Сазнај новости из
хришћанског свијета
Кратак преглед положаја вjерске наставе у државама Европске уније, са посебним освртом на правни статус вjеронауке у Аустрији. Положај и правни статус вјерске наставе у земаљама Европске заједнице Питање вјерског васпитања и образовања у јавним школама земаља чланица Европске заједнице постало је, нарочито у последње двије деценије, питање јавне полемике. За једне, вјерска настава представља реликт једног времена, која у једној вјерски неутралној држави и њеним јавним школама не игра нарочиту улогу, већ више представља неку врсту политичког компромиса између државе и цркве. За друге, углавном доминантне европске народе, вјеронаука чини кључни елеменат за општеобразовни идентитет и општу орјентацију бољег разумијевања плурализације друштвено-културних идентитета у оплемењивању цјелокупног животног простора. За већину чланица Европске уније вјеронаука, дакле, не представља само један неотуђиви дио општег образовања, већ чини и једно привилеговано мјесто дијалога цркве са свијетом данас. У многобројним јавним дискусијама и на бројним значајним и заједничким научним скуповима као и у научно-истраживачким и стручним радовима, а и поред заступања различитих концепција вјерског образовања, вјеронаука као наставни предмет у јавним школама већинских земаља Европе ипак није доведена у питање. Штавише, Европска унија је у последњих двадестак и више година, у неколико донешених резолуција, препоручила својим постојећим и будућим чланицама увођење вјерског образовања у систем јавног школства. Овим препорукама не ускраћује се право да потпуну одговорност за образовни систем и његове садржаје, као и вјерско-правне концепте, образовне и вјерско-политичке компентенције, задржи свака чланица за себе. Вјеронаука или њој алтернативни предмет у државним школама постоји готово у свим чланица Европске уније, изузев Француске и Словеније, а изван Европске заједнице једино не у Македонији, Албанији и Црној Гори. У Словенији се однедавно у појединим школама нуди као неконфесионални изборни предмет: религија и етика, а у приватним конфесионалним школама вјеронаука. У Француској се у њене двије регије Алзасу и Лорени (Alsace i Lorraine) ипак одржава вјеронаука. Овај проблем вјерског образовања умногоме је саниран оснивањем великог броја конфесионалних јавних школа. Велики проценат ученика уписаних у конфесионалним школама, посећује вјерску наставу, тако да ни Француска у том погледу не заостаје у поређењу са другим чланицама Европске уније. Вјеронаука у земљама Европске заједнице организована је углавном у државно правним оквирима и то различито од државе до државе. Свака за себе веже своју специфичну историју. Донекле се могу износити извјесна поређења, али све у свему не може се дати једно опште важеће европско правило по питању статуса вјерске наставе. Наиме, како је настава организована, које за њу одговоран: држава или вјерска заједница, важи ли за обавезан, изборан или обавезно-изборни наставни предмет, у ком односу стоји вјеронаука према другим наставним предметима, ко израђује наставне планове, припрема наставна средства и материјале, ко образује и поставља наставни кадар, као и коју алтернативу имају они ученици који не желе да посећују вјерску наставу. Сва ова питања, прије свега у сопственим државно-правним оквирима, регулише свака земља за себе. Проширење Европске уније као и њена све већа културна разноликост додатно је проузроковала шароликост вјерске карте Европе, па је тако и однос према вјеронауци у школама различит од државе до државе. Поједине државе (Белгија, Луксембург, Финска, Португалија и Шпанија) као алтернативу нуде етику, грађанско васпитање, историју религије и сл., што значи да ученици могу да бирају једно или друго. Етика као обавезан наставни предмет за све ученике постоји у Шведској и Норвешкој. Почетком следеће школске године, етика као наставни предмет уводи се по први пут и у средње школе у Аустрији и то за све оне ученике који не желе да посјећују наставу вјеронауке. У последњих неколико година присутан је, у појединим државама Европе, овај тренд увођења етике као алтернативног наставног предмета који је, између осталог, донекле и условљен новонасталим миграционим кретањима, актуелним политичким приликама као и свеукупним демографским развојем друштва. У појединим чланицама Европске заједнице као нпр: Аустрији, Њемачкој, Грчкој, Италији, Ирској и Финској вјеронаука је конфесионално одређена, што опет омогућује традиционално признатим вјерским заједницама да у већој или мањој мјери саме организују вјерску наставу. У Њемачком Основном закону вјеронаука се, без обзира на право надзора државних школских власти на цјелокупно школство, нуди у свим јавним школама у складу са доктринарним принципима вјере и учења тамошњих вјерских заједница. Право учешћа на вјерској настави одређују сами родитељи, односно ученици по достизању одређеног степена зрелости. Са шест пријављених ученика школа је дужна да понуди одговарајућу вјерску наставу. Вјеронаука је организована као обавезан наставни предмет готово у свим њемачким покрајинама. Од овог Основног закона имају изузеће само Бремен и Бранденбург који се по тзв. Бременској деклерацији из 1949. г. од њега изузимају, јер у деклерацији стоји да тамо где вјерска настава није постојала ни данас не мора да буде обавезна. Зато се у овим покрајинама и нуде као алтернативни