 На данашњи дан / 27. децембар 2022. године/ прије 1485 година, тачније 537. године нове ере, цариградски патријарх Мина освештао је велики Саборни храм Свете Софије у Цариграду.
Према плану цара Јустинијана И, црква је требало да постане драгуљ главног града Византијског царства и да служи као израз величине царства. На њеној изградњи дневно је радило до 10.000 људи. „Соломоне, надмашио сам те!“ Свети Јустинијан је, по предању, изјавио при уласку у новосаграђени храм, алудирајућисе на велики древни храм који је подигао цар Соломон. Аја Софија је остала највећа црква у хришћанском свијету више од 1.000 година, све до изградње цркве Светог Петра у Риму. Велику цркву су 29. маја 1453. године заузели Турци и касније је претворили у џамију. Након пада Османског царства и успостављања Републике Турске, претворена је у музеј 1. фебруара 1935. године према декрету Ататурка. У јулу 2020. године, турски Државни савјет поништио је одлуку Мустафе Кемала Ататурка из 1934. године којом је Аја Софија постала музеј, како би поново била претворена у џамију. Према предању, након пада Цариграда под Османлије 1453. године, три венецијанска брода побјегла су из града испуњена разним реликвијама да би избјегли да их Турци заробе, али је трећи који је носио Свети олтар цркве Свете Софије потонуо у воде Босфора у региону Мармара. Од тада, тачно у предјелу потонућа, море је увијек мирно и спокојно, без обзира на временске прилике на том подручју. О овом феномену свједоче савремени турски научници, који су у више времена покушавали да открију узрок овог чудног феномена, али због муљевите композиције морског дна, њихови напори су били безуспјешни. Позајмивши из неколико ранијих архитектонских стилова, грчки геометри Антемије из Трала и Исидор из Милета створили су ремек-дјело Византије шестог вјека. Иако нису били професионални архитекте, цар Јустинијан их је изабрао, вјероватно зато што су помогли у изградњи неких његових војних дјела. У сваком случају, примијенили су математику на структуру на начин нов за архитектонски дизајн. Резултат је био дјело милости и љепоте. Пошто је њена купола била постављена на прстен блиско распоређених прозора, Аја Софија (Црква Свете Премудрости) била је тако „...пуна светлости и сунца; Ви бисте изјавили да место није обасјано сунцем споља, већ да се зраци производе у њему самом, такво обиље светлости се улива у ову цркву...“ писао је савременик. Неки су описали унутрашњи простор као бесконачан. Цар Јустинијан није штедио новац да подигне ово ремек-дјело, које је настало у задивљујућим временима од само пет година. Један извор процењује да је потрошио чак 23 милиона златних солида на зграду (еквивалент 25 милијарди долара* у данашњој куповној моћи). Само за декорацију утрошено је 40.000 фунти сребра. Када је цар мало прије освећења прегледао увелико завршено дјело, дуго је ћутао. Очи су му скенирале његове контрасте злата са плавим, смењивање вертикалних и хоризонталних мермерних плоча и супротност резбарених стубова закривљеним луковима. Ово је створило унутрашњу лепоту због које се чинило да се простор топи у свемир, тако да је оку било тешко да измери удаљености. „Соломоне, ја сам те надмашио!” — узвикнуо је најзад. И у ствари, ниједан антички храм никада се није приближио оригиналности и величанствености овога. То је омогућила само Јустинијанова ревност. У почетку се звала једноставно „Велика црква“, али је касније на њу примијењен назив „Света мудрост“. |