СВ. БРАЋА Ћирило и Методије

О времену у којем су живјели Ћирило и Методије
У 9. вијеку, на просторима Европе, постојала су два велика хришћанска царства: једно је била Византија са главним градом у Цариграду, друго је било Франачко царство. 843. године подијељено је међу насљедницима краља Карла Великог на неколико царстава. Између ових царстава простирале су се земље на којима су углавном живјели незнабожачки Словени. Тада је грчки језик био званични језик у Византији, а латински у  Франачкој, иако су у свакодневном животу становници ових држава користили разне језике. На обалама Егејског мора налази се византијски град Тесалоники или, како су га Словени звали, Солун. У овом великом граду живјели су представници различитих народа. Овдје је било и много Словена, па су многи на овим мјестима говорили словенски језик. Познавали су га и у породици официра по имену Лав. Најстарији од његових седам синова, најјачи и најхрабрији, звао се Михајло. Млађи, болешљивији, али врло надарен дјечак, звао се Константин.  Браћа су била пријатељи, старији је увијек бринуо и штитио млађег. Михајло је, по узору на оца, изабрао војну каријеру. Убрзо је постигао велики успјех у служби - постао је управник једне од провинција Византије, у којој су живјели Словени. Десет година је часно владао земљама које су му повјерене, а затим је одлучио да се повуче из свијета и отишао на гору Мали Олимп, на јужној обали Мраморног мора. Тамо је био манастир. Михајло је примио монашки постриг узевши име Методије.
А млађи брат Константин отишао је на школовање у Цариград. Тамо се толико добро показао да је постављен да помаже у школовању будућем византијском цару - младом насљеднику Михаилу. Најцјењенији учитељи тог доба подучавали су дјечаке граматици и астрономији, геометрији и философији, музици и рачунању ... Константин је научио више од шест језика! Укључујући савршено - словенски.
​Младић је одбио уносан брак, чврсто одлучивши да се посвети наукама. Тада су византијска царица и патријарх, желећи да Константина приближе себи, наговорили га да прихвати свештенство и постане библиотекар у цркви. Касније је Константин постао учитељ философије и чак је добио надимак Философ.
Византијски цар и патријарх су изузетно цијенили младог научника, позивали су га на савјете и дебате, гдје је Константин равноправно разговарао са угледним мудрацима. 852. године, када је Философ имао само 24 године, чак је послат у главни град арапског калифата, Самара. Послали су је зато што су Арапи често критиковали хришћанску вјеру током преговора са Византијом. Били су нам потребни писмени људи који би могли да промијене мишљење Арапа о хришћанству. Константин је постао члан амбасаде и учествовао је у дугим споровима око вјере. У Самари је младић задивио арапске учене људе интелигентним изјавама и одличним познавањем Светог Писма. Кући, у Цариград, Арапи су га испратили са чашћу и дарежљивим даровима.

---

Убрзо по повратку, Константин је напустио престоницу и отишао на Мали Олимп, код свог старијег брата Методија. Овдје су се браћа коначно окупила након дугог раздвајања. Живјели су заједно у манастиру, проучавали дјела светих отаца, молили се и радили. Али њихово тихо испосништво се убрзо завршило.​
Методије и Константин међу Хазарима
Тада су код цара Михаила долазили амбасадори Хазара. Тако су се звали људи који су живјели далеко сјеверније од Византије, у Хазарском каганату, у близини будућих древних руских земаља (сада је то Дагестан, дио Крима, Дон и Доња Волга). Хазари су тражили да им пошаљу мудре људе који ће причати о Христовом учењу. Хазарски каган - врховни владар, „кан ханова“ - бирао је, у то вријеме, коју вјеру да прихвати: ислам, јудаизам или хришћанство.
Цар Михаило III именовао је Константина изаслаником Хазарима и наговорио је свог брата, да му помогне на опасном и дугом путу.
Пут кроз степе није био лак! Дивља племена Угара, која су, како свједочи хроничар, ходала у кожама и завијала попут вукова, нападали су караване путника. Према легенди, разбојници су, такође, напали браћу када су се зауставили у степи на молитву. Константин се није уплашио, само је наставио да понавља: ​​„Господе, помилуј се!“ Када је свети завршио молитву, жестоки Угри се изненада смирили, почели да му се клањају и траже поуке. Добивши благослов, разбојници су пустили монахе, а они су безбједно наставили пут.
Константин и Методије имали су важно и дуго заустављање на путу до Хазарије у кримском граду Херсону или, по словенском Корсун, који је недалеко од данашњег Севастопоља. Припремајући се за предстојећу мисију, света браћа су наставили да изучавају хазарски и јеврејски језик и као усавршавање словенског.