предмети, библијска историја, етика и историја религије. Италија даје једну специфичну гаранцију, прије свега, за католичку вјеронауку у свим државним школама. Настава је отворена за ученике свих конфесија и од 1984 необавезна, односно важи као изборна. Већина ученика и поред тога, преко 90 процената редовно похађа часове католичке вјеронауке. Вјероучитеље поставља држава на приједлог Католичке цркве. Наставне планове предлаже Црква ресорном министарству образовања. Друге конфесије, и то само оне које су потписале споразум са државом, могу да организују сопствену вјерску наставу, али само на терет сопствених трошкова и уколико то желе ученици и њихови родитељи. Као алтернативно изборни предмет нуди им се још и грађанско васпитање. У Ирској преко 90 процената свих јавних школа финансира држава, а све се налазе под патронатом Католичке цркве. Велики број школа захтијева да приликом уписа ученици морају да буду крштени у Католичкој цркви. Деценијама католичка вјеронаука је била општеобавезни наставни предмет. Однедавно постоје тенденције од Националног савјета за образовање да се реформом образовног система овакав облик вјерске наставе умногоме измијени. У Грчкој као конфесионална религијска настава класичног државно-црквеног концепта, без потпуног црквеног утицаја на наставни кадар и наставна средства и материјале, нуди се једино православна вјеронаука као обавезан наставни предмет. Уколико неко не жели да учествује може да се од ње одјави. У Финској признање вјерских заједница регулисано је Законом о вјерским слободама. Јавно признате цркве, односно вјерске заједнице добијају за своју цјелокупну мисију и финансијска срдества од државе. Међу најбројније вјерске заједнице спадају Евангелистичко-лутеранска црква Финске и Православна црква Финске. Оне имају посебан статус као установе са правом јавног гласа. Држава им је додијелила право вођења матичних књига рођених, вјенчаних и умрлих, као и надлежност за сва јавна гробља. На основу финског Кривичног закона „ повреда вјерских светиња“ је најстрожије забрањена.Ученици који припадају једној од признатих цркава или пак других вјерски заједница добијају у свим јавним школама Финске религијску наставу која одговара њиховим вјерским убјеђењима. За све друге ученика нуди се етика као алтернативни наставни предмет. Неконфесионална вјерска настава класичног државног концепта заступљена је и у Данској. Ученици који не припадју државно признатој Лутеранској цркви могу да се од ње одјаве и ако то њихови родитељи захтијевају. Вјероучитељи не морају да буду чланови државне Лутеранске цркве. У коoперацији Лутеранске цркве са државним школским властима нуди се додатно и евангелистичка вјерска настава. У Енглеској, Велсу и Шкотској у школама се нуди својеврсна настава о религији. Овај облик наставе даје могућност стицања основног знања о религијама. Настава мора да буде неутрална по питању погледа на свијет. Оваква настава је саставни дио општеобразовног система и није изразито вјерска. У Енглеској и Велсу наставно надзорни органи израђују наставне планове уз консултацију Англиканске цркве и других представника тамошњих вјерских заједница. Тежиште наставних садржаја чини хришћанство, а од 1994. утицај на наставне садржаје добили су и муслимани, јевреји, будисти, хиндуисти и др. Различити концепти и модели вјерске наставе Уколико желимо да систематизујемо постојећу разноликост вјерске наставе у јавним школама земаља Европске заједнице и изван ње, углавном можемо уочити њена три основна типа:
У многим државама под конфесионалном вјерском наставом не подразумијева се више манифестација само једне већинске религије. Много више се истиче могућност реализације државне неутралности и индивидуалне вјерске слободе. Држава не захтијева потпуни утицај на наставни садржај и унутрашњу организацију вјерске наставе, него се ограничава на испуњавање школско дисциплинарног и организацијско-техничког дијела наставе. Религијска слобода избора остварује се кроз право избора родитеља, односно дјеце након постизања законом одређеног степена њихове зрелости. Унутар ова три основна модела вјерске наставе постоји и читав низ варијанти и разлика. Тако је у конфесионалној вјерској настави класични облик наставе у већој или мањој мјери наглашен. С друге стране, конфесионални тип наставе у једној држави може да има и сасвим друго значење (Италија и Грчка) или се упоредо појављују и два различита типа (Швајцарска) или се пак долази и до различитог разумијевања наставе (нпр. између Католичке и Евангелистичке цркве). Уколико желимо да процентуално видимо заступљеност поменутих модела наставе у земљама Европске заједнице, онда у двије трећине земаља преовладава конфесионални тип наставе, а ако посматрамо и државе изван Европске заједнице овакав процентуални однос суштински се неће много измијенити. Конфесионални тип наставе, донекле овисан од постојећих друштвених и културно-историјских прилика као и етничких, језичких и вјерских традиција, преовладава у : Белгији, Ирској, Шпанији, Португалији, Италији, Малти, Пољској, Литванији, Финској, Њемачкој, Аустрији, Швајцарској (дјелимично), Чешкој, Словачкој, Румунији, Мађарској, Бугарској, Грчкој, Кипру, Хрватској, код нас у Србији, Босни и Херцеговини. Неконфесионални тип наставе заступљен је у: Исланду, Шведској, Норвешкој, Енглеској, Шкотској, Холандији, Естонији, Швајцарској (дјелимично). Овај модел наставе заступљен