Како је Црква рођена?испричано за дјецу са илустрацијама

​Прије двије хиљаде година, у једној кући у Јерусалиму догодило се нешто врло необично. Топлог, ведрог дана, у једној соби изненада се зачуо чудан звук. Окупљени у соби били су запањени. Али нису могли ни да замисле шта ће се догодити ... Ко су били ти људи, како су завршили у овој кући, шта се ту догодило и како је то повезано са историјом наше Цркве? Хајде да то разјаснимо.
​Тајанствени човјек са крчагом
Човјек са великим бокалом воде полако је корачао усијаним камењем широким улицама Јерусалима. Људи који су журили око својих послова, зачуђено су се освртали према њему. Каква је то необичност? Зашто је човјек ишао до извора по воду? Чак и ако је то нечији роб, то ионако нико не ради. На цијелом Истоку је одлазак по воду  женски посао. За мушкарца је то срамота!
„Вјероватно је један од оних есенских чудака“, објаснио је полако  улични оштрач ножева, вртећи ногом замајац брусилице.
- Ко су они? - упитао је његов саговорник, који је стигао у  каравану из Сирије.
- Нико заправо не зна. Они живе у заједници ту, у кућама на спрату. “Оштрач је климнуо главом према брду на којем је стајала једна од караула коју је изградио цар Ирод. - У свему имају своја правила. Знам само да се не могу женити, па зато уопште немају жене у заједници. Не бих се изненадио ако због тога  морају сами да иду са врчевима по воду пред очима свих “, незадовољно је завршио свој говор оштрач и пустио сноп искри испод шмиргл камена, исправљајући сиријски тупи нож.

---

А усамљени носач воде још се полако пењао усијаним плочником до карауле, на једном од јерусалимских брежуљака, које народ назива Сионом. Тамо, у кућама уз градски зид, заиста су живјели Есени - заједница вјерника која се држала одвојено од свих осталих становника града. Капија, поред које се налази њихов кварт, у народу се звала Врата Есена. Носач воде прошетао је улицом до ове капије. Неки пролазници су га збуњено погледали. Други су незадовољно одмахивали главама. Трећи су пуцкетали по леђима. И само су двојица новајлија стајала, као да су укопани у мјесту,и опчињено гледајући за њим.
- Види, стварно - човјек носи воду! Све, како је рекао Учитељ!
- Да. Мислио сам да то не може бити. Иако ... Учитељ никада не гријеши.
- Па, нашли смо оног који нам треба.
А дошљаци су скоро потрчали да сустигну чудног носача воде. Судећи по акценту, у Јерусалим су дошли из Галилеје, сјеверне израиљске провинције, гдје се налазило Тиверијско море. Жуљевите руке са траговима ожиљака одавале су рибаре, навикле да из воде извлаче тешке мреже пуне рибе. Звали су се Петар и Јован. Дошли су у Јерусалим на празник Пасха заједно са својим чувеним учитељем - Исусом из Назарета. Људи су много причали о Њему. Причали су да може да излијечи најбезнадежнијег од болесних, да слијепима врати вид, па чак и да васкрсне мртве. Говорили су да је Он лично цар јудејски који ће коначно протјерати римске освајаче из Израиља и који ће владати земљом мудро и праведно, као што је то било у благословено доба цара Давида. Чак и ученици, који су својим очима видјели многа чуда, које је учинио Исус, нису престајали да се чуде Његовој моћи и мудрости.  А сада, уочи јеврејског празника Пасхе, послао их је у град са врло чудним задатком:
-"Идите у град, и срешће вас човјек који носи воду у крчагу; идите за њим. И гдје уђе кажите господару од оне куће: учитељ вели: гдје је гостионица гдје ћу јести пасху с ученицима својијем?И он ће вам показати велику собу прострту готову: ондје нам зготовите".
Петар и Јован су послушно отишли ​​у град, али дубоко у себи питали су се: одакле човјек са крчагом воде у Јерусалиму? Међутим,  Учитељеве ријечи су се, као и обично, потпуно обистиниле. И сада прате носача воде поплочаном улицом до самог врха брда Сион.
Кућа у којој се скривао састојала се од неколико спратова. Поред куће је била синагога - мјесто гдје су се Јевреји окупљали да би читали Свето писмо. А тачно испред улаза у синагогу, испод камене надстрешнице, налазио се надгробни камен са натписом „Овдје почива цар и пророк Давид“.
Власник куће, како је Исус рекао, одмах је одвео ученике у собу која им је била припремљена. Била је то пространа горница (соба на посљедњем спрату), под самим кровом. Овдје бука великог града готово да није допирала, а само је звиждање ласта понекад прекидало тишину под сводовима сионске горнице. Ученици су се осврнули, питали власника гдје су храна и посуђе и почели да припремају пасху.Тако су по први пут ученици Исуса Христа ушли у ову собу, гдје ће се одиграти догађаји који ће заувијек ући у историју. Овдје је одржана последња пасхални вечера Господа Исуса Христа (Тајна вечера), након чега ће бити ухваћен и разапет на крсту. Ту, у горњој соби на Сиону, ученици су се сакрили након Његовог распећа, плашећи се да ће их и Јевреји убити. И ту  им се васкрсли Исус двапут указао пролазећи кроз чврсто закључана врата.Очигледно је власник куће веома волио Исуса, пошто је уплашеним ученицима дао своју горњу собу као уточиште од јеврејског гњева. Некад су се окупљали на молитви у Гетсиманском врту или у јерусалимском храму. Сада је мјесто састанка Исусових ученика била Сионска горница - велика соба са засвођеним плафонима испод самог крова високе куће. Испод су дошли бројни ходочасници који су се поклањали гробу цара и пророка Давида. А горе је било само бескрајно небо и тишина. На овом мјесту се убрзо догодило чудо, које ће се касније назвати рођењем хришћанске цркве. Било је то овако.
Чудо на гори
Након свог васкрсења из мртвих, Исус се много пута јављао својим ученицима током четрдесет дана и говорио им о Царству Божијем.
Посљедњи пут, четрдесетог дана, окупио их је на врху Маслинске горе и заповиједио им да се не удаљавају из Јерусалима, него да:"чекају обећање Оца, које чусте, рече, од мене; Јер је Јован крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим не дуго послије овијех дана".
Ученици су били пресрећни јер су и даље мислили да ће Исус на крају постати земаљски цар и владати Израиљем попут славног цара Давида. То значи да ће им се снови остварити - да постану блиски сарадници самог цара! У тој нади питали су Га:
- "Господе, хоћеш ли у ово вријеме успоставити царство Израиљево?"
Одговорио им је:
- "Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти.  Него ћете примити силу када сиђе Свети Дух на вас; и бићете ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље".
Рекавши ово, Исус је почео да се уздиже на небо пред свима. Ученици су нетремице гледали у Њега. Већ га је облак сакрио, а они још увијек нису могли да скрену поглед са небеских висина, у које је управо отишао њихов вољени Учитељ.

