 Крстоклона недјеља. Прошле недјеље, сам покушала да пребројим са колико приказивања крста сам се сусрела у неком простору храма: крст у рукама светаца, крст који крунише иконостас, крст на свештеничкој одежди, крст у књизи у рукама свеца на фресци, на икони Распећа Полагања Христа у гроб, крст у дуборезу и тако даље. Још пре Хришћанства крст је био један мистичан символ код многих народа. Само у хришћанству он је добио једно ново значење, символишући Исуса Христа и поставши сигуран знак људског спасења. Хришћани су избегавали осликавање крста пре цара Константина, нарочито не са Распетим Исусом на крсту, али то не значи да сам символ није тад постојао. Постоје древне незнабожачке карикатуре која представљају ништа друго него пародију на хришћанску слику Распећа. Једна таква карикатура је цртеж који је откривен у 19.веку на рушевинама Палатинске палате у Риму. Цртеж датира негде око 200. године. На њему је приказан човек са магарећом главом распет на крсту. Још једна особа је одсликана поред њега; он подиже руку, вероватно да се прекрсти. Такође постоји и натпис на лошем грчком језику: „Алексаменос служи свом богу“.  Крст је, такође, алегоријски одсликан као сидро или трозубац, као што се види на предметима нађеним током ископавања у Риму и Помпеји, и слово Х, као прво слово речи Χριστός и остатак крста у облику Х (crux decussatа), који је део светог монограма Христа (Хи-Ро). Тертулијан, Ориген и други сведоче о древном обичају клањања крсту почетком 3.века. Према Понтију, живописцу Св. Кипријана Картагинског, неки хришћани у 3.веку одсликали су крст чак и на својим челима, што им је олакшавало да буду примећени и да буду изложени мучењу током прогона. Постоји једна слика (на једном броду) људског лица са крстом на челу из средине 3.века. Речи аостола Павла „А ја, Боже сачувај, *да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету.“ (Гал 6, 14), и других апостола, сведоче да је крст и крсно знамење на самом почетку Хришћанске Цркве би не само један од символ, већ је служио као главна суштина Хришћанске вере, изражавајући своју праву суштину.  Хајде да се не стидимо да сведочимо о Распетом, и да одважно руком насликамо „крсни знак“ на челу и на свему: на хлебу који једемо; на шољама из којих пијемо; хајде да га насликамо кад излазимо; кад идемо у кревет и кад се будимо, кад смо на путу и кад се одмарамо. То је велика заштита дата сиромасима као дар и слабима без потешкоће. Св.Кирил Јерусалимски, 4.век Непознато је кад се тачно прва „реалистична“ слика распећа појавила: још постоје различита мишљења о овој теми. Најранија сачуване слике распећа потичу из четвртог и петог века, као што је минијатура Рабуловог јеванђеља, написана 586.године, која представља Христа распетог на Крсту обученог у хаљине без рукава; а са његове обе стране налаже се распети разбојници. Композиција укључује и слике Мајке Божје, Јована Богослова, светих жена, војника, једног који пробада Искупитељево ребро копљем и другог који му даје сунђер (*наквашен оцтом). Сунце и месец су на врху крст; детаљи пејзажа одсликани су у позадини. Постоји доста сличности између прве сачуване слике распећа и оних каснијих, чак и савремених, али такође постоје и значајне разлике. Тако, на раним иконама (палестинске, сиријске и кападокијске) одсликан је Спаситељ али не мртав, већ жив: његове очи су широм отворене, руке широко раширене и његово тело је постављено вертикално. Христос је приказан као човек који још није доживео смрт. Гледајући право испред себе, Он објављује своју победу над паклом и смрћу; штавише, Христос је приказан у стању молитве: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“ (Лк 23, 34). Распет Господ у смртном часу је одсликан на основу правила које постоји у православној иконографији: на Његовој десној страни налази се рана од копља која крвари, Његове очи су затворене, Његове руке благо висе, Његова глава је спуштена, али- за разлику од Западњачке иконографије- православне иконе су лишене екстремног, гломазног натурализма. Спаситељева смрт је приказана на православним иконама не као прости свршен чин (fait accompli), већ у директном складу са својим главним символима- дубок сан, који символише спокој. Такође, смрт је представљена као сан, што наглашава њену привремену природу, и према томе неизбежност Васкрсења. Иди од мене, ђаволе, или ћу те оборити Крстом пред којим се све тресе. Носићу Крст у својим припадницима; крст на свом путу; Крст у свом срцу; Крст је моја слава. Св. Григорије Богослов, 4.век Аутор: Дарија Чечко, Каталог добрих дјела За вјеронаука.нет превела: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ
|
