 Шта знамо о Венецији? Свјетски познате гондоле, канали, венецијанске маске, фестивал... Али, данас је то други град у Европи, послије Рима, по броју светиња нераздијељене Цркве. Град, који се некада усудио да се не потчини папином декрету. Град, који је био предстража Византије у Италији, а након тога спонзорисао крсташки рат на Цариград. Град, првобитно ослобођен паганске прошлости. О Венецији, њеним светињама, њеној историји и православљу у „граду мостова и канала“ говори настојатељ једине руске православне парохије у Венецији – јереј Алексиј Јастребов. Буквално, моји први кораци на венецијанској земљи, постали су за мене откровење. Стигао сам у зиму, увече, и одмах отишао да се упознам са свештенством Грчке Цркве. И моји парохијани су, те исте вечери, предложили да се поклоне локалним светињама. Прво што сам видио биле су мошти светог праведног Захарије, оца Јована Крститеља, и мошти светог Атанасија Великог, патријарха александријског, према којим се, са посебним поштовањем, односим још од богословских година: био је и подвижник, и богослов, и најталентованији администратор, и писац, и борац против аријанске јереси – легендарна и веома снажна личност...Касније сам посматрао реакцију различитих људи на светиње Венеције и видио: изненађење, страхопоштовање и одушевљење. За Италију обиље светих моштију није изненађујуће. Давали су их једни другима племићи људи, доносили су их са територија које су окупирали Турци, спасавајући их од скрнављења, чак су их крали – често нису избјегавли ни методе као што су мучења, подмићивања... У средњем вијеку се вјеровало да, што је више моштију светаца и мученика у граду, то су његови становници више имали небеских заштитника.  Град ослобођен паганства Венеција је, првобитно, била хришћански град, ослобођен паганске прошлости. Основан 421. године након Христовог рођења, на празник Благовијести (25. марта/7.априла) од римских грађана, који су пребјегли од Хуна, убрзо је постао вазал Византијског царства. Али, од самог почетка – на условима аутономије. Од краја 7. вијека до краја 18. вијека градом-државом су управљали дуждови – било их је укупно 40. За учешће у ратовима против непријатеља Византије, становници лагуне су били ослобођени царских пореза и помогли су изградњу грандиозног катедралног храма Светог Апостола Марка, заштитника Венеције. Постепено, република јача, и толико јача да 1204. окреће своје оружје и своја финансијска средства против свог бившег господара, Византије. Током Четвртог крсташког рата, дужд Енрико Дандоло стаје на страну сина свргнутог византијског цара Исака Анђела, који је крсташима обећао великодушну награду за помоћ у повратку престола. Тако, на путу ка Светој земљи, војска иде на јуриш на Цариград. Већ педесет година Венеција учествује у пљачки Истока. Међутим, као казна за то, 1347. године млетачка војска, враћајући се са Крима послије опсаде ђеновљанске тврђаве Кафе (данашња Феодосија), доноси епидемију куге у лагуну. Избијања страшне болести неколико пута је однијело половину становништва града. Нови ударац за Венецију представља најезда Турака, који 1453. године, након пада Цариграда, јуре да заузму Средоземно море. Природни економски, војни и политички пад некадашњег бриљантног града чини га лаким плијеном Француза и Аустријанаца крајем 18. вијека. Италијанска (али опет не самостална) Венеција постаје тек 1866. године. Између двије цркве Када је ријеч о вјерској слици, све што је вези са Италијом обично се везује за традиционални католицизам. Венеција је, наравно, католичка. Али, вјерска ситуација у Венецији, увијек је била посебна. Историјски гледано, Венеција је заузимала средњи положај између цркава Запада и Истока. То је карактеристично обиљежје овдашње духовне и свјетовне културе.  