- "Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо?"- осврћући се, ученици су поред себе угледали два анђела како им се обраћају.
-  "овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо.Галилејци! Зашто стојите и гледате у небо?".
Затим су анђели нестали.
Може се само нагађати каква су осјећања тада ученици проживљавали. Постресени до дубине душе, вратили су се у Јерусалим. Исус је отишао на небо, али сада су тачно знали шта треба да учине - да остану у граду и сачекају да  обећани Свети Дух сиђе на њих. Како би ово требало да се догоди, нико није знао. Али сви су чврсто вјеровали: пошто је Учитељ рекао, онда ће се то сигурно остварити.
Али гдје су отишли ​​кад су се вратили у Јерусалим? Наравно, у горњу собу на Сиону, код гостољубивог власника куће који им је пружио уточиште. Овдје су, поред гроба цара Давида, боравили десет дана, проводећи вријеме у заједничкој молитви и присјећајући се протекле три године које су  провели са Исусом.

Хука по кровом куће
И тако, десет дана након Исусовог Вазнесења, дошао је празник Шавуот, односно Педесетница. Тако се назизвао, јер је педесетог дана послије јеврејске Пасхе израиљски народ добио од Бога закон на Синајској гори. У знак сјећања на овај догађај, Израиљци су установили празник. Његов симбол су били снопови младе пшенице, које су људи доносили у храм ради освећења будуће жетве. Било је то врло велико славље. Да би учествовали у њему, Јевреји из разних земаља окупљали би се на данашњи дан у Јерусалиму. Многи од њих су се рано ујутру попели до есенске куле да се поклоне гробу цару Давиду. Исусови ученици су, као и увијек, започели дан заједничком молитвом у горњој соби на Сиону. "И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху;И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују".
У међувремену, људи окупљени на Давидовом гробу са запрепашћењем су гледали кућу из које се управо чуо звук урагана, мада је вријеме било ведро и напољу је сунце сијало. Шта је то? Можда су се зидови срушили унутра и некоме је потребна помоћ?
Тада су Исусови ученици изашли из куће. Народ је одахнуо: хвала Богу, сви су живи, ништа се лоше није догодило. Али након секунде њихова збуњеност и страх постали су још јачи: ученици су почели да говоре на језицима народа којима су окупљени припадали. Сви су дошли у Јерусалим из различитих земаља и одједном су чули ријечи на свом језику. Зачуђено се погледаше и зачудише се говорећи међу собом:

„Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци? Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили"

Нису имали одговор на ово питање. Нико још није видео нешто слично. Парћани и Миђани и Еламити, и који живе у Месопотамији и Јудеји и Кападокији, у Понту и Азији, у Фригији и Памфилији, у Египту и крајевима Либије близу Кирине, и дошљаци Римљани, и Јудејци и прозелити, Крићани и Арапи,  сви су чули ученици који на свом матерњем језику говоре о величанственим дјелима Божјим.