је у широком спектру различитих форми наставе од научно-религијских па преко опште хришћанских и мултирелигијских до интерконфесионалних и међурелигијских варијанти. Сви ови модели настали су у различитим историјским околностима, специфичним друштвеним и политичким приликама. Дакле, сваки за себе везује свој специфичан развој у контексту различитих историјских, политичких, религијских, социјалних, образовних и државно-правних фактора друштва. Законско-правне регулативе вјерске наставе у Аустрији У Аустрији, као и у многим земљама Европске заједнице, под вјерском наставом се не подразумијева више манифестација само једне доминантне религије. Много више се истиче могућност реализације државне неутралности кроз политику социјалне једнакости и кроз афирмацију индивидуалне вјерске слободе. Држава не захтијева потпуни утицај на унутрашњу организацију, него се ограничава на испуњавање школско дисциплинарног и организацијско-техничког дијела вјерске наставе. Наиме, интерконфесионалност је основно начело на коме се, у погледу вјерског образовања, базира аустријско школство, а по томе је данас и православна вјеронаука конфесионално одређена и предвиђена је за све ученике православне вјероисповести, без обзира на њихову националну и црквено помјесну припдност. Првоважеће законско-правно начело о вјерском образовању у Аустријском школству још увек је на снази. Законско-правне регулативе вјерске наставе дефинише тзв. „Школа-Црква-Закон“(„Schule-Kirche-Gesetz») још из давне 1868. године. Њиме се уклања дотадашња потпуна црквена контрола над школом, редукујући опште црквени утицај на вјерску наставу. На први поглед ово изгледа као реликт из једне ере, који још увек располаже плодном сарадњом државе и цркве. Међутим, уколико се поставља питање уставно-правних основа вјерске наставе, одговор се налази у темељном државном Закону о општим правима грађана још из године 1867. који вјеронауку у Аустрији правно утемељује. У тамошњем члану 17 ставка 4, између осталог, стоји: „За вјерску наставу у школама бригу и одговорност преузимају надлежне цркве, односно вјерске заједнице“. Када се овај Закон појавио у Службеном листу Аустроугарске монархије Reichsgesetzblatt 1867/Nr. 142, као такорећи Уставни документ «либералне ере» у Аустроугарској монархији, у Аустрији су поред доминирајуће Римокатоличке Цркве постојале Евангелистичка и Православна Црква као и Јеврејска вјерска заједница. Оне су у вријеме цара Фрање Јосифа II у многоме толерисане, а постепено су стицале могућност достизања истог законско-правног положаја. Данас у Аустрији поред Католичке, Православне и Евангелистичке Цркве постојe још девет законско признатих вјерских заједница хришћанске оријентације и четири нехришћанске религијске заједнице. Све овдашње јавно признате Цркве, односно вјерске заједнице стичу себи својствено право да за ученике своје вјероисповести организују сопствену вјерску наставу. Општеважећи Закон о вјерској настави, који је још увијек на снази, донесен је далеке 1949. године (Religionsunterrichtsgesetz, BGB1. Nr. 190/1949). Он је Законом из 1962. још и грађанско-правно утемељен. У то вријеме ондашње владајуће партије долазе до тзв. школског консензуса у једном сагласном пакету школско-законских мјера. Овде се првенствено мисли на Конкордатски школски уговор који потврђује већ постојеће законско-правне одреднице о вјерској настави (BGB1. Nr. 273/1962 i.d.F. des Zusatzvertrages 1971, BGB1. Nr. 289/1972). Овим Уговором Римокатоличка Црква, као доминантна на овим просторима, правно се обавезала да ће религијска настава приуштити, поред вјерско-доктринарног, и један позитиван допринос свјетовном образовању. Закон из 1949., дјелимично је допуњен и Савезним Законом из 1988. године (BGB1. I Nr. 19/1998). Њиме је још једном потврђено да вјерска настава спада искључиво у ингеренције овдашњих јавно признатих хришћанских Цркава, односно вјерских заједница, које је „организују, воде и непосредно надгледају“ (§ 2 Abs. 1 Satz 1 Religionsunterrichtsgesetz 1949 i.d.F. BGB1. Nr. 329/1988). Правни и административни оквири вјерске наставе у јавним школама Аустрије Законским регулисањем вјерског образовања у школско-образовном систему Аустрије, уз већ поменуте законско-правне регулативе, правно-административни оквири вјерску наставу артикулишу у неколико следећих поставки:
Дакле, по још увек важећем Закону о вјерској настави, само законски признате цркве или пак друге вјерске заједнице стичу право организовања вјерске наставе у државним школама Аустрије. Све остале то могу да учине једино у својим унутар црквеним, односно вјерским оквирима, али никако у државним школама. Вјерска настава у свим јавним приватним и државним школама тако и спада једино у ингеренције овдашњих јавно признатих цркава, односно вјерских заједница. У односу на своје унутарње садржаје и њену дидактичку, односно стручно педагошку координацију савремених наставних активности, вјеронаука стоји у неотуђивој надлежности цркве. У погледу на цјелокупну унутрашњу организацију вјерске наставе, цркви преостаје њено неприкосновено право да се о њој брине и стручно надгледа, односно врши њено унутрашње праћење, координацију, савјетовање, унапређивање, испуњавање оквирног наставног плана, оцењивање успјешности и осигуравање квалитета наставе. Вјеронаука тако и има за задатак да школску младеж, на један педагошки ваљан начин, васпитава и уводи у вјерске традиције и темељна начела вјере и морала. Вјерским васпитањем и образовањем у школама, дјеца и млади се упознавају са оним исконским вриједностима битним за њихов свеукупан развој у једној вишекултурној и вишеконфесионалној друштвеној заједници.