У суботу, 16. марта 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког, осветио је темеље гробљанског храма у част Светог пророка Илије, у Горњој Слатини у намјесништву Лакташком.Част кума освећених темеља припала је г. Зорану Станивуковићу из Слатине. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

​Његово Високопреосвештенство Митрополит преспанско-пелагонски и администратор аустралијско-новозеландски г. Петар гостовао је у емисији „Студио 10“ на ТВ 24. Одговарајући на питања новинара дао је објашњења о неколико актуелних питања везаних за Македонску православну цркву – Охридску архиепископију, посебно у вези са одлуком о формирању комисије за проучавање статуса Православна црква у Украјини, која је добила томос о аутокефалности од Цариградске патријаршије, а иста комисија ће проучавати и проблем именовања Македонске цркве са хеленофонским црквама. 
Што се тиче украјинског црквеног питања, митрополит Петар је изјавио да украјинско црквено питање треба проучити у потпуности, јер је увјерен да неко од свештенства, па чак и неки од архијереја наше цркве, не знају цио процес. „Прије су биле три цркве, а сада су четири“, односно давањем томоса Цариградске патријаршије „проблем не само да није ријешен, већ се додатно закомпликовао“ – каже Његово Преосвештенство. 
Митрополит Петар је рекао да је „Приликом првог салуживања са цариградским патријархом г. Вартоломејем, на Духове 2022. године, Македонска православна црква – охридска архиепископија затражила је да на тој литургији не буде представника Православне цркве у Украјини, ни по хиротонији, ни по хиротезији, а до тада се признање те цркве никада није помињало. као услов“. Такође, митрополит Петар је нагласио да је неопходно стати на крај ноторним лажима које се промовишу у македонској јавности, да је добијање томоса од Цариградске патријаршије безусловно. Постоји званичан документ у којем су написана три услова: Наша црква треба да се зове искључиво Охридска црква. Име изведено од именице „Македонија“ се не смије користити чак ни у комуникацији са другим помјесним црквама које нас признају као Македонску православну цркву. Дјелатност наше цркве треба да се ограничи само на територију Републике Сјеверне Македоније, што значи одустајање од дијаспоре.
Он је упутио апел Његовој СвеСветости Патријарху Вартоломеју да комуникација са нашом црквом иде званичним каналом комуникације, односно преко одговарајућих комисија двије цркве, а не преко манастира Бигор и епископа Партенија. Правила се морају поштовати, комуникација мора да иде преко комисије, а не преко владике Партенија који им обећава нешто што не може да прође“, каже митрополит Петар. 
„Ако Цариградска патријаршија жели да нам да томос, а ја желим да нам да томос што прије, али то треба да буде без услова, иначе такав томос за нас не би био прихватљив“ – изричито изјављује митрополит Петар. „Треба истаћи да то не може да прихвати свештенство, епископи и вјерници наше цркве, сви смо се за то изјаснили у пуном саставу Синода, укључујући и епископе из бивше ПОА. Јединствен, једнодушан и једногласан је став о којем се расправљало на три сједнице, да се не одричемо имена Македонска православна црква, једино што дозвољавамо је двострука формула.“
Раније је речено да можемо интерно да користимо назив Македонска православна црква“, подсјећа митрополит.
Што се тиче дијаспоре, митрополит Петар каже: „Дијаспора је наша, ми смо је створили. Дијаспора је обиљежје аутокефалне православне цркве. Када је у питању дијаспора, наше македонске цркве, ми смо већ више у дијаспори него у матици. Из тих разлога не смијемо да одустанемо од дијаспоре, јер како се ствари одвијају бићемо ¼ у матици, а ¾ у дијаспори. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања литургија.мк

У петак 15. марта 2024. године, у просторијама административног центра Епархије бањалучке амбасадор Руске Федерације у Сарајеву г. Игор Калабухов уручио је Његовом Преосвештенству Епископу бањалучком господину Јефрему високо одликовање Руске Федерације Орден пријатељства. Обраћајући се Епископу Јефрему поздравним словом, амбасадор Калабухов је нагласио да је ово високо одликовање награда за вишедеценијски допринос Епископа Јефрема у изграђивању пријатељства руског и српског народа, као и за усрдно старање на пољу очувања духовног јединства двају народа. Овој свечаности присуствовали су предсједник Републике Српске г. Милорад Додик, предсједник Народне скупштине Републике Српске г. Ненад Стевандић, министар за научнотехнолошки развој и високо образовање у Влади Републике Српске г. Жељко Будимир, викарни Епископ марчански г. Сава, градоначелник Града Бањалуке г. Драшко Станивуковић, као и други сарадници и пријатељи Епархије бањалучке. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

Првојерарх Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх Порфирије, допутовао је 15. марта 2024. године у Москву да присуствује молитвеном испраћају и сахрани викарног Епископа Патријарха српског при Руској Православној Цркви, и старешини храма Апостола Петра и Павла на подворју у Москви епископа моравичког Антонија. Владика Антоније се упокојио у Господу 11. марта. На аеродрому Внуково Његову Светост Патријарха српског Господина Порфирија дочекали су председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије Високопреосвећени Митрополит волоколамски Антоније, саветник Патријарха московског и све Русије протојереј Николај Балашов, заменик председавајућег ДЕЦР протојереј Игор Јакимчук, начелник протоколарног сектора ДЕЦР игуман Теофан (Лукјанов) клирик подворја Српске цркве у Москви, архимандрит Александар (Котов), сабрат Епископа Антонија, клирик шабачке Епархије Српске Православне Цркве, протојереј Милан Пантелић, службеник Секретаријата за међуправославне односе Српске Православе Цркве. ДЕЦР Анреј Јуревич Хошев. Међу онима који су дочекали Патријарха Порфирија био је и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији Момчило Бабић. У пратњи Патријарха Порфирија били су и преосвећена господа епископи: бачки Иринеј, горњокарловачки Герасим, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан, јегарски Нектарије, топлички Петар, протојереј Ђорђе Стојисављевић, ђакон Драган Радић, ђакон Мирослав Николић, ипођакон Дејан Накић и ипођакон Владимир Јелић. У суботу, 16. марта, Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил и Његова Светост Патријарх српски Порфирије служиће Свету Литургију и опело новопрестављеном епископу Антонију у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви. Света Литургија ће почети у 10 часова. ИЗВОР: Тв Храм и МОСКОВСКА ПАТРИЈАРШИЈА

"Дани патријарха Павла" у Чачку, Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену
9. "Дани патријарха Павла" у Чачку
9. Дрворезбарска колонија „Крст патријарха Павла“ 
Јавни позив за учешће на дрворезбарској колонији „Крст патријарха Павла“
“Дани патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену, у сарадњи са Епархијом жичком, покровитељом манифестације градом Чачком у организацији удружења „Павле – живот по Јеванђељу“, објављују јавни позив за учешће на деветој дрворезбарској колонији „Крст патријарха Павла“. Позивају се сви који се баве дрворезом да учествују на деветој колонији „Крст патријарха Павла“. Дрворезбарска колонија се организује у част дела патријарха Павла. Дрворезбарска колонија је основни садржај манифестације "Дани патријарха Павла".
Потребно је ручно изрезбарити дрвени крст и доставити га до 31. августа 2024. године на адресу „Дани патријарха Павла“, Кнеза Васе Поповића 14/5, 32000 Чачак. Вашу намеру учешћа на колонији доставите организатору до 30. јуна 2024. године на електронску адресу [email protected]. Стручни жири ће оценити приспеле радове и одабрати најлепши крст чији аутор добија главну новчану награду и плакету, а остали учесници новчану награду и захвалницу. Висина крста је највише 33 цм (укључујући и постамент уколико је крст са постаментом).
На свечаности, сабору, у манастиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи, на Дан Воздвижења Часног Крста (Крстовдан), 27. септембра 2024. године, после Свете Литургије ће се на свечаности, уз изложбу крстова и беседе о делу патријарха Павла, доделити награда и плакета за најлепши крст и награде и захвалнице осталим учесницима колоније. Свечаност прати и појање хора.
Радови, ручно резбарени крстови, се трајно чувају, од прве колоније која је одржана 2016. године. Награђени и најлепши крстови се јавности представљају изложбама које ће се организовати где за то постоји интересовање, широм васељене. Удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ као организатор Манифестације ће, у сарадњи са градом Чачком од крстова Колоније и портрета патријарха Павла, како је и наговештено, приредити сталну поставку у Чачку када град Чачак обезбеди адекватан простор.
Изрезбарите и принесите и Ви крст у знак поштовања према лику и делу патријарха Павла који ћемо заједно узнети њему у част, на свечаности, 27. септембра 2024. године у манстиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи код Чачка.
Будите и ви део приче која промовише највеће вредности овоземаљског живота, живот по Јеванђељу, угледањем на патријарха Павла!
Детаљније прочитајте на сајту https://danipatrijarhapavla.rs/ (Најаве и Јавни позиви).