Изненађени и збуњени, рекли су једни другима: "Шта би ово могло бити?"
Међутим, други су, подругљиво, рекли за ученике:
- Шта слушате ове Галилејце? Управо су се напили слатког вина, од којег им се језик заврне, а ни сами не разумију шта говоре.

Чувши ово, Петар је заједно са осталим ученицима стао усред гомиле, подигао глас и обратио се присутнима:
- Људи Јудејци, и сви ви који боравите у Јерусалиму: ово нека вам је на знање, и саслушајте ријечи моје. Јер ови нису пијани као што ви мислите, јер је тек трећи час дана.Него је то оно што је рекао пророк Јоил:  „И биће у посљедње дане, говори Господ, излићу од Духа мојега на свако тијело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видјеће виђења и старци ваши сањаће снове“.

Трг испред гробнице цара Давида постао је потпуно тих. Људи задравајући даха слушали су Петрове снажне ријечи.
-"Људи Израиљци, чујте ријечи ове: Исуса Назарећанина, човјека од Бога потврђена међу вама силама и чудесима и знацима које учини Бог преко њега међу вама, као што и сами знате. Овога, по одређеном савјету и промислу Божијем преданог узесте и рукама безаконика приковасте и убисте. Њега Бог васкрсе, раздријешивши муке смрти, јер не бјеше могуће да га она држи".

Тада се Петар окренуо ка гробу цара Давида и, показујући на њега руком, наставио свој говор:  -Сви поштујете цара и пророка Давида. Дакле, знајте да је Давид управо о Исусу изговорио ове ријечи.

Овде је Петар почео да чита стихове из Псалтира - чувене збирке пророчанстава цара Давида. Сваки Јеврејин је од дјетињства напамет знао ове стихове: "Господа непрестано гледах пред собом, јер ми је с десне стране, да се не поколебам. Зато се развесели срце моје и обрадова се језик мој, па још и тијело моје почиваће у нади. Јер нећеш оставити душу моју у аду, нити ћеш дати да Светац твој види труљење. Показао си ми путеве живота, испунићеш ме весеља лицем твојим“.

Људи браћо, нека је допуштено са слободом рећи вам за праоца Давида да и умрије, и укопан би, и гроб је његов међу нама до овога дана.Будући, дакле, да је био пророк, и знајући да му се Бог заклетвом заклео да ће од плода бедара његових по тијелу подигнути Христа да сједи на пријестолу његову. Предвидјевши говори за васкрсење Христово да не би остављена душа његова у аду, нити тијело његово видје труљења.Овога Исуса васкрсе Бог, чему смо сви ми свједоци.Десницом, дакле, Божијом вазнесе се, и примивши од Оца обећање Светога Духа, изли ово што ви сада видите и чујете.Јер Давид не изиђе на небеса, него сам говори: Рече Господ Господу мојему: сједи мени с десне стране,док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим.​Чврсто, дакле, нека зна сав дом Израиљев да је и Господом и Христом учинио Бог њега, овога Исуса, кога ви распесте".

Окупљеним Јеврејима било је тешко да чују ове ријечи укора. Тешко је признати да су они убили Христа који им је дошао. Али признати своју грешку је ипак боље него истрајати у својој грешци. Људи окупљени на тргу били су искрени и поштени. Повјеровавши Петровим ријечима, срца су им  омекшала и упитали су:

- Шта да учинимо, људи браћо?

Петар им одговори:

-Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење гријехова; и примићете дар Светога Духа.Јер обећање је за вас и за дјецу вашу и за све даљне које ће дозвати Господ Бог наш.

А Петар је дуго разговарао с њима, причајући о Исусу и објашњавајући древна пророчанства која су говорила о Њему.

Након ове Петрове проповиједи, сви који су повјеровали његовој ријечима, крстили су се и придружили се Исусовим ученицима. Тог дана било је око три хиљаде таквих људи. И од тог тренутка одлучили су да живе као једна велика пријатељска породица. Христови нови ученици продали су своја имања и сву имовину, након чега су међусобно дијелили новац и ствари, у зависности од тога коме и шта је требало. Сваког дана били су једногласно у храму на молитви. А онда, ломећи хљеб код куће, јели су храну са радошћу и весељем, славећи Бога и живећи у љубави са свим становницима Јерусалима. А Господ је свакодневно доводио све више и више људи у Цркву.

---

Да, тако се родила Црква Христова! На крају крајева, ријеч „црква“ у преводу на наш језик значи „заједница вјерних“. А дан њеног рођења сматра се самим празником Педесетнице, током којег је Дух Свети сишао на Исусове ученике у горњој соби Сиона.

И данас, баш као и у првим данима историје Цркве, окупљамо се на заједничкој молитви, такође, смо позвани да бринемо једни о другима и свједочимо Христа свим људима који Га још не познају. Јер крштењем постајемо дио саме породице која се родила прије двије хиљаде година у горњој соби Сиона на посљедњем спрату једне од кућа у Јерусалиму.

Аутор: Александар Ткаченко/ Илустрације Галина Воронецкаја/ извор: фома.ру /превео и прилагодио сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

---