Руководећи се важећим Законом о вјерској настави, Православна црква у Аустрији организује, још од почетка школске 1992/93. године, за све ученике православне вјероисповијести, православну вјерску наставу у преко хиљаду јавних школа на подручју читаве Аустрије. Координацију између државно-школских и црквених власти врши од стране Православне цркве основана Канцеларија за православну вјерску наставу (Orthodoxes Schulamt). Она је унутар црквена установа надлежна по свим правним, персоналним, дисциплинским и административним питањима православне вјерске наставе. Канцеларија преузима све организацијске послове и, у складу са државним одредбама, чини кореспондирајуће мјесто за све градске и покрајинске школске установе. Сарадња између црквених и школских власти, цјелокупна унутрашња организација, сигурност и побољшање квалитета наставе и то путем увођења савремених религијско-педагошких достигнућа и иновација, као и сама координација и надгледање наставних активности вјероучитеља, спада у надлежност стручног инспектора (Fachinspektor-а) за вјерску наставу у Аустрији. Основни закони и правне уредбе Staatsgrundgesetz vom 21. Dezember 1867, RGBI. Nr. 142 (Основни државни закон од 21. децембра 1867., бр. 142) садржи законске уредбе о темељним грађанским правима. Schule–Kirche–Gesetzes vom 25. Mai 1868, RGBI. Nr. 148 (Школа-Црква-Закон од 25. маја 1868., бр. 148) успоставља основне законске оквире о начелним одредницама односа цркве и државе. Bundesgesetz vom 13. Juli 1949, betreffend den Religionsunterricht in der Schule (Religionsunterrichtsgesetz) BGBI. Nr. 190/1949 (Савезни закон од 13. јула 1949., који се односи на вјерску наставу у школама «Закон о вјеонауци» бр. 190/1949) дефинише законске одлуке и оквирна правила по питању вјерске наставе у јавним школама. Узимајући у обзир и све оне потоње законске одлуке који су преиначили или допунили Закон о вјерској настави и то:
О времену у којем су живјели Ћирило и Методије У 9. вијеку, на просторима Европе, постојала су два велика хришћанска царства: једно је била Византија са главним градом у Цариграду, друго је било Франачко царство. 843. године подијељено је међу насљедницима краља Карла Великог на неколико царстава. Између ових царстава простирале су се земље на којима су углавном живјели незнабожачки Словени. Тада је грчки језик био званични језик у Византији, а латински у Франачкој, иако су у свакодневном животу становници ових држава користили разне језике. На обалама Егејског мора налази се византијски град Тесалоники или, како су га Словени звали, Солун. У овом великом граду живјели су представници различитих народа. Овдје је било и много Словена, па су многи на овим мјестима говорили словенски језик. Познавали су га и у породици официра по имену Лав. Најстарији од његових седам синова, најјачи и најхрабрији, звао се Михајло. Млађи, болешљивији, али врло надарен дјечак, звао се Константин. Браћа су била пријатељи, старији је увијек бринуо и штитио млађег. Михајло је, по узору на оца, изабрао војну каријеру. Убрзо је постигао велики успјех у служби - постао је управник једне од провинција Византије, у којој су живјели Словени. Десет година је часно владао земљама које су му повјерене, а затим је одлучио да се повуче из свијета и отишао на гору Мали Олимп, на јужној обали Мраморног мора. Тамо је био манастир. Михајло је примио монашки постриг узевши име Методије. А млађи брат Константин отишао је на школовање у Цариград. Тамо се толико добро показао да је постављен да помаже у школовању будућем византијском цару - младом насљеднику Михаилу. Најцјењенији учитељи тог доба подучавали су дјечаке граматици и астрономији, геометрији и философији, музици и рачунању ... Константин је научио више од шест језика! Укључујући савршено - словенски. Младић је одбио уносан брак, чврсто одлучивши да се посвети наукама. Тада су византијска царица и патријарх, желећи да Константина приближе себи, наговорили га да прихвати свештенство и постане библиотекар у цркви. Касније је Константин постао учитељ философије и чак је добио надимак Философ. Византијски цар и патријарх су изузетно цијенили младог научника, позивали су га на савјете и дебате, гдје је Константин равноправно разговарао са угледним мудрацима. 852. године, када је Философ имао само 24 године, чак је послат у главни град арапског калифата, Самара. Послали су је зато што су Арапи често критиковали хришћанску вјеру током преговора са Византијом. Били су нам потребни писмени људи који би могли да промијене мишљење Арапа о хришћанству. Константин је постао члан амбасаде и учествовао је у дугим споровима око вјере. У Самари је младић задивио арапске учене људе интелигентним изјавама и одличним познавањем Светог Писма. Кући, у Цариград, Арапи су га испратили са чашћу и дарежљивим даровима. Убрзо по повратку, Константин је напустио престоницу и отишао на Мали Олимп, код свог старијег брата Методија. Овдје су се браћа коначно окупила након дугог раздвајања. Живјели су заједно у манастиру, проучавали дјела светих отаца, молили се и радили. Али њихово тихо испосништво се убрзо завршило. Методије и Константин међу Хазарима Тада су код цара