Друга недјеља поста (пачиста): Свети Григорије Палама

​Ова недјеља првобитно је била посвећена светом Поликарпу Смирнском (23. фебруара). Након његовог прослављања 1368. године, друго сећање на  Светог Григорија Паламу (14. новембра) одређено је за Другу недјељу Великог поста као друга „Побједа православља“. Свети Григорије Палама, архиепископ солунски, рођен је 1296. године у Цариграду. Отац светог Григорија постао је истакнути великодостојник на двору Андроника II Палеолога (1282-1328), али је убрзо умро, а сам Андроник је учествовао у подизању и образовању дечака без оца. Обдарен финим способностима и великом марљивошћу, Григорије је савладао све предмете који су тада чинили целокупно учење средњовековног високог образовања. Цар се надао да ће се младић посветити чиновничком послу. Али Григорије, са непуних двадесет година, повукао се на Свету Гору 1316. године (други извори кажу 1318.год) и постао искушеник у манастиру Ватопед под вођством монашког старца Светог Никодима Ватопедског (11. јул). Тамо је примио монашки постриг и започео пут подвига. Годину дана касније, свети јеванђелист Јован Богослов појавио му се у виђењу и обећао му своју духовну заштиту. Мајка и сестре Григорија такође су примиле монаштво.
После смрти старца Никодима, Свети Григорије је провео осам година духовне борбе под вођством старца Никифора, а након његове смрти, Григорије је премештен у лавру Светог Атанасија (5. јула). Овде је служио у трапези, а затим постао црквени појац. Али после три године, преселио се у мали скит Глосију, тежећи већем степену духовног савршенства. Предстојатељ овог манастира почео је да подучава младића методи непрекидне молитве и умних активности, коју су монаси неговали, почев од великих пустињских подвижника четвртог века: Евагрија Понтијског и Светог Макарија Египатског (19. јануара).
Касније, у једанаестом веку, свети Симеон Нови Богослов (12. марта) пружио је детаљна упутства у умној активности за оне који се моле споља, а светогорски подвижници су то спровели у дело. Искусна употреба умне молитве (или молитве срца), која захтева самоћу и тишину, назива се „исихазам“ (од грчког: ησυχια  „исихија“ што значи смирење, тишина), а они који је упражњавају називали су се „исихасти“.
Током свог боравка у Глосији будући јерарх Григорије постао је потпуно прожет духом исихазма и усвојио га је као битан део свог живота. 1326. године, због претње турске најезде, он и браћа повукли су се у Солун, где је затим рукоположен у свети свештенички чин.
Свети Григорије је своје свештеничке дужности комбиновао са пустињачким животом. Пет дана у недељи провео би у тишини и молитви, а само у суботу и недељу излазио би међу свој народ. Богослужио је и држао беседе. За присутне у цркви, његово учење је често изазивало и ганутост и сузе. Понекад је посећивао богословске скупове школоване омладине у граду, на челу са будућим патријархом Исидором. Након што се вратио из посете Цариграду, пронашао је место погодно за усамљени живот у близини Солуна, у регији Верија. Убрзо је овде окупио малу заједницу осамљених монаха и водио је пет година.
1331. светац се повукао на Свету Гору и живео у самоћи у скиту Светог Саве, у близини Лавре Светог Атанасија. 1333. постављен је за игумана манастира Есфигмена у северном делу Свете Горе. Године 1336. светац се вратио у скит Светог Саве, где се посветио богословским делима, настављајући са тим до краја свог живота. 
1330-их година догодили су се значајни догађаји у животу Источне цркве који су Светог Григорија сврстали међу најзначајније васељенске апологете православља и донели му велики углед као учитеља исихазма.