Средњовјековна жеља да се опонаша Византија, додуше у почетку у обредима и церемонијама царског двора, преживјела је послије Четвртог крсташког рата, а утицај источног хришћанства овдје се осјећа и данас. Ово је посебно упадљиво у грандиозној катедрали Св. Марка у Византији, царске трупе су тражиле заступништво уочи битака (иронично, тачније, по Промислу Божијем, икона је заробљена баш уочи пораза Римљани и пљачкања Цариграда током Четвртог крсташког рата). И сама катедрала Светог Марка подигнута је под руководством византијских мајстора. Православље је наставило да утиче на Венецију и послије заузимања Цариграда од стране Турака: преко грчких острва (укључујући Крит), која су била под влашћу Млетачке републике од 13. до 18. вијека. Иначе, овај утицај је био обостран: на примјер, клупе су се појавиле у савременим грчким црквама управо у периоду блиских контаката са Млечанима. А Венеција је, пак, вијековима славила помен светих, неподијељене Цркве. Сами Млечани су себе, с поносом сматрали прије свега грађанима свог града-државе, а тек онда – припадницима одређене вјерске традиције. „Veneziani, poi Cristiani“ – „Прво Млечани, па хришћани“: становницима лагуне никада није недостајало ни самодовољности, ни осјећаја супериорности. Двадесетих година 16. вијека дужд Андреа Грити је уопште изнио идеју о „новом Риму“, проглашавајући Венецију насљедником давно изумрлог Римског царства. Сам Сенат „Републике Светог Марка” постављао је своје патријархе – тако се титулишу владајући епископи млетачких граница, од краја VI вијека до данас. Карактеристична епизода догодила се на прелазу из 16. у 17. вијек: Млечани су храбро одбили да се потчине Ватикану, када је папа Климент VIII наредио свим кандидатима за епископе у Италији, да дођу у Рим на „испитивање епископа“. Венеција је сматрала да сама треба да бира и одобрава своје владајуће епископе. И Ватикан је на крају морао да попусти.  Дијелови моштију светих: великомученика Пантелејмона, апостола и јеванђелисте Луке, мученика Сергија, великомученика Георгија. Међутим, супротна страна ове независности била је друга зависност: од свјетовних власти. Држава је интервенисала у пастирска питања, постављала епископе и свештенике. Испоставило се да је то нека врста теократије, званично фиксиране након изградње базилике Светог Марка. Свети апостол је проглашен за „главу државе“, „владајући“ заједно са дуждом. Након пада Цариграда, ова доктрина постаје званична. Као резултат тога, дужд је, на примјер, као световни поглавар града-државе, а не поглавар Цркве, ипак имао овлашћење да учи народ „свечаном благослову“ на велике празнике, тако се учило с „пергола“, посебног амвона у базилици Светог Марка. А, сама базилика је била кућна црква дуждева, а њено свештенство није било потчињено епископу, већ „намјеснику светог Марка“. Већ поменуто увјерење учинило је Венецију центром светиња: „више моштију – више покровитеља“. Мошти су донијели први ктитори града и полагали их у темеље храмова и олтара; Византија је својим савезницима поклонила свете мошти (први такав поклон су у 9. вијеку мошти праведног Захарије, оца Јована Крститеља – дар цара Лава V); у доба анархије у неким дијеловима царства (отприлике IX–XII вијек), насљеђе хришћанства је опљачкано; током арапских и турских освајања мошти су изнесене, спасавајући их од скрнављења. А након што је поштовање моштију светаца, од стране католика, оживјело на католичком сабору у Тренту (1545-1563), почело је проучавање римских катакомби. Тако су из Вјечног града у Венецију донесена тијела првих хришћанских мученика, о којима се не зна ништа осим имена: Свети Павле, римски патрициј, Марко Фирентинац, Венус, Фиденције, мученица Ана, мученица Ирина, итд. И, коначно, Венеција је имала своје свеце, који су умрли прије подјеле Цркава (прије 1054. године). То су дужд Пјеро Први Орсеоло Свети (умро 978), свештеномученик Герард, просвјетитељ Угарске (1046). Светитељи чије се мошти налазе у Венецији |