Михаила долазили амбасадори Хазара. Тако су се звали људи који су живјели далеко сјеверније од Византије, у Хазарском каганату, у близини будућих древних руских земаља (сада је то Дагестан, дио Крима, Дон и Доња Волга). Хазари су тражили да им пошаљу мудре људе који ће причати о Христовом учењу. Хазарски каган - врховни владар, „кан ханова“ - бирао је, у то вријеме, коју вјеру да прихвати: ислам, јудаизам или хришћанство. Цар Михаило III именовао је Константина изаслаником Хазарима и наговорио је свог брата, да му помогне на опасном и дугом путу. Пут кроз степе није био лак! Дивља племена Угара, која су, како свједочи хроничар, ходала у кожама и завијала попут вукова, нападали су караване путника. Према легенди, разбојници су, такође, напали браћу када су се зауставили у степи на молитву. Константин се није уплашио, само је наставио да понавља: „Господе, помилуј се!“ Када је свети завршио молитву, жестоки Угри се изненада смирили, почели да му се клањају и траже поуке. Добивши благослов, разбојници су пустили монахе, а они су безбједно наставили пут. Константин и Методије имали су важно и дуго заустављање на путу до Хазарије у кримском граду Херсону или, по словенском Корсун, који је недалеко од данашњег Севастопоља. Припремајући се за предстојећу мисију, света браћа су наставили да изучавају хазарски и јеврејски језик и као усавршавање словенског. У Херсону се, захваљујући Методију и Константину, догодило право чудо! У оним мјестима недалеко од обале у мору биле су сакривене мошти поштованог хришћанског светог Климента, најближег ученика апостола Петра. Климент је погубљен у Херсону, у изгнанству, на самом почетку 2. вијека нове ере. Ћирило и Методије наговорили су локалног епископа да пронађе мошти светитеља. По заласку сунца, браћа су се, заједно са владиком и многим свештеницима, укрцала на брод и испловила на море. Дуго су се усрдно молили. У поноћ је с мора изненада засјало свјетло! Свете мошти су се појавиле пред запрепашћеним свештеницима. Ставили су их на брод, однијели у град и смјестили у Апостолску цркву. Браћа су понијели дио моштију са собом на путовање да би их на крају однијели у Рим. Из Херсона су Константин и Методије путовали дугим путем морем и копном све док нису стигли до Кавказких планина, гдје се тада налазио каган, владар Хазарије. У ханској палати браћа су дочекана са почастима. У дугим разговорима са муслиманима, Јеврејима и Хазарима, Константин је објашњавао суптилности хришћанске вјере, позивајући се на Стари завјет, древним пророцима и прецима, које признају и поштују и Јевреји и муслимани - Адам, Аврам, Ноје, Мојсије, Давид, Саул ... Племенитим Хазарима, који су чули дуге спорове између Јевреја, муслимана и хришћана, толико су се свидјели говори младог византијског проповједника Константина да је њих двије стотине примило хришћанску вјеру. У знак захвалности, Хазари су пустили више од двије стотине грчких заробљеника из Каганата, заједно са Методијем и Константином. Браћа су кренула путем натраг у Цариград. Враћени гласници су у царском дворцу примљени са тријумфом, попут правих апостола. Методије је постао игуман Полихронијевог манастира на Малом Олимпу, а Константин се настанио у цркви. И опет, њихов одмор је био кратак. О писмима за велику Моравску Велику Моравску (данас територија Чешке Републике) њемачки мисионари су покрстили давно. Преводили су и на словенски, али преводили само најнеопходније молитве и учења за парохијане. У црквама су вјерници слушали само латински језик, нису га разумјели и зато су њемачки свештеници могли да им објасне хришћанска учења онако како су жељели. 862. године моравски кнез Растислав обратио се цару Михаилу: „Наш народ је одбацио незнабоштво и усвојио хришћански закон. Само што ми немамо учитеља који би нам на нашем језику објаснио вјеру Христову. Пошаљите нам владику и учитеља! " Цар Михаил је одговорио на Растислављеву молбу и прије свега обратио се добром познаваоцу језика, Константину Философу: - На крају крајева, ти и твој брат сте из Солуна (ово је друго име за град Тесалоники, одакле су били поријеклом Ћирило и Методије), а сви Солуњани добро говоре словенски. Па идите к Словенима у Моравској. Константин, се у то вријеме није осјећао добро, али је пристао да оде у далеку земљу. Само је питао: - Имају ли становници Моравске слова у свом језику? Михаило одговори: - Не, немају. - Како ћу им проповиједати? - узнемирио се Константин. - То је попут записивања разговора на води. Уз то, ако ме Словени погрешно схвате, испоставиће се да ја проповиједам јерес - погрешно црквено учење! - Ако желиш, Бог ће ти дати оно што тражиш! - увјеравао је византијски цар Константина. Схватио је да је стварање писменог словенског језика потребно не само за Моравску - нови језик ће помоћи Византијском царству да хиљаде и хиљаде паганских Словена преведе у хришћанство! Константин је поново отишао на Мали Олимп до Методија. Ту се помолио, постио четрдесет дана, а затим се упустио у посао. Браћа су се суочила са веома тешким задатком, али Ћирило је успио да дође до слова која су узимала у обзир све особености изговора Словена. Света браћа узели су за основу дијалекте Словена који су живјели у близини Солуна, и створили глагољицу - азбуку која је разумљива становницима других дијелова словенског свијета. Зашто? Јер у то вријеме Словени су имали један језик - различита словенска племена и народности говорили су