---

​У Херсону се, захваљујући Методију и Константину, догодило право чудо! У оним мјестима недалеко од обале у мору биле су сакривене мошти поштованог хришћанског светог Климента, најближег ученика апостола Петра. Климент је погубљен у Херсону, у изгнанству, на самом почетку 2. вијека нове ере. Ћирило и Методије наговорили су локалног епископа да пронађе мошти светитеља.
По заласку сунца, браћа су се, заједно са владиком и многим свештеницима, укрцала на брод и испловила на море. Дуго су се усрдно молили. У поноћ је с мора изненада засјало свјетло! Свете мошти су се појавиле пред запрепашћеним свештеницима. Ставили су их на брод, однијели у град и смјестили у Апостолску цркву. Браћа су понијели дио моштију са собом на путовање да би их на крају однијели у Рим.
Из Херсона су Константин и Методије путовали дугим путем морем и копном све док нису стигли до Кавказких планина, гдје се тада налазио каган, владар Хазарије.
У ханској палати браћа су дочекана са почастима. У дугим разговорима са муслиманима, Јеврејима и Хазарима, Константин је објашњавао суптилности хришћанске вјере, позивајући се на Стари завјет, древним пророцима и прецима, које признају и поштују и Јевреји и муслимани - Адам, Аврам, Ноје, Мојсије, Давид, Саул ...
Племенитим Хазарима, који су чули дуге спорове између Јевреја, муслимана и хришћана, толико су се свидјели говори младог византијског проповједника Константина да је њих двије стотине примило хришћанску вјеру. У знак захвалности, Хазари су пустили више од двије стотине грчких заробљеника из Каганата, заједно са Методијем и Константином.
Браћа су кренула путем натраг у Цариград. Враћени гласници су у царском дворцу примљени са тријумфом, попут правих апостола.

---

Методије је постао игуман Полихронијевог манастира на Малом Олимпу, а Константин се настанио у цркви. И опет, њихов одмор је био кратак.
О писмима за велику Моравску
Велику Моравску (данас територија Чешке Републике) њемачки мисионари су покрстили давно. Преводили су и на словенски, али преводили само најнеопходније молитве и учења за парохијане. У црквама су вјерници слушали само латински језик, нису га разумјели и зато су њемачки свештеници могли да им објасне хришћанска учења онако како су жељели.
862. године моравски кнез Растислав обратио се цару Михаилу: „Наш народ је одбацио незнабоштво и усвојио хришћански закон. Само што ми немамо учитеља који би нам на нашем језику објаснио вјеру Христову. Пошаљите нам владику и учитеља! "
Цар Михаил је одговорио на Растислављеву молбу и прије свега обратио се добром познаваоцу језика, Константину Философу:
- На крају крајева, ти и твој брат сте из Солуна (ово је друго име за град Тесалоники, одакле су били поријеклом Ћирило и Методије), а сви Солуњани добро говоре словенски.  Па идите к Словенима у Моравској.
Константин, се у то вријеме није осјећао добро, али је пристао да оде у далеку земљу. Само је питао:
- Имају ли становници Моравске слова у свом језику?

