 Недјеља праштања може се назвати круном припремног периода пред Велики пост. На данашњи дан у православним храмовима служи се вечерње богослужење са посебним обредом праштања. Хришћани се мире једни са другима тако да чиста срца, неоптерећени негодовањем и злобом према ближњему, почну да посте „постом угодним, Господу угодним“, како се каже у једној од стихира (литургијских пјесама), која се пјева током прве седмице Великог поста. Постоји једна опасност у нашој перцепцији Недјеље праштања – њено формализовање. Обичај тражења опроштаја прије поста постао је толико уобичајен да понекад не разумијемо шта се догађа, напамет одговарамо на нечији захтјев за опроштај: „Бог ће опростити, ја опраштам. Опрости и ти мени“.
У ствари, обред праштања је уско повезан са сјећањем на смрт. Има древно поријекло и настао је међу египатским монасима. За вријеме Великог поста, да би појачали подвиг молитве и у тишини и усредсређености на Бога да се припреме за сусрет Васкрса, повукли би се из манастира у пустињу, сакрили се у пећине и тамо провели цијели пост у самоћи. Пустиња је опасна средина. Монаси би могли да постану жртве грабежљивих животиња или отровних створења, да се разболе, сретну разбојнике и умру. Прије одласка окупили би се на заједничком богослужењу, након чега су једни од других тражили опроштај. Овај опроштај пред растанак за њих је био нека врста опроштаја са браћом. Монаси су добро схватали да би овај Велики пост могао да им буде посљедњи, и тражили су опроштај да би, ако се то догоди, мирна и лака срца изашли пред Господа. Постепено, из монашке средине, овај обичај се проширио на цијелу Цркву и изгубио првобитни смисао. Догађаји прошле године, када је уобичајен начин живота био уздрман, а свијет, који је јуче изгледао тако лијеп и стабилан, изненада утонуо у пометњу и стрепњу, показали су да је првобитни смисао Недјеље праштања напрасно заборављен. Човјек је смртан. И то би било пола невоље. Као што је добро познат Булгаковљев лик, он је понекад „изненада смртан“. И Недјеља праштања, посебно сада у позадини онога што се дешава около, подсјећа на ово. Подсјећа нас да озлојеђеност, љутња и, као резултат тога, недостатак душевног мира могу у великој мјери да закомпликују наше постојање у вјечности, у коју свако од нас може изненада да пређе и у којој се ништа не може исправити. Да би душу ослободио овог грешног бремена, треба да научимо да праштамо онима који су нас увриједили.Недеља праштања има за циљ само да нам помогне да схватимо веома важну ствар: сваки дан морамо опраштати својим дужницима. Опростити без обзира на број и тежину учињених увреда, опростити без бројања. То нам је сам Господ заповиједио одговарајући на питање апостола Петра: "Тада приступи к њему Петар и рече: Господе! колико пута ако ми сагријеши брат мој да му опростим? до седам пута? Рече њему Исус: не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет" (Мт 18, 21-22). |