 Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије је седамдесет и осми познати епископ на подручју античког града Сирмијума и читаве римске провинције Паноније Секунде, последњи у низу архијереја који од апостолских времена Светих Епенета и Андроника шире реч Јеванђеља у области данашњег Срема. Архијереј који изражава тако дугу и древну традицију, свакако представља најистакнутијег становника Срема, који већ вековима траје као српско културно и духовно средиште. Значај овакве личности тим је већи, уколико на катедри славне дијецезе седи већ тридесет и седам година, и нарочито, уколико се за његову сретну и агилну управу нераскидиво везује величанствена обнова црквеног живота, који је био потпуно маргинализован и систематски урушаван, још од почетка Другог светског рата. Када је, 1986. године, из далеке Аустралије, епископ Василије дошао у Епархију сремску, фрушкогорске монашке обитељи лежале су оскрнављене, запуштене и напуштене, као самртници на одру, онако како су их оставили фашистички окупаторски војници, након дивљачких пустошења. Још од како му је глава први пут овенчана архијерејском митром, пре тачно 45 година, млади апостолски прејемник је разумео да је први задатак генерације архијереја, који су служили у тако специфичном времену, „поновно усправљање Лествица Јаковљевих које нас из палог света воде у Царство небеско“, односно свеобухватна обнова и темељна реконструкција девастираних српских светиња. Сада видљиви, слободно можемо написати, импресивни резултати таквих настојања сведоче о готово пола века љубави, жртве и посвећености који су нештедице уложени у овај велики подвиг.
Преосвећени Владика Василије (Васо Вадић) је рођен 10. децембра 1946. године у селу Опсјечко, у општини Челинац поред Бања Луке. Растао је као најмлађе десето дете Луке и Јованке Вадић, честитих православних хришћана, који су у души будућег архијереја још у најранијем детињству ударили чврст темељ постојане вере и потпуне љубави према Христовој Цркви. Ове врлине одиграће пресудну улогу у суочавању десетогодишњег дечака са великом трагедијом која је болно обележила овај део његовог живота. На Бадњи дан 1956. године после краће болести умире му отац и он постаје сироче о којем се старају мајка и старија браћа. По завршетку основне школе у родном месту, 1961. године, одлази у манастир Гомирје, у Горском Котару, где постаје искушеник. Азбуку монашког подвига учио је под веома оскудним материјалним условима у опустошеној и полуразрушеној светињи, коју су 1602. године подигли монаси манастира Крке. Код свог првог духовног оца, игумана Мирона (Мирића), остаје до 1964. године, када се уписује у Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки са благословом Епископа горњокарловачког Симеона (Злоковића). Следећи речи Светог апостола Павла „Опомињите се својих учитеља, који вам казиваше ријеч Божију… и угледајте се на вјеру њихову“ (Јев. 13,7) и сећајући се, неретко, доброг игумана Мирона, владика Василије у разговору посебно наглашава како он није имао високо богословско образовање, али је био искрено и до краја одан монашком завету, Православној Цркви и свом народу. У пријатној успомени задржао је и свог „дивног и доброг епископа Симеона“. Његов духовни развој у манастиру Крки, где ће провести наредних петнаест година, надзирао је тада игуман, ректор тамошње Богословије и каснији Митрополит дабробосански Николај (Мрђа). По одслуженом војном року, 20. децембра 1966. године, примио је монашки постриг у чину мале схиме од Епископа далматинског Стефана (Боце). О тадашњим горким и опасним искушењима Православне Цркве сведочи и податак да је монашење Василија (Вадића) било прво које је у манастиру Крки обављено након Другог светског рата. С временом, овде је прешао читаву лествицу монашких послушања и дужности. На Божић 1967. године у Шибенику је рукоположен у чин јерођакона, док је за протођакона, са правом ношења црвеног појаса, произведен на крају петог разреда Богословије коју је са одличним успехом завршио 1971. године. Епископ далматински Стефан препоручио је затим јерођакона Василија Светом Архијерејском Синоду и он одлази на Православни теолошки факултет Румунске Православне Цркве у Букурешту, где остаје пуне четири године. Све испите на овој високој образовној институцији полагао је на румунском језику. По завршетку студија вратио се у Крку где је