---

​Михаило одговори:
- Не, немају.
- Како ћу им проповиједати? - узнемирио се Константин. - То је попут записивања разговора на води. Уз то, ако ме Словени погрешно схвате, испоставиће се да ја проповиједам јерес - погрешно црквено учење!
- Ако желиш, Бог ће ти дати оно што тражиш! - увјеравао је византијски цар Константина. Схватио је да је стварање писменог словенског језика потребно не само за Моравску - нови језик ће помоћи Византијском царству да хиљаде и хиљаде паганских Словена преведе у хришћанство!
Константин је поново отишао на Мали Олимп до Методија. Ту се помолио, постио четрдесет дана, а затим се упустио у посао. Браћа су се суочила са веома тешким задатком, али Ћирило је успио да дође до слова која су узимала у обзир све особености изговора Словена. Света браћа узели су за основу дијалекте Словена који су живјели у близини Солуна, и створили глагољицу - азбуку која је разумљива становницима других дијелова словенског свијета. Зашто? Јер у то вријеме Словени су имали један језик - различита словенска племена и народности говорили су отприлике једнако и савршено се разумјели.
Константин је морао да преведе Свето писмо на нови језик, врло сложен текст. Много ријечи које су тамо коришћене једноставно нису постојале у словенском језику, већ су морале да се створе изнова. Свети философ се прихватио тако тешког посла. До Васкрса је био преведен почетак Јеванђеља по Јовану на нови словенски језик. Завршивши свој труд, света браћа су поново кренула на путовање.
У Моравској су Методије и Константин започели са школом за локалну дјецу. Школе су припремале будуће духовнике. Браћа су ученицима показала нову, словенску азбуку и књиге преведене на словенски језик.
Локални кнез Растислав је, под вођством Константина и Методија, почео да гради нове цркве, гдје су се службе одржавале на словенском језику.
Константин  и његови ученици наставили су да преводе црквене службе; људи у Моравској коначно су почели да разумију о чему говоре молитве и како правилно да славе Бога.
На несрећу, њемачки свештеници нису благонаклоно глеадли на апостолску активност браће. Нијемци су били увјерени да се богослужења могу вршити само на три језика - латинском, јеврејском и грчком. Ово је било погрешно мишљење распрострањено тада у латино-западној Европи, које је касније названо „тројезична јерес“. Константин се жестоко расправљао са Нијемцима, присјећао се ријечи древног пророка Давида: "Хвалите Господа на свим језицима!" и ријечи Јеванђеља: „Дођите да научите све језике ...“, тј. увјерио је све да је Бога могуће славити на било ком језику.
Константин и Методије провели су више од три године у Моравској. Обишли су пуно земаља, опремили школе, свуда су људе учили словенском писму и ријечи Божјој. Многи ученици били су спремни да постану свештеници и ђакони, али само је епископ могао да им подари чин свештенства. А тада у Моравској није било епископа. Поред тога, западно високо рангирано свештенство, незадовољно популарношћу византијских мисионара, послало је у Рим жалбу да Константин и Методије уче Словене да  богослуже на словенском језику.
Да би одбранили своју невиност, Константин и Методије морали су да оду у Рим. Са собом су понијели мошти Светог Климента које су донијели из Херсона.

