 Једна од потешкоћа у разумевању иконографске слике, нарочито на древним руским иконама, је посебан начин осликавања простора и предмета на њој. Многе ствари на икони изгледају смешно, неисправно, и неприродно за особу која није упозната са појмом обрнуте перспективе. То је у великој мери због чињенице да смо навикнути на линеарну перспективу, која је постала један од темеља ренесансне уметности, па ми једноставно не разумемо никакав други начин приказивања простора. Принцип конструкције обрнуте перспективе је у супротности са принципом директне (линеарне) перспективе: што је предмет даљи, он је већи. Док код „класичних“ паралелних линија цртањем паралелних линија оне се састају иза предмета, на хоризонту, код обрнуте перспективе оне се састају испред предмета, изнад плана слике, што ствара утисак да је тачка у којој се састају линије унутар гледаоца.
Коришћење обрнуте перспективе у иконографији значи преношење тачке присуства са гледаоца на саму икону. На пример, ако се продуже ногаре стола на Рубљејевој икони Пресвете Тројице, оне ће се састати управо тамо где гледалац стоји тако да ће га укључити у простор иконе. То појашњава израз да „ нисмо ми ти који гледамо икону већ икона гледа у нас“. Обрнута перспектива и њена својства се посебно је приказана на икони Оплакивање Христа. Предња страна иконе осликава ковчег са телом Христовим упокојеним у њему, умотаним у плаштаницу. Богородица прилепљена лицем уз Синовљево лице. Поред ње, Исусов омиљени ученик, апостол Јован Богослов, нагиње се ка Учитељу. Држећи подбрадак шаком, он, гледа у лице Исуса Христа у неисказивој жалости. Тужан призор се одвија усред иконографских брда у обрнутој перспективи: брда се зракасто разилазе „ ка унутра“. Обрнута перспектива има нарочито јак, запањујући ефекат овде: простор се одвија широко и дубоко, горе и доле са таквом необузданом снагом која се дешава пред особом која гледајући у икону пење се на космичку лествицу. Подигнуте руке Марије Магдалине чине се као да повезују место Светог Гроба са целим универзумом. Обрнута перспектива се највише уочава на предметима са равним ивицама : намештај, архитектура, или књиге. Погледајте на сто на икони апостола Матеја: видећете неколико страница истовремено, што би било немогуће видети ако гледате предмет на „познат“ начин. Други жив пример коришћења обрнуте перспективе на икони је Јеванђеље у рукама Спаситеља или свеца: све странице књиге су видљиве гледаоцу, свака у свом сопственом углу који није повезан са приказивањем других страна. Употреба таквих техника дозвољава иконописцу да развије слику символично одсликаног свеца, да га стави у центар пажње и да привуче око гледаоца на одређене детаље. Зашто се тај метод толико распрострањен у иконографији? Многи истраживачи су испитивали употребу обрнуте перспективе у сликању. Постоји чак и ненаучан поглед на то да је употреба обрнуте перспективе повезана са уметничким недостатком цртачких способности. Наравно да то није истина. Треба приметити да обрнута перспектива није извештачена за неку особу; људи једноставно то не примећују. Људи често виде најближи предмет у обрнутој перспективи. Свако има склоност да гледа и црта у обрнутој перспективи. Дечји цртежи су добар пример овога- деца цртају онако како виде, и код њих је обично присутна обрнута перспектива. Уопштено, увођење обрнуте перспективе не може се објаснити нити једним јединим разлогом. Погрешно је мишљење да је то једна ствар која је заступљена само у хришћанској уметности, где уметници сликају савршен свет у контрасту са овим „палим“ светом. Да бисмо побили ову тезу, постоје примери обрнуте перспективе у древној уметности (користили су се у етапним подешавањима) као и у Оријенталној уметности (Индија, Кина, Јапан, Персија). Такође, погрешно је размишљати да се иконе користе само у обрнутој перспективи: то уопште. Уопштено, нико се не сусреће са обрнутом перспективом на икони у свом најчистијем облику. Постоји увек уметничка синтеза разноразних система на иконама: постоји директна перспектива, поглед одозго, панорама, аксонометрија, обрнута перспективна сферична перспектива и тонална перспектива. На одређеним иконама ближи предмети су приказани већим од оних у позадини (иако би сви они могли бити одсликани помоћу обрнуте перспективе). Хајде да се присетимо бар Пресвете Тројице од Рубљова и слика Мамвријског храста, планине и архитектонске структуре у позадини. Са друге стране, погледајте икону Богојављења (Крштења Господњег), нарочито реку Јордан, која је приказана као ушћа две потока. Обале реке заједно стреме ка хоризонту. Слика Јордана директно користи директну линеарну перспективу, што не квари икону, већ је неприметно меша са остатком слике. Мишљење о. Павла Флоренског по овом питању је значајно. Он је веровао да да су византијски и стари руски уметници намерно користили обрнуту перспективу, јер им је то дозвољавало да јасније пренесу потпуну и дубоку поруку приче гледаоцу. Символизам, а не реализам, увек је био принцип код иконописања. Обрнута перспектива на иконама помаже да се одслика једна другачија реалност- она која је ван домета наших очију. Сасвим је уобичајено поредити иконе са погледом са прозора од горњег света на свет доле, а тај утисак се најбоље постиже обрнутом перспективом. Захваљујући обрнутој перспективи, простор на икони постаје широк, као да лебди или се одвија пред неком особом. За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ
|