Ако отворимо Библију, видјећемо да се једна од књига зове необичном именом „Псалми Давидови“. Она се састоји од прелијепих пјесама којима се људи диве хиљадама година. Њих их је саставио ... прави цар! Био је славан и велики. Али ако би га неко видио као дјечака, тешко би могао да замисли да је ријеч о будућем моћном владару. Чак ни његова породица није вјеровала у то...
Неочекивани гост
Било је то давно, давно. Прије више од три хиљаде година! У граду Витлејему – баш оном у којем ће се касније родити Господ Исус Христос – живио је пастир Јесеј. А онда је једног дана у његову кућу дошао необичан човјек. Изгледао је као мудри старац. Гост је са прага рекао: Покажи ми своје синове!
Јесеј је био изненађен овим захтјевом. Имао је много синова, сви су били пастири, помагали су оцу, и чували су стада оваца и коза. Али зашто би их гост гледао?
„Један од њих је богоизабрани цар нашег народа“, објавио је гост. Јесеј је био још више изненађен! Али он се није усудио да не послуша и извео је свог најстаријег сина. Био је висок и веома лијеп човјек. Ко, ако не он, би требао да буде изабраник Божији?
Али посјетилац је одмахнуо главом.
Не, њега Бог није изабрао!
Затим је Jesej показао другог сина госту. Затим – трећeg. Четвртog ... Седам синова поставио је отац испред себе, али сваки пут је чуо:
„Њега Господ није изабрао!
На крају је гост упитао:
Јесу ли ово сви твоји синови?
- Има један млађи. Он чува овце...” Јесеј је невољно одговорио.
Браћа су се смијала. На крају крајева, најмлађи - Давид - још увијек је био дјечак. Низак растом, крхак, црвенокос - дјечака у породици нису схватали озбиљно. Па како би он могао бити цар!
Али гост је строго наредио:
- Доведите ми га!
Када су Давида довели, старац га погледа, извади посуду од рога и напуњену мирисним уљем, и изли ово уље на младићево чело.
Сви су стајали зачуђени: схватили су какав је обред управо извршио. Мирисним уљем, у њиховом народу, помазиван би био човјек када битребао да буде ... уздигнут на царски престо! Но случајни пролазник није могао да изврши такав обред. Њихов неочекивани гост није био такав. Испоставило се да је тог дана у њихову кућу дошао сам Самуило! Он је био мудар човјек, један од људи који су се тада звали „судије“ и који су одлучивали о пословима јеврејског народа. Био је и велики пророк. Господ је директно говорио Самуилу, откривао му своју вољу. А Самуило ју је онда преносио људима. Само овог пута није било јасно шта је пророк хтио да каже Јесеју и његовим синовима. Зашто? Да, јер су Јевреји у то вријеме већ имали цара. Звао се Саул. Био је жив и здрав, народ га је поштовао и нико није размишљао о његовој замјени.
Али оно што је Бог откривао пророцима нису увијек видјели обични људи! Дакле, Јесејева породица није знала да се Бог окренуо од Саула – уосталом,цар је одлучио да сада може владати народом по својој вољи, преставши је да слуша пророка Самуила, који је објављивао вољу Господњу. А онда је Бог рекао Самуилу да пронађе новог владара за Јевреје. Зато је пророк дошао у кућу у којој је живио Давид.
Како је Давид поступио?
Шта је Давид урадио када га је Самуило помазао за цара? Можда се страшно обрадовао и одмах је одјурио код цара Саула? Рекао је: „Хајде, дај ми круну и престо, и одлази! Бог ме је изабрао и сада сам ја нови цар!“ Не, Давид није. Он је... наставио да чува овце. Али зашто?
Давид је био кротак, скроман, љубазан младић, волио је Бога, увијек је испуњавао Његову вољу и веома поштовао свог цара, не усуђујући се ни да помисли да ће заузети његов престо.