---

Како су света браћа дошла у вјечни град?
На путу за Рим, Константин и Методије зауставили су се у Панонији, у кнежевини Блатенској (налазило се у близини Блатенског језера, модерног Балатона - територија Мађарске, источне Аустрије и југозападне Словачке - Кнежевина Доња Панонија или Балатонска, Блатенска кнежевина). Тамо је владао принц Коцељ. Браћу је примио врло срдачно, а Византинци су остали код Коцеља око шест мјесеци. Кнез је, у свом народу, окупио 50 ученика и заједно са њима научио је словенско писмо од Константина и Методија. Опраштајући се, Коцељ је понудио мисионарима богате поклоне, али они су то одбили. Тражили су само пуштање девет стотина грчких заробљеника, што је и учињено.
Даље, свеци су стигли и на Јадранско море, одакле су са својим ученицима стигли у италијански град Венецију. У граду на води састали су се и опет су се многи, жестоко расправљали са свештеницима, који су,такође, пали у јерес „тројезичности“. Доказујући своју невиност и овдје, Константин се присјетио ријечи апостола Павла: „ Не пада ли киша од Бога подједнако за све? не сија ли сунце за све? не дише ли сва твар један ваздух? Како вас није срамота кад мислите да осим три језика, сва остала племена и језици морају бити слијепи и глуви “.
Византинац је набројао народе који се моле хришћанском Богу на свом језику - Јермене, Персијанце, Грузине, Абхазе, Ивере, Сугде, Готе, Обре, Турке, Козаре, Арабљане, Египћане, Сиријце и многе друге: „Све што дише нека хвали Господа! (Пс 116, 1)
У Риму је,  папа Хадријан са свештеницима поздравио Константина и Методија „као анђеле Божије“. Мошти светог Климента сматране су највећом светињом, стога су људи који су донијели светињу добили све врсте почасти и заштите. Папа Хадријан је одобрио богослужење на словенском језику и благословио преводе браће. Словенске књиге положене су на олтар у храмовима Санта Марија Мађоре и у Сан Паоло фуори ле Мура, највећим римским храмовима тог доба. Браћи је било дозвољено да главно богослужење обављају на словенском језику - литургију у цркви апостола Петра.
Путовање у Рим било је посљедње путовање за Константина. Годину дана по доласку у „Вјечни град“, сиромашни четрдесетовгодишњи учитељ био је озбиљно прехлађен. Константин Философ завјештао је свом старијем брату, вјерном другу и заштитнику: „Ти и ја смо попут два вола: један је пао од тешког терета, други мора да настави својим путем“.
Педесет дана прије своје смрти, Константин се замонашио и узео Ћирило. Методије је желио да тијело свог брата однесе и сахрани у његовој отаџбину, али је, по савјету римског папе, Ћирило сахрањен у цркви Светог Климента, поред моштију које су браћа донијела у Рим. Од тог тренутка, Ћирила, су почели да поштују као свеца. А Методије је морао да настави рад који су браћа заједно започела. Након извјесног времена, панонски кнез Коцељ затражио је од римског папе да му поново пошаље Методија.
Римски папа Хадријан II потврдио је да Методије има право да Литургију служи на словенском језику и именовао га за свог службеног изасланика. Велика Моравска и Панонска кнежевина сада су биле земље повјерене Методију.
На путу за Панонију, Методије се зауставио у Великој Моравској. И тамо се већ све промијенило. Кнез Растислав, који је раније тако топло примао свету браћу, више није водио земљу. На престолу је био његов нећак Свјатополк. Овај владар је поново отворио земљу њемачким мисионарима, а они, наравно, нису жељели да у близини виде супарничког мисионара који учи и служи на „погрешном“ језику. 870. године, током похода њемачког краља Лудвига на Моравску, Методије је заробљен. Њемачки епископи су ово искористили: Методије је оптужен да је заузео стране црквене територије, ухапшен, суђен и послан у прогонство у Швабију, регији на југозападу данашње Немачке, у један од манастира. Тамо је у затвору, заједно са неким од својих ученика, провео скоро три године. Нико о томе није ништа пријавио Риму; није било никога да заштити светитеља.