отприлике једнако и савршено се разумјели. Константин је морао да преведе Свето писмо на нови језик, врло сложен текст. Много ријечи које су тамо коришћене једноставно нису постојале у словенском језику, већ су морале да се створе изнова. Свети философ се прихватио тако тешког посла. До Васкрса је био преведен почетак Јеванђеља по Јовану на нови словенски језик. Завршивши свој труд, света браћа су поново кренула на путовање. У Моравској су Методије и Константин започели са школом за локалну дјецу. Школе су припремале будуће духовнике. Браћа су ученицима показала нову, словенску азбуку и књиге преведене на словенски језик. Локални кнез Растислав је, под вођством Константина и Методија, почео да гради нове цркве, гдје су се службе одржавале на словенском језику. Константин и његови ученици наставили су да преводе црквене службе; људи у Моравској коначно су почели да разумију о чему говоре молитве и како правилно да славе Бога. На несрећу, њемачки свештеници нису благонаклоно глеадли на апостолску активност браће. Нијемци су били увјерени да се богослужења могу вршити само на три језика - латинском, јеврејском и грчком. Ово је било погрешно мишљење распрострањено тада у латино-западној Европи, које је касније названо „тројезична јерес“. Константин се жестоко расправљао са Нијемцима, присјећао се ријечи древног пророка Давида: "Хвалите Господа на свим језицима!" и ријечи Јеванђеља: „Дођите да научите све језике ...“, тј. увјерио је све да је Бога могуће славити на било ком језику. Константин и Методије провели су више од три године у Моравској. Обишли су пуно земаља, опремили школе, свуда су људе учили словенском писму и ријечи Божјој. Многи ученици били су спремни да постану свештеници и ђакони, али само је епископ могао да им подари чин свештенства. А тада у Моравској није било епископа. Поред тога, западно високо рангирано свештенство, незадовољно популарношћу византијских мисионара, послало је у Рим жалбу да Константин и Методије уче Словене да богослуже на словенском језику. Да би одбранили своју невиност, Константин и Методије морали су да оду у Рим. Са собом су понијели мошти Светог Климента које су донијели из Херсона. Како су света браћа дошла у вјечни град?
На путу за Рим, Константин и Методије зауставили су се у Панонији, у кнежевини Блатенској (налазило се у близини Блатенског језера, модерног Балатона - територија Мађарске, источне Аустрије и југозападне Словачке - Кнежевина Доња Панонија или Балатонска, Блатенска кнежевина). Тамо је владао принц Коцељ. Браћу је примио врло срдачно, а Византинци су остали код Коцеља око шест мјесеци. Кнез је, у свом народу, окупио 50 ученика и заједно са њима научио је словенско писмо од Константина и Методија. Опраштајући се, Коцељ је понудио мисионарима богате поклоне, али они су то одбили. Тражили су само пуштање девет стотина грчких заробљеника, што је и учињено. Даље, свеци су стигли и на Јадранско море, одакле су са својим ученицима стигли у италијански град Венецију. У граду на води састали су се и опет су се многи, жестоко расправљали са свештеницима, који су,такође, пали у јерес „тројезичности“. Доказујући своју невиност и овдје, Константин се присјетио ријечи апостола Павла: „ Не пада ли киша од Бога подједнако за све? не сија ли сунце за све? не дише ли сва твар један ваздух? Како вас није срамота кад мислите да осим три језика, сва остала племена и језици морају бити слијепи и глуви “. Византинац је набројао народе који се моле хришћанском Богу на свом језику - Јермене, Персијанце, Грузине, Абхазе, Ивере, Сугде, Готе, Обре, Турке, Козаре, Арабљане, Египћане, Сиријце и многе друге: „Све што дише нека хвали Господа! (Пс 116, 1) У Риму је, папа Хадријан са свештеницима поздравио Константина и Методија „као анђеле Божије“. Мошти светог Климента сматране су највећом светињом, стога су људи који су донијели светињу добили све врсте почасти и заштите. Папа Хадријан је одобрио богослужење на словенском језику и благословио преводе браће. Словенске књиге положене су на олтар у храмовима Санта Марија Мађоре и у Сан Паоло фуори ле Мура, највећим римским храмовима тог доба. Браћи је било дозвољено да главно богослужење обављају на словенском језику - литургију у цркви апостола Петра. Путовање у Рим било је посљедње путовање за Константина. Годину дана по доласку у „Вјечни град“, сиромашни четрдесетовгодишњи учитељ био је озбиљно прехлађен. Константин Философ завјештао је свом старијем брату, вјерном другу и заштитнику: „Ти и ја смо попут два вола: један је пао од тешког терета, други мора да настави својим путем“. Педесет дана прије своје смрти, Константин се замонашио и узео Ћирило. Методије је желио да тијело свог брата однесе и сахрани у његовој отаџбину, али је, по савјету римског папе, Ћирило сахрањен у цркви Светог Климента, поред моштију које су браћа донијела у Рим. Од тог тренутка, Ћирила, су почели да поштују као свеца. А Методије је морао да настави рад који су браћа заједно започела. Након извјесног времена, панонски кнез Коцељ затражио је од римског папе да му поново пошаље Методија. Римски папа Хадријан II потврдио је да Методије има право да Литургију служи на словенском језику и именовао га за свог службеног изасланика. Велика Моравска и Панонска кнежевина сада су биле земље повјерене Методију. На путу за Панонију, Методије се зауставио у Великој Моравској. И тамо се већ све промијенило. Кнез Растислав, који је раније тако топло примао свету браћу, више није водио земљу. На престолу је био његов нећак Свјатополк. Овај владар је поново отворио земљу њемачким мисионарима, а они, наравно, нису жељели да у близини виде супарничког мисионара који учи и служи на „погрешном“ језику. 