постављен за суплента Богословије и где је, на Видовдан 1976. године, рукоположен за јеромонаха. Тамо је обављао одговорну васпитачку дужност и био предавач на предметима: Литургика, Латински језик и Библијска историја. Будући да је своју личност градио управо у овој православној светињи, нарочито се старао о редовном одржавању богослужења и поретку манастирског типика. У чин синђела унапређен је исте године, на Крстовдан. У складу са договором Англиканске Цркве и Српске Православне Цркве из 1973. године, Комитет Британског савета цркава стипендирао је овдашња свештена лица током једне или две године проведене на неком од енглеских колеџа или универзитета. Испуњавајући молбу даровитог синђела, Свети Архијерејски Синод послао га 1977. године је на последипломске студије у Оксфорд. Овде је, на пример, слушао и предавања чувеног професора Тимотија Вера, потоњег Митрополита диоклијског Калистоса, на предметима Историја хришћанске Цркве и Монашки живот. У Енглеској га затиче и избор за Епископа аустралијског и новозеландског на редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора 1978. године. Примивши неочекивану вест, опет се вратио у свој манастир, у којем је до хиротоније обављао уобичајена послушања „као и сваки други монах“. Наречење новоизабраног јерарха обавио је Патријарх српски Герман (Ђорић) 2. септембра 1978. године у присуству више архијереја, свештенства и мноштва верног народа. Наредног дана, са литијом је прешао из Патријаршијског двора у београдски Катедрални храм где је хиротонисан на светој архијерејској Литургији коју су служили Патријарх српски Герман и епископи жички Стефан (Боца) и врањски Доментијан (Павловић). Владика Василије је био на челу Епархије аустралијско-новозеландске пуних осам година (1978–1986), као њен други јерарх, после управе епископа Николаја (Мрђе). По приспећу у Аустралију, млади архипастир остаје погођен и тешко разочаран дубоком подељеношћу српске заједнице. Са неисцрпном енергијом и одлучном посвећеношћу својој мисији, он обилази и сабира наш народ расејан по непрегледном простору Аустралије, Новог Зеланда и Јужне Африке, поучава, саветује, организује црквено-школске општине око којих се окупљају верници, рукополаже младе свештенике и договара изградњу храмова и народних сала. Да би се некако супротставио даљем напредовању већ уврежене националне неслоге сазвао је Сабор српске омладине на којем су предавања држали најугледнији интелектуалци, теолози и архимандрити. Боравак епископа Василија у „предивној и пребогатој Аустралији“, где је уживао топло гостопримство, имао је за исход подизање манастира Светог Саве „из темеља“, као и нових храмова, сала и парохијских домова. Заједно са својим свештенством и малобројним монаштвом настојао је да успостави присне и пријатељске односе са свим помесним Православним Црквама, а поготово са Грчком Православном Црквом и њеним првојерархом, али и са представницима Англиканске Цркве и Римокатоличке Цркве. Прешао је хиљаде километара и присуствовао небројеним светковинама обилазећи своју паству и подсећајући их на веру њихових предака, народне обичаје и богату традицију. На тај начин енергично се супротстављао погубним асимилаторским процесима који су културни и национални идентитет осуђивали на потпуно ишчезнуће, „у мору протестантизма или заводљивој, духовној пустињи савремене цивилизације“. Одлуком Светог Архијерејског Сабора од 23. маја 1986. године епископ Василије је постављен за архијереја Епархије сремске са седиштем у Сремским Карловцима. У трон епископа сремских у Катедралном храму Светог оца Николаја уведен је 15. јуна 1986. године руком тадашњег администратора епархије, Епископа жичког Стефана, од ког је примио и монашки постриг у манастиру Крки и све остале хиротесије. Након радосног дочека који су му приредили његови нови епархиоти, Владика затиче опустошену дијецезу са зјапећим незбринутим ратним ранама. Долазак епископа Василија на чело Епархије сремске поклопио се са вртоглавом променом политичких околности које су готово пола века господариле људским судбинама на овим просторима. Након слома ригидног комунизма државни руководиоци почели су да воде много коректнији и добронамернији дијалог са представницима Православне Цркве. У наступајућој ери масовног буђења религиозности поново је постало могућно затражити новчану или неку другу помоћ потребну да