Око 1330. године учени монах Варлам стигао је у Цариград из Калабрије, у Италији. Био је аутор расправа о логици и астрономији, вешт и оштроуман беседник, а добио је универзитетску столицу у главном граду и почео да износи дела Светог Дионисија Ареопагита (3. октобра), чија је „апофатичка“ („Негативна“, за разлику од „катафатичке“ или „позитивне“) теологија била подједнако призната и у Источној и у Западној цркви. Ускоро је Варлам отпутовао на Свету Гору, где се упознао са духовним животом исихаста. Рекавши да је немогуће спознати суштину Бога, он је умну молитву прогласио јеретичком заблудом. Путујући са Свете Горе у Солун, а одатле у Цариград, а касније поново у Солун, Варлам је ушао у спорове са монасима и покушао да демонстрира створену, материјалну природу светлости Тавора (тј. при Преображењу). Исмевао је учење монаха о методама молитве и о нествореној светлости коју су видели исихасти.
Свети Григорије је на молбу светогорскох монаха испрва одговорио усменим опоменама. Али видећи бескорисност таквих напора, он је своје богословске аргументе изнео у писаној форми. Тако су се појавиле „Тријаде у одбрану светих исихаста“ (1338). Пред 1340. годину су светогорски подвижници, уз помоћ свеца, саставили општи одговор на Варламове нападе, такозвани „Светогорски томос“. На Цариградском сабору 1341. године у цркви Свете Софије, свети Григорије Палама расправљао је са Варламом, усредсређујући се се на природу таворске светлости. 27. маја 1341. године Сабор је прихватио став светог Григорија Паламе, да се Бог, неприступачан у својој суштини, открива кроз своје енергије које су усмерене ка свету и које могу да се сагледају попут светлости Тавора, али која нису ни материјални ни створени. Учење Варлама било је осуђено као јерес, а он сам је био анатемисан и побегао у Калабрију.
Али спор између паламита и варламита још није био завршен. Овим последњим припадао је Варламов ученик, бугарски монах Акиндинос, а такође, и патријарх Јован XIV Калекос (1341-1347); цар Андроник III  Палеолог (1328-1341), такође, је био склон њиховом мишљењу. Акиндинос, чије име значи „онај који не наноси штету“, заправо је нанео велику штету својим јеретичким учењем. Акиндинос је написао низ трактата у којима је Светог Григорија и светогорске монахе прогласио кривим за изазивање црквених нереда. Светитељ је заузврат написао детаљно побијање Акиндиносових заблуда Патријарх је подржао Акиндиноса и назвао је Светог Григорија узроком свих нереда и узнемиравања у Цркви (1344) и послао га у затвор на четири године. 1347. године, када је Јована XIV на патријаршијском престолу заменио Исидор (1347-1349), свети Григорије Палама је ослобођен и постављен за архиепископа Солунског.
1351. године Сабор у Влахерни свечано је подржао правоверност његовог учења. Али становници Солуна нису одмах прихватили Светог Григорија и он је био приморан да живи у разним местима. На једном од својих путовања у Цариград, византијски брод је пао у руке Турака. Чак и у заточеништву, свети Григорије је проповедао хришћанским затвореницима, па чак и својим муслиманским отмичарима. Агарјани су били запањени мудрошћу његових речи. Неки од муслимана то нису могли поднети, па би га и претукли и убили да нису очекивали да ће за њега добити велику откупнину. Годину дана касније, свети Григорије је откупљен и враћен у Солун.
Свети Григорије је учинио многа чудеса у три године пре своје смрти, лечећи оне погођене болешћу. Уочи упокојења, свети Јован Златоусти појавио му се у виђењу. Речима „У висине! У висине! “ Свети Григорије Палама уснуо је у Господу 14. новембра 1359. године. Године 1368. проглашен је светим на цариградском сабору под патријархом Филотејем (1354-1355, 1364-1376), који је саставио Житије и службе светитељу.
За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /Извор: оца.орг

---

Зар не схваташ да људи који су сједињени са Богом и обожени, који на божански начин усмеравају свој поглед на њега, не виде као ми? Они, на чудесан начин, виде чулом које надилази свако чуло, и умом који надилази сваки ум, јер духовна сила прожима њихове људске способности и омогућује им да виде оно што је изнад нас.

— Григорије Палама, Тријаде у одбрану светих исихаста