оставља закон, и суд не излази нигда, јер безбожник оптјече праведника, зато суд излази изопачен“ (Ав 1, 3-4). Највише од свега, Авакума, као побожног човјека, брине чињеница да ће Навуходоносор разорити храм. Блажени Јероним Стридонски истиче да пророк у својој душевној тјескоби још не зна да се злато пречишћава ватром, али након отприлике једног вијека знаћемо да су тројица младића изашла из пећи много чишћа него што су била раније.

Иако посредно, изненађујуће је да се тема узрока патње и зла дотиче у Старом завјету на горе наведени начин. Сјетимо се колико је праведни Јов претрпио духовне патње и муке, не разумијући разлоге својих невоља. За њега је то било искушење, након проласка кроз које се уздигао изнад себе. Атеистички, „материјални“ ум тешко ће ово разумјети, јер је потпуно фиксиран на материју, јер за њега не постоји питање ни снаге ни величине духа. Да, Јов, и пријатељи пророка Данила, и сам Авакум, и многи други страдалници, без полагања тестова који су им дати, остали би праведни у очима Божијим, али тада не би постали оно што ми знамо. Не би постали џинови, духовни витезови. Не би ишли путем којим су прошли и не би могли да нас воде њиме. Без борбе, без успона и падова, све би било „осредње“, како би у Шведској рекли: «Lagom» - довољно је и тако: „„Нико није бољи ни од кога, нико није гори од било кога“. Али ако је за живот у опаком свијету огрезлом у гријеху ова концепција донекле прихватљива, онда је у вјечности то једноставно немогуће.
Све биће је у почетку хијерархијско, а сама хијерархија је изграђена искључиво на љубави. Можете живјети због другог, предати се другом, само кад се ставите испод њега. Да, изгубите себе, али одмах стекнете обновљено ја, јер постоје многи други који већ живе за вас. У овој хијерархији витезови духа су и учитељи и помагачи и надахнитељи на путу бескрајног савршенства у Богу. Због тога је патња толико важна - то је својеврсни „лакмус тест“ који показује ко је ко. У великој мјери захваљујући њима постоји оштрина у животним изборима. У супротном, чак и вјечно блаженство претворило би се у бесмислену и „јефтину“ награду која се додјељује свима.
Несумњиво, ове мисли не исцрпљују теме постојања зла и патње. Видимо да се пророк Авакум пита, али чињеница је у томе да, по ријечима великог руског философа Семјона Франка, патњу не треба покушавати разумјети или објаснити, њу треба трпјети и онда се „ открива не као бесмислено зло, ни као нешто апсолутно непримјерено, чак ни као казна која нам је изречена споља, већ, напротив, као исцјељење од зла и несрећа, по жељи Бога и у том смислу је већ у суштини божански повратни пут у нашу домовину, до савршенства стварности“.
Историја јеврејског народа је на много начина демонстрација практичне примјене горњих ријечи. Сваки пут, искушења која је послао Бог чине их бољима, враћају их истинском Извору добра, благослова и утјехе.
Питања и збуњеност произашла из пророка се не завршавају. Срамоти га чињеница да су Халдејци, упркос чињеници да дјелују као оруђе Божије казне, надмашени безакоњем самих Јевреја, тј. као резултат тога, праведнији људи пате: „зашто гледаш безаконике? Ћутиш, кад безбожник прождире правијег од себе?  (Ав 1, 13) - пита Господ Авакум. Али Бог му одговара да ће и сами Халдејци бити кажњени, јер „његова душа није права у њему; а праведник ће од вјере своје жив бити. А како вино вара, таки је човјек охол, нити остаје у стану; јер раширује дух свој као гроб, и као смрт је, која се не може наситити и збира к себи све народе и скупља к себи сва племена “( Ав 2,  4-5).
Казна ће задесити безбожнике не само у вјечности, већ и током земаљског живота. Тешко, Бог говори Авакуму, оном ко покушава да се обогати и тиме осигура себи пљачком и проливањем крви, јер „ Јер ће камен из зида викати, и чвор из дрвета свједочиће. Тешко ономе који гради град крвљу и оснива град неправдом! “„ (Ав 2, 11-12).
Чини се да је ово одговор на многа наша питања. Уосталом, заиста нам се чини да је онај који је смјелији, асертивнији, арогантнији, циничнији онај ко живи боље, и пробије се на љествици каријере, и зарађује више. Али ми видимо само врх леденог бријега, каква је цијена већ плаћена или ће тек бити плаћена за такву овоземаљску „срећу“, није познато. Поред тога, Бог заиста може да користи зле људе као свој инструмент. Овдје нема ничег прекорног. Злобник већ није слободан, већ је роб гријеха, а зло које произилази из његових поступака Господ може сузбити или, како је написао свети Филарет Московски, усмјерити га на добре посљедице.
Стога, сваки пут када се жалимо на наше зле владаре, шефове, колеге или рођаке, када нам се чини да је неправда овог свијета ван опсега, ваља се сјетити ријечи пророка Авакума, који до краја друге главе своје књиге говори о кажњавању свакојаких зликоваца. Резултат људског живота је слика његове смрти, а често нико не види и не зна како умире опака особа која је читав свој свјесни живот пљачкала и убијала друге.
Трећа и посљедња глава књиге пророка Авакума је молитва у којој тражи од Бога да испуни све предвиђено, али истовремено покаже милост у свом праведном гњеву.
Већ цитираним ријечима: „Праведник ће од своје вјере бити жив“ – можемо  видјети месијанско пророчанство о спасењу будућих генерација хришћана кроз њихову вјеру у Христа, али не само чињеницом његовог присуства или одсуства, већ ако вјера постане чврст путоказ у животу и све људске поступке. Његове свете мошти пронађене су у Палестини током владавине цара Теодосија Великог.
* * *
Из малог обима књиге пророка Авакума могу се извући многе занимљиве теме, од којих смо се неке дјелимично дотакли. Ово још једном потврђује да је Стари завјет занимљиво читати, занимљиво га је разумјети, штавише, задржава своју важност до данас.
Протојереј Владимир Долгих /ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

---