870. године, током похода њемачког краља Лудвига на Моравску, Методије је заробљен. Њемачки епископи су ово искористили: Методије је оптужен да је заузео стране црквене територије, ухапшен, суђен и послан у прогонство у Швабију, регији на југозападу данашње Немачке, у један од манастира. Тамо је у затвору, заједно са неким од својих ученика, провео скоро три године. Нико о томе није ништа пријавио Риму; није било никога да заштити светитеља. Методије је у затвору претрпио много - и глад и невоље ... На крају је вијест о његовим недаћама ипак стигла до новог римског папе Јована VIII. Одмах је дао строга наређења да ослободе затвореника. Методије је ослобођен, враћена су му права и враћена му је земља о којој се бринуо, тј. био одговоран. Дошавши до Велике Моравске, светитељ је, окружен својим ученицима, наставио апостолски труд: превео је богослужбене књиге на словенски језик, проповиједао Христово учење мјештанима, а чешког кнеза Боривоја и његову супругу Људмилу преобратио у хришћанство. Методијев рад није пролазио без проблема. Власт се промијенила, а он је понекад био почаствован и помагао у свему, па опет оптуживан за јерес, потлачен, ометано је вршење служби на словенском језику. У таквим тренуцима само је интервенција Рима спашавала светитеља. Методије је постао архиепископ, превео на словенски језик готово читав Стари завјет, збирку црквених канона, световне законе и многе књиге. Методије је морао много да путује: од Паноније до Моравске, одатле - до Рима, поново до Моравске, до Цариграда и поново до Моравске ... Разбојници су га путем напали у шуми, на мору су га захвателе олује, на ријекама се скоро утопио у дубоким ковитлацима. Али упркос искушењима, светац није напустио службу све до своје смрти 885. године. Сахрањен је у главном граду Велике Моравске, Велехраду. Опојали су га на словенском, грчком и латинском језику. Уочи смрти, Методије је одредио себи насљедника. Горазда Охридског - Славјанина, архиепископа, који је не само сачувао заоставштину Ћирила и Методија, већ је заједно са осталим ученицима свете браће учествовао у стварању ћирилице засноване на глагољици, коју данас користимо. Зашто је била потребна ћирилица ако је већ постојала глагољица? У ћирилици је стил слова веома сличан грчкој азбуци. А њу су тада сви знали - грчки је, како би сада рекли, био „језик међунационалне комуникације“, попут енглеског данас. Ћирилица је изгледала више познато и научници, трговци, принчеви и обични људи су је лакше схватали, иако су сва слова, сви звуци у њој пребачени из азбуке Ћирила и Методија - глагољице. Сва писма настала послије Рођења Христовог нераскидиво су повезана са усвајањем хришћанства од стране народа. И Готи, Етиопљани и Словени добили су своје писмо и своје књижевне језике тек након крштења. Света браћа су схватила да је Христово учење упућено свим народима, а неписменим људима је тешко да проповиједају. Захваљујући Ћирилу и Методију, Словени су добили не само Јеванђеље и божанске службе на свом матерњем језику, већ и прилику да читају византијске књиге. Глагољица Константинова азбука (обла глагољица-примједба преводиоца) првобитно је имала је 41 слово (касније је смањена на 30). Назив Глагољица можда је дошао од четвртог слова азбуке - „глагол“, што би значило „ријеч“. „Глаголати“ - говорити. Константин је смислио потпуно нову азбуку. Његова слова по свом облику била су идеална за проповијед, јер су била комбинација хришћанских елемената који симболизују хришћанско учење: крст - Христове муке, круг - Божанско савршенство, троугао - Света Тројица. Глагољица је најдуже трајала у Хрватској. Посљедње штампано издање објављено је у Риму почетком прошлог вијека, међутим, слова су се мало промијенила у изгледу под утицајем готичких западних слова. Ћирилица Ћирилични алфабет - ћирилица - састављена је касније, након смрти свете браће, на основу глагољице по звучности и грчког писма по правопису. Вјерује се да су нову азбуку саставили Методијеви ученици који су уточиште пронашли у Бугарској након што су их власти протјерале из Велике Моравске. Зашто је била потребна ћирилица и која је накнадно постала популарна, ако је већ постојала глагољица? Чињеница је да је ћирилица у правопису веома слична грчкој азбуци, која је тада била широко распрострањена. Богослужбене књиге преправљане су на грчком, па је Словенима било згодније и разумљивије писати сличном ћирилицом. Данас пишу ћирилицом у Бјелорусији, Бугарској, Србији, Сјеверној Македонији, Русији, Украјини, Киргистану, Монголији, Таџикистану, Абхазији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Јужној Осетији ... Аутор: ХАРПАЛЕВА Наталија/илустрације Галина Воронецкаја/ извор: фома.ру /превео сајт вјеронаука.