​Давид и Голијат
У то вријеме, Саулова војска је била у рату са ратоборним народом – Филистејцима. А сада су се двије војске – филистејска и јеврејска – спремале за одлучујућу битку.
Прије почетка битке из непријатељске војске изашао је ратник. Звао се Голијат. Био је то прави џин од три метра висине! Ако би један одрасли човјек стао на рамена другог, то би била висина Голијатова. Ратник је носио оклоп тежине одраслог човјека! Један врх његовог копља био је тежак око седам килограма – као велика лубеница! И тако страшни разбојник изађе из редова Филистејаца и поче викати страшним гласом на војску Израиљску и говораше им: „што сте изашли уврставши се? нијесам ли ја Филистејин а ви слуге Саулове? изаберите једнога између себе, па нека изађе к мени. Ако ме надјача и погуби ме, ми ћемо вам бити слуге; ако ли ја њега надјачам и погубим га, онда ћете ви бити нама слуге, и служићете нам.“.
А кад Саул и сав Израиљ чуше шта рече Филистејин, препадоше се и уплашише се врло. Нико из Саулове војске није одговорио Голијату. Џин се нацерио и чекао, али ратници су ћутали, погнутих глава. Сви су разумјели да ићи против Голијата значи не само уништити самог себе, већ и наношење срамоте читавој својој породици, и осуђивање читавог народа на робовски живот.
Слиједећи Голијата, сви Филистејци су се већ смијали Јеврејима зато што се нико није смио усудити да се бори са њиховим борцем? 
Четрдесет дана Голијат је чекао достојног противника. Сваким даном постајао је све арогантнији. Заједно са Филистејцима исмијевао је и Јевреје и њихову вјеру. На крају крајева, Филистејци су били пагани: вјеровали су да има много богова, а нису вјеровали у једног Бога, укао што су то вјеровали Јевреји. Филистејци су понижавали непријатељске војнике, покушавајући да их што више наљуте...
Једног дана, Голијат је поново изашао пред Јевреје и изазвао их, увјерен да ни данас у њиховој војсци неће бити микога ко би се борио са њим. Али одједном се зачу глас:
- Борићу се с тобом!
Ратници са обје стране су се изненађено погледали: Ко је тај ко се усудио да одговори диву? Јевреји су се раздвојили и иступио је... Давид!
Али откуд он овдје? тај младић није учествовао у бици. Испоставило се да га је отац Јесеј послао његовој браћи која су била у Сауловој војсци да им однесе храну рекавши му: „узми сада за браћу своју ефу овога прженога жита и овијех десет хљебова, и однеси брже у око браћи својој“. Браћа су опколила млађег. Намрштени, почеше да га ћуткају:
— Куда ћеш ти, слабићу! Иди кући својим овцама!
Цар Саул такође није био задовољан храброшћу свог омиљеног пјевача:
„Не можеш ти ићи на Филистејина да се бијеш с њим, јер си ти дијете а он је војник од младости своје“.
„А Давид рече Саулу: слуга је твој пасао овце оца својега; па кад дође лав или медвјед и однесе овцу из стада, ја потрчах за њим, и ударих га и отех му из чељусти; и кад би скочио на ме, ухватих га за грло, те га бих и убих. И лава и медвједа убијао је твој слуга, па ће и тај Филистејин необрезани проћи као они; јер осрамоти војску Бога живога“ — узвикну младић храбро.
Цар је био изненађен, али ... се сложио:
„Иди, и Господ нека буде с тобом“.  И Саул даде Давиду своје оружје, и метну му на главу капу своју од мједи и метну оклоп на њ.
- Не, не треба ми. Нисам навикао да ходам у оклопу. Боже чувај ме!
Давид је отрчао до реке, одабрао пет округлих каменова, ставио их у пастирску торбу. Са њим су били његов штап и праћка. Тако је, готово ненаоружан, дјечак изашао на дива. У њему није било страха ни сумње.
Голијат, видјећи Давида са штапом, поче му се  подсмјехивати:
"Е да ли сам ја псето, те идеш на ме са штапом? И проклињаше Филистејин Давида боговима својим“.
Филистејци су му се ругали: шта може овај младић са моћним ратником? Али Давид повика Голијату:
„Ти идеш на ме с мачем и с копљем и са штитом; а ја идем на те у име Господа над војскама, Бога војске Израиљеве, којега си ружио“… И знаће сав овај збор да Господ не спасава мачем ни копљем, јер је рат Господњи, зато ће вас дати нама у руке!“
Голијат, још церећи се, полако приђе Давиду. Давид му одједном појури у сусрет, брзо стави руку у торбу, извади камен и стави га у праћку и свом снагом је баци је из праћке у дива! Покрет за пастира био је познат: колико пута је и он бацао камење на предаторе који су се прикрадали његовом стаду!
Камен је погодио Голијата право у чело. И уђе му камен у чело, те паде ничице на земљу. Давид је притрчао Голијату, извукао мач из корица свог противника и одсјекао му главу. Побједа!
А Филистеји кад видјеше гдје погибе јунак њихов побјегоше. Давид се, прославивши Бога, појавио пред Саулом, држећи у рукама главу убијеног дива. Цар се толико обрадовао те постави Давида за момандира над војницима. Саулова војска, славећи побједу, кренула је кући.
Сумњичави Саул
А кад се враћаху излазише жене из свакога града Израиљева пјевајући и играјући на сусрет цару Саулу, с бубњима и с весељем и гуслама. 
„Саул је побио хиљаде, а Давид је побио десетине хиљада!
Каква увреда за цара Саула! Он, велики ратник и побједник, мање је цијењен од обичног пастира! И тада је Саул почео да сумња: да ли то Давид циља на његов царски престо?
Од тада је цар постао веома опрезан према младом команданту. Завист и сумњичавост владара појачали су његову болест. Једном је, у налету бијеса, цар чак и бацио копље на Давида! Али Дух Божији био је уз младића, и он је успио да избјегне смрт.
Саул се уплашио Давида. Да га не би гледао поред себе, цар је склонио младића од себе, поставивши га за тисућника. Давид је сада имао цијелу војску под својом командом — хиљаду људи! И на овој позицији, младић се показао као прави херој. Цар је слао Давида у најопасније походе против Филистејаца, желећи да га елиминише. Но Давид се увијек враћао са побједом. Народ је све више волио Давида, а Саул је постајао све љубоморнији. Сада је већ желио смрт свог бившег миљеника!
Скут од царског плашта
Поново пославши Давида у рат, цар Саул је обећао:
„Донеси ми главе стотину Филистејаца, па ћу ти дати руку своје кћери!“
Саул је мислио да ће Давид погинути у борби, али се он поново вратио са побједом, побиједивши не стотину, већ хиљаду Филистејаца! Цару није преостало ништа друго него да своју кћерку Михалу да за омраженог „срећника” која је вољела је Давида. Саулов син, Јонатан, такође се љубазно опходио према њему. Постао је Давидов одан пријатељ и често га је бранио од очевог гњева, покушавајући да докаже да младић није његов непријатељ. Али Саул је био немилосрдан,Ццар је имао је циљ да убије Давида!
Давид је морао да се сакрије од гњева владаревог. Побјегао је из палате и дуго лутао, лутао. Саул га је гонио по планинама и пустињама, селима и пећинама... Давид је око себе окупљао храбре ратнике. Прогањан од стране цара, успио је да служи свом родном народу: да се бори против Филистејаца.
Једног дана Саул је отишао у пећину у којој се Давид у то вријеме скривао са неколико војника. Саул у мраку није примијетио непријатеље, скинуо је плашт. Давидови сапутници су се радовали:
- Каква прилика! шапутали су Давиду. — Ухватићемо Саула, вођо! И хајде да га убијемо!
Али Давид је одговорио:
Господ ми то не дозвољава. Саул је мој господар. Не могу и не желим да га убијем.
Умјесто тога, Давид је пажљиво одсјекао скут Сауловог плашта.
Када је цар изашао из пећине и удаљио се од ње, Давид га је позвао. Поклонио се до земље, показао комад плашта и рекао:
„Ево, оче мој, ево види скут од плашта својега у мојој руци; отсјекох скут од плашта твојега, а тебе не убих; познај и види да нема зла ни неправде у руци мојој, и да ти нијесам згријешио; а ти вребаш душу моју да је узмеш. Господ нека суди између мене и тебе, и нека ме освети од тебе; али рука се моја неће подигнути на те".
Саул је био дубоко дирнут ријечима човјека којег је прогонио. Са сузама се цар вратио у престоницу, а Давид је наставио да лута по пустињи.
Али Саул се није дуго сјећао Давидове племенитости. Убрзо, пошто је сазнао да симпатизери настављају да хрле код Давида, цар је поново почео да га лови. И још једном је Саул покушао да убије Давида, и опет је његов план био осујећен. Више пута је живот самог Саула био у рукама Давида, али он никада није дотакао свог прогонитеља, већ се увијек повлачио од њега. Коначно, дошао је дан када су и сам цар Саул и његов син Јонатан погинули у жестокој борби са Филистејцима. Када су Давиду испричали о њиховој смрти, био је веома тужан због свог владара, не сјећајући се ни зла ни прогона.
Нови цар
И тако је народ са весељем уздигао Давида на царски престо – управо оног којег је пророк Самуило давно помазао за цара.
Славна и велика беше владавина Давидова! Трајала је четрдесет година! Давид је извојевао побједе, умножио земље за свој народ, уредио села и градове... Заузео је једну тврђаву и око ње основао велики град, чинећи га престоницом своје државе. Шта је био овај град? Његово име Јерусалим познато је и поштовано широм свијета до данас као мјесто најважнијих догађаја у историји човјечанства!
Давид је у Јерусалим пренио највећу светињу јеврејског народа – Ковчег завјета (Завјетни ковчег). Ковчег је велики сандук у којем су се чувале таблице, односно камене плоче са Божијим заповијестима. На њима је било исписано Десет Божијих заповијести које је Бог дао пророку Мојсију на гори Синај. За ковчег Давид је наредио да се начини скинија - посебан шатор. И размишљао је да временом сагради велики храм у којем би се чувале светиње и узносиле молитве Богу. Прелијепи Храм у Јерусалиму саградиће Давидов син, мудри цар Соломон.