би обесвећене хрпе камења обраслог коровом поново попримиле некадашњи сјај. Тако су опустели манастири свете Фрушке горе коначно дочекали свог митроносног неимара, обновитеља и задужбинара. За непуних десет година од његовог ступања у високи трон блажених карловачких архијереја Епископ сремски Василије, почевши од срушеног Шишатовца, успео је да оживи све монашке обитељи своје епархије. Заједно са Патријархом српским Германом у Шишатовцу је положио „Повељу о обнови фрушкогорских манастира“ 1987. године, молитвено најавивши њихову, у историји најобимнију и најзахтевнију, а у исто време и најбржу и најуспешнију, материјалну и духовну реконструкцију. Данас су сви ови манастири обновљени и уређени, а 2013. године почела је изградња и последњег ратног страдалника, манастира Бешенова. У исто време основана су и подигнута три нова манастира: Свете Петке у Беркасову, Светог Василија Острошког у Манђелосу и Светог апостола Марка у Новим Карловцима. Саградивши велелепни конак манастира Раковца као своју задужбину, епископ Василије се сврстао међу ктиторе фрушкогорских светиња. У двадесет сремских манастира, уз непрестани мукотрпни подвиг за спас рода српског, али и читавог човечанства, Богу се свакодневно моли двве стотине монашких лица, од којих је велику већину замонашио управо епископ Василије. Пре двадесет седам година у читавом Срему живело је укупно четрдесет и три монаха и монахиња. Заслугом владике Василија у Сремским Карловцима је основана Фабрика свећа и обновљена Српска манастирска штампарија. Очинском бригом оживљена је и карловачка Богословија Светог Арсенија Сремца, а у крило Цркве враћене су зграде Семинара, Стефанеума, Српског дома, Фабрике свећа и Црквене општине. Стари сјај добила су поново сва три карловачка храма, при чему је свакако највећи подухват представљала обнова Саборне цркве Светог оца Николаја. Епископ Василије је дочекао неке од највећих фрушкогорских светиња, мошти светих, које су након вишедеценијског изгнанства коначно враћене у вековна места свог почивања. Тако је у својој дугој и богатој каријери доживео надземаљску част да допрати мошти Светог цара Уроша до обновљеног манастира Јаска или да, бар на кратко време, положи земне остатке Светог кнеза Лазара у Врдник-Раваницу, одакле их је испратио у његову задужбину, манастир Раваницу код Ћуприје. Управо његовим залагањем и љубављу, у манастиру Беочину Свети Варнава Хвостански и Беочински проглашен је за исповедника вере, док су његове свете мошти извађене из мрачног гроба и предане народу Божјем на молитву и утеху. Због савесне управе над својом дијецезом, по упокојењу епископа Никанора (Иличића), од 1986. до 1988. године поверено му је администрирање удовом Епархијом бачком. Шест месеци администрирао је и Епархијом шабачко-ваљевском након упокојења епископа Јована (Велимировића) 1989. године. Заједно са Епископом бачким др Иринејем (Буловићем), 1991. године основао је нову, Епархију осечкопољску и барањску, издвојивши из свог владичанства два намесништва, Вуковарско и Осечко. Напослетку, најубедљивије сведочанство о личности овог заслужног православног архијереја могу представљати његови гестови дубоког хришћанског саосећања према несрећнима, слабима и немоћнима. Када су се, пред крај прошлог века, оне године када је грмело на Светога Саву колоне српског народа са свештенством – бежећи од погрома, олуја и бљесака у Српској Крајини – појавиле на сремачким друмовима, владика Василије широм им отвара врата своје душе, свога срца и дома, своје Цркве. Гледајући тај свој намучени, страдални народ и у Владичином оку, по речима многих сведока, заблистала је суза. Није постављао превише питања, прелазио је ћутке преко многих одговора и примио је око четрдесет свештеника са њиховим породицама, збринувши их на парохијама. Тих апокалиптичних дана и месеци, по црквеним општинама и парохијама прикупљене су тоне хране, одеће, обуће и других потрепштина, управо за оне којима је то било на корист и потребу. По речима Ловћенског Тајновидца, човек који довека живи „имао се рашта и родити“, а блистава сакрална здања широм дијецезе која му је поверена на старање, али и сва духовна деца коју је очинском љубављу чувао под својим омофором, недвосмислено сведоче да ће епископ Василије довека живети, управо кроз богате плодове пожртвованог рада и богоугодног дела. Извор: Православље, број 1355 |