нет Апостолу Луки дугујемо много jeр нам је рекао више од других јеванђелиста о Пресветој Богородици и дјетињству Господа Исуса Христа. Такође, према Светом предању, свети Лука је први насликао неколико слика Пречисте Богородице још током Њеног земаљског живота, што је представљало основу цјелокупног иконописања. Постоје, међутим, они који сумњају у ову чињеницу. Наш чланак је покушај разумијевања проблема. Зашто се о овоме ништа не говори у Новом завјету? Заиста, информација да је свети Лука био иконописац нигдје се не појављује у Светом Писму. Из Посланице Светог апостола Павла Колошанима сазнајемо само да је Лука овладао вјештином исцјељивања. Чињеница да је апостол Лука, такође, био сликар позната нам је само из Светог предања. Житије јеванђелисте које је написао свети Димитрије Ростовски, такође, је засновано на Предању. Древни црквени писци извјештавају да је свети Лука први употребио боју да направи икону Пресвете Богородице која у свом наручју држи Богомладенца. Послије тога насликао је још двије иконе Пречисте Дјеве и дао јој је. Угледавши апостолова дела, Богородица је рекла: „Нека благодат рођеног од мене и милост моја буде на овим иконама.“ Касније је јеванђелист, такође, на дрвеним даскама приказивао свете апостоле Петра и Павла, полагањем тако темеља за осликавање светих икона у славу Бога, Његове Пречисте Мајке и свих Светих. Зашто ова чињеница није поменута на Седмом васељенском сабору? Одсуство било каквог помена икона Светог Луке од стране отаца на Седмом Васељенском сабору сматра се озбиљним аргументом против њиховог стварног постојања. Тачан разлог за то је, нажалост, непознат, али постоје двије могуће верзије. Према једном, сабор је одржан у време када икона светог апостола више није била у Цариграду, што је онемогућавало позивање на њу као на евидентан доказ поштовања икона на почетку нове ере. Супротно томе, друга верзија претпоставља да су оци Никејског сабора били и сувише добро упознати са овом сликом, због чега је нису помињали као некакав нови доказ. У којим документима се апостол Лука помиње као иконописац? Најранији сачувани историјски документ у којем се свети апостол Лука помиње као иконописац датира с почетка 6. вијека. У овом документу историчар Теодор Лектор (Анагност) извештава да је удовица царица Атенаида Евдокија послала „највећу реликвију“, слику Мајке Божије, коју је насликао јеванђелист Лука, из Палестине својој сестри Пулхерији, супрузи цара Маркијана у Цариграду. Два века касније ову чињеницу помиње теолог Свети Андреј Критски. Свети Андреј каже да је свети Лука „својом руком приказивао и оваплоћеног Христа и Његову непорочну Мајку“, као и да су се ове слике, познате у Риму, налазиле у Јерусалиму. Следећа референца може се наћи у животу светог Стефана Новог (са горе Св. Аксентија). У 8. вијеку цариградски патријарх Герман I, бранећи поштовање икона и позивајући цара Лава III Исавријанца да напусти иконоборство, позивао се на нерукотворену Спаситељеву икону и икону Пресвете Богородице коју је насликао апостол Лука. Почетком 10. века, историчар свети Симеон Метафраст, састављач 132 житија светаца, познат по својој пажњи према тачности чињеница, написао је: „Најзахвалније је то што је Лука Јеванђелист осликао воском и бојама људски лик мог Христа и лик Оне која га је родила и очовечила га, преносећи га на тај начин да се поштује и дан данас ... “ У наредним вековима подаци о апостолу Луки као иконописцу наставили су да се појављују у списима угледних богослова на Западу (архиепископ Таормински Теофан Керамеј у својим разговорима, Никифорос Калистос у својој црквеној историји), а касније и у Русији (Св. Димитрије Ростовски у житију јеванђелиста). Најранији руски извор који апостола помиње као иконописца пронађен је у московском летопису с краја 15. века. Под 1204. годином се каже да је Лука насликао икону Богородице Путоводитељице, а до 1395. - је руком насликан лик Владимирске Богородице. Приказивање Светог апостола Луке као иконописца Иконе Светог Луке, као и других јеванђелиста, већ су дуго времена распрострањене. Међутим, приказивање апостола као иконописца, било на фрескама, минијатурама или иконама, тек се много касније (око 14. века, на основу сачуваних узорака). Грчки водич за иконопис под називом „Херминија“ (почетак 18. века, вероватно заснован на ранијим текстовима 16. века) даје кратак опис светог апостола: „Јеванђелист Лука није стар, коврџаве косе, мало браде, је представљена иконопишући Пресвету Богородицеу „Најстарија таква слика је зидна слика смештена у цркви Рођења Богородице у манастиру Матејче у Македонији, из 14. века. По завршетку 15. века такве слике апостола Луке појављују се и у руским рукописима Јеванђеља, као и у Легенди о икони Богородице Путоводитељице. Горе наведене чињенице показују како је православна црква сачувала сведочанство Светог предања о светом Луки као првом иконописцу. Ово наслеђе је значајно порасло, развило се и обогатило. Побожно иконописно дело светог апостола наставља се скоро два миленијума кроз бројне копије његових икона, преносећи исту благодат коју је Богородица указала Њеним прототиповима. Поштовање Светог Луке, као признатог оснивача и уметника „Јеванђеља у сликама“, проналази израз у православном иконопису и химнографији до данас. Дословно, у свакој цркви постоји бар једна икона Богородице, чије се оригинално ауторство приписује светом Луки. Број икона које је апостол вероватно написао, какав је тип био и да ли су неки древни узорци преживели - све ово ће бити тема посебног чланка. пише Анастасија Пархомичик За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф /извор ПРОЧИТАЈ СРОДАН ТЕКСТ: КОЛИКО ИКОНА ЈЕ НАСЛИКАО АПОСТОЛ ЛУКА И КОЈЕ СУ ТО? |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
May 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|