У организацији Српске Православна Цркве и Матице српске 14. марта 2024. године у Народној библиотеци Србије одржан је научни скуп „Правни аспекти и последице Закона о родној равноправности“ који се бавио правним аспектима и последицама примене Закона. У име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, присутнима се обратио Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион, викар Патријарха српског, који је прочитао поздравно писмо. Поздравну реч упутио је и проф. др Драган Станић, председник Матице српске. Научном скупу присуствовали су и Преосвећена господа викарни Епископи хвостански Алексеј и липљански Доситеј, архимандрит Василије (Костић), као и бројно свештенство. ИЗВОР: TВ ХРАМ

Дана 12. марта 2024. године, на свом засиједању Свети синод Руске православне цркве, под предсједавањем Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила,  донио је одлуку о канонизацији пет нових светитеља.
Саслушавши молбу Његовог Високопреосвештенства архиепископа одинцовског Томе, Свети Синод РПЦ одлучио је да се име мирјанке Надежде Васиљевне Семенове унесе у Сабор новомученика и исповједника Руске православне цркве и Сабор свих Светих Московских, преноси Патриарцхиа.ру. Прогоњена је због своје православне вјере и умрла је као исповједник у совјетском радном логору. Као датум њеног празновања установљен је дан њене смрти: 25. април/8. мај. Уколико се нађу њени остаци, они ће се поштовати као свете мошти.
Такође, саслушавши молбу Његовог Високопреосвештенства митрополита вологдског Саве, Синод је канонизовао јеромонахе Сергеја и Аврамија, схимонаха Јефрема и искушеника Василија из Светотројичко-Благовештенског Синозерског манастира за локално поштовање као свете мученике (†1612). Њихов празник је установљен 20. марта/2. априла. Уколико се нађу њихови посмртни остаци, поштоваће се као свете мошти. Монаси-мученици су уврштени у Сабор свих Светих Вологдских.

Дана 13. марта 2024. године, у 78. години живота, након дужег лијечења у Војномедицинској академији у Софији, уснуо је у Господу Патријарх бугарски и Митрополит софијски г. Неофит. Патријарх Неофит је посљедњих година био лошег здравља. Он је у септембру, а накот тога опет и у новембру, примљен у болницу због проблема са плућном болешћу.
Патријарх Неофит (крштено име Симеон Николов Димитров) рођен је 15. октобра 1945. године у Софији. Након завршене основне школе 1959. године уписује Софијску богословску семинарију у манастиру Черепишу коју завршава 1965. године. Дипломирао је 1971. на софијској Богословској академији, а касније је извесно време провео на Московској духовној академији. У Тројанском манастиру замонашен је 3. августа 1975. године добивши име Неофит, у присуству тадашњег Патријарха бугарског Максима. Наредне године је рукоположен за јерођакона и јеромонаха у цркви Свете Недеље у Софији. Од 1975. године дириговао је црквеним хором у Софији, а 1977. године делује као наставник црквеног појања на Богословској академији. Произведен је за архимандрита 1977. године у цркви Свете Недеље. Године 1989. изабран је ректора Богословске академије у Софији, а 1991. године и за првог декана обновљеног Богословског факултета при Софијском универзитету, када је тај факултет, иначе основан 1923. године, поново враћен у састав државног Универзитета. Касније је био и главни секретар Светог Синода. За архијереја изабран 1994. године и постављен за Митрополита доростолског и червенског. Када је Црквено-народни сабор одлучио да подели ту епархију 2001. године, постао је Митрополит русенски. На засиједању Светог Архијерејског Сабора 24. фебруара 2013. године изабран је за Патријарха Бугарске Православне Цркве. Вечнаја памјат!

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је упутио поводом блаженог упокојења Патријарха бугарског Неофита изјаву саучешћа следеће садржине:Ц
Примивши вест о упокојењу у Христу вољеног Нам брата, блажене успомене патријарха Неофита, веома смо ожалошћени, али не предајемо се туговању као они који немају наде (ср. 1. Сол 4, 13), имајући непоколебиву веру у васкрсење. У име архијереја, свештенства, монаштва и верног народа Српске Православне Цркве, као и у своје лично име, Светом Синоду, клиру и свом благоверном народу сестринске Бугарске Православне Цркве изражавамо саучешће поводом уснућа овог великог првојерарха.
Животни пут блаженопочившег патријарха Неофита, испуњен молитвеним славословљима Свемогућем Богу, био је својеврсно правило вере у свакодневици заједничких нам духовних и друштвених изазова. Као христољубиви и христоносни првосвештеник мудро је управљао бродом поверене му помесне Цркве Бугарске, у нади да ће се овај немирни свет коначно дати привести мирној луци Царства Божјег. Због тога његово упокојење сматрамо великим губитком не само за Бугарску Цркву, већ и за цело Православље. Очинска љубав и човекољубље који су одликовали патријарха Неофита уверава Нас да ће они који су га познавали, мада опхрвани тугом, узвратити молитвама за покој његове душе. Њиховим молитвама у овај тужни дан и Црква Српска придодаје своје.
Господ наш Исус Христос, Васкрсење и Живот (Јн 11, 25), нека упокоји душу новопрестављеног служитеља Свога Неофита патријарха у насељима праведних, где нема болести, ни туге, ни уздаха, већ где је живот бесконачни и где светлост истинита већ сија (1. Јн 2, 8). Нека је сећање на њега вечно и блажено!
Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Порфирије
***
Посмртни остаци блаженопочившег Патријарха бугарског и Митрополита софијског Неофита изложени су на поклоњење у Патријаршијском саборном храму Светог Александра Невског, гдје ће 16. марта 2024. године, са почетком у 9,30 часова бити служена света заупокојена Литургија са опелом. Послије богослужења, тијело блаженопочившег Патријарха биће пренесено у Саборни храм Свете Недеље, гдје ће бити обављен чин сахране. У име Српске Православне Цркве, у светој Литургији и опелу молитвено учешће ће узети преосвећена господа епископи тимочки Иларион и нишки Арсеније.

Приближавајући се почетку Васкршњег поста, ђакон Вељко Станојевић је и ове године покренуо акцију прикупљања школског прибора за ђаке ОШ ''Свети Сава'' у Зворнику и ПО школе ''Липље'' у којима предаје Православну вјеронауку.
Акција је намјењена дјеци из вишечланих породица и чији родитељи нису запослени. На радост свих, све је више младих људи спремно да помогне и учествује у добротворним акцијама те јеовај пут обезбијеђено 23 ранца напуњена школским прибором за ученике од 2. до 8. разреда.
Помолимо се Господу да нам у будућим временима подари могућности и снаге да обрадујемо некога.
Хвала свим људима добре воље и Бог да им врати у радости, напретку и здрављу.