Методије је у затвору претрпио много - и глад и невоље ... На крају је вијест о његовим недаћама ипак стигла до новог римског папе Јована VIII. Одмах је дао строга наређења да ослободе затвореника. Методије је ослобођен, враћена су му права и враћена му је земља о којој се бринуо, тј. био одговоран.
Дошавши до Велике Моравске, светитељ је, окружен својим ученицима, наставио апостолски труд: превео је богослужбене књиге на словенски језик, проповиједао Христово учење мјештанима, а чешког кнеза Боривоја и његову супругу Људмилу преобратио у хришћанство.
Методијев рад није пролазио без проблема. Власт се промијенила, а он је понекад био почаствован и помагао у свему, па опет оптуживан за јерес, потлачен, ометано је вршење служби на словенском језику. У таквим тренуцима само је интервенција Рима спашавала светитеља. Методије је постао архиепископ, превео на словенски језик готово читав Стари завјет, збирку црквених канона, световне законе и многе књиге.
Методије је морао много да путује: од Паноније до Моравске, одатле - до Рима, поново до Моравске, до Цариграда и поново до Моравске ... Разбојници су га путем напали у шуми, на мору су га захвателе олује, на ријекама се скоро утопио у дубоким ковитлацима. Али упркос искушењима, светац није напустио службу све до своје смрти 885. године. Сахрањен је у главном граду Велике Моравске, Велехраду. Опојали су га на словенском, грчком и латинском језику. Уочи смрти, Методије је одредио себи насљедника. Горазда Охридског - Славјанина, архиепископа, који је не само сачувао заоставштину Ћирила и Методија, већ је заједно са осталим ученицима свете браће учествовао у стварању ћирилице засноване на глагољици, коју данас користимо. 
Зашто је била потребна ћирилица ако је већ постојала глагољица? У ћирилици је стил слова веома сличан грчкој азбуци. А њу су тада сви знали - грчки је, како би сада рекли, био „језик међунационалне комуникације“, попут енглеског данас. Ћирилица је изгледала више познато и научници, трговци, принчеви и обични људи су је лакше схватали, иако су сва слова, сви звуци у њој пребачени из азбуке Ћирила и Методија - глагољице.
Сва писма настала послије Рођења Христовог нераскидиво су повезана са усвајањем хришћанства од стране народа. И Готи, Етиопљани и Словени добили су своје писмо и своје књижевне језике тек након крштења. Света браћа су схватила да је Христово учење упућено свим народима, а неписменим људима је тешко да проповиједају. Захваљујући Ћирилу и Методију, Словени су добили не само Јеванђеље и божанске службе на свом матерњем језику, већ и прилику да читају византијске књиге. 
Глагољица
Константинова азбука (обла глагољица-примједба преводиоца) првобитно је имала је 41 слово (касније је смањена на 30). Назив Глагољица можда је дошао од четвртог слова азбуке - „глагол“, што  би значило „ријеч“. „Глаголати“ - говорити.
Константин је смислио потпуно нову азбуку. Његова слова по свом облику била су идеална за проповијед, јер су била комбинација хришћанских елемената који симболизују хришћанско учење: крст - Христове муке, круг - Божанско савршенство, троугао - Света Тројица.
Глагољица је најдуже трајала у Хрватској. Посљедње штампано издање објављено је у Риму почетком прошлог вијека, међутим, слова су се мало промијенила у изгледу под утицајем готичких западних слова.
Ћирилица
Ћирилични алфабет - ћирилица - састављена је касније, након смрти свете браће, на основу глагољице по звучности и грчког писма по правопису. Вјерује се да су нову азбуку саставили Методијеви ученици који су уточиште пронашли у Бугарској након што су их власти протјерале из Велике Моравске.
Зашто је била потребна ћирилица и која је накнадно постала популарна, ако је већ постојала глагољица? Чињеница је да је ћирилица у правопису веома слична грчкој азбуци, која је тада била широко распрострањена. Богослужбене књиге преправљане су на грчком, па је Словенима било згодније и разумљивије писати сличном ћирилицом. Данас пишу ћирилицом у Бјелорусији, Бугарској, Србији, Сјеверној Македонији, Русији, Украјини, Киргистану, Монголији, Таџикистану, Абхазији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Јужној Осетији ... 
Аутор: ХАРПАЛЕВА Наталија/илустрације Галина Воронецкаја/ извор: фома.ру  /превео сајт вјеронаука.нет