Обавештавамо јавност и верни народ да се 11. марта 2024. године у Москви упокојио Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског и старешина Подворја Српске Православне Цркве у Москви. Царство му небеско и вечан спомен! Датум и време сахране биће накнадно објављени. 
Епископ Антоније рођен је 23. јула 1970. године, на празник Преподобног Антонија Кијево-печерског, у Ваљеву од оца Радована и мајке Јелке (рођ. Милићевић). Основну школу је завршио у Причевићу код Ваљева, после чега уписује Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки, коју успешно завршава 1991. године. Као ученика богословије 23. септембра 1989. године у манастиру Крки у чин мале схиме замонашио га је Епископ жички Стефан, који га је и рукополжио у чин јерођакона 10. децембра 1989. године у манастиру Жичи, а чин јеромонаха 5. јануара 1991. године такође у манастиру Жичи. На предлог Епископа жичког Стефана, а по благослову Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, јеромонах Антоније је 1992. године уписао Московску духовну академију у Свето Тројице-Сергијевој лаври (Сергијев Посад). Дипломирао је академске 1995/96. године. Са одличним успехом одбранио је и кандидатску дисертацију (катедра за Историју помесних Цркава) на тему „История Сербской Православной Церкви с 1945 по 1995 годы“. Као најбољи студент у генерацији био је и стипендиста Московске духовне академије. Одлуком Научног савета Московске духовне академије 31. маја 1996. године јеромонаху Антонију је додељено научно звање кандидата богословских наука Московског универзитета.
По повратку из Русије 1996. године, унапређен је у чин синђела и постављен за намесника и благајника манастира Студенице, одакле је касније прешао у Митрополију дабробосанску и примљен за сабрата манастира Добруна. На предлог Митрополита дабробосанског Николаја, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је поставио синђела Антонија 2000. године за професора Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи. Исте године предавао је и на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву. Истовремено је обављао дужност старешине Саборне цркве у Сарајеву, где бива унапређен у чин протосинђела на Божић 2001. године. На предлог Патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод је изабрао 2002. године протосинђела Антонија за старешину Подворја Српске Православне Цркве у Москви. На основу одлуке Светог Архијерејског Синода, митрополит Николај 17. марта 2002. године у капели Духовне академије Светог Василија Острошког у Фочи произвео протосинђела Антонија у чин архимандрита. На предлог Патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању 2006. године изабрао је архимандрита Антонија за викарног епископа Патријарха српског са титулом Епископ моравички. Хитортонија је обављена 23. јула 2006. Године у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду од стране Патријарха српског Павла и уз саслужење осамнаест архијереја.
Степен звања магистра теологије стекао је на Руском православном институту Светог Јована Богослова у Москви успешно одбранивши магистарски рад на тему „Богослужебные традиции в Сербской Православной Церкви“. Пред Међународним академијским акредитационим и атестационим комитетом (МАААК) успешно брани научну дисертацију на тему „Богослужења у дохалкидонским црквама“, стекавши звање доктора теологије. Од 2003. године, епископ Антоније је предавао на Руском православном институту „Свети Јован Богослов“ у Москви, где је до избора у звање декана 2018. године био и управник Kатедре за литургијско богословље. Одлуком Научног већа Московског православног универзитета Светог Јована Богослова 2018. године, епископ Антоније је постављен за декана Филозофско-богословског факултета Московског православног универзитета у Москви. На поменутој фукцији се налазио све до 1. јула 2022. године. Докторску дисертацију под називом „Односи Српске Православне Цркве и Руске Православне Цркве у периоду између 1944. и 1950. године, на основу материјала из архива Русије и Руске Православне Цркве” успешно је одбранио 2019. године на Православном богословском факултету Универзитета у Прешову (Словачка). Носилац је високих црквених и државнох одликовања. Аутор је следећих књига и монографија: Господи посети виноград сей, Православна Москва (водич кроз православне светиње руске престонице), Отношения Сербской и Русской Православных Церквей на основании документов российских архивов, Святые земли сербской, У загрљају Богородичиног града и Свидетель истории и живой голос традиции. Превео је следеће књиге: Померање граница срца Митрополија тверског и кашинског Амвросија (Јермакова), У шта верују православни хришћани Митрополита будимпештанског и мађарског Илариона (Алфејева), Запитајмо се о будућности човечанства Патријарха московског и све Русије Кирила и Тајна предивних дела Митрополита тверског и кашинског Амвросија. Био је аутор чланака и радова објављених у руском издању Православне енциклопедије, као и у раду Поклоничке агенције Пут вере и Издавачке установе Подворја Српске Православне Цркве у Москви. ИЗВОР: СПЦ​

НА ОСНОВУ РЕЗУЛТАТА ПЛАСМАН НА ЕПАРХИЈСКО ТАКМИЧЕЊЕ ОБЕЗБИЈЕДИЛИ СУ:
​Бањалучка епархија
​Зворничко-тузланска епархија
​Бихаћко-петровачка епархија​
​Дабробосанска митрополија
​Захумско-херцеговачка и приморска епархија

Препоручујемо и ову сродну вијест:
ОПШТИНСКО ТАКМИЧЕЊЕ ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ

„Историја религија Русије“ биће изучавана у свим високошколским установама Руске Федерације од наредне академске године, а тренутно се тестира на 28 универзитета. Министарство просвјете и науке Руске Федерације саопштило је то агенцији ТАСС. Нови образовни курс „Историја религија Русије“ тестира се на 28 универзитета, а планирано је да се модул прошири на све универзитете од наредне школске године“, наводи се у саопштењу.
Стандардни програм развили су стручњаци са Московског државног универзитета. М.В. Ломоносова и Руског државног социјалног универзитета. „Историја религија Русије“ има за циљ „презентовање адекватног и релевантног знања о вјерским традицијама Русије у контексту формирања традиционалних руских духовних и моралних вриједности и сверуског грађанског идентитета“, рекао је замјеник начелника Министарства. просвјете и науке Константин Могилевски. Он је појаснио да се модул састоји од три главне секције и тема груписаних у њих. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања агенције ​ТАСС

Украјинска православна црква (УПЦ) је подсјетила да су односи између Румунске и Украјинске православне цркве увијек били топли и конструктивни и изразила наду у ревизију намјере румунске стране да оснује своју структуру на територији Украјине. Информативно-просвјетно одјељење УПЦ објавило је 7. марта 2024. године коментар у вези са намјером Румунске православне цркве да створи своју структуру на територији Украјине.
„Са изненађењем и забринутошћу примили смо одлуку Светог синода Румунске православне цркве о намјери да створи своју структуру на канонској територији Украјинске православне цркве“, наводи се у саопштењу. Напомиње се да је ова одлука схваћена као „супротна канонском устројству црквеног живота, који је заснован на територијалном, а не на националном принципу“. Одјељење за информисање је нагласило да Украјинска православна црква цијени румунскојезичне парохије у својој јурисдикцији. „Њихово присуство код нас наглашава универзалну природу Цркве“, објашњава УПЦ. Створени су сви неопходни услови за вјернике који говоре румунски како би се „осјећали пријатно у крилу наше Цркве“ и имали „потпуну слободу да врше богослужења на румунском језику и да чувају своје национално-духовне традиције“.
„Односи између Румунске и Украјинске православне цркве увијек су били топли и конструктивни, па се надам да ће одлука румунске стране бити ревидирана и да неће засјенити традиционално добре односе између наших Цркава“, наводи УПЦ. 
Да подсјетимо, на засиједању Светог синода Румунске православне цркве одржаног у Букурешту 29. фебруара 2024.г.одине, Свети Синод је најавио оснивање „Румунске православне цркве у Украјини“. 
Према Синодском извјештају, архијереји ће: 
„Благословити, охрабривати и подржавати иницијативе румунских православних заједница у Украјини да обнове заједницу са Мајком Црквом, Румунском патријаршијом, својим легалним организовањем у вјерску структуру под називом Румунска православна црква у Украјини.“ 
У Западној Украјини, конкретно  у Буковини, живе веома старе заједнице Румуна-Молдаваца који ову област сматрају својом отаџбином. У данашње време, древна област Буковина у Украјини највећим делом спада у Черновичку област, где има више од 100 румунских парохија. 
Судбином ових Румуна који живе у Украјини већ најмање неколико година бави се румунски Синод усред све већег црквеног раскола који је захуктао 2018-2019. стварањем расколничке „Православне цркве у Украјини”, а сада и ратом у Украјини уз постојећи државни прогон канонске Украјинске православне цркве. Жестоки државни прогон болешљивог митрополита банчинског Лонгина, чврстог јерарха, оца стотина сирочади и етничког Румуна, посебно је алармантан за вернике у Румунији и Молдавији.

Љубав и труд српских православних вјерника на Флориди током више од четири деценије коначно су кулминирили освећењем прелијепог новог храма. Наиме, храм Светог Симеона Мироточивог у Мајамију 24. фебруара 2024. године освештао је  Његово Преосвештенство Епископ источноамерички Иринеј, уз саслужење Њихових Преосвештенстава: Епископа новограчаничко-средњозападноамеричког г. Лонгина и Епископа канадског г. Митрофана. Припреме за величанствени догађај су почеле већ давне 1978. године када је једна мала група православних Срба у Мајамију зажелела да има организовану црквену заједницу. Чим су сакупили довољан број потписа чланова за оснивање парохије, обратили су се тада надлежном епископу Христофору и у марту 1979. године и од њега добили благослов. За прво привремено повереништво бивају постављени: Мајкл Ј. Маринчић, председник; Бранислав Квајић, копредседавајући; Руди Матијевић, благајник; Олга Матијевић, секретар; Чланови: Петар Кнежевић, Андреј Косовић, Станимир (Стенли) Стојковић и Џенет Мештровић. Те године у априлу гостујући свештеник Богдан Зјалић помаже у оснивању Кола српских сестрар „Царица Милица”. Већ у јуну Ванредна скупштина чланства изгласава да се црква посвети Светом Симеону Мироточивом. Одлуком епископа Христофора и осталом припремљеном документацијом обратили су се државним властима и званично постали Мисија Светог Симеона Мироточивог. Радост коју су они тада осећали ми данас можемо само да замишљамо.
Одмах за тим су почели да са протом Петром Милошевићем истражују локације где би купили погодан плац са кућом који би одговарао њиховим финансијским могућностима и у периоду 1979-80. године нашли су оно за чим су трагали. Кућа са плацем на садашњој адреси је била за почетак довољна. У њој је почео да станује свештеник, а адаптирана је и као богомоља и сала за друштвени живот. Пошто су били млада Мисија, морао је за кредит неко да гарантује, па су Руди и Олга Матијевић гарантовали својом кућом. Током осамдесетих, када је дошао млади свештеник Петар Петровић, исплатили су кредит и већ почели правити планове за храм. Освештали су крст и место за градњу, али се од тог пројекта одустало. Гледајући са данашње тачке то је испало добро, јер данас не би смо имали тако велику цркву која би могла да прими далеко већи број људи него што их је тада било. 
Касније су докупили још један плац који је проширио дотадашње имање, и 2003. године су почели са градњом сале. Пуно труда и одрицања је требало нашим Србима да саграде велику салу са станом, кухињом и помоћним просторијама, али трудом и далековидошћу тадашњег Црквеног одбора, на челу са Ратком Крављанцем, и свештеника проте Стокана Ћирковића, зграда је саграђена и прилагођена за богослужење. Пространа бина је преуређена за олтар, па је ту вршена света Литургија, а по завршеној служби навлачила се завеса на олтару, а сала постајала место за окупљања, ручкове и прославе. Време је пролазило, црквени живот се развијао, а доласком свештеника проте Светозара Веселиновића и млађих људи у Одбору родила се жеља за градњом храма. Млади председник Црквеног одбора инжењер Предраг Васкрсић са Јовицом Малешевићем, такође инжењером на челу Грађевинског одбора, дају архитекти г. Добошу потребне информације да се израде планови за нови храм. Године 2013. добијају се дозволе и почиње градња. На жалост, усред градње септембра 2015. године остају без духовног пастира Светозара Веселиновића који се због тешке болести преселио у Царство небеско. Већ у августу 2016. године долази свештеник прота Милан Крстић, коме је то већ трећи храм у чијој градњи учествује, прикључује се групи која води градњу и својим искуством, идејама и решењима припомаже да се Храм заврши. Пошто је храм већ скоро завршен, прву црквену славу 2018. године прослављају са епископом Иринејем у новом храму. Тог јутра, пре свете Литургије, Епископ је обавио мало освећење храма како би се у њему богослужило. Храм је у међувремену у потпуности довршен, до последње ситнице, тако да је дозрело време за велико освећење.

Термин је заказан за 24. фербруар 2024. године, када је Владика заказао и Епархијску скупштину два дана пре освећења, како би све богољубиво свештенство Епархије источноамеричке учествовало у том светом чину. Припреме за догађај су почеле већ неколико недеља раније, са мноштвом волонтера који су сви као један радили на овом богоугодном делу. Свештенство је дочекало испред храма Његово Преосвештенство Епископа источноамеричког г. Иринеја који је свечано, обучен у мандију, унео у храм мошти Светог Мардарија Либретивилског и мошти Светих мученика јасеновачких и пребиловачких. Мноштво народа је дошло да се после вечерње службе, поклони и целива свете мошти. Вечерњој служби је присуствовао и Његово Преосвештнство Епископ канадски г. Митрофан, који је био и надлежни архијереј када је освећен темељ и започета градња храма. У госте је дошао и Епископ епископалне заједнице г. Петар Итон, који живи у близини и управља Епархијом за Југоисток. Ваља напоменути да је Епископална заједница садашњи храм Светог Саве у Њујорку продала Српској Православној Цркви из поштовања према Светом Николају Жичком и да је увек са њима Српска Црква имала одличну и пријатељску сарадњу. Епископ Иринеј је искористио прилику да госта да уступи један храм на Кеј Весту једном месечно за света богослужења, за српски народ који тамо живи, што нам је он великодушно одобрио. 
Сутрадан, преко тридесет свештеника и свештеномонаха и два ђакона у шпалиру су испред храма дочекали преосвећену господу епископе источноамеричког Иринеја, новограчаничко-средњезападноамеричког Лонгина и канадског Митрофана који су обавили свечани чин великог освећења храма. Нека остане забележено да је кума храм била гђа Јагода Соколовић, а домаћин славе г. Марко Каровић. На крају свете Литургије, епископ Иринеј је уручио орден Светог краља Милутина којим је Свети Архијерејски Синод на челу са Патријархом српским г. Порфиријем доделио парохији. 
На свечаности у препуној сали приказан је фото албум свих битних тренутака парохије од 1978. године до данас. Свештеник и његова ћерка Анастасија су читали историјата парохије, док су појале Теодора Крстић и Тара Радивојевић. Позната пијанисткиња Марта Милошевић Бранковић је на опште одушевљење извела своју композицију „Србија”. Том приликом, епископ иринеј је доделио грамате најистакнутијим трудбницима за градњу: Колу српских сестара „Царица Милица”, Радомиру Пењевићу, Јагоди Соколовић, Јовици Малешевићу, Предрагу Васкрсићу, Данилу Иванчевићу, Милану Павловићу, (постхумно) Петру и Ружи Илић, (постхумно) Димитрију Гарчеву, Нади и (постхумно) Давиду Стивенсу, Миодрагу Симићу, др Зорану и Биљани Дрмановић и Радиши Пашићу. Извор: Епархија источноамеричка

Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански г. Хризостом примио је данас у Сарајеву Орден заштитника српске земље, који му је додијелио Одбор за заштиту права Срба у Федерацији БиХ. Орден је митрополиту Хризостому уручио предсједник Одбора Ђорђе Радановић. 
Митрополит Хризостом рекао је новинарима да је му веома импонује признање и што су људи из Одбора препознали његову борбу која траје још од краја 60-их година прошлог вијека.
"Почаствован сам орденом, али посебно са његовим звањем. За сваки педаљ земље гдје су Срби живјели и радили, духовно и црквено се борим кроз обнављање светиња како би повратили живот српског народа", нагласио је митрополит Хризостом. Митрополит је констатовао да је историја велики точак који се окреће. 
"Ови простори потпуно су опустјели за вријеме устанака, па су се Срби вратили и обновили их. Зато никада не треба искључити ту добру страну историје да се црква и народ обнове кроз један историјски период. Зато је улога цркве да обнавља светиње и тиме направи путоказ куда Срби треба да иду", рекао је Његово високопреосвештенство митрополит г. Хризостом.  
Митрополит је подсјетио да је још 1996. године прошлог вијека позвао српски народ, али и све дуруге народе, да се врате на своја огњишта, јер нема ништа нехуманије и неравноправније него да неко буде истјеран са свог вјековног огњишта.
"То је оно што је мене као епископа водило да се борим за обнову провратка Срба на вјековна огњишта и да ту земљу оплемене новим вриједностима, како духовним, тако и материјалним", истакао је митрополит Хризостом.
Радановић је рекао да је митополит Хризостом служећи Богу, цркви и народу обновио 150 цркава и изградио 30 нових.
"То је човјек који је од Бога добио задатак да обнавља подручје и цркве тамо гдје је све било спаљено. Као епископ бихаћко-петровачки по доласку у Петровац затекао је спаљене и девастиране цркве. Предводио је народ који му је вјеровао и ишао за њим и дао донације да се обнове цркве", указао је Радановић. Наводећи да је то био велики подухват и изазов, Радановић је нагласио да је митрополит Хризостом оправдао улогу према српском народу, јер гдје је дошао и обнављао цркве, тамо се и народ вратио, а мало је српске земље продато. 
"Као народ имали смо велику срећу да добијемо оваквог човјека за митрополита. Надам се да никада ни један будући владика више неће бити у таквим искушењима и изазовима да мора обнављати све цркве, као што је био митроплит Хризостом", закључио је Радановић. Извор: ​Срна

Грчка православна црква позвала је на изопштење премијера Грчке Киријакоса Мицотакиса и 175 посланика који су гласали за недавно усвојени закон којим се легализују истополни бракови.
„Наша православна црква је под опсадом. Треба направити револуцију против свих оних који разводњавају закон Божији. Протагонисти овог моралног злочина, премијер Грчке и 175 посланика у грчком парламенту, треба да буду екскомуницирани (Изопштени)”, наводи се у отвореном писму епископа Амбросија, преноси „Гардијан”. 
Црква је оптужила посланике да су починили „најдубљу духовну и моралну грешку” када су подржали закон усвојен 15. фебруара, а Крфска рахиепископија објавила је да двојица посланика са острва, који су подржали закон, не могу себе да сматрају члановима цркве и забранила им је учешће у верским обредима. „Тражимо од њих да се покају, у супротном аутоматски ће бити искључени из хришћанског обреда причешћа и других црквених обреда”, наведено је у саопштењу архиепископије.
Грчка је постала прва православна хришћанска нација на свијету која је усвојила закон који дозвољава истополне бракове, а сам закон подржао је и премијер Грчке Киријакос Мицотакис. Спорни закон подразумијева и признавање родитељских права геј парова, иако им није дозвољено да имају дјецу сурогат мајчинством. Због закона и Мицотакис се суочио са оштрим критикама православне цркве која закон описује као „чисто зло”, док је архиепископ Јероним предложио да се гласање стави на народни референдум. Црква сматра да ће закон довести до тога да истополни парови захтијевају и друга права и да ће довести до распада грчке породице и друштва. Због закона је и Свети синод саопштио да служба 24. марта којом се обиљежава Недјеља православља неће бити одржана у престоничкој цркви, гдје се традиционално слави, већ у мањој цркви и на ту литургију није позвана предсједница Грчке Катерина Сакеларопулу.

​Свети Архијерејски сабор Пољске православне цркве састао се у уторак, 5. марта 2024.године, под предсједавањем Његовог Блаженства Митрополита варшавског и све Пољске Саве, да би размотрио низ питања из црквеног живота. У коминикеу се укратко каже: „Донесена је одлука да се људи који су мучени до смрти у радним логорима канонизују". 
У саопштењу се не наводе никаква имена нити број жртава. Такође је нејасно да ли је група жртава гулага канонизована већ у уторак, или ће одлука Савета бити спроведена у будућности. 
Српска православна црква је такође канонизовала жртве разних концентрационих логора. Наиме, 2012. године канонизовани су јасеновачки Новомученици, гдје је страдало пола милиона православних Срба, од којих су многи страдали за вјеру. У јулу прошле године Црква је прославила канонизацију 73 горњокарловачка свештеномученика страдалих у Другом свјетском рату и дјеце страдале у логорима Јастребарско и Сисак 1942-1943. године. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања оrthochristian.com

На позив Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, а поводом трогодишњице од његовог избора за предстојатеља Српске Православне Цркве, Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан био је у дводневној посети Београду. Пратњу Архиепископу чинили су чланови радног састава Светог Архијерејског Синода: Његово Високопреосвештенство Митрополит преспанско-пелагонијски и администратор аустралијско-новозеландски г. Петар, Његово Високопреосвештенство Митрополит дебарско-кичевски и администратор аустралијско-сиднејски г. Тимотеј и секретар Синода Његово Преосвештенство Епископ хераклејски г. Климент. Овом сусрету присуствовали су и Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, и архимандрит Нектарије (Ђурић), главни секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Посета је протекла у пријатељској, братској атмосфери, а посебна пажња била је посвећена актуелностима у свеправославном свету. ИЗВОР: СПЦ

​29. фебруара 2024. године, одржана је Скупштина свештенства и свештеномонаштва Митрополије Дабробосанске, чланова Интерног пензионог фонда ове епархије. Скупштина је одржана у Сокоцу у  великој сали ''Духовног центра'' са почетком у 10:00 часова, а под предсједањем Његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Господина Хризостома. Скупштина  ИПФ  је између осталог усвојила извјештај о раду ИПФ-да у 2023. години те изабрала нови Управни одбор овог Фонда, допунила неке одредбе статута Фонда. Нови УО-р ИПФ-да осим Митрополита Господина Хризостома  сачињавају архимандрит Копријан Топаловић, протјереји-ставрофори: Новица Ћебић, Зоран Живковић, Младен Видаковић, Александар Видаковић, Рајко Цвјетковић,Чедомир Ђелмо, Јадран Даниловић, Миле Рацковић и протојереј Александар Млађеновић. извор:Љетописац РаНиКо

У понедјељак, 4. марта 2024. године, у Епархијском двору у Бањој Луци, одржан је годишњи Епархијски савјет Епархије бањалучке. Савјетом је предсједавао Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем уз присуство Његовог Преосвештенства Епископа марчанског г. Саве, викара Епископа бањалучког. На савјету су учествовали чланови Епархијског управног одбора и Савјета као и сви Архијерејски намјесници наше Епархије. У току савјета прочитан је годишњи извјештај о раду Епархије током прошле године и постављени су планови за предстојећу годину. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

​3. марта 2024. године, на Светој Гори Атонској, скоро у потпуности, изгорјела је келија Светог великомученика Пантелејмона*, која припада манастиру Кутлумуш. Како преносе грчки медији, пожар у келији, која се налази поред административног центра Свете Горе Кареји, избио је у 9.40 ујутро. За гашење пожара коришћено је 5 возила ватрогасне службе. Главни задатак ватрогасаца био је да спријече да се ватра прошири на сусједне келије, које су веома близу и у којима живи на десетине монаха. Према доступним информацијама, зграда келије је скоро потпуно уништена, а тренутно се ради на спасавању храма. Монах Теофилакт, који живи у својој келији, није повријеђен. Припремио вјеронаука.нет

*Скит Светог Пантелејмона припада манастиру Кутлумушу и налази се на малој удаљености у правцу истока покрај пута који води у Ивирон. ​Основао га је јеромонах Харалампије године 1785. године, подигавши и скромну цркву уз коју стоји звоник и један древни чемпрес. У библиотеци главне цркве има четрдесет рукописа углавном новијег датума и око пет стотина књига. Скит има двадесетак мањих зграда – келија које су раштркане по шуми и већином ненасељене. Поред цркве се налази и извор укусне хладне воде.

Поводом три године од упокојења блаженопочившег епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија, вечерас (2. март 2024. године) је у Културном центру Требиње промовисано друго издање књиге владике Атанасија „Аскетика“. Епископ западноамерички Максим каже да је ова књига збирка предавања владике Атанасија из Париза, гдје је провео четири године.
„Атанасије је 1968. године, послије одбране доктората на подстицај оца Јустина отишао у Француску и током четири године боравка тамо предавао је аскетику на институту Светог Сергија. Ти париски дани су врло занимљиви, јер је те године у Паризу дошло до великих културних и друштвених промјена. Атанасије је у Паризу био монах, литург и професор. Има нечега јако дирљивог у томе како он под париским небом, тамо неким студентима у Кримској улици говори о тајнама подвига. Отац Захарије, који је данас у Манастиру Светог Јована Претече у Енглеској, каже да је Атанасије када би се студенти повукли, увече читао молитве које му је слао отац Јустин. Атанасије је аскетику увијек доживљавао као дио антропологије, што се може видјети у овој књизи, а антропологија је била само поглавље христологије“, рекао је владика Максим. Отац Милорад Средојевић је рекао да се ова књига појавила у 'вунено вријеме', у којем нам дође као лијек за душу.
„Свједоци смо да се деценијама пуцало у срце и душу овог народа и оваква литература и овакве књиге нас усправљају и подижу. Задатак сваке књиге је да човјека натјера на размишљање, а у ових 130 страница сабрано је много тога што треба да знамо. Ова књига владике Атанасија нас враћа нама самима и долази у право вријеме“, додао је отац Средојевић.
Он је истакао да је владика Атанасије снажна и епохална личност.
„Када се посматра живот и рад једног мислиоца, филозофа, пјесника, богослова, обично се гледа у ком времену је живио и шта је радио, какав је његов ехо на средину, на прилике и неприлике. Владика Атанасије је личност огромног ауторитета, снажна, епохална личност, толико је стварао и радио да нема области у којој се није одредио. Његове мисли и стваралаштво се налазе у свјетским језицима, руском, енглеском, грчком, француском“, навео је отац Средојевић. Извор: ​Радио Требиње

У ЈУ ОШ "Доситеј Обрадовић" у Бањој Луци, 2. марта 2024. године, одржано је Општинско такмичење из Православне вјеронауке. Такмичили су се ученици 7. разреда. Тема такмичења из Православне вјеронауке за школску 2023/2024. годину била је: „Историја богоизабраног народа од доба Патријараха до цара Соломона”. Најбоље знање показао је Арсеније Врачар из ЈУ ОШ "Алекса Шантић" (вјероучитељ Давид Дринић) који је освојио 95 бодова. Други, са 91 бодом, био је Лука Бошњак из ЈУ ОШ "Доситеј Обрадовић" (вјероучитељ Драган Спасојевић). Треће мјесто заузела је Дамјана Ђурђевић из ЈУ ОШ "Бранко Ћопић" (вјероучитељица Косана Радаковић), а четврто Петра Мијатовић из ЈУ ОШ "Бранко Радичевић" (вјероучитељ Драган Ђурић)...
ТЕСТ са Општинског такмичења+РЈЕШЕЊЕ теста

На Општинском такмичењу из Православне  вјеронауке за ученике седмих  разреда које је одржано 2.3. 2024. године у ОШ ,,Јован Јовановић Змај“ у Требињу, учествовало  је 12 ученика. Најбоље знање  показали су: 
1. Милица Зечевић (ОШ ,,Свети Василије Острошки и Тврдошки“)
2. Андреа Носовић ( ОШ ,,Свети Василије  Острошки и Тврдошки“)
3. Максим Миљковић (ОШ ,,Вук Караџић“). 
Честитамо ученици Милици Зечевић, као и њеној вјероучитељици Мирјани Зиројевић, која се са освојена 92 бода пласирала на Епархијско такмичење које ће се одржати 6.4. текуће године. 
У Билећи је  такмичење одржано у ОШ ,,Петар други Петровић Његош“. Најбоље резултате показали су: 
1. Николај Шуловић (ОШ ,,Свети Сава“)
2. Алексеј Комненовић  (OШ ,,Петар други Петровић Његош“)
3. Сирена- Сунчица Радовић OШ ,,Петар други Петровић Његош“) 
У Невесињу су се познавањем старозавјетне историје истакли сљедећи ученици: 
1. Лазар Братић
2. Јана Жерајић
3. Давид Стајић. 
И на крају, у Гацку су навише поена постигли: 
1. Андреј Јањић
2. Милица Ковачевић
3. Мија Рончевић. 
Сви учесници обрадовани су пригодним поклонима за које су се и ове године побринуле наше црквене општине, на чему им срдачно захваљујемо. 
вјероучитељица Наташа Ђурић

На данас одржаном такмичењу из Православне вјеронауке наши ђаци су показали веома добар успјех. Важније од мјеста и бодова су њихова чиста срца и лик Божји који носе и свједоче на сваком мјесту. Бити ученик Православне вјеронауке значи вољети Бога и ближњег свога, те бити причешћен Богом - бити охристовљен и уцрковљен, Божји син и Божја кћерка по благодати. Ријечју, бити Божји човјек - добар човјек израстао "родитељима на радост, а Цркви и Отаџбини на корист". То је најбољи и најважнији очекивани исход Православне вјеронауке. Зато су, на данас одржаном општинском такмичењу из Православне вјеронауке, сви побједници. Наш Мирослав, ученик Основне школе "Петар Кочић" Ситница, поникао и одрастао поред Манастира Соколово, био је први међу једнакима и с радошћу иде даље на епархијско такмичење. Теодора и Марко такође су били одлични и сјајни, дивна Божја дјеца. Рођени моји, поносни смо на све вас, вашу жељу, труд и рад на изучавању Ријечи Божје. Учите, живите и волите једни друге. Волите Живот и живите само да бисте вољели. Вјероучитељ Предраг Вујић

У суботу, 2. марта 2024. године у ОШ ''Свети Сава'' у Модричи одржано је такмичење из Православне вјеронауке за седми разред. На такмичењу су учествовали најбољи ђаци са простора општине Модрича. Прво мјесто освојила је Милица Горановић из ОШ ''Сутјеска'' - Модрича. Милица је освојила укупно 94 бода, а ученик је и кћерка вјероучитеља Николе Горановића. Друго мјесто је такође освојио ученик из исте школе, Горан Томушиловић који је укупно освојио 83 бода. Треће мјесто је припало Славиши Илић из ОШ ''Свети Сава'', који је освојио 43 бода, а ученик је вјероучитеља Атанасија Јокића. Хвала домаћинима на лијепој организацији, свим ученицима на учешћу, а Милици желимо да још више напредује у борби за постизање нових знања из области Православне вјере и вјеронауке. 
Вјероучитељ,
Протојереј Никола Горановић

На бугарска евро кованицама биће приказана два бугарска православна свеца, као и камени рељеф из 7. или 8. вијека пронађен на сјевероистоку земље, објавила је у понедјељак Бугарска народна банка. До пријема у еврозону, на кованици од 2 евра биће приказан Свети Пајсије Хиландарски (1722–1773), бугарски монах и кључна личност бугарског националног препорода који се противио политици хеленизације углавном грчког православног свештенства. Он је аутор Историје словенобугарске (1762), у основи прве бугарске историје. На ивици новчића је натпис „Боже чувај Бугарску“. На националној страни налазиће се круг састављен од 12 звјездица, као на застави Европске уније.
Свети Јован Рилски (876–око 946), први бугарски пустињак, најзначајнији бугарски светитељ, ктитор и оснивача главног манастира у Бугара — Рилског манастира, појавиће се на кованици од 1 евра. Светитељ је представљен ореолом са једанаест тачака. Суочена са високом инфлацијом, Бугарска се бори да испуни критеријуме за придруживање еврозони. Најраније би новчићи могли да се појаве у промету 1. јануара 2025. године. ​Земље еврозоне могу ковати кованице са сопственим симболима на националној страни све док им се не противе друге чланице еврозоне и Европска комисија. Прописи дозвољавају било којој држави чланици еврозоне да „изнесе приговор на нацрт дизајна који је предложила” нова чланица „ако постоји вјероватноћа да ће тај нацрт дизајна изазвати негативне реакције међу њеним грађанима”. Неке земље еврозоне* су се 2012. године успротивиле приједлогу Словачке комеморативне кованице од 2 евра за обиљежавање 1.150. годишњице доласка светих Ћирила и Методија у Моравску. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања ekathimerini.com​
*​Еврозона је подручје држава чланица Европска унија које у новчаном оптицају користе јединствену европску валуту Евро.